Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

kao da me sprema za poseč!
— A sad nam reci gde je devojka. — prekide ga Dratš.
— Kakva devojka? — trepnu Jagoš.
— Sinovica viteza Beluša. S tobom je pobegla. Rekli su nam Gligor i

Dabić.
— Oduvek sam govorio da se ljudi mnogo više brinu o tuđim nego o

svojim stvarima! Devojka je u Golupcu kod svog ujaka!
— Baš dobro! — uzviknu Vitko. — Sutra ujutru Dragoš i ja odlazimo

u Golubac kao poslanici ugarskog kralja i despota Ðurđa. Pođi i ti s
nama. Možda će ti se ukazati prilika da je vidiš

*

Grad Golubac podignut je na terasastoj klisuri, uz Dunav. 81 Ima oblik
šestostranog bastiona sa četiri kule koje vezuju donje zidove i dve koje
se spajaju sa gornjim delom. Na najvišem mestu nalaze se tri
četvorostrane, tri polukružne i tri šestostrane kule. Sva vrata, napravljena
od debelih hrastovih greda, mogla su se braniti sa dva ili tri mesta, sa
gradskih zidova i kula.

Ugarska i srpska vojska slegla se pod Golupcem. Despot Ðurađ i
kralj Sigismund sedeli su pod šatorom na jednoj strmini okrenutoj gradu.
Pošto su celoga dana očekivala da se iz grada pojavi glavni zapovednik
ili bar nekoliko njegovih ljudi, dva vladara odlučiše da sutra zorom
pošalju svoje izaslanike u Golubac.

— Ko je zapovednik grada, kome pripada i kakav je čovek? —
zapita ugarski kralj mrzovoljno.

Ðurađ se osmehnu:
— Zapovednik je vojvoda Jeremija. Njemu je još despot Stefan
poverio ovaj grad. Uskoro ćemo videti kakav je čovek.
— Da li zna da po ugovoru treba da nam preda Golubac?
— Svakako! — odvrati despot. — Svojim izaslanicima izdao sam
nalog da mu jasno i kratko stave do znanja da se pokupi i napusti grad.
Kratak jesenji dan približavao se kraju. Poslednji zraci sunca na
zalasku osvetljavali su dobro zatvorena golema vrata na gradu i zidove
koje je ispunjavala posada. Ugarski i srpski ratnici smeštali su se po
uvalama i brežuljcima. Rasedlani konji pasli su na livadi koja se pružala
duž Dunava. Već je i sumrak počeo da se spušta, a iz grada se niko nije
pojavljivao, kao da zapovednik ne želi da vodi pregovore sa dvojicom
vladara, niti da šalje izaslanike u njihov tabor.
Sutradan, po izlasku sunca, vojvoda Vitko, Dragoš i Jagoš,

151

pojahavši konje, krenuše prema gradskoj kapiji. Ratnici na zidovima
nemarno su gledali tri jahača kao da su slučajni prolaznici. Vojvoda
Vitko, ubeđen da neće uspeti ništa valjano da postigne, bezvoljno je
sedeo na konju koji je lagano koračao. Dragošu se činilo da je njihovo
poklisarstvo glupost i da je svejedno da li će Ugri ili Turci ući u grad.

— Mi smo magareći most! — obrati se on Vitku. — Ugri su nam
prirasli za srce koliko i Turci. Ko će u ovoj igri dobiti? Despot i srpski

narod svakako gube!

Jagoš se nasmeja:

— Ako se vojvoda Jeremija zainati, kako i dolikuje pravom Srbinu
rumunske krvi, biće veselja napretek!

— A mi? Šta će biti s nama? — upita Vitko.
— Biće po staroj: „Tukli se čobani preko magarca!“

Jagošu uspeh poslanstva nije bio važan. Njemu je stalo do toga da
što pre vidi devojku Grozdanu i njenog ujaka, jer je čvrsto odlučio da
svoju ljubav kruniše brakom. Osećajući kako ga nestrpljenje proždire,

ratnik je iskosa bacao gnevne poglede na dva druga i njihove konje.
Činilo mu se da namerno usporavaju hod, da mile i da nikad neće stići do
gradske kapije. Ali se dobro čuvao da njegova dva prijatelja ne primete
koliko je uzbuđen. Ipak Vitku i Dragošu pade u oči da se njihov drug

preterano vrti u sedlu, da se rebri, uzdiše i grize donju usnu. Iskusnim
ratnicima ne izmače kako njegov konj poigrava, boči se i širi nozdrve,
mada ostavlja utisak tromog i izrađenog kljuseta. Tako je i moralo biti, jer

su mu Jagoševe ostruge dobro parale trbuh i gonile ga na brz pokret,
dok mu je đem žuljio usta usporavajući mu hod.

— Naš zaljubljeni drug gori od nestrpljenja da što pre zagrli devojku i
njenog ujaka! — tiho reče Dragoš.

— I meni se čini — nasmeši se Vitko — premda izgleda da mu je do

devojke više stalo.
— Ćutite i gledajte svoja posla! — ispreči se Jagoš. — Vaše

poslanstvo urodiće divnim plodom kao ono plemenito drvce što je s
jeseni prepuno šipaka! Istorija će crnim slovima zapisati važnost vašeg

poklisarstva!
Međutim, Jagoševa želja toga dana ostade neispunjena, a uloga

poklisara svela se na nulu, jer ih na gradskoj kapiji sačeka vojvoda
Jeremija lično.

— Ni koraka dalje! — oslovi ih zapovednik grada. — Ovde ćemo
razgovarati ako imate šta da mi kažete... Ko je vođa poklisara?

— Ja! — odazva se Vitko. — Dolazim po nalogu svoga gospodara
despota Ðurđa i donosim...

— Stoj! — preseče ga Jeremija. — To što donosiš zadrži za sebe.
Želim da govorim lično s tvojim gospodarem.

— Kad je tako, jaši svoju bedeviju i trk prema srpskom taboru, a nas

152

pusti u grad! — dobaci Jagoš.
— Da vas pustim u grad? — zažmire Jeremija. — Hoćete da

uhodite, da vidite kolika mi je posada i koliko imam topova, pa sve to
lepo ispričate Ugrima!

Jagoš namignu svojim prijateljima:
— Naš domaćin je jako gostoljubiv! — reče. — Tera nas sa praga
svoga doma! On je i promućuran... Kako je samo lepo pogodio da ćemo
kroz grad ići otvorenih očiju!
Vitko i Dragoš se nasmejaše.
— Drski ste i bezobrazni! — planu Jeremija. — Narediću slugama
da vas zaokupe batinama!
— Naopako! — izbeči se Jagoš. — Batinama po poklisarima! I to da
vidim dok nisam umro!
— Pokušaj da prođeš kroz kapiju pa ćeš i videti i osetiti...
— Pogledajte onaj breg... Tamo stoje dva vladara, posmatraju nas i
zamišljaju da vodimo pregovore od najveće važnosti, a nama se ovde
preti batinama! — podviknu Jagoš.
— Rekao sam... Poći ću s vama despotu Ðurđu. Ali tražim od vođe
poklisara reč da mi se ništa rđavo neće desiti.
— Dajem ti reč — odvrati Vitko. — Možemo odmah krenuti.
Zapovednik grada mahnu rukom. Iza kapije se pojavi grupa od
dvanaest konjanika, svi u oklopima, pod šlemovima i naoružani kao da
će pravo u bitku. Seiz privede konja Jeremiji. On se baci u sedlo i
povorka krete prema taboru srpskih i ugarskih ratnika.
Zapovednik grada Golupca prolazio je kroz tabor ugarskih ratnika.
Po njegovom začuđenom pogledu videlo se da je preko očekivanja
iznenađen. Jer nepregledni redovi šatora ukazivali su da je ugarski kralj
doveo veliki broj konjanika i pešaka. Doista, vojska od preko trideset
hiljada ljudi slegla se pod Golupcem. Osim toga, ugarski kralj je naredio
da se na levoj obali Dunava podigne nov grad Laslov, kako bi sigurnije
držao na oku prolaz velikom rekom uzvodno; ili da uspešno tuče
topovima Golubac, ako bi zapovednik grada Jeremija odbio da ga preda.
Radovi na gradu Laslovu već su bili u toku.
Vojvoda Jeremija se iznenadi kad pod velikim šatorom ugleda
gomilu vitezova. Pored kralja Sigismunda bili su: Stefan Rozgonji i
njegova žena Cecilija, Stefan Lozonac, poljski knez Zaviša, nazvan od
srpskih sebara Crni Staniša, Eberhard Vindek, kraljev sekretar i mnogi
drugi. Uz despota Ðurđa nalazili su se: čelnik Radič, vojvode Bogdan,
Mihailo i Šain i Oblak Radoslav, naočiti vitez koji se osobito istakao u
borbama oko Novog Brda, i drugi.
Dragoš, Jagoš i Jeremijini pratioci zaostadoše, a vojvoda Vitko
uvede zapovednika grada pod šator.
Jeremija se pokloni najpre ugarskom kralju, onda vitezovima, pa se

153

obrati despotu Ðurđu:
— Znam šta se od mene zahteva i gotov sam da ugarskom kralju

predam grad... Cenio sam pokojnog despota Stefana, pa priznajem i
ugovor koji je potpisao sa veličanstvom ugarske krune...

— Onda je sve u redu! — reče Ðurađ.
— Sve, osim jedne sitnice — reče Jeremija vadeći ispod pazuha
nekakav smotuljak.
— Šta je to? — upita despot.
— Čitaj, pa ćeš se uveriti da vojvoda Jeremija ume da iskoristi svoje
pravo! — podiže glas zapovednik grada pružajući komad presavijene
hartije despotu.
— Šta hoće vitez? — upita kralj Sigismund. — On nešto traži?
— Traži dvanaest hiljada dukata! — odgovori Ðurađ. — Ovo je
priznanica od pokojnog despota Stefana. U njoj piše da zapovednik
grada Golupca ima pravo da zahteva toliku sumu, pa tek onda da preda
grad.
— Valjda mu je pokojnik ostao dužan?

— Tako izgleda.
Ugarski kralj se namrgodi. Njegovi vitezi se stadoše zgledati i
došaptavati.
— Ko će da mi plati? — neodlučno upita Jeremiji.
— To ćemo videti! — odvrati Ðurađ.
Kralj pruži priznanicu svome sekretaru Vindeku82 i dobaci mu
nekoliko reči.
Vitezi su sedeli za dugačkim stolom i došaptavali se, bacajući
podozrive poglede na zapovednika grada. Kralj je pratio izraze lica svoga
sekretara koji je iz kožne torbe vadio nekakve papire i upoređivao ih sa
priznanicom. Jeremija je još uvek stajao kod ulaza u šator. Na licu mu se
videla nelagodnost i nestrpljenje, valjda što ga niko ne nudi da sedne.
Despot Ðurađ je šapatom razgovarao sa Cecilijom, suprugom Stefana

Rozgonjija.
Najposle kralj priđe svome sekretaru, izmenja s njim nekoliko reči,

pa, obrativši se Ðurđu, progovori na mađarskom:
— Priznanica je lažna! Pečat despota Stefana ne slaže se sa ovim

na pismu. Ni potpis nije pokojnog despota... Pred nama se nalazi
varalica. Bacićemo ga u okove i obesiti javno na trgu u gradu...

— To ne možemo! — odvrati Ðurađ — Vođa mojih poklisara dao je
reč da mu se neće nikakvo zlo dogoditi dok je pod ovim šatorom.

— Šteta! — reče kralj. — Viteška reč je svetinja Moramo je održati.
Ali nevaljalac svakako mora iskusiti kaznu... Kasnije, na drugi način...

— Šta kaže kralj? — upita Jeremija, ubledeo i bacajući unezverene
poglede po vitezima.

— Ne priznaje tvoje potraživanje. Tvrdi da su pečat i potpis na

154

priznanici lažni...
— Kunem se u Svevišnjeg! Pokojni despot lično primio je iz ovih

ruku dvanaest hiljada dukata i predao mi potvrdu... Trebalo je ove jeseni
da mi vrati novac... Grad neću predati dok mi se taj dug ne isplati!

— Ćuti! Navući ćeš na sebe gnev ugarskog kralja i njegovih
vitezova! — preseče ga Ðurađ. — Grad moraš predati ako ti je glava

mila!
Zapovednik grada obori glavu i zagleda se u zemlju. Osećajući u isti

mah i ljutnju i bes i poniženje, steže pesnice i kolutajući očima, reče:
— Dobro! Predaću Golubac, ali tebi lično! Pođi sa mnom u grad.

Dobićeš ključeve i spiskove sa ubeleženim količinama oružja, buradi s

barutom i hranom smeštenom po magazama!
Zapovednik grada mučno se nasmeši dodajući:

— Protiv sile potrebna je sila, a moja posada u gradu je ništavna...
Ðurađ u nekoliko reči objasni kralju da je Jeremija pristao da preda
grad. Zatim izađe iz šatora i doviknu vojvodi Vitku:
— Spremi četrdeset pratilaca na konjima! Polazimo odmah.
Uskoro grupa ratnika krete prema gradu. Napred su jahali Ðurađ i
Jeremija. Ugarski kralj i njegovi vitezi stajali su na ulazu u šator gledajući
za povorkom konjanika sa interesovanjem, kao da očekuju neko izuzetno
iznenađenje.
— Hominem probrozioeum nulla mater gunuit!83 — zaklima glavom

kralj.
— Videlicet!84 — nasmeja se Stefan Rozgonji.

— Sordide, nugatorium et quisquilias ab eo vibebimus atque in
dorso suo sentiemus!85 — dobaci Vindek.

U tom trenutku kneginja Cecilija pršte u smeh.
— Pogledajte! — uzviknu. — Vaše primedbe se doslovce potvrđuju!
Vitezi su stajali zaprepašćeni, jer prizor koji se ukazao u blizini
gradske kapije niko nije očekivao. Neki od čuda zapljeskaše rukama,

drugi su otvorenih usta i unezverenih pogleda nemo hvatali jedan drugog
za mišice. Kralj Sigismund, uzviknuvši jedno gromko „eheu”86 pršte u
smeh. Ostali vitezi mu se pridružiše smejući se.

Ali prizor je bio više čudan nego smešan. Kad je povorka konjanika

stigla u blizinu grada, kapija se naglo otvori i most pade preko jarka. U

isti mah Jeremija dreknu, obode konja i jurnu prema kapiji. Njegovi
pratioci potekoše za njim. Despot Ðurađ, ne znajući u trenutku šta da
preduzme, zaustavi svoga konja, bespomoćno gledajući kako se kapija

zatvara i most podiže za beguncima.

— Gospode, kakva propalica! — uzviknu Dragoš.

Jagoš škrgutnu zubima, zausti da tresne psovku, ali je proguta, jer
mu se ukočen pogled zadrža na začuđenom licu despota Ðurđa. Jagoša

je spopao bes, jer mu se i po drugi put izmakla prilika da se vidi s

155

devojkom.

*

Ugarski topovi uzalud su tri nedelje tukli Golubac Kamene kugle
prskale su o tvrde zidove ne nanoseći im skoro nikakvu štetu. Kralj
Sigismund i njegovi vitezi najposle uvideše da su im i trud i žrtve
uzaludni. Jer posada u gradu trpela je neznatne gubitke, dok su kamene
kugle, bacane iz topova sa zidova, pustošile ugarski tabor, ubijale ratnike
i konje i uništavale komoru, šatore i kola sa hranom i rezervnim oružjem.
Osim toga, ledena kiša svakodnevno je dosađivala ratnicima. Voda je
podilazila pod ležišta i gasila vatre. Kad polovinom novembra udari sneg,
kralj naredi da se diže tabor, Ugarski ratnici napustiše opsadu Golupca i,
ukrcavši se u lađe, otploviše Dunavom prema Budimu.

U isto vreme Isak-beg je digao opsadu s Novog Brda i stigao u
Drenopolj. Tu ga zateče naređenje sultana Murata da smesta krene
prema Golupcu i posedne grad, jer se vojvodi Jeremiji više sviđalo da
Golubac pripadne Turcima. Zbog toga Isak-beg i Ali-beg, po nalogu
sultanovu, prekidoše pregovore o miru s despotom Ðurđem. Tako se
krajem godine87 despot Ðurađ nađe u potpunom tesnacu. Glavne
gradove po Srbiji držali su ugarski ratnici, po pravu ugovora, a sa
izgovorom da ih štite od svake najezde. Turci su bili u Kruševcu i po
gradovima oko Toplice i Rasine. Osim toga, porobili su i popalili naselja
na desnoj obali Morave, sve do Rudnika.

Krajem meseca novembra, Sinan-paša je krenuo da posedne grad
Golubac.

Nekako u to vreme umro je u Prištini vitez Beluš. U tom gradu se
zatekao i despot Ðurađ U prisustvu velikog broja vitezova, vlastele i
prostog naroda, telo pokojnika nošeno je na groblje s velikim počastima.
Kraj otvorene rake Ðurađ održa dirljiv govor. Ističući vrline staroga viteza,
osobito hrabrost, požrtvovanje i odanost kući Brankovića, despot sa
suzama u očima i drhtećim glasom od uzbuđenja završi govor rečima:

— Još od malih nogu pamtim viteza Beluša. U to vreme Srbija je bila
moćna država, a njeni ratnici slavljeni u celoj Evropi Otada se mnogo
preživelo. Bilo je uspona i padova, ratovalo se i ginulo za svoj narod i u
slavu božju. Poraz na Kosovu bacio nas je na drugu stranu. Morali smo
ratovati za turske sultane, boriti se protiv hrišćanskih naroda, protiv
Tamerlanovih Tatara i najzad između sebe. Stari vitez Beluš imao je
vidnog udela u srećnim i nesrećnim okolnostima srpskog naroda. On je
bio svedok naših uspona i stradanja, radovao se dobru, a zlo junački

156

podnosio. Ako je ponekad u svom dugotrajnom životu pravio omaške,
neka mu se ne upiše u greh, jer ih je počinio iz prevelike ljubavi prema
drugima, a osobito prema otadžbini. Vernost viteza Beluša prema kući
Brankovića ušla je u poslovicu. Malo je u svetu takvih primera odanosti i

požrtvovanja velikaša i dostojanstvenika kao što je bio pokojnik, vitez

pod zaštitom svetog Nikole... Beluš nas je ostavio u dubokoj starosti.
Otišao je u vreme naših najvećih iskušenja. Da li je umro da odmori stare

kosti, ili ga je Gospod prizvao da ne vidi agoniju i propast srpskog
naroda? Volja gospodnja je izvršena! Vitez Beluš je među pokojnicima!
Neka mu je slava i večni pomen!

Despot završi. Sumoran jesenji dan približavao se kraju. Vlažni sneg

padao je krupnim pahuljicama na raskvašenu zemlju i natapao vlagom
ogrtače, kape i duge kose vitezova, vlastele i ratnika. Poslednje reči
despota Ðurđa kod mnogih izazvaše plač i jecaje, kao da se žalost za
pokojnikom vezala s kobnom sudbinom čitavog naroda. Pogledi vitezova

padali su na ašove s vlažnom zemljom, koja je dobijala oblik humke, i na
sveže obojen krst poboden čelo glave pokojnika. Natmureni oblaci sejali
su krupne pahuljice bele i čiste, a crna zemlja ih je topila, stvarajući od
njih mutnu i blatnjavu vodu. Nikada vitezi ne videše despota Ðurđa toliko
pogruženog. Jer među njima je uvek izgledao kao poslednji koga bi teško

iskušenje moglo oboriti.
U dvoru je priređena daća za pokoj duše viteza Beluša. Kad se

pogasiše sveće, sve osim jedne, i zvanice napustiše odaju, Ðurađ, Vitko i
čelnik Radič otpočeše razgovor druge vrste.

— Pročitaj ovo pismo! — reče despot Vitku i pruži mu svitak papira.

— Pre tri dana dobio sam ga od ugarskog kralja.
Vitko pročita pismo. Ugarski kralj je izveštavao srpskog despota da

je doznao o pokretu turske vojske koja se sprema da posedne Golubac.
Ali da on i njegovi vitezi „na žalost" ne mogu pre proleća naredne godine
preduzeti vojni pohod, jer ih zima i nedostatak stočne hrane sprečavaju.

Kad trava pokrije zemlju, „bellim novum incipiemus et omnes inimicos ex
Rascia terra eiectabius”.88 Uzgredno, ugarski kralj je napomenuo da bi
bilo zgodno pronaći „Hominem peritum et dignum fidelitatis”89 da ode u
Golubac i „exemplare illum proditorem puniat.”90

— Opravdano zahteva da ubijemo vojvodu Jeremiju — reče čelnik
Radič.

— Tako je! — složi se Vitko — Nevaljalac je zaslužio smrt.
— U to niko ne sumnja — dodade Ðurađ. — Ali treba naći čoveka
sposobnog da se najpre uvuče u grad Golubac, da se približi vojvodi i da
ga ubije. To neće biti lako...
— Neće! — dobaci Radič.

Vojvoda Vitko se prenu:
— Imam čoveka! — reče. — Pokušaćemo s njim... Ostavite to

157

meni...
— Dobro! — složi se Ðurađ pa, osmehnuvši se, dodade:
— I meni je stalo da nevaljalac iskusi kaznu, ako ni za šta, a ono što

me je povukao za nos pred ugarskim kraljem i njegovim vitezovima.
Ispao sam smešan...

— I ja! — dodade Vitko mršteći se.
— Koliko nam je zla naneo taj čovek! — zaklima glavom Radič.
— Istina je! Ali ipak mi izgleda nedostojno ubiti čoveka mučki,
neviteški — reče Ðurađ.
— Nimalo ne izgleda nedostojno! — ču se jedan glas s vrata.
U odaju uđe despotica Jerina. Vitezi ustadoše i pokloniše se nudeći
joj mesto za stolom.
— Neću da sednem — reče Jerina. — Slučajno sam ovde čula
neodlučne reči... Ne želim da utičem na vašu savest, ali mi se čini da bi
trebalo malo bolje da razmišljate i smelije donosite odluke.
Ugarski kralj zahteva da ubijemo zapovednika grada Golupca reče
Ðurađ.
— A vi? — upre u njega pogled Jerina.
— Mi? Eto, dogovaramo se... Ugarski kralj je u pravu, ali trebalo je
da on najmi ubicu za taj posao, a ne da podmeće nas! — reče Ðurađ.
— Ugarski kralj je u pravu što traži od vas da nađete ubicu —
odvrati despotica. — To je vaša dužnost. Čula sam malopre da vam
izgleda mučki i neviteški... Istina je! Bilo bi neviteški da je u pitanju život
jednog viteza. Ali Jeremija je hulja... Najpre vam je pokvario pregovore o
miru sa Isak-pašom. Onda je pokušao prevaru sa lažnom priznanicom; a
da ne govorimo o tome što ne poštuje zvanični ugovor i što izvrgava
ruglu ugarskog kralja, njegove viteze i despota Ðurđa! Golubac,
najvažniju strategijsku tačku, ustupa Turcima, i to u vreme kad se
sprema krstaška vojna hrišćanskih naroda protiv azijatskog osvajača i
nasilnika...
Jerina za trenutak ućuta. Dva tamnozelena oka prema izduženom
plamenu sveće bleskala su kao smaragd sa prstena na domalom prstu
njene leve ruke Svetlucanje dijamanta, kao iz mačijeg oka, čudno se
spajalo sa žarkim iskricama koje su izbijale iz pogleda despotice Jerine.
— Vojvoda Jeremija treba da umre! Tako mislite vas trojica i svi
pošteni i valjani! — završi ona.

*

Sutradan je Vitko pozvao u svoj stan Dragoša i Jagoša. Dok im je

158

saopštavao želju ugarskog kralja i odluku despota Ðurđa, vojvoda primeti
kako Jagoševe oči čudno svetle.

— Postoje tri teškoće — reče. — Treba se uvući u grad Golubac,
pronaći način da se zapovednik grada zatekne nasamo i da se bez
svedoka i galame ubije. Treća teškoća nije manja: treba izaći iz grada.

— April Sokolović i njegovi pljačkaši nalaze se u Golupcu — primeti
Dragoš.

— Ko da se u njih pouzda! — zaklima glavom Vitko. — Oni sad
pripadaju posadi grada. Verujem da im je dobro! Neće oni pristati da
ubiju svog zapovednika!

— Možemo ih obavestiti pismom i ponuditi dobru nagradu —
predloži Jagoš.

— Ko da odnese pismo? — primeti Dragoš.
— Ovde u Prištini već nekoliko dana boravi onaj Ismail što ga
smatraju za najboljeg turskog uhodu. Pokušaćemo s njim... — dobaci
Vitko.
Tri prijatelja produžiše s dogovorima kako da izvedu posao koji im je
izgledao nedostojan i mučan. Najposle odlučiše da Jagoš krene za
Golubac bez ikakvog pisma, da nađe Aprilove pljačkaše, da najpre izvidi
njihovo raspoloženje prema zapovedniku grada, pa tek onda da ih uputi
u stvar. Ismail, vođa turskih uhoda, treba uz dobru nagradu da uvede
ratnika u grad.
Jedan Vitkov sluga pronašao je Ismaila i doveo ga pred tri viteza.
— Za koga sad radiš? — upita ga vojvoda.
Turčin se osmehnu:
— Na to pitanje nijedan uhoda neće ti odgovoriti! — reče. — Pokojni
vitez Beluš jednom mi je spasao život. I eto, došao sam da prisustvujem
njegovoj sahrani. Sutra odlazim iz Prištine.
— Kuda?
— Idem da se priključim vojsci Sinan-paše. Valjda vam je poznato
da njegovi ratnici treba da posednu grad Golubac?
— Poznato nam je! — odvrati Vitko, bacivši značajan pogled na
svoje prijatelje. — Znači: ići ćeš u Golubac?
— Možda?
— Jedan od nas trojice treba da uđe u taj grad, krišom... da ga niko
ne primeti i ne omete...
— Koji je taj? — mirno upita Ismail.
— Ja? — odvrati Jagoš. — Ako me uvučeš u Golubac, sto dukata ti
ne gine!
— Mnogo je to! — zaklima glavom Turčin. — Daćete mi dobrog
konja sa opremom i malo ašluka...91 Cenim darežljivost srpskih vitezova,
ali nije mi stalo do velikog novca... Uvešću te u Golubac. Za tvoju glavu
jemčim dok ne prođemo kroz kapiju toga grada. A posle, ne obraćaj mi

159

se! Od sutra bićeš moj seiz. Krećemo u zoru, obojica obučeni kao turski
ratnici.

Ismail se pokloni vitezima i napusti odaju.
Dragoš se obrati Jagošu:
— Eto prilike da vidiš devojku, a možda i da pogineš!
Vitko se nasmeši i dodade:
— Pozdravi je s naše strane, poljubi je u oba obraza i ne zaboravi
da se baciš u zagrljaj njenom ujaku! Od njegove volje zavisi tvoja sreća.
Upamti to!
— Upamtio sam! — odvrati Jagoš. — Treba u oba obraza da
poljubim ujaka, a devojci da se bacim u zagrljaj.
— Sasvim je tako! — nasmeja se Vitko.
— Samo tako! I pazi da ne pogrešiš! — dodade Dragoš.

160

Glava šesnaesta

Napustivši Prištinu, Jagoš i Ismail se dohvatiše puta koji vodi prema

padinama planine Radan, do reke Jablanice i dalje u dolinu Nišave.
Jesenja kiša, pomešana sa susnežicom, neprekidno natapajući zemlju,
pretvorila je sve puteve u kaljugu. Zbog toga dva ratnika tek idućeg dana
stigoše do grada Arvuni.92

— Sinan-paša krenuo je iz Sofije sa hiljadu konjanika i toliko pešaka
da posedne Golubac. Turski ratnici će ovuda proći — reče Ismail.

— Da li nas je slučajno naveo put na ovaj grad? — upita Jagoš.
— Nije! — osmehnu se Turčin. — Ovde treba da sačekam Sinan-
pašu i da mu predam jedan izveštaj.
U Arvuni su stigli predveče i odseli u jednoj krčmi. Pošto je Jagoš,
kao seiz, namirio konje u štali, dva ratnika sedoše da večeraju.
— U ovom gradu je turska posada. Zbog toga se ne ljuti što moraš
da obavljaš poslove moga sluge. Takva je naša pogodba... Bićeš mi
sluga još šest dana, a onda se više ne poznajemo. Je li tako?
Jagoš klimnu glavom. Ratnik se pribojavao da je svoj život stavio na
kocku. Jer ako ga uhoda izda Turcima, smrt na kocu mu je neizbežna.
— Dizdar Jeremija primiće dobre pare od Sinan-paše — reče Ismail
glođući jednu ovčiju kost. — Deset kesa, u svakoj po hiljadu dukata,
primiće za grad Golubac i biće bogat ako ga sreća posluži da poživi...
Jagoš se prenu i zagleda mu se u oči.
Ismail mirno nastavi:
— Ugarski kralj je najmio, kažu, ubice da toga dizdara smaknu...
— Zar i to znaš?! — zapanji se Jagoš.
— Eto, znam! — reče uhoda zevajući. — Nego, vreme je za
spavanje. Sutra zorom valja nam nastaviti put.
Jagoš oseti kako mu tuku damari pod grlom. Levom rukom odgurnu
tanjir, a desnu lagano stavi u nedra i napipa dršku dvoreznog noža.
— Smiri se, dobri! — blago reče Turčin. — Od mene te nikakvo zlo
neće snaći.
Vitez oseti poniženje. Bio je uveren da vođi uhoda ništa ne može da
promakne. Oseti i stid, jer mu se činilo da njegova pamet, opreznost i
lukavstvo ne vrede ništa. Ismail je iz njegovih pokreta i izraza lica i očiju
pogađao njegove misli i namere, ne pokazujući pri tome ni najmanjeg
znaka uzbuđenja.

161

— Ostavi nož neka mirno počiva u tvojim nedrima — reče mu
Turčin. — Ja ne znam ko je najmljen da ubije dizdara Jeremiju... Ne
znam i ne tiče me se!

Jagoš primeti u njegovim očima podsmeh.
„Zna“, sinu mu kroz glavu. „Zna i možda će me odati!“
Sledeće jutro zateklo ih je na putu, jer ratnici Sinan-paše nisu
svraćali u grad Arvuni. Žureći da što pre stignu do Golupca, konjanici su
uveliko ostavili za sobom pešake i grabili da se pre mraka primaknu
ravnici kraj reke Timoka.
Ismail i Jagoš jezdili su njihovim tragom i oko podne ušli u sastav
turske konjice. Petoga dana pred njima se nalazila otvorena kapija grada
Golupca
Vojvoda Jeremija dočeka Sinan-pašu i njegove ratnike kao da su mu
naročito prirasli za srce. Jagošu se smrče pred očima kad ugleda crveno
i od preterane ljubaznosti rasplinuto lice zapovednika grada.
— Kakav veličanstven primer izdajnika! — progunđa ratnik. —
Srpski grad za gotov novac prodaje Turcima. Ugarski kralj je u pravu!
Hulju treba ubiti! Naći ću ubicu makar ga platio svojim parama!
Međutim, Ismail se izgubio kao da je u zemlju propao. Jagoš ga nije
tražio. Njemu je bilo više stalo da nađe Aprila Sokolovića, devojku
Grozdanu i njenog ujaka. Dok je razmišljao na koju će stranu, ratnik oseti
kako ga neko povuče za rukav. Kraj njega je stajao Dabić.
— Gde ste? — upita ga Jagoš pošto se pozdraviše.
— Ovde u gradu. Sad nas je svega trojica: April, Gligor i ja. Ostale je
zapovednik grada najurio. Ne sviđaju mu se kao ratnici.
— A devojka? Da li je viđate?
— Dabome! Uvek nam u prolazu mahne glavom i nasmeši se.
Verujem da joj je ovde sasvim dobro.
— Moram doći u vezu s njom... Gde su April i Gliša?
— April je među ratnicima. A mene i Gligora su sasvim ponizili. Mi
smo ardžije!
— Ho-ho! Tako krasni momci, pa ardžije... Hajde, vodi me da se
vidim s onom dvojicom!
Već se mrak spustio kad četiri ratnika uđoše u jednu krčmu. Jagoš
naruči večeru, meščić vina i pehare. Posle uobičajenog zapitkivanja i
kratkih odgovora, April reče:
— Izvedi nas iz grada ako možeš.
— Zašto? Nije vam ovde dobro? — upita Jagoš.
— Hrane nas valjano, ali loše postupaju. Osim toga mi smo
najamnici bez plate.
— Gle! Zar i to?
— I to! Takav je vitez Jeremija. Kad mu zatražiš novac, riče kao
bivolica! Duguje nam platu za deset nedelja, razjurio nam drugove i preti

162

da nas baci u tamnicu...

April otpljunu u stranu, dohvati pehar, iskapi ga i nastavi.
— Onomad mi reče da će duši mesta uhvatiti ko nas trojicu okači o
konopac...

— Psina! — škrgutnu zubima Gligor.
— Preko nas mrtvih hoće pred rajska vrata! — dodade Dabić.
— Dabogda se sam obesio! — reče Gligor stežući skoro splasnutu
mešinu i puneći pehare.
Kod pijanih ljudi žalopojke, pretnja i škrgut zuba uzimaju sve više
maha, dok ne pređu u stezanje pesnica, treskanje o sto i kolutanje
očima.
— Rešili smo silom da uzmemo svoje pare! Otećemo! — viknu
Dabić.
Gligor tresnu pesnicom o sto:
— Otećemo! — reče i štucnu tako žestoko da podskoči na klupi.
April je zurio nekud u stranu, stežući pehar obema rukama kao da
hoće da ga spršti.
— Devojku smo zavoleli. — reče. — Da nije toga, izdajnik bi odavno
osetio sečivo moga noža!
— Šta tu ima devojka? — prenu se Jagoš.

— On je njen ujak...

— Ko? — zgrabi ga Jagoš za ruku.

— Zapovednik grada... Jeremija...

— On je njen ujak?! Gospode! Kakvo iskušenje za mene!
— Šta se trzaš? I šta tu ima čudnovato? — iskrivi usta Gligor. — Zar
je malo lepih devojaka čiji su rođaci nevaljalci?
— Od nevaljalaca vrvi svet. — prihvati April.
— Bilo ih je i biće ih do propasti... Nego slušaj...
— Otećemo devojku! Otećemo je ako mari za tebe i ako je voliš...
Izvući ćemo mi nju već...

— Dakle, on je njen ujak! — ponovi Jagoš.
— Eto, on! — dobaci Gligor sležući ramenima kao da se pravda. — I
Beluš je bio hulja... Kao što se vidi, i stric joj ne valja... A već ujak!
Dozlogrdio...
— Beluš je umro... — klimajući glavom, rasejano reče Jagoš.
— Umro!? — uzviknuše pljačkaši.
— Bog da mu dušu prosti! — prekrsti se April.
— Neka bi se rajska vrata... — otpoče benetati Dabić.
— Ćuti! — preseče ga Jagoš.
Nesrećnom ratniku činilo se da će tavanica da mu padne na glavu.
Popijeno vino i saznanje da je Jeremija ujak devojke koju voli potpuno ga
preznojiše. Kroz svest mu se stadoše ukrštati pitanja: šta da čini? Kako
pred vojvodom Vitkom da opravda svoj neuspeh? Jer bilo je jasno da će

163

mu devojka za svagda okrenuti leđa ako ubije njenog ujaka.
Jagoša spopade gađenje i muka. Otkako je zavoleo Grozdanu, život

mu je izgledao lep i pun uzbuđenja, a u isti mah tegoban i komplikovan.
Zbog nje su ga gurnuli u manastir, nametnuli mu besove, ćeliju i strogi

post. Ona je pobegla od opakog strica i pala u ruke ujaku izdajniku... Šta
će biti ako sad najmi ubice da smaknu Jeremiju? Devojka će ga napustiti
i prezreti za svagda.

Ratnik oseti kako ga nov talas znoja probija. April i njegova dva
druga izgledali su mu dosadni i odvratni, a mržnja prema zapovedniku
grada počela je da ga guši. Mogućnost da nevaljalac izbegne kaznu
dovodila ga je do besa.

U nastupu očajanja Jagoš naruči još jedan meščić vina.
— Sprema se krstaška vojna protiv Turaka — reče vajkajući se. —
Golubac je prva važna prepreka na Dunavu. A eto, sad su ga poseli
Turci. Vojna sigurno neće početi pre prve trave...
April i njegova dva druga se pogledaše.
— I mi ćemo ovde, onako, za svoj račun... — tiho reče Gligor.

— Šta vi? Kako? Vas trojica?
— Nas trojica, onako, da se vidi šta možemo učiniti... — dodade
Dabić.
— Biće, sve će biti! — gledajući zamagljenim očima otpoče April. —
Ali najpre moramo devojku izvući iz grada... Pa da! Devojku najpre, a
onda počinje...
— Šta? — unese mu se Jagoš u lice.
April oćuta.
— Šta počinje? — ponovi ratnik.
— Rat! — reče Gligor gledajući razroko i prćeći usta. Počećemo rat
s Turcima pre ugarskog kralja i despota Ðurđa.
— Gospode! Vas trojica?
— Nas trojica! — graknuše pljačkaši.
— Vi ste, dragi moji, u nevolji počeli da gubite pamet! Ni celu mešinu
vina niste ispili, a udarili ste u štucanje. Hoćete sa sultanom da ratujete!
— Niko nas nikad nije cenio... — zabeneta Gligor stežući pehar
obema rukama.
— Pokazaćemo celom svetu šta smo i ko smo! — dodade Dabić.
— I koliko vredimo... — dobaci April.
— He! — izbeči se Gligor. — Mi smo, rođeni moj, željni svega! Naš
život protiče bez slave... Eno ga! — prenu se.
— Ko?
— Njen sluga Stojimir.
— Čiji sluga?
— Njen... Tvoje devojke! Danas sam ga sreo i rekao mu da joj javi
da si došao i... Eno ga sad Stojimir stoji na vratima i blene u nas kao

164

živinče! — reče Dabić. — Ovamo, Stojimire! Ovamo, bagro!
Momak, osvrćući se bojažljivo, priđe njihovom stolu.
— Gde ti je gospodarica? — upita Jagoš.
— Pođi za mnom pa ćeš je videti... — reče momak smešeći se.
Nedaleko od krčme, u jednom uglu ispod visoke kule gde se dva

zida sučeljavaju, stajala je Grozdana
— Čula sam da si došao! — reče, pa obrativši se Stojimiru, dodade:
— Idi i ne govori nikom za ovaj susret!
Momak se udalji prema krčmi gde ga je svakako privlačilo društvo

trojice pljačkaša, a još više vino u nabreklom meščiću.
Na ivici jednog zida gorela je buktinja ispod male nadstrešnice.

Žućkasta svetlost probijala se kroz kišu, sitnu kao izmaglica, i iskosa
osvetljavala ratnika i devojku. Odozdo, sa prostranog platoa, čuo se
žagor smenjenih stražara, turskih konjanika i ratnika iz gradske posade.

Jagoš pruži ruke prema Grozdani, ali ih skoro u isti mah spusti.

Devojka je plakala.
— Šta se dogodilo? Zašto plačeš? — upita ratnik
— Doznala sam da mi je stric Beluš umro. Jedan Turčin nam je

javio...
— Istina je... Pre osam dana sahranjen je u Prištini. Ali zbog čega ti?
— Ćuti! — prekide ga devojka. — Ogrešila sam se o svoga strica.

Umro je, a nisam stigla da ga molim za oproštaj.

— Udesi da se u gradskoj crkvi o tvom trošku održi opelo za pokoj
duše viteza Beluša i biće ti oprošteno.

Grozdana ga je gledala raširenih očiju.
— Zar to može? — reče.
— Može! Nisam badava proveo šest nedelja među kaluđerima. Ako
treba, i ja ću mu čitati zaupokojene molitve.
Devojka odahnu, nasmeši se i pruži mu ruke:
— Očajanje me je spopalo! Htela sam u manastir da odem...
— Nema od toga ništa! — odvrati Jagoš grleći je.
— Čuješ! — reče Grozdana. — Stric mi je umro, ali izgleda da ću i
bez ujaka ostati... Onaj Turčin mu je danas rekao da se čuva. Kazao je
da je ugarski kralj najmio ubice... Ja u to ne verujem! Ne veruje ni ujak!

Jagoš oseti jezu u celom telu. Onda ga uhvati drhtavica. Ratnik se u
čudu pitao šta se s njim događa.

Da li ga je spopao strah, ili ga je možda blizina voljene devojke do te

mere uzbudila? Najposle mu pade napamet da je možda popijeno vino
počelo da deluje.

Devojka primeti bledilo na njegovom licu i ukočen pogled.
— Bolestan si? — reče.
— Da! — odgovori ratnik. — Groznica me trese...
— Povešću te sa sobom. Reći će ujaku da su te iz Prištine poslali

165

kao glasnika, meni da javiš za smrt viteza Beluša.
Jagoš se mučno nasmeši i steže joj ruku:
— Vaistinu, dobro smišljen izgovor! Ali ako me Jeremija prepozna —

ni ova noć neće proći, a ja ću kao glasnik pravo nebeskom caru...
Držeći se za ruke, pošli su prema zgradi zapovednika grada.

Odjednom ratnik zastade.
— Neću dalje! — reče. — Prenoćiću u krčmi. Sutra ćemo se videti u

isto vreme i na istom mestu...
— Šta sad to znači? — uzviknu devojka.
— Tvoj ujak me je video uz despota Ðurđa i ugarskog kralja.

Opasno je da mu sad izađem na oči. Pomisliće da sam uhoda.
— U pravu si! — reče Grozdana. — Ali možda je ovo poslednji put

što sam s tobom. Moj ujak se sprema da pređe u Rumuniju... Odvešće i
mene. Uzalud sam ga molila da me pusti.

— Kad odlazi? — upita ratnik.
— Kroz tri dana. Cela posada napustiće Golubac... Zameniće je
turska...
Jagoš oseti kako mu se drhtavica pojačava. Kao za sebe progovori:
— Može mu se! Od Sinan-paše je dobio deset hiljada dukata...
Prodao je grad Turcima...
— Prodao grad?! — uzviknu devojka. — Gospode, to je izdaja
najgore vrste! Svršeno je! Pobeći ću i od njega! Budi u krčmi. Noćas ili
sutra nanoć napustićemo grad. Na kapijama su sad turski stražari.
Potplatićemo ih da nas propuste!
— April, Gligor i Dabić moraju s nama! — reče Jagoš.
— I moj sluga Stojimir — dodade devojka. — Čekaj me u krčmi! —
doviknu i nestade u mraku.
Ratnik je jedno vreme zurio u put kojim je Grozdana otišla. Dve
buktinje na nekom udaljenom zidu svetlucale su kao zvezde. Jagoš je
znao da treba da pođe na suprotnu stranu ako hoće da stigne do krčme.
Okrete se i lagano pođe. Ali posle nekoliko koraka stade i osloni se
leđima o zid. Drhtavica ga je tresla sve jače. Zubi su mu cvokotali, a kroz
glavu su mu munjevito proletali likovi despota Ðurđa, ugarskog kralja,
viteza Beluša i Jeremije. Oni su se izmenjivali, treperili kao na
zategnutom konopcu, okretali se vratolomnom brzinom i stapali se u
bezobličnu masu, zelenu, plavu i crvenu kao krv. Boje su se smenjivale i
izvlačile. Jedna iz druge, blede i mekane kao izmaglica ili oštre i blešteće
kao sunce. Buktinje na udaljenom zidu osećao je u mozgu kao dva
zabodena čavla.
— Gospode, šta se ovo događa sa mnom ? — promrmlja ratnik. —
Nekoga sahranjuju? Ko je umro, a ko ubijen?
Pred zamagljenim očima ratnika ukaza se otvorena raka. Kiša
pomešana sa krupnim pahuljicama vlažnog snega pada na glave i

166

ramena vitezova i ratnika. Neko govori. Svi plaču. Kovčeg spuštaju u

grob. Dva ašova rade, najpre lagano, pa sve brže. Mesto zemlje na
kovčeg pada blato, žitko, sivo... „On nije umro! On je „ubijen", začu se
nečiji glas.

Oštar pucanj prolomi tišinu. Ratnik se strese i oseti kako mu se
vraća svest. Dve buktinje na udaljenom zidu opet su izgledale kao

zvezde.
— Treba ići u suprotnom pravcu. Tamo je krčma — promrmlja

Jagoš, brišući rukavom oznojeno lice.
Drugi pucanj zatrese grad. Za njim treći, pa četvrti. Oštre svetlosti

kao munje sekle su maglovitu noć. Ratnik je išao lagano, klecavim
koracima, pridržavajući se povremeno za zid. Pucnji su se i dalje ređali.

On ih je nabrojao preko trideset. Na uglu, ispod buktinje sa malom

nadstrešnicom, zastade da predahne.
— Turska posada isprobava topove — reče ratnik. — Izgleda da je

sve u redu, a izdajnik se sprema da se prebaci u Rumuniju...
Jagoš oseti da ga spopada bes i da mu se vraća snaga. Lagano

pođe prema krčmi. Neskladna pesma i pištanje zurle ukazivali su mu da

ide dobrim putem.
— Jeremijini ratnici se časte! — reče. — Dobru su napojnicu dobili

od gospodara, pa sad pijani riču kao volovi. I oni će u Rumuniju... Sve je

u redu i na svom mestu. A najvažnije je da su Turci poseli Golubac.
Kroz širom otvorena vrata krčme kuljao je zadah prosutog vina

pomešan sa lotinjom93 koja je izbijala iz vlažnih čakšira i koporana pijanih
ratnika. Četiri buktinje, zadevene u uglovima krčme, tinjale su i dimile se
preteći da se svakog trenutka ugase.

Zamagljene oči Jagoševe uzalud su uzduž i popreko tražile Aprila i
njegova dva druga. U krčmi ih nije bilo. Pijani ratnici iz gradske posade
drali su se na sav glas. Jagošu jedva pođe za rukom da krčmaru dovikne
da želi da prenoći u krčmi.

— Nema mesta! Sve je zauzeto! — dobaci mu krčmar, bled
čovečuljak sa splasnutim grudima i upalim očima. — Tri turska velikaša
noćas će spavati kod nas.

Jagoš izvadi iz kese dukat, stavi ga na dlan i podnese pod nos
čovečuljku. Odnekud se pojavi jedna snažna žena s debelim mišicama i
golemim grudima. Njene zelene oči pohotljivo su bleskale. Kad vide
dukat na dlanu ratnika, žena spusti tešku ruku na rame krčmara.

— Noćas ćeš spavati u podrumu među buradima. — reče krčmaru
— a ja, za zlatan novac pristajem da provedem noć u komori.

— Odmah bih u postelju! — primeti Jagoš.
Žena, svakako krčmarica, uze dukat sa njegovog dlana i dade mu
znak da pođe za njom Uskoro, Jagoš se nađe na tvrdoj postelji, pokriven

debelim guberom. Groznica ga više nije tresla. Ona je ustupila mesto

167

vatruštini. Kao da propada u duboki ponor, ratnik utonu u težak san.
Pesma pijanih ratnika i pištanje zurle u krčmi tukli su mu po mozgu i
zanosili ga kao talasi na uzburkanom moru.

U neko doba Jagoš oseti da ga drmaju.
— Šta je?,... Gde sam? — najposle progovori.
— Gospode! Kao iz mrtvih da se budi! Priberi se, čoveče! — začu se
muški glas.
Prema svetlosti lojane sveće Jagoš ugleda Stojimira. Malo dalje za
stolom sedela je Grozdana. Devojka je nemo zurila u ratnika, držeći
prekrštene ruke na grudima.
— Šta se dogodilo? — prenu se Jagoš.
— Zlo! — odvrati devojka. — Noćas je neko ubio moga ujaka...
— Kako? Gde?
— U njegovoj kući... Našli smo ga zaklanog u postelji...
Jagoš protrlja oči. Činilo mu se da još uvek sanja. Bledo lice devojke
je prema treperavoj svetlosti izgledalo nekako izduženo, oči svetlije, a
usta izrazitija. On se pridiže i sede u postelji.
— Šta se dogodilo? — sad već pribranije upita.
— Rekla sam... Moga ujaka su ubili. Neko ga je zaklao u postelji.
Hladan prizvuk u glasu devojke izazva nelagodnost kod ratnika.
— Ko je ubica? — reče.
— Ne znamo! — sleže ramenima Grozdana. — Jedan sluga je čuo
uzvike i kratko dozivanje u pomoć. Utrčao je u ujakovu sobu i našao ga
mrtvog. Kapci na jednom prozoru bili su širom otvoreni.
Za trenutak nastade tišina. Lojana sveća je klapila zasipajući ruku
sluge, koji ju je još uvek držao stojeći kraj postelje. Nije se više nula
pesma ratnika iz posade Krčma je kao grob utonula u tišinu.
„Doznali su i oni...“ pomisli Jagoš.
— Šta sad nameravaš? — upita devojku.
Grozdana se obrati StojImiru:
— Zalepi sveću ovde na sto, pa idi i pronađi onog ratnika što ga
zovu April... Možeš li ga naći?
— Mogu! — odvrati momak.
Kad ostadoše sami, devojka reče:
— Ugarski kralj je poslao u Golubac čoveka da najmi ubicu... Taj
čovek se, uz tursku vojsku, juče uvukao u grad i izvršio svoju dužnost.
— Ko je taj? — mučno se nasmeši Jagoš.
— Jedini koji je s Turcima došao ovamo.
— Ne misliš valjda! — uzviknu ratnik.
— Da, mislim... To si ti! Ti, ubica moga ujaka!
Jagoš zagnjuri glavu u šake. Devojka nastavi:
— Gnusno je to! Neka je pokojnik i bio izdajnik. Možda je i zaslužio
kaznu. Ali užas me hvata od saznanja da je to učinio čovek kome sam

168

poklonila svoja osećanja... Volela sam te i htela ceo život da posvetim
tebi. A ti? Slavno si se odužio! Ubio si mog jedinog rođaka!

Devojka briznu u plač. Jagoš podiže glavu i zagleda se u nju:
— Kunem se u spasenje svoje duše da sam nevin! — reče. —
Shvatam tvoj bol i ne osuđujem te što me okrivljuješ... Jer sve okolnosti
su protiv mene...
Ratnik predahnu.
— Viteška čast mi ne dozvoljava da lažem u trenutku tvoje
potištenosti! — nastavi. — Ponavljam ti: nisam kriv za smrt tvoga ujaka!
Devojka ga iskosa pogleda:
— Ne verujem ti! — reče.
Ratnik oseti kako mu se steže grlo. Preko suvih usana skoro
šapatom odvrati:
— Neka nam se gospod smiluje! Zahvaljujem ti što si u meni
probudila osećanje najplemenitije vrste i opraštam ti što me ponižavaš i
nagoniš da samog sebe prezirem. Siguran sam da ni poslednja hulja ne
bi učinila da između njega i voljene devojke legne krv rođaka! Idi i dostavi
me turskim dželatima! Preko mojih usana nijedna kletva neće biti
upućena tebi! Umreću kao vitez i hrišćanin!
— Ne verujem ti! — po drugi put izusti devojka.
Ratnik spusti glavu na jastuk. Bol u slepoočnicama i potiljku
ukazivao je na tešku groznicu koja ga je nanovo spopala. Pateći i čudeći
se šta ga je snašlo, ležao je kao razapet na krstu. Rešen da više ni reč
ne progovori kao opravdanje, Jagoš ostade poduže u takvom stanju.
Grozdana ustade i ushoda se po odaji
— Neću te prijaviti! — reče. — Tebi i tvojim pljačkašima omogućiću
odlazak iz grada. Ali molim te, ne raspituj se za mene i ne traži me! Želim
da se nikada više ne sretnemo...
Izmožden groznicom, Jagoš se pridiže lagano i ostade sedeći u
postelji
— U ovoj nesrećnoj zemlji izgleda da nikome nije dato da predahne
— reče. — Kao da je bog digao ruke od nas! Propast nam je na
pomolu... Pa neka propadnem i ja i sve što je dobro i plemenito u meni!
Devojka sede za sto i nanovo zajeca.
— Ne veruješ mi! — nastavi ratnik gledajući je bolnim pogledom. —
Sad mi se čini da ni ja tebi ne verujem...
— Šta? — prenu se Grozdana.
— Da si me ikad volela!
U odaji opet zavlada tišina. Dole, uz stepenice, začuše se koraci.
Malo za tim na vratima se pojaviše April, Gligor, Dabić i Stojimir. Tri
pljačkaša bila su naoružana. Po njihovom držanju reklo bi se da će tog
trenutka u borbu.
— Tu su mačevi, noževi, samostreli! — reče Gligor. — Doneli smo i

169

tebi mač, pa i ovom valjanom momku, Stojimiru.

— Imate li konje? — upita Jagoš.
— Imamo četiri pod opremom. Dole su, pred krčmom.
April priđe devojci:
— Možeš li nas izvesti iz grada? — reče.
— Ako turski stražari na kapiji vole novac, moći ću... Stojimire, —
obrati se momku — pođi sa mnom! A vas četvorica pričekajte me ovde.
Devojka i Stoimir izađoše iz odaje.
— Jeremija, zapovednik grada, ubijen je noćas — reče Jagoš i leže

nanovo.
— Znamo! Čuli smo od Stojimira. — odvrati Gligor.
Tri pljačkaša sedoše za sto. Po njihovim užagrenim očima i bledilu

na licima ratnik primeti da su preterano nestrpljivi ili zaplašeni. Lojana
sveća na stolu tiho je dogorevala. Iz jedne susedne odaje dopiralo je
ujednačeno hrkanje nekog premorenog spavača, a sa ulice se čulo
povremeno lupanje kopita o kaldrmu. Četiri konja, privezana za direk
pred krčmom, predosećajući skori put, trzala su ulare i uznemireno

tupkala prednjim nogama.
— Ako do svanuća ne izmaknemo iz grada, propali smo! — reče

Gligor.

Jagoš se promeškolji na postelji.

— Ko je ubio zapovednika grada? — upita.
Pljačkaši su ćutali. Ratnik je napeto očekivao odgovor, mučeći se da
ponovi pitanje. Ostatak sveće na stolu zatrepta poslednji put i ugasi se. U

odaji nastade mrak.

— Možeš li se držati na konju? — upita April.

— Ne znam — promrmlja Jagoš. — Slab sam i klonuo.
— Ići ćeš s nama, makar te privezali za sedlo!
— Ne mogu... Čini mi se da ću umreti... — prostenja Jagoš.
— Nećeš stići da umreš! — umeša se Dabić. — Turci će te uhvatiti i
obesiti... Možda će te i na kolac nabiti...
— Zašto? — nemarno upita ratnik. — Ništa im nisam učinio.
— To znamo. Ali učinili smo mi... Bacili smo otrov u tri bunara...

— Hulje! — prosikta Jagoš. — Gori ste nego varvari! U životu nisam
naišao na takve podlace! Odvratno! Gnusno! Trovači!

Nov talas znoja obli ratnika. Gnev mu nanovo povrati snagu. U
nastupu ljutine ustade s postelje i pljunu u pravcu pljačkaša.

— Duša vam je crna kao pakao! — reče.
— Ćuti! — dobaci Dabić. — Kad izađemo iz grada, zaturićemo trag.
Neće nas stići!
— Tako je! — složi se April. — Pre svanuća nikome neće pasti na

pamet da vadi vodu i da pije...

— Prokleti da ste! — viknu Jagoš. — U gradu ima naših ljudi,

170

porodica, dece...
— Ćuti! Ne viči toliko!,. — reče Gligor. — Naši ljudi imaju bunare po

dvorištima.
— Mi bar znamo iz kojih bunara ratnici vade vodu! — dobaci Dabić.
Reči su u pomrčini proletale kao strelice, odbijale se ili fijukale mimo

cilja. Četiri čoveka nisu se razumevala.
Jagoš siđe s postelje. Kad oseti tle pod nogama, učini mu se da

čvrsto stoji. Preznojavanje mu je isteralo groznicu i donekle vratilo snagu.
— Zašto se ljutiš? — tiho otpoče April. — Rekli smo ti da ćemo

otpočeti rat pre ugarskog kralja i despota Ðurđa. I eto, otpočeli smo!
— Zar na ovaj način, satanske duše!? — malo smiren odvrati Jagoš.
— Prema Turcima svaki način je dobar!
— Na smrtnom času gnušaćete se zbog toga...
— He! — učini Gligor. — Bojim se da nećemo imati vremena za to!

Ako devojka ne dođe...
Na stepenicama su odzvanjali koraci.
— Neko dolazi! — prošišta Dabić.

— Devojka sa slugom ili potera! — dobaci Gligor.
— Umuknite! — reče Jagoš. — Ako su turski ratnici, borićemo se i
poginuti... Nož mi dajte!
Ratnik pruži ruke u pravcu stola, napipa nečiju glavu, pa rame i
najposle oseti na dlanu dršku noža i ču tihi glas:
— Možeš li da ga držiš?

— Crkni i pukni, naduveno škembe! — odvrati ratnik.

Vrata se otvoriše.

— Ko je? — tiho upita April.
— Mi smo! — začu se Grozdanin šapat. — Polazite!
— Hvala bogu! — izusti Gligor.
— Polako niz stepenice i ne larmajte! — upozori ih Jagoš oslanjajući
se o Stojimirovo rame.
— Doveli smo još dva konja. I mi ćemo s vama! — reče devojka.
Pred krčmom pojahaše konje. Stavivši Jagoša u sredinu, uputiše se
prema gradskoj kapiji okrenutoj jugu.
Grozdana se iznenadi kad među turskim stražarima ugleda i
nekoliko srpskih ratnika iz gradske posade.

— I vi ste tu? — nemarno se obrati devojka desetaru.
— Čuvamo kapiju sa Turcima! Tako će biti dok ne napustimo grad
— nasmeši se ratnik.

— Otvorite nam... Vodimo bolesnog viteza na ispovedanje u
manastir Svete Bogorodice — reče Grozdana.

— Zar noćas?
— Što pre, to bolje! — dobaci Dabić.
Turski ratnici se nisu mešali u razgovor. Njima je bilo naređeno da

171

nikog ne puštaju u grad. Iz grada je mogao izaći ko god želi.
Grozdana i njeni pratioci poteraše konje kroz kapiju i dohvatiše se

polja.

172

Glava sedamnaesta

April, Gligor i Dabić, mada su pretpostavljali da turska potera pre

zore neće krenuti za njima, žestoko su gonili konje blatnjavim putem.
Bolesnog Jagoša privezali su za sedlo ne slušajući njegova uveravanja
da i bez toga može jahati. Začudo, oštar vazduh i truckanje na konju
blagotvorno su uticali na bolesnika. Pored toga, znajući da je i njemu i
ostalima jedini spas u bekstvu. Jagoš je podsticao pratioce na sve brži
trk. Devojka i Stojimir jurili su uz njih, pitajući se U čudu čemu takvo
vratolomno bežanje April je jezdio ispred svih. Na desetak koraka iza
njega jahali su Gligor i Dabić sa Jagošem između sebe, a na začelju
Grozdana i Stojimir. Kopite su pljeskale po žitkom blatu; konji, klizajući
se, dvostruko su trošili snagu.

Kad noćna tmina poče da se razređuje, begunci su uveliko odmakli
od Golupca.

— Moramo usporiti. Konji će nam popadati od umora! — reče April.
— Već brekću i ječe! — dodade Jagoš i okrete se. — Stojte! —
viknu. — Devojka i njen sluga su nestali!
— Kako? — prenu se Gligor.
— Istina, nema ih... — reče Dabić.
— Moramo se vratiti da ih nađemo! — uzviknu April. — Izgubili su
se!
Jagoš je upirao pogled kroz polutamu. Zatim obori glavu i zagleda
se između ušiju svoga konja.
— Nisu se izgubili — reče. — Namerno su udarili drugim putem.
— Potera ih može stići! — dobaci Dabić.
— Može! — nemarno odvrati ratnik. — Luda glava mnoge je
upropastila, ali nekima i sreću donela.
— Tako je! — složi se April, skrećući konja s puta na stazu koja je
krivudala kroz šibljak.
Jesenja izmaglica, skraćujući vidik, obavijala je brda i doline. U
daljini su se nazirali obli vrhovi Homoljskih planina obavijeni sivim
oblacima. Na tihom vremenu po uvalama i jarugama zgušnjavala se
magla.
Ratnici su se probijali kroz šibljak jašući jedan za drugim.
— Samo da se dohvatimo reke Peka! — kao za sebe reče April.
Magla je postajala sve gušća. Najednom konji kao ukopani stadoše.

173

Pred njima se stvori jaruga sa strmim obalama i mutnim potokom na dnu.
Begunci, ne usuđujući se da po klizavoj zemlji zavedu konje u jarugu,
nastaviše put naporedo, kraj leve obale.

Iz niskih oblaka poče da prokapava krupna kiša. Zaostali sparušeni
listovi po žbunovima zatreperiše, ižđikale grančice stadoše se povijati.
Magla, gonjena zapadnim vetrom, nestade kao rukom odneta. Kiša se
pretvori u pljusak. Padajući iskosa, obilato je kvasila konje i jahače.

— Padaće ceo dan! Kad probije zoru, ne prestaje do mraka! — reče
Gligor.

— Zbrisaće za nama tragove! — dodade Dabić.
Jaruga ih je dovela do reke Peka. Spustivši se u dolinu, begunci
kretoše uzvodno, kraj gustih vrbaka, prema padinama Homoljskih
planina.
Noć ih je zatekla u jednom sebarskom naselju kraj reke Mlave.
Sutradan u podne pregaziše Rasinu, a uveče se dohvatiše desne obale
Velike Morave, već ne hajući za turske potere. Šestoga dana bili su u
Prištini.
Vojvoda Vitko i Dragoš zaprepastiše se kad ugledaše Jagoša.
Islabeo i ubledeo, ratnik je izgledao kao da iz mrtvih dolazi.
— Bolestan je — reče April. — Jedva smo ga živog dovde doveli.
Kod kuće, dobro okupan i zapojen tejom od zamedljenih trava,
Jagoš je stavljen u postelju. Njegov otac, Todor Besoviti, srećan što mu
se sin vratio, lično je vodio računa da se bolesnik što bolje smesti. U isti
mah poslao je čoveka da dovede jednog kaluđera da čita molitve „od
ozdravljenja", a isto tako i baba-Stojnu, čuvenu vračaricu i proslavljenu
travarku. Džandrljivi starac najuri iz odaje sluge, pa, streljajući očima kao
da hoće da se bije, zamoli Vitka i Dragoša da se i oni uklone. Tako
starac sam ostade da bdi nad sinom koji je utonuo u težak, bolestan san.
Kaluđer i baba-Stojna, kao neophodni, mogli su ući u odaju kad god su
hteli. Bacajući jedno na drugo prezrive poglede, oboje su se trudili da se
što manje sreću kraj bolesnika.
Vitko i Dragoš ipak su doznali da je vojvoda Jeremija ubijen i da su
April i njegovi drugovi bacili otrov u tri bunara u Golupcu. Uzalud su dva
prijatelja pokušavala da štogod doznaju o Grozdani. Jagoš je ćutao.
Možda ga je tada spopadalo bunilo, ili o njoj nije hteo da govori.
— On ne zna ko je ubio Jeremiju — reče Vitko.
— Ne znaju ni ona tri pljačkaša — dodade Dragoš. — Prema tome,
sigurno su ga ubili Turci.
— Tako izgleda! — složi se vojvoda. — Najpre su mu dali novac, a
onda ga ubili da ga otmu...

174

*

Sinan-paša je primio Golubac. On je istog dana rasporedio tursku
posadu i izdao zapovest da se spolja niko ne pušta u grad. Kraj kapija je
ostavio po nekoliko ratnika vojvode Jeremije da opšte sa onima koji žele
da izađu iz grada.

— Propuštajte sve koji hoće napolje! Neka idu! Neka očiste grad! —
rekao je svojim stotinarima.

Ali srpskim ratnicima se nije išlo. Doznali su oni da je njihov
starešina primio od paše deset hiljada dukata, pa su očekivali da i oni od
toga nešto dobiju. Međutim, u toku noći pronela se vest da je vojvoda
Jeremija ubijen i da su ga ubili Turci. Pored toga, ratnici Sinan-paše
stalno su bili pod oružjem. Te okolnosti nagnaše srpske ratnike da ne
misle na nagradu, nego da se što pre izvuku iz grada.

Pribojavao se i Sinan-paša. Oprezni Turčin, bojeći se prepada,
nevoljno je pristao da vojvodi Jeremiji odredi rok od tri dana da sa
svojom posadom izađe iz grada. Paša je lično nadgledao turske ratnike
opominjući ih da oružje ne ispuštaju iz ruku. Obilazio je zidove i kule,
bacajući brižne poglede na levu obalu Dunava, gde se prema Golupcu
dizao novi grad Laslov, tvorevina ugarskih ratnika.

— Biće žestoka boja i gruvanja topova! — mršteći se reče čaušima i
kapetanima koji su ga okruživali.

Vest o smrti vojvode Jeremije paša je primio bez uzbuđenja. Ipak,
celu tu noć je probdeo, a njegovi ratnici pod oružjem prokunjali sedeći po
stajama i ispod tremova. Izgledalo je da turskom zapovedniku proviđenje
ide naruku da pre roka očisti grad od obezglavljene srpske posade.
Međutim, pred zoru su ti ratnici uveliko počeli da napuštaju Golubac.
Dohvativši se otvorenog polja, bežali su kud koji. Kad se razdanilo, od
osam stotina ratnika iz posade ni stotina nije ostala u gradu.

Sinan-paša je pozvao u svoj stan sve čauše i stotinare, a uz njih i
dva kapetana: Tahirtena, vanbračnog sina vezira Halila, i Urnek-agu,
kosookog evnuha naboranog lica i izbuljenih očiju.

— Šta ćemo s telom ubijenog vojvode? — upita jedan stotinar.
— Da li je ostavio koga od familije? — odmeri ga pogledom paša.
— Jednu devojku... Ali ta je noćas sa pet ratnika napustila grad.
— Pobegla?
— Pobegla! Ja sam je propustio kroz kapiju.
— Dobro je! — složi se paša. — Nego, đaurskog dizdara ubili su
njegovi ratnici. Neka ga oni i sahrane!
— Alaha mi velikog, paša je u pravu! — dobaci Tahirten. — S tim
dizdarem što smo imali, imali! Živ ili mrtav, on za nas više ne znači ništa!

175

— Grad je u našim rukama. Ostalo nas se ne tiče! — primeti Urnek.
— Istina je! — reče paša. — Grad smo kupili i pošteno platili: deset
kesa, u svakoj po hiljadu dukata, dizdar Jeremija primio je u ovoj odaji iz
mojih ruku. Poslao sam čoveka da taj novac pronađe u pokojnikovoj kući,
da ga digne i donese ovamo...
— Aferim! — uzviknu Urnek. — Mrtvom kaurskom vojvodi neće
trebati ašluka na onome svetu!
— Neće! Neće! Istina je! — nasmejaše se čauši i stotinari.
U odaju uđe stotinar Ibrahim.
— A, evo Ibrahima! — uzviknu paša. — Njega sam poslao po
novac... Kamo blago?
Ibrahim se stade osvrtati kao da od nekoga traži ohrabrenje
Najposle priđe stolu.
— Kamo blago? — ponovi paša.
— Nema! — sleže ramenima ratnik.
— Kako nema?!
— Eto, nema! Pretresao sam celu kuću i nisam našao ni prebijenu
aspru! Neko je sve digao pre mene.
— Eto ti na! — pljesnu se paša po kolenima.
— Naše zlato! — dobaci jedan čauš.
— Naše! Propalo kao u mutnu vodu da si ga bacio! — reče Tahirten.
— Ljudi, znate li šta je? — uzviknu stari Redžep, Urnekov čauš. —
Blago je sigurno odnela devojka!
— Koja devojka? — prenu se paša.
— Rođaka ubijenog dizdara!
— Evo istine! Redžep je u pravu! Devojka je digla blago! —
zagalamiše Turci.
— Za njom! — tresnu paša pesnicom o sto. — Za njom u poteru,
prokleti da ste! I ne vraćajte se bez zlata!
Tri čauša se rastrčaše da izdaju ratnicima zapovest.
— U poteru za njom! Odmah neka krenu! — doviknu Urnek.
U odaju upade jedan podoficir. On se smesta obrati paši:
— Predobri, preveliki i umni naš!
— Šta je sad? — uzviknu paša.
— Naši konji... Kako koga napojimo, počne da se trza i ječi. Dosad
je preko trideset lipsalo...
— Neko je bacio otrov u bunare! — dobaci Tahitren.
— Otrov... Otrov... — zagrajaše ostali.
Za trenutak u odaji nastade mučna tišina.
— Kauri iz srpske posade! — doviknu neko.
— Oni su! Istina je!
— Zatvorite kapije i nikog više ne puštajte iz grada! Ratnici ubijenog
dizdara platiće za ovaj zločin! Na mukama će odati trovače! — reče

176

paša.
U gradu je nastala uzbuna. Turski ratnici su jurili na sve strane

tragajući za zaostalima iz Jeremijine posade. Drugi su se spremali da
krenu u poteru za devojkom. Treći su poturali kofe i lonce ispod
nadstrešnica i hvatali kišnicu da napoje konje. Kraj zatrovanih bunara
postavljena je straža.

Poslednji ratnici vojvode Jeremije nagrnuli su na južnu kapiju. Bilo ih
je oko sedamdeset, svi na konjima i pod oružjem. Videći da je kapija
zatvorena, oni stadoše navaljivati na stražare da ih propuste napolje.
Međutim, sa nekoliko strana počeše pristizati turski ratnici. Derući se iz
sveg glasa i vitlajući golim sabljama, začas zaokružiše konjanike.

— Izdaja! Izdaja! — stadoše vikati srpski ratnici mamuzajući konje.
Najposle potrgoše mačeve.

Borba otpoče svom žestinom. Turski ratnici, optrčavajući oko
konjanika, izmahivali su sabljama i tiskali se smetajući jedni drugima.
Najzad stadoše bosti konje u trbuhe i zasecati im sapi i vratove. Ranjene
životinje, vrišteći i propinjući se, napraviše strahovitu pometnju. Srpski
ratnici poskakaše sa izranjavljenih konja i navališe da seku stražare dok
im ne pođe za rukom da dignu gredu prevodnicu i da uz veliki napor
otvore kapiju. Koji ne izgiboše, provališe napolje i bacivši se na konje iza
svojih drugova, izbegoše smrt.

Oko dvadeset turskih leševa, a skoro isto toliko i srpskih, ostalo je u
gradu kod kapije.

Uskoro i potere krenuše u nekoliko pravaca. Ali mnogobrojne
konjske kopite, utisnute u vlažnu zemlju, onemogućiše turskim ratnicima
da utvrde pravac kojim je devojka s blagom otišla.

*

S proleća naredne godine94 ugarska vojska krenula je niz Dunav i
utaborila se na levoj obali, kraj grada Laslova, prema Golupcu.
Zapovednik te mnogoljudne vojske, knez Stefan Rozgonji, izdao je
naređenje da smesta otpočne topovska vatra i da se grad što pre osvoji.
Među ugarskim ratnicima bilo je Čeha, Poljaka, Talijana i nemačkih
ritera. Bahata hrišćanski vitezovi, pored bezbroj slugu, poveli su u vojni
pohod i svoje žene.

Turska posada u Golupcu izdržavala je strahovitu topovsku paljbu.
Najviše jada zadavao im je jedan veliki top, najveći koji je do tada u
Ugarskoj izliven. Njime je upravljao lično knez Stefan Lozonac. Goleme
kamene kugle treskale su o gradske zidove, rasprskavale se, obijale i

177

rušile pojedine delove kula i sitnim komadima zasipale tursku posadu.
Sinan-paša je blagovremeno poslao glasnike u glavni stan turskih

starešina kod Vidina. Uveren da će mu pomoć uskoro stići, paša je
prezrivo odbio poklisare ugarskog kralja koji su zahtevali da preda grad.
Trideset topova sa zidova gruvalo je neprekidno.

Pošto se na prostranom polju i po brežuljcima oko Golupca nije
video nijedan turski ratnik, Stefan Rozgonji odluči da se prebaci na
desnu obalu. Ugarska vojska tukla je grad sa suva, s lađa ukotvljenih na
obe obale Dunava i sa istaknutih zidova gradića Laslova.

Za to vrele pod šatorom kralja Sigismunda držan je ratni savet. Reč
je bila o tome da li da se nastavi sa opsadom Golupca, ili da hrišćanska
vojska krene niz Dunav prema Vidinu i gde se s Turcima sretne, tu da
zametne boj.

Kralj Sigismund zahtevao je da se najpre osvoji Golubac.
— Ne možemo dozvoliti da nam iza leđa stoji grad sa turskom
posadom. Jer vojska koja sebi ne osigura odstupnicu bez prepreka uvek
je u opasnosti da padne u težak ili bezizlazan položaj.
Stefan Rozgonji, poljski knez Zaviša, Stefan Lozonac i ostali vitezi
složiše se s kraljem.
— Golubac najpre osvojiti, a onda krenuti dublje u Srbiju, Bugarsku,
Trakiju i dalje! — reče Lozonac.
— I dokle tako? — smešeći se primeti čelnik Radič, koji je s
despotom Ðurđem toga dana stigao u hrišćanski tabor. — Ne mislite
valjda i u Malu Aziju?
— Mislimo! — preseče ga pogledom ugarski vitez. — Trideset
hiljada naših ratnika tući će trostruki broj Turaka.
— Moguće, sve je moguće! — sleže ramenima stari ratnik.
Vitezi oko kralja Sigismunda ukrštali su poglede gunđajući.
— Znamo šta vas tišti! — dobaci Zaviša gledajući Ðurđa i Radiča. —
Poznat mi je ugovor i obaveza ugarskog kralja da štiti srpske gradove. A
zar on to ne radi? Isteraće Turke najpre iz Golupca, a zatim očistiti i
ostale gradove po Srbiji...
— Čuvajte se iznenadnog napada! — primeti Ðurađ.
— Gde su Turci? — nasmeja se knez Rozgonji. — Ako krenu iz
Vidina, moraće ići preko planina i jaruga, obilaziti guste šume i lutati
stranputicama. Pođu li Dunavom, još više će vremena izgubiti, jer će ići
uzvodno. Iz Sofije isto tako ne mogu skoro stići; a onih iz Kruševca se ne
plašimo, jer ih je malo! Prema tome, napadaćemo Golubac. Polovinu
grada srušiti, a Sinan-pašu i njihovu malu posadu uništiti.
— Dve hiljade ratnika svega! — dobaci Vindek.
— Da! Toliko ih je u gradu...
Ðurađ Branković je u toku zime nekoliko puta slao poklisare u
Drenopolj da sa sultanom Muratom zaključe mir. Srpski despot je

178

bogatim darovima uspeo da pridobije za sebe sva tri vezira i mir je bio na
pomolu. Ali kad u rano proleće ugarska vojska stiže do Golupca, despot
se ponada da će uspeti borbom da osigura Srbiji bolje stanje. Jer trideset
hiljada dobro opremljenih i uvežbanih hrišćanskih ratnika pružalo je i te
kakvu garantiju za dobar uspeh. Ðurađ je bio spreman da tome broju
doda bar polovinu svojih ratnika.

Uskoro je preko uhoda bio obavešten da se u podnožju planine
Balkana pribira velika vojska. Njemu su bolje nego ikom bili poznati brzi i
tajni marševi turskih ratnika i njihova sposobnost da se pojave tamo gde
ih najmanje očekuju.

— Čuvajte se iznenađenja! — ponovi despot.
— Čuvaćemo se svakako! — odvrati kralj. — Ali mišljenja sam: ni
koraka dalje dok ne osvojimo Golubac!
— Tako je!,... Za nekoliko dana grad će biti u našim rukama! Naši
topovi će ga sravniti sa zemljom!
Kneginja Cecilija, supruga kneza Rozgonjija, primeti:
— Pustite srpskog vladara neka kaže šta želi. Treba saslušati i
njegov predlog.
— To mu niko ne brani! — mrgodno dobaci Lozonac.
Despot Ðurađ se osmehnu:
— Zahvaljujem plemenitoj kneginji što se tako velikodušno zauzima
da u ovom veličanstvenom skupu i ja dođem do reči... Imam predlog i
ukratko ću ga izneti... Golubac treba ostaviti i smesta krenuti ka jugu u
susret turskoj vojsci. Ako dobijemo bitku, i taj i svi ostali gradovi po Srbiji
koje drže Turci bez borbe će se predati!
— Predlog je možda dobar, ali ga nećemo prihvatiti. — reče kralj —
Najpre Golubac, pa onda sve ostalo!
Nekoliko dana kamene kugle iz topova prskale su o gradske zidove.
Tri kule bile su već znatno oštećene. Međutim, celokupna ugarska vojska
prebacila se na desnu obalu Dunava. Već su se uveliko gradile opsadne
mašine i spremao se juriš na grad, kad se iznenada pojaviše turski
konjanici čarkaši. Oni u malim odredima stadoše napadati krajeve
ugarskog tabora i ubijati njihove ratnike koji bi se radi pljačkanja malo
više udaljili. Od glavne turske vojske nije bilo ni traga.
Opsada grada je nastavljena, ali su juriši na zidove vršeni retko i bez
oduševljenja. Izgledalo je da se ugarskim ratnicima ne žuri. U tome je
ceo april prošao. Početkom maja meseca, na Dunavu se, više Golupca,
iznenada pojavi masa čamaca punih turskih ratnika. Oni su krenuli iz
Kruševca Zapadnom i Velikom Moravom i nastavili vožnju nizvodno
Dunavom. Skoro u isto vreme ugarski ratnici sa zaprepašćenjem
ugledaše nepregledne gomile Turaka kako se smeštaju po brežuljcima
oko Golupca.
Despot Ðurađ je bio u pravu. Iznenađenje je bilo potpuno. Ugarski

179

ratnici našli su se zatvoreni u trouglu između Dunava, turske vojske i
posade iz grada. Nije bilo ni vremena ni dovoljno mesta da se razviju za
borbu. Kralj Sigismund smesta naredi da se vojska počne hitno ukrcavati
u lađice i čamce da bi se prebacili preko Dunava. Mučan i spor posao za
ovakvu priliku. Turski pešaci i konjanici navadiše odasvud. Potpomagani
topovskom paljbom sa gradskih zidova i strelcima koji su se čamcima
sasvim približili desnoj obali, turski ratnici u prvom naletu razbiše ugarsku
konjicu. I da nije Zaviša od Gabrove u pravo vreme prihvatio borbu,
ugarska vojska pretrpela bi potpun poraz. Poljski vitez sa šest hiljada
konjanika i nekoliko stotina pešaka naoružanih puškama pokazao je
junaštvo dostojno drevnih vitezova. Njegovi ratnici žestoko su odolevali
naletima anadolskih konjanika, potiskivali ih, mešali se s njima i ginuli. Za
to vreme prebacivanje ugarskih ratnika preko velike reke grozničavo se
nastavljalo. Kralj Sigismund, ne hoteći da se među prvima preveze na
drugu obalu, umalo ne pade u ropstvo. Hrišćanski ratnici klali su se s
Turcima na samoj obali.

Tako je bitka završena porazom ugarskih ratnika. Poljski knez
Zaviša95 je poginuo. Od njegovih ratnika malo koji se spasao. Od trideset
hiljada ljudi dobra polovina propala je pod Golupcem i u talasima
Dunava, jer su mnoge lađice i lađe, zasipane topovskom vatrom sa
zidova, potonule.

Despot Ðurađ, uvidevši da je borba uzaludna i bitka unapred
izgubljena, blagovremeno je povukao svoje ratnike.

Ugarski kralj i njegovi vitezovi dockan su uvideli da su pogrešno
računali. Da bi umanjili sramotu svoga poraza, odmah počeše govoriti da
su dan ranije zaključili primirje sa Turcima, da nisu hteli borbu i da su
zbog toga počeli prebacivanje preko Dunava. Tek, niko ne priznade da je
despot Ðurađ bio u pravu, jer je on, jedini među njima, znao kako treba
ratovati s Turcima.

*

Poraz kod Golupca sasvim je pokolebao inače klonule duhove u
Srbiji. Ugarska vojska izgubila je u prvom sukobu s Turcima i bitku i
ugled. Nade i želje zasnovane na ugovoru sa ugarskim kraljem rasplinule
su se, jer je bilo jasno da se u dogledno vreme nikakva vojna većeg
zamaha ne može preduzeti protiv Turaka. Preostali ugarski ratnici bežali
su uz Dunav lađama i sasvim, levom obalom, mada ih niko nije gonio. A
Srbija je spala na milost i nemilost Turcima. Onda neočekivano sultan
Murat prihvati ponudu za mir, jer je hteo da pokaže da je Srbima veći

180

prijatelj nego ugarski kralj.
Mir je zaključen u leto 1428. godine. Turci su zadržali Kruševac,

Golubac i Niš, a ostale osvojene gradove vratili su despotu Ðurđu. Tom
prilikom sultan je priznao Brankovića kao zakonitog naslednika prestola u
Srbiji. Srbija se obavezala da plaća danak, godišnje pedeset hiljada
dukata, i da daje Turcima pomoć od tri hiljade konjanika. Na kraju, sultan

je odobrio despotu da zida Smederevski grad sebi za prestonicu, pošto
Ugri nisu hteli ni da čuju da napuste Beograd.

Ovaj ugovor o miru sa sultanom učinio se despotu Ðurđu i njegovim

državnicima kao jedina grana za koju se mogu uhvatiti, jer su srpskom
narodu ugarski ratnici već dozlogrdili. Ulazak tih ratnika u Beograd

smatrao se kao prevara. A kad su Turci napustili neke osvojene gradove
po Srbiji, Ugari su i dalje ostali u Beogradu. Zatim, pljačkanja i nasilja
koja su hrišćanski ratnici činili po Braničevu izazvala su gnušanje ravno

preziru posle izgubljene bitke kod Golupca. Osim toga, iako nikakva
opasnost od turaka nije pretila. Ugari su se dočepali i Mačve.

— Ima li još koga koji smatra da mu u glavi nešto zvecka da tvrdi i
da se busa u grudi dokazujući da su nam Mađari prijatelji? — obrati se
Jagoš Vitku i Dragošu kad su zaseli za sto u vojvodinoj kući u Prištini.

— Pij vino i ćuti! — odbrusi mu Dragoš.
Vojvoda Vitko se mučno osmehnu:
— Ako smatraš da su nam Turci veći prijatelji od hrišćana, mislim da
je u tvojoj glavi prestalo da zvecka! — reče.

Jagoš iskapi pehar.
— Prevarili su našeg despota! — reče i uzdahnu. — Prevarili na
bogomrski način! Nego, srećom, ni on nije od onih što kukaju i nariču kad
im se otme komad iz ruku! Navikao je taj da drži dva gvožđa u vatri
Zaključio je mir sa onim buretom što ima glavu kao tanjir, a mesto nosa
kobasicu i naziva se sultanom. Sad ćemo imati prilike i vremena da se
priberemo, a ugarski ratnici da se od silnog bežanja izdahću i da oližu

svoje grdne rane...
— Ugovor o miru je zaključen — reče Vitko. — Kakav je da je, tek

za nas znači mnogo.

Jagoš je tri nedelje odbolovao, pridigao se i još toliko kunjao dok nije

potpuno stao na noge. Zimu je proveo u Prištini, sahranio svoga oca,

primio ne baš veliko nasledstvo i nadimak Besoviti, koji se preneo sa oca

na sina. O Grozdani se neko vreme raspitivao vrlo oprezno, krišom, jer
nije želeo da druge uvodi u svoje nezgode April Sokolović i njegova dva
pratioca jedini su bili upućeni u njegovu tajnu. Tri pljačkaša uzalud su
obilazili gradove u kojima bi se mogao pronaći trag izgubljenoj devojci.

Jednom su stigli i do Beograda, ali im ugarski ratnici nisu dozvolili pristup

u grad.
April, Gligor i Dabić nisu se usuđivali da pred Jagošem kažu svoje

181

mišljenje, iako su bili uvereni da je devojku stigla turska potera iz
Golubca, vratila je u grad i predala Sinan-paši. Toga se bojao i Jagoš. Tri
pljačkaša nisu smela ni pomisliti da ponovo zavire u Golubac, jer se
uveliko pričalo o zatrovanim bunarima u tome gradu. Govorilo se da je
tom prilikom od otrova lipsalo preko pedeset konja i pomrlo sedamdeset
turskih ratnika.

— Ona je u Golupcu — govorio je Jagoš pljačkašima. — Sigurno se
nalazi među turskim ratnicima i nikad je više nećemo videti!

April je ćutao, pa se nije moglo odrediti da li se s tom mišlju slaže ili
je ne prihvata. Gligor i Dabić su klimali glavama i slegali ramenima kao
da se mire sa sudbinom da su nešto dragoceno imali pa izgubili Sva
četvorica su učestvovala u pohodu na Golubac. Išli su kao ratnici vojvode
Vitka, uz despota Ðurđa, i bili svedoci ugarskog poraza.

Već je i jesen nastupila. Ratnici despota Ðurđa, izmešani sa nižom
vlastelom i sebrima, svojski su navalili da popravljaju oštećene i nanovo
zidaju porušene gradove. Te godine žetva je bila obilata i jesenji plodovi
ispunili su svaku kuću. Građani i sebri koji su se razbežali po planinama
u toku poslednje godine, uveliko su se vraćali na svoja ognjišta. Govorilo
se o zidanju novog velikog grada, na desnoj obali Dunava. Vest se
pronela kroz narod da despot mesto izgubljenog Beograda ima nameru
da zida sebi novu prestonicu, Smederevski grad. Već se zuckalo o
velikim dažbinama, kuluku i drugim nametima, jer je valjalo žuriti da nova
građevina bude završena pre isteka mira s Turcima. Moglo se primetiti
da u dvorsku vojsku dolazi sve veći broj Grka, većinom dobrih ratnika i
veštih dvorana. Na njihovom čelu nalazio se Jerinin stariji brat Toma
Kantakuzen, dok je drugi njen brat, Ðurađ, uzeo na sebe brigu oko
stvaranja plana i njegovog izvođenja. Grad je imao da bude u obliku
trougla, po ugledu na Carigrad. S proleća naredne godine, radovi su
otpočeli.

182

Glava osamnaesta

Mir zaključen između sultana Murata s jedne i despota Ðurđa i

ugarskog kralja s druge strane nije primljen sa oduševljenjem na turskom
dvoru u Drenopolju. Glavni državnici i sultanovi savetnici, Mehmed
Saridže-paša, Hamza-paša i Halil-paša, sva trojica prijatelji despota
Ðurđa, prihvatili su ponudu za mir i sproveli je uprkos stranci koja je
želela rat. Oni su bili veziri i osvedočeni prijatelji dvora, pa im nije bilo
teško da utiču na kolebljivu narav sultana Murata i da mu nametnu sve
što im se prohte. Njihovi protivnici, sve oprobani ratnici, primili su vest o
zaključenom miru škrgućući zubima od besa. Znali su da svake godine
poslanici despota Ðurđa posećuju tri vezira i da im nikad nisu došli
praznih ruku. Lepa reč i zlato srpskog despota činili su svoje.
Nezadovoljstvo emira ratnika došlo je do vrhunca osobito kad su doznali
da je sultan odobrio srpskom despotu da zida Smederevski grad.
Smatrajući sebe za pravog i najvernijeg sultanovog slugu, Isak-beg
žestoko diže glas protiv ugovora o miru. Za njim se povedoše Turahan-
paša, zapovednik Moreje, Sinan-paša, rumelijski beglerbeg i Ali-beg,
zapovednik arbanske krajine. Sultan je preko uhoda obavešten o
nezadovoljstvu ovih emira, pa je pozvao svu četvoricu na dvor u
Drenopolju. Određenog dana savetovanje je otpočelo.

Vezir Halal-paša u nekoliko reči iznese razloge zbog kojih je ponuda
za mir prihvaćena:

— Naš veliki i slavni sultan, koga je Alah kao nikog nagradio umom,
nikad ne dolazi u priliku da pogreši! On zna da kaurske vladare u ovom
trenutku ne treba dovesti u stanje da se očajnički bore za opstanak. On
oseća — a uz njega i mi, njegove sluge — da bismo i takav rat dobili, ali
bi žrtve dece Alahove bile nebrojene. Zbog toga neka se naši slavni emiri
pritrpe do bolje prilike kad će moći ne samo svojim junaštvom, nego i
većom snagom pobediti hrišćanske bezbožnike i njihove zemlje osvojiti!

Vezir Halil završi svoj kratak govor smešeći se, kao čovek svestan
da su mnoge reči u ovakvoj očiglednoj prilici izlišne. Ostala dva vezira i
ne pomakoše se s mesta. Po njihovom držanju videlo se da zaključeni
ugovor o miru smatraju za svršen čin posle koga nema nikakvog smisla
trošiti reč.

— Nije prilika da se rat nastavi! — nemarno primeti Saridže.
— Istina je! Nije prilika! — dodade Hamza.

183

Sultan je klimao glavom odobravajući. Njega su tri vezira još ranije
ubedila da „nije prilika" da se rat sa hrišćanskim vladarima nastavi.

— A zašto ne bi bila prilika? — dobaci Isak-paša.
— Evrenezoviću, govori ako te je Alah nadahnuo! — reče sultan.
— I govoriću! — odvrati emir. — Da li je slavnim emirima poznato
šta se događa izvan naše velike carevine? Grčki i latinski sveštenici
stvorili su pometnju u Moreji, u Bosni besni rat oko prestola, a u Zeti se o
prevlast bore srpski i mletački ratnici. U Srbiji se podižu i opravljaju novi
gradovi, a na Smederevskom gradu danju i noću radi staro i mlado,
muško i žensko... Sve što je doraslo argatluku. Kome despot Ðurađ zida
taj grad? Zida ga sebi ili Ugrima da zaustave naše nadiranje prema
Budimu! Zar je nemoguće slavnom i nepobedivom sultanu Amuratu,
unuku Bajazita Munjevitog, da pregazi Srbiju jednom za svagda? Dobro
znam, a uz mene i svi časni i plemeniti u ovom skupu, da Turci nikad
neće imati mira, sigurnost i blagostanje dokle god Ðurađ Branković sedi
u Srbiji... Jer on Ugre u Evropi i Karamane u Aziji podbada protiv
Turaka...

— Znamo! Znamo! Sve nam je poznato!— dobaciše tri vezira.
— Pa da! Sve nam je poznato! — kao iščuđavajući se dodade
sultan.
— Znamo mi i više — prihvati Mehmed Saridže. — Znamo na primer
da stari srpski despot dobro čuva svoje granice! Poznato nam je da su
ratnici slavnog emira Isak-bega četiri puta išli u pljačku po Srbiji i da su
se svi ti odredi vraćali upolovačeni, izranjavljeni, prestrašeni i bez plena. I
sad pitamo Isak-bega zbog čega šalje pljačkaške odrede u zemlju s čijim
smo vladarem zaključili mir i potvrdili ga sultanovim pečatom!
— Pa da! Eto, neka kaže Evrenezović! — dobaci sultan.
— I kazaću! — planu Isak-beg. — Despotov vojvoda Oblak Radosav
goni naše ratnike, prelazi granicu i upada u našu zemlju! Mi se samo
branimo!

— Valjda je tako kad ti kažeš! — nasmeši se sultan. — Ali,
uglavnom, posle zaključenog mira sve čarke treba da prestanu...

— Prestaće kad Oblak Radosav i njegovi ratnici shvate da smo u
miru! — dobaci Ali-aga.

— Oni su shvatili. Sad je red da vi shvatite! — dobaci Hamza.
— Shvatili smo! — progunđa Isak-beg i sede.
— Shvatili ste kad su vaši ratnici nekoliko puta dobili po glavi!
Gnev četvorice emira ostade na mrgođenju i ukrštanju pogleda.
Bojeći se da ih ljutina ne navede da preteraju u izazivanju vezira, ne
usudiše se da pomenu mito i poklisare srpskog despota. Isak-beg primeti
kako na crnpurastom licu sultanovom buknu rumenilo, a iz očiju blesnu
zloba. Namah mu bi jasno da bi svaka dalja reč za njega mogla biti
kobna.

184

— Hoćete rat? — otpoče sultan. — Imaćete ga uskoro u tolikoj meri
da će vam na perčin izaći... Ponudu za mir nismo prihvatili da bismo
Ugrima i Srbima dali vremena da predahnu, nego da sebe ojačamo!
Doduše, postaće i oni snažniji, ali nikad neće doći u stanje da nas po
broju i snazi preteknu... Naši emiri hoće da pregaze Srbiju? Prohtelo im
se rata, pljačke i slave, a ne vide da od porobljene Srbije nećemo imati
vajde ni koliko crno ispod nokta! Despot Ðurađ plaća nam danak u
iznosu od pedeset hiljada dukata godišnje. Po ugovoru treba da šalje tri
hiljade konjanika kad god nam bude potrebno za rat... Naši slavni emiri
hteli bi da se odreknu toga! Sad ih pitamo: u ime čega? Eno im Arbanije.
Moreje i Bosne, pa neka se krvave kad im je već stalo do rata! A sad,
opominjem ih da ću kazniti svakog ko se usudi da preko ugovora juriša
na Srbiju! Sultanska vojska nije bašibozluk96 i njene starešine ne smeju
se oglušavati o viteška pravila i gaziti zadatu reč svoga sultana. I još
nešto: ne ističite svoju mudrost pred čaušima, kapetanima i stotinarima.
Ne ističite je na štetu sultana, jer Alaha mi, ako doznam da opet govorite
nauštrb moga ugleda neće vam pomoći ni uspomene na slavne pretke,
ni lične zasluge!

Preteće reči sultana Murata nateraše emire da zaćute. U odaji se
nalazila raskošna trpeza prepuna svakojakih jela. Sultan štrpnu nekoliko
zrna grožđa, baci još jedan pogled na prisutne i napusti odaju. Veziri
pođoše za njim, a emiri navališe da jedu pilav sa debelom ovčetinom.
Ratobornim emirima u tom trenutku ništa bolje nije palo na pamet,
premda su se čudili i pitali šta je sultana navelo da prema Srbiji promeni
raspoloženje. Oni su se i morali čuditi, jer nisu znali da je sultan Murat
odlučio da u skoroj budućnosti zaprosi za sebe ćerku despota Ðurđa.

*

Vitezi i istaknuti ratnici na smenu su odlazili da obilaze radove na
Smederevskom gradu. To je bilo naređenje despota Ðurđa, ali se znalo
da potiče od Jerine. Despotica je govorila da se boji iznenadnog napada
Turaka, a u duši se pribojavala pobune sebara koji su i danju i noću radili
na zidanju grada. Vitezovi su vodili oružanu pratnju i uvek bili u
pripravnosti. Ponosita Grkinja, od koje su zazirali srpski vitezi, dvorani i
prosti ratnici, dvostruko je bila u pravu. Stotinari i delije Isak-bega
prodirali su u Srbiju radi pljačke. I mada su se uvek vraćali poraženi i
praznih ruku, nisu odustajali od vojnih pohoda. Gnevni zbog pretrpljenih
gubitaka u ljudstvu, konjima i oružju, turski pljačkaši, hoteći da se svete,
učestali su sa napadima. Zbog toga se ratnici Oblaka Radosava skoro

185

nisu skidali sa sedla. Uprkos zaključenom miru, prepadi, zasede i
gonjenja nisu prestajali na Krajini. U takvim okolnostima moglo se
očekivati da će Turci preduzeti i vojni pohod većeg zamaha. Pored toga,
govorilo se da je Nemačka stupila u hrišćanski savez protiv Turaka i da
se ratnici uveliko skupljaju oko Budima. Ovi glasovi nagnali su Turke da
se spremaju za novi rat, pa se očekivalo svakog trenutka da jedna strana
prekrši ugovor o miru. Zbog toga se žurilo sa zidanjem Smederevskog
grada, kulučilo, argatovalo i padalo od umora. Zbog toga se povećao
danak i izašle nove dažbine svake vrste. Propisivalo se, tražilo i otimalo.
Ko nije mogao ili nije hteo dati kola, volove, hranu ljudsku i stočnu,
premlaćivan je, a ko bi pokazao znake drskosti ili otpora, ubijan je bez
milosti. Nastojnici, koje su Jerinina braća dovela iz Grčke, postali su
ozloglašeni nasilnici. U svojoj oholosti slabo su uvažavali i srpske
dvorane i vitezove, a kamoli nižu vlastelu; sebre su gledali kao marvu.

— Jerina ih je dovela? Prokleta Grkinja! Pod njenom kandžijom
propišta i staro i mlado! — šaputali su sebri stežući zube i upućujući
jedan drugom značajne poglede.

Reč „prokleta“ brzo se uvrežila i ostala kao simbol muka i stradanja
celoga naroda. Ona se ponavljala i prenosila od usta do usta, čitala se
na svačijem licu i izbijala iz škrguta zuba. Sebri su je izgovarali uz
najpogrdnije izraze. Zbog nje su dobijali batine ili obešeni za noge visili
na direcima, dok ih polumrtve ne skinu s konopca. Jedni su i to podnosili.
Drugi su bežali u planinu i odmetali se u hajduke.

Izmršaveli konji i mazge padali su pod teretom, a volovi skapavali u
jarmu tegleći kamen iz majdana i sa porušenih gradova Ždrela i Gradca
u Braničevu. Među sebrima stade kružiti da Jerina zida gradove Turcima
da ih preda, da sigurnije zasednu i zavladaju Srbijom. Ali uprkos svemu,
gonjeni, kinjeni i tučeni do krvi, klonuli duhom i telom, sebri su argatovali,
padali pod teretom, dizali se i opet padali. A grad je iz dana u dan rastao,
zidovi se dizali a kule dobijale vidnije oblike.

U to vreme Ðurađ i njegova porodica boravili su u dvorskom
letnjikovcu u Nekudimu. Sinovi Grgur i Stefan uveliko su pasali oružje,
vežbali se u mačevanju i odapinjanju samostrela. Stasiti momci služili su
za ugled vitezima svojim držanjem i ponašanjem. Njihove sestre Katarina
i Mara, isticale su se lepotom i smirenošću. A najmlađe dete, Lazar, bio
je ljubimac svih koji su dolazili u dodir s despotovom porodicom.

Ðurađ se trudio da mu deca ne vide tugu u očima i brigu na licu.
Usamljen u svojoj odaji, stari despot je osećao kako mu suze naviru na
oči. Jer muku, čemer i potištenost naroda nije odvajao od sudbine svoje
dece. Sva poniženja koja je lično podnosio u toku godina izgledala su mu
ništavna, žrtve uzaludne i patnje beskorisne. Shvatao je tuđu nevolju, jer
je prošao kroz sva iskušenja. On je mogao bolje nego iko da podnese
neočekivane nalete i udare, da se hvata s njima ukoštac i da im odoleva.

186

Ali sad mu se činilo da teret koji je bacio na pleća svoga naroda njega
najviše pritiskuje. Stari ratnik je osećao da je propast celoga naroda
neminovna ako on poklekne. Ugri su zaseli u Beogradu i drugim manjim
gradovima97, dočepali se Mačve i uveliko počeli da naseljavaju po Srbiji
nemačke koloniste98.

Turci čvrsto drže Kruševac, Golubac i Niš i prete da svaki čas
zauzmu celu Srbiju. Smederevski grad na Dunavu stoji kao vrhunska
tačka koja će moći bar donekle prkositi navali Turaka. Zbog toga, žuriti
se mora.

„Žuriti se mora“, ponavljao je despot svakodnevno i u dugim
besanim noćima. Uzvikivali su i oni koji su ga okruživali i sudelovali u
njegovim brigama. Međutim, druge patnje koje su despota tištile oni nisu
shvatali. Sebarska mržnja prema Jerini, njenoj braći i važnim i sporednim
pomagačima u zidanju grada počela je da obuzima i vitezove i dvorane.
Skoro svi su zaboravili da su donedavno despoticu obožavali kao simbol
mudrosti. Kod njih se najpre rodila sumnja, a zatim i ubeđenje da je
Jerina propheta calamitatis99 jer su se njena zla predviđanja doslovce
ispunjavala. Sujeverni i zlonamerni drovani šaputali su da sve nevolje
dolaze zbog nje i da srpski narod neće imati sreće dokle god ona i kob
koju sa sobom nosi ne odu u grob. Žalili su despota gledajući u njemu
mučenika, ali su se zlurado smešili na reč „prokleta". Uzalud je despot
dokazivao da sve zlo od njega potiče i da je on najviše kriv. Radi svoje
dece i potomaka i prokletstvo bi primio na sebe, samo da Jerina, majka,
ostane čista.

*

Smederevski grad uveliko je izašao iz temelja kad je na vojvodu
Vitka i njegove ratnike došao red da odu na gradilište. Četiri stotine
konjanika pod punim naoružanjem utaborilo se na jednom brežuljku u
blizini grada. A dole, na samoj obali velike reke, ni puna dva strelometa
udaljeni, boravili su ratnici Oblaka Radoslava. Izgledalo je da je njihov
posao na Krajini bio završen, jer u poslednjih sedam nedelja nijedan
turski odred nije kročio u Srbiju.

Oblak Radosav bio je vitez u punoj slavi. Iako je tek ušao u
dvadeset i šestu godinu, stekao je glas velikog ratnika. Hrabar i pronicljiv,
umeo je bolje nego iko da podiđe sa svojim ratnicima pod neprijateljski
tabor, da ga munjevito napadne i da u noći nestane. Njegovi prepadi i
zasede zadavali su strah ne samo stotinarima nego i emirima sultana
Murata. Čak su i delije turske zazirale od njegovog mača i topuza.

187

Snažan i okretan, Oblak Radosav je prošao kroz nekoliko bitaka boreći
se među prvima i ne dobivši ni ogrebotinu. Na Krajini je izazivao čarke,
upadao u njih, borio se i uvek zdrav i čitav ostajao na megdanu. Njegovi
ratnici su s ponosom govorili da ga strela ne pogađa, mač ne seče, a

topuz ne domaša. A Isak-beg je ucenio njegovu glavu na dve hiljade
dukata. Najčuvenije delije u turskom taboru polagale su opklade da će se
domaći glave „đavolskog kaurina" i da će dići ucenu. Za nepunih osam
dana trojica su oprobala sreću i nijedan se nije vratio u svoj tabor. Svi su
poginuli na časnom megdanu kraj Binačke Morave. Ostale delije gubile

su volju da se jagme za ucenu.
Vojvoda Vitko je znao koliko je mladi vitez nesrećan. Naslućivali su

to i drugi na srpskom dvoru. Ljubav Katarine, starije ćerke despota
Ðurđa, prema Oblaku Radosavu smatrala se kao najveći dar najboljem i
najdičnijem na dvoru. Prema rečima Ivana Dominusa, vitez je bio „primis
inter pares".100 Stari despot se dobroćudno smeškao na to i slegao
ramenima kao da je u pitanju obična detinjarija. Međutim, iskusnom oku
despotice Jerine nije moglo promaći do koje je mere buknula ljubav
između devojke i viteza. Imajući u vidu dalekosežnije planove sa svojom
lepom i prebogatom ćerkom, Jerina se pobrinula da Oblaka Radosava

pošalje na Krajinu, a devojci je pokušala da izbije iz glave ljubav „koja joj
kvari sreću“. Radosav se mesecima ganjao sa ratnicima Isak-bega, a
Katarina je čamila u dvorskom letnjikovcu u Nekudimu. I među nižom
vlastelom i sebrima pričalo se o toj ljubavi. Govorilo se da Jerina čuva
ćerku da bi je prodala nekakvom bogatom paši u Drenopolju, a da je

srpskog viteza poslala na Krajinu da pogine.
Vojvoda Vitko je znao da je uhvaćen jedan sluga despotov, da je

mučen, okovan i bačen u tamnicu, jer se kod njega našlo pismo Oblaka
Radosava upućeno Katarini.

Doznavši da je vojvoda Vitko stigao, Oblak Radosav dođe u njegov

tabor. Dragoš i Jagoš se obradovaše kad kraj istaknutog viteza ugledaše

Sovu i Golubana.
— Dirljivo! — reče Jagoš. — Još se nisu rasparili!

Posle smrti despota Stefana grupa od sto šezdeset ratnika, kojoj su
pripadali Sova i Goluban, priključila se Oblaku Radosavu. Iskusni borci,
mada svi već zašli u godine, bili su izvrsni učitelji mladim ratnicima koji
su pasali oružje i počinjali da se bave mukotrpnim ratničkim zanatom.
Njihov proslavljeni vođa priznavao je da je veštinu borenja i snalažljivost

u svakoj prilici stekao od njih Sovu i Golubana izdvojio je iz grupe i

postavio ih za stotinare Mada su obojica bila prostog porekla, vojvoda se

nije libio da ih uzdigne do sebe.
Posle srdačnih pozdrava, ratnici posedaše u hlad jednog granatog

kestena pored šatora vojvode Vitka. Sluge odmah izneše dva meščića

do grla puna vina i niklene pehare.

188

Sa uzvišenog mesta videla se glatka površina velike reke. Sunčevi
zraci u predvečerje osvetljavali su proređenu šumu brestova i topola na
levoj obali. Otud su doprli glasovi drvoseča i splavara i mešali se sa
lupom čekića i dovikivanjem radnika na građevini. Raščišćen prostor oko
grada video se kao na dlanu. Mnoštvo kola i tegleće marve dolazilo je,
ukrštalo se i odlazilo uz viku rabadžija, taljigaša i konjovodaca. Žućkasta
prašina dizala se i kovitlala, nadnoseći se nad grad kao oblak. Povici,
lupa kamenorezaca, rika marve, rzanje konja i kvrckanje i škripa kola sa
nepodmazanim osovinama stapalo se u neprekidno brujanje i krkljanje.

Ratnici, sedeći u hladu na suvoj travi, tiho su razgovarali, kao da su
se pribojavali da ne poremete vrevu koja je u talasima dopirala do njih.

Pogledajte levo od grada — reče Oblak Radosav, kao da nastavlja
misao prisutnih. Tamo se nalaze grčki ratnici. Ima ih oko osam stotina.
Doveo ih je Toma Kantakuzen.

— Da nas brane od Turaka? — upita Jagoš.
— Tako izgleda! — nasmeši se vitez. — Braniće nas svakako i od
Turaka o od sebara ako se pobune.
— Neće se oni ustručavati i nas da napadnu! — dobaci Sova.
— Zašto bi nas napadali? — kao iščuđavajući se upita Vitko.
Pitanje ostade bez odgovora. Ratnici isprazniše pehare.
— Ja sam čovek prost i ne smatram da u mojoj glavi ima bogzna šta
— otpoče Goluban.
— To se vidi! — dobaci Jagoš.
Ratnik ga preseče pogledom i nastavi:
— ... pa se eto pitam: za koga zidamo ovaj grad?
— Samo se ti pitaj! — reče Dragoš. — To se pitamo i mi i onaj narod
dole što pada pod teretom.
— Svi se pitamo iako svi znamo! — dodade Oblak Radosav.
— Da dole ne vrvi od grčkih nastojnika i od ratnika Tome
Kantakuzena, znali bismo da grad zidamo sebi, da se u njegovim
zidinama u nevolji zaklanjamo. A ovako...
— Šta „ovako“? — prenu se Vitko.
— Nema tu „šta“! — umeša se Sova. — Ovakog argatovanja nije
bilo otkako je sveta! I prema robovima se ima više milosti. Tamo na
Rudniku zida se na najvišem vrhu planine. Pričao mi čovek. Svojim je
očima video kako na kozama nose kamenje.
— Gospode! — uzviknu Jagoš.
— Grad je namenjen Jerini. Zovu ga Ostrvica nastavi ratnik. — Po
selima i naseljima niko živi jajce ne sme pojesti. Lupaju jaja i bacaju u
malter. Kažu da ništa bolje i tvrđe ne drži kamen za kamen.
— A despot? Šta on na to? — upita Dragoš.
— Šta može! Sleže ramenima i uzdiše.
— U poslednje vreme, kažu, počeo je da goni sve koji viču „prokleta“

189

— upade Goluban. Njemu je Jerina važnija nego ceo srpski narod.
Vojvoda Vitko nabra obrve:
— Čemu ge priče i kuda to vodi? — reče. — Despot može kad

zaželi da ode u Dubrovnik ili u Ugarsku. Tamo je cenjen više nego ovde

od svoga naroda. Mogao bi sa celom porodicom da živi u raskoši i
bogatstvu, okružen poštovanjem. A on, mesto toga, kao raspet između
Turske i Ugarske, sedi ovde i izmišlja načine i smicalice kako da sačuva
svoju zemlju i narod u njoj. Ima ženu i petoro dece. U svojoj plemenitosti
gotov je sve da ih prinese na žrtvu za isti taj narod koji mu uzvraća
preziranjem i kletvama.

Vitez za trenutak ućuta i zagleda se u daljinu.
— Muče se sebri, niža vlastela, pa i ratnici. A kolike li su tek muke
staroga despota! Šta li će još preživeti i šta dočekati? I na kraju, šta čeka
ovaj narod, sad već napaćen i izmožden, kad despot umre?
Tako je govorio vojvoda Vitko, ne sluteći sa kakvom će se strahotom
njegova predviđanja ispuniti.
Sunce je zašlo, senke drveća se izgubile, površina vode na velikoj

reci prestala je da se presijava. Na drugoj obali pojavljivale su se vatre
kao svetle tačke. Na velikoj građevini pojačavala se vreva. Prve buktinje
su se palile. Došlo je vreme za smenu.

— Sad moramo biti kod svojih ratnika — reče Oblak Radosav
ustajući.

Vitko ga začuđeno pogleda.
— Kad se vrši smena, svi nastojnici i ratnici moraju biti na nogama i
pod oružjem. Kažu da je to trenutak kad može da izbije pobuna među
sebrima.
— Ko kaže? — upita Jagoš.
— Ko! Valjda Jerina. — reče Sova
— I ko bi drugi! — dodade Goluban. — Ona oseća sve i sve vidi.
Njen oštar pogled kao u sovuljage probija najgušći mrak.
— I budućnost vidi kao na dlanu! — dobaci Sova. — Ništa ne može
da joj promakne! Pričaju ljudi dole na gradilištu da danju i noću osećaju
njenu zlu dušu. Čini im se da se kao oblak nadnela nad grad. Sebre
hvata užas od njenog imena. Sad se već ne usuđuju ni šapatom da
izgovore „prokleta”.
— Boje se? — upita Jagoš.
— Užas ih spopada od samog imena njenog, makar se nalazila
stotinu milja daleko.
— Pođimo dole! — reče Oblak Radosav. — Naređenje treba izvršiti.
Krenite i svoje ratnike, pa ćemo se sastati kod ona četiri bresta...
Radosav, Sova i Goluban spustiše se niz brežuljak i ubrzaše da što
pre stignu do svojih ratnika Vitko i njegova dva prijatelja gledali su neko
vreme za njima.

190

— Znači, postoji ozbiljna opasnost da izbije pobuna među sebrima
— reče Dragoš.

— Tako izgleda. — odvrati Vitko.
— I tući ćemo svoje? — planu Jagoš
— I to ako se mora — sleže ramenima vojvoda. — Ipak verujem da
do toga neće doći. Za večeras naši ratnici neka ostanu tu na brežuljku da
se malo naviknu. Dragoš će biti uz njih, a nas dvojica silazimo na
gradilište.
Vitko i Jagoš pojahaše konje i lagano kretoše niz breg, a Dragoš
ode ratnicima. Kad su stigli do gradilišta, već je sumrak počeo da se
spušta. Ratnici Tome Kantakuzena, napustivši svoj bivak, približavali su
se zidovima i velikoj kapiji okrenutoj zapadu. S druge strane dolazio je
Oblak Radosav sa svojim konjanicima.
— Divan način da se sebarska srca ispune strahom! — reče Jagoš.
Desno i levo od puta ležali su na goloj zemlji ljudi i žene. U sumraku,
njihova tela izgledala su kao razbacane krpe. Neki su već spavali hrčući
na sav glas, dok su drugi tiho ječali. Na putu se pojaviše dva konjanika.
— Sova i Goluban. — poznade ih Jagoš.
— Gledate spavače? — reče Sova. —To je smena koja radi od
izlaska do zalaska sunca. Drugi su se već prihvatili posla i argatovaće
celu noć.
Od grada se približavala jedna grupa pešaka. Bilo ih je oko trideset.
— Ko su ovi i šta hoće? — upita Vitko.
— Grupa nastojnika. Skoro svi su Grci.
— Pa šta hoće? — dodade Jagoš. — Vidim da žure i da se
poslovno drže.
— Sad ćete videti... — odvrati Sova.
Nastojnici uskoro stigoše do puta. Svaki je držao u desnici bič od
goveđe kože sa kratkim držaljem i imao o pojasu mač. Oni navališe da
tuku spavače derući se iz sve glasa. Fijuk bičeva i tupi udarci mešali su
se sa surovim glasovima. Lelek i zapomaganje namah im se pridružiše.
— Šta će sad biti? — upita Jagoš.
— Zašto ih gone? — dodade Vitko.
— Gone ih da gledaju predstavu — mučno se nasmeja Goluban. —
Sigurno će večeras vešati sebre, pohvatane begunce.
Vitko se obrati jednom nastojniku:
— Jesi li Srbin?
— Jesam!
— Bog te blagoslovio! — dobaci Jagoš. — Nego, reci mi,
blagorodna dušo, šta će biti večeras?
— Uhvatili smo četiri sebra begunca. Obesićemo ih prema svetlosti
buktinja.
— Zašto to ne ostavite za sutra, po danu?

191

— Bolje je ovako! Strašnije izgleda. Tako kažu. Meni je svejedno.
— A ovi ljudi? Zašto njih dižete?
— Da vide šta ih čeka ako kome padne na pamet da beži.
— Divno! — reče Jagoš škrgućući zubima. — Po noći, prema
svetlosti buktinja, da bude strašno, a tebi svejedno!
Međutim, sebri su se pribirali zbijajući se u gomilu. Okruženi
nastojnicima, sad već smireni, išli su u redu prema gubilištu, pognutih
glava. Vitko i Jagoš su ih neko vreme pratili pogledima, pa i oni pođoše
za njima.
Vešala su bila postavljena u jednoj uvali između dva brežuljka. Bilo
ih je ukupno dvanaest. Prema svetlosti buktinja videle su se grupe ljudi i
žena kako se približavaju mestu gde će se pogubljenje izvršiti. Pristigoše
i ratnici Oblak Radosava. Vitko i Jagoš im se pridružiše.
Pod jednim tremom napravljenim od granja sedeli su majstori, zidari
i fortifikatori, dovedeni iz Carigrada, Budima i Dubrovnika. Njihov trud je
petostruko plaćan, a osim toga uživali su osobito poštovanje. Oni su
sedeli za čamovim stolovima pod tremom i prema svetlosti buktinja
večerali, pijuckali vino i tiho razgovarali, ne obraćajući pažnju na vrevu
koja ih je okruživala. Njih niko nije gonio da gledaju pogubljenje
begunaca, niti su oni želeli da se pomešaju sa prostim svetom.
Nekoliko stotina grčkih ratnika, naoružanih kao pred borbu, stajalo je
u polukrugu u blizini vešala. Drugi polukrug sačinjavali su sebri, ljudi i
žene. Prema svetlosti buktinja lica su izgledala preterano bleda, a oči
užagrene i unezverene. U blizini vešala skoro u isti mah planuše tri vatre.
Vitko i Jagoš ugledaše četiri begunca osuđena na smrt. Sužnji su bili
mladi i snažni ljudi. Jagoš se obrati vojvodi:
— Nisu pobegli od rada, nego od poniženja.
— Tako izgleda — složi se Vitko
Stražari odrešite ruke sužnjima.
— Kao slobodni ljudi ne mogu vezani saslušati presudu — reče
Oblak Radosav.
— Prekrasna sloboda! I smrt bi im pozavidela na njoj! — odvrati
Jagoš.
Između grčkih ratnika izdvoji se jedan mlad i snažan stotinar po
imenu Merokle. On na nakaznom srpskom jeziku otpoče da čita krivicu i
presudu beguncima. Kraj njega se stvoriše najpre jedan kaluđer isposnik,
a zatim i dželat sa dva pomoćnika.
Osuđeni sebri stajali su ispod vešala, više namrgođeni nego
prestrašeni. Ni bliska smrt nije mogla da zbriše sa njihovih lica prkos i
inat. Prvi zdesna bio je dežmekast momak kratkoga vrata, sa glavom
obraslom kudravom kosom. Tanki brčići, povijeni u luk, nastavljali su se
na maljavu, tek zarudelu bradicu. Po njegovom držanju moglo se videti
da prezire i dželate i ratnike, pa i samu smrt. Ostala trojica više su

192

gledala U njega nego u vešala i svet koji ih je okruživao.
Dok je grčki ratnik Merokle sricao optužbu i presudu, iz gomile

sebara izdvoji se jedna mlada žena sa detetom na ruci. Ona plačući

dopade do sužnja i iz sveg glasa zavapi:
— Ubiće ga! Oca će ti ubiti, prokleti dušmani! Ne tražim milost!

Sama sebi ću prerezati grlo! Ali ću zakleti ovde dete da upamti ko su mu

krvnici, da stostruko osveti svoga oca i majku!
Pružajući dete prema dežmekastom sebru, žena nastavi:
— Novače, oprosti ako smo te u neznanju koji put uvredili!

Sebar pruži ruke prema ženi i detetu, ali ga dželat zgrabi za vrat i

trže natrag. Merokle dohvati ženu za ramena i odbaci je u stranu. Dete

vrisnu i pade kraj vatre. Sebri se stadoše komešati i zbijati u gomilu
Preteći povici učestaše. Ratnici stadoše stavljati desnice na balčake i

mnogi se primakoše vešalima
— Počinji! — viknu Merokle.
Dželat zgrabi dežmekastog sebra. Pomoćnici pritrčaše s konopcima

da mu vežu ruke. Među ratnicima Oblak Radosava počeše izbijati povici:
— Čekaj! Kuda ćeš? Šta se to događa?
Žena zakuka i pokri lice rukama. Dete vrišteći dopuzi do očevih

nogu. Jagoš pritera konja do vešala i sjaha. U trenutku njegova pesnica
pogodi u oko dželata. Dva pomoćnika stajala su zaprepašćena. Sebar

Novak shvati da mu se pruža prilika da izbegne smrt. Njegove snažne
ruke se razmahnuše. Prvi pomoćnik, dobivši udarac za vrat, zatetura se i

pade kraj vešala. Drugog pogodi pesnica u trbuh.
— Vadi mač, psino grčka! — doviknu Jagoš Meroklu.

— Smrt srbožderima! Udri zlotvora! Udri! Ubij! — zavikaše sebri.
Grčki ratnici potrgoše mačeve i krenuše prema Jagošu.

— Stojte! Niko da se nije makao! — odjeknu jedan prodoran glas.
Oblak Radosav pritera konja do vešala. — Srpski i grčki vitez će se tući!
Ako samo jedan mač izađe iz korica nekog drugog ratnika, počećemo

borbu s vama!
— Odbijte! — viknu Merokle svojima i istrže mač. Četiri sužnja

šmugnuše među sebre i začas nestadoše u gomili. Nikome ne pade na
pamet da ih pogna. Žena dohvati dete i stežući ga na grudi ode za njima.
Ode i kaluđer, jer mu se činilo pametnije da se odmakne od mesta gde
se spremalo krvoproliće.

Međutim, srpski i grčki ratnici povlačili su se praveći mesta borcima.
Tri vatre i nekoliko buktinja osvetljavale su raščišćen prostor. Jagoš i
Merokle su stajali sa isukanim mačevima streljajući pogledima jedan

drugog.
Dvoboj je otpočeo žešće nego što je iko očekivao. Oba ratnika,

potcenjujući boračku veštinu suparnika, želela su da što pre završe
borbu. U prvom naletu mačevi se sudariše, ciknuše, spletoše se i kao

193

dve zmije za trenutak ostadoše spojeni u samrtnom grču. Dva balčaka
upirući se zveknuše, ratnici odskočiše i otpočeše pravu borbu. Oblećući
jedan oko drugog i upućujući munjevite zamahe i bodove, hvatajući ih i
odbijajući, nasrćući i povlačeći se, oba borca izazvaše divljenje među
srpskim i grčkim ratnicima. Siktanje mačeva, zveket pri sudarima i
fijukanje izmenjivali su se žestokom brzinom. Gledaoce je hvatala
vrtoglavica. Uzalud je Jagoš izvodio svoje boračke majstorije, varke i
smicalice. Činilo se da ih grčki ratnik sve zna, oseća i predviđa. S druge
strane. Merokle, videći da mu veština ne koristi, sve više je navaljivao
trudeći se da brzinom zbuni protivnika. Mesto borbe svakog trenutka se
izmenjivalo. Znoj je spopadao oba borca, rosio im čela i slivao se niz
slepoočnice; a borba se produžavala, otezala i postojala sve žešća.

— Kakvi veštaci! — uzviknu Vitko. — Pozavideli bi im vitezi sa
zapada, najčuveniji borci!

— Jedan mora poginuti! — dodade Oblak Radosav.
— Svakako! — začu glas iza sebe. — Umreće vitez koji se usudio
da omete pogubljenje buntovnika.
Radosav se okerte. Kraj njega je stajao Toma Kantakuzen. Grčki
vitez bio je visokog rasta, smeđe kose i zelenih očiju. Tanki brkovi i
bradica zaokruživali su mu lepo skrojena usta. Nos sa širokim

nozdrvama, malo povijen pri vrhu, ukazivao je na smelost i tvrdoglavost

mladog ratnika.
Isukavši mač, Toma viknu:
— Dosta je cirkusa! Prekinite borbu! Pustahiju, srpskog ratnika,

bacićemo u okove i poslati ga despotu Ðurđu, on da mu sudi.
Njegov mač se ispreči između boraca. Jagoš i Merokle prekinuše

borbu i znojavi i zadihani stadoše upirati poglede jedan u drugog.

— Hvatajte srpskog buntovnika! — uzviknu Toma svojima.
— To već nećete moći! — dobaci Oblak Radosav vadeći mač, pa,
obrativši se srpskim ratnicima, dodade;
— Za mačeve!
— Zar ćemo se tući? — preseče ga pogledom Toma.
— Još kako! — dobaci Vitko stežući balčak svoga mača.
Pogled grčkog viteza namah prelete po gomili sebara. Avetinjski
bleda lica, unakažena mržnjom i besom, jasno su ukazivali da su dovoljni
samo jedna reč ili pokret srpskih vitezova pa da masa kao povodanj
jurne i pregazi grčke ratnike. Mlađi i snažniji sebri stiskali su u rukama
batine, kamenice i busike. Škrgut zuba i potmuli glasovi mešali su se sa
uzbuđenim disanjem ratnika i pucketanjem vatri koje su počele da se
gase. Trenutak tuče i krvoprolića zlokobno je visio nad dolinom gde su
vešala kao ukleta stajala.

Jagoš mahnu rukom prema svojima. Goluban mu privede konja.
Ratnik, stavivši mač u korice uzjaha i zađe među sebre koji se stadoše

194

razmicati praveći mu prolaz.
— Krivac ode! — reče Toma Kantakuzen. — Uhvatićemo mi već

njega... A vi — obrati se sebrima — dajte nam četiri begunca i biće vam
oprošteno.

— Dođi da ih uzmeš! — začu se jedan promukli glas iz gomile.
— Pobuna je na pomolu! — obrati se grčki vitez Vitku i Radosavu.
— Povucite svoje ratnike.
— Hoćemo, — odgovori Radosav — ali najpre vi povucite svoje.
— Merokle odvedi ratnike u tabor — sad već smirenim glasom
dobaci Toma.
Dve grupe ratnika pođoše na dve strane. I sebri se počeše razilaziti.
Pobuna je izbegnuta.

195

Glava devetnaesta

Nekoliko dana su grčki ratnici tragali za Jagošem i sebrima

beguncima. Krstarili su po okolini Smedereva pretresajući šume, jaruge
obrasle u gusto šiblje i topoljare na levoj obali Velike Morave. Tragali su i
ratnici vojvode Vitka i Oblaka Radosava. Dragoš se oprezno i
dobronamerno raspitivao među sebrima na gradilištu i uz dobru
napojnicu doznao da su se begunci prebacili preko Velike Morave i, po
svoj prilici, dohvatili Homoljskih planina. Uz četiri sebra osuđena na smrt
pobegla su još petorica, sve mladi i snažni ljudi. Međutim, četiri dana
kasnije, gledajući u spiskove kod nastojnika na gradilištu. Dragoš utvrdi
da je pobeglo ukupno dvadeset i četiri sebra.

— Ako produži ovako, na radu će ostati samo starci i žene — reče
mu Merokle. — I ranije su nam bežali sebri. Hvatali smo ih i kažnjavali. A
sad se sve potere vraćaju praznih ruku.

— Tako mora biti kad ih srpske starešine štite! — dobaci drugi
nastojnik.

— Štite ih i skidaju s vešala! — mrgodno odvrati Merokle. — A
viteza begunca ću svojom rukom ubiti!

— Čuo sam već za vaš dvoboj! — odvrati Dragoš smešeći se. —
Verujem da ćete se još koji put sresti i i želim ti da junački podneseš
smrt...

Sedmog dana Toma Kantakuzen ucenio je Jagoševu glavu na
četrdeset dukata. Računajući da će se sebri polakomiti na nagradu, vitez
je bio uveren da će dobiti begunca živog ili mrtvog.

— Hoće oni da mu sude! — reče Vitko.
— Bogme hoće! — nasmeja se Radosav. — Možda će se naći neki
sebar da živog vuka hvata za rep!
— Najbolje bi bilo da ga mi uhvatimo i da ga uz dobru pratnju
otpremimo za Ugarsku — reče Dragoš.
— Jer ako mu despot i oprosti, Jerina sigurno neće.
— Neće, svakako! Jer, kao i uvek, i ovog puta biće u pravu —
dobaci Vitko. — Da Toma one večeri nije popustio, izbila bi pobuna
među sebrima. Mi bismo bili uz njih i... šta bi iz toga izašlo, bog sveti zna!
Tri viteza zaćutaše. Šta se i moglo govoriti protiv viteza čija je jedina
krivica što nije mogao da obuzda svoju naprasitost? Vitko i Radosav su
mu u sebi odobravali, jer je i njih one večeri pod vešalima spopao bes.

196

— Nećemo ga izdati najposle reče Vitko. — Tragaćemo za njim,
naći ga i otpremiti u Ugarsku.

Toma je povisio ucenu na stotinu dukata. Zbog toga su se grčki
ratnici svojski bacala na traganje. Njihove potere svakodnevno su
prelazile na drugu stranu Velike Morave i stizale sve do padina
Homoljskih planina. Ali uzalud. Begunci su uvek blagovremeno izmicali.

— Da si ga one večeri ubio u dvoboju, lišio bi nas ove glavobolje! —
prebacivao je Toma Meroklu.

Stotinar je mrgodno stezao vilice:
— Da se tvoj mač nije isprečio između nas, sigurno bih ga ubio! —
reče.
Sova i Goluban raspravljali su na svoj način:
— Viteza je poslužila sreća. Na vreme je izbegao opasnost. — reče
Sova. — Pobegao je ispod vešala.
— To svi znamo! — odvrati njegov drug. — Samo ta vešala nisu bila
namenjena njemu.
— Ko to zna! — prezrivo se nasmeja Sova. — Ali zar malo vešala
ima po Srbiji?! Pobrinula se prokleta Jerina. Obesila bi ona njega
velikodušno, ne bio ja Dragutin!
— Dragutin Sova! — nasmeja se Goluban. — Kod njega se i
vešanje vrši velikodušno!
— Tako mi boga, počeću glave da razbijam svima odreda! — planu
Sova. — Dodijao mi je taj prokleti nadimak!
— Dockan... Dockan... — zaklima glavom Goluban.
— Alaha mi, što rekli Turci, umrećeš, a nadimak Sova ostaće na
ovom svetu.
— Ne bilo ga, a i tebe s njim! — ljutito odvrati Dragutin Sova,
Desetog dana se u srpskom taboru kod Smedereva pojaviše April
Sokolović, Gligor i Dabić.
— Otkud vi? — iznenadi se Dragoš.
— Tražimo Jagoša — odvrati April.
— I mi! — dobaci Vitko.
— Kako?
— Prosto! Izgubili smo ga privremeno ili zanavek.
— Šalite se? — umeša se Gligor.
— Ako ne verujete, tražite ga. Kad ga nađete, dovedite ga vezanog
pod Smederevski grad. Toma Kantakuzen daće vam stotinu dukata!
— Prokleti Grk! Ucenio ga! — prosikta Dabić.
— Ej, crna Baba-Ana! Baš nema sreće! — zaklima glavom Gligor.
— Nema sreće, očevidna stvar! — A mi mu donosimo radosnu vest!
— dodade April. — Onu devojku, Grozdanu, pronašli smo.
— Gde? — prenu se Dragoš
— U Beogradu. Uvukli smo se nekako uz mletačke poklisare.

197

Devojka nije više ljuta na njega.
— Prekrasno! — lupi se Vitko šakom po kolenu — Sad samo treba

pronaći iglu u plastu sena i sve je U redu.
— Kakvu iglu? Kakvo seno? — unezvereno se stade raspitivati

Gligor.
Najposle, Dragoš im ispriča šta se one noći zbilo pod vešalima. Tri

pljačkaša se stadoše zgledati.
— Mi ćemo ga tražiti! — reče Gligor.
— Tražićemo ga i naći! — dodade Dabić.
— Moramo ga naći, zaključi April — jer će vest koju donosimo

preporoditi našeg viteza.
— Preporodiće ga! — reče Gligor gledajući užagrenim očima

nabrekao meščić na stolu i pehar oko njega.
— Pričajte sve što znate o devojci Grozdani — reče Vitko.
— Grla nam se osušila... Ne možemo ni da krenemo — odvrati

Dabić.
Vojvoda se nasmeja i ponudi ih da sednu. Kad zauzeše mesta za

stolom pod kestenom, April uze reč:
— Ima skoro godinu dana kako se posipam pepelom po glavi.
— Grdan pepeo je poarčio! — dobaci Dabić prazneći pehar.
— Hm! — učini April presecajući ga prezrivim pogledom. —

Zagledaj se dobro u dno pehara, majmune! Tamo ćeš videti svoju sliku i
priliku! Gde sam ono stao?

— Kako si poarčio mnogo pepela... Tu si stao — pomože mu Gligor.
— Tako je! Skoro godinu dana se grizem što nisam u ono vreme
kad smo bili u Golupcu rekao devojci ko je ubio njenog ujaka, pokojnog
Jeremiju...
— Zar znaš? — upita Vitko.
— Kako ne bih znao!
— Pa? Ko je?
— Ja! Ubio sam ga one noći u Golubcu.
— Zna li još ko za to?
— Znaju ova dva ćurana! Na njih sam više kivan nego na sebe.
— Prirodno! — dobaci Gligor. — Ubica se nije libio da prereže
grkljan čoveku na spavanju, a posle nije imao hrabrosti da kaže devojci i
Jagošu šta je učinio.
— I nama pretio — utače se Dabić. — I pobio bi nas da smo samo
reč zucnuli o tome!
— Blejite! Obojica blejite kao ovnovi! — preseče ih pogledom April.
— Da ste ispravni i da u vama ima i trunke poštovanja, vi biste lepo,
krišom od mene, došapnuli vitezu i devojci da sam ja pokojnog Jeremiju
otpravio na onaj svet. A ovako, devojka je prezrela momka, a momak
digao ruke od devojke! I da znate: zbog svoje podlosti nećete umreti

198

prirodnom smrću, niti ćete videti rajska vrata!
— A što im nisi sam rekao? — iskrivi usta Dabić.
— Onda se nije moglo, a kasnije nije bilo prilike...
— Što ne kažeš pošteno? — upade Gligor. — Prestravili smo se da

devojka ne dovikne ratnike iz posade... da kaže ko im je ubio
gospodara... Na komade bi nas isekli!

— Gde je sad devojka? — upita Dragoš.
— Krenula je s nama iz Beograda... Sad je u Prištini. Hoće da kazni
nastojnike lopove na njenom imanju, a osobito svog brata od strica,
nekoga Stanimira. Taj se dočepao devojčinog bogatstva i udario u kocku
i pijančenje kao da je pola Srbije njegovo!
— Sad devojka zna ko joj je ubio ujaka — reče Dabić. — Poslala
nas da nađemo Jagoša. Hoće da ga moli za oproštaj.
— A kako ona prema tebi? — obrati se Vitko Aprilu.
— Ne pitaj! U komade! Sad ne besni što sam joj ubio ujaka, nego
što joj to odmah nisam kazao! Kod žene ćeš sto đavola naći. Ali kad je
pamet u pitanju, e onda, bogami, oprosti, vojvodo, ostaćeš praznih ruku
— Ona je sa slugom pobegla? — upita Vitko.
— Tako je! Taj sluga Stojimir, klipan udario sa njom prema
Beogradu i zavarao turske potere da pukneš od smeha ili da te muka
uhvati! — reče Gligor.
Dva meščića iscrpena do poslednje kapi, ležala su splasnuta na
stolu. Treći meščić otvorenog grla otpočeo je da klokoće izlivajući u
pehar svoju blagotvornu sadržinu. Ratnici su uveliko bečili oči, prćili usta
i zaplitali jezikom.

*

April Sokolović je na drugačiji način počeo traganje za Jagošem. On
se raspitao gde se nalazi žena odbeglog sebra Novaka i pronašao je
među radnicima noćne smene. Lukavi ratnik, stavljajući ruke na srce i
podižući pogledom prema nebu, otpoče razgovor:

— Kažeš da si ostala inokosna s malim detetom?
— Ništa ti nisam kazala! — odvrati žena gledajući u stranu. — I ako
pitaš za moga muža, badava se trudiš.
— Neka mu bog da sreće i zdravlja! — prekrsti se April.
— S njim ja nemam ništa, jer spadam među nište i uboge. Ali tebe
pitam, krštena dušo, najpre, kako se zoveš, a zatim kako je ime tvome
detetu. Ovo nije ni moja ni tvoja volja, nego prava ona gospodnja.
Žena je ćutala. April izvadi iz nedara kesu s novcem, izdvoji srebrni

199

perper i stavi ga na dlan.
— Ako ovaj novac dođe u ruke tvoga deteta, biće srećno odsad pa

doveka!
Žena se zagleda u perper.
— Samo moram znati jesi li ti ta i da li dete odgovara... Kako te

zovu?
— Pa eto... Paraskeva! — najposle reče žena.
— A dete?
— Triva... Trivun, znaš, pa eto Triva... Rodilo se na svetog Trivuna,

dan pre Sretenja... — sad već slobodnije reče žena, valjda videći da
njenom mužu ne preti opasnost.

April nastavi smešeći se:
— Odgovara! Isposnik sam božiji, znaš. Idem po svetu i vršim volju
gospodnju. Pa eto, na san mi dođe sveti Jovan Krstitelj i reče da tvom
detetu poklonim srebrni perper... Gde ti je dete?
Žena se opet stade snebivati:
— Sama sam jadna ostala... Neka je slava svetom Jovanu što eto i
na mene siroticu mislite... Moje dete nije uz mene; a taj novac, ako ti je
za davanje, daj meni.
— Uzalud pružaš ruku, rabo božija! — zaklima glavom April. — Dete
iz moje ruke treba novac da primi.
— I ne primilo ga! — neočekivano planu žena i okrete mu leđa.
— Bog neka ti oprosti, jadnice, kad svom detetu sreću uskraćuješ!
— doviknu za njom ratnik.
Dva dana je April Sokolović očekivao ženu i nije ga izdalo strpljenje.
U dokolici, ćaskao je sa ratnicima vojvode Vitka sedeći ili leškareći na
suvoj travi ili se s Gligorom i Dabićem kockao na jednoj livadi u blizini
tabora. Trećeg dana ujutru, posle noćne smene, nađe ga Paraskeva.
— Ja došla! — reče žena.
— U dobri čas!
— Pođi sa mnom, božji čoveče!
— Nije nam baš do žurbe! — nemarno odvrati April gledajući negde
preko nje i kao razmišljajući. — A kuda me vodiš?
— Svojoj kolibi, da vidiš moje dete i da ga daruješ.
— Na posletku, pričekaj malo...
Ratnik zamače iza grupe lipa gde su pod malom nastrešnicom od
granja još uvek spavali Dabić i Gligor. April drmnu Dabića:
— Došla je! — šapnu mu, uze pogaču, već stvrdnutu, i komad
slanine zavije u krpu. Spodbi to, strpa u torbu i krenu prema ženi.
Išli su pešice prema Moravi. Paraskeva je krupnim koracima
odmicala hvatajući prečice utabanim stazama koje su vijugale kroz
šibljak i preko jaruga i potočića. Reku su prešli skelom, probili se kroz
guste vrbake i topoljare na desnoj obali i već je sunce visoko odskočilo

200