Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

Glava dvadeset deveta

Stari despot Ðurađ išao je kroz Ugarsku od grada do grada,

pokušavajući lepim rečima, i zlatom, da pridobije ohole plemiće, banove i
prelate. Na tome sumornom putu isticao je ugovor koji je još kralj
Sigismund Luksemburški dao despotu Stefanu. Međutim, trajnu vrednost
toga ugovora niko nije uzimao u obzir. Osim neubedljivih obećanja,
srpski despot nije dobio ništa. Najposle Ðurađ uvide da ni Ugri ni Nemci
nisu skloni da priteknu u pomoć Srbiji i da je tome razlog nepopularnost
kralja Alberta. Ugri su svoga kralja prezirali zbog nemačkog porekla, a
Nemci ga nisu voleli jer naginje Ugrima.

I dok su se pod Smederevom izmenjivali juriši turske vojske sa
gruvanjem topova, despot je moljakao, preklinjao i uzalud rasipao zlato.

Nije manje očajanje spopalo ni kralja Alberta. Vitez i dostojanstvenik
pun časti i ponosa, on je s nespokojstvom i stidom uzalud očekivao u
Segedinu da se skupi vojska. Ali do polovine meseca avgusta dva
vladara imala su kraj sebe svega dvadeset hiljada ratnika. Sa tom
vojskom krenuli su prema Dunavu da se utabore na reci Tisi kod
Tidereva.140 Despot Ðurađ je vek proveo ratujući po Srbiji, Bugarskoj,
Trakiji, Vizantiji i Maloj Aziji, ali ovako bezvoljnu vojsku nije video.
Ugarski ratnici vukli su se za svojim kraljem kao da su krenuli na
sopstveni pogreb. Na njih nisu uticale ni pretnje ni obećanja. Saznanje
da se u Srbiji nalazi sultan sa dvesta hiljada ratnika dotuklo je borbeni
duh ove zlehude vojske. Nezadovoljstvo ratnika pretvorilo se u bes što
se ugarski knezovi i zapovednici većih i manjih gradova ne odazivaju
kraljevom pozivu, Smatralo se da njihovo oklevanje potiče iz straha, pa
su prostim ratnicima propast i poraz izgledali neminovni.

Malena vojska kralja Alberta boravila je na močvarnom zemljištu kraj
reke Tise. Za veću nevolju, letnja žega, rđava hrana i nezdrava voda
izazvaše boleštine među ratnicima. Kralj i despot gubili su nadu da će im
se vojska uvećati. Dani i noći izmenjivali su se i prolazili u nepovrat, a oni
su čekali i čekali A čekali su i vitezi i ratnici u opsednutom Smederevu.
Od jutra do večeri gledali su sa zidova grada neđe li se otkud pojaviti
ugarska vojska sa despotom Ðurđem Toma Kantakuzen, Grgur
Branković, vitezi i ratnici stvarali su čuda od junaštva. Odbijali su juriše
turske pešadije, borili se na zidovima okrnjenim i razbijenim kamenim
kuglama iz topova, vršili danju i noću ispade iz grada i razgonili tursku

301

konjicu Tri meseca trajala je opsada Smedereva. Posada u gradu
smanjila se na četvrtinu Smanjila se i zaliha ljudske i stočne hrane. U
poslednje vreme obroci su se sveli na trećinu. Premoreni i ubledeli, sa
grozničavim sjajem u očima, srpski ratnici su se tukli, odbijajući sultanove
povoljne uslove za predaju i — čekali.

Dvadeset devetog avgusta stiže glas u tabor kod Tidereva da je
Smederevo palo u turske ruke.141 Despot Ðurađ i kralj Albert gledali su
sa zaprepašćenjem kako ugarske ratnike hvata panika. Strah je spopao
ceo tabor. Preneraženi konjanici i pešaci uzvikivali su „farkaš, farkaš" 142,
kao da je njih opkolila i porazila turska vojska. Šest velikih odreda
konjice, ne javivši se nikom, udari u bekstvo. Za njima nagoše i pešaci.
Albert i Ðurađ ostadoše okruženi grupom od nekoliko stotina ratnika
najodanijih kralju.

Tako je te godine počeo i tako se završio pohod ugarske vojske na
Srbiju. Despot Ðurađ primi na svoja pleća poraz, a uz njega poniženje i
sramotu. Sećajući se sebarskih kletvi uzidanih uz svaki kamen na
Smederevskom gradu, stari vitez je upućivao molitve bogu da se bar
srpskoj sirotinji smiluje. Naslućivao je da će kletve pasti baš na one koji
su ih u očajanju i nemoći izgovarali. Posledica pada Smedereva imala je
svom strahotom da se svali na srpski narod.

Kralj Albert je žudeo da bar donekle spase čast i ugled svoga
veličanstva. On smesta raspisa porezu za prikupljanje novca. U isti mah
razasla na sve strane proklamaciju da će se taj novac upotrebiti za vojnu
protiv Turaka na iduće proleće.

Nesrećni kralj Albert i despot Ðurađ zarediše po Mačvi i Sremu da
tuku turske akindžije, koje su se, posle pada Smedereva i drugih
gradova, razmilele na sve strane. Kod Futoga i Slankamena dva vladara
odneše neznatne pobede nad turskim pljačkašima. Ali kralj Albert
meseca oktobra pade u postelju i na putu iz Budima u Beč umre. Oholost
i neposlušnost ugarskih velmoža, političke trzavice i zlo stanje koje je
godinama trajalo u Ugarskoj, svakako su uticali na prevremenu smrt
mladoga kralja. Ta smrt je ostavila despota Ðurđa usamljenog i
bespomoćnog, da se, van svoje zemlje, potuca po svetu.

Posle pada Smedereva, svi gradovi i gradići u Srbiji predadoše se
Turcima. Samo je još stajalo Novo Brdo sa braniocima rešenim da izginu
do poslednjeg.

*

Sultan Murat je poslao na Novo Brdo sedamdeset hiljada ratnika.

302

Glavni zapovednik bio je emir Osman Čelebija, unuk čuvenog
Timurtaša.143 Po učestalim jurišima na grad videlo se da je zapovednik

svom snagom pregao da zauzme Novo Brdo pre nego što srpska posada

u Smederevu položi oružje. Neustrašivi emir žudeo je da na sebe

prenese slavu svoga pretka, pa je sultanovo poverenje shvatio kao

izvanrednu priliku da se istakne. Pohlepa za slavom gonila ga je da se
što pre dočepa grada. U svakodnevnim jurišima padali su turski ratnici, a

prilikom ispada konjanika iz grada tukli su se mahnitom žestinom, kao da
je nestrpljenje Osmana Čelebije i na njih prešlo. Zbog toga zapovednik i
njegovi ratnici nisu osećali da im se troši snaga i da im se broj iz dana u
dan smanjuje. Ali tokom vremena hrabrost i samopouzdanje počeše da
opadaju. Mesto toga došao je nemoćni bes, jer je Novo Brdo stajalo kao
ukleto prkoseći svim naletima. Prosti ratnici počeli su sa strahom da
bacaju poglede na tvrđavu i da se potajno dive braniocima Činilo im se
da taj grad nikad neće osvojiti. Turski ratnici dobro su spoznali kako se
bore i kako ginu borci Vuk-oglije.144

Pet nedelja je proteklo. Juriši i gruvanje topova nisu prestajali, a
grad nije pokazivao znake da će propasti. Tada je nestrpljivi i plahoviti
emir Osman Čelebija svrgnut. Na njegovo mesto došao je Isak-beg, koji
je onako neslavno pošao na Ćabu.

Međutim, onima u gradu nisu bili važni ni Osman Čelebija ni Isak-
beg. Oni su se tukli postojano braneći grad i praveći noćne ispade.
Vojvoda Vitko, Dragoš i Dubrovčanin Paskoje Sorkočević danju i noću
bdeli su na zidovima. Debeljušni i već ostareli Šmit, starešina Sasa,
nabijao je topove olovnim i gvozdenim sečenicama i zasipao tursku
konjicu i pešadiju. Lukavi Tevtonac rio je zemlju praveći lagume ispod
laguma napadača i dizao ih u vazduh stvarajući oko grada rupčage i
provalije. Ćutljivi i turobni Sasi bili su i dobri ratnici i rudari. Mirno i hladno
primali su naređenja, izvršavali ih besprekorno, ubijali napadače i ginuli

bez roptanja.
Dubrovčani su se borili svesni da brane svoje porodice i svoja

ognjišta. Naviknuti da se bore sa zidova, bacali su džilite i strele i

nekakvim spravama zasipali smolom turske opsadne mašine, palili ih

buktinjama i satirali sve oko njih.
Među srpskim ratnicima istakao se vitez Ðurađ Mrnjavčević. On je

tvrdio da vodi poreklo od kralja Vukašina i Nemanjića i da je u srodstvu

sa sibinjsknm knezom Jovanom Hunjadijem. Sebe je nazivao knezom od
Niša, tvrdeći da će mu taj grad kad-tad pripasti.

— Sad je prilika za to! — rugao mu se Dragoš. — Sultan Murat i
njegovi emiri jedva će dočekati da s tobom podele Srbiju!

— I Turcima će jednom osvanuti crni dani! — odvrati vitez. — Sva
prava su od starina na mojoj strani.145 Niška oblast i Toplica pašće pod

moju vlast.

303

Vojvoda Vitko i Dragoš smeškali su se i zgledali, ne znajući da li da
se čude ili da sažaljevaju mladog viteza.

I branioci Novog Brda očekivali su despota Ðurđa. Oni su s
razlogom smatrali da glavna bitka treba da se obavi kod Smedereva. Ako
sultan pretrpi poraz, Isak-beg i Osman Čelebija moraju dići opsadu s
njihovog grada. Međutim, vreme ]e prolazilo, a njihova nada slabila.
Jedne noći u turskom taboru zatutnjaše bubnjevi. Pokliči ratnika mešali
su se sa pištanjem zurli i truba, a vatre su nicale na svim stranama.
Galama se sve više uvećavala, pa i topovi počeše da gruvaju.

Ratnici u gradu, bledi i zanemeli, gledali su sa zidova komešanje u
turskom taboru.

— Ludilo ih je spopalo! — izusti jedan ratnik.
— More, ovo ne sluti na dobro! — dodade drugi. — Biće nekome
pred glavu!
— Biće svakako! — umeša se i treći, postariji Dubrovčanin. — Oni
se vesele.
I starešine su izašli na zidove. I njima se činilo da je turski tabor
pomahnitao.
— Budite na oprezi! — doviknu Vitko stotinarima. — Izgleda da
ćemo noćas imati težak okršaj
Ali nedoumica nije dugo trajala. Ratnici sa zidova videše desetak
buktinja kako se približavaju gradu Uskoro videše i ljude koji su ih nosili.
Išli su bez oružja, grupisani po šest u redu. Bilo ih je oko šezdeset Kad
stigoše nadomak zidova, iz grupe se izdvoji jedan ratnik, omalen i širok u
plećima. Crna brada, brkovi i duga kosa ispod čačme jedva su dopuštali
da mu se vidi lice. On zaokruži šakama usta i razvika se:
— Poklisari! Poklisari!
— Priđi bliže i govori šta hoćeš! — doviknu mu vojvoda Vitko.
— Ono je Isak-beg! Gađajte ga iz topa, sunce mu nebesko! —
dreknu jedan ratnik.
— Mir tamo! Glava će sleteti s ramena onome ko se usudi da gađa
poklisara, makar bio i sam sultan! — dobaci Paskoje Sorkočević.
— Govori šta hoćeš! — ponovi Vitko.
Poklisar, mašući belim ubrusom, reče:
— Naša vojska ušla je u Smederevo! Srpska posada se predala! Svi
gradovi po Srbiji polažu oružje... Predajte se i vi! Otvarajte kapije!
Poklisar ućuta, pa upirući pogled u zidove, gde su buktinje
treperavim sjajem osvetljavale bleda lica ratnika, stade očekivati
odgovor. Posle dužeg čekanja nestrpljivi emir dodade:
— Šta bi? Hoće li biti?
Odgovor opet zataji.
— Da li ste čuli moje reči?
— Čuli smo! — najposle se odazva jedan glas. — Ostavite nas

304

noćas na miru. Hoćemo da većamo.
— A, hoćete da većate! E pa većajte! A sutra u zoru morate dati

odgovor.
Isak-beg mahnu rukom svojim pratiocima i krenu prema taboru.
— Kakva čast za nas! — reče Vitko — Emir Isak-beg lično dolazi

kao poklisar.
— Hoće da otme slavu Osmanu Čelebiji! — dodade Ðurađ

Mrnjavčević.
— Dovukao se pod zidove da zasluga za osvojeni grad pripadne

njemu — dobaci Dragoš
— Mogli smo ga ubiti iz topa! — umeša se jedan stotinar
— Ubićeš ti đavolju strinu! — odvrati Vitko
— Hoćeš na poklisara da pucaš!
Uskoro se starešine povukoše u dvoranu za većanje. Ali odmah se

videlo da niko ne pomišlja da preda grad. Mnogi nisu verovali da se
posada u Smederevu predala, pa nisu ni pridavali važnosti rečima emira
poklisara.

Vojvoda Vitko prvi uze reč:
— Pred nama stoje dve mogućnosti. Ali najpre, možemo li verovati
Turčinu da je Smederevo doista palo...
— Nije palo! To je podvala! Laže Isak-beg! — zavikaše vitezi.
— Laže Isak-beg, kažete? A ako ne laže, hoćemo li se i dalje
braniti?
— Lagao, ne lagao, branićemo se! — uzviknu Dragoš
— Tako je! — zahori se u dvorani.
— Onda prestaje svaki razgovor! — sleže ramenima vojvoda Vitko.
Jedan postariji stotinar ustade:
— Vidim da verujete u snagu naše pobede u Smederevu — reče. —
Neka bi dao Gospod da ste u pravu, ali bojim se da Turčin nije lagao...
Pre tri meseca krenuo sam, valjda poslednji, iz Smedereva za Novo
Brdo. Toliko vremena je prošlo otkako Turci jurišaju na taj grad. Sad nije
trenutak da se zanosimo opsenama. Znam pouzdano da je tada u
Smederevu bilo hrane za svega dva meseca, a evo, prošlo je tri.
— Ti znaš! Zloslutnice! Nećeš nas navući na tanak led! Ako si se
uplašio, izađi iz grada i predaj se Turcima! — zavikaše neki.
Stotinar, ne povišavajući glas, nastavi:
— Zar je u ovolikoj našoj nevolji važno da li sam se ja uplašio?! Reč
je o tome da li da poverujemo poklisaru! A ja, evo, smatram da je istinu
rekao, pa bio ja kukavica ili ne! Moj kum je ostao u Smederevu. On drži
ključeve od svih magaza s hranom u gradu. Od njega sam doznao kako
stanje tamo vlada... Bilo je hrane za ciglo dva meseca, a evo, prošlo je
tri... Sad, možete me i dalje vređati! Ja ću se i dalje boriti kako treba i
umeću da poginem isto kao i vi...

305

Stotinar sede. Vojvoda Vitko nanovo uze reč:
— Čuli smo našeg stotinara Sredoja. Čuli smo i uvredljive reči
bačene u lice ratniku koji do sada ničim nije pokazao da je strašljivac...
Na kraju, za nas nije važno da li je Smederevo palo ili ne. Mi ćemo se

braniti!
— Branićemo se! Napadati i satirati dušmane! Smrt turskim

nasilnicima! — prolomi se dvoranom.
Stari Šmit ustade, pa, gledajući po skupu, sačeka da zavlada tišina.
— Čemu tolika galama? — reče — Vojvoda Vitko je glavni

zapovednik. U njegovim rukama stoji odluka o sudbini Novog Brda. Kako
on kaže, tako će biti.

Vitko odmah odvrati:
— Ovaj grad brane Srbi, Dubrovčani i Sasi. Molim vođe Dubrovčana
i Sasa da se izjasne!
Paskoje Sorkočević odseče:
— Borićemo se do kraja!
Šmit dodade:

— Imamo hrane napretek, a isto tako i živih ratnika... Kad izginemo,
svejedno je ko će ući u grad!

Te noći je posada na zidovima udvostručena, mada nije bilo juriša.
A u zoru dvanaest topova dadoše odgovor i emiru poklisaru i celom
turskom taboru. Četiri dana i toliko noći, skoro neprekidno, vodile su se
borbe. Ratnicima iz grada ruke su malaksavale od odapinjala strela i
bacanja džilita. Poslužioci oko topova, sa nagorelim šakama i
osmuđenom kosom i brkovima, neumorno su pucali. Pocrneli od dima i
sukije, izgledali su kao demoni. Dok su jedni radili oko topova, drugi,
smenjeni, spavali su oslonjeni leđima o zid. Bledi i izmoždeni, bili su nalik
leševima, zgrčenim ili opruženim, koje niko nije sklanjao.

Vojvoda Vitko, Dragoš i Ðurađ Mrnjavčević nekoliko puta su izletali
iz grada. Na čelu odabranih konjanika vitezi su se tukli postojano i ne
kvareći svoje redove prodirali u tabor. U jednom naletu Ðurađ
Mrnjavčević, ponesen borbenim žarom, dopre do turskih šatora. Za njim
je hrlila grupa od stotinu konjanika, prekaljenih boraca koji su videli i
iskusili sve strahote rata. Odjednom ratnici ugledaše prizor od koga im
zastade dah u prsima. Nadomak njima protezala se užasna povorka ljudi
nabijenih na kolje sa iskeženim zubima i izbuljenim očima. Samrtnički grč
unakazio je lica ratnika. Crna krv lagano se slivala niz otesane kočeve
stvarajući krivudave vijuge.

— Gospode! — uzviknu jedan ratnik i uhvati se za glavu.
— Seci! — dreknu Ðurađ Mrnjavčević i jurnu u gomilu Turaka.
— Ovo su naši... zarobljeni! — kriknu neko iz gomile.
Užas i gnev nagnaše srpske ratnike u pomamnu seču. Kao da se
otimaju ko će pre da izvrši osvetu, borci su strahovitom brzinom zadavali

306

udarce mačevima, topuzima i ubojnim sekirama. Prodirući sve dublje u
turski tabor, obarali su šatore, goneći ispred sebe rulju preneraženih
asapa, sarahora i janjičara. Udarci su padali na leđa i ramena begunaca i
s treskom razbijali ljudske i konjske glave, parali trbuhe i lomili ruke i
noge. Uzalud su trube sa zidova pozivale ratnike Ðurđa Mrnjavčevića da
se vrate u grad. Od silne vike, samrtničkih krikova, zveketa oružja i vriske
izranjavljenih konja, ni glasak nije mogao dopreti do ušiju osvetnika.

Najposle, vitez Ðurađ, vitlajući ostatkom prebijenog mača, doviknu
svojima:

— Dosta! Okrećite konje!
Grupa srpskih konjanika vrati se prepolovljena u grad.
Začudo, vojvoda Vitko i ostale starešine bez mnogo uzbuđenja
primiše vest o turskom zverstvu.
Vojvoda Vitko, sležući ramenima, reče:
— Tek ćemo se nagledati strahota, ako i sami ne izdahnemo na
kočevima.
— Sve je u božijoj ruci! — dodade Dragoš. — Ali najpre ćemo se
naseći turskih glava.
Još uvek bled i unezverenog pogleda, Ðurađ Mrnjavčević tiho
dobaci:

— Niste videli... mora! Svako u svoje vreme! Trebalo je videti! Ni u

snu vam se ne prisnilo!
Stari Šmit, deljući britvom komad suvog mesa i stavljajući u usta kao

papir tanke parčiće, reče:
— Umreti se Sudbina...
— Umreti se mora, ali ne na kocu, dođavola! — uzviknu Mrnjavčević
Mljackajući ustima, Sas dodade:
— Imamo dole u podrumima sto sedamdeset zarobljenih turskih

ratnika. Postupićemo kao njihove starešine prema našim ratnicima...
— Gospode! Ne misliš valjda da ih nabiješ na kolje!

— To ne! Naši slavni preci u Germaniji znali su kako treba postupati
sa zarobljenim neprijateljima: davili su ih u blatu, gulili im kožu s leđa ili
im kamenom prštili glave, i sve u slavu Geza i Tevtona. Jer germanski

bogovi uvek su žedni krvi!
Vitezi su se u čudu zgledali.
— Ko će tu gnusobu izvršiti? — upita Sorkočević.
— Mi, Sasi. — odvrati Šmit, pa smešeći se dodade: — Blata

nemamo, a drugi način zahteva mnogo vremena Zato ćemo primeniti
treći.

— Zabranjujem! — viknu Vitko.
— Zbog čega? — zažmire Sas.
— Jer sam hrišćanin!
— I ja sam hrišćanin, ali treba neprijateljima pokazati da ih se ne

307

plašimo.
— Ono što je Isak-beg u nastupu besa učinio dolikuje varvarima —

reče Vitko.
— Varvari će i dalje naše ljude nabijati na kolje...
— Mi nismo varvari! — okrete mu leđa Vitko i odlazeći dobaci: — Ja

sam zapovednik u ovom gradu!
— On je zapovednik! — vajkajući se reče Šmit — Njegova reč mora

biti prva i poslednja. Da sam ja zapovednik... i meni bi se drugi
pokoravali.

Toga dana u gradu se pojavi April Sokolović Kraj njega je bio jedan
ratnik džinovskog rasta. Desno oko bilo mu je otečeno i zatvoreno, a iz
levog je izbijao grozničavi sjaj.

— April Sokolović! — dreknu Dragoš kao da vidi utvaru.
— Ja! — odvrati mršavi ratnik. — A ovo je Tanasije Larmadžija,
poslednja moja zaštita! Snažan je. Može mečku zadaviti... Od sedam
stotina ljudi Jagoša Besovitog evo šta je ostalo: ja i Tanasije Larmadžija.
Ratnik stade dlanovima brisati suze:
— Eto, počeo sam i da plačem... U poslednje vreme i to mi se
događa. Starost!
— Žao ti je Jagoša? — reče vitez Mrnjavčević.
— Pa i to...
— Da li je poginuo? — tiho upita Dragoš.
— Nije!
— Nije?
— Nije!
— Nije! Nije! — riknu iz besa Tanasije Larmadžija.
— Pa? Gde je?
— U ropstvu. Zarobili ga Turci.
— I sad?
— Poterali su ga sa ostalim robovima prema Skoplju.
— Poterali?
— Poterali!
Dragoš se zamisli.
Ðurađ Mrnjavčević primeti:
— Ako Turci doznaju koga su uhvatili, nabiće ga na kolac.
— To hoće... ako doznaju! — odvrati April. — Zbog toga sam i
došao...
— Kako si ušao u grad?
— Kroz tamnik.
— Zar ima tamnik? — iznenadi se Mrnjavčević.
Dragoš zgrabi mršavog ratnika za ramena i stade ga drmusati:
— Gde ste potučeni? Kad je to bilo? Ko vas je satro?
— Ako me budeš i dalje drmusao, dušu ćeš mi isterati i nećeš

308

dočekati da čuješ odgovor — prostenja April. — Potukli nas Turci kod
Tripolja. Pritisli nas sa tri strane i... bog da prosti! Mnoge su pobili, neke
zarobili, a neki su se razbežali... Bili smo na konjima. Sutradan smo ja i
ovaj Tanasije preturali leševe i... Jagošev nismo našli.

— Nismo ga ni mogli naći — dodade Tanasije.
— Svojim očima gledao sam kako se naš vitez bori — desni Bok
sam mu štitio — i video sam kad su ga turski ratnici sklentali. Hteo sam
da mu pomognem, ali…
— Klepnulo i njega — dobaci April.
— Tako je! Klepnulo me i strovalilo!
— Bitka se desila pre četiri dana — nastavi April — Potukao nas Ali-
beg Evrenezović, Brat Isak-bega.
— Osvetio se za onaj poraz na Godominskom polju. — reče
Mrnjavčević
— Tako je. Osvetio se — sevnu očima mršavi ratnik — Ako ikad
dobijem u ruke toga vepra…
— Čekaj! — prekide ga Dragoš — Takav vepar ne pada lako pod
nož! Nego govori, jesi li siguran da su Turci te robove poterali prema
Skoplju?
— Video sam povorku. Video je i Tanasije. Evo, neka kaže.
— Video sam. — dobaci ratnik.
— Hvala bogu! — odahnu vitez. Pođite sa mnom.
— Stoj! — viknu Mrnjavčević — Da li se Smederevo zaista predalo?
— Jeste!
— Znači, istina je... — obori glavu ratnik.

*

Dragoš se devet godina ranije oženio Delijom, ćerkom dubrovačkog
trgovca Junija Bobalića, strica viteza Bobalića koji nije imao sreće da
isprosi Grozdanu, Beluševu sinovicu. Kad su Turci ponovo navalili na
Srbiju, Dragoš je sa ženom i troje dece napustio Prištinu i nastanio se
kod tasta u Novom Brdu. Sa sobom je poveo i starog oca Joakima
Mudrog.

U prostranoj kući trgovca Bobalića bilo je mesta i za Grozdanu. Tu
se i ona dobro smestila, ne odvajajući se od tri kćeri plemenitog
Dubrovčanina. Delija, Marija i Paulina zavolele su je kao rođenu sestru.
Sve tri su bile ushićene junaštvom viteza Jagoša, divile su mu se i
obožavale ga, iako ga nikad nisu videle. Zbog toga su, čuvši da dva
ratnika dolaze i donose vesti o Jagošu, zahtevale da i one prisustvuju

309

razgovoru. To su zahtevali i njihova mati Rozalija i otac Junije, pa i
Joakim Mudri, Dragošev otac.

Ali odmah se videlo da o ozbiljnom razgovoru ne može biti ni reči,
jer su žene žestoko saletale pitanjima Aprila i Tanasija, čavrljale,
jadikovale i uzdisale, sve dok Joakim Mudri ne podviknu da se smire, a
otac ih ne zamoli da napuste odaju, sve osim Grozdane. Tek onda
nastade većanje

Joakim Mudri odmah predloži da se skupi četa valjanih ratnika i da
se zarobljenik otme.

— Gde? Kako? Treba ga naći! — reče Dragoš.
— Ej, moj sinko… ja i pokojni Todor, otac istog tog Jagoša, otimali
smo robove i umeli smo da ih pronađemo. Jednom smo mi…
— Čekaj! — prekide ga Dragoš, pa namignuvši na ostale, dodade:
— O ovako važnom poduhvatu ne može se raspravljati bez dobrog vina.
— Eto šta je dobro! Vina dajte! Ispićemo po nekoliko pehara.
Posle prvog pehara starac poče da pevuši, posle drugog zapeva
glasno. Treći mu nisu dali, nego su ga odveli da spava.
Dubrovčanin Junije prvi uze reč:
— Pred nama je mučan posao. Najpre treba izaći iz grada... Dobro,
imamo tamnik. Tuda ćemo proći, ali bez konja. Konje moramo napolju
nabaviti. Potrebno nam je bar četrdeset pratilaca... Ja imam dozvolu od
sultana da mogu trgovati po turskoj zemlji. Mogu i robove da kupujem...
Našeg viteza ćemo otkupiti, ako ga nađemo.
— Naći ćemo ga! Moramo ga naći! — dobaci Grozdana.
— Gotov sam i u Malu Aziju da pređem za njim. — reče April.
— I ja! — dodade Tanasije Larmadžija.
— Poći ćemo odmah! Najpre za Skoplje, a posle videćemo,
raspitaćemo se reče Grozdana.
— To baš nećemo! Nećemo se raspitivati iz dva razloga — reče
April. — Prvo, izazvaćemo sumnju, a drugo, turski ratnici će zacepiti
ogromnu sumu kad uvide da baš tog roba tražimo.
— April je u pravu! — reče Dragoš. — On će nas voditi.
— U pravu je kao i uvek! — primeti Grozdana.
Međutim, razgovor su morali prekinuti pošto su mati Rozalija, Delija i
njene sestre uveliko počele da proviruju na vrata, da osluškuju i da se
raspituju.
— Bez odlaganja! — završi April. — Noćas polazimo.

310

Glava trideseta

Kroz tamnik je izašlo iz grada svega pet osoba, pa i to je izazvalo

gunđanje staroga Šmita, jer se tajna podzemnog hodnika prenela još na
nekoliko lica. Na put su krenuli April, Dragoš, stari Dubrovčanin Junije,
Tanasije i Grozdana. Svi napori ratnika i članova porodice Bobalić da
ubede ženu da se okane opasnog puta ostali su uzaludni.

April Sokolović je tvrdio da će uz put lako naći pratioce, a isto tako i
konje, jer je srpska posada posle pada Smedereva napustila grad.
Ratnici su se razišli na sve strane i krenuli svaki svojoj kući.

Grupa ratnika prošla je kroz tamnik, izbila u kamenolom i dohvatila
se prostranog polja izvan turskog tabora. Hteli su najpre da se primaknu
nekom manjem gradu ili selu, gde bi od Srba ili Turaka kupili konje. Zora
ih je zatekla na domaku grada Prilepa. U malom naselju blizu Binačke
Morave April doznade od sebara da su turski ratnici zauzeli gradić i da
nije probitačno dolaziti u dodir s njima.

— Sebri su u pravu — obrati se mršavi ratnik svojim pratiocima. —
Jer bez oružane pratnje i dobrih konja dozvola našeg prijatelja
Dubrovčanina neće imati važnosti. Izgledaćemo sumnjivi Turcima.

Junije Bobalić primeti:
— Imam pravo da trgujem po celoj turskoj carevini. Pismo je
napisao veliki vezir Halil i potvrdio ga carskim pečatom.
— Bez toga pisma niko se ne bi usudio da preduzme ovakav put! —
odvrati April. — Ali za nas je važno da ono što je sigurno ostane sigurno
do kraja. Najmanje podozrenje može nas upropastiti.
Mada prva polovina septembra nije prošla, vreme je bilo prohladno,
jer je sitna kiša neprekidno padala. Pešačenje po kaljavom putu i
nakvašena odela iznurili su putnike. Podaleko i od sebarskog naselja, u
topoljaru na obali Binačke Morave, April i Tanasije naložiše vatru.
Lišće je otpočelo da žuti. Nepokošena trava polegla je po livadama.
Iz nakvašene zemlje pištala je voda. Jata čvoraka letela su iznad
topoljara povijajući se prema vetru koji je duvao sa istoka. Sa opuštenih
listova slivale su se krupne kapi padajući na vatru i stvarajući lokve i
barice po udoljicama između stabala Iznad plitke reke i oko gustih
žbunova na drugoj obali, sitna kiša pretvarala se u izmaglicu
nagoveštavajući dugotrajno tmurno vreme.
Dok su pokušavali da osuše odela kraj vatre, ratnici su jeli slušajući

311

pričanje Aprila Sokolovića kako je palo Smederevo.
Posada se smanjila na petinu. I ono što je ostalo, skapavalo je od

gladi. Građani i ratnici krvili su se oko lešina ubijenih konja, komadali ih i
jeli polupečeno meso. Toma Kantakuzen i Grgur Branković sačuvali su
oko stotinu konja. Hteli su sa najboljim borcima na njima da izlete iz
grada, da udare na tursku ordiju i da se bore dok svi ne izginu. U
poslednjem trenutku odustali su od toga, jer su ih žene i starci preklinjali
radi dece da ne odbijaju povoljne uslove sultana Murata. I vitezi su
odlučili da se predaju Pojahavši konje, izašli su na kapiju, a za njima u
povorci ostali ratnici. Tako su zašli u turski tabor Niko ih nije vređao. I da
mi nisu pričali ljudi iz posade, ne bih verovao. Turci su ih prijateljski
dočekali Tapšući ih po ramenima i diveći se njihovom junaštvu, davali su
im da jedu i piju I srpski ratnici su se razišli kud koji.

— A Grgur i Toma? — upita Dragoš.
— Grgura sultan zadržao pod svojim šatorom, a Toma skupi svoje
ljude i krsne prema Carigradu. Grčki razbojnici vukli su se za njim kao
prebijene mačke.
Stari Junije zavrte glavom:
— Pustili su srpske ratnike — reče. — A zašto? Mogu ih pohvatati u
svako doba i oterati u ropstvo.
— Sultanov blag postupak se pročuo — nastavi April. — Zbog toga
su svi manji gradovi otvorili kapije pred Turcima.
— Svi osim Novog Brda — primeti Dragoš. — Naša posada neće
klonuti. Ko ne padne od topovskog zrna, strele ili džilita, sigurno je da
neće umreti od gladi.
— I dokle tako? — brižno upita Grozdana.
— Dokle svi ne izginu ili dok se ne dogodi čudo! Pred našim
narodom stoji smrt ili strahota ropstva.
— Vae Victis... — tiho reče stari Junije.
— Šta to znači? — upita April.
— Teško pobeđenima!
— Hm! — učini mršavi ratnik. — Tako je bilo otkako je sveta i biće
doveka.
— Biće! — prihvati Dragoš — Sad smo mi na redu. Dobra namera
sultana Murata nosi sa sobom jad, bedu i očajanje.
Grozdana, svetlih očiju od uzbuđenja, reče:
— Zar niotkud spasa?
Dragoš i April se pogledaše, a Junije odgovori:
— Ko veruje, nebo će mu poslati spasenje.
— U smrti? — tiho upita žena.
— U smrti!
Vetar se pojačao. Sitne kapi kiše, padaju iskosa, postojano su
šuštale po lišću, udarale o stabla topola i sve više natapale zemlju i odela

312

ratnika i gasile već prituljenu vatru.
Doista, Murat je održao obećanje: pustio je ratnike iz posade da se

raziđu. Samo je Grgura dobronamerno zadržao pod svojim šatorom.
Sultan je obećao mladome vitezu sve zemlje koje su Brankovići nekada
posedovali. Uslov je bio uobičajeni i jedini: vazalstvo i plaćanje danka.
Pošto je naredio da se crkva Svete Bogorodice u Smederevu pretvori u
džamiju, sultan ostavi tursku posadu pod upravom Turahan-paše. Od
Smedereva digne vojsku i krene prema Novom Brdu, da i posadu u tome
gradu nagna na predaju. Tako se celokupna turska vojska okomila na
jedini gral koji se još držao u Srbiji.

Srpski ratnici krenuli su iz Smedereva svaki svojoj kući, smatrajući
da je opet došlo vreme mira i spokojstva. Mada su dobro poznavali ćudi
turskih emira, kapetana i stotinara, i na svojoj koži više puta osetili
surovost i pohlepu njihovih ratnika, ovoga puta su poverovali u njihove
dobre namere Zbog toga je malo njih, došavši kući, diglo svoje porodice i
sa njima zamaklo u planinu.

Kad se sasvim razdanilo, nebo na vidiku prema istoku poče da
provedrava. Kiša i vetar skoro u isti mah prestadoše. April i njegovi
pratioci napustiše bivak. Išli su prema Janjevu smatrajući da je u tom
gradu još uvek srpska posada. Uz put su nailazili na male grupe srpskih
ratnika, koji su se pod oružjem peške smucali duž Vranjskog polja. April
stupi u razgovor s nekolicinom.

— Gde su vam Turci? — reče.
Jedan ratnik s golemim brkovima i čupavom kosom, koja je ispod
plitke kape kao kudelja vune izbijala, odgovori:
— Kamo sreće da se s njima nikad nismo tukli! Posle onoliko jada
pod Smederevom, tromesečnih juriša i krvavljenja, pustiše nas kao da
smo ih ovnovinom hranili i vinom i rakijom zapajali. Bog da živi sultana
Murata i njegove ratnike!
— Bre! — počeša se Tanasije Larmadžija iza uha.
— Izgleda da vam je sultan Murat miliji od despota Ðurđa!
— Maltene da je tako! — dobaci drugi ratnik.
— Sad smo bar sigurni da neće biti rata i da su sve muke i patnje
prošle.
— Prošle? — zagleda mu se April u oči — Izgleda da ste u
Smederevu od presitosti postali tromi, a od pijaće vode mamurni! Uskoro
ćete uvideti da nije probitačno biti budala!
— Nema budala! Sad smo svi pametni! — umeša se treći ratnik.
— Neka je slava bogu! — reče Tanasije Larmadžija.
— Ali, dobri ljudi, recite nam ima li koji konjanik od Smedereva.
Niste valjda sve konje pojeli?
— Pa i nismo! — odvrati prvi, kosmati ratnik.
— Ono što je preteklo konja, uzeli su nam Turci.

313

April baci pogled na Junija i Dragoša. Ratnika došljaka bilo je devet.
— Da ih uzmemo kao pratioce?
— Zlatnik od glave za deset dana?
— Pristajemo...
— Ko vam je vođa? — upita April.
— Nemamo ga!
— Evo, Risantije...
— Ko je Risantije?
— Ja! — odazva se kosmati ratnik.
— Da li ga primate?
— Primamo...
— I da mi se na onaj zlatnik za deset dana doda još jedan.
— Risantije je u pravu! Neka mu bude! — mahnu rukom Junije.
Pred kapiju grada Janjeva stigli su popodne Turski stražari sjatiše se
oko njih.
— Mi smo Dubrovčani! — reče Junije. — Trgovci. Otkupljujemo
robove... Evo pismene dozvole od velikog vezira Halila...
Stražari su vikali, gurkali laktovima jedan drugog i mlatarali rukama
kao da se svađaju. Jedan dočepa hartiju iz ruke Dubrovčanina i umalo je
ne iscepa. Odnekud se stvori stotinar, svakako vođa straže. Uprevši
pogled u srpske ratnike, levu ruku pruži da uzme hartiju, a desnu spusti
na dršku od handžara za pojasom. Osam stražara potrgoše sablje i,
zaokruživši grupu došljaka, poteraše ih u grad.
— Jagnjad božija! — dobaci April Risantiju — Ako nam ne odseku
glave, baciće nas u okove. Za tvoje grešne reči ispaštamo!
— Gospode! Ko se ovome nadao! Izusmo se pre reke! — reče
Tanasije Larmadžija.
Balčak od sablje između plećki preseče mu dah.
Gazili su blato krivudavim ulicama gradića. Desno i levo sretali su i
ostavljali za sobom kućice od dasaka pokrivene slamom, naherene
bondročare i kolibe opletene prućem. Napred je išao stotinar, za njim
April i Dragoš, pa Tanasije, Grozdana i Junije, iza njih devet pratilaca, a
okolo stražari.
April se upola okrete:
— Sad ih je dvanaest! — reče.
— Blago nama! Ubij se, Risantije! — progunđa Tanasije. — Jezik će
ti otpasti!
— Dozvola je jaka kao grad! Ne mogu nam ništa. Sto osamdeset
zlatnika dao sam za nju... — govorio je Junije.
— Kad? — upita ga Grozdana.
— Pre deset godina...
— Propali smo!
Jedna naherena brvnara isprečila im se na putu. Kroz otvorena

314

vrata izbijao je gust dim kao da je požar. Stotinar zaustavi povorku i uđe.
Za trenutak se kroz dim probiše glasovi grubi, preteći. Grupa od nekoliko
ljudi naglo izađe iz čatrlje i udalji se blatnjavom ulicom.

— Ulazite! — doviknu neko iznutra.
April uđe prvi. Za njim ostali. Stražari se postaviše kraj vrata.
— Krčma! — reče Junije gušeći se u dimu.
Tri dugačka čamova stola otegla su se duž zidova Oko njih klupe

bez naslona. U jednom uglu gorela je vatra. Kraj nje, na soškama, bila je

postavljena ovca na ražnju. Dim, kao da ne haje za široku odžakliju iznad
vatre, obilato je ispunjavao krčmu, lagano izbijajući na vrata.

April i njegovi pratioci posedaše za stolove. Kijajući i kašljući

pokušavali su da zapodenu razgovor.
Krčmar je govorio:
— Odžaklija je dobra... I badža je dobra... Samo dok povuče, dim će

krenuti prema nebu kao duša pravednika.
Stotinar mu dobaci nekoliko reči na turskom
— Kaže da odložite oružje i da ga stavite tamo u ugao. On će brzo

da se vrati — reče krčmar, pa dodade — Za to vreme možete ovde ručati

i popiti nekoliko pehara vina.
— To možemo — odvrati Junije. — Dajte oružje! A ti, krčmaru,

spremaj ručak.
Oružje su skupili i stavili u ugao. Skoro u isti mah uđoše dva

stražara i posedaše za sto ispred gomile oružja. Stotinar pogleda po
ratnicima, gurnu pod pazuh Junijevu dozvolu i izađe.

Jeli su nekakvu crnu čorbu sa komadima svinjskog mesa i pili vino,
procvetalo i nakiselo. Međutim, kao nekom čarolijom, odžaklija je
povukla, dim se razredio i u krčmi je postalo vidno. Kroz otvorena vrata

strujao je vlažan vazduh.
— Kupujete robove? — otpoče krčmar razgovor. — Pomenu mi

turski stotinar pismo od vezira...

— Imamo dozvolu — odvrati April. — Ali, najpre, treba nam konja.
— I njih ćete nabaviti. Za novac se sve može dobiti. Turski ratnici
prodaće vam konje. Napljačkali su se svega po Srbiji. Retko koji da

nema bar po jednog konja u povodu.
Krčmar se obrati stražarima na turskom i, dobivši odgovor, reče:
— I oni imaju dva... Prodaće vam ako budete pušteni na slobodu.

Stotinar je otišao da pita svoga starešinu šta da čini s vama. On smatra

da je vaša dozvola za trgovanje zastarela...
— Na njoj nije naznačen rok trajanja. — reče Junije.
— O tome će presuditi turski starešina u gradu. — dobaci krčmar

sedajući na tronožac kraj vatre.
Sa ovce na ražnju loj je počeo da se topi i da cvrči na žaru šireći

miris zagoretine. Pod veštom rukom krčmara ražanj je ujednačeno cvileo

315

na soškama.
Očekujući povratak turskog stotinara, ratnici su dremali za

stolovima. I mrak se spustio, i noć je uveliko osvojila, a on se nije
pojavljivao. Tek sutradan pred podne jedan stražar doviknu spolja
krčmaru da se stotinar približava Junije i njegovi pratioci živnuše. Ovoga
puta se turski starešina uljudno ponašao. On najpre istera dva stražara
što čuvahu oružje, pa se obrati krčmaru i s njim stupi u razgovor. U
međuvremenu pruži pismenu dozvolu Juniju.

— Kaže da njegov starešina traži četrdeset zlatnika. — reče krčmar
— Tako dozvola dobija pravu važnost... Ako platite, možete uzeti svoje
oružje... a on vam nudi i konje...

Junije, Grozdana i Dragoš složiše se da nema smisla zatezati oko
novca sa turskim pljačkašima. I isplatiše stotinaru šest stotina četrdeset
zlatnika, prihvatiše dvadeset konja sa lošom opremom i napustiše kaljavi
gradić Janjevo. Uz put Junije baci pogled na dozvolu. Na papiru je bilo
dopisano nekoliko reči na turskom jeziku.

*

Sultan Murat nije se dugo zadržao pod Novim Brdom. Posle dva
uzaludna juriša na grad poslao je poklisare da najpovoljnijim uslovima
privole posadu na predaju. Poklisari se vratiše ozlojeđeni. Starešine
posade zamolile su ih da ih ostave na miru, jer ne žele da s njima u
razgovoru traće vreme Isak-beg je grizao bradu od besa, Osman
Čelebija se zaricao da hleba i vode neće okusiti dokle kaursku jazbinu ne
pretvori u ruševine. Sultan obojicu ostavi da i dalje jurišaju na grad, a on
diže glavninu vojske i krenu prema Drenopolju. Videlo se da su Murat i
ratovanje i dugotrajni boravak pod šatorom dodijali. Sa sobom je poveo i
Grgura Brankovića.

— Držite grad pod opsadom i ne jurišajte mnogo! — reče na
rastanku dvojici emira. — Posada će već morati da položi oružje...
Pokušajte na lep način.

— Svakako! — progunđa Isak-beg
— Zar opet? — dobaci Osam Čelebija.
— Opet i opet, dokle god ne postignete…
— Šta da postignemo? — mrzovoljno ga prekide Isak-beg.
Sultan planu:
— Tebi bi, ludače, trebalo pustiti krv! Ili ću narediti da te oteraju
među derviše da naučiš kako treba poštovati Alaha, sveca Muhameda i
sultana!

316

Činilo se da su turski ratnici jedva dočekali da sultan napusti Srbiju.
Još glavna vojska nije prešla ni bugarsku granicu, a oni su se razmileli
na sve strane. I nastala je prava hajka na sebre po naseljima i nižu i višu

vlastelu po gradovima. Prituljena navika azijatskih hordi namah je
buknula. Janjičari, sarahori, asapi i ahandije kao izgladnele zveri pali su
po pregaženoj Srbiji. Otimajući, robeći i ubijajući staro i mlado, orgijali su
na zgarištima naselja i malih gradova. Što nisu mogli poneti ili unovčiti,
spaljivali su i ništili da iza njih osim gole zemlje i tmurnog neba ništa ne
ostane. Ko nije poginuo od strele, sablje ili koplja, padao je u ropstvo.
Starce i decu klali su ili uz satanski smeh bacali u zapaljenu kuću ili stog
sena, a mlađe ljude, žene i devojke hvatali, vezivali po dvadeset na
konopac i kao marvu gonili ispred sebe. Ko se usprotivio, bivao je
iskomadan ili je umro na kocu. Azijatska neman nije znala za milost.

Svi putevi od Smedereva do Skoplja bili su zakrčeni gomilama
robova, čoporima zaplenjene stoke, natovarenim kolima i turskim
ratnicima. Hladniji dani i vlažne noći satirali su izgladnele pretučene i do
krajnosti iznurene robove. Duž puteva crneli su se leševi isprobadani

džilitima ili sabljama. Ostavljeni danima da se raspadaju, širili su kužni
zadah iznad puteva. Jata vrana i čopori poludivljih pasa, kao kobni
pratioci smrti, nisu napuštali povorke koje su se vukle i posrtale
drumovima. Zadivljali turski pljačkaši koji put su nasrtali jedni na druge i
tukli se oko robova. Pohlepa na žutu paru gonila ih je u pomamu. „Ne
obziru se oni na veru, ni na čin i dostojanstvo, ni na pol, ni starost! Ništa
oni ne štede pa ni dete na majčinim grudima…”146

Trgovci robovima išli su za povorkama ili zalazili po logorima i
bivacima, budzašto kupujući mlade žene i devojke, zdrave i snažne ljude
i lepuškastu momčad. Opremljeni dobrim okovima i lancima trgovci su
sređivali kupljene robove i beležili ih u spiskove. Koji put su ih
preprodavali jedni drugima i na brz i lak način sticali novac. Događalo se
da ćerku odvoje od majke, sina od opa ili sestru od brata. Prilikom

kupovine trgovci su zahtevali da vide robove nage, da se uvere da li su
zdravi i okretni i da nemaju telesnih mana. Muško i žensko stajalo je golo
na kiši i hladnom vetru i cvokoćući zubima, u sramu i stidu, trčkaralo
tamo-amo ili skakalo, jer je trebalo da trgovci jasno vide šta kupuju. Ko
se među robovima usprotivio da ugodi željama kupaca, toga su tukli
bičevima dok ga ne nateraju da se pokori. Za nesrećnike tako otkupljene
prestajala je svaka nada da će ikada ugledati slobodu. Za njih nastaje
život bez utehe, izložen svakom zlu, prepun tuge, tereta, patnje,
strahovanja, gladi, žeđi i golotinje. Oni proklinju majku što ih je rodila i
gube veru, ubeđeni da ih je bog napustio i gurnuo u ruke satani.
Prizivajući smrt, kričali su, psovali i pljuvali svoje mučitelje i padali i
izdisali pod udarcima bičeva i skorpiona.147

Dubrovčanin Junije i njegovi pratioci uz put su pristizali povorke

317

robova i bahate turske ratnike. Surovi glasovi izbijali su kroz pretnje,
dovikivanja i smeh i mešali se sa fijukom bičeva i tupim udarcima, sa
zapomaganjem, kletvama i neljudskim kricima. Povorka je po blatnjavom
putu ostavljala iznemogle i pretučene nesrećnike i krvave tragove onih u
kojima je još ostalo snage da se dovuku do prvog odmorišta.

Grozdana, preneražena od užasa, lomila je ruke i tiho jecala
okrećući glavu u stranu ili gledajući u natmureno nebo. Kroz stisnute
usne ojađena žena šapatom je izgovarala molitve.

— Zar će ovi mučenici ostati neosvećeni? — obrati se Dragošu.
— Ko da ih osveti? — sleže ramenima vitez. — Sve je razbijeno!
Sve posrće i pada!
— A bog?
— Bog! — dobaci April. — On je na strani jačih! Zbog toga je valjda i
svoga sina ostavio da umre na krstu...
— Ne huli, bezbožniče! — podviknu mu Junije.
— Spasenje dolazi naknadno.
— Sa zakašnjenjem? — nasmeši se mršavi ratnik.

— Kad ovi robovi padnu pod teretom muka, ko onda treba da se
spase?

— Sigurno neće njihovi zlotvori i takvi krvoloci kao što si ti! — odvrati
Dubrovčanin.

— I Jagoš se gnušao, osuđivao me i prezirao, jer je smatrao da
preterujem u osveti... E pa, recite mi, časni vitezi, kako treba postupati
prema ljudima koji živog čoveka peku, nabijaju ga na kolac ili mu deru
kožu s leđa? Oni kolju starce i decu ili ih bacaju u zapaljenu kuću jer za
njih ne mogu dobiti žutu paru. Ko treba da se spase? Mučenici ili njihovi
dželati?

— Umukni, satano! — škrgutnu zubima Junije, a desna ruka pade
mu na balčak.

Risantije i njegova grupa ratnika, bledi i zanemeli, krišom su se
krstili zahvaljujući bogu što su naišli na dubrovačkog trgovca i njegovu
zaštitu Njima se činilo da su se milost gospodnja i spasenje potpuno izlili
na njih. Jer turski ratnici poštovali su komad hartije koji im je Dubrovčanin
pokazivao.

Glavno sabiralište robova bilo je u Skoplju. Tu je bilo i stecište
trgovaca koji su stizali iz Azije, Afrike i Evrope. Dolazili su iz Anadolije,
Karmanije, Kipčaka, sa Iranske visoravni, iz Egipta, Sirije, Arabije i
Palestine, iz Mletačke Republike, Vizantije i Trakije. Svaki je za sobom
vodio oružanu pratnju. Gomila šarenih nošnji i piskavih glasova na svim
jezicima vrvela je na trgovima gde su svakog časa stizale nove povorke
robova. I cena je padala ukoliko se roba nagomilavala. Starom Juniju i
njegovim pratiocima činilo se da se ceo svet digao da na jagmu razgrabi
sve što je živo ostalo od potlačene Srbije. Po zakrčenim ulicama pušile

318

su se vatre. Dim od vlažnog drveta mešao se sa zagorelim lojem i
mirisom pečenja. Pijani asapi i sarahori orgijali su pod tremovima,
strejama i drvećem. Vucarajući robinje, koje su pohvatali ili jevtino kupili,
zahvaljivali su Alahu i njegovoj milosti koja se izlila na njih. Mlade žene i
devojke, ponižene do skota, ludele su od stida dižući bleda lica i
preneražene poglede prema nebu. Druge su nage ležale kraj nogu
pijanih gospodara koji su ih na silu pojili rakijom. Pijane i otupele,
zakrvavljenim očima gledale su svetinu koja je vrvela na sve strane.

A kad sa džamije odjekne mujezinov glas, vreva je namah
prestajala. Pravoverni su padali u skrušenu molitvu Alahu.

Zbog mnoštva robova neprekidno doterivanih u Skoplje, cena je sve
više padala. Ratnicima oni nisu bili potrebni i stoga su ih prodavali
budzašto.148

Junije i njegovi pratioci dva dana su lutali po gradu, zalazili na
trgove, mešali se sa ratnicima, skitnicama i turskim građanima koji su se
uveliko naselili u Skoplju. Jeli su po krčmama i spavali po stajama uzalud
trošeći vreme i novac. Od Jagoša nije bilo ni traga Trećega dana,

primakavši se jednom mestu pretvorenom u tržište robova, ugledaše
gomilu ratnika kako vuku nekakvu ljudinu odevenu u rite Ispod kudrave
kose izbijali su tanki mlazevi krvi slivajući se niz lice natečeno i modro od
uboja.

— Šta je? Ko je? Kuda ćete s njim? — zavika Junije.
Jedan Tračanin, koji je pripadao martolozima, smešeći se odgovori:
— Hoće da ga nabiju na kolac.
— Zašto?
— Pogledajte! — pruži ruku martgolog. — Ako ste ikad videli veću
gnusobu, neka me prva strela pogodi između očiju! Nesrećnik se oteo,
zgrabio za gušu jednog čuvara, tresnuo ga o zemlju i pao po njemu.
— I zadavio ga? — upita April.
— Nije... Zabio mu palčeve u oči i nije se smirio dok mu oba oka nije

uterao u glavu.
— Gospode! — uzviknu Grozdana i klonu na sedlu.
— Kakva snaga! — reče Risantije.
— I gvozdene ruke! — dodade April.
Za povorkom su dva čuvara vukla oslepljenog ratnika. Glava mu se

klatila desno i levo, a mesto očiju zjapile su dve jame natopljene crnom
krvlju.

— Stojte, ljudi! Čekajte! — zavika April zalazeći u gomilu razjarenih
ratnika. — Čiji je rob?

Gomila se uskomeša. U masi se reči stadoše ukrštati.
— Kupujem roba! — doviknu mršavi ratnik vadeći kesu iz nedara. —
Koliko tražite?
Nekoliko ratnika se razvikaše mlatarajući rukama. Martolog je na

319

turskom jeziku vikao iz sveg glasa:
— Trgovac hoće da kupi toga roba! Nudi velike pare! Gledajte kesu

sa zlatnicima! Plaća mletačkim cekinima! Ljudi, prodajte roba!
Iz gomile se izdvoji jedan omalen i dežmekast ratnik. On se obrati

martologu progovorivši nekoliko reči.
— Šta kaže? — upita April.
— Rob je njegov. Nije za prodaju. Hoće da zadovolji pravdu. Nabiće

ga na kolac.
— Dajem sto zlatnika! — zvecnu kesom mršavi ratnik.
Vlasnik roba zatrepta, nakašlja se i dobaci martologu nekoliko reči.
— Traži dve stotine!
— Sto i ni aspre više! — okrete mu leđa April i pođe prema svojim

pratiocima.
U gomili turskih ratnika nastade vika koja se namah pretvori u

svađu. Preteći glasovi rojili su se odjekujući.
— Ovi će se potući! — reče Dragoš.
— Neće. Svađaju se sa vlasnikom roba.
Grupa konjanika izbi iza jednog ugla i smesta zađe u gomilu.
— Ratnici Sinan-paše! — doviknu martolog. — Teško tome ko se

njima ne ukloni s puta!
— Roba hoće da mi otmu! Zaštitu i pravdu tražim! — zavika

dežmekasti ratnik. — U slavu Sinan-paše i njegovih junaka... Moje
pravo… Roba hoće da mi otmu!

Gomila se rasipala. Ispred bahatih konjanika Sinan-paše sklanjalo
se sve živo, jer se znalo da zapovednik grada iznad svega ceni red i
pokornost. Begunci povedoše sa sobom i oslepljenog Turčina, a na ulici
ostadoše samo rob i njegov gospodar.

— Prodaješ roba? — upita stotinar, vođa konjanika.
— Prodajem... Evo kupca...
— Neka je slava Alahu! — obode konja ratnik i potera ga prema
Dubrovčaninu.
— Sto zlatnika? — obrati se Turčin Aprilu.
— Mnogo je i pedeset! — odvrati mršavi ratnik stavljajući kesu u
nedra.
Martolog se smesta umeša. Brzo, spretno, kao da Turčinu
saopštava tajnu nad tajnama, stade ga ubeđivati da prihvati ponudu. Za
to vreme rob je stajao smiren kao da ga se ne tiču ni kupac ni prodavac,
ma ni konjanici Sinan-paše.
Pregledavši Junijevu dozvolu za trgovanje, stotinar mu je vrati i dade
znak svojim pratiocima da krenu. Dežmekasti ratnik gunđajući primi od
Aprila pedeset zlatnika i udalji se.
— Ovamo! — doviknu mršavi ratnik robu — Sad si moj!
— Ti si Srbin? — zatrepta rob natečenim kapcima.

320

— Isto kao i ti! — odvrati April tapšući ga po ramenu.
— Pa?!
— Polazi! Nemam vremena za dug razgovor.
— Šta će ti rob? — upita Dragoš.
— Treba mi dželat! — odvrati April, pa se obrati robu: — Znam ko si!
Video sam te u Golupcu. Bio si tobdžija kod pokojnog Jeremije. Zvali su
te Toma Bunardžija jer govoriš kao iz bunara... Risantije, daj mu jednog
povodnika... Hajde, Bunardžija! Penji se na konja!
— Mogu ja i peške! — snebivajući se odvrati rob.
— Ne misliš valjda da kasaš za nama! Jaši konja!
— Staro poznanstvo?— obrati se Dragoš Aprilu.
— Staro. Nekad je pripadao Jeremiji od Golupca, a sad... Spariću ga
s Tanasijem Larmadžijom. Pa ni ovaj Risantije nije naodmet! Tri ratnika
kao od brega odvaljena!
— Družina i po! — nasmeja se Dragoš.
Ručali su u jednoj krčmi. Izgladneli Toma jeo je za trojicu. Krčmar,
Grk, nije žalio truda da za dobre pare ugosti trgovca i njegove pratioce.
Dok su ispijali pehare vina, April se obrati Tomi:
— Poznaješ li viteza Jagoša Besovitog?
— Poznajem! Zovu ga Baba Ana...
— E!
— Video sam ga! — nastavi Toma preko zalogaja.
— Gde?
— Ovde, među robovima.
Mršavi ratnik podskoči i umalo ne obori sto.
— Pa ? Gde je?
— Ne znam! Do juče smo bili u istoj daščari.
— Kakvoj daščari? — umeša se Grozdana.
— Tamo, na kraju varoši ima mnogo šupa. Tu drže robove.
— Koliko šupa? — upita Dragoš.
— Mnogo... Odvešću vas.
— Dižite se! Polazimo! — viknu Junije — Svaki trenutak nam je
dragocen.
Od krčmara su otkupili jedno polovno odelo. Grk ga je osam dana
ranije skinuo sa pijanog martologa. Ratnik bez novaca usudio se da jede
i pije smatrajući da je dovoljno ako se časti u slavu sultana Murata,
velikog vezira Halila, Sinan-paše i drugih velikana. I Grk mu je skinuo
odelo takođe u slavu turskih velikodostojnika. Odelo je obukao Toma
Bunardžija. Potesna džoka i kratke čakšire bar donekle su zaklonile
golotinju otkupljenog roba.
— U zlato ću te okovati ako nas odvedeš na mesto gde je Jagoš —
obrati se Grozdana Tomi.
— Odvešću vas... Što da vas ne odvedem! Ja sam vaš... —

321

snebivajući se odgovori Toma. — U tim daščarama robovi ne umiru. Svi
su otkupljeni i okovani. Trgovci ih dobro hrane...

— Šta im daju?
— Nekakvu čorbu od ovsenog brašna i po komad hleba. Vode imaju
u izobilju.
— Ej, moj Baba Ana! — zaklima glavom Dragoš. — Ej, moj veseli
druže, na šta se sve svela tvoja oblapornost!
— On će umreti od čežnje za komadom slanine! — dobaci April.
— Neće! — reče Toma — Vitez se dobro drži! Istina, uši mu se malo
protanjile i nos pomodreo...
— Naopako! — uzviknu Grozdana kršeći ruke.
— Neće umreti! Prihranićemo ga... — tešio je April.
Srećni što su ušli u trag svome prijatelju, gonili su konje da se što
pre primaknu daščarama na kraju grada.
Daščara je bilo preko dvadeset. U njima su turski ratnici u toku zime
držali ovce i koze. Leti i s jeseni prazne, dobro su poslužile za smeštaj
robova. Sinan-paša dao ih je u zakup trgovcima. Okolo je vrvelo od
čuvara, jer je samo na tom mestu bilo preko petnaest hiljada robova,
uglavnom Srba sebara, niže vlastele, čak i vitezova. Petnaest bogatih
trgovaca, vlasnika robova, stanovalo je pod šatorima na poljani,
nedaleko od daščara. Oni su se baš dogovarali da sutrašnjim danom
dignu robove i krenu s njima prema Drenopolju, a odatle na Bosfor i dalje
za Malu Aziju.
Dubrovčanin Junije sa svojom grupom svratio je u obližnju krčmu
koliko da ljudi predahnu i da se dogovore šta treba da rade. Pratioce su
ostavili napolju kraj konja.
— Najpre da vidimo čime raspolažemo… — otpoče April vadeći
kesu s novcem iz nedara — Ovde imam još sto osamdeset zlatnika... A
vi?
— Ušiveno u sedlu i u bisagama imam osam hiljada — reče
Grozdana.
— Ja dve hiljade! — dodade Dragoš.
— I ja tri i po... — dobaci Junije.
— Sa tim novcem možemo čitavu šupu robova otkupiti! — nasmeja
se April.
— Treba nam bar trideset pratilaca… — otpoče Junije. — Moramo
kupiti još konja i oružja...
— Biće... Biće dovoljno... — dobaci April. — A sad, napred u
trgovinu...
Odlučili su da pođu Junije, April, Dragoš i Grozdana. Međutim, u
krčmu upade Tanasije Larmadžija On se obrati Aprilu:
— Prekrsti se najpre, sedi i drži se za sto da se ne izvrneš s klupe!
— reče.

322

— Govori! — mrzovoljno odvrati mršavi ratnik.
— Traže te neki martolozi!
— Martolozi?! Koliko ih je?
— Dvojica...
— Neka dođu ovamo.
U isti mah April zinu od čuda i uzviknu:
— Zar tako, šugavci?! Zar tako, prodane duše! Služite sultanu i
Koranu!
Pred njim su klibereći se stajali Gligor i Dabić.
— Mi smo martolozi! — reče Gligor.
— Ubijte se, sakagijina kopiladi! — viknu April grleći ih.
— Pa sad, stvar postaje jasnija — otpoče Dabić. — Vratićemo se u
svoje jato ako nas primite!
— Imam dželata! — reče April. — Narediću mu da vam odrubi
glave... Ali najpre jedite i pijte dok se mi, s pomoću božjom, ne vratimo s
Jagošem Idemo da ga otkupimo...
— Zar je u ropstvu? — uzviknuše martolozi.
— U ropstvu!
— Neka je slava bogu na visinama!
— Zar za ropstvo slavite boga, bezbožnici! — uzviknu Dragoš.
— Bili smo uvereni da je poginuo kod Tripolja — krsteći se reče
Gligor.
— Još smo ga i ožalili — dodade Dabić. — Sad već stvar postaje još
jasnija. Pobeći ćemo s vama.
— Ako vas Turci dočepaju kao begunce, nabiće vas na kolac! —
reče Junije.
— Neće valjda? — počeša se Gligor iza uha.
— Neće... Neće nas uhvatiti! — neubedljivo dobaci Dabić.
— Imate li konje? — upita Dragoš.
— Nemamo, ali ćemo ih noćas imati!
— Divota! — pljesnu April dlanovima. — Polazimo!
U krčmi za stolom ostadoše Gligor, Dabić i Tanasije Larmadžija, a
napolju, pred vratima, Toma, Risantije i ostali ratnici.
— …I tako nas dvojica postadosmo martolozi… — govorio je Gligor
držeći za grlo splasnuti meh s vinom. — Izvukli smo se iz borbe tamo
kod Tripolja, pobegli, šmugnuli.
— Posle smo lutali danima dakle nismo zašli među martologe. —
nastavi Dabić.
— A sebri Novak i Popara? — upita Tanasije.
— Poparu su skoro napola presekli Turci, a Novak sa četiri sebra
umakne i dohvati se planine...
— He! — oteže Gligor pijano. — Beše mu sa Srbijom! Sve je
propalo!

323

— Sve! — uzdahnu Dabić,
— Sve! — dodade i Tanasije šmrkćući. — Gde li je sada despot
Ðurađ? Stope da mu ljubimo!
— I Jerina... — reče Gligor.
— I Toma Kantakuzen! — dobaci Dabić.
Tri ratnika ispiše pehare. Gligor oturi prazan meh, osloni glavu na
desnu ruku i zažmure Zažmuriše i ostala dvojica Odjednom, Dabić se
prenu:
— A ja vam kažem da nije sve propalo! — reče.
— Valjda, kad ti kažeš! — složi se Gligor.
— Evo, mi smo tu živi i orni. Tu je i April, a biće i Jagoš. Ljudi, nije
sve propalo. — završi Dabić samouvereno.
— Tako mi boga nije! — lupi pesnicom Gligor o sto.
— Nije! Nije! — zabrunda Tanasije brišući dlanovima nos i oči.
Naručiše još tri pehara vina. Kad ih ispiše, bili su uvereni da doista
nije sve propalo.
Međutim, popodne je uveliko odmaklo kad u usamljenu krčmu
upadoše trgovac Junije i njegovi pratioci. Sa njima je bio i Jagoš.
— Snago naša! Baba Ana! — zaplaka Gligor. — Prestali smo da se
kunemo u tebe!
— A mi te već oplakali! — dodade Dabić grleći Jagoša.
— Martolozi! — nasmeja se April.
— Bili... Bili nekad. — odvrati Tanasije.
Pred krčmom se čuo žagor i tupkanje konjskih kopita o zemlju.
Pedeset mladih i snažnih robova i četiri žene otkupili su Junije i njegovi
pratioci. Od turskih ratnika kupili su konje.
Uskoro povorka krete prema izlazu iz grada. Za konjanicima su
pešačili Gligor i Dabić. Oni se primakoše Aprilu i s njim otpočeše
došaptavanje.
— Imam četiri povodnika... Konje ne morate krasti... — reče April.
— Tako je bolje! — odvrati Gligor.
April sjaha i vodeći svoga konja krenu pešice pored dva prijatelja.
Grozdana i Jagoš jahali su naporedo.
— Više nećeš nikud bez mene! — reče žena. — Ako treba,
umrećemo zajedno.
Ratnik je pogleda iskosa. Bila je još uvek lepa i prkosna. Namah
stara ljubav buknu u njegovom srcu.
— Volim te! — tiho reče.
— Koga? — prenu se žena.
— Tebe!
— To je dobro — nasmeši se Grozdana — i bilo bi još bolje da ti se
uši nisu protanjile i nos pomodreo!
— Rugaš mi se! — ljutnu se Jagoš.

324

— Dabome! Zašto si dozvolio da te zarobe?!
— Eto tako! Prohtelo mi se da vidim kako izgleda kad čovek postane
rob!
Neko vreme jezdili su ćuteći.
— Svršeno je s tvojim glupostima i ratovanjem. — reče žena. — Sad
ćemo prvo za Skadar, Bar ili Ulcinj.
— Možda i u Dubrovnik? — primeti Jagoš.
— Pa... i tamo! Valjda ti više Vuk Bobalić nije kost u grlu! Njegov
stric te je otkupio...
— Zar je ono njegov stric? Kakva divna sprega! A šta je sa
sinoviem?
— Presvisnuo je od jada kad je doznao da si u ropstvu.
— A gde je on?
— Ko će ga znati! Nisam ga videla od one naše jurnjave kad si
bežao sa pocepanom mantijom...
— Ja bežao? A ti?
— Išla sam u Golubac, ujaku!
— Ti išla, a ja bežao! Je li tako?
— Pomenulo se, ne povratilo se...
Opet su zaćutali. Povorka ratnika izašla je pre mraka iz grada i
dohvatila se puta.
— Koliko ste platili za moj otkup? — upita ratnik.
— Pet stotina dukata.
— Malo!
— Malo?
— Despot Ðurađ ucenio je moju glavu na dve hiljade.
— Ne znam šta mu je bilo! — nasmeja se žena. — Starac svakako
nije znao da u tvojoj glavi nema bogzna šta!
Ratnici su jezdili ujednačenim kasom. Već se i ponoć približavala
kad Dragoš zateže dizgine i zaustavi konja.
— Stoj! — viknu. — Kratak odmor. Gde je April?
— April Sokolović! Gde je April? — odjeknuše glasovi u mraku.
Mršavi ratnik nije se odazivao.
— Nestao je! — doviknu neko. — Nismo svi tu! Mnogi nedostaju!
— Doista, nedostajali su April, Tanasije Larmadžija, Toma
Bunardžija, Risantije i njegovih osam ratnika.
— Pobegli! — viknu Junije.
Za trenutak nastade tišina.
— Pobegli ili nestali! — reče Dragoš.
Jagoš im priđe.
— April Sokolović nije pobegao. On je sa grupom ratnika namerno
zaostao.
— Zbog čega? — upita Junije.

325

— Čuće se ili videti.
— Pogledajte, ljudi! — doviknu neko — Nebo se crveni iznad
Skoplja!
— Gori grad! Požar! Tako mi boga, ono je vatra! Sve više se širi —
zažagoriše ratnici.
— Jašite! — podviknu Dragoš.
Ratnici se baciše u sedla i goneći premorene konje odjuriše putem.

326

Glava trideset prva

Požar u Skoplju naneo je ogromne štete Turcima. Mnoge magaze s

hranom, odelom i oružjem progutala je vatra. Staje sa konjima, kamilama
i rogatom marvom, zahvaćene plamenom sa razbuktalih stogova sena i
slame, izgorele su do temelja. Stoka je padala pod užarenim gredama i
krovovima, izdisala od jare, gušila se u dimu ili ričući jurila kroz grad.
Paklena vreva izbezumljenih ratnika i robova mešala se sa huktanjem
požara pojačavajući se strahovitom brzinom. Preneraženi turski ratnici
smucali su se ne znajući šta da otpočnu niti na koju stranu da se okrenu.
Jer požar je odjednom planuo na četiri strane grada. Robovi na trgovima
zbijali su se u gomilu i trpeći udarce bičeva kojima su ih čuvari zasipali,
zubima su jedni drugima drešili čvorove na konopcima. Martolozi, kojima
je dodijalo da gledaju turska zverstva, jurišali su na čuvare, oslobađali
robove i udruženi s njima trčali kroz grad, koljući se s turskim ratnicima,
zbunjenim i prestrašenim. Daščare, gde je masa robova bila smeštena,
izgorele su do poslednje, a sa njima i nesrećnici okovani u lance.
Trgovci, kukajući uglas, obletali su oko požara jedva uspevajući da spasu
poneku grupu robova.

Cela ta noć protekla je u strahovitoj pometnji, stisci i krvoproliću,
Požar je uništio tri četvrtine grada. Vatra je proždirala kuće, staje i vrtove
turskih porodica koje su se tokom godina tu nastanile. U vrevi, mnogi su
izgubili živote spasavajući imovinu ili članove porodice. Mnogi ratnici
izginuli su u borbi s robovima, martolozima i skitnicama koje su krenule u
pljačku. Dobar deo spasao se. Begunci su pešice ili na konjima, koje su
slučajno uhvatili u metežu, izmakli iz grada i pred zoru zamakli u guste
šume Skopske Crne gore. Tom prilikom je April Sokolović stajao na čelu
odreda od sedam stotina ratnika. Jer, uz oslobođene robove, i martolozi,
ne znajući na koju će stranu, priključili su se mršavom ratniku.

*

Posle smrti ugarskog kralja Alberta, Ðurađ Branković se osećao kao
žedan i izgladneo putnik usred pustinje. Stari despot je uvideo da je

327

obezglavljena Ugarska pred građanskim ratom i da on tamo nema šta da
traži. U nevolji, stari vitez se pitao na koju stranu da krene Turci su, osim
Novog Brda, celu Srbiju pregazili i opustošili. Ali nisu stigli da zauzmu
zetske gradove u primorju. Bar, Budva i Ulcinj ostali su netaknuti Despot

je bio obavešten o strahovitoj najezdi i besnilu turskih ratnika, o paljenju
manjih gradova i sebarskih naselja, o zverstvima i porobljavanju
potlačenog naroda. Vesti su mu stizale sve crnje i gore. Smederevo i
druge veće gradove po Srbiji uveliko su naseljavali turski kolonisti. Kadije
su postavljene da narodu dele pravdu i da ubiraju harač i danak u krvi,
koji je u to vreme otpočeo.

Međutim, kad je besnilo turskih ratnika prohujalo, preostalim
građanima bar donekle je obezbeđeno spokojstvo. A sebre, koji su se
razbežali po planinama, nagnale su glad i ljuta zima da se vrate u
opustošena naselja.

Stari despot je najpre otišao u Zagreb, u posetu svojoj kćeri Katarini
od svoga zeta Ulriha Celjskog doznao je da je Jelisaveta, udova kralja
Alberta, rodila posmrče, naslednika prestola, i dala mu ime Vladislav. U
isti mah jedna stranka u Ugarskoj zahtevala je da se kraljica uda za
poljskog kralja Vladislava Drugog i da se tome kralju stavi na glavu kruna
svetog Stefana. Tako se dogodilo da kralj Vladislav Posmrče, dete od tri
meseca, postane takmac za Ugarski presto poljskom kralju Vladislavu
Jageloviću. Strasti su se među strankama razbuktale. Kneževi, baroni i
prelati, vukući svaki na svoju stranu, najposle izazvaše građanski rat u
Ugarskoj. Despot Ðurađ bio je na strani kralja u pelenama jer, u slučaju
pobede kraljice Jelisavete njegov zet Ulrih Celjski bio bi namesnik dok
mali kralj ne dođe do punoletstva.

U to vreme Turci su vrveli oko Beograda. Sultan Murat digao je
stotinu hiljada ratnika i poverio ih Ali-begu Evrenezoviću da s njima juriša
na beogradsku tvrđavu. Glavni zapovednik posade u gradu bio je
hrvatski ban Jovan Talovac. Pored dobrovoljaca iz Nemačke, Češke i
Italije glavnu snagu sačinjavali su srpski ratnici koji su se, posle pada
Smedereva, zatekli u Beogradu.

Stotine turskih lađa krstarile su Savom i Dunavom, sprečavajući
opsednutima svaki dodir sa ostalim svetom. Goleme kamene kugle,
izbacivane iz topova, treskale su o gradske zidove i bedeme. Međutim,
nijedan turski juriš nije mogao iznenaditi branioce grada i nijedan lagum
nije oštetio zidove, jer je među martolozima u turskoj vojsci bilo i Srba.
Oni su o svakoj nameri napadača obaveštavali posadu u gradu.
Ceduljice privezane za strelu uvek su blagovremeno doletale u grad i
stizale u ruke glavnog zapovednika i drugih starešina.

Šest meseci Turci su se krvavili oko Beograda, izgubili oko dvadeset
hiljada ratnika i najposle odstupili prema Sofiji. Međutim, već se i ta
godina149 primakla kraju, a posada Novog Brda još uvek je odolevala

328

napadima.
Despot Ðurađ se sa svojom porodicom, odanim pratiocima i

odredom od 1500 konjanika našao u gradu Baru Tu mu se pridruži
prijatelj Paskoje Sorkočević. Vitez je napustio Novo Brdo u vreme kad su
Turci nakratko digli opsadu150 i sa dubrovačkim ratnicima i njihovim

porodicama otišao u zetsko primorje. Paskoje i stari despot krenuli su
brodovima za Dubrovnik.151

Poštujući zakon gostoprimstva, Dubrovčani su sa izvanrednom
naklonošću prihvatili Ðurđa Brankovića i ugostili ga kao velikog prijatelja.
Ceneći srpskog despota od ranije, gradski velikodostojnici pružiše mu

sve udobnosti. Zlato i srebro, u novcu i polugama, haznadari revnosno

prebrojaše, izmeriše i, stavivši sve to u riznicu, predadoše despotu
priznanicu.152 Tako je i ovoga puta proslavljeno gostoprimstvo
Dubrovčana dalo zaštitu i pribežište jednom vladaru hrišćaninu i vitezu
od časti i dostojanstva. Neprikosnovenost njihove zastave uvek je
pružala punu sigurnost prognanima. Ðurađ Branković došao je
prijateljima u čiju odanost nikad nije posumnjao.

Do meseca jula te godine Ðurađ je uživao potpunu sigurnost, dok

jednog dana ne stiže pismo iz Drenopolja. Sultan Murat zahtevao je da
mu Dubrovačko veće preda srpskog despota. Za ovu uslugu on ustupa
opštini celokupno Ðurđevo blago. „I kunem se da ću doveka biti vaš

prijatelj pisao je sultan. „Ako vam i to nije dovoljno, spreman sam da vas
oslobodim plaćanja jednogodišnjeg danka i da vam ustupim svu zemlju
Brankovića, od reke Bojane do Kotora"

Veliki knez pročitao je sultanovo pismo pred Velikim većem. Visoki
plemići i vlastela dobro su znali šta znači ne udovoljiti želji turskog

sultana. Svi putevi, pomorski i suvozemni, za njihove trgovce bili bi
zatvoreni, sve dozvole i povlastice ukinute i svi trgovački karavani koji su
se zatekli na putu bili bi uništeni. Ko je među članovima Velikog veća
mogao pomisliti da turski ratnici uskoro neće s mora i sa suva jurišati na
njihov grad? S druge strane, čast i dostojanstvo svoje opštine cenili su
iznad svega. Tako se Dubrovčani nađoše u velikoj neprilici

— Nećemo izdati dragoga gosta! — prvi uzviknu vlastelin Damjan
Ðorđić.

— Ni svetoga Vlaha!153 — dodade Aloviz Rastić. — Zakon

gostoprimstva je naš ponos!
— Da živi srpski despot Ðurađ Branković! — uzviknu Paskoje

Sorkočević.

— Živeo! Živeo! — prolomi se dvoranom.
Ðurađ Branković ustade. Bled ali ponosan otpoče:
— Braćo po krvi, časni i oprobani prijatelji. Valjda se nigde u svetu

zakon gostoprimstva ne ceni više nego u ovom gradu! I niko ne ume tako

da ceni prijatelje! Ni za trenutak niste se pokolebali, mada svi znate šta

329

za sve nas znači gnev sultanov i moje spasenje! Amicus certus in re
incerta cernitur...!154 Turski sultan i njegovi veziri i emiri nude vam više
nego što bi iko drugi mogao i zamisliti. Oni vas zasipaju obećanjima, a
zauzvrat traže moju glavu! Traže “jer ne mogu da sačekaju smrt jednoga
starca.“155 Ne boje se oni boga, niti ih savest goni na kajanje, kao što
biva kod ljudi časnih i poštenih kad osete da su prenaglili. Kukavice se
plaše da ne izgube mogućnost da i dalje svojim zločinima krvave ruke po
potlačenoj Srbiji. A iznad svega strepe od osvete! Plaše se starog Vuk-
oglije u tuđini, kao da tamo u Srbiji po planinama nema osvetnika koji će
im zagorčavati život. Za svaku kaplju nevine krvi razbojnici će prosuti litru

svoje... Ali sve je u božjoj ruci! A naše je da se nosimo s nevoljama i
hvatamo ukoštac sa zlom koje nam se ispreči na putu... Dobri moji
prijatelji... Za vašu plemenitu narav, vašu čast i poštenje dostojno
najblagorodnijih, zahvaljujem vam na svemu! Napustiću vaš grad, jer da
me bog ukloni i od pomisli da zbog mene dođete u nepriliku. Neka sultan

samo meni ostane neprijatelj.
Despot Ðurađ napustio je Dubrovnik krajem jula meseca i otišao na

svoje dobro u Ugarskoj. A Dubrovčanima je ostalo da se na neki način

poravnaju sa sultanom.

Ali izgledalo je da su se sve sile zla okomile na staroga despota.
Dve vesti crnje i gore stigoše mu skoro u isti mah. Posle četiri godine
krvavljenja, junačke borbe i odricanja, proređena posada Novog Brda
predala se Turcima.156 Hadom-paši pripala je čast da zbriše poslednje

uporište u Srbiji. Tako je izgledalo da su pokopane sve nade u
oslobođenje. Vojvoda Vitko pogibe prilikom jednog ispada iz grada, a
Ðurađ Mrnjavčević sa nekoliko stotina konjanika krenu put Beograda.
Vitez je doznao da se ratnici kneza Jovana Hunjadija često prebacuju

preko Dunava i napadaju turske kolone i postaje. U zamenu za
zarobljene turske ratnike, Hadom-paša naredi da se građani Novog Brda

poštede.

Druga vest je skoro dotukla staroga despota. Po udaji Marinoj za
sultana Murata, njegov mlađi sin Stefan ostao je u Drenopolju, a Grgura
je po padu Smedereva sultan poveo sa sobom. S proleća te godine157,

Balaban-paša je obojicu odveo u Dimotiku i bacio ih u tamnicu. Zakletim
neprijateljima despota Ðurđa pošlo je za rukom da ubedi sultana da dva
mlada despotovića uništi. Grgur i Stefan prebačeni su u Malu Aziju i
zasužnjeni u Bedevi-čardaku u Tokatu158. Carica Mara na kolenima je
preklinjala sultana da se smiluje na njenu braću i izmolila je milost, ali —
dockan. Dva mlada viteza oslepljena su u tamnici usijanim gvožđem159, a
Murat, da bi dokazao svojoj supruzi koliko njegova reč vredi, naredio je

za utehu — da se oslepi tatarin koji je odneo zapovest u Tokat.
Na pleća despota srpskog neumitnim redom padali su udarci

sudbine. Jednu ćerku dao je u kuću grofova Celjskih, ozloglašenih i

330

ogrezlih u nemoralu. Drugu je sultan Murat odveo u svoj harem kao
zalogu odanosti njenog oca. Ne mogavši da domaše nesalomljivog
starca, Turci su ta osvetu oslepeli njegova dva sina. Cela Srbija pala je
pod tursku vlast. Brankovića gradovi u zetskom primorju postali su
poprište borbi Crnojevića, Stevana Kosače i Mletačke Republike. Ðurađ
je ostao bez zemlje, bez vojske i bez velikog dela svoga novca. I opet
nije gubio nadu u spas. Sazdan od kobi, boreći se godinama s
nedaćama, starac je bio vladar, vitez, političar, organizator, strateg,
besednik i savetodavac koga je cela Evropa znala i cenila. Mada
ostavljen kao hrast izložen vetrovima i burama, despot nije gubio
samopouzdanje. Nije ga gubila ni Jerina, despotica i majka. Skamenjena
u jadu, „osiona Grkinja“ imala je još snage da bodri i sebe i svoga
supruga. Kraj njih je bio Lazar, peto dete, jedina uteha roditeljima.

Despot Ðurađ se nastanio u Sremu. Sa malo ratnika kraj sebe,
tukao je turske pljačkaše koji su se preko Save iz Srbije prebacivali.

*

Na domaku Novog Brda, Jagoš i Grozdana, oprostivši se sa
Dragošem i dubrovačkim trgovcem, nastaviše put prema zetskom
primorju. Supruzi odlučiše da krenu prema Baru i da se u tom gradu
nastane. Na rastanku im Junije i Dragoš predadoše svoje konje i,
sačekavši noć u jednom šibljaku, zađoše u kamenolom i kroz tamnik
uđoše u Novo Brdo.

U to vreme Bar i okolina još su pripadali despotu Ðurđu. Grad je oko
tri milje udaljen od mora. Postavljen je na jednom bregu. Svojim kulama i
zidovima, visokim i pogodnim za odbranu, mogao je da prkosi jurišima

Jagoš i Grozdana smestili su se u kući nekakvog mletačkog trgovca,
koji se tu sa svojom porodicom nastanio. Grozdana je sačekala dolazak
despota Ðurđa i, pridruživši se sviti despotice Jerine, otputovala s njom u
Dubrovnik.

Međutim, Jagoš se svega dva meseca zadržao u Baru. Pod
izgovorom da želi još jednom da prođe kroz tamnik, da se vidi sa
vojvodom Vitkom i Dragošem i da digne tri hiljade zlatnika koje je
Grozdana pre polaska iz Novog Brda zakopala na groblju, vitez otpoče
da skuplja ratnike.

Žena ga je s prekrštenim rukama na grudima posmatrala. Jagoš se
stade pravdati:

— Uši mi se više ne provide. I nos mi nije više modar... Nemoj tako
da me gledaš! Izdržaću da stignem do Novog Brda, da vidim prijatelje...

331

— Ideš u opsednut grad! — sevnu žena očima.

— Zar je to važno?!
— Za tebe svakako nije! Rođen si kao pustahija! Ako nanovo
padneš u ropstvo, neće imati ko da te otkupi... Ja ne želim opet da

gledam one strahote...
— Kakve strahote? — začudi se vitez.
— Bezazlen si kao odojče! Reč nemam da ti kažem! Ali pogledaj

svoja leđa...
— To je nemoguće! Ne verujem da iko može... Hm. Ti to zbog onih

masnica? Nisam primio nijedan udarac... Na putu za Skoplje dobio sam
nekakav svrab, pa valjda od češanja...

— Sigurno! — pogleda ga Grozdana preko ramena. — Belege se
duboko useku i ostanu na leđima, osobito ako se svrab češe kaišima od
goveđe kože!

— Biva i to! Neću da kažem! — odvrati Jagoš gledajući je molećivo.

— Biva svakako, satano! — planu žena. — Gledaš me kao da sam

ja luda, a ne ti!
— Ja lud?! Ja satana!? Zar takve reči da čujem! Nego, možda si u

pravu... Lud sam, eto, pa šta mogu. Moram da idem. Čekaju me ljudi,

dobrovoljci... Ne traže nikakvu platu...
— Idi… Idi... — nasmeja se žena. — Pomešaj se sa sebi sličnima!

Ako pogineš, potražiću tvoj grob...
— Ne vredi! — reče vitez grleći je. — U ovim mučnim vremenima

nikoga ne sahranjuju. Zašto uzalud da se izlažeš? Naći ću te u

Beogradu, Budimu, Dubrovniku ili...
— Idi! Idi! — sad već plačevnim glasom reče žena. — Ako se još

jednom u životu sretnemo, praviću se da te ne poznajem...
Jagoš izađe iz odaje, a Grozdana kleče ispod ikone Bogorodice.

Sklopivši ruke, žena jecajući zavapi:
— Majko, zaštiti ga i podari mu sreću u borbi radi roblja srpskog i zle

sudbine koja se okomila na nas Učini, presveta, da se muke i stradanja

okrenu na naše dušmane i neka im božiji sud prema delima njihovim

odmeri pravdu!
Očitavši nekoliko puta Očenaš, žena ustade brišući suze.

Ovoga puta Jagošev odlazak izazvao je u njoj zle slutnje i bacio je u

krajnju brigu. Hitrom oku žene ne može da promakne ni najmanja
promena na voljenom čoveku. Jagoševa vesela narav počela je da se

koleba. Njegov nekadašnji vedar osmeh izgubio se u nepovrat. Mesto

toga došli su usiljeni osmesi i pakosno smejuljenje. U Jagoševim šalama
osećala je zluradost ili podmuklu želju da drugoga ponizi. Doduše, ni
starost nije bila daleko od njega, ali njoj se činilo da vesela narav ni u
dubokoj starosti ne može mnogo da se izmeni. Grozdana je noću slušala
kako njen suprug u snu uzvikuje nerazumljive reči, zapomaže i ječi.

332

Samo jednom ih je razabrala: „April je u pravu... Svaki način je dobar.”
Sutradan je upitala Jagoša šta te reči znače. Vitez je slegao ramenima i
rekao: „Ne znam.“ Osećala je da on zna, a činilo joj se da zna i ona. April
je pre ostalih osetio dokle turski ratnici mogu ići u podlosti i zverstvima.
Sad već i dobričina Jagoš to zna i teško svakom Turčinu koji mu padne
šaka. „I on je video sve i mnogo više nego ja i osetio na svojoj koži“,
razmišljala je žena. „Što je ostalo živo po gradovima, pritisnuto je
prezirom, poniženjem i strahom od sutrašnjice. Sebri se potucaju po
planinama, skapavaju od gladi i kao divlje zveri zaziru od svakog šušnja.
A dani prolaze. Zima se kao britka sablja približava. Turci se razmileli na
sve strane. Ko da im izbegne, ko da se nosi s njima! Jagoš je utonuo u
vodu bez dna. I na koju stranu da zapliva, kad nigde obale nema!

Žena briznu u plač. Sad joj se činilo da Jagoša voli više nego ikad i
da ga nikad više neće videti. Pred očima joj se stvori slika Novog Brda.
Na najvišoj kuli stoje crvenom bojom ispisane reči. Krupna slova,
izbledela od kiša, snegova i duga vremena, još uvek opominju i bodre:
Una salus victus est nullam sperare solutem.160

Te reči je nekad napisao dubrovački sveštenik Ivan Dominus. Žena
se raspitala i shvatila njihovo značenje. Sad joj se pričinjavalo da Srbiji i
njenim stradalnicima nada nije sasvim okrenula leđa. Znači: boriti se do
uništenja.

*

— Boriti se do uništenja! Ko prekuži sve strahote, imaće razloga da
živi. A ko pogine, nebo će mu se osmehnuti!

Tim rečima Jagoš je završio govor, bodreći svoje ratnike na
prostranom polju kraj brda Možure.161 Bilo ih je svakakvih. Neki su
godinama pasali oružje u slavu despota Stefana i Ðurđa Brankovića. Od
silnih zaseda i prikradanja za proteklih godina, izgubili su osećanje za
strah. Mesto toga iz očiju im je izbijala podmuklost, nepoverenje,
opreznost i gotovost da se munjevito late oružja. Kad takvo stanje dugo
potraje, menja naravi i navike i čoveku nameće osobine opake zveri.
Ratnici od zanata, odavno su shvatili da u borbi najbolje prolaze oni koji
se ne uzdaju u drugoga, nego postaju svaki sebi vođa. I ne bi krenuli u
ovaj pohod da ih Jagoš nije poveo. O omiljenom vitezu ratnici su čuda
pričali. Niža vlastela i sebri govorili su o njegovoj smelosti, uveličavajući,
kiteći i dodajući pojedinosti od kojih je slušaoce hvatala vrtoglavica. Sebri
su se kleli da je Jagoš Besoviti u stanju sam da nasrne na Tursku
Carevinu, da od njega strepe oba vezira, svi emiri, pa čak i sultan. Diveći

333

se vitezu i drugi su krenuli za njim, a i Barani, kojima je više stalo do
pljačke nego do bojeva i Jagoševe slave. Četvrtu grupu sačinjavali su
bivši robovi. Zahvaljujući požaru i metežu u Skoplju, dočepali su se
slobode i odmah krenuli da je nanovo stave na kocku. Oni su goreli od
nestrpljenja da što pre počnu da se svete za poniženja, udarce bičeva i
popaljene kolibe i potleušice po naseljima u rečnim dolinama.

Bilo ih je ukupno sto četrdeset pet. Jagoš je iz kratkih pitanja i još
kraćih odgovora prozreo njihove težnje. Većina je krenula u vojni pohod
radi pljačke, osvete i želje za krvoprolićem.

Na prvom odmorištu vitez im se obrati:
— Znate li šta je Srbija?
— Znamo... Znamo... — bezvoljno se odazva nekoliko glasova.
— Srbija vam je domovina, otadžbina, majka More, više nego
rođena majka!
— I to znamo!
— Ne znate! — planu vitez. — Turci su nam otadžbinu pregazili,
popalili, porobili!
— Ko to ne zna! — odvrati jedan Baranin osmehujući se kao da se
podsmeva vitezu i njegovoj naivnosti.
— Hm! — škrgutnu zubima Jagoš. — Vidim da mariš za Srbiju i
njenu sudbinu koliko i za splasnutu kesu u kojoj zveckaju dve bakaruše!
— Skoro da je tako! — nasmeja se Baranin.
Jagoš ga tresnu pesnicom preko usta.
— A vi? — obrati se ostalima. — Da li znate za šta se borimo?
— Pa eto, za Srbiju, kad ti kažeš! — odvrati jedan Novobrđanin.
Jagoševa pesnica spusti se kao malj na njegovo teme.
— A sad? — obrati se vitez ostalima.
— Za Srbiju, brate slatki! Za slobodu! Za ono grdno groblje... Roblje
treba osvetiti i Srbiju osloboditi... — ubrzaše ratnici.
— Onda prestaje razgovor!
Okrvavljeni Baranin zahtevao je da mu Jagoš izađe na megdan.
Ističući svoju čast i ponos, siktao je kao guja. Ozlojeđeni ratnici batinama
ga isteraše iz bivaka. Novobrđanin, druga žrtva Jagoševe pesnice,
usiljeno se smešio. Kao da mu nije stalo do kavge, pokušavao je da svoj
slučaj pretvori u šalu.
— Znači: oslobađamo Srbiju — zaključi jedan Moravac.
— Tako je! — nasmeši se Jagoš.
— Malo nas je...
— Dovoljno da se sultanu uvučemo u nos! Biće valjda još koja
družina...
— Biće! Biće... Još kako!
— Još će zapevati naša domovina!
— Zapevaće, bogami!

334

Ratnike uhvati iznenadno oduševljenje.

Dva dana su išli kroz Zetu kao da im se ne žuri. U podobrom luku
obišli su Skadarsko jezero, izbili na Donju Moraču i postavili bivak u
blizini močvare kraj reke Cijevne. Jagoš je nameravao da se dohvati

doline reke Sitnice, Kosova polja i padina planine Kopaonika.
— Od ulaska u dolinu reke Lima moramo biti oprezni — reče Jagoš.

— Pred nama stoje planine i šume. Od njih će vas muka spopasti! U
manastiru Sopoćanima imam kuma kaluđera. Ako Turci nisu nabili na
kolac igumana i ako nisu spalili manastir, snabdećemo se hranom za
mesec dana.

— Nisu valjda i manastir spalili? — reče jedan Baranin.
Vitez ga sažaljivo pogleda:
— Valjda ne očekuješ da se Turci časnim krstom krste i da ljube
prag hrišćanskog hrama!?
Do manastira Sopoćana Turci nisu stizali. Jagoševa družina nije se
dugo zadržala među kaluđerima Ratnici, presiti i dobro napojeni, krenuli
su s torbama nabijenim hranom i džačićima sa ovsom.
— Nosite, braćo! — reče im iguman. — Ponesite više, jer uskoro će
bezbožnička noga i po ovom svetom mestu čepati. Pođite s božjom
pomoću i neka vas sreća služi... Blagoslov vam s naše strane!
Ratnici obodoše konje.
— Borite se kao Hristovi zatočnici i ne zaboravite da ste Srbi! —
dobaci za njima iguman.

Pet narednih dana ratnici su zalazili u džinovske šume, prelazili

planinske prevoje, probijali se kroz guste šibljake kraj jaruga i vododerina

i izbijali na proplanke prekrivene žbunovima, niskom paprati i prezrelom
travom. Hladna kiša, gonjena vetrovima, natapala im je odela prodirući
do srži u kostima. Konji, gacajući po trulom lišću i mekanoj zemlji išli su
opuštenih ušiju i hripajući stresali vodu sa grudi, griva i bokova. Na
bivacima su se vatre dimile, a sirova drva pištala na vatrištu.

— Nećemo ni videti Turke... Pomrećemo od vlage i hladnoće. —
reče jedan ratnik.

— Konji će nam polipsati. — dodade drugi.
— Ovaj ispod mene duva kao da mehove ima u grudima! — umeša
se i treći ratnik.
Jagoš im dobaci.
— Rekao sam: muka će vas spopasti, i to ona dugotrajna, što
isteruje mozak na potiljak. Sad vam valja igrati do kraja!

— Gde je kraj? — upita prvi ratnik.
— Oh! — uzviknu vitez. — Nismo još ni na početku! Ratnikovo je da
se nosi sa svakim čudom dok ne pogine ili dok se ne izliže kao đon na
čizmama! A vi sigurno znate da nismo pošli da skupljamo saće s medom
ili da beremo trešnje...

335

U blizini reke Sitnice ratnici naiđoše na vodenicu potočaru. Brvnara
je stajala u senci visokih topola i žalosnih vrba. Širom otvorena vrata
ukazivala su da u vodenici nema nikoga. Nije se čulo ni klepetanje
čeketala ni zujanje kamenova. Debeo sloj brašna bio je rasut po
blatnjavoj zemlji pred ulazom. Malo dalje, između dva žbuna, ležao je
čovek licem okrenut prema nebu. Pero od strele izvirivalo mu je iz grudi.
A dalje, uzvodno pokraj jaza, bili su rastureni leševi ljudi, žena i dece.

Jagoš sjaha i dade vođice jednom ratniku.
— Ovo je vodeničar. — reče — Ostali su sebri. Došli da se spasu i
našli smrt! Ovuda su prošli Turci. Evo konjskih kopita utisnutih u vlažnu
zemlju... Tragovi su još sveži. Polazimo!
Ratnici, bacajući žalobne poglede na vodenicu i suvotu pod njenim
krovom, bezvoljno krenuše.
Tragovi su se po vlažnoj zemlji mešali, kopita su ostavila u blatu
čitave rupe, brazde i utoline.
Gledajući u razrivenu zemlju, jedan ratnik primeti:
— Mnogo ih je bilo...

— Bar dve stotine — dodade drugi.
— Za njima dok ih ne stignemo, makar konji lipsali pod nama! —
dobaci treći
Jagoš je isprednjačio. Vitezu se žurilo jer se sitna kiša pretvorila u
pljusak, a i noć se približavala. Svakog trenutka se povećavala
mogućnost da se izgube tragovi Išli su levom obalom Sitnice, nizvodno.
Činilo se da će ih tragovi odvesti pravo u Prištinu.
Odjednom Jagoš zaustavi konja. Ratnici ga pristigoše i svi skretoše
desno prema topoljaru. Kratak jesenji dan pretvarao se u sumrak.
Pljusak je prestao, a sitna kiša nastavljala je svoje ujednačeno šuštanje
po vlažnoj zemlji i ogolelim granama vrba i topola.
— Video sam nekoliko konja bez jahača. — reče Jagoš i sjaha —
Trojica za mnom! Ići ćemo peške kroz vrbak.
Sumorna tišina izbijala je iz natmurenog neba, iz vlažne zemlje i
glatke površine reke, kojaje kao mrtva ležala između blatnjavih obala.
Obilazeći debela stabla i probijajući se kroz gusto ižđikljale izdanke vrba i
topola, četiri ratnika prikradala su se mestu gde su konji bez jahača pasli
mokru travu.
— Tu smo! Čujete li? — tiho reče jedan ratnik.
— Jagoš se osmehnu. Čuo je i on i ostala dva pratioca. Glasovi su
dopirali s druge obale, izdaleka, na mahove.
— Groktanje divljih svinja i skičanje prasadi! — nasmeja se jedan
pratilac.
— Pođimo! — mahnu rukom Jagoš.
Uskoro ugledaše šest konja.
— Svi osedlani... i nesputani...

336

— I bez jahača.
Nastavili su da se probijaju kroz šiblje. Od ljudi nije bilo ni strva ni
java. Sve je utonulo u tišinu. Napušteni konji mirno su pasli na livadi.
— Ko zna odakle su došli! — reče jedan ratnik.
— Hvatajte ih! — dobaci Jagoš.
Uskoro pristigoše i zaostali ratnici i cela grupa krete livadom kraj
reke. Sumrak je već počeo da se pretvara u mrak kad ispred sebe
ugledaše tri velika bresta. Drveta, udaljena stotinak koraka od topoljara,
učiniše im se pogodna za bivak. Međutim, konji su počeli da frkću, da se
trzaju i da mašu glavama.
— Nečisto mesto! Sotire, prekrsti se, anatemo! — začu se jedan
glas.
— Stojte! — uzviknu Jagoš. — Tragovi su nas doveli gde treba.
Pogledajte!
Kroz polumrak su se videli rastureni leševi Bilo ih je svugde i, što su
se više primicali brestovima, sve više. Ponegde su dva ili tri ležala jedan
preko drugog.
— Bitka! — reče jedan ratnik.
— I to žestoka! — dodade drugi.
O niskim granama brestova visili su obešeni ljudi. Bilo ih je preko
trideset. Ratnici sjahaše.
— Turci! — reče jedan.
— Bogami, jesu! — dodade drugi.
— Ovuda je prošao April Sokolović. — doseti se Jagoš.
Idući oprezno između leševa, ratnici se lagano udaljiše i zamakoše u
topoljar da kraj reke postave bivak za tu noć.
U zoru su nastavili put obalom reke Sitnice. U blizini ušća Laba
naiđoše na uništeno sebarsko naselje. Kolibe su bile spaljene do
poslednje, a obori i torovi opustošeni. Ogolele ljudske kosti ležale su
razbacane po zgarištu. U blizini se šunjalo nekoliko pasa skitača. Mokri i
izgladneli, žalobno su cvileli ne usuđujući se da priđu konjanicima.
— Sjašite! — viknu Jagoš. — Konje treba nahraniti, a i mi da se
prihvatimo jela.
Ledeni vetar rasterao je kišu. Niski oblaci, kao tamne krpe, vitlali su
se nebom. Ratnici navališe da skupljaju nedogorele daske i gredice i
uskoro na nekoliko mesta planuše vatre.
Bivak je bio u dolji, kraj potoka, sa tri strane zaklonjen šibljem i
mladicama zove i divljeg bagrema. Ljudi, sedeći kraj vatri, sušili su odela,
dremali, a poneki i spavali.
Jagoš je na četiri strane poslao izviđače. Oko podne, vratiše se tri
grupe Od četvrte nije bilo ni traga.
— Tako sam i očekivao! — reče vitez — Tri ratnika krenula su
natrag, našim tragom, i evo — nema ih da se vrate... Ložite vatre...

337

Nabacajte mokrog granja... Naš bivak treba da se vidi izdaleka.
Ratnici su se u čudu zgledali. Činilo im se da je vitez sišao s uma.

Bacajući poglede na dimove koje je vetar kovitlao i nosio prema jugu,
vrteli su glavama gunđajući:

— Satana! Taj će nam još i Turke navući na vrat! Moglo nam se da
se dočepamo Kopaonika bez borbe! Ne znamo ni ko ide za nama!
Možda čitava vojska!

— Doznaćete! — dobaci Jagoš. — Jašite, pa u topoljar kraj reke.
Skriveni, gledaćemo ko ide našim tragom. Ako je vojska, konji su nam
odmorni... Pobeći ćemo...

— Tako mi boga, vođa je u pravu! — uzviknu jedan ratnik.

— Kako? — dobaci drugi, tupoglavi.
— Ćuti, ovčija glavo, i bacaj se na konja!
— Tako, momci! — reče Jagoš uzjahujući — I upamtite: ko prvi

ugleda neprijatelja, pobeda je na njegovoj strani. To vam je kao amin u
Očenašu.

Uskoro ratnici zamakoše u topoljar kraj Sitnice, a u napuštenom
bivaku dimile su se vatre kao da se tu smestio čitav tabor raspasane

vojske.
Hladan vetar se pojačavao. Vlažna zemlja počela je da se

stvrdnjava, a po baricama se hvatao tanak led. Pahuljice snega koso su
letele i padale po golim granama drveća, po žbunovima i polegloj travi.

Na levoj obali, uzvodno, gde reka pravi okuku, diže se jato vrana, polete

uz vetar, razbi se u nekoliko grupa i okrete prema jugu.
— Dolaze nam mili gosti! — reče jedan Moravac skidajući samostrel

s ramena.

— Zar vrane? — opet upita tupoglavi.
— Vrane je neko digao s legla. Uskoro ćemo videti ko je.

Iza okuke se pojaviše konjanici. Išli su zbijeni po šest u redu. Jezdili

su pravo prema dimovima u napuštenom bivaku.
— E ljudi, da sam juče umro, ne bih danas video najveću ludost!

Pogledajte! — viknu jedan ratnik izvirujući iza vrbovog stabla.

U daljini, ispred turske konjice, jurila su tri ratnika. Ni stotinu koraka
nije ih odvajalo od čela povorke. Polegli po vratovima svojih konja, srpski
izviđači leteli su poljem prema bivaku. Za njima su jurili turski ratnici kao
da se utrkuju ko će ih pre stići.

— Koga su vraga dosad čekali te nisu blagovremeno izmakli ispred
Turaka! — opet reče onaj ratnik.

— Kao da su zatečeni na spavanju, pa dignuti s legala! — dodade

drugi.
Odstojanje između begunaca i gonilaca naglo se smanjivalo. Turski

ratnici jurili su pomamnom brzinom. Strele nisu puštali. Hteli su da se
dočepaju živih begunaca. Kraci polumeseca, kao pipci, počeli su da se

338

ističu i da se približuju jedan drugom. Ali već je i napušteni bivak bio na
domaku.

Jagoševi ratnici, zbijeni u gomilu, stajali su zaklonjeni gustim
šibljem. Konji, osećajući blisku bitku, tupkali su prednjim nogama i
mašući glavama grizli đem.

— Ono je sigurno potera iz Prištine. — reče Jagoš. — Turski ratnici
su krenuli da osvete onu pustoš kod tri bresta Poterali su zeca, ali, tako
mi Savaota, isteraće mečku! Ratnici, pred nama se nalazi pobeda ili smrt
na mukama. Bežanja nema... Po jednu strelu u gomilu, pa onda za
mačeve!

Međutim, tri begunca izviđača sjuriše se u bivak. Zadihani konji
protutnjaše između vatri, pregaziše potok i zabiše se u šibljak.

Turski ratnici za trenutak zastadoše. Odjednom se prolomi vika. Iz
šibljaka, preko potoka, povrveše konjanici. Za njima su trčali pešaci

— Stojte! — doviknu Jagoš svojima. — Neko se isprečio da nam
otme slast pobede. Gledajte! U bivaku je otpočela igranka! Samo orno,
momci! I bez gajdaša može da se igra kad je srce veselo!

— Da jurišamo?—nestrpljivo upita jedan ratnik.
— Ako te klepnem preko usta, tri dana ćeš pevati „Učestaj, pa ne
daj“!
— Ništa nisam kazao! — ljutnu se ratnik.
— Tim bolje po tebe! O-ho! Tako sam i očekivao! Čitava povorka
životinja: od slona do majmuna, a na kraju, poslednja, zmija otrovnica!
U napuštenom bivaku borba se vodila strahovitom žestinom. Turski
ratnici, naviknuti na brza svrstavanja, začas uspostaviše ubojni red. U
prvi mah učinilo im se da ispred sebe imaju samo nekoliko desetina
protivnika. Uvereni da je pobeda na njihovoj strani, nadadoše viku
vitlajući džilitima i krivim sabljama. Međutim, premoreni konji klecali su po
gustom blatu ili su se propinjali i povijali kvareći ubojni red.
Među srpskim ratnicima istače se grupa pod Tomom Bunardžijom.
Bivši rob, snažan i do bezumlja neustrašiv, držao je u levoj ruci uzde, a u
desnoj dželatsku sekiru u obliku polumeseca. Na kratkoj držalji
presijavalo se ogromno sečivo koje se završavalo zatupastim ušnikom,
zarđalim od vlage i usirene krvi. Ratnik se borio kao da se ispred njega
nalazi gomila pudljivih pasa. Pod udarcima teške sekire, sablje i džiliti
lomili su se kao pritke od vrbovog pruća. Tresak o štitove, oklope i
konjske glave začas izazva užas među turskim ratnicima. Kraj
džinovskog borca tukli su se Risantije i Tanasije Larmadžija, a iza njih su
nadirali Gligor, Dabić i ostali. April Sokolović je prebacivao preko potoka
nove grupe konjanika, pa je izgledalo da iz šibljaka neprekidno izviru.
Najposle i mršavi ratnik ulete u borbu. On udari na levo tursko krilo i
smesta stade da ga potiskuje. Na bojištu se gužva naglo povećavala.
— Sad! — viknu Jagoš svojima.

339

Iskusni ratnici, podstaknuti čvrstom voljom svoga vođe, grunuše u
desno tursko krilo, izmešaše se, razbiše ga i otpočeše paklenu seču.
Povici boraca, krikovi samrtnika i vrisak izranjavljenih konja mešali su se
sa treskom oružja i tupim udarcima. Pritešnjeni sa tri strane, turski ratnici
su ginuli užasnuti i nemoćni. Najzad počeše između sebe da se tuku
tražeći prolaz za bekstvo. Padali su s konja, i, znajući da ne mogu
očekivati milost, nastavljali pešice da se bore i umirali u bezumnom
strahu.

Odmorni Jagoševi konjanici gonili su begunce do mrklog mraka.
Preko četiri stotine turskih ratnika poginulo je u ovoj borbi.
April i Jagoš padoše jedan drugom u zagrljaj.
— Išli ste našim tragom? — upita mršavi ratnik.
— Tako je! — odgovori Jagoš.
— A mi krenuli prema dimovima u vašem bivaku i…
— I eto šta se dogodilo! — nastavi Jagoš — Naišli ste i na nas i na
Turke.
Dok su ratnici pretresali leševe i vijali turske konje po livadi, dva
prijatelja se stadoše dogovarati šta da preduzmu.
— Da se prebacimo u Srem. — reče Jagoš.
— Hm! — počeša se April iza uha. — Glave su nam još uvek pod
ucenom. Jedna reč starog despota tresnula bi po nama kao topuz
šestoper.
— A Jovan Hunjadi?
— Ni čuti!
Odlučili su da se povuku u zetske gudure, da tamo prezime.

340

Glava trideset druga

Ðurađ Branković je preko uhoda doznao da Turci spremaju nov

pohod na Ugarsku. Ta vest je hitno preneta u Budim, a odatle u Erdelj i
Sibinj Tako je propala sultanova namera da iznenadnim napadom uništi
Hunjadija i njegovu vojsku. Knez Jovan Hunjadi je u nekoliko mahova
prelazio preko Dunava i tukao turske nete rasturene po Srbiji. U jednom
naletu pognao je Isak-pašu i, satrevši mu vojsku, umalo ga nije zarobio.
Ova pobeda pokrenula je ugarske ratnike da se skupljaju oko svojih vođa
i digla na noge mnoge srpske ratnike koji su, skriveni po planinama,
očekivali priliku da se late oružja U isto vreme doznalo se da despot
Ðurađ u Sremu prikuplja vojsku za obračun s Turcima. Ta vest je povukla
srpske ratnike da se prebacuju preko Save. Treći događaj razbuktao je
osvetnički plamen u srpskom narodu. Rumelijski beglerbeg Mezid upao
je sa vojskom u Sibinjsku i potukao jednu ugarsku vojsku Ali turski ratnici
ni tri dana nisu uživali slast pobede. Konjica Jovana Hunjadija ih je satrla
u iznenadnom napadu.162 Ugarski ratnici su gonili razbijene turske čete
sve do Bugarske U ovoj bici učestvovali su i srpski dobrovoljci. U znak
zahvalnosti, knez Hunjadi je natovario jedna ogromna kola zaplenjenim
oružjem i zastavama i poslao ih srpskom despotu na dar. Na gomilu
oružja stavljene su glave Mezid-bega i njegovog sina.

Međutim, Isak-paša je nekoliko puta stizao s vojskom do Beograda.
Ne mogavši da osvoji grad, paša diže srpski narod na kuluk i na planini
Žrnovu sazida grad.163 Beogradska posada nije bila u stanju da spreči
ovo zidanje, jer je knez Hunjadi mnoge ratnike iz Beograda povukao sa
sobom u Sibinj.

*

Vest o propasti vojske Mezid-bega u Sibinjskoj porazila je sultana,
vezire, emire, begove i mnogobrojne kapetane. Ovo je bila prva velika
pobeda ugarske vojske. I na Porti niko nije sumnjao kakav će odjek ona
imati među hrišćanskim narodima. Zbog toga je nestrpljivi sultan Murat
hitno sazvao savet na većanje.

341

Na dvoru u Drenopolju iskupile su se glavnije vojskovođe: Kazim-
paša, a uz njega Iskander-beg,164 Balaban od Tokata, Daud-beg od
Sitnice, Omer-beg od Sofije, Sinan-beg od Kumanova, Mahmud-čelebija,
brat velikog vezira Halila i zet sultanov, Ali-beg Timurtašević, dva brata
Evrenezovića, Isak-paša i Ali-beg, Turahan-paša, evnuh Šehabedin i

mnogi drugi.

Svi su oni tokom godina postali iskusni ratnici, i sticajem okolnosti
odani sultanu Muratu. Pogibija Mezid-bega je izazvala ogorčenje kod njih
i rasplamsala žeđ za osvetom, pa je svaki čeznuo da mu se poveri
zapovedništvo nad novom vojskom. Niko nije sumnjao da će se pohod

kroz Vlašku ponoviti.
Sultan je prvi otpočeo:
— Da li neko među vama ne uviđa koliku nam štetu nanosi pogibija

u Sibinjskoj?

Njegov pogled je prelazio po prisutnima:
— ...I koliku korist donosi hrišćanskim narodima? — nastavi sultan,
sačeka nekoliko trenutaka, pa, valjda uverivši se da niko ne želi da
odgovori na pitanje upućeno svima, produži:

— Ako ovaj poraz uskoro ne osvetimo, znajte da vam predstoje
bojevi od kojih ćete majčino mleko propištati!

Pred sultanom je stajala proklamacija pape Evgenija IV hrišćanskim
narodima i vladarima. Pribavili su je ratnici Isak-paša od dubrovačkih

trgovaca.
— Otac kaurskih popova165 lepo je ovde napisao šta su vaši ratnici

činili po Srbiji i šta još uvek čine! Dići će on celu Evropu na vas,
podmitiće spahije i timare po Kurdistanu i Ðurćijanskoj i lepim rečima

privoleti Ibrahima, sultana od Karmanije, da se opet digne protiv nas...

Sultan uzdahnu:
— Eto, toga Ibrahima, toga tvora u ljudskom rodu, nagovoriće da
nam zabode nož u leća. Gledajte ovaj papirus... To je sablja koja nam
seče glavu...

Proklamaciju, pisanu latinskim jezikom, preveo je dan ranije sultanu
nekakav starčić, Mlečanin, koji se pridružio jednom dubrovačkom
karavanu kao tumač. Svi prisutni ratnici znali su sadržinu.

— Prazno! Mlitavo! Trice! Od toga posla ništa neće biti! Znamo mi
hrišćanske ratnike i njihove vođe! Tukli smo ih i tek ćemo ih tući! —

zavikaše emiri.
— Tukli ste ih! — žmirnu sultan — Tukli ste ih i tek ćete ih tući! Tako

je mislio i Mezid-beg, i gledajte na šta je izašlo! Ja vam kažem, ljudi,
bojte se prokletog Jankula166 i starog Vuk-oglije. To su psi koji za pete

ujedaju!
U skupu nastade još veća galama. Emiri su se gruvali pesnicama u

prsa zaklinjući se da će krvavo osvetiti Mezidov poraz. Drugi su treskali

342

sabljama i škrgutali zubima. Najžešći i najgrlatiji bio je evnuh Šehabedin,
zmijoglavi Azijat bezbojnih tankih usana i sitnih očiju uteklih u glavu.

Evnuh se razvika:
— Dajte mi podosta ratnika koji znaju šta je pravi boj, pa ako vam ne
dovedem na konopcu Jankulu i Vuk-ogliju, neka me svaki od vas pljune
posred očiju!
U skupu nastade smeh. Nije bilo uobičajeno da se bez velike nevolje
zapovedništvo nad vojskom poverava evnuhu. Smatralo se da evnuh
nikome ne donosi sreću i zbog toga Šehabedin nije bio podesan da
povede vojsku u Erdelj. Osim toga, svaki od prisutnih emira zahtevao je
da bude vođa. Ali zaprepašćenje dođe do vrhunca kad sultan pokaza
prstom na Šehabedina:
— Evo zapovednika vojske! On će osvetiti Mezidovu pogibiju!
Naglašavajući svaku reč, sultan je prelazio pogledom po emirima
kao da se pita da li će se iko usuditi da uloži protest Emiri, sležući
ramenima i čudeći se, ćutke prihvatiše sultanov predlog.
Samo jedan glas odjeknu u tišini. Javio se Ali-beg Evrenezović:
— Evnuh je baksuz!
— Baksuz? — zažmire sultan — Ako je baksuz nama, kaurskim
ratnicima biće još veći!
— To je pitanje!
— Sultanska je prva i poslednja! Jesi li čuo, izrode! — doviknu mu
Murat,
Ali-beg, stiskajući usne i stežući pesnice, oćuta. Silan bes je spopao
toga emira: da li iz zavisti što njemu nije povereno zapovedništvo nad
vojskom ili je zbog poraza na Godominskom polju omrzao sve evnuhe na
svetu.
Sultanov predlog prihvati i vezir Halil. Začudo i ostalima se činilo da
će pojava evnuha na bojnom polju pre doneti nesreću hrišćanskoj nego
turskoj vojsci.
Šehabedin-paša dobio je osamdeset hiljada ratnika i krenuo kroz
Vlašku. U isti mah sultan posla poklisare u Budim da od ugarskog kralja
Vladislava traže Beograd. Ovaj slučaj pokazuje koliko su i sultan i veliki
vezir, a uz njih i emiri, bili uvereni u pobedu evnuha Šehabedina. U gu
pobedu bili su uvereni i hrišćanski vladari, jer se znalo da knez Hunjadi
trenutno raspolaže vojskom od svega petnaest hiljada konjanika. Mnogi
su se pitali šta će ostati od Erdelja i Sibinjske i šta očekuje sam Budim i
celu Ugarsku posle propasti Hunjadija i njegovih konjanika. Pojava nove
turske vojske izazvala je strah veći nego ikad. Ništavna je bila nada da
se takva sila može zaustaviti. Učestale vesti koje su stizale iz Vlaške bile
su poražavajuće. Zverstva turskih ratnika nad seljacima i nižom
vlastelom izazvaše užas čak i kod staraca osedelih u ratu.
Onda neočekivano puče glas da je „strašni Jankul" do nogu potukao

343

tursku vojsku.167 Šehabedin je poginuo u boju, a uz njega i silni Osman
Čelebija Timurtašević. Za unukom slavnog Timurtaša cela Turska
Carevina je zakukala. Emir evnuh nije doneo nesreću Hunjadiju nego
svome sultanu.

Novi poraz turske vojske u Vlaškoj pao je kao grom među
velikodostojnike u Drenopolju. Murat u nastupu besa progna svoga
glavnog blagajnika Fadulu, ne pominjući zbog čega to čini. Ali se među
dvoranima zuckalo da je sultan po nagovoru toga verskog zanesenjaka
poverio evnuhu zapovedništvo nad vojskom Fadula je proteran u
Magneziju da tamo među dervišima razmišlja o ljudskoj sudbini.

Međutim, pobeda Jovana Hunjadija dovela je celu Evropu do
ushićenja. U dva uzastopna poteza erdeljski knez je potro sve neuspehe
ugarske vojske u toku proteklih godina. Još od vremena Bajazita
Munjevitog, turska sila je uterivala strah u kosti evropskim narodima.
Klonulim duhovima činilo se da je ratna sreća za svagda okrenula leđa
hrišćanskom oružju. Sad je turska sila otpočela da se povija. Dve velike
vojske pretrpele su slom, a sultan i njegove vojskovođe našli su se u
velikoj neprilici. Uspeh Jovana Hunjadija uzdrmao je učmale duhove u
Ugarskoj i bacio iskru i u najmanje ratoborna srca. Papski legat Julijan
Cezarini u mahu je shvatio da je došlo povoljno vreme za obračun s
Turcima. Ideja pape Evgenija IV o novom krstaškom ratu dobila je
izvanrednu podršku.

Međutim, prilike u Ugarskoj počele su da se sređuju posle smrti
kraljice Jelisavete.168 Njene mnoge pristalice pređoše na stranu novog
kralja Vladislava II Jagelovića, kome je već kruna svetog Stefana čvršće
stajala na glavi.169 Kardinal Cezarini strasno je pregao da dve zaraćene
stranke u Ugarskoj smiri i poravna. Izvrstan političar i besednik, papski
legat uspeo je da dovede do kraja ovaj pretežak posao. Plodovi njegovog
truda pripali su kralju Vladislavu.

U to vreme kružila je papina proklamacija po svim evropskim
zemljama. Iz nje su mnogi narodi uvideli šta ih čeka ako padnu pod
tursku vlast. Sve strahote varvarskog mučenja, porobljavanja, paljenja i
poniženja koje su Srbi pretrpeli stajale su krupnim slovima ispisane u toj
proklamaciji. I borbeni duh je naglo hvatao vitezove, ratnike i prost narod.
U takvom stanju nije bilo teško privoleti mladog kralja da diže vojnu protiv
Turaka. Povoljne okolnosti stizale su jedna drugu. Jednoga dana u
Budim dođoše poklisari Ibrahim-paše iz Karmanije. Ovaj sultan nudio je
ugarskom kralju savez protiv osmanlijskih Turaka.

Ðurđu Brankoviću i srpskim vitezima i ratnicima bilo je jasno da je za
njih došao trenutak povoljniji nego što je iko mogao zamisliti. Despot
prionu da skuplja dobrovoljce o svom trošku i uskoro je njegova vojska
brojala preko dvadeset hiljada konjanika.

Dogovaranja, savetovanja i pripreme otegli su se do juna meseca

344

naredne godine.170 Na saboru u Budimu171 odlučeno je da se povede rat
s Turcima. Kardinal Cezarini prvi je uzeo reč:

— Sad je već svima jasno kolika je sila božje pomisli, kad je
Ugarska izabrala sebi za kralja Vladislava Jagelovića — otpoče kardinal.
— Došlo je vreme da se čast i slava smatraju kao spasenje duše i

besmrtnost. Pobede kneza Hunjadija celom svetu su pokazale da se
približio glavni obračun s bezbožnicima. Okovi i konopci koje je sultan
Murat spremio za ugarski narod sputaće nasilnike i za sva vremena
pokazati svetu da nije probitačno ratovati s bogom! Petnaest hiljada
konjanika Jovana Hunjadija uništilo je dve turske vojske. A šta će biti kad
se ceo hrišćanski svet digne u krstaški rat! Pod zastavom kralja
Vladislava krenuće Ugri i Poljaci, a uz njih najistaknutiji ratnici ostalih
hrišćanskih naroda. Ko može odoleti takvoj sili kad se još pokazalo da je
Gospod uz nas! Sad celokupno hrišćanstvo upire oči u kralja Vladislava,
koga već naziva spasiocem Evrope. Dakle, braćo u Hristu, ne oklevajmo,
nego složno prionimo na posao oko priprema i krenimo u sveti rat! 172

Posle kardinala Cezarinija uze reč srpski despot Njegova stasita

figura i dostojanstveno držanje izazvaše veliku pažnju u skupu, U
potpunoj tišini Ðurađ otpoče:

— Istorijski značaj ovoga trenutka svojom veličinom potresa me do

dna duše! Mladome kralju i ugarskoj gospodi dobro je poznato ko sam,
što sam sve činio i šta sam mogao učiniti, da je božija volja bila na mojoj
strani i da su nevolje moga naroda shvaćene od onih kojima je sveta

dužnost bila da ih svate! Daleko sam od pomisli da prekorevam za sve
što je proteklo... I čemu to! Neka vas bar sad muke i stradanje srpskoga
naroda pouče da shvatite šta znači sloboda... Grozim se što je meni palo

u deo da govorim o zverstvima i strahotama koje samo satanske duše

mogu izmisliti... Neka i to bude! Neka bude za dobro vaše i onih koji iz
tuđe nesreće umeju da izvuku pouku. Turskim ratnicima, osim Alaha i

Muhameda, ništa nije sveto. Njihovoj svireposti pozavidele bi
najkrvoločnije zveri. Oni ljudi žive zakopavaju, nabijaju na kolje, testerom
seku nadvoje, živima deru kožu s leđa, kopaju oči i kamenom im pršte

glave. Starce kolju, a decu otimaju iz ruku matera i bacaju u zapaljene
kuće, kolibe i stogove sena i slame... Tako izgleda vojska velikih turskih

sultana! Tako izgledaju ratnici koji se godinama spremaju da upadnu u
Ugarsku! Neka vas bog sačuva od zveri koje vam se spremaju u pohode!

Hiljade robova iz Srbije, Vlaške, Erdelja, Bugarske i Trakije pište u
okovima i mole boga da im smrću prekrati muke, kad su već ljudi, časni i
puni dostojanstva, digli ruke od njih! Možda se nekome od vas čini da
stari srpski despot u svojoj nemoći i pritisnut godinama preteruje, da
namerno uveličava strahote iz želje da vas navede na rat... Kamo sreće
da je tako! Kome u ovom časnom skupu nisu poznate moje nesreće? Zar

treba da pominjem svoja dva oslepljena sina? Zar da govorim o podlosti

345

onih koji se svete nevinoj deci, jer im se nije dalo da se dočepaju
njihovog oca!

Starom despotu potekoše suze. Trudeći se da uguši svoj bol,
zakloni lice rukama i tresući se od jecaja zanese se i pade na ruke
srpskih vitezova koji su ga okruživali. Plač i jecanje preneše se na
ugarske dvorane, prelate i viteze.

Despot Ðurađ, pribravši se, ustade i nastavi:
— Oprostite trenutnu slabost starog roditelja! Neka moj bol ostane
samo moj! Nemojte se zavaravati da je neprijatelj daleko! Ide on kao
kuga i ognjem i mačem satire sve kuda prođe. Da nije bilo hrabre
desnice kneza Hunjadija, Vlaška, Erdelj i Sibinjska za Ugarsku bi za
svagda bili izgubljeni. Strašna nepogoda još uvek besni oko ugarske
granice. Mislim da neću pogrešiti ako tvrdim da pogađam misli i osećanja
mnogih u ovom časnom skupu... Bolje je da Ugarska bude osvetnik tuđe
nesreće nego svoje sopstvene! Ratna sreća sad je na našoj strani.
Pohitajmo da iskoristimo trenutak dokle nam nije okrenula leđa... Na
kraju, ceo hrišćanski sveg očekuje da ugarski kralj i njegovi vitezi
nastave niz započetih pobeda. Ja lično sudelovaću u ovom ratu sa
povećim brojem ratnika i s blagom koje će nam u svakom pogledu dobro
doći.173
Kad despot završi govor, u dvorani se prolomi: Vivat... Vivat!174

*

Dve godine su Jagoš i April krstarili po Srbiji i Zeti, skrivali se po
planinama, jurišali na manje turske postaje i, praveći zasede, dovodili
Isak-pašu do besa. Četiri puta su stizali do Beograda i sedam puta do
Smedereva vijajući se i pregoneći sa ratnicima Turahan-paše. Oni su bez
dvoumljenja prišli knezu Hunjadiju i, izmešani sa ugarskim ratnicima,
satirali turske čete Isak-paše. Međutim, zima, ratni napori, rane i pogibija
proredili su im ratnike i smanjili broj na svega sto dvadeset. Ali taj ostatak
sačinjavali su borci naviknuti na sve tegobe, surovost i krvoproliće. Za
njih ratna sreća nije imala značaja, jer su uvek bili oprezni i kao divlje
zveri spremni da se do poslednjeg daha brane ili da napadaju ne obzirući
se na ishod borbe. Samo ime Jagoša Besovitog izazivalo je strah među
turskim ratnicima, a njegova družina sa užasom se pominjala. Zbog toga
je nekoliko desetina pohvatanih srpskih ratnika umrlo na kocu. Njihova
smrt desetostruko je bila osvećena. April Sokolović i njegovi pratioci
istom merom su uzvraćali. Za njima su ostajali unakaženi leševi turskih
ratnika. Jagoša je muka spopadala dok je gledao šta čini strašna trojka

346

Aprila Sokolovića: Tanasije Larmadžija, Risantije i Toma Bunardžija vršili
su dželatski posao hladno i smišljeno. Jednoga dana, u blizini gradske
kapije kod Prokuplja, turski stražari naišli su na gomilu svojih ratnika,
živih, sa polomljenim rukama i nogama, ili napola preklanih Malo dalje,
drugi su ležali sa iskopanim levim okom, odsečenim nosem i desnim
uhom

— Vi ste gomila paklenih čudovišta! U vama nema ni boga ni duše!
— prebaci Jagoš Aprilu i njegovim dželatima.

— Još nijednog nismo nabili na kolac! — odvrati mršavi ratnik
sležući ramenima.

— I to ćemo mi. — otpoče Toma Bunardžija nabijajući plitku kapu na
glavu.

— Umukni, satano! — viknu Jagoš — Pred bogom ćete svi
odgovarati za bezbožnička dela!

— Dvaput sam u manastiru Sopoćanima palio sveću kao ruka za
oproštaj grehova — dobaci April.

— I ja! I ja! I ja! — uglas dodadoše njegovi pratioci.

— I šta onda ?
— Oprošteno nam je! — samouvereno reče Tanasije.
— Oprošteno za sve što smo učinili i što ćemo još učiniti za osvetu i,
tako reći, za slobodu našega naroda... — dodade Toma.
— Ćutite! — prekide ih April, pa se obrati Jagošu: — I za ono što će
naš narod propatiti... Ko zna da li će se posle nas neko pojaviti...
— Pojaviće se! Sigurno će se pojaviti! Krvoloka će uvek biti
napretek! — odgovori vitez. — Kao da niste hrišćani!
— Gospode pomiluj nas grešne! — prekrsti se Toma. — Mi da
nismo hrišćani!
Mada su se tukli uz ratnike Jovana Hunjadija, Jagoš i njegovi
pratioci nisu prelazili Dunav. Tanasije Larmadžija i još četiri ratnika
nekada su pripadali odredu Vukašina Zuprovića, pa im je i sama
pomisao na disciplinu ugarskog kneza naterivala mrak na oči i dizala
kosu uvis. Strašno iskustvo ove petorice uticalo je na ostale ratnike. I
svima je izgledalo probitačnije da se izdaleka dive Hunjadijevom
junaštvu. Jagoš i April nisu im zamerali zbog toga, jer i oni su dobro
upamtili šta znači „otpisati" grupu ratnika i poslati ih u propast. Obojica su
znala da je njihov pohod na Kruševac i poraz Ali-bega Evrenezovića na
Godominskom polju, ako ne razlog, a ono bar povod za propast Srbije.
Zbog toga su namrzli i ime Jovana Hunjadija, iako su se uz njegove
ratnike tukli s Turcima. Oni su doznali da despot Ðurađ prikuplja vojsku
po Sremu. Iako im je srce pucalo od želje da se što pre prebace preko
Save, nisu se usuđivali.
Oprezni April Sokolović je govorio:
— Dokle god konopac ima dva kraja, neću stati pred lice despota

347

Ðurđa!
— A zbog čega, rode? — upita Gligor.

Mršavi ratnik ga pogleda iskosa:

— Jer jedan kraj uvek može da se priveže za debelu granu...

— Hm! Istina je!

Jagoš prihvati:
— Sve nesreće sručile su se na glavu staroga kurjaka. Kad nas
ugleda, pašće mu mrak na oči i zbogom svete! Još on pamti ko je krivac

za zlo stanje koje je spopalo i njega i ceo naš narod!
— Pamti, bogami! — reče Gligor.
— Braćo! — umeša se Tanasije Larmadžija — Ja ću preći preko

Save. Ko hoće sa mnom?
Ratnici su se zgledali. Mnogi među njima nisu imali razloga da

strepe od gneva despota Ðurđa. Ali svakome je izgledalo nedostojno da
napusti svoga vođu

— Ja ću poći... — zakola Toma Bunardžija gledajući ispod oka
Aprila Sokolovića.

— Ti ćeš poći? — zažmire mršavi ratnik — Ti i Tanasije Larmadžija?
Obojica ćete mirne duše stati pred despota? Ovaj se može pohvaliti da je
sudelovao u bici na Godominskom polju pod Zuprovićem, a ti da si služio
u Golupcu među tobdžijama pokojnog Jeremije. Lepo, krasno i
prekrasno! Despot će vas obojicu zagrliti i poljubiti u čelo. Posle toga ni
rođena majka neđe vas poznati!

— Larmadžiju vuče srce da se primakne Ugarskoj. — reče Dabić —
Na ostrvu Čepelj živi mu porodica.

— Istina je! To svi znamo. — dodade April.

— Pun je dece! — dobaci Gligor sa izrazom lica kao da je rekao

„pun je buva“. — Do pre tri godine imao je osmoro...

— A sad? — upita Jagoš.
— Ðavo će ga znati! Verovatno ih se još nakotilo...
— Tokmak!175 — škrgutnu zubima Tanasije — Tri godine nisam

video svoju ženu!
— Hm! — učini Gligor. — Pitanje je da li je to razlog...
— Dosta! — prekide ih Jagoš. — Tanasije i Toma preći će u Srem.

Ako se za osam dana ne vrate, odlazimo u Braničevo da u Homoljskim

planinama potražimo sebra Novaka.
Istoga dana dva ratnika se u blizini grada Debrca176 skelom

prebaciše preko Save.

Jagoš se u dvoumici pitao: da li bi Turci mirovali da nije bilo
njegovog upada u Srbiju s Vukašinom Zuprovićem? Ratobornim emirima
i azijatskim ratnicima, uvek pohlepnim na pljačku, i te kako je stalo do
plodne zemlje, dobrih robova i blaga despota Ðurđa Vitezu se činilo da
se čas propasti Srbije približio i da je samo neznatan povod bio dovoljan

348

da horde pljačkaša navale kao skakavci. Znao je on za davnašnju želju
turskih sultana da se što bliže primaknu srednjoj Evropi i da taj put vodi
kroz Srbiju. Šest godina je proteklo od spaljivanja brodova kod Kruševca
i poraza Ali-bega na Godominskom polju. Otada se mnogo propatilo.
Nevolje su dolazile, stizale jedna drugu i, kao po udesu, bile pretrpane
novim. Ređale su se one stravičnom tačnošću dokle nisu ispunile meru.
Sad na vrhu svih zala i stradanja stoji potlačena Srbija. Vitez se u strahu
pitao da li je tu kraj kobi ili potpuna propast.

— Neka na vjeki bude sveta volja gospodnja! — uzdahnu vitez. —
Bez muka nema ni smrti ni ozdravljenja. Kad protekne voda preko devet
kamenova, postane čista kao dečija suza.177 Možda su se i mudrom
despotu Ðurđu otvorile oči! Valjda je i on već uvideo da ne treba kriviti
konopac, nego onoga koji je vezao čvor!

Trećega dana u Jagošev bivak stiže grupa ratnika Ðurđa
Mrnjavčevića.

— Oprošteno vam je! Despot vas poziva — reče stotinar, vođa
grupe.

*

Posle dugotrajnih priprema i dogovaranja, prikupljanja i
pregrupisavanja ratnika, kralj Vladislav i papski legat Julijan Cezarini
dignu vojsku od Budima i krenu nizvodno desnom obalom Dunava. Ali
oduševljenje za ovaj pohod bilo je mnogo veće nego vojna sila kojom je
kralj raspolagao. Osim nekoliko hiljada Poljaka i dvaput toliko ugarskih
ratnika, bio je neznatan broj Nemaca i Francuza, većinom prostih ratnika,
kojima je više stalo do pljačkanja nego do papine proklamacije i
krstaškog rata. I da stari Ðurađ nije prosuo zlato na prikupljanje i opremu
dobrovoljaca, vojna ugarskog kralja došla bi u pitanje. Preko dvadeset
hiljada ratnika srpskog despota priključilo se kod Slankamena ugarskoj
vojsci. A kad je knez Hunjadi kod Kovina prišao sa erdeljskim Sasima i
Vlasima, broj hrišćanskih ratnika popeo se na četrdeset hiljada konjanika
i pešaka.

Rđavi putevi, obilaženje močvara i gustih topoljara i šibljaka kraj
Dunava, sačekivanje zaostalih ratnika i dugo zadržavanje na bivacima
usporavali su hod. Nepregledna kolona kola178 natovarenih hranom i
oružjem osobito je zadržavala kretanje vojske Među ratnicima se govorilo
da kralj namerno ne žuri i da se dugo zadržava po bivacima jer očekuje
nove grupe ratnika koji treba da stignu od drugih hrišćanskih vladara. Ali
vreme je prolazilo, a nikakva nova vojska nije pridolazila Evropskim

349

kraljevima i knezovima je dovoljno da se ushićuju pobedama Jovana
Hunjadija i s oduševljenjem pozdravljaju hrabrost mladoga kralja
Vladislava Papina proklamacija za krstaški pohod ni njih nije oduševila.

Jagošev odred priključio se ratnicima Ðurđa Mrnjavčevića.
Poznavajući dobro puteve i stranputice po Srbiji, ovi ratnici išli su kao
izvidnica ispred glavne vojske. Uništavajući turske postaje i goneći
rasturene čete Isak-paše, koje su bežale Moravskom dolinom, Jagoš i
April stignu do Kruševca i smesta zapodenu boj sa posadom. Topovi
kralja Vladislava i Jovana Hunjadija pristignu izvidnicu i odmah otvore

vatru na zidove grada. Drugoga dana Kruševac je pao u ruke
saveznika.179

Dok su kralj Vladislav, knez Hunjadi i despot Ðurađ u Kruševcu
pravili plan o daljem napredovanju, oduševljeni sebri i niža vlastela,
napuštajući zbegove po planinama, napadali su na manje gradove i
oslobađali ih uništavajući turske posade. Preživeli begunci kao bez duše
jurili su prema Nišu da uđu u sastav vojske Isak-paše.

Nekoliko dana je hrišćanska vojska boravila u Kruševcu. Za to
vreme ratnici su se odmarali, a glavne vođe su nestrpljivo očekivale da
se vrate izviđači koji su otišli prema Nišu. Mala grupa ratnika pod
vođstvom Jagoša Besovitog odigrala je besprekorno svoju ulogu. April
Sokolović i Toma Bunardžija doterali su na konopcu sedamnaest turskih
ratnika. Stavljeni na muke, svi zarobljenici kao iz jednog grla progovoriše.

Ðurađ doznade da se u Nišu nalazi Isak-paša sa malo vojske, da taj
emir s nestrpljenjem očekuje pomoć s dve strane. Jedna vojska pod
Turahan-pašom nadire iz Makedonije, a druga od Rumelije pod Kazim-
pašom. Uskoro će obe vojske stići do Niša i spojiti se sa Isak-pašinim
ratnicima. Na kraju despot doznade da se jedna turska vojska od dve
hiljade ratnika nalazi kraj Morave sa zadatkom da Brani prilaz.

— Sad nam valja žuriti! — obrati se despot kralju i Hunjadiju. — Jer
ako one dve vojske stignu u Niš, Turci će nas brojem dvaput nadmašiti.

Zbog toga odmah treba krenuti u napad...
— Continuo!… Confestim!…180 — prihvati kardinal Cezarini.
— Contestim ac stante pede!181 — dodade kralj.
Na vojnom savetu odlučeno je da se glavno zapovedništvo nad

vojskom poveri Ðurđu Brankoviću, jer je svakome bilo jasno da on
najbolje poznaje puteve i položaje po Srbiji, a isto tako i način turskog
ratovanja. Vojska je podeljena u tri grupe. Prvu je dobio srpski despot,
drugu Jovan Hunjadi, a treća je pripala kralju Vladislavu.

Pošto svi u savetu uvideše da je opasnost u oklevanju, Hunjadi baci
brz pogled na viteza Ðurđa Mrnjavčevića.

— Smesta polazimo! — reče.
Uskoro odred od dvanaest hiljada konjanika napusti Kruševac i

dohvati se doline reke Morave. Ugarski knez i srpski vitez jurili su preko

350