Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

crnih bezizraznih očiju i čupavih veđa i brkova. U nedostatku sposobnosti
za brza i precizna shvatanja, Alah je ovog ratnika obdario lukavošću
kakva se retko sreće. On se u savetu nije mnogo isticao, ali je nasamo s
princom Musom, uz pehar vina, umeo bolje nego iko da utiče na svog
gospodara, da se oduševljava njegovom naprasitošću, da mu laska i da
ga navodi na nepromišljene postupke. Naklonost mladoga sultana stekao
je na čudan način. Kad je Musa jednom prilikom posle dobijene bitke
naredio svojim ratnicima da večeraju prema svetlosti buktinja, a da im
mesto stolova služe leševi neprijatelja, Balaban se smejao do suza. To je
bio prvi korak lukavog ratnika koji vodi u srce mahnitog sultana. Balaban
je najpre pripadao princu Isa-begu, zatim Sulejmanu i najposle Musi.

Među ostalim starešinama isticali su se Isuf-beg i Igit-paša, čije su
se oblasti graničile sa zemljom despota Stefana. Za njih se mislilo da su
skloni sporazumu sa svakim bez obzira na prilike, stanje i mogućnosti
svoje i suprotne strane. U poslednje vreme o njima se šaputalo da šuruju
s despotom Stefanom i da spremaju Musi izdaju.

Ostale starešine, kapetani i čauši bili su ratnici uvek odani onome
kome pripadaju. Poštovali su zakletvu i bili naviknuti da se bore valjano,
ali ih obesni gospodar posle pobede nikad nije pohvalio, a u slučaju
poraza na njih je iskaljivao svoj bes.

— Ksmet! — govorili su kapetani i čauši. — Tako valjda mora da
bude prema volji svemogućeg Alaha!

Svi su oni sedeli na dušecima pod šatorom Evrenos-beja i čekali da
se mladi gospodar pojavi. Stari Alija, sluga Evrenos-beja još iz vremena
sultana Murata i Bajazita Munjevitog, kome su Tamerlanovi Tatari odsekli
jezik, tri puta je od zalaska sunca okretao peščani sat, a sultan se nije
pojavljivao.

Pred šatorom se začuše koraci. Starešine se prenuše, stadoše se
zgledati i komešati svaki na svom sedištu. Radost i bojazan blesnuše na
licima. Na ulazu u šator pojavi se jedan od Musinih evnuha.

— Neka se slavi ime Alahovo! — reče klanjajući se. — Veliki Alah
bdi nad našim sultanom, čuva ga, štiti i na nas baca senku sreće, jer
služimo silnoga gospodara, koga se svi carevi ovoga sveta boje i koji
nam...

— Čekaj! — prekide ga Evrenos. — Govori šta nam donosiš!
— Ne donosim ništa! — sleže ramenima evnuh. — Došao sam da
vam kažem da naš gospodar još uvek spava. Malo je više popio „tečnosti
ružine boje“.
— Ko te je poslao da nam to kažeš?
— On lično, Alah neka ga...
— Znači da ne spava? — upita Mihal-beg.
— Spava, slavni i preveliki beže! To jest, spavao je, probudio se,
rekao mi da je popio više „tečnosti ružine boje“, okrenuo se na drugu

51

stranu i opet zaspao.
— Baš našao tebi da kaže! — prezrivo dobaci Balaban.
— Zašto da ne! — odvrati evnuh ponosito. — Ja sam onaj kome je

Alah podario milost da štiti gospodara lepezom od muva i komaraca dok

je u carstvu snova.
— Da li je još štogod rekao? — upita Evrenos.
— Jeste! „Idi“, kaže „reci tamo starešinama da ja spavam i da mi je

tako sasvim dobro!“
— I još?
— Ništa više! — isprsi se evnuh.
— Spava, spava! Spava... — pronese se među starešinama.
Činilo se da su presrećni što sultan spava, iako su znali da je Musa

posle povlačenja ratnika od grada udario u piće, da je pijan pao pod sto i
da su ga četiri čauša na rukama odnela u njegov šator. Ali nevolja je bila
što je sultan još u treznom stanju zakazao sastanak starešina. Iskupili su
se i čekali. Nestrpljivi i gnevni, svi su osećali poniženje, a niko se nije
usuđivao da pokaže protest. Istaknuti ratnici izbegavali su duži razgovor
iz bojazni da ih srdžba ne navede da kažu neku reč više. Zbog toga im
se vreme oteglo više nego ikad. Iznad svega, čudilo ih je što se stari
Evrenos kloni da otvoreno razgovara s Musom. Oni su više puta videli
koliko mladi sultan uvažava starog ratnika. Po njihovom mišljenju,
Evrenos je slobodno mogao otići pod šator pijanog Muse, prodrmusati ga
i dovesti na savetovanje.

Doista, Musa Čelebija, kad je bio trezan, ukazivao je Evrenosu
osobito poštovanje. Ali je u pijanom stanju neobuzdani princ dva puta
potrzao nož na starog ratnika, koji mu je u četiri oka davao savete. Da su
to istaknuti ratnici znali, ne bi u duši osuđivali Evrenosa, koji je više nego
iko stekao slavu za zasluge učinjene Muratu i Bajazitu Munjevitom.

Turske starešine, sedeći na dušecima, dremuckale su gubeći svaku
nadu da će se mladi sultan pojaviti. Najposle se začu neko komešanje
napolju. Jedan čauš dotrča pod šator i viknu:

— Radujte se, pravoverni! Ide naš gospodar! Sultan dolazi!
— Ide! Ide! — prenuše se starešine ustajući sa dušeka.
— Sultan već dolazi! — utrča drugi čauš. Sultan je već tu!
Musa Čelebija uđe pod šator. Starešine se duboko pokloniše. Musa
mahnu rukom, prođe između njih i sede na gomilu ćilima složenih na
dušeku.
Musa je izgledao sasvim mlad mada je imao skoro trideset godina.
Tome je svakako doprinosila belina lica i vrata. Bradica, raščešljana po
sredini, tanki brkovi, oči, obrve i kosa bili su mu sivi. Ta sivina osobito je
isticala nekoliko crvenih pečata na licu, vratu i rukama. Kad je bio pijan,
pečati su bili bledi, a u nastupu gneva crveni kao šafran. Evrenos-bej i
Saridže-paša tvrdili su da mu je majka bila robinja sa Maloazijskog

52

arhipelaga. Nju je Bajazit Munjeviti uveo u svoj harem među ostale žene.
Stari emiri su pamtili i često naglašavali da se Bajazit često oduševljavao
hrabrošću svog sina i proricao mu veliku slavu na bojnom polju. Ali
Bajazitu ni na pamet nije padalo da plahoviti mladić može postati hulja
čija će nedela prelaziti u zverstva. Musa je bio naprasit, razdražljiv,
neuračunljiv i nepoverljiv do krajnosti. Zbog toga su ga mrzele starešine i

prosti ratnici Posle smrti princa Sulejmana mnogi su smatrali da im je
pristupanje Musinim razbojnicima jedini izlaz i utočište. Despot Stefan ga
je brzo prozreo, prezreo i okrenuo mu leđa. Zbog toga je Musa i navalio

na Srbiju. Emiri i kapetani podnosili su poniženja svake vrste, jer Musa

usta nije mogao da otvori a da nekog ne uvredi.
I te večeri, iako je zakasnio nekoliko sati, nije mu palo na pamet da

se izvini.
Kad sede na gomilu ćilima, Musa se malo proteže i zevnu

zaklanjajući šakom usta.
— Ba! — reče. — Noćas nisam ni za šta! Onome čaušu Šaćiru uši

treba odseći! Toliko puta sam mu govorio da mi otme pehar iz ruke kad
vidi da sam pijan... A-ja! Neće da sluša, pas mu se za dušu ispoganio!

— Već si mu dva puta razbio glavu peharom! — smešeći se
dobroćudno reče Mihal-beg.

— Zar je to razlog da ne poštuje zapovest svoga sultana? — odvrati
Musa gledajući ispod oka Evrenos-beja. — Ali ostavimo sad to... Vratimo

se na današnju bruku.

— Bruku?! Kakvu bruku? — iznenadi se Balaban.
— Bruku, bruku, ovčija glavo! — podviknu Musa. — Jutros ste se
borili kao babe! Sutra ću morati sam da preduzmem juriš na kaursku
jazbinu... Sam ću kad već ni u koga ne mogu da se pouzdam.

Pogled mladog princa stade preletati redom po ratnicima kao da ih

broji.
— Gde vam je Idriz-kapetan? — reče.
— On je, svetli gospodaru, otišao u dženet28 da služi Alahu —

smerno odvrati Isuf-beg.

— Poginuo?
— Ubilo ga kaursko gvožđe iz topa.
— Gvožđe? — iznenadi se Musa.
— Gvožđe! — uslužno ponovi Isuf. — Oni tevtonski bezbožnici —
šejtan im svetlio, što i hoće — izmislili sad pa u topove meću sečenice od
gvožđa. Sijaset ratnika pobili su danas.
— Hm! — učini sultan. — A naši topovi iz Dimotike?
— Krenuli su. Kroz deset dana biće ovde — reče Evrenos.
— Kroz deset dana! — zažmire Musa. — Znači deset dana treba
čekati? Jok! Sutra ponovo juriš na grad... I sutra i prekosutra, sve dok se
ta tvrđava ne pretvori u gomilu kamenja.

53

— Zašto da naši ratnici ginu džaba? Sačekajmo topove! — reče
Evrenos.

— Džaba, kažeš? — začkilji očima Musa. — Neće biti džaba kad ja
preduzmem juriš. Osvojićemo, pobiti, porobiti, a starešine nabiti na kolac.

— Ðurađ Branković je među njima — dobaci Balaban.
Mladi sultan zagrize donju usnu. Pečati na licu i vratu buknuše mu
kao ružice.
— Toga izdajnika lično ću staviti na muke! — reče. — Pobegao mi je
najpre kod Silivrije, a zatim iz Soluna. Nekoliko mojih potera uništio je do
poslednjeg čoveka. Alah neka me munjom ubije ako tog izdajnika ne
dobijem u ruke od sad za četiri dana!
Musa ustade i ushoda se pod šatorom. Emiri i kapetani sa strahom
su pratili svaki njegov korak i slegali ramenima upućujući jedan drugom
unezverene poglede. Dobro su oni znali da se gnev mladoga sultana
retko kad završava bez štete po one koji su mu najbliži.
Odjednom Musa zastade i gledajući u zemlju, reče:
— Dok ne satrem toga kaurina i njegovog ujaka Stefana, nema mi

mira i spokojstva na ovom svetu... Gde je sad Stefan? — upita naglo.
Starešine se počeše meškoljiti. Pitanje upućeno svima ostade bez

odgovora.
— Vođu uhoda ovamo! — dodade Musa gušeći se od gneva.
Jedan čauš istrča iz šatora. Ostali, bledi i zanemeli, čekali su šta će

Musa dalje reći. Ali on sede na gomilu ćilima, podboči rukom bradu i
zagleda se u zemlju ispred sebe. Uskoro se vrati čauš gurkajući ispred
sebe vođu uhoda, kržljavog i ubledelog ratnika bezbojnih guščijih očiju.

Musa se prenu, htede nešto da kaže, ali mu reč zastade u grlu. To
ga još više razbesne. Ali bojeći se da mu se grč ne ponovi, tiho reče:

— Ovamo, Ismaile! Ovamo, lopove, kuga te pojela dabogda!
Vođa uhoda mu pritrča i pade na kolena udarajući čelom o zemlju:
— Veliki, dobri, uzvišeni i plemeniti gospodaru! — zavapi. — Alah ti
dao mnogo sreće! Ruka ti bila uvek za vratom dušmana! Ime ti se
doveka slavilo među smrtnima!
— To znaš! Umeš lepo da govoriš, lanula ti majka kad te rodila! —
prosikta Musa i udari ga pesnicom za vrat. — Džaba jedeš sultanski
hleb!
— Neka se tvoje ime slavi... — jeknu vođa uhoda.
Sultan ga vrhom od čizme pogodi u nos. Obliven krvlju Ismail je i
dalje temenao.
— Gospodaru, — reče Evrenos — saslušaj najpre vođu uhoda.
Možda ima nešto da kaže...
— Zar on!? — isteže vrat Musa. — Četrnaest dana moje ga oči nisu
videle, muka ga pojela! Da je imao šta da kaže, odavno bi dotrčao do
mene, jer je navikao na bakšiš. Za svaku sitnicu koju mi dostavi pruža

54

ruke, otpale mu dabogda!
Musa ustade, zgrabi Ismaila za vrat i uspravi ga na noge:
— Stani, šugo! Stani, šejtansko štene! Gde si bio četrnaest dana i

šta si radio?
Vođa uhoda je drhtao i zamuckivao ne usuđujući se da briše krv

koja mu je obilato tekla iz nosa.
— Gde je despot Stefan? — reče Musa.
— U Vučitrnu...
— Jesi li siguran?
— Valjda... Tako se govori... — izmuca Ismail.
Iznemogao od bola i straha, vođa uhoda pade.
— Nosite ga! — obrati se Musa čaušima. — I sutra ga predajte

dželatu da mu odseče glavu!
— Ismail je najbolji uhoda koga smo imali! — usudi se da kaže

Mihal-beg.
Musa ga pogleda popreko:
— Najbolji, kažeš? Možda bi bio valjan da podmeće uroke i da krade

pologe!
Čauši dočepaše Ismaila i izneše ga iz šatora.
Evrenos se obrati Musi:
— Dozvolićeš mi, plemeniti gospodaru, da ja ispitam vođu uhoda.

On se prestrašio od tvoje veličine i izgubio moć govora.
— Idi, saslušaj ga! — iskrivi usta Musa. — Ali od njega ćeš videti

vajde koliko i iz trulog panja.
Evrenos izađe iz šatora i pristiže čauše koji su nosili vođu uhoda.
— Odnesite ga pod šator Mihal-bega — reče im.
Tek na minderluku pod šatorom Ismail dođe svesti.
— Izađite svi! — obrati se Evrenos čaušima.
Vođa uhoda ležao je na leđima i gledao u čvor gde se krila šatora

spajaju. Prema svetlosti buktinje isticao se otok na njegovom licu, ustima
i nosu. Stari emir dohvati testiju koja je stajala kraj minderluka i opra mu
krv.

— Ismaile, možeš li da govoriš? — reče sedajući na tronožac pored
minderluka.

— Mogu! — odvrati vođa uhoda pokušavajući da se pridigne na
laktove.

— Lezi i dobro slušaj šta te pitam — produži emir. — Govoriću tiho.
Tako mi i odgovaraj. Ako neko naiđe, ućuti i zažmuri... Je li istina da se
despot Stefan nalazi u Vučitrnu?

— Istina je... Svojim sam ga očima video.
— Video si ga?
— Video i s njim razgovarao.
— I? — napreže pažnju Evrenos.

55

Pod šatorom je bilo zagušljivo, jer se dim od buktinje na tihom
vremenu zgušnjavao, kolao oko platna i samo u tankim pramenovima
izlazio kroz otvor na ulazu. Iza minderluka, pod busenom, jedan popac
neumorno je cvrčao.

— Šta ti je rekao? — upita Evrenos.
Vođa uhoda opet se pridiže, pa, zverajući oko sebe preplašenim
pogledom, šapatom reče:
— Ako ti kažem, pa sultan dozna, umreću na kocu!
— Neće doznati. Moja reč važi više nego zakletva. U ime Alaha,
zaklinjem te da mi kažeš! — reče emir, upirući pogled u natečeno lice
vođe uhoda. — Ismaile, govori!
— Odneo sam mu tvoju poruku — šapatom otpoče vođa uhoda. —
Kazao je da će poslati glasnike u Malu Aziju sultanu Mehmedu.
— Poslaće? — reče emir.
— Već ih je poslao.
— Kad?
— Pre nedelju dana.

— Ismaile, da li buncaš, ili si zaista najbolji uhoda? Ko ti je rekao da
su glasnici otišli?

— Vođa glasnika.
Evrenos-bej se udari šakom po kolenu:
— Da si sultanu Musi to ispričao, dobio bi pohvalu i kesu zlatnika!
Ismail škrgutnu zubima:
— Dobio bih konopac ili dželatov mač! Video si kako me je malopre
dočekao. Nisam ni usta otvorio, a on je počeo da me tuče.
Vođa uhoda se pridiže i sede:
— Nikad mu nagradu za svoje usluge nisam pomenuo, niti bih se
usudio.
— Od mene ćeš dobiti pedeset zlatnika — reče Evrenos.
— Ni pare neću uzeti! — odvrati Ismail. — Molim te, veliki emire, da

me ne iskušavaš!
— Novac ti je potreban. Ako ne pobegneš noćas, sutra će te predati

dželatu. Možeš li da ustaneš?
— Mogu, premda osećam bolove u vratu.
— Onda idi, skupi svoje drugove i beži! Koliko imaš ljudi?
— Dvadeset četiri. Petorica među njima potpuno su odana princu

Musi.
— Šta ćeš s njima?
— Svakom nož u leđa...
— Tako učini... Idi, Ismaile, i gledaj da se nikad više ne vratiš u ovaj

tabor. Ako se ispuni naša želja, videćeš kako Evrenos-bej nagrađuje
svoje ljude.

Emir se maši pojasa, izvadi kesu sa zlatnicima i dobaci je vođi

56

uhoda. Ismail je uhvati, strpa je u nedra i izađe iz šatora.

Evrenos zagrabi pregršt urmi iz sanduka koji je stajao kraj motke s
buktinjom, pa i on izađe u mrak.

Međutim, savetovanje je još trajalo. Musi Čelebiji iznenada je naišlo
dobro raspoloženje. U takvoj prilici postajao je ljubazan i želeo da čuje
svačije mišljenje. Emiri i kapetani trudili su se da pokažu svoju
privrženost mladome sultanu. Oni su predlagali ono što je Musa već

rekao ili nagovestio.
Kad Evrenos uđe pod šator, Musa se nasmeja:
— Šta je, stari ratniče? Je li ti pošlo za rukom da od onog bednika

izvučeš koju reč?

— Ništa! — sleže ramenima emir. — Badava smo ga izvikali za
najboljeg uhodu. I njegovi ljudi ropću. Uviđaju da pod onakvim vođom ne

doprinose ništa. Grize ih tvoje poverenje...

— Onda neka ga oni sutra obese! — razbaškari se Musa na gomili
ćilima. Na licu mu se videlo zadovoljstvo kao kod čoveka koji je sve to

ranije prozreo, a sad mu se sa zakašnjenjem odaje priznanje.
— S tim smo načisto! — reče. — Postavićemo novog vođu

uhodama.
Međutim, mladoga sultana počelo je da hvata nestrpljenje, jer od

podne ni kapi vina nije okusio. Osim toga, pod šatorom su ga čekale
četiri žene koje je poveo iz Drenopolja. Njih je odabrao u svome haremu i
vodio ih sa sobom čak i u vojne pohode.

— Dakle, juriš na grad ponovićemo sutra zorom, i prekosutra, i
svakog dana... A kad nam stignu topovi, razorićemo kaursku jazbinu...
Hm! Prokleti Tevtoni i njihovo gvožđe!

Odjednom se Musa prenu. Trgoše se i ostale starešine. S polja se
čula galama i topot konjskih kopita. Odnekud su dopirali povici koji su
postajali sve jači.

— Dolaze! Dolaze! — zavika jedan čauš sa ulaza šatora.

— Ko dolazi? — uglas zavikaše starešine.
— Govori ko dolazi, čuma te pojela dabogda! — viknu Musa.

— Kauri! Neprijatelji... Ispad iz grada. Konje su nam rasterali...
— A konjušari? — dreknu Musa potržući mač.

— Nigde ih nema!
— Napred! — viknu sultan i istrča iz šatora.
Emiri i kapetani pojuriše za njim. Poslednji izađe Evrenos-bej.

Njemu se nije žurilo. Starom ratniku bilo je jasno da se ne radi o ispadu
neprijatelja iz grada, jer se nisu čuli uobičajeni pokliči, a isto tako ni

zveket oružja.
— Šta je? Šta je? Otkud napad? — vikali su turski ratnici trčeći po

mraku i vitlajući golim sabljama.
— Napad je s polja, a ne od grada — reče Evrenos. — Pljačkaši su

57

pokušali da otmu naše konje.
Doista, mnogi su ratnici trčali po taboru i hvatali preplašene konje,

koji su, jureći, preskakali vatre, kidali jedeke i obarali šatore. Najposle i to
prestade i u taboru nanovo zavlada mir.

58

Glava šesta

Krađa turskih konja završila se neslavno, jer od grupe pljačkaša ni

četvrtina nije sišla s planine. Kad su stigli do jaruge, svi polegaše po
zemlji ne pokazujući nimalo volje za napad. Izgladneli i nesposobni,
pljačkaši se nisu obazirali na pretnje i psovke svoga vođe.

— Gladni psi ne laju! — reče jedan pljačkaš pridižući se na laktove.
— Ali zato bolje grizu! — prosikta vođa.
— Čime da grizemo? Uskoro ćemo i bez zuba ostati! Pomrećemo
od gladi...
— Napad se mora izvršiti! — skoči jedan mladić, nabi kapu na glavu
i zateže učkur na čakširama. — Oćemo li, braćo?
— Ovaj se baš ozbiljno sprema za boj! — dobaci Jagoš.
— Ići ćemo! Zašto da ne idemo! Otećemo valjda nešto od turskih
konjušara! — začuše se glasovi.
Neki poustajaše. Ali po njihovim sporim pokretima jasno se videlo da
nemaju oduševljenja za borbu.
— Samo hrabro, momci! — reče Dragoš. — Turski konjušari čekaju
vas raširenih ruku. Čeznu da im padnete u zagrljaj!
— Sa ovakvim ratnicima i na Carigrad se može udariti! — dobaci
Jagoš.
— Glad! Time je rečeno sve! — sležući ramenima reče Gligor. —
Odavno se spremam da rasturim družinu. Sad mi se dala prilika. Boriću
se uz vas. Da li me primate?
— Primamo, dabome! — bez oduševljenja odvrati Vitko.
Ipak tridesetak pljačkaša ustade i priđe vođi:
— Spremni smo i na poslušnost i za borbu.
Vojvoda Vitko nije mnogo očekivao od izgladnelih pljačkaša. Njemu
je bilo važno da se on i njegova tri pratioca dočepaju turskih konja.
— Polazak! — doviknu vojvoda. — Otkinućemo od grupe nekoliko
konja i poterati ih južno, prema planini.
Povetarac je donosio žagor iz turskog tabora. Čulo se frktanje konja
i dopirao oštar zadah. Ratnici su išli ćuteći. Prešavši jednu blagu uvalu i
izbivši na zaravan, odmah spaziše tamnu masu konja.
— Vadite sablje i mačeve! — tiho reče Vitko. — Ponavljam:
bežaćemo na jug, prema planini. Je li jasno?
— Kao božji dan! — prihvati Gligor.

59

— I sunce nebesko! — dobaci jedan pljačkaš.
April se glasno nasmeja.
— Umukni! — preseče ga Vitko.
— Šta je? — obrati mu se Jagoš.
— Turci će nas sigurno pognati — odgovori April. Razmileće se po
čitavom polju. Ala će se obradovati kad naiđu na ono društvo što leškari
tamo u jaruzi!
— Hm! — promrmlja Jagoš. — Biće to dirljiv susret Ali bojim se da
će te vucibatine blagovremeno pobeći.
— Neće valjda? — prenu se April sa takvim izrazom kao da
predstoji opasnost da nešto dragoceno izgubi.
Napad je pogrešno otpočet. Pljačkaši su jurnuli pre vremena i uleteli
u gomilu konja. Dok su se Vitko, Dragoš i Jagoš borili s konjušarima,
pljačkaši pognaše zaplašene konje prema taboru. Ipak Jagoš i April u
poslednjem trenutku otkidoše od mase tridesetak konja.
— E-hej, za mnom! — viknu plavi momak.
Preko poljane nastade tutanj. Pljačkaši, mada izgladneli, bežali su

kao da ih sotona goni. Turski konjušari ih ne pognaše, jer im je bilo
važnije da jure prema taboru za masom konja koja je kao stihija obarala
sve prepreke i gazila preko njih.

Tek u praskozorje se otimači konja iskupiše u podnožju planine. Uz
Gligora je bilo svega dvanaest ljudi i petnaest konja.

— Gde su ostali? — upita Dragoš.
— Pobegli! Utekli, izdali i pobegli u planinu. Odveli su desetinu
konja, — šireći ruke i bečeći oči, odvrati Gligor,
— Bože, bože, šta smo dočekali! — stade se vajkati Jagoš. — U
našoj zemlji više ni razbojničke družine nisu ni za šta! Od četiri stotine
lopova, pogledajte šta je ostalo! Svega dvanaest i vođa trinaesti. Ostali
se rasuli i nestali kao da su same sebe pojeli.
— Ćuti, rasplakaćeš nas! — nasmeja se Vitko.
— Nego, šta ćemo s ovim momcima?
— Ne znam! Manj da im postavimo za vođu Aprila Sokolovića!
— Može! Ako se ne razbegnu.
— Sveti Ilija neka nas ubije gromom! — prekrsti se jedan brkati
pljačkaš.
— Svi neka pogorimo! — dobaci drugi.
— U prah i pepeo da se pretvorite! — reče Jagoš.
— A ti, Glišo? Uviđaš valjda da je vreme tvoje slave prošlo? Odsad
si običan ratnik, izjednačen po važnosti i vrlinama sa ostalima. Ako se
pokažeš valjano, postavićemo te za desetara. A sad, evo vam vođe...
Jagoš se obrati Aprilu:
— Sa ovakvom družinom daleko ćeš doterati.
— Primam vođstvo! — isprsi se April pa, obrativši se Gligorovoj

60

grupi, dodade:
— Zaboravite da ste bili pljačkaši. Od ovog trenutka vi ste ratnici. U

mojoj službi bićete siti, a ćemeri će vam otežati pod pojasom. Za izdaju i
neposlušnost kazniću smrću.

Pljačkaši bez oduševljenja prihvatiše novog vođu.
Sedamnaest ratnika ularima zaviličiše konje i baciše se na njihova
gola leđa. Četiri povodnika kasala su za grupom.

Celoga dana ratnici su jezdili preko uvala i šumovitih brežuljaka
obilazeći napuštena sela i naselja koja je bes Muse Čelebije pretvorio u
zgarišta. U predvečerje se spustiše u jednu jarugu i tu postaviše bivak.

Tek ujutru se stadoše buditi. Hladnoća je, prodirući ozgo niz
vododerinu, dizala jednog po jednog. Zevajući i protežući se, tromi i

umorniji nego pre leganja, ratnici stadoše drešiti konje koji su, izgladneli,
uveliko trzali ulare. Bezvoljno kretoše dalje. Prelazili su rečice i potoke i

presecali puteve koji su se ukrštali na prostranom polju.
Vojvoda Vitko je nameravao da se što više primakne Vučitrnu, jer je

verovao da se despot Stefan nalazi u tom gradu. Idući preko Vranjskog

polja, vojvoda se s razlogom plašio da ne naleti na neki turski odred.
Zbog toga odluči da udari desno i da se dohvati vrbaka i topoljara na
levoj obali Binačke Morave. Ratnici su, ne mareći što ih sunce peče, bili

zadovoljni, jer su podobro odmakli od puta koji vodi za Novo Brdo.

Bivak za taj dan postavili su kraj reke. Dok su konji, zaklonjeni

šibljakom, pasli gustu travu kraj žbunova, ratnici se latiše konjskog mesa
koje su polupečeno nosili u torbama. To je bio ostatak od konja zaklanog
prošle noći.

Ležeći na suvoj zemlji, odmarali su nagnječene kosti, jer su jahali na

neosedlanim konjima.

— Da li znate kuda idemo? — obrati se Jagoš razbojnicima.
— Valjda u pljačku! — reče Gligor.

— A posle?
— Opet u pljačku.
— Pogodio si! Biće to bogat i težak plen.
— Navikli smo mi na teškoće! — dobaci drugi pljačkaš, Dabić. —
Šta ćemo otimati?
— Nešto čvrsto i veliko, što se ne može staviti u nedra ili u torbu.
Otećemo turske topove.
— Šta će nam topovi?! — zgranu se Gligor.

— Da bijemo Turke izdaleka — ozbiljno odvrati Jagoš. — Dosta smo

se s njima klali izbliza i krvavili odela.
— A gde su topovi? — upita Dabić.

— Ko to zna! — raširi ruke Jagoš. — Negde na putu odavde do

Drenopolja.
— Ba! — nadu obraze Gligor. — To ti je kao da hoćeš da poklopiš

61

kapom Šar-planinu!
— I poklopiću je! — uverljivo reče plavi momak.
— Ovaj je lud! — tiho reče Dabić.
— I meni se čini! — prihvati Gligor. — Koliko ima topova?
— Biće trideset i pet!
— Mnogo... Mnogo... — zabrundaše pljačkaši. — Šta će nam toliki

topovi?
Jagoš namignu poverljivo:
— Udarićemo na Drenopolj!
— Zar nas sedamnaest?
— Nego kako! Opkolićemo grad sa svih strana i tući topovima. Ni

mačka neće ostati živa u turskoj prestonici!
— Poludeo je od straha! — tiho reče Gligor Dabiću.
— Momak je priseban i uvek je znao šta hoće! — umeša se April.
— Verujem, verujem... — oteže Gligor. — I ti nisi daleko odmakao...
Zaklonjeni u šiblju kraj reke, ratnici odlučiše da ne nastave put dok

ne prođe dan. Ali oko podne primetiše u daljini dva konjanika kako jure
prema repi.

— Jezde prema nama! — reče izviđač sa ivice šibljaka.
— Pođite im u susret! — obrati se Vitko Dragošu i Jagošu.
Dva ratnika baciše se na konje, ispadoše na livadu i kretoše u trku
prema došljacima. Na dobar strelomet od šibljaka ratnici se sretoše.
Jagoš se razvika:
— E-hej, momci! Zategnite uzde konjima i isterajte strah iz peta! Od
nas ne treba da se plašite.
— Zar izgleda da se plašimo! — dobaci prvi ratnik usporavajući hod.
— Ako ste razbojnici, pogrešno ste se namerili. Ovo će vam biti poslednji
pohod u pljačku.
— Kome pripadate? — upita Dragoš.
— A vi?
— Odgovaraj na pitanje, majmune! — planu Jagoš.
Iza nas u šibljaku sedi odred od pet stotina ratnika. Samo treba da
dignem ruku pa će da povrve otud kao osice. Ako vas zaokupe strelama,
ni rođena majka neće vas poznati!
Dva konjanika se pogledaše.
— Drski ste i nasrtljivi, premda bih rekao da se krstite časnim
krstom! — odvrati prvi ratnik. — Ali da ne bismo ovde badava gubili
vreme i mlatili praznu slamu, odvedite nas svome vođi ako ga imate.
Dajemo reč da mu ništa nažao nećemo učiniti.
— Gle! — trže se Jagoš.
— Vidi se da ste čestiti — dobaci Dragoš. — Priđite lepo da vam
vežemo ruke pozadi...
— Da nam vežete ruke? — zažmire drugi ratnik i maši se topuza.

62

— Govorite kome pripadate! — planu Jagoš. — Osećam da mi je

nestrpljenje pošlo u podgrlac!
Plavi momak isuka mač i potera konja prema došljacima.
— Zašto bismo se tukli? — reče prvi konjanik.
— Srbi smo! A sudeći po vašoj tvrdoglavosti, reklo bi se da i vi

pripadate tom soju... Ne krijemo... Ratnici smo despota Stefana. Meni je

ime Goluban, a moga druga zovu Sova.
— Sova! — uzviknu Jagoš zaustavljajući konja.
— Goluban i Sova! Šta li će se izleći iz ovako krasnog para?!
Goluban i Sova, sad već manje ratoborni, priđoše. Međutim pristiže i

April.
— Otkuda ti? — začudi se Dragoš.

— Poslao me vojvoda da vidim šta radite. Ili ste zaboravili za šta ste

pošli, ili ste zaspali.

— Pih! — uzviknu Jagoš. — Samo smo izmenjali nekoliko ljubaznih
reči sa izviđačima despota Stefana...

— Oni su Stefanovi? — upita April.

— Tako kažu.

Uskoro pet ratnika krete prema šibljaku. Kad ugledaše vojvodu

Vitka, Goluban i Sova se trgoše i izmenjaše brze poglede.
— Ratnici Ðurđa Brankovića! — uglas rekoše.
— Pogodili ste! — dobaci Jagoš. — Ovoga puta možete reći da vam

je sreća naklonjena... Nećemo vas ni peći ni šuriti...
— U dobru smo bili neprijatelji — reče Vitko. — Sad nas je Musa

Čelebija nagnao da postanemo prijatelji. Ja lično odnedavno pripadam
čelniku Radiču, što znači i despotu Stefanu. Nego, gde je on? Njemu

smo pošli...
— Juče je krenuo iz Vučitrna. Ide za nama. Do mraka ćemo ga

sigurno videti na Vranjskom polju...
Dva Stefanova ratnika se raspričaše. Vojvoda Vitko doznade da je

despot Stefan obavešten o dolasku Ðurđa Brankovića u Novo Brdo. Ovu
vest doneli su u Vučitrn begunci od Soluna i izgladneli sebri koji su
učestvovali u sukobu između turske potere i ratnika despota Ðurđa.

Stefanovi izviđači uskoro napustiše bivak i odjezdiše prema zapadu,

u susret svom gospodaru.
Vojvoda Vitko je s nelagodnošću očekivao susret s despotom

Stefanom. Mladi vitez je donedavno služio Ðurđu Brankoviću i kraj njega
dobro izučio ratničku veštinu. Nekoliko puta učestvovao je u sukobima
između Lazarevića i Brankovića, pa je, voljno ili pod pritiskom okolnosti,
doprineo da se pojača mržnja između ujaka i sestrića.29 Vitku su dobro
bili poznati uzroci i posledice svađe dva bliska rođaka. Znao je on da su
sad u Stefana i Ðurđa uprte sve oči plemića, vlastele i sebara u Srbiji.
Samo dva meseca ranije mladi vitez je napustio despota Ðurđa i prišao

63

čelniku Radiču. Za to vreme nije bilo prilike da se sretne sa Stefanom.
Zbog toga se Vitko osećao kao izdajnik koji je napustio starog gospodara
i prebegao drugom, čiju naklonost nije uspeo da stekne. Vreme susreta
se približavalo, a mladi vojvoda je osećao sve veću nelagodnost, jer nije
mogao predvideti ni početak ni završetak tog susreta.

Despot Stefan i njegovi ratnici stigli su pred zalazak sunca. Goluban
i Sova lako su našli mesto kraj reke gde se nalazio bivak vojvode Vitka i
njegovih pratilaca.

Dragoš i Jagoš se iznenadiše kad uz despota ugledaše odred od
svega četiri stotine ratnika.

— Kuda će s njima? — razočarano reče Dragoš.
— Sigurno nije pošao u lov na prepelice! Stari je to ratnik! — odvrati
Jagoš.
— Kakav vitez! Kakvo gospodstvo! — stade prevrtati očima April
Sokolović.
— Šta mu bi? — prenu se Dragoš.
Plavi momak sleže ramenima i upre pogled svojih ukočenih očiju u
daljinu, kao da duboko razmišlja.
— Hm! — reče naposletku. — Naš April gubi kontrolu nad svojim
postupcima. Sigurno ga je maćeha tukla po glavi kad je bio mali pa ga
zbunila doživotno...
Oduševljeni April ne ču ovu primedbu. On ushićeno nastavi:
— Ovakvom vitezu služiti znači živeti u sreći i umreti u slavi!
— A šta fali nama i despotu Ðurđu? — ljutnu se Dragoš.
April ga pogleda iskosa:
— I vi ste dični, i krasni, i junaci, ali vam je kratak domet!
— Zar smo te zato hlebom othranili i iz mrtvih digli, ti pocepana
zakrpo!? — dobaci Jagoš. — Eto šta znači: učini dobro pa u vodu baci...
Samo ludaci smatraju da će im se uz vodu vratiti.
— Pogledajte samo te ratnike! — produži April da se divi. — Silni su,
neustrašivi i tvrdi kao stene!
Ratnici despota Stefana bili su u oklopima i pod kacigama. Jahali su
krupne konje, naviknute na borbeni red, ubojnu vrevu i zveket oružja.
Među ratnicima je bilo i boraca proslavljenih još u bitkama na Rovinama i
kod Nikopolja. Mnogi su se deset godina ranije klali sa Tamerlanovim
Tatarima kod Angore i s Turcima princa Sulejmana kod Gračanice.
Prekaljeni u mnogim borbama, jurišima, zasedama i prepadima,
Stefanovi ratnici su zaista izazivali divljenje.
Gledajući ih, Jagoš reče:
— April je u pravu! Ako s ovim đidijama krenemo u pohod na turske
topove, Musi Čelebiji će oči pobeleti dok bude gledao prema istoku da
mu se pojave.
Došljaci sjahaše i pustivši konje da pasu posedaše po travi.

64

Despot Stefan priđe Vitku i pruži mu ruku:
— Sve znam! — reče. — Ðurađ je napustio Musu, izbegao smrti od
trovanja i sad se nalazi u Novom Brdu. Njegovo ratničko iskustvo dobro
će koristiti braniocima grada... I tebe znam, viteže!
Vitko oseti kako mu krv jurnu u lice. On obori pogled i sleže
ramenima.
Stefan ga potapša po plećima:
— Neko vreme borio si se na strani moga sestrića — reče. — Onda
si prišao čelniku Radiču. Neka te ne uzbuđuje susret sa mnom. Živimo u
vremenu pometnje i ludih strasti. Danas su sva merila pokolebana, a
ljudsko dostojanstvo ne vredi ništa... Doista je teško opredeliti se, a još
teže ostati dosledan. Svačije ubeđenje je nesigurno... Ali, čini mi se da je
blizu vreme da se stare uvrede i nepravde zaborave. Treba sve početi
iznova... Najpre nam valja razbiti vojsku Muse Čelebije i goniti ga do
vešala... Nego, moraćemo našim prijateljima u Novom Brdu staviti do
znanja da mislimo na njih.
— Svakako! Ali na koji način? — upita Vitko.
— Noćas ćemo učiniti prepad na Musin tabor.
— Malo nas je...
— Za ovu vrstu borbe četiri stotine ratnika je dovoljno! Vojsku od
pedeset hiljada ljudi sigurno nećemo uništiti, ali potrebno je zbog onih u
gradu...
— I da se Musini razbojnici nagutaju straha do grla! — dobaci
Jagoš.
— Da! Svakako će se nagutati straha! — nasmeši se despot mereći
pogledom plavog momka.
U to vreme Stefan je imao četrdeset i tri godine. Lice mu je bilo
bledunjavo i malo izduženo. Na njemu su se isticali pravilan nos i obrve,
izvijene i skoro sastavljene u povijama. Iz očiju kestenjaste boje izbijala
je plemenitost i dobrota, a isto tako čvrstina i energija. Iako je zašao u
godine, vitez je imao stasito u snažno telo. Iz svakog njegovog pokreta
izbijala je otmenost. Tanke brkove, kratku bradu i kosu sa uvojcima već
je progrušala sedina.
Gligorovi pljačkaši, držeći kape u rukama, stajali su u redu kao na
paradi. Sa strahom i poštovanjem upirali su poglede u despota.
April se šapatom obrati Jagošu:
— Kad se ovakav vitez pojavi, kao da nastane praznik!
— A šta nama fali? — prosikta plavi momak.
— Rekao sam: kratak domet!
— Crkni, sovuljago!
Stefan i Vitko se izdvojiše od ratnika i pođoše obalom uz reku. U
razgovoru despot doznade kakvo samopouzdanje vlada među
braniocima Novog Brda.

65

— Prošle zime Musa je dobro zapamtio zidine toga grada! — reče
Stefan. — Branioci su ga tako potkusurili da je trećinu svojih ratnika
ostavio po polju. Sad ga opet neki demon goni na propast.30

Kad ču da se Vitko sa svega tri pratioca izvukao iz grada s namerom

da otme turske topove, vitez se nasmeši:
— Daću ti pojačanje — reče. — Dobićeš polovinu mojih ratnika koji

prežive noćašnji napad na tabor.
Vitko zausti da nešto kaže, ali oćuta.
— Ako otmete topove, uništite ih — nastavi despot. — Pođite i

pokušajte, premda ne verujem da ćete uspeti. Možda se nećete ni vratiti!
Išao bih s vama, ali moram u Kruševac, a odatle za Beograd. Treba nam
mnogo ratnika. Dići ćemo sve što je doraslo oružju. Predstoje nam velike
borbe... Ako uz put naiđete na glasnike princa Mehmeda iz Male Azije,
prihvatite ih i pošaljite za mnom u Kruševac.

Senke visokih topola postajale su sve duže. Dan se primicao kraju.
Međutim, Dragoš, Jagoš i April pokušavali su da zapodenu razgovor
s ratnicima despota Stefana.
— Snažni ste i moćni, — prvi otpoče April. — S vama bi se moglo i
na Drenopolj udariti. Da sam ja na vašem mestu...
— Batali! — mrzovoljno odvrati jedan suvonjavi ratnik.
April izgubi volju na razgovor.
Jagoš buknu:
— Udarili bi oni, ali se boje da zagrizu. Zidovi toga grada napravljeni
su od kamena.
— Pa šta! — prezrivo ga preseče ratnik, češući se po glavi.
— Mogu da vam poispadaju zubi!
— Vi ste Ðurđevi? — mereći ih i žmirkajući dobaci drugi ratnik.
— Jeste! Pripadamo despotu Ðurđu — prkosno odvrati Jagoš.
— Dobro bi bilo da vas malo propustimo kroz ruke... — reče ratnik
zevajući.

— To su i drugi pokušali, pa...
— Pa? — pridiže se ratnik.
— Umalo nisu ostali bez glave!
— Zar ste tako opasni? — umeša se onaj prvi, suvonjavi.
— Kakve siledžije! — sevnu očima April.
— Prejeli se i prepili kod despota Stefana — odvrati plavi momak. —
Još malo pa će od silne nadmenosti učkuri na čakširama da im popucaju.
Ratnik ustade, izvadi mač iz korica i stade mu zagledati oštricu:
— Oštar je kao ljuta guja! — reče.
— Hm! — učini Jagoš. — Kakav sjajan mač! Taj bi rotkvu presekao
na pola kao da je grudva sira! Koliko zubaca ima ta testera?
— Sam ćeš ih prebrojati, Brankovića štene! Brani se, izdajniče!
— Čime da se branim? — odskoči Jagoš. Ali sačekaj malo. Doneću

66

svoj ražanj. Nataći ću te na njega kao ćurana...
Plavi momak otrča u bivak i uskoro se vrati vitlajući golim mačem.
— Ako ti od oholosti nije pukla koža na leđima, ja ću je prerezati kad

nagneš u bekstvo! — doviknu.
Despotovi ratnici poustajaše i priđoše borcima. Dotrčaše i Gligorovi

pljačkaši.
— Filip se tuče! Napred, Filipe! Udri Brankovićeve sluge! —

zavikaše ratnici.
— Stanite, ljudi! — umeša se Goluban. — Naši gospodari žele da se

izmire, a vi potržete mačeve!
— Još se nisu izmirili! Udri, Filipe! — podviknu Sova.
— Sova je u pravu! Napred, Baba Ana! — dobaci Dragoš.
— Je l’ da sečem? — izbeči se Jagoš.
— Seci! — dreknu April koga je prošla volja da se divi Stefanovim

ratnicima. — Zar sam vas zato hvalio, gušobolja vas podavila dabogda!
Hoćete moga dobrotvora da ubijete... Udri, Baba Ana!

— Smrt Brankovićima! — viknu Filip i brzim udarcima zaokupi
protivnika.

Jagoš jedva izbeže tri zamaha i dva strahovita boda. Plavi momak
stade obletati oko despotovog ratnika i nagoniti ga da se okreće u mestu
i da zadaje udarce u prazno. Kratko vreme Jagoš se samo branio. On
uvide da pred sobom ima izvrsnog borca. Ali njegove zelene oči,
ukočene kao u klena, precizno su hvatale svaki pokret protivnika, dok mu
je mač u desnici munjevito radio odbijajući udarce. Kad dobro okuša
veštinu protivnika, Jagoš uzviknu:

— A sad, Baba Ana ima reč! Smrt Lazarevićima! Brani se, testerašu!
Okretnost i brzina zadavanja udaraca plavoga momka zaprepastiše
gledaoce. Njegovi munjeviti potezi ubrzo nagnaše Filipa na odbranu. Za
nekoliko trenutaka mesto borbe se promeni.
Međutim, zveket mačeva i povici gledalaca privukoše pažnju
despota Stefana i vojvode Vitka. Oni, pojavivši se na ivici šibljaka,
ubrzaše korake.
— E-hej! Šta se to događa? — zavika Stefan izdaleka. — Dole
mačeve!
Dva borca namah stadoše.
— Ko je prvi otpočeo? — upita Vitko.
— Ovaj gospodičić — odvrati Jagoš zadihano.
— Smatra da pripada visokom plemstvu, a oko njega se na pola
milje oseća zadah rotkve i bela luka... Nazvao me Brankovića
izdajnikom.
— To su Ðurđevi — reče Filip stavljajući mač u korice. — Izdajnici...
— Opet on! — planu Jagoš. — More bre, zaokupiću te nanovo
mačem, pa kad budeš nosio svoja creva u marami, neće ti pasti na

67

pamet da poštene ljude nazivaš izdajnicima.
— Čujte, ratnici! — viknu despot svojima. — Ako još jednom čujem

nekoga od vas da Brankovićeve ljude naziva izdajnicima, oduzeću mu
mač i narediti da ga obese. Čuli ste svi?

— Čuli smo! — odazvaše se ratnici.
— Naći ću te negde u mraku! — tiho dobaci Filip.
— A ja tebe na videlu, svetlu na vidiku! — odvrati Jagoš.

*

Napad na turski tabor izvršen je posle ponoći. Ratnici despota
Stefana, jezdeći po mraku, primakli su se do same stražarske linije. U
mrkloj noći nazirale su se vatre koje su, trnući, bacale crvenkastu
svetlost na šatore s hranom i oružjem.

Prema dogovoru, April Sokolović je vodio svoje pljačkaše malo
udesno, prema dželepu kamila i rogate marve. S te strane se već čula
vika kad despot na čelu svojih ratnika jurnu prema središtu tabora. Prvi
udar srpskih ratnika smesta napravi pometnju. Obarajući šatore i gazeći
sve prepreke, golemi konji su prodirali kroz tabor. Turci, bunovni, skakali
su sa ležaja i bežali nasumce spotičući se o kočiće i konopce oko šatora.
Vitlajući golemim sabljama, izbezumljeni od straha, drali su se na sav
glas, dovikivali se i sudarali u mraku, padali i dizali se ne znajući na koju
stranu da udare.

Stefanovi konjanici proletali su između šatora goneći ispred sebe
rulju begunaca. Srpski ratnici su u trku delili desno i levo brze udarce
topuzima i mačevima. Jedne poobaraše, druge prestigoše i mimoiđoše,
dok se ne stvoriše pred šatorom Mihal-bega. Grčki poturčenjak, sa
razdrljenom košuljom i bosonog, vikao je iz sveg glasa dozivajući svoje
ratnike. Iz gomile begunaca izdvoji se jedna grupa i zaokruži ga. Ovi
ratnici, iako pešaci, smelo prihvatiše borbu s konjanicima. Uskoro im i
drugi počeše pristizati Neki su već držali štitove i koplja i pravili ubojni
red. Oko šatora Mihal-bega planu žestoka bitka. U metežu, Jagoš se
saže s konja, dohvati s vatre jedan poveći ugarak i baci ga na golemi
šator. Dok su jauci i zveket oružja odjekivali u noći, plamen uhvati
nasmoljeno platno i, šireći se, stade ga proždirati; buknuše čamove soje i
motke, a zatim i debela slamarica na postelji. Mesto borbe se osvetli.
Turski ratnici ginuli su hrpimice, ali su pristizale odasvud nove grupe i
upadale u borbu.

— Konje ubijajte! Ubijajte im konje! — vikali su na sve strane.
Turski pešaci, oblećući oko napadača, navaljivali su kao osice. Konji

68

sa izbodenim trbusima i vratovima počeše padati povlačeći i jahače sa
sobom.

— Odstupajte! Za mnom! — viknu despot Stefan i okrete konja.
U tom trenutku začu se graja zdesna. Novi begunci jurili su mahniti
od straha. Za njima je tutnjala crna masa kamila. Izbezumljene životinje
gazile su i ništile sve ispred sebe.
Dok su pljačkaši tukli i razgonili kamilare, April Sokolović nađe u
jednim kolima gomilu buktinja. Ratnik dočepa ugarak s najbliže vatre.
Gligor, Dabić i ostali namah shvatiše nameru svoga vođe. I dok su
rasterani kamilari iz sveg glasa dozivali turske ratnike u pomoć, April i
njegovi pratioci uveliko su palili i smudili nozdrve kamila i pekli ih
buktinjama ispod repova. Preneražene životinje kidale su konopce i
čupale kočiće za koje su bile privezane. Propinjući se i skačući, smesta
se zbiše u gomilu i svojom masom povukoše i ostale. Ceo dželep kao
stihija jurnu prema taboru.
Mihal-beg i njegovi ratnici, videvši ispred sebe crnu masu kako tutnji,
pobacaše sablje i džilite i gurajući se nagoše u bekstvo. Koji ne stigoše
da se sklone, padoše pod kopita podivljalih životinja. Konjanici despota
Stefana izbegoše navalu kamila. Oni se u trku povukoše iz tabora i
dohvatiše se Vranjskog polja.
Branioci grada uzalud su sa zidova upirali poglede na turski tabor. U
daljini su videli samo visoki plamen od zapaljenog šatora Mihal-bega i
svetle tačke buktinja kojima su April i njegovi pratioci nagonili kamile u
potamno bekstvo. Ali zato su dobro čuli povike, zapomaganje i zveket
oružja. U jednom mahu do njihovih ušiju dopre tutnjanje kopita po tvrdoj
zemlji.
— Musa Čelebija će precrći od muke! — reče čelnik Radič. —
Pretprošle noći njegov tabor se tresao od uzbune, a sad noćni napad!
Ðurađ Branković se nasmeja:
— Naša četiri ratnika nisu mogla naći bolji način da nas obaveste o
svom uspehu — reče. — Oni su našli despota Stefana.
— Sigurno! — dobaci Mihailo. — S njim su izvršili napad na tabor...
Eno, vreva se već stišava. Još se samo čuju dozivanja.
— Sad nam valja očekivati nov napad na grad — reče Ðurađ. —
Musu je sigurno spopao bes.
Ðurađ je bio u pravu. U praskozorje pisnuše trube i zatutnja golemi
koš. Musa je krenuo gomile svojih ratnika da jurišaju na grad.

69

Glava sedma

Srpski konjanici se zaustaviše na otvorenom polju podaleko od

turskog tabora.
— Mrak je. Ne vidimo se, ali se možemo prebrojati — reče despot.
Zdesna se čuo topot kopita.
— Možda je potera? — prenu se Vitko.
— Ne verujem! — odvrati Stefan — Pre bih rekao da su naši

prijatelji, April i njegovi pljačkaši Ipak, budite spremni za borbu.
Desetak ratnika smesta poteraše konje u susret došljacima. Posle

nekoliko uzvika vratiše se sa pljačkašima.
— Koliko vas je ostalo? — upita despot.
— Nijedan — odgovori April. — Svi smo se vratili.
Među ratnicima se razleže smeh.
— Bežali smo u istom pravcu s vama, ali malo udesno.
— Slavno ste se pokazali! — potapša ga despot po koščatom

ramenu. — Dželep kamila je kao uragan protutnjao kroz tabor.
Međutim, pristigoše i drugi ratnici koji su se malo zadržali ili su se u

mraku odvojili od grupe. Prebrojavanje je brzo izvršeno. Dvadeset i
sedam ratnika nije se vratilo iz borbe.

Vojvoda Vitko dobio je ukupno dvesta konjanika, računajući i
njegove pratioce i Aprilove pljačkaše. Na rastanku, despot mu pruži ruku:

— Srećno, viteže! — reče. — Pošao si u susret turskim topovima.
Ako uvidiš da je tvoj pohod izvan ljudske moći, odustani. Niko ti neće
zameriti. Ali čuvaj ljude. Približava se poslednji obračun s Musom.

— Svaki čovek nam je potreban... A vi, ratnici, budite hrabri i
poslušni.

Despot za trenutak ućuta. Dve grupe ratnika stajale su izdvojene.
Konji su poigravali i mahali glavama osećajući skori pokret.

— Još jednom: želim vam srećan pohod i dobar uspeh na opasnom
putu! — doviknu Stefan i obode konja.

— Srećno! Srećno! — zavikaše ratnici iz obe grupe.

*

70

Ratnici vojvode Vitka jezdili su celog dana. U predvečerje stigoše u
dolinu Pčinje i postaviše bivak na mestu gde reka pravi okuku prema
padinama Besne kobile. Trećeg dana, obišavši Velbužd sa severne

strane, spustiše se u dolinu Strume, u blizini puta za Trakiju i Carigrad.
Ratnici se ulogoriše na uzvišenom mestu, sa tri strane opkoljenom

lipovom šumom. Četvrta strana, okrenuta prema reci, pružala je
mogućnost za dobar pogled. Na velikoj daljini videli su se brežuljci
obrasli sitnogoricom i beličasta putevi koji se spajaju sa glavnim drumom.
Desno, prema Dupnici, nazirao se drugi put, krivudav i uokviren vrzinom.

U podnožju bivaka tekao je potočić sa duboko usečenim koritom, a
desno i levo širila se livada sa gustom travom.

Dan je bio na izmaku kad ratnici rasedlaše konje. Pošto je bilo
očigledno da će turski odred s topovima tuda proći, vojvoda Vitko odluči
da u šumi kraj glavnog puta postavi zasedu. On smesta posla tri ratnika
u izviđanje, a dvojicu odredi da postave stražare oko bivaka.

Sunce je zašlo iza visokih grebena Čemernika.
Sumrak je počeo da obavija zemlju. Kreketanje žaba, neprekidno i
ujednačeno, nagoveštavalo je da će i sutrašnji dan biti sunčan. U
močvari kraj reke Strume videla se laka izmaglica. Šljuke i divlje plovke
letele su iznad čestara i glatke površine tamnozelene vode. Par vivaka,
kao dve hitnute strele, pišteći odlete duž rečnog korita. Već su i slepi
miševi izletali iz šume i kružili nad bokorima jasmina i kupinovih žbunova,
koji su se, rastureni po livadi, širili sve do potoka.
— Isterajte konje na pašu! — doviknu Vitko ratnicima.
Spuštala se tiha letnja noć. Iz suve zemlje izbijala je toplota s
mirisima poljskog cveća i prezrele trave. U daljini, prema severoistoku,
gubili su se obrisi planine Vitoše. Na nebu su sve više bleskale zvezde.
Vojvoda Vitko je sedeo na ivici šume, oslonjen leđima o jedno lipovo
stablo. Oko njega, opruženi po zemlji, spavali su ratnici. Dole niz livadu
pasli su konji. Otud se čuo tihi razgovor konjušara.
Mada je osećao umor, vitez nije mogao zaspati. Pred očima mu je
lebdela slika Novog Brda, branilaca, njegovih drugova i prijatelja, i
nepregledne gomile turskih ratnika, koje bes pijanog Muse nagoni da
jurišaju na grad. Tamo su Stefanovi i Ðurđevi ratnici, prvi put sjedinjeni u
zajedničkoj muci. Braniće se oni do poslednjeg daha... Uz njih su
Dubrovčani, Sasi i ostali. Boriće se i oni valjano — ako Turcima ne stignu
topovi.
Vojvoda Vitko oseti težinu odgovornosti. On se promeškolji i šakom
protrlja čelo.
— Topovi neće stići pod grad dok sam ja živ! — reče poluglasno.
Pred njim se stvori April Sokolović
— Slavni vojvodo... — otpoče.

71

— Čekaj! Još nisam slavan. Šta hoćeš?
— Moji ljudi ubili su dole u močvari divlju svinju. Treba je ispeći. U
šumi ima jaruga... Možemo li da naložimo vatru?

— Možete!
Od druma se čuo topot kopita, zatim pljesak po vodi. Uskoro se
izviđači pojaviše na livadi.
— Šta ima novo? upita vojvoda.
— Ništa! — odgovori Sova, vođa izviđača. — Istražili smo preko pet
milja glavnim putem.
Ta noć i sutrašnji dan prošli su ratnicima u odmaranju. Tek predveče
April ugleda u daljini odred konjanika. Među ratnicima nastade
komešanje. Svi stadoše opremati konje i pripasivati mačeve. Uskoro cela
grupa zamače u šumu i sve se raščisti. Samo je April Sokolović ostao da
leži na ivici šume. Ratnik je određen da motri na kretanje turskog odreda.
Njegovim pljačkašima povereno je da odvedu konje duboko u šumu i da
ih sklone u jaruzi. Vojvoda Vitko je odlučio da se njegovi ratnici peške
bore, pošto je zaseda postavljena na jednoj krivini. Kraj puta, desno i

levo, nalazila se uzvišica obrasla mladim lipovim izdancima i kupinovim
žbunjem. Nekoliko koraka dalje počinjali su redovi lipovih stabala.

Ratnici, dobro zaklonjeni, sedeli su u grupicama i tiho razgovarali.
Kraj svakog je ležao go mač, a uz njega tobolac sa prosutim strelama.

Mada sunce još nije zašlo, cvrčci su otpočinjali svoju večernju
pesmu. Od močvare se čulo klepetanje rode i štektanje lisice. April
Sokolović je netremice gledao turski odred koji se približavao. Osvetljeni
kosim sunčevim zracima, konjanici su jezdili po četvorica u redu.

— Nema kola! Nema topova! Ovo nije odred koji očekujemo! —
škrgutnu ratnik zubima.

Povorka konjanika, kao tanka traka na beličastom putu, jasno se
isticala. Ratnici, ne isturivši ispred sebe izviđače, išli su bez bojazni i ne
žureći.

April se povuče prema svojima.
— Šta je? — doviknu mu Vitko kad ga vide na putu.

— Povorka turskih konjanika se približava, ali bez kola i topova.

— Uh! — uzviknu vojvoda.
Iza žbunova se začu gunđanje ratnika.
— Vrati se i motri dalje! — doviknu Vitko.

April se izgubi s puta.

Jagoš i vojvoda sedeli su iza jednog bokora lipovih mladica. Plavi
momak je bacao nespokojne poglede na vođu, jer je osećao da borba
koja im predstoji nema veze sa njihovim ciljem.

— Despot Stefan je bio u pravu — reče Vitko, kao da pogađa
njegove misli. — Dva ili tri ovakva prepada smanjiće na četvrtinu broj
naših ratnika. Kad naiđe odred sa topovima, nećemo biti u stanju ni da

72

mu se približimo!
— Hm! — učini Jagoš. — Kako bi bilo da ovaj odred propustimo?

Dobro smo sakriveni. Neće nas primetiti...
Mladi vojvoda ga pogleda. U očima mu blesnu iskra rešenosti.
— U pravu si! — reče. — Još imamo vremena da doviknemo našim

ratnicima.

Na putu se opet pojavi April.

— Šta je sad? — doviknu Vitko.

— Turski odred se približava. Stigao je do reke... Ali na dve milje iza

njega zagustilo je od kola, konjanika i pešaka.

— Topovi! — uzviknu Jagoš.
— Topovi svakako! — prihvati Vitko i strča na drum.
— Čujete li me, ratnici? — poluglasno reče.
— Čujemo... Čujemo... — odazvaše se glasovi iz žbunova.
— Prvi odred propustite. To je istureno odeljenje. Za njim ide drugi,
s topovima... Da li me dobro čujete?
— Čujemo!
— Naš napad mora biti žestok! — nastavi Vitko. — Povlačenja
nema... Pred nama stoje turski topovi ili smrt... Dakle, prvi odred
propustite, a za drugi čekajte znak. Najpre strelama u gomilu... Da li je
svima jasno?

— Jeste... Jeste...
— Sad se pritajite... Čekajte znak!
Vitko se hitro skloni s puta, a April otrča u šumu prema jaruzi gde je
njegova grupa ratnika čuvala konje.
U šumi zavlada tišina. Treperavi suton lagano je plazio između
debelih stabala i kolao oko žbunova. Mešajući se s mirisima mahovine i
trulog lišća, nadirao je iz uvala i širio se iznad puta, hitajući da prekrije
močvaru kraj reke Strume i travne livade koje su sunčevi zraci napustili.
Približavala se noć bez daška vetra i treperenja lišća. Negde u blizini
začuše se tupi udarci kljuna o suho stablo. Žunja zlatastog perja lovila je
u predvečerje crviće i mrave ispod lipove kore. U dubini šume odjeknu
zvonki glas vuge i zvižduk crnoga kosa.

Sa strme livade, gde se šuma završavala, diže se jato jarebica.
Leteći nisko, duž puta, ptice zamakoše iza okuke. Za nekoliko trenutaka
zvižduk njihovih krila razbi tišinu i kao presečen zamuče.

Odred turskih konjanika u kasu je ulazio u šumu. Grupa od tri stotine
ratnika prođe kroz zasedu ne primetivši ništa. Udarci žunje na lipovom
stablu prestadoše. Glas vuge postao je slabiji, jer se ptica udaljila od

puta. Topot konjskih kopita postepeno se gubio. Sumrak, pomešan sa
sitnom prašinom, pretvarao se u plavičastu izmaglicu.

Ratnici vojvode Vitka kao da su zamrli. Oni su strpljivo očekivali
glavnu povorku na drumu. April i njegovi pljačkaši pojaviše se u šumi.

73

— Šta je sad opet? — doviknu Vitko.
— Doneli smo iz jaruge nekoliko klada i panjeva... Preprečićemo put
iza okuke! — odvrati April. — Napred, momci! — doviknu svojima.
— Gospode! — uzviknu Jagoš. — Kakva paklena namera!
— Istina je! — prihvati Vitko, pa se razvika:
— Imamo još vremena! Dižite se svi! Skupljajte granje i kamenje!
Zakrčićemo prolaz.
Svi prionuše na posao. Iza okuke nabacaše klade i panjeve.
Pronađoše i nekoliko velikih stena, pa i njih doguraše na gomilu. Drugi
navališe da kopaju mačevima rastresitu zemlju i da je prenose na
ogrtačima. Uskoro je prepreka bila visoka preko jedan metar.
Kad se na ivici šume začuše ljudski glasovi, topot kopita i škripa
kola, ratnici se povukoše svaki na svoje mesto April i njegovi drugovi
odjuriše kroz šumu prema jaruzi.
Trenutak za napad se približio.
Vojvoda Vitko i Jagoš ležali su usred jednog bokora lipovih
izdanaka. Plavi momak je na jednom mestu posekao tanke stabljike i
napravio otvor, dovoljan da se put može pregledno videti. Vojvoda je
njemu poverio da da znak za napad.
— Ti si najgrlatiji! — rekao mu je. — Kad te uštinem za mišicu, zapni
i podvikni svoj borbeni poklič.
— Podviknuću! Kad dreknem, turski ratnici će logom popadati s
konja — odvrati momak. — Moji slavni preci nekad su se borili u Palestini
za Hristov grob. Bili su hrabri do bezumlja i grlati da te strah spopadne.
Od njihovog ubojnog pokliča Saladinove bezbožnike hvatao je užas.
Padali su s konja kao gnjile kruške! Neki su umirali od straha.
— Zar baš? — zavrte glavom Vitko.
— To tvoje „baš“ pogađa me posred srca! — ljutnu se Jagoš. — Kad
bih ja tebi pričao...
— Stoj! — uhvati ga vojvoda za ruku. — Mislim da sad nije
najpogodnije vreme za dugačke priče! Povorka turskih ratnika je na
domaku. Čuješ li?
— Čujem i vidim... Dok očitam dva Očenaša, ući će u zasedu.
Oštar zadah konjskog znoja već je dopirao do nozdrva ratnika. Čulo
se fijukanje bičeva, povici vozara i kvrckanje dobro natovarenih kola. Na
blagoj uzbrdici povorka se lagano kretala, jer su na kolima, kraj svakog
topa, ležale kamene kugle i burad s barutom.
Čelo kolone prolazilo je kraj njih.
— Pripremi se! — šapnu Vitko.
— Ne brini! Već sam se napeo kao žabac! Prolaze... Kad stignu do
okuke, počeće veselje...
— Sad! — uštinu ga vojvoda za mišicu.
— Napred, Baba Ana! Udri! — dreknu Jagoš.

74

Konji u zaprezi i kraj kola trgoše u stranu. U isti mah strele zazujaše
sa svih strana. Iznenađeni turski ratnici za trenutak zastadoše. Onda

strahovita graja odjeknu. Na putu desno i levo od kola napravi se
pometnja. Turski ratnici, pogađani strelama, padali su s konja; drugi,
šibajući konje do krvi, pokušaše da se probiju napred. Pešaci jurnuše na
ivicu jarka, ali, pogađani strelama, padali su jedan preko drugog.
Tiskajući se na uzanom putu, konjanici se stadoše između sebe tući.
Upregnuti konji iskakali su iz zaprege i lomili rude. Na čelu kolone bila je
najveća gužva. Prepreka od klada i panjeva ukočila je prolaz.
Preneraženi turski ratnici uvideše da im jedini spas stoji iza leđa. Mnogi
pokušaše da se probiju kroz začelje kolone i da se izvuku iz haosa. Ali
oni pozadi, ne znajući šta se napred događa, nadirali su s namerom da
se što pre umešaju u borbu. Konji se stadoše sudarati i zbacivati jahače

sa sebe.
Prava bitka nije ni otpočela, a polovina turskih ratnika ležala je na

putu. Konji bez jahača, noseći zabodene strele u bedrima, sapima i

vratovima, propinjali su se i rikali kao zveri, naletali jedni na druge i

obarali ratnike. Ko je pao, umirao je pod kopitama. Najposle,
izbezumljene životinje nađoše prolaz. Preskačući u nekoliko zamaha
uspon kraj puta, dohvatiše se šume i kao utvare zamakoše među stabla.

Sredina i čelo kolone pretrpeli su potpun poraz.

Jedan prodoran glas nadvika krike i zapomaganje ratnika:
— Odbacujte samostrele! Za mačeve! Napred, Baba Ana!

Srpski ratnici poskakaše iza žbunova i sjuriše se na put. Kao po
dogovoru, svi su trčali prema začelju kolone. Ali tu naleteše na žestok
otpor. Turski ratnici, zaklanjajući se malim štitovima, dočekaše napadače
na mačeve i topuze. Hrabriji otpočeše borbu, a ostali, šibajući konje i
derući se, udariše u stranu. Desno i levo od puta konji i pešaci su
iskakali, dohvatili se žbunova i bežali između stabala. Vitkovim ratnicima

nije bilo lako boriti se peške protiv onih turskih konjanika koji su kao
bedem preprečili put, rešeni da se bore do smrti.

Međutim, turski ratnici neočekivano počeše padati s konja. S leve

strane puta strele su neprekidno doletale. Puštali su ih April i njegovi
pljačkaši. Gađali su sa uzvišenog mesta, udaljeni svega nekoliko koraka
od turskog ubojnog reda. Za nekoliko časaka stvoriše ubitačnu paniku.

Najposle, turski ratnici, uvidevši da im je hrabrost beskorisna, okretoše

konje i udariše natrag prema reci. I na tom delu puta leševi su ležali

jedan preko drugog.
April priđe Vitku:

— Šta sad, vojvodo? Topove smo osvojili... Ali ako se vrati turski
izviđački odred, ne verujem da ćemo se izvući. Propustili smo kroz

zasedu najmanje trista ratnika.
Vitkov pogled bludeo je po bojištu. Između ljudskih i konjskih leševa

75

stajala su, kao ukleta, kola natovarena topovima, kamenim kuglama i
buradima s barutom.

Mrak je obavijao bojište. Ratnici su se skupljali oko vojvode. Stiže i
April sa svojom grupom.

— Šta ćemo? — upita Dragoš.
— Vatru na sva kola... Napred u šumu i brzo skupljajte suvarke!
Ratnici se smesta latiše posla. Dok su jedni sekli užad na
zapregama da oslobode konje koji su ostali nepovređeni, drugi su
skupljali po šumi suvarke i pravili gužve od suve trave. Uskoro blesnuše
varnice ispod kremena i kresiva i zapaljeni komadići truda.
Ispregnuti konji uveliko su jurili prema reci kad vatra poče da plamti
u kolima duž puta.
— Je li sve gotovo? — doviknu Vitko.
— Gotovo!
— Bežite!
Ratnici potrčaše kroza šumu prema jaruzi gde su im konji stajali
privezani za drveće.
Turski izviđački odred trkom se približavao mestu borbe. Pojedini
ratnici na boljim konjima, željni da se što pre umešaju u bitku, izletali su
iz povorke i odmicali sve dalje. Naišavši na prepreku iza okuke, oni za
trenutak zastadoše U isti mah, na sredini povorke kola prolomi se prva
eksplozija. Konji podskočiše u stranu. Ratnici ih okretoše i udariše
natrag. Umešavši se među ostale, koji su pristizali, odjezdiše putem
prema Velbuždu.
Ratnici vojvode Vitka, pojahavši odmorne konje, pređoše jarugu i
kretoše lagano kroz šumu. Nisu žurili, jer nije postojala mogućnost da ih
neko goni po mraku.

*

Starešina turskih ratnika, stotinar Saruk, još od početka
bratoubilačkog rata bio je na strani princa Muse. Njegova hrabrost
isticana je za primer ostalim ratnicima, a poštovanje koje je uživao među
starešinama kod mnogih je izazivalo zavist. Osim toga, za Saruka se
govorilo da je bio pobratim Kasimu, sinu Bajazita Munjevitog. Alijaz,
Musin vojvoda u Drenopolju, ceneći ovoga ratnika, poverio mu je težak
posao: da trideset i pet topova sprovede od Dimotike do tabora pod
Novim Brdom.

Da nije bio mrak, turski ratnici bi videli kako se na licu njihovog vođe
smenjuju bes i očajanja. Šta da čini i kuda da krene? Slava dobrog

76

ratnika, sticana godina, u jednom mahu je uništena. Saruk je bio odan

princu Musi. Ali se kao žive vatre bojao njegovog gneva. Zar je malo puta

video kako u sultanovu taboru padaju glave istaknutih ratnika? Gledao je
kako ljubimci Muse Čelebije umiru na kocu. Svi su oni bili hrabri i
sposobni, dok ih sreća samo jednom nije izneverila.

Ne žureći, odred stotinara Saruka jezdio je do zore. Na jednom

proplanku usred šume ratnici sjahaše i rasedlaše konje.
— Ovde ćemo se odmoriti — reče stotinar. — Veliki i težak put je

pred nama.

Ratnici su se zgledali. Njihovi unezvereni pogledi iskosa su padali
na vođu, jer svaki je u sebi osećao dobar deo krivice.

— Pobrinite se oko konja! — opet reče stotinar.

Briga oko konja za ratnike je bila sitnica. Životinje su napojili prilikom

prelaza preko potoka na pola milje iza bivaka. Ostalo im je samo da ih

sputaju i puste da pasu. Briga druge vrste morila je ratnike. Trebalo je
izaći pred sultana i reći da su pretrpeli poraz. Mnogi među njima su pre

pola godine jurišali na Novo Brdo i bili svedoci neuspeha princa Muse.

Njima je bilo jasno da se bez topova teško može osvojiti taj grad. Oni su

bili svesni štete i poraza koji su pretrpeli.
Dok su u toku noći jezdili drumom i oni su osećali bes i stid. Ali, kako

je vreme odmicalo, i jedno i drugo ustupalo je mesto strahu: šta će biti
kad sultan čuje da su topovi propali! Opsednuti takvim mislima, ratnici su
ležali na travi, bacajući krišom poglede na svoga vođu.

— Biće belaja! — tiho reče jedan postariji ratnik.
— Biće, Alaha mi! — prihvati drugi.
— Ko će živ smeti da stane pred sultana? — dobaci treći.
Umeša se i četvrti:
— Predaće nas dželatu.
— Zašto nas? Vođa treba da odgovara — opet reče prvi ratnik.
— Dokaži to sultanu! — primeti drugi. — Nećeš stići ni a da izustiš,
a glava će ti pasti ispod dželatova paloša — ako već ne umreš na kocu!
— Loše smo prošli, nije vajde! Dabogda ovakvo vođstvo grom ubio
sa onima koji su ga odredili... Neće našem stotinaru vredeti Kasimovo
pobratimstvo niti Alijazova naklonost! Umreće neslavno!
— Umreće, a i mi s njim! Nema tu nikakve nade za nas...
Tako su ratnici raspravljali prebacujući odgovornost za poraz na
pleća svoga stotinara. Neki pokušaše da zaspe. Saruk i mnogi drugi
ostadoše budni. Već je sunce uveliko osvojilo, a niko nije pominjao da

treba nastaviti put. Konji, srubivši do zemlje travu oko bivaka, polako su

se udaljavali.
— Da li zna naš stotinar šta nam valja činiti? reče jedan ratnik. —

Evo će već i podne, a mi ne krećemo.

— Zna on, moj brate, isto kao i mi! Ali sad bi više voleo videti kugu

77

nego sultana.
— Duše mi, ja ću da bežim! — glasno reče drugi ratnik za koga su

mislili da spava. — Otisnuću se u šumu, pa na koju stranu izbijem!
Tahir je u pravu!
— U pravu je! I ja ću uz njega! I ja! I ja! — glasnije se pridružiše

ratnici.
Stotinar Saruk se pridiže:
— Nećete bežati! Zašto bi bežali! Ako smo izgubili bitku, nismo

pamet. Udarićemo natrag ili nekud u stranu, jer pred Musu niko dosad
bez štete po sebe nije stao, osim slavodobitan!

Ratnici su poustajali i skupili se oko stotinara.
— Imamo tri puta — nastavi Saruk. — Prvi vodi u tabor pod Novo
Brdo, drugi nas mami natrag stranputicama kroz Bugarsku i Trakiju, na
Silivriju i Malu Aziju, princu Mehmedu... Treći put nas, valjani moji, vodi
pravo u Kruševac, despotu Stefanu.
— Bogme, tim ćemo putem, iako su nas njegovi ratnici sinoć smlatili.
— Smlatili, jer smo bili Musini!
— Batalite Mehmeda i Malu Aziju! Idemo u Kruševac!
— Onda, rekosmo li? — upita stotinar.
— Rekosmo! Odmah na put! Da krenemo! — užurbaše se ratnici.
— Stojte! — prekide ih jedan stariji ratnik. — Ovo je izdaja! Zakleli
smo se princu Musi na vernost, pa....
— A kome se Musa zakleo? — prekide ga Tahir.
— Ama velim, nastavi stari ratnik — dosad sam tri zakletve pogazio.
Ovo će mi biti četvrta...
— Gazili su je, moj brate, i malo veći i moćniji nego što smo mi! —
dobaci stotinar.
Uskoro se povorka turskih ratnika oteže putem prema padinama
Besne kobile. Četiri dana kasnije begunci stigoše u Kruševac.
Tako je despot Stefan iz najpouzdanijeg izvora obavešten da su
ratnici vojvode Vitka uništili turske topove.
Posle tri dana u Kruševac stigoše iz Male Azije glasnici princa
Mehmeda.

78

Glava osma

Jedna grupa od trideset pet ratnika mimoišla se sa odredom

stotinara Saruka. Ti begunci, zastrašeni, hvatajući stranputice i
probijajući se kroz čestare i gustu šumu, tek su četvrtog dana izbili na
Vranjsko polje. Uvereni da je zaštitno odeljenje stiglo u turski tabor i da je
stotinar Saruk sultanu saopštio da su topovi propali, ratnici su išli
spokojno prema Novom Brdu. Međutim, u taboru s užasom doznadoše
da su stigli prvi, a verovatno i poslednji. Uvidevši dockan u kakvu su
bedu zapali, doneše sultanu poražavajuću vest. Musa ih mirno sasluša. I
ne pitajući ko ih je potukao i na koji način, celu grupu predade dželatu.

Stari Evrenos, Mihal-beg i ostale starešine sa zebnjom su očekivali
savetovanje zakazano za taj dan predveče. Svi su oni znali da se grad
kao što je Novo Brdo bez topova teško može osvojiti. Isto tako bilo im je
poznato da nije pogodna prilika da se gubi vreme oko opsade gradova.
Jer, pričalo se i prepričavalo da se princ Mehmed uveliko sprema da
pređe iz Male Azije na evropsko tle i otpočne borbu s Musom.

Toga dana, u blizini šatora Evrenos-beja, nabijen je na kolac jedan
glasnik uhvaćen kod Samokova. U tabor su ga doveli ratnici Igit-paše i
predali ga sultanu. Kod glasnika je nađeno nekakvo pismo. Ko ga je
pisao i kome je upućeno, osim Muse nijedan od starešina nije znao. Nije
znao čak ni Igit-paša, iako je njegov stotinar uhvatio glasnika i doveo ga
u tabor.

— Što najpre meni nisi doneo to pismo? — korio je Igit svoga
stotinara.

Ratnik je ćutao.
— Ili da si ga bar pročitao...
— Alah me nije tom veštinom obdario! Ne umem da čitam! —
sležući ramenima reče stotinar.
— Navikao si na bakšiše i muštuluke, proklet da si! — ljutnu se
paša. — A znaš li, grdan, da to pismo može mene da stane glave?
— Može, a ne mora! — filozofski odvrati ratnik.
— Ti kao veliš, sultan će te bolje nagraditi? Tako li je?
Ratnik ne odgovori.
— Sto batina da ti udarim po tabanima, pa je mala kazna za tvoju
gramzivost... Je li ti sultan dao bakšiš?
— Ni aspre!

79

— Alah ga je umudrio! — razvuče usta paša. — A od mene —
dobićeš surgun!31 Idi mi s očiju!

Igit-paša i njegov prijatelj Isuf, budući nečiste savesti, strepeli su
celog tog dana. Bojali su se da u tom pismu nije ispisana i njihova
sudbina. Isto tako, strah je obuzeo i ostale starešine, jer je svako osećao
da je njegova služba princu Musi privremena, a u sebi se pitao nije li ga
je neko izdao, ili možda sultan naslućuje njegove izdajničke namere.

Toga dana u tabor stigoše i glasnici Ibrahim-paše. Oni doneše vest
da ovaj ratnik vodi oko šest hiljada konjanika i pešaka i da se nalazi na
dva sata hoda od tabora.

Doista, predveče stiže vojska Ibrahim-paše, a uz nju stotine kola
natovarenih hranom i rezervnim oružjem, i dželep kamila i rogate marve,
ukupno preko sedam stotina grla.

Musa se obradova kad vide Ibrahima u svom taboru, jer tog pašu je
iznad svih cenio i u treznom stanju primao njegove savete. Prilikom
sastanka Musa ga čak zagrli i poljubi u oba obraza.

Ibrahim se blagonaklono smešio gledajući ispod oka ostale
starešine, na čijim je licima čitao prezir ili pakost.

Međutim, vreme za savetovanje se približilo. Starešine sa strahom
primetiše da sultan nije pijan. Ta okolnost ukazivala je da se ovoga puta
radi o dogovoru od presudnog značaja.

Sastanak je opet održan pod šatorom Evrenos-beja. Musa je, po
običaju, prvi otpočeo. U njegovom glasu se u početku osećala mirnoća
na koju starešine nisu navikle. Izgledalo je da se mladi sultan pravda što
je preduzeo ovaj pohod. Međutim, postepeno ga je obuzimao gnev.

— Danas i svaka budala zna da se ovakvi gradovi teško osvajaju
bez topova! — reče Musa. — I eto, topovi su blagovremeno krenuli, ali
nisu stigli. Neće nikad ni stići, jer ih je moj „nepogrešivi" i nadmeni emir
Alijaz poverio svome stotinaru da ih sprovede do Novog Brda. Alah će
jedini znati ko je više kriv, Alijaz ili taj stotinar, kuga ih obojicu pomorila!
Tek, ostali smo bez topova, a naša četiri juriša na grad donela su nam
samo štetu!

Stežući pesnice i kolutajući očima, Musa nastavi:
— Kokoške da smo nasađivali, više bismo koristi imali! Možda će
neko od vas reći — a reći će, ne bio ja Musa, sin Bajazita Munjevitog —
koga smo đavola tražili i našli pod Novim Brdom badava jurišajući! Istina
je da smo pre vremena otpočeli napad na grad. Iskustvo od protekle
zime nije nas ničemu poučilo. Tada je grad branio despot Stefan.
Odbranio ga je i nagnao nas na povlačenje.
— Istina je! Alaha mi, tako je bilo! — klimajući glavama prihvatiše
neke starešine.
Međutim, mnogi se setiše da se tada Musa zakleo na Koranu da se
neće smiriti dokle Novo Brdo ne osvoji i despota Stefana živog ili mrtvog

80

ne dobije U ruke. Sad im se činilo da je i ovaj drugi pohod propao, a s
njim i Musina zakletva.

— Tako je, po duši, bilo! — nastavi Musa. — Naša vojna se tada

okrenula na Arbaniju i Tesaliju i završila se pod Solunom. Tom prilikom

dobili smo u ruke mladoga Orkana, sina pokojnog mi brata Sulejmana, i
predali ga dželatu. Dečak je oslepljen zahvaljujući emiru Balabanu...

Emir Balaban razvuče svoje debele usne u prezadovoljan osmeh.
— Ovaj drugi pohod preduzeli smo da pregazimo Srbiju! Alaha mi,

nisam ni pomišljao na Novo Brdo, propalo dabogda! Ali kad sam doznao
da se u taj grad sklonio izdajnik Ðurađ Branković — ako ga odsad pa za
mesec dana ne vidim nabijenog na kolac, neka mi oba oka ispadnu! —
kad sam, kažem, doznao da se sklonio u taj grad, odlučio sam da
otpočnem opsadu. Znao sam, a mnogi i među vama, da se i despot
Stefan — moj najveći dušmanin — nalazi u blizini Novog Brda. Sad kad
smo već ostali bez topova, odlučio sam da dignem opsadu i da krenem
prema severu da Srbiju opustošim...

— Eto šta je dobro! Bog i božja vera, ovako ćemo najbolje kazniti
dušmane! — začuše se glasovi u skupu, ali bez oduševljenja.

Oduševljenja nije moglo ni biti, jer mnogima nije bila važna ni
opsada Novog Brda ni pohod na Srbiju. Starešine su strepeći očekivale
da čuju sadržinu zaplenjenog pisma, da doznaju ko ga je napisao i kome
je bilo upućeno.

— Porušićemo i opustošiti sve gradove po Srbiji — nastavi Musa. —
Biće pljačke u izobilju i robova napretek. Naši ratnici se došaptavaju i
gunđaju. Vajkaju se da su im kese prazne i da nema ko tamo u vilajetu
da im obrađuje zemlju. Mislim ja i na njih!

Musa prevali očima po ubledelim licima ratnika očekujući valjda
pohvalu i odobravanje za svoju plemenitost.

— Dobri, svetli, plemeniti i nepobedivi... — otpoče Ibrahim-paša.
Ako tvoja milost dozvoli, ja bih se usudio da progovorim nekoliko reči

Musa se blagonaklono nasmeši:
— Govori! — reče. Tvoji su mi saveti uvek dobrodošli.
Paša se nakašlja. Na licu mu blesnu takva blagost i dobrota da se
starešine u čudu počeše zgledati, jer među njima nije bilo nijednog kome
bi pošlo za rukom da se do te mere pretvara.
— Mislim da ovoga puta nećemo moći da pregazimo Srbiju. —
otpoče Ibrahim.
— Eto ti sad! — pljesnu se Musa po kolenima. — Ko nam stoji na
putu? Šta nas sprečava?
— Okolnosti! — smešeći se odvrati Ibrahim. — Obavešten sam da
se princ Mehmed prebacio iz Male Azije na evropsko tle, da je već
krenuo od Carigrada prema Drenopolju...
Musa ustade i, streljajući pašu zakrvavljenim očima, reče:

81

— Da li je to sigurno?
— Sigurno, kao što je Alah na nebu! — odvrati Ibrahim ne trepnuvši.
— Onda će Stefan i Ðurađ morati da pričekaju kaznu — začudo
mirno reče Musa i sede na gomilu ćilima. — Ako se tome doda i sadržina
zaplenjenog pisma, stvar je potpuno jasna. Prokleti bratoubilački rat se
nastavlja. Alah neka bude na strani pravednih.
Istaknute ratnike, izmučene dugim iščekivanjem, uhvati muka.
Užagrenih očiju, iz kojih je izbijao strah, gledali su sultana. Još kad čuše
da je pismo pisao despot Stefan, spopade ih užas, jer su mnogi među
njima održavali tajne veze sa srpskim despotom. Dobrim vojskovođama i
prekaljenim borcima mnogo puta je visila smrt nad glavom. Veštinom i
hrabrošću oni su je izbegli. Ali sad su više nego ikad osećali njenu
ledenu ruku, sigurni da im ni hrabrost ni veština ne mogu pomoći. Ako je
Stefan u pismu pomenuo ime nekoga od njih, tome je propast neizbežna.
Evrenos-bej prvi progovori:
— Kome je pismo upućeno?
— Mome bratu, princu Mehmedu!
— Želimo da čujemo njegovu sadržinu, — dobaci Mihal-beg.
— I čućete! Treba da čujete! Da vidite na šta je moj brat spao!
Njemu nije zazorno da sa prokletim kaurinom održava veze — povisi
Musa glas zaboravljajući da je donedavno i sam drugovao sa srpskim
vođama. On se upola okrete i obrati se jednom čaušu iza sebe:
— Redžepe, čitaj pismo!
— Zar celo? — zatrepta čauš.
— Sve pročitaj! Hoću da se srca mojih najglavnijih ratnika ispune
srdžbom. Neka vide ko su nam dušmani!
Redžep izvadi pismo iz kožne čantre32 koja mu je visila o ramenu,
otvori ga, obliznu suve usne i otpoče da čita.
Pismo je bilo napisano turskim jezikom. U njemu je srpski despot
izneo zlo stanje, nastalo u Srbiji otkako je Musa napustio Silivriju i

opsadu Soluna. Despot je naglasio da je došlo vreme da se besu
Musinom stane na put.

„Dokle neuračunljivi i suludi samozvani sultan uzalud juriša na Novo
Brdo, naše dve vojske mogu se spojiti i zadati smrtni udarac Musi — za
koga mnogi tvrde da nije sin Bajazita Munjevitog...“

— Čuste li? — škrgutnu Musa zubima.
— Čusmo! Čusmo!… Plemeniti, veliki i nepobedivi! — graknuše
starešine bečeći oči od zaprepašćenja.
— Čitaj dalje! — kroz stisnute usne prosikta Musa.
— Zar i ovo!? O, neka nam se Alah smiluje! — zavapi čauš.
— Čitaj, ugursuze! Čitaj to prokleto pismo, grom te spržio, kuga te
umorila, gušobolja te zadavila, i tebe i bezbožnika koji se usudio da
ovako piše!

82

Redžep drhtavim glasom nastavi:
„Musa je omrznuta ličnost. Njemu ne misle dobro ni starešine ni
prosti ratnici. Svi jedva čekaju da toga nesrećnika vide na konopcu.
Međutim, tvoj dolazak ovamo s nestrpljenjem očekuju, jer su ubeđeni da
će pod tvojom vlašću doživeti mir, sreću i blagostanje. Dakle, dobri i
plemeniti sine velikoga Bajazita Munjevitog, znaj da ćeš u meni u svako
doba naći valjanog saveznika da se uništi vinovnik sveg zla u tvojoj i i
mojoj zemlji, Musa, samozvani sultan i tvoj nazovi brat. Obavešten sam
da se nalaziš u blizini Angore. Po prijemu ovoga pisma diži vojsku i
prebacuj se u Trakiju — ako ti je stalo do sreće i spasa tvoga naroda.
Ovde ćeš naći pouzdane prijatelje koji te očekuju kao spasioca. Tvoji
istaknuti ratnici sastaće se sa starim drugovima koji okružuju Musu i koji
će svome sadašnjem gospodaru svi do poslednjeg okrenuti leđa. Uz tebe
stoji uvek tvoj odani Stefan, despot srpski."
Prestravljeni čauš s mukom završi čitanje pisma.
Musin pogled stade prelaziti po ubledelim licima starešina, tražeći
na njima znake izdaje. Ali ne nađe ništa, jer su sva lina bila bleda, a oči
usplamtele.
— Ko je od vas izdajnik? najposle upita.
— Svi! — dobaci Ibrahim smešeći se.
— I meni izgleda! — dodade Mihal-beg i glasno se nasmeja.
Musa prihvati njegov smeh, a za njim i starešine. Dva čauša na
ulazu i stražari oko velikog šatora, zabezeknuti od čuda, slušali su
grohotan smeh svojih starešina.
— Evo čim se služi pogani kaurin! — reče Evrenos brišući
dlanovima oči. — Hoće da nas zavadi sa sultanom!
— Uzalud! — prihvati Musa. — Strela mu je promašila!
— Nije mu se dalo da među nas baci omrazu! — dodade Igit-paša.
— To nije, ali nas je bar dobro nasmejao! — reče Isuf.
— Istina je! Alaha mi, pravo kažeš, Isufe! Ovako se nisam smejao
od mladih dana! — zažagoriše ostali.
Dogovor Muse i njegovih istaknutih ratnika približio se kraju. Svi, kao
i uvek, prihvatiše predlog mladog sultana: da se diže opsada sa Novog
Brda i dase što pre pođe prema Drenopolju, u susret princu Mehmedu i
njegovoj vojsci.

*

Sutradan su branioci Novog Brda gledali sa zidova kako se vojska
Muse čelebije prikuplja u grupe i napušta opsadu. Uobičajena vreva pred

83

polazak počela je još od rane zore. A kad je sunce povisoko odskočilo,
još se u daljini videlo kako u oblaku prašine iščezavaju dželepi kamila i
rogate marve.

Mada je u gradu za tih nekoliko juriša bilo preko tri stotine izginulih,

ratnici su se vajkali što im se iznenada izmakla prilika da se malo duže
pozabave borbom.

Ðurađ Branković istoga dana popodne sa svojim ratnicima napusti
grad. Čelnik Radič i ostale starešine nisu ga zadržavali. Jer su osećali da
vitez hita da se što pre sastane sa svojim ujakom. Na putu za Kruševac
despota pristigoše ratnici vojvode Vitka, koji su se, po uništenju turskih
topova, uputili prema Vučitrnu.

Na prvom konačištu ratnici se raspričaše. Branioci grada isticali su
svoje junaštvo nabrajajući podvige koje su učinili prilikom turskih juriša.
Strelci su se hvalili, a bacači džilita, ističući svoju snagu i precizne
pogotke, toliko su preterivali da se Jagošu smrče pred očima:

— Gospode! — uzviknu plavi momak. — Mora biti da su sa zidova
džiliti leteli gusto kao taraba!

— To je svakako nateralo Musu da napusti opsadu! — dobaci Sova.
— Sova je u pravu! — prihvati Jagoš. — Musa se pobojao da mu
džiliti ne izbuše šator. Zbog toga je digao ruke od Novog Brda i uhvatio
maglu prema Drenopolju.
— Kakav Drenopolj! — dobaci April. — Protutnjaće on kraj toga
grada i neće se zaustaviti do Angore!
— He! — uzviknu Jagoš. — I April je u pravu. Neće se Musa
zaustaviti sve dok ne padne u zagrljaj svome bratu Mehmedu. Još će i
blagosiljati strelce i bacače džilita iz Novog Brda što su mu omogućili
tako dirljiv susret.
— Visiće Musa! — dobaci jedan ratnik sučući brkove.
— I hoće... zahvaljujući vama... — odvrati Sova.
Međutim, vojvoda Vitko je ispričao despotu s kakvom su se
upornošću i požrtvovanjem borili njegovi ratnici i kako su uništili turske
topove.
— Propast tih topova naterala je Musu da digne opsadu sa Novog
Brda — reče Beluš.
— Ne bih rekao! — zavrte glavom Ðurađ. — Musina tvrdoglavost
dobro mi je poznata. Postoje svakako jači razlozi.
— Osim ako se princ Mehmed nije prebacio iz Male Azije u Trakiju
— dobaci Strašimir.
— Tako je! — složi se Ðurađ. — Uskoro ćemo biti svedoci novih
sukoba i borbi između dva preostala sina Bajazitova.
— Mehmed je u Trakiji! Ne može biti druge! On se kod Skutara
prebacio na evropsko tle! — reče jedan ratnik.
— On se nije prebacio! — začu se jedan glas. Svi pogledaše na tu

84

stranu.
Jagoš se približavao.
— Šta si rekao? — obrati mu se Ðurađ.
— Princ Mehmed još uvek se nalazi u Maloj Aziji! — odvrati plavi

momak.
— Ti znaš! — mrgodno ga odmeri Beluš.
— Ovo slučajno znam, a doznaćete i vi. Pogledajte! Ovaj Turčin je

pre pet dana krenuo iz Drenopolja...
Ratnici se prenuše. Iz mraka se pojavi Ismail, vođa turskih uhoda.
— Ismail! — viknu Ðurađ. — Otkud ti ovde?
— Pošao sam despotu Stefanu... Treba da mu predam jedno važno

pismo.
— Pobegao si iz Musinog tabora? — reče Beluš.
— Jeste. Pobegao sam ispod dželatova mača. Sad sam slobodan...
— Ko je on? — tiho upita Strašimir.
— Najbolji uhoda koga su Turci ikada imali — odgovori Ðurađ pa,

obrativši se Ismailu, nastavi. — Zbog čega je Musa napustio opsadu
Novog Brda?

— Uplašio se od svoga brata. Dole, po Trakiji, pronela se vest da je
Mehmed prešao na evropsko tle.

— Je li istina prešao?
— Nije.
— Ko je proturio tu vest?
— Ja i mojih devetnaest pomoćnika. Znali smo da će Musa napustiti
Srbiju i pojuriti prema Drenopolju da što pre uništi jedinog preostalog
takmaca za turski presto.
— Kad stigne u svoju prestonicu, uvideće da je zinuo na prazno! —
dobaci Jagoš.
— Pobrinuo sam se da mu vest odnese niko manji nego Ibrahim-
paša. Pred njim sam se zakleo na Koranu da sam u blizini Carigrada
lično video princa Mehmeda i njegovu nebrojenu vojsku — nastavi
Ismail.
— Krivo si se zakleo? — reče Beluš.
Jeste, viteže! Uhodama je dozvoljeno sve! Da nije bilo starog
Evrenosa, ja bih sad uveliko uhodio u korist Alaha!
— Zar su i njemu potrebne uhode? — nasmeja se Strašimir.
— Verovatno — da čuvaju njegov pregolemi harem.
— Onda će te pretvoriti u evnuha! — dobaci Jagoš.
— Pretpostavljam... Zato mi se i ne ide s ovog sveta! — nasmeši se
Turčin.
— Od koga je pismo koje nosiš despotu Stefanu? — upita Vitko.
Ismail prekrsti šake na grudi i blago se pokloni:
— Plemeniti i dobri viteže, — reče — dopusti neka to ostane tajna!

85

Kad ga predam srpskom despotu, on će ti reći od koga je — ako je za

kazivanje.
— Zahvaljujemo ti, Ismaile! — odmahnu rukom Ðurađ. — Možeš

prenoćiti u našem bivaku, a sutra nastavi put uz nas. I mi idemo despotu

Stefanu.
— Po vašoj želji! — nakloni se Turčin i udalji se.

— Jagoše! — doviknu despot. — Ostani ovde! Pazi, — nastavi tiho
— na ovog uhodu treba motriti! Noćas ga ne ispuštaj iz vida. Opasan je. I

nikad se ne zna kome pripada.
— Čuvaj se da te ne prikolje! — dobaci Strašimir.
— To već neće moći! — odvrati plavi momak.
— Ipak se čuvaj! — ozbiljno reče Ðurađ. — Njegov nož na dvadeset

koraka u oko pogađa i probija dasku debelu kao palac.
— Imam ja i za to leka! — reče Jagoš. — Oteću mu nož!

— To nemoj! Možda nam je zaista naklonjen. Dovoljno je samo
pripaziti na njega i njegove pratioce. Sad možeš ići.

Jagoš zamače u mrak. Odjednom ga neko povuče za rukav. Momak

se prenu i ugleda Beluša.
— Čuješ! — tiho reče stari vitez. — Mogao bi noćas da pretreseš

sedlo i bisage toga Turčina. Malo ga opipaj i po nedrima kad zaspi. To

pismo treba da dobijemo u ruke.
— Pokušaću, mada mi to izgleda nedostojno — reče Jagoš.
— Još uvek sam ti starešina! Ne zaboravi! — odvrati Beluš, stežući

mu mišicu. — Pismo ćeš predati meni! Upamti: nikome ni reč!

Jagoš obliznu suve usne i požuri prema vratima gde su ga s
nestrpljenjem očekivali Dragoš i April.

Plavi momak im u nekoliko reči ispriča šta vitez Beluš od njega traži.
— Prokleti starac! — reče. — Sad me nagoni da pretresam uhode!
— On živi za Brankoviće, njihove koristi i slave radi! Na tom poslu će

i umreti! — primeti Dragoš.
— Ko da umre! — začudi se Jagoš. — Taj tek ima da nam

zagorčava život! Ne verujem da će ikad otići na onaj svet.

— Govoriš kao bezbožnik! — umeša se April. — Ko god se rodio,

mora umreti!
— Hvala ti, brate, do neba za tu mudru reč! — odvrati Jagoš. — Ali

uveren sam da će stari namćor živeti trista godina, kao jastreb!
— Neće — pokroviteljski reče April.
— Neće! — planu Jagoš. — Kad umeš tako ubedljivo da kažeš

„neće“, onda izvoli pa ti pretresaj noćas turskog uhodu!
— Pretrešću ga! Zašto da ga ne pretresem? Stari vitez Beluš

svakako bolje zna šta je dobro...
— Svršeno je! — uzviknu Jagoš. — Ukradi pismo od Turčina i

donesi ga meni, a ja ću ga svakako predati našem starešini Belušu —

86

ako noćas ne umre od starosti.
Dogovor je bio kratak i jasan, a plan izvrstan. Ipak, April nije uspeo

da nađe pismo. Mada je pretresao torbu, bisage, sedlo, pa čak i samog
vođu uhoda, vratio se Jagošu praznih ruku.

— Kamo pismo? — oslovi ga Jagoš.
— Nema ga!
— Kako nema?
— Nema... Sve sam pretresao — i torbu, i bisage, i sedlo, i vođu
uhoda. Nema pa nema!
— Nije ga valjda Turčin pojeo?
— Ne znam — sleže ramenima April. — Prvi put sad čujem da
uhode jedu pisma.
— I njega si pretresao?
— Bolje da nisam! — ljutnu se April. — Kad sam počeo da ga pipam
po nedrima, prokletnik je udario u smeh. Ja ga pretresam, a on se smeje!
— Smeje se?
— Smeje se, Alah ga njegov stamanio!
Dragoš se pridiže i osloni se na laktove.
— Našli ste koga ćete da pretresete! — reče. — Postoje dva razloga
koji su ga podstakli na smeh: ili je tugajiv, ili je pismo predao nekom od
svojih pratilaca.
— Ovo drugo je posredi! — namrgodi se Jagoš. — Stari Beluš je
izlapeo. To je jasno kao božji dan. Srećom, našu bruku neće niko
doznati.
Ali bruka se nije mogla sakriti. Sutradan, pred polazak, plavi momak
je pretrpeo najpre grdnju od Beluša, a zatim smeh starešina. Njima je
Ismail ispričao kako su ga Beluševi ratnici pipali po nedrima.
— A zbog čega to? — upita Strašimir.
— Ne znam — smešeći se odvrati Turčin. — Možda su hteli sa se
uvere da nisam žensko...
Ismail je, posle prvog razgovora sa Ðurđem i njegovim istaknutim
ratnicima, predao pismo jednom od svojih pratilaca i poslao ga za
Kruševac. Glasnik, ne našavši despota u tom gradu, produži za Beograd
i uruči Stefanu pismo.
Pismo je poslao Ibrahim-paša Istaknuti turski vojskovođa upozorio je
despota Stefana da svoje glasnike princu Mehmedu ne šalje preko
Bugarske i Trakije. „Trojica su dosada uhvaćena i u mukama umorena“,
pisao je paša. „Zbog toga treba pronaći sigurniji put da tvoji glasnici
nesmetano stignu u Malu Aziju.“
Ibrahim-paša, ističući viteške vrline despota Stefana u ukazujući mu
osobito poštovanje, završio je pismo sa željom „da Alah nagradi
pravedne i svoju milost podari onima koju sreću i dobro svoga naroda
više cene nego svoj život".

87

Tri dana kasnije, u Beograd stiže i Ðurađ Branković sa svojim
ratnicima. Susret između ujaka i sestrića bio je dirljiv. Na opštu radost,
dva viteza su se izmirila. Pomirenje je izvršila Mara, Stefanova sestra, a
mati Ðurđeva.

88

Glava deveta

Musa se tek u Drenopolju uverio da su glasovi o prelasku princa

Mehmeda na evropsko tle lažni. U nastupu besa samozvani sultan
predade dželatima nekoliko stotina građana za koje je sumnjao da su još
odranije naklonjeni njegovom bratu. U isto vreme, njegova podozrivost
prema Ibrahim-paši pade u oči svim istaknutim starešinama, a osobito
Mihal-begu i starom Evrenosu. Ta dva emira dobro su poznavala Musinu
ćud, umela su iz njegovih pogleda da čitaju misli, da naslute namere
neobuzdanog sultana i da shvate šta se događa u njegovoj duši. Zbog
toga su bili uvereni da je sudbina starog i slavnog ratnika, Ibrahim-paše,
zapečaćena. Obojica su osećala nespokojstvo, a pomalo i grižu savesti
zbog propasti emira koga je još Bajazit Munjeviti uvažavao Činilo im se
da deo odgovornosti pada i na njih: što već nisu napustili Musu i
blagovremeno prešli na Mehmedovu stranu. Uprkos tome, samilost
obojice grčkih poturčenjaka33 donekle se gubila i ustupala mesto bojazni
za sopstveni život. Bistrom oku Evrenosa nije izmaklo da se podozrenje
Musino i prema starešinama pojačalo, osobito posle pisma despota
Stefana nađenog kod glasnika uhvaćenog u blizini Samokova. Bilo je
jasno da je Musa, posle onog smeha na poslednjem sastanku, razmišljao
i zaključio da ima razloga za sumnju. Zbog toga se starac nije iznenadio
kad je, umesto uobičajenih poziva na sastanak i savetovanje emira Musa
počeo prizvati sebi jednog po jednog i sa svakim govoriti u četiri oka.

U raskošnom dvorcu u Drenopolju, gde su nekad emiri Lala-Šahin i
Evrenos-bej gubili samopouzdanje i strepeli od poraza34, gde su boravili
sultani Murat, sin Orkanov, i Bajazit Munjeviti i gde se kratkotrajna
pohlepa za vlašću mladog princa Saudži-beja neslavno završila35, zaseo
je samozvani sultan Musa Čelebija. U tome dvorcu njegova oholost je
izgleda daleko veća nego prilikom vojnih pohoda, a ophođenje prema
emirima podlije i surovije.

Po dolasku u svoju prestonicu, Musa se pet dana svih klonio, kao da
je želeo da sa sebe skine sve što podseća na bliskost i intimnost prema
istaknutim ratnicima. Trudio se da suzbije i ono malo prisnosti koja je
neminovna pri vojnim pohodima, i da se postavi visoko iznad svih, kako i
dolikuje pravom sultanu.

Šestog dana prizvao je sebi Igit-pašu, ostao s njim nekoliko
trenutaka u razgovoru i predao ga zapovedniku straže. Istu sudbinu

89

doživeo je i Isuf. Tako su dva prijatelja, obojica naklonjeni despotu

Stefanu, postali sužnji. Istoga dana, pod jakom stražom, odvedeni su u
Dimotiku i bačeni u tamnicu.

Dok su Mihal-beg i stari Evrenos jadikovali nad sudbinom Igita i
Isufa, nagađajući zbog čega su pali u nemilost, sultanov čauš se obreo
pred njima s pozivom Kao treći trebalo je pred Musu da izađe Mihal-beg.
Bledo lice grčkog poturčenjaka namah dobi pepeljavu boju. U očima
lukavog ratnika blesnu strah kao u tvora priteranog u ugao ćilera. On
mlitavo pruži ruku Evrenosu, mučno se nasmeši i pođe za čaušem.

Evrenos baci pogled za njima, sleže ramenima i krenu prema zgradi

gde je Ibrahim-paša stanovao.
— Alah nam je oduzeo pamet, i eto, zakasnili smo. Svi ćemo izgubiti

glave. Kao ovnovi na klanje idemo jedan za drugim pravo u propast... —
mrmljao je stari ratnik gledajući u zemlju.

Mihal-beg je u to vreme smatran za najmoćnijeg emira u Musinom
taboru. Njegova hrabrost bila je na glasu, a snalažljivost u svakoj prilici
prepričavala se među starešinama. Dva puta je istaknuti ratnik padao

pod udar Musina gneva i oba puta za dlaku izbegao smrt. Mihal-beg bio
je sujeveran kao i svaki hrabar ratnik. Zbog toga mu se činilo da mu ni
Alah ni šejtan po treći put neće spasti glavu. Išao je ispred čauša naoko
miran i ponosit, mada su mu crne slutnje razdirale dušu. Svakim
korakom ratnik je osećao kako mu raste nespokojstvo, jer nije znao šta
ga čeka kad stane pred sultana. U jednom trenutku usta mu se
razvukoše u osmeh. Palo mu je na pamet da ga možda kod sultana ne

vreba nikakva opasnost. Zar je malo puta izlazio pred Musu kao
savetodavac ili drugar pri piću? Ta misao za trenutak blesnu kao varnica
i ugasi se. Mihal-bega nanovo spopade mračno raspoloženje. Igit i Isuf
su zasužnjeni, a niko nije znao zbog čega.

Mihal-beg zateče kod Muse Alijaza, zapovednika grada. Obojica su
sedela za velikim stolom. Dok se trudio da sa sultanovog lica pročita bilo

kakvu misao ili nameru, ratnik oseti na sebi natmuren pogled Alijazov.

Zapovednik grada ga je posmatrao hladno i bezvoljno, kao da ne želi
ništa da pita niti da odgovara. Činilo se da doveka neće prestati tako da
gleda.

Mihal-beg namah oseti da od njega potiče sve zlo koje će ga
neminovno snaći. On se pokloni pred Musom. Naoko miran i nasmešenih
očiju, za trenutak sačeka da mu ponude mesto za stolom.

Sultan se zagleda u Alijaza kao da očekuje da on prvi progovori. Ali
zapovednik grada ne primeti njegov pogled i ostade nem. Mučnu
neizvesnost najposle prekide Musa:

— Pozvao sam te — otpoče — jer treba da odgovoriš zapovedniku
grada na jedno pitanje.

— Zapovednik grada mogao je na drugi način da mi se obrati —

90

nasmeši se Mihal-beg. — Na njegovo pitanje mogu i ne odgovoriti, osim
ako tvoja milost drugačije zahteva. Zahvalan sam Alahu na podarenoj
blagodeti što se nalazim u senci veličanstva sultana Muse, nepobedivog
sina Bajazita Munjevitog. Svi mi, srećni, živimo za dobro svoga velikog
gospodara i molimo boga da nam podari snage da junački umremo u
njegovu slavu. Isto tako svoje molitve upućujemo Alahu da našeg
moćnog sultana štiti od uroka i zlih očiju i da nas smrtne sačuva od
podlosti i laži onih koji tuđu propast više vole nego svoje dobro!

— Lepe reči... kada bi bile istinite! — iskrivi usta Musa.
— I lepe su i istinite, kao što su uvek bile! — pokloni se Mihal-beg.

— Dali su baš uvek takve bile? — zažmire Musa.

Mihal-beg sleže ramenima i obrati se Alijazu:
— Tvoje pitanje još nismo čuli... Kakvo sam dobro ili zlo učinio? I da
li tebi ili nekom drugom treba da se pravdam ili od koga da očekujem
pohvalu?

Zapovednik grada se promeškolji na svom sedištu i upre svoje prne
oči u sultana. Mihal-begu se učini da nije potrebno njemu da se obraća.
Pogled mu pade na Musino belo lice po kome su počeli da izbijaju crveni
pečati i na oči prepune pakosti.

„Propao sam“, pomisli Mihal-beg i oseti kako mu se suši grlo.
Musa ustade i priđe Alijazu. Zapovednik grada zatrepta, naglo se
diže i duboko se pokloni:
— A ko tvoje svetlo l ice dozvoli... ja bi se usu dio... — otpoče.
— Govori! Pitaj! Ili valjda očekuješ da ja preuzmem tvoju ulogu! —
planu Musa.
Mihal-beg se mučno nasmeši kao da se vajka što je sultana snašla
nevolja da se nosi sa čovekom koji nije u stanju da izgovori ni ono što je
unapred sročio i naizust naučio.
— Priberi se, božji čoveče! — obrati se Alijazu.
— Od mene ne treba da se plašiš; a sultanova milost može samo
blagotvorno da deluje da sa tvojih usana poteknu reči pravedne i istinite.
— Ti si izdajnik! — najposle reče Alijaz.
— Gle! — podviknu Mihal-beg.

Musa se prenu i upre pogled u ratnika.
— A koga sam izdao? — upita Mihal-beg gledajući kako se lice
zapovednika grada grči.
— Izdao si svoga gospodara, velikog sultana Musu... Kod Silivrije si
pomagao kaurinu Ðurđu Brankoviću da pobegne — otpoče Alijaz. —
Izdajnik kaurin utekao je u Solun. I iz toga grada je pobegao i stigao u

Novo Brdo.
— Je li to sve? — nemarno reče ratnik.
— Ja postavljam pitanje! — prosikta Alijaz. — Jesi li pomogao

Brankoviću da izda našeg sultana?

91

Mihal-beg se obrati Musi:
— Je li slobodno da odgovorim?
— Govori! — reče Musa i sede na svoje mesto.
— Moj je odgovor kratak, jer za ovakvu optužbu nije potrebno
prosipati mnogo reči. Neka zapovednik grada navede imena ličnosti koje
su mu to rekle.
— Imena nisu važna! — odseče Alijaz.
— Onda ovo pitanje gubi značaj.
— Naša dva ratnika videla su te kad si u taboru kod Silivrije govorio
nasamo s tim kaurinom — reče zapovednik grada.
Mihal-beg se podboči levom rukom, a desnu stavi na čelo kao da
razmišlja. Najposle reče:
— Mislim se ko je sve u to vreme govorio s Brankovićem, pa nikako
ne mogu da uhvatim račun. Ako se ne varam, više puta sam video i
našeg plemenitog i milostivog sultana kako s njim u poverenju razgovara.
Sad mi nade na pamet da bi i sultan mogao biti izdajnik! Za ljubav
velikog Alijaza neka i to jednom bude: da čovek samog sebe izda!
Musa se glasno nasmeja. Mihal-beg ga nemarno pogleda, pa
nastavi:
— U to vreme Ðurađ je bio naš prijatelj...
— Šaputao si s njim! — planu Alijaz.
— Šaputao? — prenu se Mihal-beg, pa, kao da se priseti, dodade:
— Jeste, šaputao sam... Tako je! Sećam se da sam mu na samo
uho govorio da je krajnje vreme da se oženi.
— I šta još? — dobaci Musa.
— I da ima sve što je čoveku potrebno kad namerava da kroz ženu
produži svoju ličnost... Nego, dobri naš Alijaze, voleo bih da vidim ta dva
ratnika koji se tako velikodušno brinu o meni i mojim postupcima.
— Oni više ne postoje. — škrgutnu zubima zapovednik grada.
— Gle! Kakva šteta! — opet se podboči Mihal-beg. — A gde su oni?
— Jedan je kod Alaha... Poginuo je pod Solunom...
— Bog mu dao rajsko naselje! A drugi?
— Drugi... — zatrepta Alijaz osećajući da gubi igru — drugi...
— Govori prokletniče! — tresnu Musa pesnicom o sto. — Gde je
drugi?
— On je u bekstvu... Pobegao je!
— Pobegao? — nakrivi malo glavu Mihal-beg.
— A zbog čega?
— Govori koji je to ratnik i zbog čega je pobegao? — sad začudo
mirno upita Musa.
— Mmmm... — zastenja Alijaz. — To je Saruk, moj stotinar.
— Ho! — uzviknu Mihal-beg. — To je onaj što je onako slavno
upropastio naših trideset pet topova!

92

Musa ustade i ushoda se po odaji. Čelo mu se skrati, na licu
buknuše crveni pečati, a zubi mu blesnuše kao u zlog psa. Gušeći se od
besa, prosikta:

— Od sad za osam dana hoću da vidim toga odbeglog stotinara.
Hoću da vidim tu životinju, tu prodanu dušu, kuga ga pojela dabogda!

— Tražićemo ga! — prostenja Alijaz.
— Traži ga i nađi! A sad, napolje!
— Zapovednik grada skoči i, klanjajući se, natraške — napusti
odaju.
— A ja? — upita Mihal-bega.
— Ti? — pogleda ga Musa. — Sedi i govori kakve namere imaš!
— Moje namere su toliko velike... — odvrati Mihal-beg, čudeći se
smelosti koja ga je iznenada uhvatila. — Imam nameru da napadnem
Carigrad.
Musa, brišući maramom znojavo lice, kao uzgredno baci pogled na
ratnika. Crveni pečati na njegovom licu postepeno su bledeli. Napad
razdražljivosti je prestao. On pljesnu dlanovima. U odaju utrča jedan
čauš i stade temenati.
— Vina donesi! — reče Musa. — Sa prijateljem i dobrim ratnikom ne
može se razgovarati bez te božanske tečnosti.
Čauš napusti odaju klanjajući se. Za nekoliko trenutaka se vrati
noseći srebrni poslužavnik, kondir i dva pehara. Musa mu dade znak
rukom da se udalji. Onda uze kondir i napuni oba pehara
— Malopre si pomenuo Carigrad? — reče.
— Jeste! Sad je pogodan trenutak da se taj grad osvoji — gledajući
ga pravo u oči odvrati Mihal-beg.
Musa ispi pehar do dna i nanovo ga napuni.
— Pogodan trenutak, kažeš?
— Najpogodniji... Počela je berba vinograda. Narod je zauzet na
polju. Napadu se niko ne nada.
Musa se podboči na desnu ruku i zagleda se u pod:
— Alaha mi, u pravu si... Daću ti najbolje ratnike. Uzmi koliko hoćeš
i udari na Carigrad. Grci su zbunjeni i neodlučni. Odavno su mi zaseli u
grlu. Njihov car Manojlo nije pravi ratnik. Ako ga valjano pritisneš,
predaće grad.
Mihal-beg oseti kako Musu hvata oduševljenje. Znao je on da se
vizantijska vojska skoro tri godine neprekidno bori sa Musinim
razbojnicima. Isto tako znao je koliki bi prestiž Musa dobio nad svojim
bratom kad bi mu pošlo za rukom da se dočepa Carigrada. Iskusni ratnik
se u isti mah čudio i svome predlogu, koji mu je slučajno pao na pamet, i
Musinoj lakovernosti. Namah mu bi jasno da se gnev neuračunljivog
sultana pretvorio u poverenje. Zbog toga stade hladno i smišljeno
raspirivati Musino oduševljenje. On ukratko iznese svoj plan, tobože

93

odranije skrojen. Utvrdi broj ratnika i vreme polaska na Carigrad.

*

Mihal-beg je dobio oko dvanaest hiljada ratnika i krenuo u vojni
pohod. Ali umesto da udari na Carigrad, on se prebaci preko Dardanela
u Malu Aziju i priključi se vojsci princa Mehmeda. Dva meseca docnije
isto to učini Ibrahim-paša. On nagovori Musu da s vizantijskim carem
Manojlom sklopi mir i ugovor o prijateljstvu. Istaknuti paša diže svojih
šest hiljada ratnika i, tragom Mihal-bega, mesto u Carigrad pređe princu
Mehmedu. U isti mah Igit-paši i Isufu pođe za rukom da pobegnu iz
tamnice u Dimotici i da se prebace u svoje pokrajine. Ta dva davnašnja
prijatelja Stefanova, skupivši vojsku svaki u svojoj pokrajini, otvoreno
pređoše na stranu srpskog despota.

Musa u nastupu gneva diže vojsku i krete iz Drenopolja usred zime,
kad je turskim ratnicima najnepodesnije ratovati, i pođe da pustoši
Srbiju.36

Tako Musina vojska nanovo upade u Srbiju. Paleći sela i robeći uz
put, zauze gradove Sokolac i Bovan, osvoji Lipovac37, staro i mlado stavi
pod mač, a snažne ljude pohvata i potera u ropstvo. Tom prilikom turska
vojska razori i grad Stalać. Vojvoda Prijezda, braneći se do poslednjeg
daha, izgore u najvišoj kuli. Pod gradom Koprijanom38 mnogo se krvi
prolilo. Zbog toga Musa naredi svojim ratnicima da sve živo stave pod
mač. Uzevši i taj grad, Musina vojska prodre do Kruševca i zauze ga, a
uz njega Vrbnicu i Petrus.39

Despot Stefan, znajući da je nevolja koja je snašla Srbiju
kratkotrajna, povlačio je svoju vojsku i narod prema severu, puštajući
samo male odrede ratnika da vrše noćne prepade na tursku vojsku.

Međutim, novi glasovi o kretanju princa Mehmeda nanovo nagnaše
Musu da napusti Srbiju. On udari na jug, opustoši grad Skoplje, pa odatle
okrene prema Samokovu i dalje za Drenopolj.

Despot Stefan, poučen savetima starog Evrenosa i Ibrahim-paše,
pošalje princu Mehmedu pouzdanog glasnika preko Rumunije i Trakije.
Trebalo je spojiti azijsku vojsku sa vojskom iz zapadnih zemalja
Međutim, pokazalo se da je to veoma teško, jer je jedna od tih vojski
morala proći kroz Musine zemlje. Poslanik despota Stefana našao je
princa Mehmeda u Tokatu. Na predlog srpskog despota i Evrenos-beja,
princ Mehmed uzme na sebe da se probije kroz Trakiju i Bugarsku.
Pošto je svoje protivnike u Maloj Aziji savladao, Mehmed je nesmetano
mogao da otpočne rat sa Musom. Njegova vojska krene od Angore i

94

primakne se Skutarima naspram Carigrada. Vizantijski car Manojlo,

željan da što pre skine s vrata Musine razbojnike koji su se nalazili u
blizini Carigrada, ustupi maloazijkom sultanu lađe da prebaci vojsku na

evropsko tle.
Musa, obavešten i sad već siguran da je Mehmed prešao

Dardanele, napusti Drenopolj i najprečim putevima krene u susret svome
bratu. Uzdajući se u smelost svojih ratnika, mahniti sultan odluči da
jednim udarcem uništi protivnika. Ali Mehmed, upravljajući se po savetu

svojih saveznika, izbegne sukob. On udari obalom Crnog Mora prema
Vizi, težeći da obiđe Musinu vojsku i da joj zađe s leđa. Oprezni Musa

shvati nameru svoga brata i smesta udari natrag prema Drenopolju.
Međutim, Mehmed, ne hoteći da gubi vreme oko opsade toga grada,
nastavi put prema severu i dalje ka Plovdivu.40 Na Haskejskom polju, kod
mesta zvanog Makri-livada41, umalo ne dođe do presudne bitke, jer je

Musa celokupnu svoju vojsku krenuo za Mehmedom. Maloazijski sultan

izbegne sukob i ubrzanim maršem stigne do Srbije.

Tako je izvršena vojna operacija koju je despot Stefan Mehmedu
preporučio. Uzalud je Musa gonio svoje ratnike da stignu protivnika.
Napor nije urodio plodom. Dve vojske, Mehmedova i saveznička, sastale
su se na Dobriču kod Toplice, a Musa se vrati Drenopolju da se bolje
spremi za odlučnu bitku.

U to vreme u tabor despota Stefana stigne i Evrenos-beg sa svojih

pet sinova, paše Igit i Isuf, na Ibrahim-paša, Mihal-beg i vojvoda
Bogdan.42

Saveznička vojska pod vođstvom despota Stefana krene od Dobriča
prema Ovčem polju, prođe Skopsku Crnu goru i izađe iz srpske zemlje.
Despot Stefan, pošto poveri zapovedništvo nad vojskom Ðurđu
Brankoviću, vrati se u Kruševac da u slučaju neuspeha svojih ratnika

pripremi novu vojsku protiv Muse.
Musa, goneći uzalud Mehmeda do Sofije, napusti nadu da će ga

stići. Predosećajući da se približava odsudna bitka, samozvani sultan
prikupi sve svoje ratnike i s njime se povuče u planine između Samokova
i Ćustendila, severno od Sofije prema Ihtimenu. Našavši dobro, prirodno
utvrđeno mesto, nazvano Vasiljeva klisura, Musa naredi svojim ratnicima

da sve puteve okolo toga mesta razriju i da po njima postave prepreke.
Saveznička vojska posedne položaj između reke Iskra i planine

Vitoše. Bitka se vodila kod Čamurlije.43 Zahvaljujući Musinom
nestrpljenju, otpočela je naglo i brzo se završila. Kad je Musa ugledao
isturene straže savezničke vojske, spopadne ga bes, napusti utvrđeni

položaj kod Ihtimena, digne svoju vojsku i pojuri napred. Prvi udar

pretrpeli su srpski ratnici Ne mogavši da izdrže nalet Musine konjice,
jedni se stanu povlačiti, a drugi udare levo. Ðurađ Branković, okružen

najistaknutijim ratnicima, podviknu:

95

— Izdadosmo svoje! Napred, ratnici! Udrite s boka!44
Čelnik Radič, vojvode Vitko i Šain i Mihal-beg, bodreći svaki svoje
odeljenje ratnika, nanovo jurnu u bitku i spoje se sa despotom. U isti mah
desno savezničko krilo pod vođstvom starog Evrenosa i njegovih sinova
razbije Musinu glavninu i spoji se sa Ðurđevom vojskom.
Musa, videći da je bitku izgubio, probije se sa jednom grupom svojih
ratnika i nagne da beži niz reku Iskar. Tu je i uhvaćen. Gonioci iseku
njegove pratioce do poslednjeg čoveka. Odavno kivni zbog zverstava
koja su ranije gledali ili lično iskusili, srpski i turski ratnici, ne mogavši da
odole gnevu, zadave Musu na mestu gde su ga uhvatili.
Srpski ratnici zarede po razbijenim grupama Musine vojske i mnoge
potuku.
Posle pobede nad Musom, Ðurađ se sa svojom vojskom vrati u
Srbiju.
Tako se završi mučni trogodišnji rat Bajazitovih sinova. Turske i
srpske starešine, a uz njih i Narodi celog Balkanskog poluostrva, dahnuli
su dušom. Surovi postupci neuračunljivog Muse i njegova zverstva dugo
su se prepričavali po dvorovima visokog plemstva, među vlastelom i
sebrima.
Posle bitke na Čamurliji, princ Mehmed je postao pravi i jedini sultan
Turske Carevine. Za vreme njegove vladavine u Srbiji je nastalo
blagostanje. Novi sultan, poštujući zasluge onih koji su mu pomogli da se
domogne svoga prava, doslovce je ispunio sve svoje obaveze. Nijednom
nije zadatu reč pogazio. On je poslanicima svojih saveznika iz Vizantije,
Srbije. Epira, Vlaške i drugih zemalja predao privilegije da ih uruče
svojim gospodarima, a njih, bogato ih obdarivši, ispratio rečima:
Idite i pozdravite svoje gospodare i recite im da svakome pružam
mir i da od svakog želim da prihvati mir. Neka bog mira uništi svakoga ko
se usudi da mir remeti!45

96

Glava deseta

Novi Sultan Mehmed, priznajući zasluge despota Stefana, ukazivao

mu je najveće poštovanje i nazivao ga „bratom". On je omogućio da se
granice Srbije prošire od Šar-planine, Kačanika i Skopske Crne gore sve
do Save i Dunava. Kad je deset godina kasnije umro Balša, Stefanov
sestrić,46 i Zeta je pripojena Srbiji. Na istoku se granica Stefanove države
primakla blizu Sofije. Iz grada Koprijana uklonjena je turska posada.
Tako je despot Stefan nanovo dobio zemlje Brankovića, koje mu je još
Bajazit Munjeviti podario posle bitke kod Nikopolja. Ali ovoga puta niko
se tome nije usprotivio, jer je Stefan Ðurđa odredio za svoga naslednika.

Uprkos svemu, srpski despot je i dalje održavao vezu sa ugarskim
dvorom. Kraljom Sigismund Luksemburški nije žalio lepih reči i privilegija
Stefanu, jer mu je Srbija još uvek bila potrebna kao prepreka između
Turske i Ugarske. Zahvaljujući tome, Mačva je i dalje ostala
neprikosnoveno dobro srpskog despota. Ceneći prijateljstvo Stefanovo, a
uz to i okolnost što je Srbija hrišćanska zemlja, ugarski kralj je s
razlogom računao da će u slučaju novog sukoba s Turcima lako pridobiti
na svoju stranu i Stefana i njegove vojvode. Sigismund Luksemburški
zbog toga nije pravio pitanje što je Stefan ostao „prividni“ vazal novog
turskog sultana. Despot Stefan je isto tako bio „prividni" vazal i ugarskog
kralja, zbog čega opet ni sultan nije ulagao protest. Jer pored ljubavi i
naklonosti koje je pokazivao prema despotu Stefanu, Mehmed nije
mogao zanemariti ideju svoga slavnog oca Vajazita Munjevitog: da
turska vojska mora imati otvoren i siguran put za srednju Evropu. Taj put
ide kroz Srbiju, Moravskom dolinom ili duž Dunava.

Napaćeni srpski narod s radošću je prihvatio znake dobre volje i
plemenitosti novog sultana, jer je njegov dolazak na turski presto značio
prekid rata, borbi, pljačkanja i nasilja svake vrste.

Mehmed I je obnovio Osmanlijsko Carstvo. Iako osvajač, bio je
plemenit, mudar i velikodušan više nego ijedan vladar Turske Carevine.
„On je u najvećoj meri imao odlike koje čine da se vladalac voli: hrabrost,
blagost, održavanje zadate reči i ljubav za umetnost. To je prvi
otomanski vladar u kome se videlo veličanstvo rimskog imperatora i sjaj
jednog vavilonskog cara. Nazvan je Čelebi— otmen gospodin."47 Ovaj
epitet nikada bolje nije pristajao jednom otomanskom vladaru.

Posle Musine propasti pod planinom Vitošom, činilo se da je i

97

poslednja prepreka iščezla Međutim Mehmedu je bilo potrebno nekoliko
godina da državu dovede u red. U Aziji su na nekoliko mesta i u nekoliko
mahova izbijale pobune među timarima, koji su naginjali Tamerlanovim
Tatarima, i među narodima koji su tražila da sa sebe zbaci tursku vlast.
Mehmed je smišljeno i taktički ugušivao jednu pobunu za drugom,
pokazujući pri tome do tada neviđenu blagost.

U njegovo vreme pojavio se u Aziji jedan društveno-politički pokret
pod vođstvom muslimanskog učenjaka Bedredina.48 Vođa pokreta
propovedao je jednakost i zajednicu dobra među ljudima. Bedredin je
govorio: „Ja se služim tvojom kućom kao svojom, a ti se možeš služiti

mojim odelom, mojim oružjem, mojim konjima, kao što se i ja služim

tvojima.“

Mehmed je i taj pokret ugušio, jer su takve ideje rušile dostojanstvo

vladara i potkopavale vlast cara apsolutiste.
Stefan i Ðurađ prionuli su da leče duboke rane na izmoždenom telu

naroda i da dižu klonule duhove. Za kratko vreme mira i blagostanja, oba
despota su zajedničkim snagama prionula da obnove zemlju. Na prvom

mestu trebalo je narodu obezbediti ekonomsku podlogu. I uskoro se
Moravska dolina, Braničevo, Toplica i Sitnica okitiše plodnim njivama,

vinogradima i pašnjacima. Nova naselja nicala su na sve strane.
Stočarstvo i rudarstvo dopunjavali su blagostanje u svim krajevima
Srbije. Novo Brdo i ostali rudnici bili su nepresušni izvor despotovog

bogatstva. Po narodnom predanju, u to vreme u Srbiji je bilo sedamdeset
i sedam gradova „proklete" Jerine.49 Osim gradića i kula, na sve strane
su se širili gradovi: Priština, Beograd, Kruševac, Srebrenica, Golubac,
Drivast, Bihor, Rudnik, Plana, Kučevo, Valjevo i mnogi drugi. Po selima i

naseljima, gde putnik ranije nije mogao ni zalogaj hleba dobiti, prilike su
postale sasvim drugačije. Od žita sejala se pšenica, ječam, ovas i
proso.50 U većem delu Srbije, a osobito u Metohiji i Sitnici, negovani su
dobri vinogradi.51 Tako se opravdava tvrdnja „da se u svakom srpskom
selu može dobiti dobrog vina".52

Despotova riznica imala je neprekidne prihode u vidu „dohodaka".

Takozvana državna zemlja (ranije carska, prema Dušanovom zakoniku)
davana je pod zakup bogatim trgovcima. Isto tako plaćalo se pravo za
izvoz stoke u primorje. Despot je mogao dati nekome državnu zemlju
pod zakup („pronija“) i uzeti je i dati drugom ako nađe za shodno.

Stalni državni prihod bila je neposredna dažbina, nazvana soć.53
Sela koja su se po nečemu istakla ili su bila izuzetno siromašna, u doba
despota Stefana oslobađana su soća.54

Nezavisno od dacije soća, despotima se plaćala poreza od odžaka,
dvanaest velikih dinara55 ili pola mletačkog cekina, koliko se plaćalo još
do doba nara Dušana („carska perpera").

Carina se plaćala na mesto gde se roba prodavala. U zetskom

98

primorju bilo je nekoliko bogatih solana, odakle se narod snabdevao
solju. Na uvezenu so plaćala se carina 10%. Mletačka Republika, na ime
naknade za Skadar, plaćala je despotima 1000 cekina, a prihod od
dobara u Ugarskoj donosio im je blizu 50000 dukata godišnje.

Ali, iznad svega, glavni prihod u državnu riznicu unosilo je Novo
Brdo. Prema istoričarima onoga doba, taj prihod je iznosio 120000 do
200000 dukata godišnje. Na kraju izlazi da je celokupni godišnji prihod u
doba despota Stefana i Ðurđa iznosio preko pola miliona dukata
godišnje, ne računajući blago u srebru i zlatu koje je još od Vuka
Brankovića i kneza Lazara ostalo.

U srpskoj srednjovekovnoj državi svaki vlastelin bio je pripadnik
narodne vojske. On se opremao za rat o svom trošku, a isto tako bio je
dužan da uza se povede izvestan broj svojih ratnika, koje sam oprema i
izdržava. Ta vojska se skupljala samo kad je rat neizbežan, inače je
ostajala kod kuće da se bavi svakodnevnim domaćim poslovima. Ipak,
vladari su imali i neku vrstu stajaće vojske koju su držali radi zaštite
dvora i radi dostojanstva. To su uglavnom bili ratnici od zanata i služili su
kao najamnici.56 Na dvoru despota Stefana postojala je poveća grupa
najamnika iz Ugarske, dok je Ðurađ uzimao ratnike iz Vizantije i
Dalmacije. Za vreme mira ta najamnička vojska održavala je red u zemlji.

U vreme despota, glavna udarna snaga srpske vojne sile bila je
konjica, najpre oklopljena, a zatim i laka, po ugledu na konjicu Bajazita
Munjevitog.57 S obzirom na prihode koji su neprestano priticali u državnu
riznicu, nije čudo što su Stefan i Ðurađ mogli za najkraće vreme da dignu
vojsku od deset do dvadest hiljada konjanika.

U tom mirnom vremenu počela je da se javlja težnja ka pismenosti i
da se razvija ljubav prema knjizi. Manastir Manasija, u bogatoj Moravskoj
dolini, postao je centar srpske kulture u prvoj polovini petnaestog veka.
Osnivač i vođa Resavske škole, Konstantin Kostenički, nazvan Filozof,
stvorio je grupu „prevodnika“, čiji se broj iz godine u godinu povećavao.

Po nalogu despota Stefana, Konstantin je izradio pravila o pravopisu.
Njih su se donekle pridržavali „prevodnici“ prilikom prepisivanja,
doterivanja i prevođenja knjiga. U to doba počelo je da se javlja
interesovanje za istoriju naših i drugih naroda. Pišu se kratki letopisi i
rodoslovi. Uticaj zapadne kulture svakako je imao upliva na razvoj naše
književnosti toga doba. Verovatno je Dubrovnik u tom razvoju imao
najveći udeo, a pored njega i Budim sa kraljem Sigismundom, koji je bio
ljubitelj književnosti i umetnosti, pa se i sam bavio pisanjem stihova. 58 Iz
toga doba potiče prekrasna oda o ljubavi od despota Stefana, akrostih
pod naslovom „Slovo ljubve“.59 Stefan je napisao religiozni traktat pun
misticizma „Proročastvije“.60 Poznato je da je despot bio obožavalac
dobre knjige i da je imao u Beogradu priličnu biblioteku. „S usrdijem že i
ljubavlju pročitavaše zjelo bo ljubljaše jakože va carstvii i slavje mirscjej

99

in niktože.“61 Poštovanje koje su uživali „prevodnici" siguran je znak
koliko je knjiga u narodu bila poželjna. Tom prilikom je prevođena
Zonorina hronika62, Istorija sveta od Grgura Hamortola i drugo.

Akvarelsko slikarstvo, pored freske, naročito je negovano u to

vreme. Izvan svih osobito se hvali „veštak“ Radoslav, koji je izradio
ilustracije za četiri Jevanđelja. Slike su pravljene akvarelom na zlatnoj
pozadini.

Od istorijskih spomenika toga doba svakako prvo mesto zauzimaju
manastiri Manasija i Kalenić, zatim Saborna crkva u Beogradskom
gradu, bolnica i crkva Svetog Nikole.

Dobra zemlja otvorila je svoja nedra i obilato počela da rasipa
blagodeti na sve strane. U miru i spokojstvu nicale su i bujale ostvarene

želje i nade. Izgledalo je da takve okolnosti pružaju potpunu sigurnost
Srbiji. Činilo se da su sve nevolje i strahote prošle da se nikad ne vrate.
Snaga naroda počela je da se budi, glave su se uzdigle i blagodet
slobode ispunjavala je svačije srce. Mnogi su verovali da se vratilo doba
Nemanjića i da je narod zbacio sa sebe sve tegobe.

Četiri najviša člana državnog saveta na dvoru bila su birana po
sposobnosti i prema stepenu odanosti despotu. Na njima je počivala
celokupna uprava u zemlji. Njihova odvažnost i dostojanstveno držanje
ulivali su poštovanje plemstva i vlastele i donekle davali osećanje
sigurnosti sebrima. Glavna ličnost uz despota bio je veliki vojvoda,
zapovednik celokupne vojske. Uz njega je bio veliki čelnik, jedna vrsta
ministra unutrašnjih dela, zatim riznički čelnik ili „protovestijar", blagajnik
despotov, i logofet, čuvar državnog pečata. U njih i u despota bile su sve
oči uprte. Od njih se očekivala dobra ili rđava vest. Oni su pružali zaštitu
narodu unutar države i sa strane. Prema raspoloženju ta četiri istaknuta
državnika cenile su se prilike i stanje u zemlji i van nje. U razdoblju ovog
kratkotrajnog blagostanja oni su bili bezbrižni i zadovoljni, jer im se činilo
da Srbiji niotkud ne preti opasnost. Prijateljstvo s Turcima smatrali su kao

sasvim prirodnu stvar. To njihovo raspoloženje prešlo je i na ostale
dvorane i visoke plemiće, dok su niža vlastela i sebri bacali podozrive
poglede na turske ratnike. Oni su još uvek Turke smatrali glavnim
neprijateljima. Po zdravoj logici prostih ljudi, činilo im se da mir i
blagostanje, koje su iznenada došli, imaju privremeni karakter, da su
vezani za ličnosti, sultana Mehmeda i despota Stefana, i da će trajati
koliko i oni. Doista, dva viteza vladara bili su sigurno jemstvo narodne
bezbednosti. Bilo je ljudi koji su potajno osuđivali despota Stefana zbog
njegove odanosti ugarskom kralju i prijateljstva prema turskom sultanu.

Oni su smatrali da ta dvostruka veza ne vodi dobru. Ali sebri i niža
vlastela osećali su ljubav i duboku zahvalnost prema despotu, vezujući
dobar ishod u proteklom ratu za njegovu ličnost i sposobnost. U takvim
okolnostima ime Ðurđa Brankovića palo je u zasenak, mada je svima bilo

100