Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

poznato da je on okončao rat uništivši Musu i njegove ratnike pod
planinom Vitošom. Nepopularnost Brankovića, potekla još od propasti na
Kosovu, uzimala je sve više maha, osobito u prostom narodu. Reč
„izdajice“ sve češće se čula, izazivajući sukobe između pristalica
Brankovića i Lazarevića. Činilo se da je izmirenje između Stefana i
Ðurđa, u prvo vreme primljeno s radošću, počelo da se smatra nužnim
zlom. Uprkos tome, Ðurađ je svesrdno pomagao Stefanu i rečju i delom i

uvek pokazivao dobru volju da se prilike u Srbiji još više poboljšaju.
Slutnje prostoga naroda naglo su počele da narastaju od smrti

sultana Mehmeda63, jer su uveliko kružile vesti da njegov naslednik
Murat prema despotu Stefanu oseća netrpeljivost, a prema Ðurđu

mržnju. Vizija ratnih strahota bila je sve prisutnija. Stari ratnici, koji su vek

proveli u sedlu i pod oružjem, uzalud su pokušavali da smire zastrašene

duhove. Sujevernom narodu nije se moglo dokazati da kreštanje
sovuljage ne znači smrt, da bučanje i klokotanje vode noću po
močvarama ne nose zlo i da pomračenje sunca ne predskazuje propast.

Oni koji su godinama strepeli od turske najezde, skapavali od gladi i zime
potucajući se po šumama, jarugama i vododerinama i bezbroj puta videli
svoje kuće i kolibe pretvorene u pepeo, osećali su da je novo zlo na

pomolu. Oni su znali da je despot Stefan bolestan i da su mu dani
izbrojani.64 U narodu se govorilo da je na pomolu ne samo propast Srbije
nego i celog sveta. Ova zloslutnost se pojačavala iz dana u dan. Lažni

proroci, sa uzvicima „pokajte se“!, nicali su na sve strane. Nekoliko dana
po beogradskim ulicama tumarao je nekakav kaluđer pustinjak, iscepan i
ogrezao u prašinu, bosonog i opasan likovim konopcem. Zavijajući kao
ptica zloslutnica, ovaj suludi monah trčao je ulicama vičući: „Uvi… Uvi
mnje...”65 Iz njegove pojave, mlataranja mršavim rukama, razbarušene
kose i brade i plamenih očiju izbijali su užas i očajanje. Ljudi su mu se
sklanjali s puta, krstili se u čudu i sa stravom u srcu hitali svaki svome
domu. Osim toga, pričalo se da je nekakva orlušina doletela iz Srema i
krešteći pala na najvišu kulu Beogradske tvrđave. Iz toga se u prostom
narodu izrodilo ubeđenje da Srbiji preti opasnost ne samo od Turaka

nego i sa ugarske strane. Tako je i moralo biti, jer se pronela vest da su

oba srpska despota potpisala ugovor sa Sigismundom Luksemburškim,

nimalo povoljan po srpski naroda.
Očevidno je da je Stefan taj ugovor morao potpisati. Njegova

popustljivost prema zahtevima ugarskog kralja rasla je srazmerno

opasnosti koja mu je pretila od Turaka.
Taj ugovor zaključen je u Tati maja meseca 1426. godine. Njegova

sadržina skoro je dotukla inače klonule duhove i Srbiji. Ljudi su s
gnušanjem osuđivali ugarskog kralja i ceo njegov dvor. Obaveza Stefana

s pravom je smatrano kao posledica ucene.

U ugovoru je stajalo:

101

„Da despot Stefan zna da je srpska država oduvek po pravu
pripadala ugarskoj kruni [!], ac cupiens ut ipsum Regnum Rasciae
temporum in processu ad manum non adveniat alienas — turatus est per
universas et quoslibet suos barones in fidelitatem regni Hungariae.”66

Dalje u ugovoru stoji da Ugarska priznaje za naslednika prestola u
Srbiji Ðurđa Brankovića i njegove zakonite potomke. Ali ako bi Ðurađ
umro bez dece, Ugarskoj moraju pripasti one oblasti „koje su bile pod
kraljem Ludvikom I.67 Despot Ðurađ, kao zakoniti vladar, obavezuje se
da s vojskom pomaže Ugarskoj kad god zarati „u oblasti srpskoj ili u
obližnjim krajevima“.

Na kraju ugovora utvrđeno je da Srbija pripada Ugarskoj ako Ðurađ
ne ostavi muške potomke.

Ogorčenje u Srbiji postalo je utoliko veće što je ucena potekla od
jednog hrišćanskog vladara koji se oduvek isticao kao prijatelj despota
Stefana. Osim toga, svima je bilo poznato da je nešto ranije i sultan
Murat istakao prvo na Srbiju, pozivajući se na status koji je još Bajazit
Munjeviti ustanovio: kad vazal umre ili pogine njegova zemlja ne pripada
naslednicima nego sultanu.68 Na toj osnovi Turska nije priznala Ðurđa
Brankovića za naslednika srpskog prestola.

Takve okolnosti dovele su Srbiju između čekića i nakovnja. Da se
spase od „azijatskih bezbožnika", srpska vlastela pala je u kandže
„hrišćanske civilizacije“. Narodni interesi zahtevali su žrtvu, despot
Stefan ju je podneo u vidu kapitulacije. On je verovao da je Ugarska u
stanju da brani sebe i da u svako doba pritekne u pomoć Srbiji. U to su
bili uvereni i njegovi najbliži saradnici, valjda želeći da nađu opravdanje
za ovaj sumorni čin. Međutim, neki su javno govorili da je despot odrešio
konopac sa svojih ruku da se o njega obesi.

Ozlojeđeni sultan Murat shvatio je da taj ugovor znači skori napad
na Tursku.

Izgleda da je pronicljiv duh Stefanov osetio blisku opasnost i sa
istoka i sa zapada, pa je godinu dana ranije usinio Ðurđa Brankovića.
Predviđajući da će Srbija nanovo utonuti u nevolje, sazvao je sabor u
Srebrenici i pred najistaknutijim duhovnim i svetovnim ličnostima odredio
svoga nećaka za naslednika prestola. Ovaj čin je objavljen godinu dana
pre potpisivanja ugovora sa ugarskim kraljem.69 Znajući da Brankovići
nisu omiljeni u narodu, despot baci prokletstvo na svakoga ko bi se
usudio da prema njegovom nasledniku pokaže neposlušnost ili učini
izdaju

*

102

Vojvoda Vitko. Dragoš i Jagoš postali su nerazdvojni prijatelji. Uz
njih se nalazio i April Sokolović, zakleti neprijatelj Turaka. Tri ratnika,
ceneći njegovu hrabrost i snalažljivost u svakoj prilici, a naročito gotovost

da se u svakom trenutku lati oružja, nisu se libili da ga prime u svoje
društvo, iako su znali da je prostog roda.

Po želji despota Ðurđa, Stefan je vojvodu Vitka postavio za
zapovednika grada Prištine. Sećajući se hrabrosti ovog ratnika i njegovih
pratilaca, Stefan je sa zadovoljstvom ispunio Ðurđevu molbu Posada u
tom gradu brojala je svega četiri stotine konjanika i dvaput toliko pešaka.

U Prištini su živeli Todor Besoviti, Jagošev otac, i Joakim Mudri,
otac Dragošev. Iako već zašli u godine, obojica su osećala želju da budu
među mladim ratnicima, da im daju savete i da im pričaju o svojim
podvizima u ratovima i velikim bitkama u kojima su učestvovali. Todor
Besoviti je iznad svih cenio kralja Vukašina, Joakim Mudri Nikolu
Altomanovića, a obojica Vuka Brankovića i njegove sinove. O knezu
Lazaru nisu imali lepo mišljenje, ali su izbegavali da o njemu govore.
Međutim, oba starca su čekala „svoje vreme“. Kavo je to vreme i šta
treba da im donese, nikom nije bilo poznato. U bici kod Angore borili su
se uz Grgura Brankovića i za dlaku izbegli tatarsko ropstvo. Od tada nisu
učestvovali u vojnim pohodima. Više im se sviđalo da sede kod kuće i
pričaju o svome ranijem junaštvu.

Treći član toga društva bio je vitez Beluš, njihov vršnjak po
godinama, najstarija pristalica Brankovića. Sva tri starca osećala su
potuljenu mržnju prema despotu Stefanu i prezir prema svemu što je u
vezi s njim. Oni nisu zaboravili vreme kad je Bajazit Munjeviti posle bitke
kod Nikopolja poklonio Stefanu zemlje Vuka Brankovića. Jednom
prilikom Vitko je u vezi s tim rekao svojim prijateljima:

Zaboravili su da Bajazit nije uvažavao prava svojih vazala.
Konstantin Dejanović i kralj Marko Vukašinović poginuli su na Rovinama

u slavu turskog sultana. Bajazit je razjurio njihove naslednike i naselio
turskim kolonistima zemlje koje su po pravu pripadale Dejanovićima i
Vukašinovićima. To bi se dogodilo i sa zemljom Vuka Brankovića, jer je
pao u nemilost kod sultana.70 Starcima bi bilo milije da srpsku zemlju
dočepaju Turci, samo da ne pripadne sinu kneza Lazara…

— Ćuti! — prekide ga Jagoš. — Kad bi čuli tvoje reči, nabili bi te u
kozji rog.

— Nisu meni teška njihova naklapanja. Teži su mi kao savetodavci!
— odvrati Vitko.

Doista, starci su svakodnevno davali savete vojvodi, ozbiljno,
povišenim tonom i držeći se kao da mu čine osobitu milost. Govorili su
mu kako da se drži kao zapovednik grada, kako da poboljša disciplinu
kod ratnika i kako da se vlada u privatnom životu. Savetodavci su bili

103

naduti i opširni. Svakodnevno su ponavljali iste reči, iste gestove i na
istom mestu povišavali glas.

— Oprosti starcima! — govorio je Jagoš vojvodi. — Oprosti i ne čudi
se ničemu kad su oni u pitanju Njihovo iskustvo, životno i ratno, ogromno
je, čitava hrpa krupnih i sitnih doživljaja. Malo je smešno što se u
njihovom sećanju zadržalo uglavnom ono što je najmanje važno. Oni, na
primer, pamte kojom je nogom kralj Vukašin pošao kad je krenuo u bitku

na Marici (levom, svakako!) i šta je car Uroš rekao porodilji sebarki kad

se kao utvara pojavio u njenoj kolibi sedam dana posle svoje smrti. Isto
tako pamte da je Nikola Altomanović oslepljen i kad god se sete toga,
psuju na sav glas, škrguću zubima i kolutaju očima, a zaboravili su zbog
čega je oslepljen. Oni su zaboravili, na primer, da je Ðurađ Branković
glavni krivac što je došlo do bitke kod Gračanice i besomučno optužuju
despota Stefana. Da više ne nabrajam… Ukratko, slušaj njihove reči na
jedno uho, podnesi sve što te snađe i radi i živi prema svom nahođenju.
Od praznog staračkog brbljanja nikoga glava nije zabolele, pa ne
verujem da ćeš i ti imati štete od toga.

Tako je Jagoš govorio svome prijatelju, ne sanjajući šta njega lično
čeka tri tvrdoglava starca, uverena da čine delo dostojno svake pohvale,
sputaše mladoga ratnika u sve četiri.

Jednoga dana uz pehar dobrog vina starci povedoše razgovor o

Jagošu:
— Šteta je za mladića — prvi otpoče Joakim Mudri. — Brbljiv je

preko mere, neobuzdan i pustopašan...

— I sklon izdaji! — dodade Beluš.

— Nije valjda? — prenu se Todor Besoviti. Ispod nakostrešenih

obrva blesnuše dva izbuljena oka zelena kao štir. — Kažeš sklon izdaji?

Kako to? Objasni opširnije...
— Vidiš, — otpoče Beluš — kad neko napusti svoga gospodara i

šmugne u beli svet, za takvog se kaže da je izdajnik, a takav postupak se

od vajkada smatra za izdaju. Tvoj sin pobegao je iz Soluna i ostavio

svoga gospodara na milost i nemilost Musinim razbojnicima.
— Isto to učinio je i moj sin Dragoš! — upade Joakim Mudri.
— Istina je. Učinio je, jer ga je Jagoš naveo na izdaju — odvrati

Beluš.
— Tako nešto! — s olakšanjem reče Joakim, dohvati pehar i dobro

otpi. — Znači, moje dete je navedeno na rđav put?
— Tako i samo tako! — uvređeno potvrdi Beluš.
— Oni su posle spasli Ðurđa i borili se za njega! — upade Todor.
— To niko ne poriče. Borili su se i pomagali nam, ali to ne umanjuje

krivicu onoga u čijoj se glavi začela misao o izdaji.
Beluš podiže kažiprst i produži glasom kao da izriče presudu:
— Mladić je neposlušan i nametljiv, a to je siguran znak da je sklon

104

izdaji.
Joakim Mudri se zagleda u brižno lice Todora Besovitog, sažaljivo

zaklima glavom, pa kao da se vajka reče:
— Ne treba očajavati! Svaka bolest se da izlečiti ako se

blagovremeno preduzmu potrebne mere. Koga meseca je rođen tvoj sin?
— Decembra! Decembra meseca, baš na dan pomrčenja sunca —

odvrati Todor.
Joakim i Beluš se značajno pogledaše kao dva iskusna lekara kad

im pođe za rukom da utvrde bolest i njen uzročnik.
— Tako sam i mislio! — samouvereno reče Joakim.
— Mladić je rođen pod uticajem rđavog sazvežđa.
— Ej, doboga! — uzviknu Todor. — Znači, decembar je loš mesec?
— Loš! — klimnu glavom Joakim. — Taj mesec je u znaku jarca.
— Jarac?
— Jarac!
— Osim toga, —dodade Beluš — rođen je na dan pomrčenja sunca.

Zbog toga je mladiću ostao duh pomračen.
Todor Besoviti ustade, preseče ih obojicu strašnim pogledom i

tresnu pesnicom o sto:
— Dosta, prokletnici! Moj sin nije ni izdajnik ni lud!
— To niko nije tvrdio! — sležući ramenima reče Joakim Mudri.
— Govorili smo o njegovoj sklonosti i rđavim navikama. — dodade

Beluš.
— I doveli to u vezu sa nesrećnim prilikama pod kojima se dete

rodilo. — završi Joakim.
— A, tako! — smiri se Todor. — I šta sad? Savetujte i predložite!
— O tome treba dobro razmisliti. — odvrati Joakim.
Najposle tri starca dokonaše da Jagoša treba smestiti u manastir da

kaluđeri najpre isteraju iz njega sedam besova, a onda da ga podvrgnu
postu i molitvama sve dok se duhovno ne sredi da bi valjano našao
životni put dobrog viteza. Na kraju Joakim Mudri ubedljivo iznese da je
primetio i druge rđave osobine kod mladog ratnika: da je oblaporan na
jelu, lokmaš pri piću i osobito pohotljiv prema ženskom polu.

— Post i molitve! — značajno podiže obrve Joakim.
— Post, molitve i manastirska stega! — dodade Beluš.
— Bog je stvorio i kaluđere! — sležući ramenima reče Todor, pa
podižući glas dodade:
— Moj sin će postati sveti čovek!
— Hoće, bogami! — neubedljivo prihvati Joakim.
— Sve zavisi od toga — sumnjičavo dodade Beluš — da li će
kaluđerima poći za rukom da iz njega isteraju sedam besova.

105

Glava jedanaesta

Jagoš je uzalud pokušavao da obori odluku svoga oca i njegovih

prijatelja. Starci ostadoše uporni kao tri stene. Istina, s tugom u očima
bacali su poglede na mladog ratnika, gledajući ga brižno, kao što se
gleda bolesnik koga je teška boljka spopala. Todor Besoviti bio je
potišten. Njegova dva prijatelja žalila su ga što će, eto, svakako poduže
ostati bez sina. Onda stadoše prosipati utešne reči koje uskoro krenuše
u drugom pravcu:

— Može i kaluđer postati! — neubedljivo otpoče Beluš gledajući
iskosa u zemlju. — Ako mu se bude svidelo, neka krene putem monaha
isposnika.

— Svi su izgledi da će tako biti! — prihvati Joakim Mudri. —
Sudbina... Uvek sam govorio da postoji sudbina... I sam sam nekad
sanjao o tome da postanem sveti čovek! Čeznuo sam da zaplivam u
duhovne vode, da se pokaluđerim, da postanem velikoshimnik.71 Ali me
mladost odvuče na drugu stranu.

— He! — mučno se nasmeši Todor — Odvukla te mladost, kažeš?
Odvukla te, brate mili, tvoja Sinđelija, Sinđa, Ćinđa, i kako je sve nisi
zvao!

— Al’ je bila i zgodna, a? — izbeči se Joakim. — Lepa kao dukat!
Umilna, pitoma!

— Istina, bila je nekad lepa. A sad: svraka! — pakosno dobaci
Beluš. — Bila je i umilna i plemenita. A sad žestoka kao sirće. Grize
sopstveno bure!

— Žalim te, stari! — iskrivi usta Joakim. — Nekad si čeznuo za
njom. Kad ti se izmakla ispred nosa, tvoji uzdasi pretvorili su se u
kamenice. U svakoj prilici gađaš mene, jer sam oduvek bio iznad tebe, i
nju, jer je izabrala boljeg!

Beluš stade dobovati prstima o sto.
— Gospod mi je blagovremeno podario mudrost da se spasem zla
koje je velikodušno na tebe preneo! — reče.
Todor Besoviti, odavno presit i Sinđelije i zajedljivih razgovora svojih
prijatelja u vezi s njom, nestrpljivo ih prekide:
— Meni su sad potrebni saveti, a ne vaša prazna naklapanja reče.
— Kuda ćemo s mojim sinom?
— U manastir! — odseče Beluš.

106

— Može! — dodade Joakim, a iz očiju mu blesnu blagost i pitomina.
Todor se nasmeši:
— Znači: monah isposnik? Kad se meni nije dalo da postanem sveti
čovek, neka to bar bude moj sin!
Nekoliko puta starci su se u razgovoru navraćali na Jagošev slučaj,
pominjući manastir, post, molitve, spasenje duše i uvek skretali na
Sinđeliju, koja je poodavno svojom lepotom zanela Beluša i Joakima

Mudrog. Najposle dokonaše da Jagoša pošalju u manastir Svete

Bogorodice u blizini grada Golupca.

Pokušaj Vitka i Dragoša da pokolebaju starce i odvrate ih od opake
odluke takođe je propao. Na kraju, kao poslednja nada, umeša se April
Sokolović. Ali Todor Besoviti ne htede ni da ga sasluša, a Beluš i Joakim
umalo ga ne istukoše.

— Jagošu nisu potrebni manastiri i kaluđeri, nego osoba koja ume
da skida čini — obrati im se April.

— Što? Da nisi ti taj? — prezrivo ga pogleda Beluš.

— Jeste! Ja sam taj!
— Druguješ s đavolima? Oni ćete u pakao odvući! — reče Joakim.
— Apage, satana!72
— Umem da skidam čini! — ponovi April, odmičući se od starca.
— Skini ih najpre sa sebe, gladnice! — prosikta Joakim.
Ratnik oseti blisku opasnost i povuče se još dva-tri koraka. Ali kad
primeti da se Beluš osvrće tražeći batinu ili nešto slično, okrete leđa i

pobeže. Manastir Svete Bogorodice bio je u blizini grada Golupca.
Jagoševi prijatelji, inače ogorčeni, proklinjali su starce što su izabrali
manastir udaljen od Prištine najmanje sedam dana putovanja. Osim
toga, putevi su bili u rđavom stanju: džombasti, razriveni i krivudavi. Na
mnogo mesta presecali su reke i jaruge, obilazili močvare, probijali se

kroz guste šibljake i šume koje su se pružale unedogled. Pored dužine i

nepodesnosti puta, postojale su nevolje i druge vrste. U blizini Rtnja, na
domaku Crne reke, u poslednje vreme počele su da vršljaju razbojničke
družine. I na Homoljskim planinama bilo ih je nekoliko. Međutim, Jagoš i
njegovi prijatelji znali su i za manje turske odrede koji su se radi pljačke

prebacivali iz Bugarske u Srbiju. Uporno se pominjalo ime nekakvog
Deli-baše, mladog begovića. Njegova družina se kretala dolinom Nišave i
stizala do Svrljiških planina. Turski pljačkaši pustošili su sebarska
naselja, ostavljajući za sobom zgarište i leševe.

Uprkos takvim okolnostima, tri starca su smatrala najprikladnijim da

Jagoš sam, bosonog i odeven kao iskušenik, krene na daleki put.
Nesrećni ratnik nije se opirao niti gunđao, jer se bojao prokletstva svoga
oca i mogućnosti da bude isključen iz nasledstva.

Odeven kao kaluđer isposnik, ratnik se oprosti sa svojim prijateljima
i krete na put. Vitku i Dragošu pade u oči da se vesela narav Jagoševa ni

107

za dlaku nije izmenila. Oni su sa visokog zida gledali bosonogog
kaluđera isposnika kako sa zabačenom torbom preko levog ramena i sa
toljagom u desnoj ruci krepkim koracima odmiče od grada.

— Taj će se još i posvetiti! — reče Vitko.
— Verujem — odvrati Dragoš. — Došlo je vreme da i kamila prođe

kroz iglene uši!
— Propašće na putu. Ubiće ga razbojnici ili turski pljačkaši —

nastavi vojvoda.
— To je moguće! — nabra obrve Dragoš. — Neću imati mirna sna

dok ne doznam da je naš prijatelj srećno stigao u manastir.
— Neka bi dao bog da mu to pođe za rukom! — dodade Vitko. — Ali

sve mi se čini da su tri starca iz svoje ludosti gurnuli ratnika u propast.
Vajkajući se, dva prijatelja silazila su niz stepenice u grad. Njihova

briga bila je opravdana, jer je bilo skoro nemoguće da čovek sam pređe
toliki put, a da ne naiđe na razbojnike ili turske pljačkaše.

Međutim, Jagoš je zamakao u šumu zviždućući kao čovek kome
život protiče u skladu sa ostvarenim željama. Činilo se da je kaluđeru

iskušeniku sve potaman. Išao je poduže utabanom stazom koja ga

najposle izvede na kolski put, kamenit i džombast. Tada oseti kako mu

se raspoloženje menja nagore. On sede na jednu kladu kraj puta, stade
da trlja nagnječene tabane i uspijajući ustima oprezno da pipa povređeni
palac na desnoj nozi koji je počeo da otiče.

— Ba! — uzviknu. — Ako produžim putem iskušenika, za mnom će

ostati krvave stope! Udar o džombu nije bio prejak u odnosu na otok koji
je naglo počeo da bukti... I sevanje u palcu nije neznatno. Hm! Da li

predskazuje ružno vreme ili mukotrpan život koji mi stoji u bliskoj
budućnosti? He! — uzdahnu. — Moga oca Todora nisu slali u manastir

iako su mu prilepili nadimak Besoviti. Stari se izvukao u svoje vreme, a
sad potura mene da se zlopatim u manastiru i da se nosim s kaluđerima.
Gospode, usliši! Pun sam besova! Ako isteraju svih sedam, od mene će

ostati samo mrlja i neslavno ime!
Ratnik za trenutak zaboravi svoje nagnječene tabane i natečen

palac na desnoj nozi. Pred oči mu izađoše razlozi zbog kojih su ga
nagnali na ispaštanja. Sad mu se činilo da je doista pustopašan. Bio je

sklon da u svakoj prilici skrene na stranputicu, da neodgovorno nasrne
na jačeg i da nepromišljeno vređa i sebe i druge. Jagoš nije imao
osećanje za meru. Živeo je samo za sadašnjost, a budućnost, makar i

najbliskiju, nije dovodio u vezu s posledicama. Pronašli su da je
oblaporan na jelu i lokmaš pri piću. Ratniku je izgledalo da su tri starca i
u ovom slučaju u pravu. Priznavao je da može da jede u svako doba i da

pije vina ili kvasa skoro neprekidno, pa opet ne pamti da se ikad prejeo ili

da je osetio ljuljanje tla pod nogama.
— U pravu su starci, nije vajde! — promrmlja ratnih osećajući u isto

108

vreme i glad u žeđ.
On spretno odreši vrpcu na svojoj golemoj torbi.
— Teške misli su me spopale — reče. — Moram malo da se

razonodim.
Zaboravivši na svoj izgled i cilj preduzetnog puta, iskušenik zavuče

ruku u torbu. Najpre izvadi komad slanine zavijen u masnu krpu, pa
skuvan goveđi jezik, okrajku hleba i najposle čuturu s vinom.

Jeo je lagano i s razdelom, žvaćući ujednačenim otkosima i natežući
povremeno čuturu s vinom. Kad mu se učini da je za prvi mah dovoljno
jeo, ratnik obrisa golemu britvu o kraj izbledele mantije i strpa ostatak jela
u torbu.

— Pronašli su da sam rođen u znaku jarca — nastavi da razmišlja
ustajući s klade. — Valjda su u vezi s tim utvrdili da sam lakom na ženski
rod i sklon izdaji!

Ratnik oseti kako mu jurnu krv u glavu. Zaboravivši na povređeni
palac na nozi i nagnječene tabane, ubrza korake.

— Sazvežđe jarac, pomračenje sunca... izdaja! Pohlepa na žene...
Grozdana, lepa sinovica viteza Beluša... — nastavi da razmišlja glasno.
— Ao! — uzviknu — Kad zub zaboli, cela glava počne da buči. Izgleda
da sam pronašao odakle potiče prava boljka. Sad mi je jasno zbog čega
sam pustopašan, žderonja, lakomaš, izdajnik i sve ostalo! Grozdana!
Zbog nje su me oterali, najurili, prognali. Njen stric Beluš, vitez bez
mane, osetio je da mu se izmiče čanak ispred nosa. On je tutor. On čuva
devojku i njeno bogastvo! Više mu je stalo do toga bogatstva nego do
devojke i njene sreće...

U nastupu ljutine, ne pazeći kako ide, ratnik podbi palac i na drugoj
nozi. Iako nije odmakao ni dobar strelomet od mesta gde se odmarao i
jeo, morao je opet da sedne.

Devojku Grozdanu zavoleo je iznenada, skrivajući osećanja od očiju
njenog strica i tutora Beluša i od svojih prijatelja. Mada u godinama kada
se ljubav doživljava više razumom nego srcem, ratnik je bio načisto da je
do guše utonuo u osećanja koja dotada nije poznavao. Svoju ljubav je
skrivao čak i od devojke, premda je bio uveren u njenu naklonost
Nekoliko puta je osetio stisak njene mekane ruke i topli pogled. Jednom
mu je bacila crvenu ružu s balkona, vragolasto se nasmejala i mahnula
rukom. Toje bilo dovoljno. Ratnik je shvatio da Grozdana prema njemu
gaji ako ne ljubav, ono bar naklonost. Ali odjednom, pre osam dana,
devojku zaprosi vitez Vuk Bobalić. Jagošu se činilo da samo tako i treba
da bude, jer je bio uveren da Dubrovčaninu, visokom plemiću, on lično
ne doseže ni do kolena. Potcenjujući sebe, ratnik je smatrao da lepa i
bogata devojka njemu i tako nikad neće pripasti. I pomirio se s tim bez
suza i roptanja. Ali u isto vreme Beluš je pred Todora Besovitog i
Joakima Mudrog izneo ideju da se mladi ratnik uputi u manastir. Jagoš je

109

od vojvode Vitka doznao da devojka odbija da se uda za Dubrovčanina i
da se zbog toga žestoko zakavžila sa svojim tutorom.

Razmišljajući o tome, Jagošu prvi put pade na pamet da sve te
okolnosti dovede u vezu. Najposle sleže ramenima i promrmlja.

— Beše mu! Devojka je ipak primila prsten i udaće se za boljeg. A ja
— među monahe. Manastirska kapija preda mnom stoji širom otvorena.
A kad se zatvori, povratka više nema.

Ratnik zaklima glavom, sleže ramenima i ustade. Spremajući se da
pođe, levom rukom dohvati torbu i zabaci je preko ramena, a desnom
uze toljagu. Odjednom se prenu. Do ušiju mu dopre topot konjskih
kopita.

Jagoš stade osluškivati.
— Samo jedan konj. Ide od Prištine. — reče.
U trenutku mu sinu kroz glavu da jahaču otme konja.
— Dosta sam već podbijao noge! — pomisli. — Bog će oprostiti i
ovaj prestup iskušeniku koji bludi svetom sa čistim srcem i nagnječenim
tabanima. Među moje velike grehe neka se uvrsti još i ovaj. Kad stignem
u manastir, braća monasi stovariće sve sa mojih leđa. A ja ću imati
vremena napretek da se posipam pepelom po glavi.
Ratnik spusti torbu kraj puta i osloni se na toljagu. Nije dugo čekao.
Lupanje kopita o zemlju čulo se sve jače. Jagoš opljunu u šake i steže
toljagu. Iza okuke, na stotinak koraka, na putu se pojavi konjanik.
— Napred, Baba Ana! — promrmlja ratnik i u istom trenutku protrlja
oči levom rukom.
— Gospode! Žena! — uzviknu. — Tako mi boga, osećam da će
moja hrabrost ovoga puta biti beskorisna!
Žena u galopu stiže do iskušenika i zaustavi konja skoro u mestu.
— Grozdana! — uzviknu Jagoš i ispusti toljagu.
— Beži! — viknu devojka.
— Ja?

— Beži sa mnom!
— Kuda? Mene niko ne goni!
— Ali gone mene! — nestrpljivo reče devojka. — Dodaj mi tu motku
da te mlatnem po glavi! Možda će ti se razbistriti pamet.
Izdaleka se čulo lupkanje kopita o zemlju.
— Ovo je potera! — reče Jagoš.
— Dabome! Potera od najmanje dvanaest konjanika — prihvati
devojka presecajući pogledom ratnika. — Nego, ako ti je stalo do mene,
bacaj se na konja... Još imamo vremena.
— Dockan! Stići će nas!
— Niko me neće naterati da se udam za tog Dubrovčanina! — planu
Grozdana. — Pobeći ću na kraj sveta...
— A, to li je! Sjaši i lezi tamo u šibljak. Zavaraću gonioce i vratiću se

110

po tebe.
Devojka skoči s konja i šmugnu među drveće. Za trenutak nestade u

lipovim izdancima koji su gusto izrasli oko stabala. Jagoš hitnu za njom
svoju torbu:

— Jedi ako si gladna! — doviknu i baci se u sedlo.
Konj se prope, podskoči i jurnu putem ostavljajući za sobom oblak
žućkaste prašine. Gonioci, izbivši iza okuke, uvereni da će devojku stići
ako još malo ubrzaju, šibali su konje do krvi. Oni protutnjaše pored mesta
gde se Grozdana sakrila, ne primetivši ništa.
Vođa gonilaca, stotinar Žarko, Beluševa desna ruka, izmakao je
ispred pratilaca za desetak konjskih dužina. U jednom trenutku učini mu
se da pred sobom ne čuje topot kopita. U isti mah uvide da nad putem ne
lebdi više prašina. On diže ruku i zaustavi konja. Pratioci se skupiše oko
njega.
— Skrenula je s puta u šumu — reče. — Motrite desno i levo.
Videćemo na kome je mestu konj ostavio trag. Ako devojku ne stignemo i
ne vratimo u Prištinu, gospodar će nas slistiti sa zemlje! Napred!
Konjanici krenuše kasom i lako pronađoše mesto gde je begunac
skrenuo u šumu. Meka zemlja podobro je bila razrivena kopitama.
— Skreći! — viknu vođa potere.
Ratnici zađoše u šumu. Međutim, nije se moglo ni pomisliti da se
između debelih stabala provlače kasom. Išli su lagano tragom, obilazeći
oborena drveta i natrule panjeve. Više puta ratnici su morali da polegnu
po konjskim vratovima da bi prošli ispod niskih grana drveća. Najposle
sjahaše i vodeći konje nastaviše gonjenje pešice.
Trag je krivudao, išao u luk, pa opet krivudao, dok nije izbio nanovo
na put. Ratnici odahnuše i pojahaše konje.
— Sada nam neće umaći! — reče vođa. — Trk!
Kopite zatutnjaše po tvrdom putu. Ali na stotinak koraka dalje,
Žarko, zaustavljajući konja, uzviknu:

— Gospode! Opet je zašla u šumu!
Pratioci, mrzovoljni, proklinjući u sebi i viteza Beluša i njegovu
ludoglavu sinovicu, nanovo pognaše konje u šumu. Ovoga puta dugo su
išli tragom. Stigoše do kraja šume, zađoše u šibljak i najposle na jednom
proplanku ugledaše osedlanog konja kako mirno pase.
— Tu je sigurno i devojka! — reče vođa potere, vezujući svoga
konja za jedan tanak glog. — Prikrašćemo se s nekoliko strana... Neće
nam pobeći.
Ratnici sjahaše i razbiše se u četiri grupe. Provlačeći se kroz čestar,
lagano se stadoše približavati mestu gde je pasao konj. Na dati znak svi
potrčaše, ali od devojke nije bilo ni traga.
— Pobegla je! — škripnu zubima vođa potere.
— Pobegla, prokletnica! — dobaci jedan postariji ratnik hvatajući za

111

uzde napuštenog konja. — Nastavila je da beži pešice.
— Moramo je naći! Polazak! — viknu stotinar.
Međutim, Jagoš je trčao putem prema mestu gde je ostavio devojku.

Kad je uvideo da je gonioce prevario, ratnik sede kraj puta i ne dvoumeći

se otcepi dobar deo od svoje mantije. Podelivši ga na dva jednaka
komada, obavi njima noge i uveza.

— Tako je dobro! — reče. — Ako do manastira stignem bez mantije,
bar ću imati utehu da sam Beluševe ljude povukao za nos. A sad po
devojku! Mesto konja, uzjahaćemo moju toljagu i zamaći u šumu.
Pristajem da mi odseku oba uha ako dozvolim da mi devojku otmu! Ovo
se zove pogoditi posred sreće!

Njegova toljaga još uvek je ležala preprečena na putu.
— Tu smo! — reče i zviznu. — Hej, mrtvi, ustajte! — viknu.
Iz jednog gustog bokora mladica pojavi se Grozdanina glava.
— Gde su gonioci? — upita.
— Ko će ih znati! Lutaju po šumi. Ali neka te za njih ne boli duša.
Naći će oni već put za Prištinu.

— A moj konj?
— Povešće i njega sa sobom.
Devojka pokunjeno siđe na put.
— Znači, moram pešice? — reče.
— Tako je! Ko hoće da druguje sa kaluđerom iskušenikom, mora se
pomiriti sa svakom nevoljom.
— Polovinu mantije si iscepao! — nasmeši se devojka.
— Nije baš polovina, ali za tvoju ljubav i celu ću iscepati... Poći
ćemo... — reče ratnik, zabacujući torbu na rame. — Pošto naši prijatelji
lutaju i traže pamet po šumi levo, udarićemo desno... Stoj! Opet čujem
topot kopita... Neka sve konje i konjanike pomori sakagija! Tek što sam
jednima utekao, drugi su već na pomolu... Lezi u taj bokor nanovo i ćuti,
ako možeš!
— Bolje bi bilo da ti ućutiš! — namršti se devojka.
— I ovi dolaze od Prištine! — prošapta Jagoš, pa i on leže na
zemlju.
Uskoro odred konjanika izbi na put. Bilo ih je oko trideset. Svi
naoružani mačevima i samostrelima, jahali su u povorci kasom. Vođa
grupe i još dvojica bili su pristojno odeveni, a ostali su više podsećali na
gomilu razbojnika nego na ratnike.
— Gospode, pomiluj nas grešne! — dreknu Jagoš.
Grozdana se prenu. Iz očiju joj je izbijao strah. Uverena da je ratnik
poludeo, stade se bauljajući povlačiti iza drveta.
Konjanici na putu zastadoše.
— April! — opet viknu ratnik.
— Jagoše, brate, gde si? — začu se s puta.

112

— Tu sam, u šibljaku, kraj devojke!
— Kraj devojke?! — uzviknu April gledajući u svoje pratioce, i on
uveren da je njegov prijatelj poludeo.
Iz šibljaka izađoše Jagoš i Grozdana.
— Za tobom smo pošli — reče April, još više se čudeći što vidi
devojku. — Sam nikad nećeš stići do Golupca. Bićemo ti pratioci.
— Ko vas je poslao? — upita Jagoš.
— Niko. Vojvoda Vitko mi je jutros rekao da ja i moji ljudi ne
pripadamo nikome i da možemo ići kud nam je volja. Razumeo sam ga i
pošao za tobom. Otpratićemo te do manastira.
— A posle? — upita ratnik.
— Posle? — počeša se April iza uha. — Otići ćemo već nekuda.
— Imate li povodnike? — upita Jagoš.
— Imamo četiri... — reče Gligor. — Nego... Hm... Šta ćemo s
devojkom?
— Ona će s nama!
— Hm! — opet učini razbojnik. — Kako to „s nama“? Ti u manastir,
a mi u goru!
Jagoš se obrati Grozdani:
— Čula si šta kaže čovek! Kako ćemo da rešimo tvoje pitanje?
— Rešićemo docnije, uz put! — preseče ga devojka. — A sad, dajte
ovamo dve kljusine od tih povodnika, za nas dvoje, pa da što pre
zamaknemo u šumu! Pred nama su ratnici moga strica Beluša.
— Beluša? Beluševa sinovica? Pobegla od Beluša! Gospode, kakva
otresita devojka! A kažeš, Beluševi ratnici su pred nama? — zagrajaše
razbojnici.
— Beluš, Beluš! Do sutra ćete da uzvikujete to prokleto ime i da se
čudite! — doviknu im Jagoš — Čuli ste šta je rekla devojka! Konje
ovamo, pa odmah u šumu!
— Hm! Beluš... Beluševa sinovica! — još uvek su uzvikivali ratnici.
Jagoš i Grozdana pojahaše konje i cela grupa skrenu desno u
šumu.
Beluševi ratnici, premoreni i ozlojeđeni, pošto se dobro nalutaše po
šibljacima, nanovo zađoše u šumu. Najposle, izgubivši nadu da će naći
devojku, izbiše na put. Stotinar Žarko, ne znajući ništa bolje, odluči da se
vrati u Prištinu. Da bi izbegao gnev svoga gospodara, ratnik smisli laž: da
devojku nisu stigli, jer nije ni bežala u tom pravcu.
— Moramo lagati! — reče svojim pratiocima. — Devojku nismo
videli...
— Pa... — stade zatezati najstariji ratnik. — Istina je. Nismo je videli.
Nego, šta ćemo s njenim konjem?
— Najurićemo ga! — odvrati stotinar.
Ratnici, poznajući dobro ćud svoga zlog gospodara, bili su gotovi da

113

lažu i da se kunu u sva čuda na svetu da devojku nisu videli. Oni bez reči
prihvatiše laž. Zalutalog konja pustiše. Stotinar ga dobro ošinu korbačem
po sapima. Životinja podskoči, ritnu se dvaput i jurnu u šumu.

Najstariji ratnik, da bi valjda bar donekle umirio svoju savest, počeša
se iza uha i reče:

— A devojci, kad joj dosadi lutanje po šumi, ne ostaje ništa drugo

nego da se vrati u Prištinu.
— Tako je! — reče stotinar.
— Baš je tako! — dodade drugi ratnik.
Povorka konjanika, sad već bez žurbe, krenu prema Prištini.
Međutim, Jagoš i njegovi pratioci odmicali su kroz šumu, ne

uzbuđujući se što se sve više udaljavaju od puta i pravca svoga cilja.
Aprilovi pljačkaši, čiji se broj u poslednje vreme povećao na trideset, s
blaženim izrazom gledali su iskušenika, bosonogog i sa iscepanom
mantijom. U jednom trenutku Gligor mu se obrati, gledajući ga kao da je
odavno pri bogu:

— Smerni i dobri naš... U svojim molitvama pomeni koji put i nas

grešne, da i mi blagovremeno osetimo milost gospodnju...
— Hoću, rode! — samouvereno odvrati Jagoš.
— Da nam očistiš grešne duše pre nego što promenimo svetom...
— Da vam očistim...
— I da nam pripremiš ulaznicu za rajska vrata... — sad već sa

suzama nastavi Gligor.
— Ćuti, Glišo, rasplakaćeš me! — reče Jagoš obarajući glavu i

gledajući iskosa devojku koja se pakosno smejuljila jašući pored njega.
Gligorovi nekadašnji pljačkaši, iako su godine proveli kraj vojske,

nisu priznati kao pravi ratnici. Valjda iz želje da izbegnu obaveze i tešku
disciplinu, nisu se mnogo ni otimali za to. Više im se sviđalo da budu
ardžije, da čuvaju i timare konje i da ih potkivaju; a čišćenje staja bio im
je svakidašnji posao. U mirno doba April je bio samo nominalni starešina.

Poštovali su ga i pomalo se pribojavali njegove tihe naravi i potuljene
ćudi, i čekali svoje vreme da opet krenu u pljačku. Po onom prećutnom
zakonu u prirodi da se sličan sličnom raduje, prišli su im i drugi
beskućnici, pribili se uz njih i skupa postali družina od trideset momaka.
Samo su njihov bivši starešina Gligor i Dabić podsećali donekle na
ratnike. Njih je vojvoda Vitko osim konjima i oružjem snabdeo i dobrim

odelom. Ostali, zadovoljni onim što imaju na sebi, bili su zadovoljni što su
uz konje dobili mačeve, topuze i samostrele. Zarasli u kose i brade i
odeveni u rite, činilo se da se nekadašnji pljačkaši ni za dlaku nisu
izmenili.

April Sokolović, osećajući još uvek neodoljivu mržnju prema
Turcima, rado se opet stavio na čelo ove grupe nazovi-ratnika, sa željom
da Jagoša otprati do manastira i odlukom da se odmetne u goru.

114

Grupa konjanika išla je kroz šumu naporedo s putem dok ne naiđe
na proređena stabla bukava i hrastova. Ne napuštajući pravac kretanja,

udariše najpre kroz šibljak, a zatim izbiše na prostrane proplanke
okićene žbunovima i gdekojim drvetom. Tek u predvečerje ratnici se
primakoše putu, s namerom da tu provedu noć, okruženi vrzinom i

žbunovima.

Uz put je Jagoš nekoliko puta pokušavao da s Grozdanom

zapodene razgovor. Ratnik je hteo da dozna pravi razlog zbog koga je

devojka pobegla od strica. Ali ceo njegov trud sveo se na kratka pitanja i
još kraće odgovore. Bio je beskrajno srećan što je pored nje, iako je
osećao da ga u nedrima kao žeravica peče pismo njegovog oca upućeno
ocu Radoslavu, igumanu manastira Svete Bogorodice. Nesrećnom
ratniku bilo je jasno u kakvo je iskušenje zapao. Kao mora počela ga je
pritiskivati miso da će zbog te ljubavi, koja mu još uvek izgleda
nedokučna, dići ruke od manastira i na sebe navući prokletstvo svoga
oca, izgubiti baštinu i pravo da se nazove časnim vitezom. Valjda prvi put
u životu Jagoš se našao pred neizvesnošću koja ga je nagonila da

ozbiljno razmišlja. Njegova prenagljena narav morala je da ustupi mesto
laganom i smirenom rasuđivanju. Najposle odluči da se prema devojci

drži obazrivo i da joj nipošto ne pokaže dokle njegova ljubav doseže.
Uzdajući se u oštrinu svoga duha i brze i precizne reakcije svoga uma,
ratnik odluči da iskuša devojku i od nje izvuče sve što se može izvući.
Odbacujući nespretne pokušaje koje je uz put uzalud zapodevao, ratnik
joj na prvom bivakovanju pristupi na svoj uobičajen način.

Kad su pratioci namirivali konje, a zatim večerali i polegali jedan kraj
drugoga da prespavaju noć, Jagoš priđe Grozdani i sede pored nje.
Neko vreme su ćutali bacajući jedno na drugo ispitivačke poglede, kao

dva protivnika pred borbu. Jagoš oseti da pred sobom ima ozbiljnog

takmaca.

Ona prva progovori:
— Ne misliš valjda da pred igumanom manastira izađeš sa pola

mantije?
— Ako nastaviš put sa mnom, nestaće i ove druge polovine! —

odvrati Jagoš, pa, razmislivši malo, dodade:
— Mantija nije važna! Čisto srce je glavno!

— Svakako! — složi se devojka i leže oslonivši glavu na sedlo.
Jagoš oseti kako mu krv tuče u slepoočnicama. Zausti nešto da
kaže, ali se predomisli i oćuta. Više mu se sviđalo da ona opet otpočne
razgovor. On se osloni leđima o stablo iza sebe i zagleda se u pun

mesec koji je rasipao svoju beživotnu svetlost. Krošnje usamljenih drveta
na proplanku stravično su se ocrtavale prema vedrom nebu, a njihove
senke, mračne i izdužene, vidno su se skraćivale, jer su zraci bledog
nebeskog putnika postajali kraći.

115

I Grozdana se beše zagledala u mesec. Ratnik je iskosa posmatrao
njeno lice na mesečini. Činilo mu se da je vrlo bledo i da joj oči čudno
svetlucaju. Devojka je doista bila lepa. Imala je gustu smeđu kosu,
visoko čelo i tanke obrve, kao dva divno izvijena luka. Nos joj je bio
pravilan, mada na vrhu skoro neprimetno izvučen upolje, ukazujući na
osobu prkosnu i pomalo zajedljivu. Usta su joj bila izuzetno lepa, a isto
tako i pravilno usađeni zubi, beli kao u vučice. Lepo izvijena brada
ostavila bi utisak plemenitosti i dobrote da iz crnkastih očiju devojke nije
izbijala podrugljivost. Međutim, Jagošu se činilo da je boginja lepote pala
s neba i legla tu pored njega naslonivši glavu na sedlo.

Najposle devojka opet prva progovori:
— Ni trenutka nemoj da misliš da sam pošla za tobom. Jeli ti jasno?
Ratnik oćuta. Kad ne dobi odgovor. Grozdana nastavi:
— Pobegla sam od bezdušnog tutora i Dubrovčanina za koga je
hteo silom da me uda.
— Lepo, a kuda nameravaš?
— To za tebe nije važno!
— Možda i jeste! Da mene nije bilo, potera bi te stigla i vratila u
Prištinu.
— Istina je! — pridiže se devojka i osloni se na lakat. — Zahvaljujem
ti. Učinio si mi uslugu.
— Zbog čega si me pozvala da bežim s tobom?
— Jer sam znala kuda ideš. Potrebna mi je tvoja zaštita.
— Moja zaštita? — nasmeja se ratnik. — Ja sam goloruk i pored
toga kaluđer iskušenik. Od mene nećeš imati koristi.
— Ovi razbojnici te štite. Zaštitiće i mene.
— Sve zavisi od moje dobre volje! — isprsi se ratnik. — Ako ne
kažeš kud si pošla, oteraću te i ja i moji pratioci.
— To već nećete moći! — prkosno odvrati devojka.
— Gle!
— Ako me oterate, ići ću za vama!
— Onda ćeš dobiti batine... Narediću da te vežu i da te trojica vrate
stricu u Prištinu.
— Ti to nećeš učiniti! — reče devojka, mrdnu ramenima i spusti
glavu na sedlo. — Sad me ostavi. Hoću da spavam.
— Spavaj, slatka dušo! — reče ratnik ustajući. — Dabogda ti na san
došao Dubrovčanin i uz njega stric Beluš.

116

117

Glava dvanaesta

Grupa konjanika, neugledna i malo slična pravim ratnicima, išla je

putevima i stranputicama, zadržavajući se samo radi prenoćišta i kratkih
predaha preko dana. Prisustvo kaluđera iskušenika u izbledeloj i
pocepanoj mantiji i devojke koja je jahala na začelju grupe, potpuno je
dopunjavalo mučan izgled povorke Dobronamerni prolaznici hitro su se
sklanjali s puta praveći slobodan prolaz konjanicima. Gledajući za njima,
čudili su se i zahvaljivali bogu što su žive glave sačuvali, jer dobra
polovina Aprilovih pratilaca podsećala je na ljude koji su ispod vešala
pobegli. Međutim, iskušenik i devojka na kraju povorke izazivali su smeh.
Njena lepota jako je odudarala od bedne spoljašnjosti i unezverenog
pogleda budućeg isposnika. Ali baš ta sprega je uticala na sebre, koji su
ispod oka gledali surova lica pljačkaša. Jer koga bi vraga tražio kaluđer
iskušenik među razbojnicima, a još manje devojka koja svakako pripada
gospodskom soju? Oni su skrušeno prilazili Jagošu s molbom da ih
blagoslovi i molitvama očisti od grehova. I Jagoš ih je blagosiljao
gledajući ukočenim pogledom u nebo, mrmljao neke otpatke od molitava
i za sve to tražio hrane za ljudstvo i konje. Sebri su otvarali mutvake i
vajate, iznosili tvrdi i meki sir, orahe, pogače od ovsena brašna i bardake
sa kvasom i kiselim vinom.

— Neka ste srećni i blagosloveni! — govorio je Jagoš. — Jer ko
nahrani i napoji gladnog putnika tome su otvoreni putevi blagodeti na
ovom i onom svetu.

— Amin, bog te čuo! — krstili su se sebri.
Tako su konjanici dočekivani po sebarskim naseljima i ispraćani sa
bisagama dobro nabijenim hranom i zobnicama prepunim ovsa. U
jednom naselju nađoše Grozdaninog konja. Devojka se obradova kad
ugleda svoga ljubimca. Starešina Radivoje joj predade životinju smešeći
se i ne zatraži nikakvu nagradu. Ali Grozdana izvuče iz nedara kesicu s
novcem, izruči na dlan deset zlatnika i pokloni ih starešini naselja.
April se tiho obrati svojim ljudima koji su pohlepno gledali u zlato:
— Ne bio ja April Sokolović ako prvom od vas koji se pojagmi na
zlato ne razlupam glavu topuzom!
— Antihristi! — kroz zube prošaputa Jagoš Oči će vam ispasti!
Upamtite: proklet umire svako ako makar samo u srcu oseti pohlepu na
tuđe.

118

— Božiji čovek! Gospod nas je usrećio! Ovakvi postaju sveci! —
zagrajaše sebri krsteći se i bacajući podozrive poglede na pljačkaše.

— Gde bismo mi! Nećemo tuđe! Da nas bog ukloni od zla! Neka

smo prokleti! — zabrundaše Gligor i njegovi ljudi.

I bili bi prokleti da su znali koliko su blizu velikom iskušenju. Jer

Grozdana je, pre polaska iz Prištine, u postavu sedla ušila tri stotine

zlatnika. Sebri su joj vratili i konja i sedlo i zlatnike. Ona to poveri samo

Jagošu.
— Ne pominji ostalima. — reče joj ratnik. — Iskušenje raste sa

količinom zlata. Ako doznaju za te dukate, prepući će nekom od njih srce
i prerezaće ti grlo na spavanju.

— Ja ću se već njima odužiti. — reče devojka.

— Oduži im se, ali ne pominji zlato.
Četiri dana i toliko noći odvajali su ih od Prištine. Prešli su Južnu

Moravu, prebacili se preko Nišave, prošli valovito podnožje Svrljiških

planina, stigli nadomak Timoka i krenula uz reku. Pošto se dan
približavao kraju, ratnici su se počeli osvrtati tražeći zgodno mesto za
bivak. Odjednom im, do ušiju dopreše glasovi: dovikivanje ljudi, plač

dece i blejanje ovaca.
— U blizini je naselje. — reče Gligor.
— Tako izgleda. — prihvati April. — Nije daleko. Nastavićemo put.
Ratnici zađoše u šumu. Mada im se činilo da glasovi dopiru iskosa s

desne strane, nastaviše krivudavim putem koji svakako vodi u naselje.
Odjednom, na stotinak koraka ispred sebe ugledaše nekakvog dečaka
kako kao bez duše pretrča put i zamače između debelih stabala.

— Neko ga goni. — reče April.
— I meni se čini. — dodade Jagoš.

Do nozdrva im dopre miris paljevine. Desno, na nizbrdici koja se
završavala jarugom, žagor se pojačavao. Ratnici zaustaviše konje
zgledajući se i ne znajući šta da preduzmu.

— Dajte mi nešto od oružja. — reče Jagoš. — Izgleda da ćemo imati
veselja napretek. Razbojnici su napali i opljačkali sebarsko naselje.

Pogledajte...
Ratnici se prenuše Između drveća, levo niz padinu kolao je dim.
— Gori naselje! — uzviknu Dabić.
— Trojica neka ostanu kraj devojke, a ostali za mnom! — reče

Jagoš prihvatajući topuz koji mu je Gligor pružio.

— Samo oprezno! — dobaci April.
Jagoš se stavi na čelo grupe:
— Krenućemo nizbrdo kroz šumu da vidimo najpre s kim imamo

posla. Sjašite, momci, i povedite konje.
— I ja ću s vama— dobaci Grozdana.
— Ne! — odvrati ratnik. — Tebe ćemo povesti kad pođemo da

119

plašimo vrane.
Obrativši se trojici određenih da je čuvaju, dodade:
— Vodite je u šumu prema jaruzi!
Devojka mu doviknu:
— Ne znam ko je prikladniji za plašilo! Kad te razbojnici ugledaju, od

užasa će im kosa krenuti uvis!
— Napast... Zubobolja! — nasmeja se April.
Išli su blagom nizbrdicom obilazeći debela stabala. Kad šuma poče

da se proređuje, Jagoš, mahnuvši rukom ratnicima da stanu, dade znak
Aprilu da ga prati. Pošto predadoše vođice svojih konja pratiocima,
nastaviše put. Na šumu se naslanjao uzan pojas gusto zbijenih mladica.
Dva ratnika se stadoše probijati i uskoro izbiše na proplanak. Pred očima
im se pružala strma livada obrasla žbunovima. Dole u podnožju ugledaše
sebarsko naselje obavijeno dimom. Kolibe, košare i mutvaci već su
dogorevali, a stogovi sena i slame buktali su na sve strane. Dva ratnika
ugledaše gomilu konjanika kako se svrstavaju. Po žurbi, Jagoš i April
uvideše da se razbojnici pripremaju da napuste naselje.

— Gospode! — uzviknu April nadnoseći dlan nad oči. — Ono su
Turci!

— U pravu si! — dodade Jagoš upirući pogled prema naselju i
žmirkajući, jer su mu kosi sunčevi zraci pravo u oči udarali.

— Turski ratnici! — ponovi April. — Ima ih najmanje sto pedeset.
— Ne možemo ih napasti! — sleže ramenima Jagoš. — Malo nas je!
Čekaćemo da krenu, a onda za njima...
— Samo tako! — složi se njegov drug. — Napravićemo im negde
zasedu ili ih napasti u bivaku
— Pogledaj! — reče Jagoš. — I robove vuku za sobom,
— Dobar znak! — sevnu očima April. Ići će polako...
Dva ratnika se povukoše i uskoro se pridružiše svojima.
— Turci! Ima ih bar sto pedeset — obrati se April Gligoru i ostalima.
— Ako dozvolim da mi ijedan umakne, neka me posred lica pljune ko
hleba ne jede!
— Znači, opet s Turcima? — reče Dabić.
— Opet!
Ratnici odlučiše da potraže begunce iz naselja i lako ih nađoše u
jaruzi obrasloj u gust šibljak. Po prestrašenim licima ljudi i plaču žena
videlo se da su preživeli strašne trenutke. U jaruzi ih je bilo oko tri
stotine.
— Turci su nas napali! — reče najstariji među izbeglicama. — Sreća
što smo ih primetili blagovremeno... Da nismo pobegli iz naselja, sve bi
nas pobili ili porobili...
— Krenućemo za njima — odvrati Jagoš. — Ima li među vama ljudi
koji žele da se osvete? Neka pođu s nama...

120

— Ima... Ima... — odazva se nekoliko glasova. — Poći ćemo i boriti
se s prokletnicima!

— I robove su poterali. Videli smo bar pedeset ljudi i žena povezanih
na konopac.

— To nisu naši — odvrati jedna žena. — Sigurno su ih pohvatali u
drugom naselju.

— Imate li konja i oružja? — upita Jagoš.
— Slabo! — odvrati jedan snažni sebar. — Ali ne mari. Poći ćemo
pešice. Borićemo se motikama i sekirama.
— Borićemo se, još kako! — dobaci drugi.
— Izdvojte se koji hoće s nama...
U skupu za časak nastade žagor i komešanje. Sebri se stadoše
izdvajati.
— Poći ćemo dole u naše naselje da uzmemo motike i sekire. —
reče jedan.
— Ako samo nađete — reče April. — Turci su spalili sve.
Žene zakukaše. Vrisak dece im se pridruži. Oko četrdeset mlađih i
snažnijih ljudi smesta istrča iz jaruge i uputi se prema naselju.
Grozdana je sedela na jednoj kladi i bacala prestrašene poglede na
begunce i ratnike.
— Šta nameravate? — obrati se Jagošu.
— Idemo u poteru za turskim pljačkašima. Dok ne sateramo celu
grupu, nema ništa od mog manastira i tvog Golupca.
— I ja ću s vama! — uzviknu devojka.
— Razume se! Čuvaćemo te... Bar ćeš imati prilike da vidiš kako se
bore ljudi koje niko ne smatra za ratnike.
— Koliko ima Turaka?
— Oko sto pedeset.
Grozdana preblede. Drhtavim glasom reče:
— Oni će vas uništiti!
— To ćemo tek videti!
Uskoro se pojaviše sebri. Od oruđa našli su svega dve sekire i pet
motika.
— Ne mari, braćo — reče im Gligor. — Poći ćete goloruki. A ko se
od vas vrati živ, imaće i konja i oružje i dobro odelo.
— Jesmo li složni? — upita April.
— Jesmo! — graknuše sebri.
— Onda napred! Moramo žuriti da pre mraka krenemo tragom
dušmana.
Ratnici pojahaše konje i poteraše ih uzbrdo kroz šumu. Odabrani
sebri pođoše za njima. Uskoro se cela grupa dohvati puta, siđe
nizbrdicom i spusti se u spaljeno naselje. Skoro sve kolibe i košare bile
su pretvorene u pepeo. Ratnici ugledaše dvadesetak leševa ljudi i žena.

121

Aprila Sokolović lako pronađe tragove nasilnika. Utisnute konjske kopite
u zemlju jasno su pokazivale na koju su stranu otišli.

I pošli su tragom turskog odreda ne sluteći da njihovi koraci znače
početak novog rata, junačkih dela i teških patnji. April i Dabić odmah
isprednjačiše za čitava dva strelometa. Kao dobri psi tragači, ni za
trenutak nisu gubili iz vida pravac kojim su otišli pljačkaši. U sumrak
naiđoše na ženski leš. Robinja je svakako posustala i pala. Turci su je
izbacili iz grupe i isprobadali mačevima. April i Dabić zaustaviše konje.

Kad pristiže cela grupa ratnika, April se obrati Jagošu:

— Na dobrom smo tragu. Kopita turskih konja ostavila su sveža

udubljenja u zemlji. Razbojnici nisu daleko.

Jagoš klimnu glavom i zagleda se u bledo lice devojke. Grozdana je
sa suzama u očima gledala ubijenu ženu.

— Zar je ona nešto skrivila? — tiho reče.
— Jeste! — odvrati Jagoš. — Kriva je što nije do kraja izdržala
patnje i poniženja. Zbog toga su njeni mučitelji izgubili desetak zlatnika.
Po pravu nasilnika, ko padne, taj se više ne podiže.
Gledajući užasnuto lice devojke, ratnik nastavi:
— Tek ćeš se nagledati njihovih nedela. Ali, bojim se da će te
užasnuti i naši postupci.
— Verujem! Ubijaćete ih. A šta ćete ako uhvatite nekoliko živih?
Nećete ih valjda prodavati?
— Bože sačuvaj! Njih ćemo okačiti o drveće da se suše i da posluže
za primer drugima.

Devojka se strese.
— Naviknućeš se već. — nasmeši se Jagoš. — A za to vreme stići
ćeš do Golupca. U tome gradu bićeš sigurna.
April i Dabić opet isprednjačiše, sad već terajući konje kasom, jer se
mrak približavao. Glavna grupa ratnika pođe za njima.
Jagoš je posmatrao sebre koji su krepko pešačili kraj konjanika.

— Pogledaj ih! — obrati se devojci. — Oni ne prezaju i bez oružja
da jurišaju na neprijatelja. Njima nisu potrebne priče o miru, savezu i
prijateljstvu s Turcima Znaju oni bolje nego svi naši državnici šta treba da
rade. Taj posao je Jasan i prost: boriti se i tući ugnjetače i tamaniti ih kao
zmije otrovnice ili besne pse...

— Hej, momci! — doviknu im. — Pred nama je borba. Nećete valjda
golim rukama na neprijatelja?

Sebri se stadoše zgledati
— Otećemo oružje od turskih pljačkaša — reče jedan.
— Otećeš ti đavolju strinu! — dobaci drugi, postariji sebar. — Imamo
dve sekire. Sad će biti oružja napretek. Secite! — podviknu ostalima
pokazujući na mlade obline divljeg bagrema.
Sekire proradiše Za tili čas svaki sebar držao je u rukama

122

pozamašnu toljagu.
— Neće se naše ime zatrti! — reče najstariji među sebrima vitlajući

motkom.
Mrak se već spustio kad se dva izviđača pojaviše na putu.
— Našli smo ih! — reče April. — Utaborili su se s one strane

Timoka, na jednom proplanku. Konje su rasedlali.
Jagoš se zamisli. Od reke ih je odvajalo više od pet milja.
— Neće valjda krenuti dok ne stignemo do njihovog bivaka. — reče.
— Ne verujem! — odvrati ratnik. — Prokletnici su se razbaškarili kao

da su posred svoje zemlje.
Gonjenje turskih razbojnika nije bila njihova dužnost .Oni su mogli

mirno proći pored spaljenog naselja i, srećni što su izbegli sukob s
pljačkašima, nastaviti put prema Golupcu. Ali Jagoš i April Sokolović
znali su da je najbliži grad Bovan od tog mesta udaljen bar trideset milja.
A oni kojima je dužnost da čuvaju sebarska naselja i progone razbojničke
družine, retko su zalazili tako daleko od svoga staništa. Jagoševa
naprasita narav gonila ga je da nasilnike napada i da se s njima bori do
uništenja. Ratnik bi celog života osećao stid da je pustio turske pljačkaše
da nekažnjeno odu i odvedu robove. Grozdana, do čijeg lepog mišljenja
je ratniku i te kako stalo, nalazila se kraj njega. A April Sokolović pre bi
skapao nego da propusta priliku da se sukobi s Turcima. Njegovi ratnici
odavno su priželjkivali da otpočnu borbu, u ovom slučaju osobito, jer su
bili u pitanju turski pljačkaši. Znali su oni da će osim slave dobiti i
bogatog plena u konjima, odelu, hrani i novcu. Za Gligora, Dabića i
ostale ovakva prilika značila je pravu blagodet. Zbog toga su svi ratnici
bili radi da prate i napadaju turske razbojnike, makar i do Drenopolja
morali da ih gone.

Kad stigoše do obale Timoka i zađoše u vrbak, April zaustavi grupu
konjanika. Svi sjahaše.

— Četvorica za mnom i noževe u šake! Možda su prokletnici

postavili straže s ove strane reke.
Četiri postarija ratnika, svakako najvičnija prikradanju, začas se

izgubiše u mrak za svojim vođom.
— Spremite se za napad! — obrati se Jagoš ostalima. — Prepad

mora biti brz i žestok, udarci hitri i smrtonosni...
Jagoš baci pogled po sebrima koji su se tiskali oko njega:
— Momci, skrećem vam pažnju da ne istrčavate ispred naših

boraca, jer s pravim ratnicima teško ćete moći da izađete na kraj. Ako
Turci nagnu u bekstvo, vaše toljage dobro će poslužiti. Ta vrsta oružja u
takvoj prilici više vredi nego mačevi, bodeži i topuzi. Dakle, sačekajte taj
trenutak i onda juriš za beguncima. Da se ne bismo u mraku između
sebe tukli, poklič će nam biti „Jagoš“... Petorica neka ostanu kod konja i
da čuvaju devojku, a ostali polako za mnom.

123

— Ako želite valjano da se namlatite turskih razbojnika rasporedite
se kod njihovih konja. — reče sebrima April Sokolović.

Na obali reke ratnici se spojiše sa izviđačima.
— Stražari su im sigurno na onoj strani. — reče April. Tamo iza

vrbaka videli smo da svetluca vatra.

— Je li daleko? — upita Jagoš.

— Nema ni dva strelometa odavde.
— Sad više ni reči! — dobaci Jagoš. — Prelazite preko reke, po
mogućstvu bez bućkanja po vodi; a kroz vrbak neću da čujem ni grančica
da zapucketa. Izviđači, napred! Pazite na stražare!
Turski pljačkaši, uvereni da im opasnost niotkud ne preti, bezbrižno
su sedeli kraj vatra ili leškarili naslonivši glavu na sedlo. Njihov vođa,
Deli-baša, mladi i neustrašiv ratnik begovskog porekla, nekoliko puta je
pravio pohod na Srbiju radi pljačke i uvek se bez štete prebacivao preko
granice u Bugarsku. Njegovi ratnici uvek su za pola dana izmicali ispred
potere, mada su redovno gonili robove ispred sebe. Pljačkaši, znajući da
od bugarske granice nisu udaljeni više od sedam milja, bili su uvereni da
ih niko po noći neće goniti, a kad bi i hteo, ne bi ih mogao stići niti
pronaći. Zadovoljni zbog dobro obavljenog posla, odlučili su da se
nekoliko časova odmaraju, i da puste konje da se napasu i provaljaju po
sočnoj travi.
Krajeve konopca za koji su bili povezani robovi, pljačkaši su vezali
za dve mladice crnog gloga. Tri vatre, dobro zažarene i bez plamena,
bacale su rumenkaste odsjaje naokolo, ističući tamne obrise ratnika koji
su sedeli prekrštenih nogu ili ležali na zemlji. Kraj svake vatre okretale su
se na ražnjevima po dve ovce. Loj je kapao na žeravicu šireći u tihoj
letnjoj noći zadah izgoretine. Već je i pečenje počelo da rudi dražeći
zamamnim mirisom nozdrve gladnih pljačkaša.
— Polako okrećite te ražnjeve da se brže ispeče — reče Deli-baša
zevajući. — Valja nam malo i pridremati dok ne krenemo.
Mladi begović se promeškolji na tvrdoj zemlji, osloni glavu na sedlo i
zagleda se u zvezdano nebo.
— Kad mesec izađe, moramo već biti na putu. Čuješ, Tahire. Dajte i
robovima da jedu koliko da ne skapaju dok ne stignemo do tržišta.

Dodajte im i vode.

— Vode su pili kad smo prelazili reku.

— Dede, da se to jede, pa da smenimo straže. Nek se i oni prihvate
— reče Deli-baša. — Još malo pa nećemo morati ni da ih postavljamo!
Kaurski psi ulenjili su se u dobru. Nije im stalo do borbe... Niko, brate, i
ne pomišlja da nas goni. Šta to bi? — prenu se begović. — Alah ti,
Tahire, ču li štogod?

— Kao da neko dreknu dole u vrbaku.
— Dreknu, i meni se učini.

124

— Dreknu, bogami! — dobacivali su ratnici
— Manj ako nije drekavac? Ima njih, kažu, ovuda, osobito kraj reka
— umeša se jedan stari ratnik. — To su đavolja štenad. Kidišu samo na
decu. Odraslima ne mogu nauditi.

— More, da nam neko ne pridavi stražare! Batali, stari, drekavce,
uzmi pet momaka pa zađi malo kroz vrbak — reče Deli-baša.

— Zar baš ja? — bojažljivo odvrati stari ratnik.
— A ko bi drugi!? Eto, i sam govoriš da drekavac ne udara na
matore.
Nekoliko ratnika mučno se nasmeja. Smeh im je bio štektav, nalik
na vrečanje, jer je probuđeni iskonski strah počeo da zalazi u njihova
srca. Iako su ostavili reku podalje iza sebe, isto tako i šiblje i vrbe sa
kvrgavim stablima, činilo im se da su iz tamne vode počele da izviruju
koščate ruke, i ljigave glave demona sa zelenim očima, da se zli i opaki
spremaju da otpočnu svoje lutanje kroz mrklu noć.
Nekoliko ratnika zakolaše i rebreći se stadoše uzvikivati:
— Poći ćemo... Zašto da ne pođemo! Treba smeniti straže.

Odjednom se prolomi vika. U bivak sa tri strane upadoše April,
Jagoš i njihovi pratioci. Sa topuzima i isukanim mačevima napadači
jurnuše u gomilu prestravljenih turskih ratnika. Jagoš, držeći u levoj ruci
dvorezni nož a u desnoj topuz, kao utvara je proletao kroz bivak i
preskakao vatre delići udarce brze i smrtonosne. April, Dabić i Gligor,
znajući da im u iznenadnom prepadu leže uspesi i pobeda, tukli su se
mahnitom brzinom. Njihovi pratioci dočekivali su na noževe i topuze
preneražene begunce ili ih nagonili jedne na druge. Deli-bašu i njegove
ljude spopade užas. Dok su se pribirali i prisetili oružja, polovina ih je
popadala.

— Za oružje, prokleti da ste! — dreknu mladi begović, potrže mač i
jurnu na Jagoša.

April mu sa strane podbaci među noge dršku od topuza. Turčin se
prodra i pade preko vatre. Dabić ga dohvati za ramena i uspravi na noge.

— Ovo im je vođa— reče i klepnu ga drškom od topuza po glavi.
— Živoga hvataj! — dobaci April.
Borba je bila neviteška, podmukla, krajnje žestoka i surova, kao kad
udare zli na gore. Preneraženi turski pljačkaši najposle shvatiše da im
spas leži u sopstvenoj desnici ili u brzim nogama. Braneći se besomučno
i krčeći sebi prolaz, neki se probiše kroz grupe napadača i osetivši pred
sobom slobodan prostor, jurnuše prema ivici šume. U želji da se
dočepaju konja koji su tu rasedlani pasli, turski pljačkaši naleteše pravo
na toljage razjarene grupe sebara. Derući se iz sveg glasa „Jagoš!
Jagoš!“, prostaci su izmahivali močugama, zakačinjali jedni druge, tiskali
se između sebe i bezumno udarali po turskim beguncima. Najposle, u
nastupu besa, pobacaše motke i stadoše u mraku hvatati i daviti

125

prestrašene pljačkaše. Vika, krkljanje i zapomaganje prolamali su noćnu
tišinu.

Za to vreme, u bivaku su bili na nogama samo April, Jagoš i njihovi
pratioci. Dok su jedni sekli veze na rukama robova, drugi navališe da
kidaju i jedu polupečeno meso s ražnjeva

— Naložite vatru! — viknu Jagoš.
Dabić i Gligor baciše na žar gomilu suvog granja.
— Sada ćemo videti koga smo uhvatili — reče April, vukući prema
vatri mladog begovića.
— Izgleda da je živ? — reče Gligor.
— Živ je. I još će dugo poživeti dok ne stigne pred lice svemogućeg
Alaha — odvrati April vezujući konopčićem ruke zarobljenika.
— Izgleda da nam je krupna riba uletela u vršku — reče Jagoš
prilazeći. — Gledajte to raskošno odelo! Gospodski sin! Mora da pripada
spahi-oglanima, kukala mu majka!
Suvo granje je uveliko buktalo osvetljavajući bradata lica ratnika i
leševe rasturene po bivaku. Zarobljenik zatrepta i osvesti se.

— Budi se — dobaci April.
Deli-baša uputi krvnički pogled ratniku.
Po njegovom umilnom pogledu reklo bi se da je uveren da se nalazi
u dženetu.
Oslobođeni robovi pridružiše se onima što su jeli ovčije pečenje. U
bivak pristigoše i sebri borci. Oni zarediše da ubijaju ranjene turske
pljačkaše i da prevrću i pretresaju leševe. Gligor i Dabić utvrdiše da su
petorica od njegovih poginula u borbi, a trojica ranjena.
— Bog neka se smiluje njihovim napaćenim dušama! — reče Dabić
krsteći se.
— Amin, bog te čuo! — dodade Gligor.
Jagoš je razumevao i ponešto govorio turski. On reši da sasluša
zarobljenog vođu pljačkaša pre nego što ga pošalje vojvodi Vitku u

Prištinu. Želeo je da dozna da li se turski odred ratnika na svoju ruku
prebacivao u Srbiju radi pljačkanja ili ga je neko slao. Ne hoteći da gubi
vreme, ratnik izvadi nož.

— Deli-baša. — reče — iskopaću ti desno oko i odseći levo uho, ako
ne kažeš ko te je poslao ovamo u pljačku.

Mladi begović se stade uvijati pokušavajući da se oslobodi veza
Videći šiljak od noža pred svojim nosem, drhtećim glasom uzviknu:

— Alah!
— Sa Alahom ili bez Alaha, tek nećeš doživeti starost! Ćorav i čuljav
otići ćeš vezan u Prištinu, ako ti ovaj moj prijatelj ne iskopa i drugo oko i
ne naredi da te ovde obese.
April se kao orlušina nadneo nad vođu pljačkaša. Iz njegovih
žućkastih očiju izbijala je mržnja od koje Turčina spopade užas

126

— Govoriću! — reče tiho — Nismo svojevoljno išli u pljačku.
Nagonio nas je rumelijski beglerbeg Sinan-paša. On se sprema da s
vojskom upadne u Srbiju...

— Šta ?! — dreknu Jagoš.
April Sokolović se trže:
— Gospode! — uzviknu. — Više si se uplašio nego zarobljenik. Šta
ti je rekao Turčin?
— Sinan-paša, desna ruka sultana Murata, upašće u Srbiju!
— Moj veliki gospodar — nastavi zarobljenik slobodnije — osvetiće
smrt dece Alahove koju ste noćas pobili. Ako ubijete i mene, njegov
dolazak znači propast i vašu i vaših gospodara...
— To ćemo tek videti! — škrgutnu zubima Jagoš.
Međutim, sebri koji su se borili i oslobođeni robovi zahtevali su da im
se preda zarobljenik.
— Hoćemo da ga obesimo! — reče jedan.
— Najpre na muke da ga stavimo, — dodade drugi.
— On je još jedini u životu...
— Ćutite! — odbrusi im Jagoš. — Njegova družina je uništena. On
će biti odveden u Prištinu...
— Nećemo! Ne dozvoljavamo! Smrt razbojnicima! — zagrajaše
sebri tiskajući se oko vatre.
— Ko su razbojnici? — upita April pretećim glasom.
— Svi koji brane pljačkaše i naše dušmanine! — odvrati jedan grlati
sebar.
Gligor i Dabić neprimetno su pribirali svoje ljude oko sebe.
— Budite spremni! — tiho im dobaci Jagoš, pa se obrati sebrima:
— Zar je to vaša zahvalnost? Osvetili smo vaše spaljeno naselje i
oslobodili robove... Plen koji ćete dići sa pobijenih neprijatelja, sigurno
više vredi nego spaljene prnje i čatrlje tamo dole u naselju! Ako se ne
povučete i ne pokajete za svoju drskost, pred bogom ćete odgovarati
pošto najpre od nas dobijete valjane batine! Zarobljeni vođa pljačkaša
mora živ da stigne u Prištinu. Ko se tome usprotivi, neka zna da će mu to
biti poslednja nasrtljivost u životu... A sad, odbijte dalje od vatre, dok
nisam podviknuo svojim ljudima da jurišaju na vas!
Sebri se stadoše zgledati. Preteće reči kaluđera iskušenika nateraše
ih da se povuku. Oni se gunđajući udaljiše stotinak koraka i naložiše
vatru u blizini šume
Međutim, stiže i Grozdana sa svojim pratiocima. Videvši da se
devojka grozi ljudskih leševa, Jagoš smesta naredi svojim pratiocima da
se spreme za pokret. Ratnici pojahaše konje i stavivši zarobljenika u
sredini, nastaviše put
— Uništili ste celu grupu pljačkaša? — reče devojka gledajući
Jagoša s divljenjem.

127

— Pitanje je! — odvrati ratnik. — Verujem da je nekima pošlo za
rukom da šmugnu u mrak. U ovakvoj prilici retko se desi da svi izginu!

— Hm! — učini devojka. — Izgleda mi da ti bolje odgovara ratnički
nego kaluđerski posao!

Povorka konjanika udarila je natrag prema Timoku, pregazila reku i
dohvatila se puta kroz šumu. Mada su išli laganim korakom, konji su se
spoticali o žile i panjeve ili udarali kopitama o tvrde džombe i kamenje.
Na jednoj raskrsnici Jagoš zaustavi povorku:

— Dabić i Gligor moraju natrag za Prištinu! — reče.
— Tu smo! — odazvaše se iz mraka ratnici.
— Odvešćete zarobljenog vođu pljačkaša i predati ga vojvodi Vitku.
Recite mu da ga sasluša, da ga stavi na muke, more i kožu neka mu
odere dok ne dozna za pohod Sinan-paše! Odaberite nekoliko ljudi da
vas prate.
— Ne treba nam niko! Sami ćemo ići! — odvrati Gligor.
April Sokolović im se obrati:
— Vrati te se što pre... Naći ćete nas u blizini manastira Svete

Bogorodice kod Golupca.
— Od vojvode u Prištini morate doneti pismenu potvrdu da ste

zarobljenika predali. — reče Jagoš
— Razume se! — uglas odgovoriše ratnici polazeći.
— I dobro čuvajte roba! Pazite da vam ne pobegne. Šaljem ga

vojvodi Vitku mesto pisma! Zato mora živ da stigne.
— I stići će! — dobaci Gligor iz mraka.
Prenoćili su na jednom malom proplanku pored puta. April Sokolović

i devojka probdeli su celu noć kraj trojice ranjenika koje su s mukom
doveli do bivaka. Zahvaljujući dobrim melemima, dva ranjenika se pred
zoru smiriše, dok je treći, ranjen u trbuh, umro u toku noći.

Sutra dan nastaviše put. Jagoš po drugi put pokuša da dozna kome
u Golupcu ide Grozdana.

— U tom gradu živi moj ujak — reče devojka. — Njega stric Beluš
ne podnosi. Mislim da bi bio u stanju i da ga ubije. Zbog toga sam
sigurna da me tamo neće tražiti. Ako me i nađe, neće me dobiti, jer i moj
ujak Beluša ne podnosi...

— Kakva divna sprega! — uzviknu Jagoš. — Ako ta dva petla puste
krv jedan drugom, ti ćeš biti slobodna kao ptica na grani. Osim ako ne
želiš da tražiš drugog tutora?

— Jednoga sam već presita! Videću kako će se ujak pokazati.
— Diži ruke i od njega i traži trećeg!
— Gde da ga nađem? — odvrati devojka smešeći se. — Ti mi
pomozi... Pametan si, a uz to još i kaluđer i nenadmašan ratnik!
Jagoš oseti kako mu srce zaigra. Htede da odgovori, ali oćuta.
Jašući naporedo, oboje utonuše u razmišljanje. Njihovi pratioci,

128

galameći, pričali su i prepričavali događaje od protekle noći.
U jednom trenutku Jagoš primeti da ga devojka iskosa pogleda. Kao

dva krivca uhvaćena na delu, oboje se nelagodno nasmejaše.
— Gde smo stali? — reče devojka.
— Govorili smo o onom trećem, najglavnijem — odvrati ratnik.
— Tako je! Rekla sam da ga ne mogu naći... I kako da ga nađem

kad, eto, najbolji momci odlaze u manastir!
— Odlaze, ali mogu izaći kad im dozlogrdi! — odvrati Jagoš. — Jer

vrata ne služe samo kao ulaz. Kroz njih se može i izaći!
Oboje se nasmejaše. Ratnik oseti da je nekako uspostavio vezu s

devojkom.
— Odsedeću četrdeset dana u manastiru, postiću i moliti se bogu —

da mi što pre pruži mogućnost da se s tobom nađem u Golupcu. Onda
ćemo se vratiti oboje u manastir i... svi su izgledi da ćeš dobiti onog
trećeg, najglavnijeg!

Devojka se nasmeja:
— Da vidimo najpre šta će reći moj ujak.
— Zadaviću ga pa neće moći ni reč da progovori, ako ga već ne
okačim o granu da se suši!
— Zar i njega?
— I njega i Dubrovčanina Bobalića i sve koji mi se ispreče na putu...
A tvome stricu Belušu reći ću da je nabubreli pacov, Joakimu Mudrom da
je lud, a mome ocu Todoru Besovitom...
— Šta li ćeš tek njemu reći? — zatrepta devojka.
— Reći ću mu da potraži sebi drugog sina i naslednika!
— Ipak, otići ćeš u manastir? — upita Grozdana.
— Da se razumemo… — gledajući je bezazleno odvrati Jagoš. —
Sve što sam rekao da ću učiniti važi samo ako dobijem tebe. U
protivnom, neka teče voda kud je tekla, a ti idi u Golubac svome ujaku.
Kad se sretneš s njim, dabogda ti se smučio na prvi pogled!
U takvim i sličnim razgovorima, Jagoš, Grozdana i njihovi pratioci
stigoše do padina Homoljskih planina, dohvatiše se doline reke Peka i
četvrtog dana stigoše nadomak grada Golupca.

129

Glava trinaesta

Gligor i Dabić srećno su stigli u Prištinu i Deli-bašu predali vojvodi

Vitku. Istaknuti ratnik sasluša pričanje Aprilovih ljudi i, nagradivši ih sa po
deset zlatnika, oprosti se s njima.

U gradu su se zatekli čelnik Radič i vojvoda Mihailo. Tako se desilo
da tri viteza saslušaju zarobljenika.

Vođa turskih pljačkaša ponovi sve što je Jagošu rekao. Vest da
Sinan-paša tek što nije s vojskom upao u Srbiju zaprepasti vitezove.

— Šta sad? — reče čelnik Radič gledajući ubledela lica svojih
prijatelja. — Despot Stefan je s velikim brojem ratnika otišao da brani
Srebrenicu od Bosanaca, a Ðurađ Branković je u Beogradu.

Vitko i Mihailo se pogledaše. Znali su oni da u Prištini, Kruševcu,
Stalaću, Prokuplju i drugim gradovima sedi samo neznatna posada sa po
nekoliko stotina konjanika i pešaka. Glavna srpska vojska boravila je u
Beogradu, Mačvi i duž reke Drine.

— Teži trenutak se ne može zamisliti! — reče Mihailo.
— Iznenada, mučki, nevišteški! — škrgutnu zubima Vitko —
Skupićemo na brzinu sve ratnike i krenuti u susret Turcima.
— Drugo nam ne ostaje — složi se Mihailo.
Čelnik Radič ih preseče pogledom:
— Odakle da skupite ratnike? — reče. — Da ih povučete iz
gradova? Ili mislite da ćemo biti u stanju da zadržimo tursku navalu?
Zaboravili ste da Azijati nikad ne preduzimaju pohod ove vrste bez
velikog broja ratnika. Pregaziće nas, a gradovi će im, jedan za drugim,
bez borbe pasti u ruke.
Radič se najednom prenu, zgrabi zvono sa stola i zazvoni. U odaju
utrčaše dva stražara.
— Dovedite onog zarobljenog Turčina — reče im.
Kad ratnici izađoše, nastavi:
— Pitaćemo ga kolika je vojska u Sinan-paše.
— Slagaće reče Mihailo. — Namerno će preuveličati da nas zaplaši.
— Ako osetim da laže, probošću ga mačem. Sad se radi o životu i
smrti. — reče Vitko.
Radič je znao turski. Kad uvedoše Deli-bašu, odmah mu se obrati:
— Govori i ne laži... Koliko ratnika ima Sinan-paša?
Turčin se stade smejuljiti. Drskost mu se povratila.

130

— O! — reče — ima on ratnika više nego na gori listova i na livadi
travki! Silan je to vojskovođa! Kuda prođe, za njim ostaju samo gola
zemlja i nebo.

— Koliko ima ratnika? — mršteći se ponovi pitanje Radič
— Više nego pčela u uljaniku sa tri stotine košnica...
Vitko isuka mač, priđe Turčinu i upre mu vrh u podgrlac.
— Vidiš! — reče Radič. — Ovaj ratnik će te ubiti ako ne kažeš istinu.
— Neka me ubije! — izbeči se zarobljenik. — Moj gospodar će me
osvetiti. Kroz tri dana njegova vojska biće ovde. Onda teško vama!
Radič se obrati Vitku:
— Skloni mač! Ako ga ubiješ, ništa nećemo saznati. Ima i drugi
način da Turčin progovori.
Čelnik opet zazvoni.
— Odvedite roba i predajte ga dželatu — obrati se stražarima.
— I ja ću s njima — reče Vitko. — Narediću da mu udare sto batina
po tabanima.
— Dobro je i probitačno! — nasmeši se Mihailo.

Tu vrstu kazne Turci su izmislili.

Stražari, sužanj i Vitko napustiše odaju.
— Nećemo gubiti vreme — reče Radič. — Poslaćemo glasnike na
sve strane. Ko se odazove i stigne na vreme, biće nam kao da je s neba
došao! Ali najpre treba obavestiti despota Ðurđa. Ako Deli-baša nije
slagao, za tri dana imaćemo Turke na vratu.
Deli-baša nije izdržao ni pet štapova. Progovorio je kukajući kao da
mu kožu deru: Sinan-paša pošao je na Srbiju sa dvadeset hiljada

konjanika i dvaput toliko pešaka. Ta vojska treba da izbije u dolinu

Nišave i da okrene prema Kruševcu. Zarobljenik je toliko znao.

Vest o najezdi turske vojske munjevito se pronela kroz Prištinu,

prešla gradske zidove i preletela preko polja, reka, bregova i planina
unoseći u svačije srce strah i pometnju. Sebri i niža vlastela sa padina

Svrljiških planina. Midžora i Babušnice, a osobito iz doline Nišave,
smesta počeše napuštati svoje domove. Puni zlosrećnog iskustva, oni
nisu proveravali te prve leteće glasove, niti su čekali da se potvrde. Jedni
su zamicali u planine skrivajući se po dubokim i dobro zaklonjenim
jarugama, gde Turci bez preke nužde nikad ne zalaze. Drugi nagoše da

beže prema gradovima, Prokuplju, Prištini i osobito prema Kruševcu. Dva
dana i dve noći svi putevi, stranputice i bogaze bili su zakrčeni. Povorke
ljudi i žena s decom navirale su odasvud i izbijale na glavni drum koji

vodi za Kruševac. Pretovarena kola i kljusad tiskala su se po putevima
utanjajući u dželepe rogate marve i čopore ovaca, koza i svinja. Masa
naroda tekla je prema zapadu i severu primajući uz put nove grupe i
grupice, kao što reka prima rečice i potočiće.

Odvažniji i ratoborniji među vlastelom i sebrima okupljali su oko

131

sebe mlađe i snažnije ljude i bodreći ih izmahivali oružjem vičući:
— Borićemo se! Nisu nam mačevi za ovo nekoliko godina zarđali u

koricama! Izdvajajte se ko hoće na Turke!
I izdvajali su se, jer su mnogi među njima pamtili protekle ratove,

borbe i stradanja. Dobro su oni utuvili da rat bez milosti proždire sve što
mu padne u čeljusti i da krive i prave, jake i slabe u mlivo pretvara.
Odavno napaćeni, više su voleli da sa oružjem u rukama po[inu, nego da
u ropstvu dotrajavaju život gori od smrti. Među njima bilo je ratnika koji su
se ranije borili uz despota Stefana ili Ðurđa Brankovića i stekli slavu na
bojnom polju. Oni su smirivali i potkrepljivali duhove mlađih, podsticali ih
na hrabrost i upućivali kako da se bore. Tako su se grupe ratnika
stvarale, zastajale, pristizale nove manje i veće, i spojene u celinu bile

spremne da jurišaju na Turke.
Međutim, masa naroda išla je prema Kruševcu. Što je vreme više

odmicalo, strah se povećavao, naročito kad se pronese vest da nikome,
osim ratnicima pod punim naoružanjem, neće biti dozvoljen pristup u

grad. Ljudi su psovali i pretili, a žene udariše u kuknjavu. Ali kad videše

da iz Kruševca povrveše grupe begunaca, shvatiše da im se valja
sklanjati u planine. U toku druge noći velike grupe razbile su se u manje
delove i počele da se rasturaju po Jastrepcu. Oni koji su zaostali
pregaziše reku Toplicu, udariše na Prokuplje, obiđoše grad i okretoše na

jugozapad da se dohvate gorovitih padina Kopaonika.
Čelnik Radič i vojvoda Vitko jedini otvoriše gradske kapije na Prištini

i prihvatiše begunce koji su na tu stranu krenuli. Dva viteza verovala su
da se Sinan-paša neće dugo zadržavati u Srbiji, jer su osam dana ranije
čuli da je u Maloj Aziji izbila pobuna spahija protiv osmanlijskih
namesnika, koji su na bezdušan način delili pravdu.

Tek petog dana u zoru pojaviše se turski izviđači u dolini Nišave.

Bilo ih je oko sedam stotina. Navikli da kroz Trakiju i Bugarsku idu kao

kroz svoju zemlju, ovi ratnici neoprezno upadoše u zasedu. Zasedu su

im postavili na brzinu skupljeni sebri i niža vlastela. Prepolovljeno tursko
izviđačko odeljenje vrati se u sastav glavne vojske. Vitezi u Prištini nisu

mogli ni pomisliti da napuste grad, jer posada nije brojala ni hiljadu
konjanika i pešaka. Dubrovčanin Vuk Bobalić zatekao se u Prištini,
nadajući se da će pridobiti naklonost i ljubav Grozdane, mlade i lepe

sinovice viteza Beluša. Doznavši da je devojka pobegla, vitez diže ruke
od veridbe, svojski odbrusivši starome Belušu, i napusti grad žureći da

pre turske najezde stigne u Novo Brdo.

Vojska Sinan-paše, pregazivši neznatnu prepreku koju su
predstavljali na brzinu skupljeni srpski ratnici, ubijajući, paleći naselja i
pustošeći polja i njive, stigne do Kruševca. Mala posada skoro bez borbe

napusti grad.
Čudeći se svome nenadnom uspehu, Sinan-paša uđe u Kruševac.

132

Ðurađ Branković je oko Beograda skupljao vojsku i već se spremao
da krene prema Kruševcu. Za to vreme despotu Stefanu pođe za rukom
da rastera Bosance koji su jurišali na Srebrenicu. Ali dok se srpska
vojska pribirala spremajući se za veliki pohod na Turke, Sinan-paša
naglo napusti Kruševac i Srbiju i najprečim putevima stigne u Drenopolj u
sastav sultanske vojske. Murat Drugi spremao se da lično krene u Malu
Aziju, jer se pobuna proširila i na Karamaniju.

Stefanu i Ðurđu bilo je poznato da pobune u Osmanlijskom Carstvu
često izbijaju, ali da su i kratkotrajne. Surovi emiri krvavo su ih ugušivali.
Zbog toga oba vladara prionuše da opremaju vojsku. Dizali su sve što je
doraslo oružju, jer se očekivala nova navala Turaka na Srbiju. U isti mah.
Stefan je sklopio ugovor s Mletačkom Republikom i tom prilikom dobio
nekoliko gradova u Zeti Tada je utvrđena granica između srpskih i
mletačkih poseda u zetskoj oblasti. Osim toga srpski despot se uzdao u
pomoć ugarskog kralja po ugovoru sklopljenom iste godine. Iz Budima su
stizale vesti da knez Stefan Rozgonji pribira ratnike, konjanike i pešake i
postavlja tabore na obali duž Dunava. Poljski knez Zaviša od Gabrove,

koga su ratnici nazvali Crni Staniša stigao je sa šest hiljada vlaških
konjanika i dve stotine talijanskih strelaca. Stefan Lozonac privukao je do
Dunava topove, barut i velike kamene kugle i spremao se da sve to
utovari u lađe koje su odasvud pridolazile pod Budim.

Kralj Sigismund Luksemburški čekao je pogodan trenutak da digne
tabore i krene lađama niz Dunav.

Međutim, i Turci su vršili pripreme za vojni pohod na hrišćanske
zemlje. Emiri sultana Murata, ugušivši pobunu u Maloj Aziji, žurili su da
prebace svoju vojsku na evropsko tle. Gomile ratnika, asapa i sarahora,
konjanika i martologa hitale su zbornom mestu na prostranom polju pod
Vidinom. Među turskim emirima osobito su se isticala dva sina Evrenos
beja. Isak i Alija, obojica bistri hitri na delu i hrabri do bezumlja. Njihova
mržnja prema Ðurđu Brankoviću temeljila se na bojazni od „opakog
starca iz Srbije". Njihov glas se u veću vezira i sultana najviše čuo i uvek
bio upravljen protiv oba srpska despota. Treći emir bio je Sinan-paša od
Romanije, nepoverljiv i veoma oprezan ratnik. Nad ovom trojicom stajao
je veliki vezir Halil, bezobziran i podmukao Azijat, pohlepan na novac i
glavni podstrekač za pljačku i mito. Evnusi Rajhan i Urnek, obojica age,
odaniji su bili njemu nego sultanu.

Sultan Murat Drugi nije bio ratoboran, ali, budući neodlučan i
povodljiv, lako je podlegao uticaju vezira i emira. U to vreme imao je
trideset godina, a izgledao je bar osam godina stariji. Telo mu je bilo
omaleno i zdepasto, noge kratke i debele. Na širokom licu, između kosih
tatarskih očiju, isticao se, začudo, kukast nos, a ispod slepoočnica
ispupčene jagodične kosti. Nosio je kratku okruglo podsečenu bradu.
Govorio je iz basa, prodornim glasom. Oblačio se raskošno i vrlo

133

upadljivo: nosio je kaftan od skerletne kadife i visoku kapu drečeće
crvene boje. Preko ramena je imao prebačenu izvezenu anteriju od
atlasa. Sultan je iznad svega voleo vino, lepe žene i lov. Po nekoliko
stotina pasa kevtalo je u carskim štenarama i toliko sokolova kliktalo po
stajama određenim za ptice. Kao što biva kod osoba kratkih nogu, Murat
je gazio sitnim koracima, stupajući celim tabanom i pri tom pocupkujući
na prstima kao kakav dečarac. Išao je brzo pridržavajući levom rukom
ispupčeni trbuh.

Tako je izgledao potomak velikog osmanlijskog sultana Murata
Prvog, Bajazita Munjevitog i Mehmeda Prvog. Njihova lepota i muževno
držanje nisu ostavili traga na poslednjem potomku. Emirima nije bilo
teško da takvom čoveku služe. Njegovu dobrotu navraćali su u svoju
korist. Ističući veliku slavu silnih sultana, njegovih predaka, uvek su ga
mogli navesti na rat, krvoproliće i nasilje svake vrste.

Osmanlijski sultani držali su stajaću vojsku veću nego ijedan vladar
u Evropi i Aziji. U svako doba pod oružjem i pri ruci emirima bilo je preko
pedeset hiljada ratnika i dva puta toliko spahijske vojske Dovoljno je bilo
da sandžak-alajbeg podvikne zapovest, pa da ratnici najbrže i najprečim
putevima stignu pod barjak.

Nasuprot tome, hrišćanski vladari najpre su se skupljali, sastajali i
većali da li da ratuju, podnosili planove o napadu ili odbrani, dogovarali
se, raspravljali, prepirali i opet dogovarali. Pred vojni pohod udarali su
namete na narod, pribirali novac, kupovali konje i oružje i uz to gubili
vreme skupljajući najamnike i nagađajući se s njima.

Kraj svega, turske starešine nisu odstupale od zapovesti glavnog
vojskovođe, a svaki ratnik znao je svoje mesto pri vojnom pohodu ili za
vreme borbe u bojnom redu. Treba dodati da su turski sultani prvi shvatili
važnost artiljerije. Oni su velikim novcem plaćali majstore veštake u
izradi topova, a još većim dobre nišandžije. Zbog toga su Talijani, Nemci
i Mađari pohrlili da kao najamnici služe u sultanskoj vojsci.

Dva velika vladara pripremala su vojne pohode. Ugarska vojska na
polju kod Budima čekala je zapovest pa da se otisne lađama niz Dunav.
Turski emiri, shvativši da je došlo vreme ozbiljnog obračuna sa
hrišćanskim ratnicima, sa zadovoljstvom primiše nameru sultana Murata
da se lično stavi na čelo mnogobrojne vojske. U takvoj prilici Srbiju
zadesi nesreća. Sredinom jula meseca73, despot Stefan se nalazio u
svojoj zadužbini manastiru Kaleniću. Doznavši da su Turci krenuli uz
Dunav, zauzeli jedno ugarsko ostrvo i opseli Severin, despot smesta
krene put Beograda. Hoteći da se što više primakne mestu sukoba,
brzim hodom krene na put. Stigavši sa svojom svitom do mesta
nazvanog Glava, u blizini puta koji vodi od Kragujevca prema Beogradu,
povorka se zaustavi koliko ljudi da ručaju i konji da predahnu.

Toga dana, u petak devetnaestog jula, bila je izuzetno velika

134

vrućina. Jara je izbijala iz ispucale zemlje i zapara, teška kao pred
nepogodu i grad, pritiskivala je dušu.

Po ručku, despot zaželi da malo lovi po hladovitoj šumi. Uvek
spretan lovac i uzoran jahač, nekako se s mukom baci na konja. Sa

uzdama u desnoj ruci i kragujem na levoj, Stefan je ispred svojih
pratilaca jezdio kroz šumu. Odjednom, neočekivano, zaljulja se i pade s
konja. Zaprepašćeni pratioci uzmu na ruke onesvešćenog despota i
odnesu ga pod šator.

Međutim, na zapadnom nebu pomaljali su se sivi oblacpi i stravično
se povećavajući pristizali jedni druge, mešali se i kovitlali. Iza teške
pripeke spremala se oluja. Jedan crni oblak zakloni sunce i nekakva
polutama, kao u praskozorje ili kad sumrak prelazi u noć, obavi brda i
doline. Za trenutak snop sunčevih zrakova blesnu i utrnu. Prva munja
zapara nebo, za njom druga i treća, i gromovi učestaše. Oluja grunu
svom žestinom, povijajući vrhove golemih bukava i hrastova i lomeći
debele grane i ogranke kao da su od trske.

Toga dana nepogoda je besnela i nad Beogradom, obarala kuće od
naboja, rušila dimnjake i skidala krovove. Da li pukim čudom ili nekim
kobnim znamenjem, oluja diže krov sa kuće despotove sestre Olivere i
ošteti zvonik na Sabornoj crkvi.

U dolini između dva šumovita brega, umirao je pod šatorom despot
Stefan. Njegovim pratiocima bilo je jasno da će ga srčani udar dotući.
Pred smrt despot se osvesti i tiho ali razgovetno izgovori:

— Po Ðurđa… Po Ðurđa...
I zanavek sklopi oči.
Na glas o smrti despota Stefana, ceo srpski narod obuze žalost i
očajanje. Bio je vitez i državnik. Kao ratnik služio je za primer svima, kao
čovek čvrsto je stajao pred višima ili sebi ravnima, štitio je slabe, a uboge
voleo i pomagao. Posle poraza na Kosovu, Stefan je trideset i osam
godina vodio, bodrio i iz mrtvih dizao srpski narod. Kao stameni hrast
odolevao je svim udarima, hvatao se ukoštac sa nedaćama i prkosio
sudbini. Nijednom naletu spolja ili u svojoj zemlji nije podlegao. Skoro
četiri decenije u njega su, u zlu i dobru, bile uprte oči celog srpskog
naroda. Njegova ličnost zračila je nadom, samopouzdanjem i sigurnošću.
Stefan je bio grana za koju se svako u nevolji mogao uhvatiti. Bio je
cenjen i omiljen, jer je u srcu nosio viteške vrline, svetu vatru junaka i
poetsko nadahnuće. Bio je obrazovan, ljubazan, popustljiv, pun milosrđa,
i nadasve dostojanstven.
Despot Stefan je umro kad su njegovo državničko i ratničko iskustvo
bili najpotrebnijI Srbiji. Višem plemstvu, vlasteli i sebrima činilo se da su
za svagda izgubili životnu potporu i oslonac u nevolji.
Despot Stefan je umro. Iščezao je stožer oko koga je narod sa
verom i samopouzdanjem stajao. Umro je sin kneza Lazara!

135

Zbog toga je, na glas o njegovoj smrti, kao iz jednog grla zakukao
srpski narod.

Na mestu gde je Stefan preminuo stoji kamen i na njemu natpis:
„Blagočestivi gospodin Stefan, dobri gospodin, predobri i mili i slatki
gospodin despot. O gore tomu ko ga vidje na sem mjestje mrtva.“
Stefana su sahranili u njegovoj zadužbini manastiru Manasiji, s
desne strane, pri ulazu u crkvu
U to vreme Ðurađ se nalazio u Zeti. Mada su glasnici odmah odjurili
po njega, zbog loših puteva i načina putovanja on nije ni na pogreb
Stefanov mogao stići. U Beograd je stigao tek početkom avgusta
meseca. Njegov dolazak ne izazva nikakvu radost niti oduševljenje
Opšta žalost i pogruženost nisu napuštale ni istaknute ličnosti, koje bi
dolazak naslednika prestola trebalo da pokrene iz teške potištenosti.
Ðurađ je znao da nije omiljen u narodu. On je pored toga bio svestan da
dolazi posle Stefana, čoveka koji je bio duša svoga naroda, ovaplođenje
viteškog duha i časti, mudrosti i pravednosti. U prvi mah taj nezavidni
položaj izazvao je u njemu krajnju potištenost. Jer sin kneza Lazara,
kosovskog mučenika, umro je. Nasledio ga je sin drugog velikaša koga je
narod uveliko nazivao izdajnikom. Tuga za izgubljenim ujakom i
dobrotvorom nije bila manja od osećanja poniženja i teške osude
sopstvenog naroda. Pokraj svega, Ðurađ je bolje nego iko osećao
strahotu opasnosti koja se tada nadnosila nad Srbiju. On je preuzeo vlast
u zemlji74 na tih način, vodeći računa o svojoj žalosti i opštoj tuzi. Osim
zahvalnosti bogu i crkvi, nikakve svečanosti nije priredio.
Po ondašnjem običaju, novom despotu su pristupili svi upravljači u
zemlji, vojvode i državnici, i klanjajući se smerno podnosili ostavke na
položaje koje su ranije držali. Gledajući viteze koji su u dobru i zlu, u miru
i na bojnom polju služili Stefanu, Ðurađ sa suzama u očima odbi njihove
ponuđene ostavke.

*

U vreme smrti despota Stefana Ðurađ je imao oko šezdeset godina.
Bio je visok, snažan i lepo razvijen. Nosio je dugu kosu, kratko
potkresanu bradu i duge brkove. Izraz lica mu je odavao u isti mah
blagorodnost, samopouzdanje i dostojanstvenost. Njegovo držanje na
skupovima i govornička veština izazivali su divljenje. „Homo dignus
veneratione plurima in eo sermonis auctoritas, corporis maiestas.“75 I
dalje: „Hic Georgius, princeps, Despotus Serviae vulgo dictus, vir et
corporis decore ac maiestate oris non vulgari, facundia vero ac sermonis

136

gravitae, si quis alius venerabilis..."76
Mnogi savremenici despota Ðurđa osobito ističu njegovu lepotu,

dostojanstvenost i mudrost
Godine 1413. Ðurađ se oženio Jerinom, devojkom od roda

Kantakuzena. Vizantijska princeza imala je vitak stas, sitno, ali prefinjeno
i vrlo produhovljeno lice. Kao kod osoba punih pronicljivosti i gipkosti
duha, lice ove gospođe menjalo se prema prilici i raspoloženju, čas
obično i ni po čemu upadljivo, čas lepo i blagorodno, ali hladno kao od
mramora. Po ondašnjem običaju na vizantijskom dvoru, Jerina je na lice
stavljala belilo i rumenilo. Mada je u to vreme imala skoro četrdeset
godina, zahvaljujući tome uvek je ostavljala utisak lepe žene. Nosila je
dugačku haljinu od skerletne tkanine, šarenu i izvezenu cvetićima, sa
uzanim rukavima i uskim strukom. Preko ramena je imala svileni ogrtač
plave ili zelene boje. Oko vrata blistao se nakit, drago kamenje i biseri na
masivnom zlatu. Kosa joj je u viticama padala niz pleća, a na glavi je
nosila kapicu ukrašenu dragim kamenjem. Ponosna na svoje gospodsko
poreklo, Jerina je imala otmeno držanje kome su se divili najčuveniji ljudi
sa dvorova u Evropi.

Ðurađ Branković je prošao kroz iskušenja kao retko koji vitez i
državnik. Borio se na strani Turaka i protiv njih. Prizivao ih u pomoć da
od svoga ujaka Stefana otima zemlju. Carigrad ga poznaje kao sužnja i
kao zeta carske kuće Kantakuzena. Sinovi Bajazita Munjevitog cenili su
njegovu hrabrost, mudrost, viteški duh i sposobnost za strategiju. Oni su
se otimali o njegovo prijateljstvo i smatrali ga za najvećeg neprijatelja. Od
Ðurđa su tražili pomoć i savete i bili srećni što je uz njih, da bi ga posle
trovali i zaklinjali se na Koranu, prizivajući Alaha, da se neće smiriti dokle
ga ne vide nabijenog na kolac. Nijedan od naših srednjovekovnih vladara
nije video toliko sveta, toliko grešio i kajao se, niti imao toliko iskustva
kao Ðurađ Branković. Od Drenopolja, Carigrada i Male Azije do
Dubrovnika i Budima svi su ga znali, cenili njegove sposobnosti, voleli ga
kao prijatelja, bojali ga se, osuđivali kao čoveka prevrtljiva i sklona izdaji,
ili ga mrzeli kao najžešćeg neprijatelja. Ðurađ je znao strane jezike,
osobito turski, grčki i talijanski, a mogao se služiti i za to doba manje
važnim jezicima. Takvog čoveka je despot Stefan izabrao sebi za
naslednika. Dva bliska rođaka, najpre krvavi neprijatelji, sticajem prilika
postaju jedan drugom bliskiji nego otac i sin. Na njihova pleća sudbina je
bacila ceo teret poljuljane i sklone padu srpske države. Stefan je umro u
najkritičnijem trenutku, a pred Ðurđem su stajale godine teških napora, a
isto tako i mogućnosti da okajava grehe svoga po nesreći slavnog oca i
svoje sopstvene.

137

Glava četrnaesta

Jagoš je srećno stigao u manastir Svete Bogorodice i igumanu

Radosavu predao pismo svoga oca. Upinjući se da izgleda smerno i
skrušeno, ratnik je ispod oka posmatrao čupave veđe i prosedu bradu i
brkove starog kaluđera, tražeći na njegovom licu bar jedan delić na kome
bi mogao pročitati da li je rado ili nerado primljen. Ratnik je iz dubine
duše želeo da mu otac Radosav pokaže vrata sa izgovorom da za njega
nema mesta u manastiru.

Bojeći se očeva gneva i prokletstva, a isto tako i mogućnosti da
ostane bez nasledstva, Jagoš je pristao da ostane izvesno vreme u
manastiru. U danima mira i dosade ratnik je čeznuo za promenom bilo
kakve vrste, makar drugovao s kaluđerima. Nadao se da će u manastiru
bar upotpuniti svoje oskudno znanje u čitanju i pisanju. Osim toga,
beznadežna ljubav gonila ga je u samoću, potištenost i turobna
razmišljanja. Tako je krenuo u manastir, mada bez oduševljenja. Ali na
putu od Prištine neočekivano su iskrsle okolnosti koje su pokolebale
njegovu nestabilnu narav i poljuljale odluku da zađe među kaluđere. Na
putu mu se najpre našla devojka zbog koje bi mirne duše i oca Radosava
i rođenog oca zanemario, a nasledstvo poslao do sto đavola. Primio bi
na svoju dušu i prokletstvo i odrekao se blagoslova. Takva je bila
njegova ljubav. Najpre beznadežna, dugo ugušivana i na izgled zamrla,
buknula je u požar koji ništi sve prepreke. Druga okolnost nije manje
raspalila njegov ratnički duh. Iznenada je uleteo u borbu, uništio gomilu
turskih pljačkaša i njihovog vođu na konopcu poslao u Prištinu vojvodi
Vitku.

Uz put je Jagoš uvideo da mu se Grozdana divi, da rado prima
njegove izlive osećanja i strasti i da pokazuje ne samo naklonost prema
njemu, nego čak možda i ljubav.

Na poslednjem odmorištu Jagoš je predložio devojci da digne ruke
od Golupca i ujaka i krene s njim u svet, makar stigli u Malu Aziju.

Grozdana je odmahnula glavom i bez uzbuđenja rekla:
— Neću!
— A zbog čega, rode?
— Zbog nasledstva. Beluš ima jednog sinovca, Stanimira, od trećeg
brata. Voli ga i divi mu se, jer uviđa da ga u podlosti i sebičluku mladić
daleko nadmašuje. Zbog njega je starac hteo na silu da me uda za Vuka

138

Bobalića. Verovao je da Dubrovčanin neće tražiti miraz. Tome sinovcu
Beluš namerava velikodušno da teslimi sve što je meni od oca ostalo.

— I pobegla si? — reče Jagoš.
— Pobegla... Od surovog tutora, od Bobalića i iz straha da mi stric i
njegov ljubimac, moj brat od drugog strica, ne podmetnu otrov u jelo...
— Gospode! — uzviknu Jagoš. — Da te otruju?
— To! Ili da me zadave na spavanju!
Jagoš zavrte glavom:
— Kako si to doznala?
— Osetila sam.
— Po čemu?
— Po njihovim postupcima, po bezdušnosti strica Beluša i
bezobzirnom ponašanju njegovog ljubimca. Jedva bi dočekali da me
nestane.
— Zbog čega su onda slali poteru za tobom?
— Znali su da idem u Golubac ujaku.
— Dabome! — složi se ratnik — Dok si živa i pod ujakovom
zaštitom, Beluš može badava da kvoca nad praznim gnezdom, a njegov
sinovac Stane da zija naprazno. Tvoje bekstvo sa mnom za njih bi
značilo isto što i tvoja smrt.
Devojka se osmehnu:
— Beluš je nagovorio tvoga oca da te pošalje u manastir, jer sam
mu jednom u oči rekla da bih najradije za tebe pošla.
Jagoš najpre oseti radost, a zatim gnev.
— Da nisi krenuo u manastir, možda ne bih pobegla nastavi
devojka.
— Gospode, ala sam bio slep! — uzviknu ratnik osećajući kako mu
krv teče u slepoočnicama.
U toku razgovora Jagoš uvide da Grozdana u lukavosti ne ustupa
Belušu i njegovom sinovcu.
— Da nas bog sačuva od bekstva! — reče mu. — Rasteraj strah i
neodlučnost, viteže, i ne gledaj me kao da patiš od zubobolje ili stomaka!
Divim se tvojoj snazi i hrabrosti, ali pusti da ja razmišljam... Najpre da
razmotrimo tvoj slučaj... Ako se ne pokoriš očevom naređenju i obiđeš
manastir, gubiš nasledstvo. Znači: ostaćeš go kao od majke rođen i
nikad nećeš postati vitez. Zbog toga ćeš svakako ući u manastir, a kako
ćeš otud izaći, tvoja je stvar. A ja... ako odbegnem s tobom, prestajem da
budem časna devojka, tutor stiče pravo da me razbaštini i, na kraju,
oboje ćemo biti skitnice, odbačene i prezrene od svako!
— I onda? — reče Jagoš gledajući blaženim pogledom u devojku i
gutajući svaku njenu reč.
— Onda? nasmeši se Grozdana. — Ti u manastir, a ja u Golubac
ujaku. Kad dođe vreme, venčaće nas otac Radosav. Stane i Beluš neće

139

stići da kažu ni „buki“77, a biće izigrani.
— Lepo smišljeno i još bolje rečeno! — diveći se odvrati Jagoš. —

Nego, od starina postoje priče kako poneka boginja ima običaj da siđe
među ljude...

— Istina je! Silaze koji put među smrtne — prekide ga devojka — i
na tome putu nailaze na ljude toliko zatucane da izazivaju sažaljenje.

— Kako to? — prenu se ratnik.

— Prosto! Nisu u stanju valjano ni devojku da poljube i takvi koji put

i doživotno ostaju.

— Gospode, pomiluj i usliši! Ovako sladak šamar u životu nisam
primio! — uzviknu Jagoš grleći i ljubeći devojku.

Jedan miran glas trže ih iz zanosa:
— Ako nastavite tako, udavićete jedno drugo!
Pred njima je stajao April Sokolović.
— Uputićemo te u našu tajnu! — reče Jagoš.
— Nije potrebno! — nasmeši se April. — Sve znam. Ta vrsta tajne

prepunila je svet i odavno prestala da bude tajna!
Te večeri rešena je i sudbina Aprilovih pljačkaša. Grozdana je

odlučila da ih odvede u Golubac svome ujaku.
— Poći ćete sa mnom i nećete se pokajati! — rekla je. — Za vaš

trud što ste me dopratili dovde, svaki će dobiti po dva zlatnika.
— Lepa nagrada! — reče jedan crnpurasti ratnik koga su zvali Ðele.

— Kad bi nam dala po četiri, još bi lepša bila.
— Bojim se da vam toliki novac ne zaseni oči i ne zamrači um! —

odvrati devojka.

April mu podviknu:
— Primaj što ti se daje i miči se!
— Samo kažem da je četiri više nego dva. — pravdajući se reče
Ðele.
— Dobićete koliko sam rekla. A kraj mene nijedan od vas neće
umreti od gladi! Odvešću vas svome ujaku. — zaključi Grozdana.
Toga dana predveče Jagoš je prošao kroz manastirsku kapiju, a
devojka i njeni pratioci kroz gradsku.
Kad iguman Radosav završi čitanje pisma, diže glavu i upre brižan
pogled u Jagoša.
— Hm! Sedam besova! — reče. — Lično ću morati da se ponesem s
njima! Boriću se s rogatim i njegovom bratijom!
Kaluđer se stade osvrtati, valjda bojeći se da borba ne počne dok se
ne pripremi. Jagošu se učini da će proces isterivanja početi odmah i da
iguman traži kakvu batinu da preko njegovih leđa obavi taj mučan posao.
Namah se pokaja što je poslušao devojku. Jer svakako bi bilo
probitačnije da je daleko obišao manastirsku kapiju i krenuo za njom u
Golubac.

140

— Primamo te kao iskušenika! — reče iguman.— Svako zna da
borba s nečastivim nije laka. Ali mi ne bismo bili ovo što jesmo, ako se
ne uhvatimo ukoštac s njim. Najpre ćemo početa s postom i molitvama...

Tako je Jagošev život dobio smisao o kome ratnik ranije nije ni
sanjao. Dali su mu ćeliju samicu i gonili ga postom i molitvama.
Nesrećnom ratniku dani su izgledali beskrajno dugi i beskorisni.

*

Smrt despota Stefana, pored prevelike tuge, izazvala je u narodu
slutnje i teške brige. Zastrašujuće vesti počele su ne samo da kruže,
nego da se i kobno ispunjavaju. Najpre se čulo da Turci spremaju nov
pohod na Srbiju. Onda se potvrdilo da se jedna velika vojska nalazi u
Vidinu, a druga u Sofiji i da obe nameravaju da se prebace preko
bugarske granice. To se doznalo još dok telo preminulog despota nije
bilo sahranjeno. Smušeni i zastrašeni narod stade se primicati gradovima
da izbegne bar prvu navalu turskih ratnika.

Ðurađ Branković, tek što je prihvatio vlast, oseti svu težinu
odgovornosti. Njemu je sudbina dodelila da se nosi s neprijateljima spolja
i da podnosi prezir svoga naroda, spremnog da za svako zlo baci krivicu
na njega. Znao je da ga ratnici ne vole, ali je osećao da cene njegovo
iskustvo i hrabrost. U njih se mogao pouzdati, jer je toliko puta video da
su u svakoj prilici spremni da potrgnu oružje i da se bore sa daleko jačim
neprijateljem. Ali njemu je bolje nego ikom bilo poznato da ni turski ratnici
nisu za potcenjivanje, a isto tako da ne čine vojne pohode ako nisu
nekoliko puta brojniji od protivnika. Oni idu brzim marševima, nadiru kao
poplava i vrve na sve strane noseći strah i trepet svojim mnoštvom,
hrabrošću i surovošću. Ðurađ se uzdao u ugovor zaključen sa ugarskim
kraljem godinu dana ranije, a morao je da se bori sa zlovoljnošću
srpskog naroda prema Ugrima i sa nepoverljivošću kralja Sigismunda
prema Srbima. Pokraj svega, Turci su s najvećim podozrenjem pratili sve
njegove postupke i kovali podmukle planove da ga unište.

Mada okružen vernim saradnicima, despot Ðurađ se osećao kao
usamljeni hrast, izložen odasvud olujama i gromovima. Istaknuti vitezi i
državnici kraj njega, mada dobronamerni malo su mu koristili u teškim
okolnostima. Despot ih je voleo i cenio, prihvatio ili odbacivao njihove
savete, uvek osećajući da poslednja reč, odluka i odgovornost pripadaju
njemu. Zbog toga nikome nije zamerao.

Uz despota je uvek bio vojvoda Radoslav, nazvan Oblak78,
neustrašiv ratnik pun viteških vrlina. Protovestijar Bogdan bio mu je

141

glavni savetodavac u finansijskim poslovima. Logofet Voihna uživao je
osobito poštovanje despotovo. Njemu se Ðurađ u teškim prilikama i
duhovnoj klonulosti obraćao kao prijatelju i utešitelju. Stari čelnik Radič,
omiljen i uvažavan državnik, koji )e decenijama služio pokojnom despotu
Stefanu, uživao je veliko poštovanje svih, a naročito Ðurđevo. Isto tako,
isticali su se Vitko, Šain i Mihailo, sva trojica vojvode, više ratnici nego
državnici. Na dvoru despota Ðurđa uvek je bilo uglednih ličnosti, visokih
plemića, velikodostojnika, činovnika i dvorodržica. Svi su oni uvažavali
despota i njegovu porodicu. I kao što biva na dvorovima velikaša i
vladara, bili su podeljeni na dve stranke. Jedni su uporno zahtevali da se
sva pažnja posveti Ugrima i njihovom kralju. Oni su naglašavali da se
samo s te strane može očekivati pomoć i spas, jer je savez hrišćanskih
naroda protiv Turaka bio na pomolu. Svoje želje i ubeđenja temeljili su na
ugovoru zaključenom sa Ugrima godinu dana ranije Oni se nisu obazirali
na to što je prost narod u to vreme zazirao od ugarskih kao i od turskih
ratnika. Druga grupa velikodostojnika smatrala je da se treba držati
Turaka, sklapati s njima ugovore i zavaravati ih lepim rečima i bogatim

darovima.
Ti državnici su mislili i izjašnjavali se svaki prema svome nahođenju,

a despot Ðurađ je bio uveren da zavisi od ugarskog kralja isto koliko i od
sultana, i da mu od obojice preti podjednaka opasnost. Uz to, mržnja
prostog naroda kao mora mu je pritiskivala dušu.

Kraljevi, vladari i državnici, i pored velikog broja pomoćnika koji ih
okružuju, često su ostavljeni sami sebi. Jer ima prilika i trenutaka koje
niko ne može da shvati. U takvim okolnostima Ðurađ se povlačio,
razmišljao, kolebao se i donosio odluke, ali ne sam. Kraj njega je bila
Jerina, supruga koja mu je rodila petoro dece. Ona je bila njegova
savest, pokretač misli i glavni savetodavac. Despot je cenio njenu
odvažnost, oštroumnost i podobnost za precizna rasuđivanja. Zbog toga
se niko nije čudio što je Jerina pozivana na savetovanja kao redovni i
punovažni član veća koje donosi odluke od presudne važnosti.

Tek što su prvi pomen izdali despotu Stefanu, a u dvor Ðurđev u
Beogradu stiže poslanik sultana Murata. Njegov dolazak ne izazva ni
iznenađenje ni zabrinutost, kao da su ga svi na dvoru očekivali.

Pred većem srpskih velikodostojnika pojavi se mlad i naočit Turčin,
svakako pripadnik spahi-oglana. On biranim rečima oslovi Ðurđa, pokloni
se u pravcu Jerine i prijateljskim osmehom pozdravi vojvode i ostale
vitezove.

Turski poslanik po običaju napjre izređa svoje pretke koji su se borili
i sticali slavu na bojnom polju pod barjakom sultana Osmana, Orkana,
Murata Prvog, Bajazita Munjevitog i Mehmeda Prvog, oca današnjeg
sultana Murata, Alah neka ga štiti kao i dosad što je“. Prećutavši, valjda
iz skromnosti, svoje mesto na turskom dvoru i ulogu u vojsci, poslanik s

142

ponosom iznese: da na vilajetu, tamo u Anadoliji, poseduje tri hiljade
duluma79 ziratne zemlje, čopore kamila, rogate marve i sitne stoke i
ergelu konja anadolske pasmine. Pošto na kraju, kao uzgredno, pomenu
četiri svoje žene, „sve lepe kao hurije“, za trenutak zastade, valjda da vidi

divljenje na licima srpskih velmoža. Najposle mladi poslanik iznese pred
veće razloge zbog kojih ga je sultan poslao. Isturivši desnu nogu napred,
Turčin se isprsi i otpoče:

— Od našeg slavnog, prevelikog i punog vrlina sultana Murata —

Alah neka ga štiti, kao i dosad što je — donosim srpskom despotu
pozdrave... Svi časni, odabrani i valjani u ovom skupu treba da budu
presrećni što ih je milost slavnoga sultana dotakla. Srpski despot i
njegovi glavni ljudi znaju da je naš veliki sultan Murat, sin Orkanov, dobio
bitku na Kosovu polju. Tom prilikom poginuo je Laz-oglu.80 Od tada

Srbija po pravu pobedioca pripada turskim sultanima. Osim toga, Laz-
ogluova ćerka bila je udata za našeg slavnog sultana Bajazita, sina
munjinog. Tako se i s te strane potvrđuje pravo koje moj gospodar

polaže na Srbiju. Pošto je poslednji vladar Stefan iz porodice Laz umro,

veliki sultan Murat zahteva da mu se Srbija, najpre kao zemlja dobijena
na maču, a zatim i kao nasledno dobro, preda.

Poslanik baci upitni pogled na Ðurđa. Ali na njegovom linu ne
primeti nikakvu promenu. Utisak izgovorenih reči na ostale članove veća,
Turčinu nije bio važan.

— Prema tome, — nastavi — sadašnji vladar u Srbiji, Ðurađ-oglu, i

njegovi glavni ljudi treba da odu iz zemlje... Jer njihovo pravo — koje naš

sultan ne priznaje današnjim danom gubi važnost. To je poruka našeg

slavnog sultana. Alah neka ga štiti, kao i dosad što je. Njegova želja
znači zapovest... Na kraju: da li ste moje reči shvatili i razumeli?

— Shvatili smo ih i razumeli! — reče despot. — Čuli smo želju
sultanovu i trudićemo se da je ispunimo. Ali pošto ovo veće mora da se

pribere, posavetuje i donese odluku, molimo poslanika da nam bude gost

nekoliko dana...

— Sultan je naredio da se odmah vratim. On zahteva brz odgovor!
— povišenim glasom odvrati Turčin.

Ðurađ ga odmeri pogledom:
— Ako želiš da čuješ naš odgovor, ostaćeš ovde nekoliko dana. Ako
ti se to ne sviđa, možeš ići, a mi ćemo svog poslanika uputiti sultanu.
Turčin zausti da odgovori, ali se predomisli i oćuta. Pokloni se i
izađe iz dvorane. U hodniku mu se pridruži jedan dvorodržica i povede

ga prema gostinskom delu dvora.
U veću zavlada tišina. Vitezi i velikodostojnici, upirući poglede u

despota, očekivali su da on prvi progovori.
— Čuli ste želju sultana Murata? — reče Ðurađ.
— Kakva želja! To je zapovest! Nasilje! Otimačina! Mačem ćemo

143

braniti svoju zemlju i slobodu! — zavikaše vitezi.
— Branićemo i zemlju i slobodu! — nasmeši se Ðurađ. — Ali najpre

treba da razmotrimo šta nam valja u prvi mah činiti.
— Borba na život i smrt! — uzviknu Oblak Radoslav.

— U oklevanju je propast! Odmah za oružje! — dobaci vojvoda
Vitko.

— Dići sve što je doraslo maču! Sila protiv sile! Preko naše krvi i
mrtvih glava samo mogu proći! — učestaše glasovi.

Stari čelnik Radič zatraži reč:
— Uveren sam, — otpoče — da u ovom skupu niko ne pomišlja da
bez borbe preda zemlju Turcima. U toku proteklih godina azijatska
neman proždirala je sve što joj nadomak čeljusti dođe. Drskost turskih
sultana dozlogrdila je celom svetu. A od svega je najveća uvreda njihova
oholost, nadutost i osobina da svakog smatraju slabim i nižim od sebe.
Oduvek su takvi i ni za dlaku se ne menjaju, mada su toliko puta bili
potučeni od onih koje su potcenjivali. Naš narod preziru, našu zemlju
smatraju za izvor robova, a od naših ratnika strepe kao od žive vatre.
Moćni su i veliki, ali će skupo platiti svoju pohlepu na tuđe... O, znaju oni
dobro da je ovaj narod navikao na patnje i nevolje svake vrste! Ali isto
tako znaju da ume da se bori za svoj opstanak bolje nego iko. Na
Kosovu polju pobedilo nas je njihovo mnoštvo, a ne junaštvo. Posle
pobede uhvatio ih je užas ne od naših, nego od njihovih gomila leševa.
Oni nas mogu i sad pobediti i pregaziti, ali će im pobeda zasesti u grlo...
Gospodnja volja je da okolnosti naš narod gone da se uvek bori sa jačim
od sebe... Jasno je da će i sad tako biti. U ovako teškoj prilici valja nam
dobro razmisliti šta da činimo da sa što manje štete po sebe prođemo, a
zemlju i narod sačuvamo od propasti... Predlažem da se bez oklevanja
obratimo Ugrima i da se pozovemo na pravo koje nam po ugovoru s
njima pripada! Oni će nam priteći u pomoć... Oni moraju da nam
pomognu!

— Moraju, svakako! — dobaci vojvoda Šain. — Moraju, jer je i
njihova koža izložena na pazar. Pregaze li Turci Srbiju, zakucaće i na
njihova vrata.

— Tako je! Moraju nam priteći u pomoć! Nećemo njihovu pomoć!
Smrt ugarskim licemerima! Sami ćemo se boriti i skupo prodati svoje
glave! — zagrajaše vitezi.

Despotica Jerina ustade. Kosi sunčevi zraci u predvečerje prodirali
su između otvorenih kapaka na prozorima i osvetljavali njeno kao u
kamenu isklesano lice. Tamnozelene oči za trenutak blesnuše kao u
vučice. Na usnama joj zatitra prezrivi osmeh:

— Borićete se? — otpoče. — Borićete se i izginuti? Zar to treba
naglašavati? Ko ne zna da je dužnost svakog viteza da se bori i pogine?
I koji vlastelin ili sebar u ovoj zemlji, ako nosi u sebi i trunku ponosa,

144

neće položiti život za domovinu i grobove svojih predaka? Nego,
ostavimo to! Predlažete da se obratimo za pomoć Ugrima? I obratićemo

se, jer moramo. Ali tako vam Isusovih rana, ne uzdajte se mnogo u njih!
Bojim se da će njihova pomoć u ovom narodu ugušiti poslednju nadu u

spas!
Despotica ućuta. Sunčevi zraci još za trenutak blesnuše preko njene

smeđe kose i utrnuše. Ona nastavi:
— Obratićemo se ugarskom kralju. Zatražićemo da se drži ugovora

koji je nauštrb svoje viteške časti prošle godine zaključio s despotom
Stefanom. On će nam pomoći, jer zna da u ovakvoj prilici mlitavost i

oklevanje i njega vode u propast. Ugarski ratnici nisu manje dodijali
ovom narodu nego turski. Ako nam pođe za rukom da između njih
stvorimo sukob, možemo misliti na spas! U tom slučaju ni naši mačevi
neće mirovati u koricama...

Reči despotice Jerine izazvaše olakšanje u veću. Vitezima se činilo
da je moguć ne samo opstanak nego i uspešna borba, čak i pobeda nad

Turcima.
Osam dana Ðurađ je zadržao sultanovog poslanika na svom dvoru.

Najpre je naglašavao da se stvar od tako velike važnosti ne može
prelomiti preko kolena. Govorio mu je da veće svakodnevno zasedava i
da traži način kako da se sultanovim željama izađe u susret. Devetog

dana mladi poslanik dobi na poklon od despota kesu sa dve stotine
zlatnika. A za to vreme Ðurđevi glasnici jurili su na brzim konjima na sve
strane. Sultan Murat, smatrajući da odgovor despotov nije važan, naredio

je emiru Isak-begu da sa pedeset hiljada ratnika krene iz Sofije i upadne
u Srbiju. Druga vojska iz Vidina spremala se da lađama uz Dunav pođe

prema gradu Golupcu.
Međutim, ugarski ratnici, spremni kao da su samo pogodan trenutak

očekivali, prebace se preko Dunava i prema ugovoru hitno posednu

gradove u Srbiji, najpre Beograd, a zatim sve ostale, osim Golupca.
Ugarski kralj Sigismund, znajući važnost i položaj ovoga grada, odlučio je
da se lično stavi na čelo vojske koja se prikupljala kod Budima
Predviđanja despotice Jerine ispunila su se. Turska i ugarska vojska bile

su spremne da jedna drugoj krenu u susret.

Turska vojska pod Isak-begom zaredi da po Srbiji osvaja gradove i
gradiće, boreći se danju i noću i trpeći velike gubitke od manjih srpskih
odreda i četa, koji su neprestano pravili prepade i postavljali zasede.
Despot Ðurađ, znajući da ne može zaustaviti najezdu turskih ratnika,

celokupnu pažnju obrati na Novo Brdo. Vojvoda Vitko sa hiljadu
odabranih konjanika, skoro neprekidno napadajući i povlačeći se, mamio
je za sobom protivnike i tako ih privukao do Novog Brda. Turci i po treći
put okušaše sreću pod zidinama Ðumiš-hisara. Azijatski ratnici, uvek
pohlepni na pljačku, smesta otpočeše juriš na grad, jer se u to vreme

145

govorilo da u Novom Brdu „zlato i srebro leže do kolena".
Uzalud je sultan Murat slao naređenja Isak-begu da „kaursku

jazbinu" što pre osvoji. Turski ratnici su hrpimice ginuli kraj zidina.
Branioci su danju odbijali juriše, a noću vršili ispade iz grada, prodirali u
turski tabor, palili šatore, uništavali komoru i razgonili čopore kamila i
konja. Ime vojvode Vitka za kratko vreme postade strah i trepet za turske
napadače.

Među braniocima besmrtnu slavu stekoše Dubrovčani, a uz njih i
Sasi. Vojvoda Vuk Bobalić je svojom hrabrošću sve nadmašio, a saski
starešina Šmit istakao se kao organizator topovske vatre i postavljanja
laguma. Jednom prilikom kamena kugla, izbačena iz topa sa visoke
gradske kule, pogodi šator Isak-bega, prebi poprečnu motku i umalo ne
ubi Sinan-pašu, koji se pod šatorom izležavao.

Dani su prolazili, a juriši turskih ratnika krvavo su se odbijali o zidove
Novog Brda. A za sve to vreme delegati despota Ðurđa boravili su u
turskom taboru i vodili pregovore o miru. Isak-beg, Sinan-paša i druge
starešine uveliko su gubili nadu da će osvojiti grad.

Kad se doznalo da je ugarska vojska krenula niz Dunav i da je vodi
lično ugarski kralj, sultana i njegove emire namah prođe volja da jurišaju
na Novo Brdo. Golubac je kao strategijska tačka i za njih bio važniji nego
„Srebrni Grad“, oko koga su četrdeset i osam dana gubili vreme i straćili
veliki broj ratnika. Pored toga, bilo je jasno da je probitačnije ostaviti
slabijeg protivnika i napasti jačeg. Sultan i njegovi emiri s pravom su
smatrali da se ugarska vojska neće zadržati kod Golupca, osobito ako joj
priđe za rukom da zauzme grad. Dobro su oni znali da su hrišćanski
vladari oduvek želeli da što dublje prodru u pokrajine koje su pripadale
turskim sultanima.

Te okolnosti navele su sultana Murata da prihvati ponuđeni mir
despota Ðurđa. I do mira bi i došlo da se nije desio nepredviđeni slučaj
koji je sve pokvario.

Ugarska vojska se lakše i brže kretala, jer su lađe plovile nizvodno.
Tako su njene prethodnice stigle nadomak Golupca nekoliko dana pre
turskih. Ugarskim ratnicima činilo se da će bez borbe posesti grad. Dok
su čekali da pristigne glavna vojska, Ugri navale da pljačkaju okolinu
Golupca kao da se nalaze u neprijateljskoj zemlji.

*

Jagošev boravak u manastiru Svete Bogorodice otegao se preko
svakog očekivanja. Već se i oktobar mesec približavao kraju, a ratnik je

146

još uvek bio na strogom postu. Otac Radosav, valjano upućen dugom
praksom u posao oko isterivanja besova, uzalud je čekao da iskušenik
dođe u pogodno stanje skrušenosti: da mu splasne trbuh, da mu se nos
izduži, oči izbulje, a uši protanje. Ali od svega toga ne bi ništa. Stari
kaluđer bacao je brižne poglede na ratnika, čije je lice rudelo zdravljem.

— Badava! — vajkao se otac Radosav. — Ovde post i molitve ne
pomažu. Najposle, moraćemo iskušenika staviti na muke: da četrdeset
dana spava na golim daskama i da sedi na češagiji...

Ostali kaluđeri klimali su glavama čudeći se sili i snazi nečastivog.
— Mesto da pod strogim postom oslabi i dođe u jako duhovno
stanje, iskušenik se ugojio kao veprić! — zaključi otac Radosav.
Istina, Jagoš je bio zdrav kao jazavac. Nabrekle mišice bile su mu
tvrde kao daska, a iz zadrigla vrata izbijala je snaga. Kaluđeri su u sebi
priznavali da su nemoćni prema satani koji se usadio u njegovu dušu. I
bili su spremni da od takvog iskušenika dignu ruke, kao što su godinu
dana ranije učinili sa jednom oblapornom vucibatinom koga su zvali
Čuljko, jer mu je jedno uvo bilo rovašeno. Otac Radosav je od Čuljka,
lošeg iskušenika, napravio dobrog manastirskog kuvara. Kaluđeri su
nagovarali igumana da Jagoša zanemari i da ga pošalje među ardžije ili
u beli svet.
— Oterao bih ga! — vajkao se otac Radosav. — Oterao bih ga da
zajedno s nečastivim ide u svoj rod! Ali pre četiri godine njegov otac
darovao je našem manastiru sto dvadeset oka voska i dva magarca...
— Sad ti je poslao i trećeg, ali bez voska! — dobaci najstariji
kaluđer, otac Venijamin.
— Tako izgleda! — sleže ramenima iguman. — Prema ovom
iskušeniku moramo učiniti svoju dužnost...
Kaluđeri su bezvoljno odobravali klimajući kosmatim glavama.
U takvu je nezgodu, bez svoje krivice, palo bratstvo manastira Svete
Bogorodice. Ali je za to i te kako bio kriv kuvar Čuljko. On se za četiri

zlatnika prodao Jagošu, krišom mu doturao suvu slaninu, nadevene
kobasice, kulene, jaja, maslo, mekan i tvrd sir.

— Eh! — uzdahnuo je duboko kuvar. — Nekad sam i sam bio ratnik
Umem da cenim snagu i da poštujem junaštvo! Pa i sad, u senci
manastirske svetinje, zadrhti mi srce kad se setim da se jednom i o mene
očešala slast slave!

Kuvar je blaženim, malo slojanjenim pogledom merio snagu ratnika.
Nije mi stalo do zlata... — reče stavljajući četiri dukata u šarene
tkanice. — Hraniću te brižno i obilato kao da si na mom srcu odrastao.
I hranio je Jagoša valjano, nemilosrdno se okomivši na njegovu
kesu sve dok nije splasnula.
Najposle, otac Radosav odluči da ne odugovlači slučaj bujnog
iskušenika. U prisustvu trideset i četiri kaluđera, koliko ih je bilo u

147

manastiru, iguman, pod epitrahiljom i felonom, najpre očita pristupne
molitve: „Caru nebeski“, „Očenaš“ i Pedeseti psalm.

Zatim je došla na red „Molitvi vračeskaja ko straždušči od duhov
nečistih i na vsjakuju nemošč":

„Zaprešlajet tebje Gospod, diavole, prišedi v mir. Proklijat bo jesi i
vsja neprijaznenija tvoja djela i pomišlenija jaže vo dni i nošči.
Zaklinjajutsja, duše nečisti, velikim imenom sjatija Trojica, da ne vlagaješi

raba božijeg Jagoša sina Todorova, boljeznoj vrednih i pomislov
neprijaznih, no otidi v mesta pusta i bezvodnaja, i dježe čelovjek ne

obitajet..."

U tom trenu, u manastirsku crkvu upade jedan ardžija. Za njim kao
bez duše utrča kuvar Čuljko.

— Gospode, Savaote nebesni, spasi nas grešne! — zavika ardžija.
— Šta je? Ko je? Šta se desilo? — zagrajaše kaluđeri.
— Bezbožnici plene manastir! — doviknu Čuljko mlatarajući

ražnjem.

— Turci! Majko božija, zaštiti nas i spasi! — zavapi otac Radosav.
— Nisu Turci! Ugarski ratnici Sve će nas opleniti i potamaniti! —

odvrati ardžija.
— Ugarski ratnici! Hrišćani! Jurišaju na manastir! Vreme sotone je

došlo! — viknu otac Venijamin krsteći se i primičući se sporednim
vratima u začelju crkve.

Jagoš ustade i trljajući nagnječena kolena od predugog klečanja
stade bacati unezverene poglede na momke i kaluđere. Odjednom,

ratnik oseti kako mu krv jurnu u glavu. Na glavnim vratima se pojavi
grupa od desetak ugarskih ratnika. Sa isukanim mačevima stajali su
spremni da jurnu na kaluđere i da ih iseku.

— Šta sad? — obrati se Jagoš ocu Radosavu.

— Brani sveto mesto, sinko! — odvrati iguman.
Ratnik baci pogled na gvozdeni čirak visok uvrh čoveka.
— Napred, Baba Ana! — uzviknu i obema rukama ščepa čirak.
Kaluđeri nagrnuše na sporedan izlaz i tiskajući se stadoše izlaziti.
Ugarski ratnici navališe da mlate pljoštimice mačevima kuvara i ardžiju.
Jagoš ulete u gomilu razmahujući gvozdenim čirakom. Najpre istera
nasilnike iz crkve. Zatim u porti otpoče pravu borbu. U njegovim snažnim
rukama čirak je izgledao lak kao perce. Obarajući protivnike i izbijajući im
oružje iz ruku. Jagoš najposle odbaci čirak i dohvati jedan mač sa
zemlje. Kuvar Čuljko, izmahujući ražnjem, stade uz njegov desni bok, a

ardžija dohvati jednu cepanicu sa gomile ispred štale i stade se

naporedo boriti s leve strane Jagoševe.
Zveket mačeva, vika i zapomaganje privukoše ostale pljačkaše. U

portu nagrnu nova grupa ugarskih ratnika. Jagoš, Čuljko i ardžija, ne
vodeći računa što ispred sebe vide preko trideset protivnika, tukli su se

148

kao mahniti. Najposle se probiše kroz gomilu napadača i, dohvativši se
otvorene kapije, nagoše u bekstvo prema šumi gde su kaluđeri zamicali.

149

Glava petnaesta

Otac Radosav i njegova sabraća pet dana su lutali po šumi,

skrivajući se po jarugama i strepeći od najmanjeg šušnja. Jagoš, Čuljko i
ardžija neprekidno su bili uz njih.

Otac Venijamin, skrušeno se moleći bogu, uzgredno je proklinjao
hrišćanske nasilnike i blagosiljao Jagoša i njegove neugledne saborce. U
nastupu blagorodnosti, stari kaluđer se primače igumanu i tiho reče:

— Izgleda da nečastivog nisi isterao iz iskušenika!
— I meni se čini! — sleže ramenima otac Radosav.
— Sreća naša! — uzdahnu Venijamin. — Da je postao skrušen i
čista duha, odosmo svi bogu na istinu!
— Ćuti! — odvrati iguman. — U pravu si, ali ćuti...
Trećega dana ardžija se privuče manastiru i utvrdi da su ugarski
ratnici sve opljačkali, komoru, tor i štale spalili, odveli konje i krave i
oterali svinje i ovce. Četvrtog dana kuvaru Čuljku pođe za rukom da iz
jednog udaljenog sebarskog naselja digne pola caka ovsenog brašna.
Išao je laka srca, uveren da krade u slavu svete Bogorodice.
Petoga dana Jagoš pade u zagrljaj svojim prijateljima, Dragošu i
Vitku. Tom prilikom nesuđeni iskušenik doznade da je despot Ðurađ sa
pet hiljada ratnika došao pod Golubac da pomogne ugarskom kralju da
uđe u grad.
Dragoš i Vitko se vidno iznenadiše kad umesto ubledelog i
skrušenog kaluđera ugledaše pred sobom zdravu i zadriglu momčinu,
koji bi snagom mogla da prkosi najozloglašenijim junošama.
Jagoš sa čuđenjem doznade za teško stanje u koje su zapali despot
Ðurađ i ceo narod. Daleko od spoljnog sveta, još i izdvojen kao
iskušenik, samo je ponešto mogao načuti od svega što se dogodilo u
Srbiji za poslednja dva meseca.
Ugri su poseli sve gradove predviđene ugovorom. Samo je još ostao
Golubac. Sad se radi o tome ko će prvi upasti u taj grad, Ugri ili Turci
reče Vitko.
Dragoš se obrati drugu:
— A ti? Nimalo ne ličiš na isposnika iako su te kaluđeri tabali
postom i molitvama! Snažan si i zadrigao više nego ikad!
— To je tajna! — odvrati Jagoš smešeći se bezazleno. — I ostaće
trajna sve dok ne progovori manastirski kuvar Čuljko, koji me je hranio

150