Slavomir Nastasijevic - Tesko pobedjenima

livada i oranica i ne usporavajući hod često prelazili krivudavu reku na
plićacima. Za njima su hrlili ratnici goneći konje rečnim koritom,
prekrivenim peskom ili kamenim oblucima. Besomučna trka nastavljala
se sve dok premoreni konji nisu počeli zaostajati.

Podne je odavno prevalilo.
Hunjadi uspori hod:
— Stoj i sjaši! — viknu.
Ratnici sjahaše i držeći konje za vođice stadoše ih tapšati po
vratovima ili trljati gužvama suve trave. Uskoro im namakoše zobnice o
vrat.
— Dovedite one zarobljenike! — doviknu Ðurađ Mrnjavčević.
Toma Bunarcdžja privede dva vezana Turčina:
— Gde su? — upita ih vitez.
— Tu, iza brega, s one strane reke. Tamo im je bivak
— Ratnici, — otpoče Hunjadi — samo mali predah. Kad konji
isprazne zobnice, bacajte se u sedla. Pred nama se nalazi odred od dve
hiljade turskih konjanika. Napašćemo ga i razbiti. Što u prvom naletu
satremo, neka ostane iza nas! Begunce ćemo goniti sve do kapije grada
Niša!
Vitez levom rukom protrlja čelo, a desnu spusti na balčak
proveravajući da li mu se mač lako vadi iz korica.
— Upamtite… — nastavi. — Koga vidim da je zastao radi pljačke ili
da dotuče oborenog neprijatelja, lično ću mu posle bitke namaći omču
oko vrata! Jurićemo kao oluja i nećemo se zaustaviti dokle ne tresnemo
o kapiju grada!

351

Glava trideset treća

Vojska kralja Vladislava i despota Ðurđa išla je prema Nišu Ne

gubeći tra! Hunjadijevih konjanika, stigla je do mesta kraj Morave gde je
odred od dve hiljade turskih ratnika poražen. Po rasturenim ljudskim
leševima, a isto tako i osedlanim konjima koji se nisu udaljavali od mesta
borbe, videlo se da je tuda protutnjala ugarska i srpska konjica i odjurila
ta beguncima. Despot Ðurađ u mahu shvati da je na pomolu odsudna
bitka. On se obrati vitezima Oblak Radosavu i Kajici Radonji:

— Spremite ljude za trku! Ako zakasnimo. Hunjadi i Mrnjavčević će
propasti.

Ðurađ dobaci kralju i papskom legatu:
— Napred prema Nišu, koliko konj i čovek mogu izdržati!
— Tako je! — složi se kralj. — Ako Hunjadijevi ratnici nisu upali u
zasedu, naša pomoć doći će im kao s neba!
— Neka bi dao Gospod da na vreme stignemo! — prekrsti se
Cezarini.
Deset hiljada konjanika pod despotom Ðurđem i kraljem
Vladislavom krete prema Nišu. Za njima je išla kolona pešaka, a na kaju
povorka kola natovarenih hranom, prtljagom i rezervnim oružjem.
Već se i noć uveliko spustila, a konjanici su jurili ne smanjujući
brzinu. Predvođeni srpskim vitezima koji su dobro poznavali sve prolaze,
puteve i stranputice u okolini Niša, hvatali su prečice preskačući
žbunove, jaruge i potoke i probijajući se kroz šibljake. Kad izbiše na
jedan breg, Kajica Radonja uzviknu:
— Gledajte požar! Gori grad!
— Požar! Niš je u plamenu! — uzviknu despot zatežući uzde.
Kralj se u mahu stvori kraj njega.
— Hunjadi i njegovi ratnici ne znaju za šalu! — reče. — Oni su
osvojili grad. Njima nisu potrebni ni topovi ni opsadne mašine!
— Gospode! Nisu valjda preleteli preko zidova i kapija! — uzviknu
Oblak Radosav.
— Ili su Turci sami zapalili grad ili se desilo čudo! — reče Kajica.
— Čudo! Čudo! — zavikaše ratnici.
Despot mahnu rukom:
— Nema tu čuda — reče. — Naši su upali u grad.
— Ali kako? — upita kralj.

352

— To ćemo uskoro doznati.
Iza Suve planine izvalja se pun mesec i obasja zbijenu gomilu
konjanika na bregu. Rumena boja na nebu iznad grada Niša naglo se
pretvarala u narandžastu. Dole, pod bregom, na nekoliko strelometa
vijugala je Nišava između tamnih vrbaka. Pod mesečevom svetlošću,
reka se na plićaiima presijavala kao zlato. A dalje, prema gradu, odblesci
požara parali su sivo nebo i dugim jezicima šarali prostranu poljanu
prekrivenu žbunovima. U tihoj noći povetarac je na mahove donosio
graju, dovikivanje i borbene pokliče. Nekoliko topovskih pucnjeva prolomi
se, stopi i stravično odjeknu preko dubrava i prostranih šuma.
U blizini se začu topot konjskih kopita.
— Neko se približava... Pogledaj ko je — obrati se despot Kajici.
Nekoliko ratnika se sjuri niz breg. Uskoro otud dopreše ljudski
glasovi.
— Naši glasnici — doviknu Kajica.
— Šta je? Šta se događa? Ko je zapalio grad? — učestaše pitanja.
— Pobeda! Pobeda! — zavikaše glasnici.
— A Hunjadi i Mrnjavčević? A naši ratnici? — upita despot.
— Gone Isak-pašu i begunce. U gradu nema ni naše ni turske
vojske.
Žagor se pretvori u oduševljene pokliče.
— Kako ste upali u grad? — upita despot.
— Najpre smo razbili onu grupu turskih ratnika na Moravi i jurnuli za
beguncima. Vika turskih ratnika nadaleko se čula. Oni u gradu otvore
kapiju da propuste begunce.
— Pa uz begunce propustili i vas? — upita Oblak Radosav.
— Tako je, vojvodo! — odvrati glasnik. — Knez Hunjadi,
Mrnjavčević i Jagoš Besoviti, zvani Baba Ana, prvi proleteše kroz kapiju.
Turski ratnici najpre zanemeše od zaprepašćenja, a onda dreknuše
„Jankul... Jankul...“ i okretoše leđa. Bežali su kao da ih sotona goni.
Onda nastade seča. Deset godina je prošlo kako nosim oružje i kako se
bavim ratom, ali ovakvu tuču i krvoproliće nisam video. Jedan piskavi
glas odjeknu iz vreve: „E-hej, ljudi! Nećemo se s Turcima klati u mraku!
Napred, grešnici! Spasavajte svoje duše dok ste još u životu! Palite šupe
i straćare!“ Stogovi sena i slame buknuše. Plamen dohvati štale, šupe i
nekakve brvnare zbijene u gomilu. Vatra, osvetlivši sokake kao usred
dana, dohvati krovove kuća i voćke po baštama... Jurio sam prema
gradskom trgu, ali tu osim ljudskih leševa i konjskih trupova živu dušu ne
videh. Izgledalo je da su naši konjanici pretekli begunce. Vojvoda
Mrnjavčević se stvori kraj mene. „Trkom prema despotu i kralju!", reče
„Kaži im da pohitaju za nama.“ Uskoro varoš ostade pusta. To je sve —
završi glasnik.

353

*

Prestrašena Isak-pašina vojska bežala je dolinom Nišave, uzvodno
prema Pirotu. Uzdajući se u milost Alaha i brzinu svojih konja, turski
ratnici su vratolomno jurili kroz noć. Ne obzirući se na dovikivanje
starešina da se srede, bežali su jer su sa užasom osećali iznad glava
teške mačeve i ubojne sekire ugarskih i srpskih ratnika. Poraženi i
satrveni strahom, šibali su konje do krvi derući se iz sveg glasa
„Musibet!182 Musibet! Pristizani i tučeni s leđa, obarani su s konja. Ko nije
pao u prvom naletu, ginuo je u drugom ili trećem, ili izdisao pod konjskim
kopitama Ugarski ratnici, erdeljski Sasi i proslavljeni vlaški konjanici,
naviknuti na brze manevre i besomučno teranje, gonili su ispred sebe
begunce kao preplašeno krdo. Neobuzdana hrabrost „prokletoga
Jankula" stvorila je od njih silovite borce. Uz njih su jurili ratnici Ðurđa
Mrnjavčevića, kivni i presiti muka i poniženja koje godinama podnose od
krvoločnih akindžija i osmanlijskih nasilnika. Njihovi mačevi i džiliti
nepogrešivo su uranjali u leđa begunaca, a ubojne sekire padale po
sapima konja.

Isak-paša i njegovi stotinari podobro su isprednjačili. Činilo se da i
begunce i gonioce vode pravo u strmoglav. U mahnitom bekstvu
nijednom turskom ratniku nije palo na pamet da se brani, a smrtonosna
trka nije prestajala.

Odjednom se na prostranoj poljani, kao iz zemlje iznikli, stvoriše
novi konjanici. Prema slaboj mesečevoj svetlosti izgledali su kao masa
izjedna isklesana

Među beguncima prolomi se vika: „Kurtališ! Kurtališ!183 Alah kerim!
Alah kerim!184

Begunci i gonioci, već izmešani u nepreglednu gomilu, kao lavina se
sručiše u svrstanu konjicu na prostranom polju. Prvi, zahvaćeni strahom,
a drugi uvereni u svoju pobedu, najpre je razbiše i potiskoše, a zatim
stvoriše pometnju. I otpoče bitka kakvu niko nije očekivao. Iznad zveketa
oružja i preneraženih glasova samrtnika odjekivali su pokliči: „Jankul!
Jankul!“ i „Iskander! Iskander!“

Isak-paša vitlajući krivom sabljom, bodrio je svoje, pretio, proklinjao i
preklinjao da se bore.

Pod Jagošem pade konj. Vitez se u mahu nađe kraj kneza
Hunjadija. I dok mu je April privodio drugog konja, knez ga upita:

— Ko je Iskander?
— Najveći junak u turskoj vojsci.
— Iskander... Iskander...185 — reče Hunjadi kao da se nečeg
priseća. — Tako nazivaju Aleksandra Makedonskog!

354

— Arbanas poturčenjak — dobaci April. — Ako ga ikad dobijem u
ruke živog, kosti ću mu polomiti!

— On je vođa izvidnice Kazim-paše. — dodade Jagoš. — Ako nam
kralj i despot ne stignu u pomoć, propast nećemo izbeći. Kazim-paša je

tu, na domaku!

— Napred! — podviknu Hunjadi.

Jagoš i April potekoše za njim.
Međutim, turska vojska, boreći se bez reda, najpre poče da se
povlači, a onda udari u bekstvo. Strahoviti kovitlac povuče sa sobom i
Isak-pašu i proslavljenog Iskander-bega. I trka nanovo otpoče, jer
ugarski ratnici, poneseni pobedama te noći, nisu pomišljali da prekinu

gonjenje. Kao izgladneli vuci terali su ispred sebe poražene turske

ratnike, pristizali ih, tukli i obarali s konja.
Već se i zora približavala kad begunci naleteše na vojsku Kazim-

paše, izmešaše se s njom i sad već s manje straha prihvatiše borbu.
Četiri puta brojnija, Kazim-pašina vojska pretila je da proguta ugarske i

srpske ratnike. Ali „prokleti Jankul“ podviknu svojima i prvi ulete u borbu.
Ugarski ratnici prihvatiše poklič i kao iz jedne duše otpočeše seču.
Turske starešine, znajući da iza Hunjadijevih konjanika nadire vojska pod
kraljem Vladislavom i despotom Ðurđem, ulagale su sve napore da što
pre okončaju bitku i izvojuju pobedu. Ali hrišćanski borci ni za dlaku nisu
popuštali. Kao da su odlučili da svi do poslednjeg izginu, besno su

napadali i sve dublje se zabijali u tursku vojsku. Jagoš Besoviti se sa tri
stotine ratnika u mahu povuče iz bitke i zaobišavši za nekoliko strelometa
udesno i probijajući se kroz šiblje, svom žestinom udari u levi bok turskog
ubojnog reda. April Sokolović, Toma Bunardžija, Risantije i Tanasije

Larmadžija, kao strašni žeteoci, uletali su u gomile protivnika i razbijali ih
goneći jedne na druge. Uz njih su se borili ostali srpski ratnici kao da su
rešili sami da okončaju bitku.

Ðurađ Mrnjavčević uveliko je potiskivao desno tursko krilo, dok se

Hunjadi borio u sredini borbenog reda.
Strahovita seča trajala je do svanuća. A onda se pojavi konjica

despota Ðurđa i kralja Vladislava. Jureći u savršenom redu, konjanici, u
težnji da Turcima zađu s leđa, pregaziše Nišavu na plićaku i kao

povodanj jurnuše u bitku.
Uzalud su najistaknutije starešine i proslavljeni begovi stvarali čudo

od junaštva. Daud, Sinan, Ali-beg Timurtašević i Balaban od Tokata, a uz
njih Mahmud-čelebija, brat vezira Halila i zet sultanov, borili su se kao

prosti ratnici. Ali njihovo beskorisno junaštvo ne zaustavi prestrašenu
masu. Turski ratnici bežali su prema Pirotu ne obzirući se da li i starešine

jezde za njima.
Konjanici kralja Vladislava i despota Ðurđa potekoše za beguncima.

I gonili su ih dokle im konji nisu počeli malaksavati i zaostajati.

355

Međutim, jedna grupa begunaca udari prema jugu i uskoro nalete na
ratnike Turahan-paše. Izbezumljeni od straha odmah počeše izazivati
zabunu među Turahanovim ratnicima.

— Šta je, kopilani? Šta je kahpe-oglani?186 Ko vam utera strah u

kosti? — oslovi ih paša.

— Jankul! Prokleti Jankul! Vuk-oglija! Pobiše sve živo! Satreše!
Uništiše! — zagalamiše begunci osvrćući se bojažljivo.

Turahan zakoluta očima i maši se sablje:
— Vokluk!187— dreknu. — Sklanjajte se, dok mi mrak na oči nije

pao!
Begunci šmugnuše među ostale ratnike da pričaju i prepričavaju

strahotu poraza, da se vajkaju, da proklinju Jankula i Vuk-ogliju i da kao
zarazu šire i pronose strah među ratnicima.

Turahan-paša je navikao na lake pobede ratujući po Maloj Aziji,

Epiru, Vlaškoj, Moldaviji i Srbiji. Kao dobar ratnih žudeo je iz dva razloga

da dobije bitku nad Ugrima i Srbima.

Najpre, želeo je da osveti poraz dvojice emira kod Niša, a zatim da
sultanu dokaže da je bolji od Isaka i od Kazima. Međutim, postojao je i
treći, najvažniji razlog. Osam dana ranije u Skoplju mu se obratio evnuh

Urnek-efendija. Pakosni uškopljenik rekao mu je da se na dvoru u
Drenopolju uveliko priča kako je Turahan-paša primio mito od despota
Ðurđa. Dobro je on znao šta te priče znače i šta predskazuju. Ako bude
potučen od Jankula i Vuk-oglije, paša je bio uveren da mu surgan 188 ili
tamnica ne ginu — ako mu već i glava ostane čitava.

Ugarski i srpski ratnici, ne napuštajući bojište, sačekaše vojsku
Turahan-paše. Tukući se preko ljudskih i konjskih leševa, najpre poraze
tursku prethodnicu i, goneći begunce, nalete na glavnu pašinu vojsku

Pokolebani i zastrašeni zbog dve izgubljene bitke, turski ratnici u prvom
naletu hrišćanske vojske počnu da se povlače. Ali gonjeni i tučeni

žestokim udarcima, ubrzo nagnu u bekstvo. Turahan, videvši da je bitku

izgubio, ošine konja i blagovremeno utekne.

Tom prilikom izginulo je preko trideset hiljada turskih ratnika, a pet
hiljada palo u ropstvo.189

Saveznička vojska utaborila se u blizini Pirota. Na prostranom polju
ratnici su se odmarali, a ranjenici se lečili. Polovinom meseca novembra,
despot Ðurađ doznade preko uhoda da Kazim-paša prikuplja vojsku i da
se sprema za odsudnu bitku kod grada Sofije. Ne oklevajući, hrišćanska
vojska digne tabor i sporim ali ujednačenim hodom stigne do Sofije,
nanovo potuče Kazima i spali grad.

Međutim, zima se naglo približavala. Snažni nanosi uveliko su
zakrčili prolaze kroz Balkanske klance, otežavajući put prema Plovdivu i
Drenopolju. Idući kroz klanac prema reci Zlatici, saveznička vojska naiđe
na prepreku. Turski ratnici su tu naneli čitave bregove drvlja, zemlje i

356

kamenja, prekrili ih snegom, utabali i prelili vodom da se smrznu. Ledeni
šančevi uporno su prkosili hrišćanskim ratnicima.

Planina Balkan, sa golemim liticama, neprohodnim šumama,

jarugama i vododerinama, i usred leta je teško prolazna. A srpsku i
ugarsku vojsku još od Sofije počela je da zasipa snežna vejavica. Hladan
vetar brisao je preko kosih proplanaka i, zatrpavajući puteve i jendeke,
gomilao smetove. Snežni nanosi preteći su visili na strmim okapinama.
Otkinuti od tla, survavali su se stvarajući stravičnu tutnjavu.

Krajem decembra meseca saveznička vojska zađe u klanac i stade
ispred ledenih šančeva. Po neprekidnom žagoru i rzanju konja koji su

dopirali s druge strane prepreke, videlo se da tu vrvi od turskih ratnika.
Juriši na zaleđene bregove skupo su stali ugarske i srpske ratnike. I

oni i njihove vođe brzo su uvideli da su im svi napori uzaludni. Ali u težnji
da okončaju teško stanje u koje su zapali, po nekoliko puta na dan vršili
su napade i ginuli, a uspeh je bio ništavan. Međutim, hladnoća je sve

više uzimala maha. I mada su turski ratnici na uzvišici više bili izloženi
mrazevima i vetrovima, nisu ni pomišljali na povlačenje. Čamili su iza
zaleđenih bregova i cvokoćući zubima zaricali se da neće napustiti mesto
makar se svi do poslednjeg skočanjili. To je bila cena za osvetu tolikih

poraza koje su pretrpeli za kratko vreme.

Dvanaest dana proteklo je u skoro neprekidnim borbama i jurišima.
Leševi hrišćanskih ratnika sve više su ispunjavali prostor između ledene

prepreke i tabora. Crveni mlazevi i lokve usirene krvi šarali su sneg i

presijavali se na ledenoj kori.
Jedne noći nekoliko poljskih ratnika privuku se šancu i uhvate dva

stražara. Stavljeni na muke, zarobljenici rekoše da u utvrđenju niko ne
misli na povlačenje. Vođe saveznika doznadoše da se sultan Murat
prebacio iz Male Azije u Evropu i da brzim hodom i najprečim putevima

hita prema Balkanskom klancu.

Toga dana kralj Vladislav pozove pod svoj šator istaknute starešine.
Oklevanje mladoga kralja da otpočne govor ukazivalo je da savet treba
da donese odluku od presudnog značaja. I kao što dolikuje velikašima i
vitezima, niko ne izusti ni jednu reč pre kralja.

— Mnogo smo ratnika izgubili. — najposle otpoče Vladislav —
Hrane za ljude još imamo, ali konji su već počeli da glođu koru s drveća.

Kralj zastade kao da se rešava da li da izusti ono što misli i oseća.

Pod šatorom, na sredini, tinjala je vatra. Sirova drva pištala su i dimila se.

Hladan vazduh spolja prodirao je kroz ulaz i otvore gde su se šatorska
krila rđavo preklapala.

— Vojska nam je premorena. — nastavi kralj — Među ratnicima je
počelo da izbija nezadovoljstvo zbog zime... Ne može se više! Što je u
ljudskoj moći, učinili smo.

Kralj opet prekide govor. Videlo se da mu teško pada da izgovore

357

presudnu reč. Tu reč svi su pod šatorom očekivali. Po njegovom držanju
i izrazu na licu izgledalo je da želi da je neko drugi izgovori.

— I šta sad? — upita knez Hunjadi. — Treba da prekinemo borbu i
da odstupimo?

— To! Baš to! Zbog zime. — odvrati kralj.
— Ako je zima nama, zima je i Turcima! — dobaci despot Ðurađ
mršteći se.
— Ne može se više! — raširi kralj ruke.
— I drevni vitezi pozavideli bi nam na junaštvu. — otpoče kardinal
Cezarini. — I suviše smo učinili u slavu božju. Šta nas sprečava da na
proleće nanovo krenemo vojsku? Pokazali smo i sultanu i celom svetu
šta možemo, i šta bismo još mogli da nam zima ne stoji na putu! Slavni i
pun vrlina presvetli srpski despot zna da samo kroz rat može videti svoju
zemlju oslobođenu. Mi to razumemo! Mi odobravamo, jer u njegovom
položaju svako bi tako rezonovao... Ali treba biti strpljiv! Ono što sad ne
možemo, na proleće ćemo i te kako moći! Predlažem da se povučemo,
da časno odstupimo, da s božjom pomoći prekinemo ovo mučno stanje

koje se svakoga dana pogoršava i koje može i do propasti da nas
dovede...

— Slažem se! — naglo prihvati kralj. — Mase turskih ratnika posele
su klanac kroz koji je i inače teško probiti se sa ovolikom vojskom...
Doznali smo da sultan Murat vodi nove, odmorne ratnike. On će stići, a
mi kroz taj klanac nikad nećemo proći! Uzalud je naše junaštvo! Teški
napori naših ratnika ovoga puta neće uroditi plodom...

— Možda su zarobljeni turski ratnici slagali da sultan dolazi s novom
vojskom? — primeti Ðurađ Mrnjavčević.

— To nema nikakvog uticaja na stanje u kome se nalazimo! —
odvrati Cezarini.

— Zar posle tolikih pobeda da se vraćamo? — otpoče despot
Ðurađ. — Zar svi naši napori i žrtve da ostanu uzaludni? Čemu nam je
bila potrebna vojna od koje nikakve koristi nećemo videti! Žalite se na
zimu, kao da Turcima isto tako ne dosađuje zima! Kažete da nema
dovoljno hrane? Ako treba novaca da se nabavi, evo, odmah ću vam
izbrojati sto hiljada dukata! Bugarska sela nisu daleko od nas! Uzvišeni
papski legat Cezarini napominje da je meni stalo do rata, jer želim da
svoju zemlju vidim oslobođenu... A ko to ne bi želeo da je u mom
položaju? Napominjem da će naši uspesi pasti u vodu i da će turska sila
tek sad da se rasplamti u požar koji nećete moći da ugasite! Ko započeto
delo ne dovrši, stavlja na kocku sve... Zar mislite da će odstupanje biti
lako? Mi smo po snežnoj vejavici jedva stigli dovde. A sad treba da se
istim putem povlačimo, da se borimo sa istim teškoćama i sa turskim
ratnicima koji će kao vuci navaljivati na nas! Na kraju, sultan će vam
preko mere biti zahvalan što mu pružate mogućnost da predahne. Kad

358

oseti da su šake koje ga dobro stežu za gušu olabavile stisak,
razmahnuće se nanovo i teško svakome ko mu nadomak dođe. Zato
nam valja dobro razmisliti pre nego što se odlučimo na povlačenje!

Despot završi govor upućujući pogled na Hunjadija i kardinala. Ta

dva velikodostojnika tri dana ranije uporno su dokazivala da se ni po koju
cenu ne treba povlačiti. Međutim, Cezarini je promenio mišljenje, a
Hunjadi je ćutao. Vojvoda Ðurađ Mrnjavčević stade uporno dokazivati da
bi bila ludost odstupiti i da će on sa srpskim ratnicima ostati da nastavi
borbu.

— Šta nam drugo ostaje! — uzviknu vitez — Turske posade drže
sve gradove po Srbiji. Horde azijatskih ratnika nanovo će preplaviti našu
zemlju… A mi? Treba i dalje da se potucamo po tuđim zemljama, da od
hrišćanskih vladara i državnika slušamo lepe reči i da se zavaravamo
praznim obećanjima! Bolje nam je da ostavimo kosti u ovom klancu!
Neka bar naši potomci znaju dokle smo kao osvetnici stigli!

U skupu zavlada mučna tišina. Knez Hunjadi je sa divljenjem
posmatrao srpskog viteza. Kralj se snebivljivo smešio kao da saoseća sa

govornikom ali, eto, nije u stanju da mu pomogne. Kardinal Cezarini
sedeo jes prekrštenim rukama na grudima. Uporno je slušao fijukanje
vetra oko šatora, i činilo se da tog trenutka ništa drugo ne privlači
njegovu pažnju.

— Mrnjavčević je u pravu! — reče Kajica Radonja.
— Ostaćemo i boriti se do smrti!
— Ostaćemo! — prihvati Oblak Radosav.
— Sad bar znamo zbog čega ćemo izginuti — dobaci Jagoš
Besoviti.
— Tako je! — složi se Dragoš, a za njim i ostale srpske starešine.
— Ovo je izdaja! — uzviknu Ðorđe Rozgonji, knez od Požuna.
— Izdaja! Izdaja... — prihvatiše Lorenc od Hedervara i Simon
Palocije.
— Nije izdaja. — mirnim glasom odvrati despot Ðurađ. — Moji ljudi
neće ostati u klancu ako ovaj skup reši da se treba povlačiti. Odluka
ovoga saveta je iznad volje pojedinaca. Njoj se moramo svi prikloniti.
Stari despot se obrati srpskim vitezovima smešeći se:
— Vaše junaštvo i plemenita žrtva ne primaju se.
— A zašto se ne bi primili?— prenu se Cezarini gledajući iskosa
Hunjadija. — Ako naš presvetli kralj treba pri povratku bezbedno da
putuje, dobra zaštitnica neće mu biti naodmet! Velikodušna ponuda
srpskih vitezova došla je kao božja milost.
— Možda bi za takvo delo bilo potrebno više hrabrosti, a manje reči
— pakosno dobaci Rozgonji.
Jagoš Besoviti planu. Desnica mu munjevito pade na balčak od
mača. Ali pogled despota Ðurđa namah smiri viteza.

359

Jovan Hunjadi se nasmeja:
— Nećemo se tući — reče. — Srpski vitezi dovoljno su pokazali
svoju hrabrost, a osobito Jagoš Besoviti. Nego, dobri moji vitezi, smislio
sam način kako da namamimo turske ratnike na bitku van bedema.
— Kako? To je nemoguće! Nikakva sila neće ih naterati da napuste
zaklon! — zavikaše prisutni.
— Ako svetli kralj dozvoli, izneo bih svoj plan. Priredićemo lažno
odstupanje. — otpoče Hunjadi. — Pri povlačenju napravićemo malo
nereda kao da hitamo da se što pre izvučemo iz klanca. Turski ratnici
jurnuće za nama i eto vam bitke na slobodnom prostoru.
Kralj pljesnu rukama i glasno se nasmeja:
— Drskost kneza Hunjadija prevazilazi sve. — reče — A šta će biti,
junače, ako se naše pritvorno bekstvo pretvori u pravo?
— Neće pouzdanim glasom. — odvrati Hunjadi.
— Neće?
— Neće. Poznajem dobro svoje ratnike.
— I ja svoje! — dobaci despot Ðurađ. — Prihvatam plan kneza

Hunjadija.

Kardinal Cezarini zavrte glavom:
— Gospod neka nam se smiluje reče — Smelost naših vitezova
prelazi u ludost! Ali neka bude... Fortes fortuna ruvat!190
Kralj s oduševljenjem prihvati predlog, jer je imao neograničeno
poverenje u Jovana Hunjadija i sreću koja ga dosad nije izneverila.
Tog dana popodne turski ratnici gledali su sa visokih šančeva kako
se hrišćanska vojska priprema za odlazak. U bivaku je vrvelo. Čulo se
dovikivanje, lupa, pretnje i proklinjanja starešina koje su se izdirale na

ratnike. Dok su jedni obarali šatore, spremali ih i trpali u kola, drugi su
rušili kolibe od granja i pruća. Mada su pripreme vršene lako i spretno,
među ratnicima se osećala žurba i nespokojstvo. Pred sumrak
natovarena kola krenuše prema izlazu iz klanca. Za njima se uputiše

pešaci, a na kraju konjanici. I bivak opuste. Odjednom se na bedemima
prolomi vika. Između šančeva se pojavi turska konjica i jurnu za
kolonom. Dok su oni na snažnijim i bržim konjima izmicali, ostali su hitali

da ih pristignu. Za konjicom povrveše i pešaci.

Konjica u grku ima strahovitu udarnu snagu, pa je potrebna velika
hrabrost ratnika koji treba da je dočekaju. Ovo staro pravilo spoznale su
vojskovođe mnogo ranije. Za njega je znao i Jovan Hunjadi. Zbog toga je
lično jahao na začelju kolone. Kraj njega su bili despot Ðurađ,
Mrnjavčević i ostale istaknute vođe Ispred njih su bili najodabraniji
ugarski i srpski ratnici.

Tutnjanje konjskih kopita naglo se približavalo. Začelje hrišćanske
vojske zalazilo je za jednu okuku. Na dobar strelomet pozadi izbiše prve

grupe turskih konjanika.

360

— Sviraj! — doviknu Hunjadi trubaču kraj sebe.
Truba pisnu jednom i drugi put. Treći put zvuci utonuše u viku
ratnika, topot kopita i vrisku konja.
— Veselo, momci! — doviknu Jagoš svojima i istrže mač.

— Juriš! — odjeknu glas Jovana Hunjadija.
Ugarska i srpska konjica iz mesta uhvatiše trk. Stuštiše se preko
polja i silovito udariše u čelo turske kolone. I strašni ratnici „prokletog
Jankula" otpočeše seču. Podmodrelih lica i zakrvavljenih očiju od dugog
boravka u snegu i ledu, tukli su se kao da se svete za tešku čamotinju
koja ih je šest nedelja pritiskivala. Udarala je sila na silu, jer je zbog
ranijih poraza i turskim ratnicima pao mrak na oči. Činilo im se da je
došao trenutak da se iskupe za izgubljene bitke i da sa sebe speru
sramotu bekstva. Pored svega, i njih su podobro istrugali mrazevi i hladni
vetrovi. Bitka se vodila s najvećom žestinom. Hunjadi i despot Ðurađ,
boreći se među prvima, ulagali su sve napore da potisnu protivnike. I
Turci otpočeše povlačenje. Goneći ih korak po korak, ugarski i srpski
ratnici najpre ih priteraše uz šibljak gde su poljski pešaci ranije bili
postavljeni u zasedu. Kiša strela i džilita najedanput se sruči u bok turske
konjice. Ipak, žestina bitke nije popuštala. Turci su ginuli, ali su se i
junački držali. I nered je nastao među njima tek kad jedan poljski ratnik
ubi konja pod Mahmud-čelebijom. Poljak zgrabi za gušu emira i izvede
ga pred Hunjadija zdravog i čitavog.
— Presvetli kneže! — povika ratnik. — Evo turskog kapetana.
Poklanjam ti roba u slavu današnje pobede.
Knez Hunjadi mu baci kesu sa četrdeset dukata, a svome seizu
predade roba.
Međutim, turski konjanici su već uveliko bežali prema utvrđenju.
Hrišćanski ratnici gonili su ih i ubijali sve do ledenih bedema. Uskoro na
mesto bitke stigoše pešaci, a za njima i komora. Uspostavi se nov bivak.
Istoga dana despot Ðurađ isplatio je Hunjadiju četrdeset hiljada
dukata za zarobljenog Mahmud-čelebiju.
Kardinal Julijan Cezarini, gledajući sa zaprepašćenjem čudnu
trgovinu, obrati se srpskom despotu:
— Ko je zarobljenik?
— Rođeni brat velikog vezira Halila i zet sultana Murata. — odvrati
Ðurađ.
— Prevelika cena za tako ništavnu osobu. — sleže ramenima
kardinal odlazeći.
— Ču li ti ovo? — obrati se Jagoš Aprilu Sokoloviću — Sultanov zet
ništavna osoba!
Žućkaste oči mršavog ratnika blesnuše Tanke usne mu se
razvukoše u prezrivi osmeh.
— Ništavna osoba! — reče — Ja toga mudraca sa crvenim nosom i

361

ćelavim temenom ništavne smo osobe i despot Ðurađ i Mrnjavčević i ti i
ja. Da nije ovoga ludaka Hunjadija i njegovih konjanika pitao bih i njega i
sve ge nadmene velikaše koliko bi težili na kantaru! Mahmud-čelebija je
za njega ništavna osoba! A koliko on vredi? Po ceo dan gleda u nebo i
prevrće očima. Jedina korist koju imamo od njega!

— Kažu da oni tamo u njegovoj zemlji jedu žabe! — umeša se u
razgovor Tanasije Larmadžija.

— Jedu, istina je — klimnu glavom Jagoš.
— Zar onako, žive?
— Ne? — nasmeja se April — Kuvaju ih ili peku. Kad se dobro
najedu, napiju se rasola.
— A što to?
— Da se pročiste...
— Gospod s nama! — prekrsti se Risantije. — Kao da nisu krštene
duše.
— Kako-tako, — dobaci Toma Bunardžija — tek oni nas nateraše da
se povlačimo i sad — teško Srbiji!
Te noći hrišćanska vojska diže tabor i krenu iz klanca.

362

Glava trideset četvrta

Hrišćanska vojska teško se kretala zavejanim putevima. Napred je

išla nepregledna povorka kola. Dok je zaprežna stoka na čelu kolone do
trbuha zapadala u snežne nanose i gubila snagu, kola na sredini i na
začelju glibala su po blatu, jer se ispod toliko nogu i točkova sneg topio
pretvarajući se u blatnjave potoke Izgladnela marva padala je u jarmu
pod teretom, dok su konji cimajući štrange, skakali u stranu i lomili rude.
Sve je to otežavalo i usporavalo hod. Za povorkom su sve češće ostajala
kola izvrnuta na bok ili sa točkovima okrenutim nagore. Trupovi skapale
stoke ometali su prelaz pešacima koji su bez reda posrtali za komorom.
U sredini povorke, okružena odabranim poljskim ratnicima, lagano su
odmicala kola u kojima su se nalazili kralj Vladislav i kardinal Julijan
Cezarini. Za njima, na podužem odstojanju, išla je konjica kneza Jovana
Hunjadija, a na začelju ratnici despota Ðurđa.

Dani i noći lagano su se izmenjivali a putovanje se oteglo u
nedogled. Srpski konjanici, pomodrelih i otečenih lica i zakrvavljenih
očiju, uporno su odolevali naletima hladnih vetrova i žestokim napadima
turskih konjanika, koji su kao vuci nadirali za njima. Borbe su se vodile
na strmim proplancima, na prelazi ma preko zaleđenih bara i potoka i na
nizbrdicama i okukama raskaljanih puteva. Konjanici Kazim-paše vršili su
silovite prepade, pravili duge zaobilaske po vrletima i pravili zasede.
Predskazivanje despota Ðurđa doslovce se ispunjavalo. Ljudski leševi
ostajali su po jendecima ili se crneli na snežnim nanosima s obe strane
puta.

Međutim, povorka kola uveliko se smanjivala. Pešaci kardinala
Cezarinija spaljivali su gomile odela, pokrivača, oružja i hrane, a
polomljena kola izvrtali su kraj puta. U takvom stanju kolona se razvukla
u nedogled. Komora i kraljeva kola za čitav dan izmakli su ispred
zaštitnice. I dok je hrišćanska vojska gubila snagu i sve teže se kretala,
vojsci Kazim-paše pridolazile su nove čete konjanika i pešaka. U isti mah
pronela se među srpskim ratnicima vest da je sultan Murat sa velikom
vojskom krenuo u pomoć Kazim-paši. Ovo se doznalo od zarobljenih
turskih ratnika, a moglo se naslutiti i po učestalim napadima Kazim-
pašinih konjanika.

Despot Ðurđu bilo je jasno da je na pomolu još jedna velika bitka.
Stari i iskusni ratnik shvatio je da Kazim-pašu mora potući pre dolaska

363

nove, odmorne vojske pod sultanom Ne dvoumeći se. Ðurađ zaustavi
celokupnu zaštitnicu u klisuri Kunovici. U isti mah pošalje glasnike
napred da jave knezu Hunjadiju da smesta vrati ugarsku konjicu.

Još od naređenja kralja Vladislava da se diže tabor i da se odstupa
iz Balkanskog klanca, svakom srpskom ratniku činilo se da je poslednja
nada za oslobođenje Srbije izgubljena. Ovo mučno ubeđenje nije
mimoišlo ni starešine, pa ni samog despota Ðurđa. Zbog toga pred bitku
u klancu Kunovice nije bilo potrebno prosipati reči ohrabrenja. Srpski
ratnici odlučili su ili da sazru Kazim-pašinu konjicu, ili da izginu do
poslednjeg.

Despot Ðurađ, gledajući mračna lica svojih ratnika, obrati se Kajcni
Radonji i Oblak Radosavu:

— Neka nam ovo bude poslednja muka dok smo još živi i na
nogama!

— Poslednja bitka! — nasmeši se Kajica.
— Neka se vrši volja gospodnja! — sleže ramenima Oblak Radosav
i potrže mač.
Kazim-paša, uzdajući se u mnoštvo svojih ratnika, silovito udari na
srpsku konjicu.
Siva zimska zora sumorno se pomaljala između strmih litica i
okapina sa kojima su žilava grabova stabla grčevito srasla. Konji su se
spoticali o kamenje i smrznute grudve zemlje, ili zapadali u rupčage
prekrivene snegom. Preplašene životinje, vrišteći kao ranjene zveri,
zbacivale su jahače sa sebe i kao utvare uletale u maglu koja je kroz
klanac nadirala. Vika, zapomaganje ranjenika i treštanje oružja odjekivali
su trostrukom jačinom među liticama. Srpski ratnici ni za stopu nisu
odstupali. Rešeni da valjano iskupe svoje živote, zadavali su udarce
brze, žestoke i skoro uvek smrtonosne. Silni borci nadirali su i potiskivali
protivnika kao što reka posle plahe kiše naglim nadolaskom udara o
obalu, potkopava je i ruši. Najistaknutije turske starešine sa užasom
uvideše da im hrabrost ne pomaže. Oni su gledali kako im borci logom
padaju, komešaju se i u mahnitom strahu počinju između sebe da se
tuku o prolaz. Kajica Radonja, okružen grupom svojih konjanika, silovito
je nadirao u turski ubojni red, lomio ga i potiskivao munjevitim udarcima
obarajući konje i jahače. Oblak Radosav štitio mu je desni bok, a levi
Dragoš, sin Joakima Mudrog. Na drugoj strani, kao ukleti osvetnici, tukli
su se borci Jagoša Besovitog. Kraj njih se borio despot Ðurađ. Iako već
star i kratkoga daha, spretno je vitlao mačem odbijajući udarce i zadajući
bodove.
— Vuk-oglija! Vuk-oglija!— zavikaše turski ratnici. — Strelama ga
gađajte!
Na desnom krilu turski konjanici potrgoše dugačke lukove. U ista
mah, gonjeni mahnitom hrabrošću viteza Mrnjavčevića, srpski ratnici

364

strahovitom žestinom upadoše u gomilu strelaca, potisnuše je, razbiše i
nagnaše u bekstvo.

U središtu borbe, Kazim-paša, jašući na golemom čaprazu191, vikao
je iz sveg glasa, psovao, proklinjao i bodrio, deleći desno i levo udarce
krivom sabljom. Jedna teška ubojna sekira s treskom pade na njegovo
desno rame, razbi oklop i dobro ga okrvavi. Paša ispusti sablju i pade s
konja.

— Pogibe Kazim-paša! Ljudi, u bekstvo! Spasavajte se! — vikali su
turski ratnici smucajući se i gledajući na koju će stranu pobeći.

U tom dopade i konjica kneza Hunjadija. Strašni vlaški ratnici kao
povodanj, jurnuše u bitku, dokrajčiše je i pognaše begunce kroz klanac.

Međutim, Kazim-paša nije poginuo. Njega je ranio i oborio s konja
Toma Bunardžija. Držeći zarobljenika za vrat, golemi ratnik je vikao:

— Uhvatio sam živog sultana! Ljudi, evo valjana roba! Hoćemo li ga
klati ili guliti?

Stari despot pritera konja do ratnika.
— Koga si zarobio? — reče
— Sultana glavom!
— Neće biti! — nasmeja se Ðurađ.
— Krsta mi! Gledaj kakvo je odelo na njemu! Ako nije sultan, ono je
bar njegov brat! Da ga sasečem?
— Čekaj! Evo ti, junače! — despot mu dobaci kesu sa pedeset
zlatnika.
— Jagoše, — obrati se Ðurađ vitezu — zarobljenik je Kazim-paša.
Tebi ga poveravam. Dobro ga čuvaj!
Poraz turskih ratnika bio je potpun. Preko dvadeset hiljada
najodabranijih boraca Kazim-paše i Dauda Zgurovića izginulo je ili palo u
ropstvo.
Povorka hrišćanskih ratnika, sad već nesmetano nastavila je put i
tek krajem januara stigla pod Beograd. Ali među srpskim vitezima nije
bilo Oblak Radosava.192 Proslavljeni ratnik ostavio je kosti u klancu
Kunovice.

*

Uzalud je despot Ðurađ molio kralja Vladislava da s vojskom ostane
u Srbiji i da s proleća otpočne novu vojnu na Turke. Ugarski velikaši,
nadmeni poljski plemići i krstaši kardinala Cezarinija jednoglasno su
uticali na kralja da što pre krene vojsku prema Budimu. Tako su samo
srpski ratnici ostali u Srbiji strepeći od turske odmazde. Iz nekoliko

365

manjih gradova sebri i niža vlastela isterali su turske posade još u vreme
nadiranja hrišćanske vojske kroz Srbiju. Zapovednici tih gradova, uz
nekoliko stotina ratnika, s razlogom su očekivali navalu Turaka, jer su se
pronosili glasovi da se nekoliko srpskih odreda uveliko tuče s Turcima

kraj reke Sitnice i oko Novog Brda.
U zapadnim zemljama činila su se molepstvija po katedralama u

slavu hrišćanskog oružja. Pohvale, divljenja i izlivi oduševljenja rasipali

su se na sve strane. Imena kralja Vladislava, Hunjadija, Cezarinija i
srpskog despota bila su na svačijim usnama. U prvi mah nastupi
oduševljenja potisnuše zdravo rasuđivanje. Ali što je vreme odmicalo,
duhovi su počeli da se smiruju i ljudi su se u čudu pitali kakva je korist od

tolikog napora, prolivanja krvi i gubljenja vremena. Jedni su govorili o

propuštenoj prilici da se Turci za svagda isteraju iz Evrope. Drugi su
dokazivali da će na proleće otpočeti novi rat, ali da ga neće povesti kralj
Vladislav i Jovan Hunjadi, nego sultan Murat. Oni su tvrdili da će Turci
stići do Budima i da će grad sravniti sa zemljom Treći, najratoborniji,
uveliko su se spremali da dočekaju Turke na koplja i mačeve. Tek, niko
nije pomišljao šta će se događati u Srbiji kad se turski emiri priberu od

poraza i kad iz Azije dignu novu vojsku.
Najposle na navaljivanje despota Ðurđa, kralj Vladislav sazove

savet velikaša u Budimu. Međutim, ideja o nastavljanju rata s Turcima

stalno je izmicala, gubila se i bila potiskivana u drugi plan. Pristalice

Jelisavetinog sina Vladislava neprekidno su remetile mir i red u Ugarskoj

i svojim držanjem odbijale svaku pomisao na krstaški rat. Kraj svega
naduti, nabusiti i samovoljni, još uvek ponoseći se svojim nemačkim
poreklom, ugrožavali su presto kralja Vladislava. Osim toga, u Češkoj i

severnim delovima Ugarske planuo je ustanak Husita.
Te okolnosti uticale su na inače mlitave duhove vitezova i ratnika na

zapadu. Ali uprkos tome, knez Hunjadi se ozbiljno pripremao za novi rat
s Turcima. Skupljajući najamnike za blago despota Ðurđa, nameravao je

da te godine krene niz Dunav. Srpski despot je na svoju ruku prikupljao
ratnike, održavajući pri tom neprekidno vezu sa Hunjadijem.

Međutim, toga proleća193 vrvelo je na kraljevskom dvoru u Budimu.
Delegacije it hrišćanskih zemalja neprekidno su se ređale, izjavljujući
divljenje mladome kralju Vladislavu i podstičući ga na novi rat s Turcima.
Vladari Francuske, Mletačke Republike, Španije, Burgundije i drugih
zemalja obilato su rasipali obećanja za pomoć ukoliko se nastavi s

krstaškim ratom. Na ovo su ih osobito podstakli glasovi, provereni i
potvrđeni, da papa Evgenije sprema flotu od sedamdeset pet galija, s
namerom da je uputi u Dardanele. Uglavnom, mnogo se pričalo,
hvalisalo i — odugovlačilo. Despota Ðurđa i njegove viteze muka je
spopadala od čekanja, moljakanja, nagovaranja i opet čekanja.

Međutim, svima je palo u oči da se i mesec april približio kraju, a

366

sultan ne preduzima pohod na Srbiju. Preko deset hiljada turskih ratnika
čamilo je u ropstvu. Među njima bili su i proslavljeni emiri Mahmud-
čelebija, Kazim-paša i mnogi drugi. Skender-beg, proslavljeni Iskander,

posle poraza kod Niša izdao je Turke, sa tri stotine Arnauta upao u tvrdi
grad Ak-hisar194 i za jednu noć poklao celu tursku posadu. Stari Ðurađ

bio je obavešten da se Murat u nastupu ljutine okomio na Turahan-pašu,
nabeđujući ga da je namerno zakasnio u bitku kod Niša, jer je primio mito

od srpskog despota, pa ga je najpre predao dželatu, pa se zatim
predomislio i poslao ga u Tokat u tamnicu. Ðurađ je od uhoda doznao da

sultanski dvor u Drenopolju svakodnevno opsedaju žene, deca i roditelji

zarobljenih ratnika, da preklinju, nude otkup i svoju slobodu u zamenu za
robove koji čame po srpskim i ugarskim tamnicama. Muratova sestra,
supruga Mahmud-čelebije, plačući je preklinjala brata da joj po svaku
cenu izbavi muža iz ropstva. Povrh svega, među ratnicima se uporno

govorilo da je Alah u nastupu srdžbe digao ruke od njih i da svoju

naklonost poklanja kaurima. Jer za poslednje dve-tri godine turski ratnici
tučeni su u svim bitkama.

Sve te vesti potvrdiše se kad jednog dana pred despota Ðurđa

stadoše poslanici sultana Murata.
U to vreme despot Ðurađ je boravio u Debrcu u Mačvi. Stari vitez,

poštujući neprikosnovenost poslanika, odluči da ih dostojanstveno
sasluša kao da nisu u pitanju zlotvori srpskog naroda i njegovi lično.
Vođu poslanika, Adem-efendiju, poznavao je još od vremena kad je

Mehmed Saridže došao u Smederevo da prosi Maru za sultana.
Adam-efendija je biranim rečima ukazao poštovanje Vuk-ogliji,

despotici Jerini i Ðurđu Mrnjavčeviću. Njegovi pratioci smerno su stajali i
blaženo se smešeći bodrili svoga vođu da valjano prenese poruku

sultanovu. Mada se trudio da do kraja ostane na visini dostojnoj
sultanskog poslanika, Adem je osećao kako ga spopada nelagodnost jer
se nalazio ispred tri ličnosti od kojih godinama već zaziru emiri i veziri, pa
čak i sultan Murat. On najpre stade slaviti „velikog, nepobedivog i
prepunog milosti sultana — koga Alah štiti." Ističući njegovo veličanstvo,
po moći ravno sili preslavnih predaka „istog sultana“, vođ poslanika
naglasi da je Murat preko svake mere nesrećan što se prijateljstvo
između njega i srpskog despota, punog časti i vrlina, poremetilo.

Posle podužeg uvoda, hvalisanja, vajkanja i jadikovanja, Adem-

efendija naposletku izjavi da je došao u Srbiju da otkupi turske ratnike,
zarobljene u poslednjim bitkama, „koje bez svoje krivice čame u ropstvu".

— Bez svoje krivice čame u ropstvu... — ponovi despotica Jerina
presecajući pogledom poslanika.

Adem-efendija se pokloni.
— Tako je! — reče. — Sultan vam nudi velike otkupe.
— A šta je sa našim sinovima Grgurom i Stefanom? — upita Ðurađ.

367

Poslanik zatrepta i promuca
— Dobro su... Zdravi su i...
— I u tamnici — dobaci Jerina — Tvoj veliki gospodar prepun je
milosti kad su u pitanju turski emiri i spahi-oglani, zasužnjeni kod nas. Za

proste zarobljene ratnike veliki sultan Amurat mari isto koliko i za srpsko
roblje rastureno po Anadoliji, Kurdistanu i Kipčaku. Njemu je stalo do
zeta, Mahmud-čelebije, Kazim-paše i do četrdeset pet gospodarskih
sinova.

— A šta će biti sa onolikim srpskim robovima koje su vaši ratnici
oterali u Malu Aziju? — upita Mrnjavčević

— Sultan je spreman i na razmenu. — odvrati poslanik.
— To se može prihvatiti. — reče despot. — Razmena robova više
nam odgovara. Dobiće sve osim jednog. O tome robu pravićemo
drugačiju pogodbu. Za njega sam isplatio Jankulu četrdeset hiljada
dukata.
— Čuli smo... Obavešteni smo o tome... Naš milostivi sultan zbog
toga ti duguje veliku zahvalnost. On ti za slavnog Mahmud-čelebiju nudi

pedeset hiljada dukata.
Doista, na dvoru u Drenopolju s čuđenjem se govorilo i prepričavalo

da je srpski despot „prokletom Jankulu“ isplatio četrdeset hiljada dukata
za zarobljenog sultanovog zeta, sina velikog vezira Halila. Ali se isto tako
pričalo da je Ðurađ naredio da se svi zarobljeni turski ratnici oslepe za
odmazdu za svoja dva oslepljena sina. Zbog toga su strepeli i sultan
Murat, i njegova sestra, supruga Mahmud-čelebije, i vezir Halil, a uz njih i
sve porodice zarobljenih emira, spahi-oglana i prostih ratnika. Ali po
držanju despota Ðurđa i viteza Mrnjavčevića, poslanik Adem je
naslućivao da je ta priča izmišljena. Njega je jedino bacao u brigu pogled
despotice Jerine. Iz toga pogleda izbijala je mržnja zbog koje je Turčinu
zapinjala reč u grlu. Najposle, hoteći da razbije svaku sumnju i dozna
pravu istinu, Adem-efenlija, snebivajući se i preznojavajući, postavi

pitanje despotu:
— Priča se da su naši ratnici oslepljeni… Sultan želi da zna…
Mesto despota odgovori Jerina:
— Nijednom nismo izgoreli ni iskopali oči! Nikome nismo odrali kožu

s leđa, niti smo ikoga nabili na kolac! Ostavljamo vašem plemenitom
sultanu i velikodušnim emirima da se tim bave!

— Alah će vas nagraditi! — sa olakšanjem uzviknu poslanik ne
pomišljajući da despotičine reči primi kao uvredu.

Jerina se osmehnu krajičkom usta:
— Neka Alah vas nagrađuje, kao što je u poslednje vreme otpočeo.
Koliko ste bitaka izgubili za proteklu godinu?
— Ksmet! — sleže Adem ramenima — Takva je bila volja Alahova.
— To baš presvetla despotica hoće da ti kaže! — nasmeja se Ðurađ

368

Mrnjavčević.
Poslanik se sasvim zbuni. Trepćući i brišući rukavom znoj s lica,

promuca:
— Ja baš i nisam samo zbog robova došao. Moj veliki gospodar

sultan Amurat koga Alah štiti nudi vam mir.
— Kako! — prenu se despot.
— Mir vam nudi... Hoće da zaključi mir s tobom, sa ugarskim kraljem

i prokletim Jankulom.
— Jankul vam je dobro zaseo u grlo. — dobaci Jerina.
— Besmislica! — reče vitez Mrnjavčević. — Posredi je prevara.
— Sultan Murat i njegovi veziri odavno su izgubili naše poverenje —

primeti Jerina.
— Rekao sam... — ljutnu se poslanik. — Sultan vam nudi mir. Tu

prevare nema. Razmislite i bez vređanja dajte odgovor. Niko vas ne
primorava.

— Primamo ponudu i razmislićemo. — reče despot. — Ali naša
opreznost ni za dlaku neće popustiti. Kroz osam dana polazim za
Segedin. Tamo se skuplja velika hrišćanska vojska za novi pohod protiv
Turaka. Ako je tvome sultanu do mira, neka uputi poslanike u Segedin.
Tamo će biti i kralj Vladislav i knez Hunjadi. Tom prilikom svršićemo
posao i oko razmene robova Vaših ratnika ima i po ugarskim i poljskim
tamnicama.

Poslanik Adem-efendija se pokloni i nekako naglo pođe prema
izlazu iz dvorane, kao da mu se žurilo da se što pre izmakne ispod
pogleda despotice Jerine.

*

Knez Jovan Hunjadi znao je bolje nego iko da je građanski rat u
Ugarskoj prividno prestao i da svakog trenutka može nanovo da izbije.
Isto tako znao je da se nemački car Fridrih, prepun mržnje, kao sablast
nadneo nad ugarski narod. Pristalice Vladislava Posmrčeta osilile su se i
odmetnule od Vladislava Jagelovića. Baroni i prelati, nekadašnji
obožavaoci počivše kraljice Jelisavete, podsticani od nemačkog cara,
skoro javno su se pripremali za ustanak. Zbog toga je knez Hunjadi sa
strepnjom pomišljao na posledice u slučaju da Turci potuku hrišćansku
vojsku. Kralj Vladislav bi izgubio presto, a zemlja bi postala poprište
građanskog rata čiji se kraj ne bi mogao sagledati.

Sve te okolnosti bile su poznate i kralju Vladislavu, pa srpskom
despotu i Hunjadiju nije bilo teško da ga ubede da je mir u tom trenutku

369

potrebniji njima nego Turcima.
— Melior certa quam incerta victoria!195 — uzviknu kralj sa

olakšanjem. — Gledajte šta se događa — nastavi. — Oduševljenje
vladara u zapadnim zemljama za krstaški rat prestalo je u trenutku kad je
počela da se skuplja vojske na Segedinskom polju... Ti vladari prekinuli
su posete Budimu izgovarajući se da već više nema smisla diviti se
Hunjadiju, despotu Ðurđu i kralju Vladislavu. Njihova obećanja da će
sudelovati u pohodu na Turke kao da su pala u vodu i potonula. Ne
obziru se oni na papin poklič za krstaški rat; izgleda da ih i pomisao na
anatemu mnogo ne uznemirava! Zbog toga zahvalimo bogu što je
sultanu oduzeo pamet i naveo ga da traži mir. Doista, mir je potrebniji
nama nego njemu.

Velika hrišćanska vojska o kojoj je despot Ðurađ govorio Adem-
efendiji spala je na dvadeset hiljada ratnika Vladislav. Hunjadi i Ðurađ
shvatili su da su opet ostavljeni sami sebi. Njihova vojska utaborila se na
Segedinskom polju bez izgleda da će se uvećati. Čak su i ugarski
velikaši, osim trojice, otkazali svoje učešće u vojnom pohodu. Zbog toga
su i kralj Vladislav i knez Hunjadi sa oduševljenjem prihvatili predlog
srpskog despota da se zaključi mir sa sultanom.

Tako je došlo do Segedinskog mira.196 Kralj Vladislav, Ðurađ
Branković i Jovan Hunjadi zakleli su se na Jevanđelju, a sultanov
izaslanik na Koranu da će mir držati deset godina.

Posle potpisivanja ugovora despotu Ðurđu se činilo da je Srbiju iz
mrtvih digao. Po tome ugovoru srpski despot dobija sve gradove u Srbiji i
Zeti i još neke koje ranije nije posedovao. Oslepljeni Ðurđevi sinovi.
Grgur i Stefan, a uz njih sve srpsko roblje, kome se po Maloj Aziji moglo
ući u trag, da se vrate u Srbiju. Zauzvrat, zarobljeni turski ratnici da se
puste na slobodu. Sultan da plati Ðurđu za Mahmud-čelebiju otkup od
pedeset hiljada dukata. Ugri i Turci obavezali su se da neće prelaziti
preko Dunava i ugrožavati jedni druge. Vlaška je pripala Ugarskoj a
Bugarska je ostala pod turskom vlašću.

Obe ugovorene strane bile su zadovoljene.

*

Međutim, despot Ðurađ je, po ko zna koji put, uvideo da se po
nekom kobnom redu ništa ne može lako učiniti kad su u pitanju Srbija i
srpski narod. Najpre se isprečio Ðurađ Mrnjavčević sa zahtevom da mu
se preda Niš sa okolinom. Tvrdeći da je taj grad odvajkada pripadao
Mrnjavčevićima, vitez je podneo dokaze da je po muškoj liniji unuk

370

vojvode Gojka. Na saboru u Segedinu Mrnjavčević pridobi za sebe sve
velikaše ugarske i poljske, kneza Hunjadija, pa čak i kralja Vladislava.
Jovan Hunjadi je sa oduševljenjem isticao velike zasluge Ðurđa
Mrnjavčevića prilikom vojnog pohoda na Balkan. Zauzimajući se
svesrdno, tvrdio je čak da je u izvesnom srodstvu sa Mrnjavčevićima.

Uzalud je despot Ðurađ dokazivao kolika će šteta nastati zbog
podele Srbije na dva vladara. Svi prisutni velikaši jednodušno dodeliše
Ðurđu Mrnjavčeviću grad Niš sa okolinom.

Onda se desi slučaj koji despota Ðurđa i sve srpske velikaše dovede
do očajanja. Kardinal Julijan Cezarini, sećajući se natčovečanskih muka
pretrpljenih prošle zime u Balkanskom klancu i napora prilikom
povlačenja savezničke vojske kroz Bugarsku i Srbiju, smatrao je taj
ugovor o miru kao srećan slučaj. Vladike, prelati i ostali crkveni oci nisu
pokazivali znake negodovanja. I sve bi se dobro i u redu svršilo da se

papa Evgenije nije umešao. Silni crkveni velikodostojnik naredio je da se

ugovor o miru poništi, jer od njega pre potpisivanja niko nije tražio
odobrenje, pa je tako i blagoslov izostao. Ne uzimajući u obzir nikakva
opravdanja i izgovore, papa je zahtevao da se ugovor oglasi nevažećim.
On je naglašavao da započeti rat po svaku cenu treba nastaviti i tući
Turke sve dok se ne isteraju iz Evrope.

Tako se kardinal Cezarini nađe u neprilici da ono što je bar prećutno
odobravao mora sada da ruši i obara. Jer za njega i crkvene
velikodostojnike papino naređenje je neprikosnoveno i mora se izvršavati
bez pogovora. Kralj Vladislav, knez Hunjadi i despot Ðurađ nađoše se u
neprilici. Čast i viteško dostojanstvo nalagali su im da bez pogovora
poštuju svoj potpis na ugovoru, a naročito zakletvu položenu na
Jevanđelju. Papina obećanja da će poništiti zakletvu i osloboditi ih od
grehova za njih su bila slaba uteha. Potpisi na ugovoru ostajali su kao
sramna ljaga na njihovoj časti.

Prepun jada i zlovolje, despot Ðurađ je u takvim okolnostima
napustio Segedin. Nadajući se ipak da će kralj Vladislav i Hunjadi čvrsto
stajati pri svom potpisu i zakletvi, despot je odmah pregao da Turci
počnu ispunjavati ugovor o miru. Ali papskim legatima i ugarskim
velikašima žurilo se više nego ikad da spreče povlačenje Turaka iz
Srbije. Koliko su bili spori i neodlučni kad je trebalo odlučivati se za vojne
pothvate i privesti ih u delo, toliko su žustro radili kad je bila u pitanju
smicalica od koje su se čak i varvarski vladari klonili.

Još juli mesec nije istekao, a u Debrc stigoše poslanici kardinala
Julijana. Predvodio ih je mletački vicekancelar, papin sublegat Frančesko
Venetus. Njegova misija bila je da srpskog despota ubedi u nužnost

poništenja ugovora o miru.

Na dvoru u Debrcu kraj despota su bili: mitropolit Atanasije, Nikola

Kotoranin, sekretar despotov, logofet Bogdan, despotica Jerina, vitezi

371

Kajica Radonja, Ðurađ Mrnjavčević (jer je i njegova stvar oko dodele
grada Niša došla u pitanje), Dragoš, sin Joakima Mudrog, Jagoš Besoviti
i mnogi drugi.

Posle izvanrednih zasluga na bojnom polju, despot Ðurađ oprostio
je Jagošu sve krivice koje je „u neznanju i gluposti" počinio. U bitkama
kod Niša, u Balkanskom klancu i u klisuri Kunovici, Jagoš je pokazao
junaštvo dostojno drvenih vitezova. Zbog toga ga je despot proglasio za
vojvodu, s pravom da učestvuje u državnom savetu.

Vođa poslanstva, papin sublegat Venetus, odmah iznese tezu
kardinala Cezarinija: „ul eo ipso anno Turci de partibus christianitatis
ultra mare expellantur.”197 Zatim stade navoditi razloge u prilog ovoj tezi,
za koje je mislio da su srpskom despotu nepoznati On najpre pomenu da
je saveznička flota od sedamdeset pet galija — iako je despot znao da ih
je svega devetnaest198 krenula prema Galipolju da spreči prelazak
turskih ratnika iz Male Azije u Evropu. Vladar Karmanije opet je digao
ustanak protiv osmanlijskih Turaka i sultan je otišao u Malu Aziju da lično
vodi rat s buntovnicima. Prema „pouzdanim" izveštajima, vođi
savezničke vojske obavešteni su da turskih ratnika ima sasvim malo po
gradovima Srbije i Bugarske, — Ne može ni biti drugačije — naglasi
poslanik kad se sultan lično digao da ugušuje ustanak Ibrahim-paše... A
treba znati da su naše uhode dostojne najvećeg poverenja...

Despot Ðurađ se nasmeši i pogleda u Mrnjavčevića. Vitez se glasno
nasmeja, a Jagoš Besoviti dobaci:

— Dobre uhode zlata vrede!
— Zaista je tako! — odvrati Venetus.
Jagoš je bio u pravu, jer je uhoda despota Ðurđa, čuveni Ismail, pet
dana ranije poslao izveštaj iz Drenopolja da je sultan Murat predao
presto svom petnaestogodišnjem sinu Mehmedu i otišao u Magneziju da
sa dervišima raspravlja o vrednosti ljudskog života, o ništavilu vlasti i o
pravom životu na onom svetu, posle smrti. Murat, presit političkih
smicalica, ratova i večitih trzavica na dvoru i pod šatorom, napustio je
presto, harem, perjane jastuke i dušeke i odabrao isposnički život. Više
mu se sviđalo da spava na tvrdoj asuri, da jede kiselo mleko i da se
bratimi sa dervišima čija tela zaudaraju od neopera, a iz usta im izbija
zadah od bela luka i rotkve. Najbolji turski uhoda, Ismail, poslao je
iscrpan izveštaj despotu Ðurđu, završivši ga vajkanjem: „Kao što vidiš,
Alah je uzeo pamet sultanu Muratu i poslao ga među derviše.”
Poslanik Cezarinijev nastavi:
— Pomislite u kakvu nepriliku će pasti sultan Murat kad ga
hrišćanska vojska napadne odovud, a Ibrahim-paša iz Male Azije!
— Propast mu je sigurna! — zatrepta Jagoš. — Osobito kad ga
derviši zaokupe podrigivanjem na rotkvu i beli luk!
Mrnjavčević se nasmeja, Jerina steže vilice i zakloni rukom lice, a

372

despot baci prekoran pogled na viteza.
— Osim toga… — produži Venetus gledajući u tavanicu — srećan

sam što mogu da vam javim radosnu vest; Skender-beg je potukao jednu
tursku vojsku pod Ali-begom Evrenezovićem... Kraj svega, vizantijski car
Jovan Paleolog obećava veliku pomoć saveznicima u suvozemnoj i

pomorskoj vojsci. Premudri i pun borbenog duha i snage, car Paleolog
naglašava da svi hrišćanski narodi na Balkanu s čežnjom i nestrpljenjem
čekaju kralja Vladislava s krstaškom vojskom, pa da se listom dignu na
ustanak protiv Turaka... U svim evropskim zemljama hrišćanska vojska

se oruža i priprema se za krstaški rat kakav svet dosad nije video! —

završi poslanik.
— Lepo! — sleže ramenima Ðurađ. — A šta ćemo sa ugovorom?

Na njemu se nalaze potpisi kralja Vladislava, kneza Hunjadija i moj..., Pa
tu su i naše zakletve na Jevanđelju...

Venetus, spreman da odgovori na svako pitanje, odvrati:
— Kardinal Julijan tvrdi da to i nije nikakav ugovor, nego obično
parče papira koje ne vredi ništa! Kralj Vladislav nije imao pravo da na
svoju ruku zaključuje ugovor sa sultanom, jer se Ugarska nije borila
sama, nego u savezu sa drugim hrišćanskim državama. A Hunjadi se

poveo za kraljem, pa ni njegov potpis ne važi.
— Prema tome, ne važi ni moj potpis? — mirno reče Ðurađ

— Tako je! Zbog toga sam i došao ovamo. Njegova svetlost papa

razrešio je zakletve sva tri potpisnika...
— I sad? Šta treba da radimo? — upita vitez Mrnjavčević.

— Spremajte se za novi rat! — podviknu poslanik — S božjim
blagoslovom, ovoga puta proteraćemo Turke iz Evrope!

— Recite mi, duhovni čoveče, — obrati mu se Jerina — da li su se

kralj i Hunjadi odrekli zakletve i potpisa na ugovoru?
— Jesu, jer je slučaj potpuno jasan i opravdan! — odvrati Venetus.
— Da, slučaj je jasan i opravdan! — ponovi despotica klimnuvši

glavom.
Ðurađ zamoli poslanika da sa svojim pratiocima napusti dvoranu.
— Treba da održimo kratko većanje pre nego što damo odgovor —

reče.
— Pošto je stvar jasna, mislim da nije potrebno prosipati mnoge reči

— pokloni se poslanik i izađe sa svojim pratiocima.
Većanje je doista kratko trajalo. Prvi uze reč mitropolit Atanasije:
— Namere i postupci naše hrišćanske sabraće toliko su nas puta

zaprepastili da više nismo u stanju da se čudimo! Da ne nabrajam sve

nevolje koje smo u toku godina zbog njihove nemarnosti i laži podneli

predlažem da se nipošto ne oglušimo o zakletvu i potpis na tom ugovoru.
Ako je potrebno, možemo zaključiti zaseban mir s Turcima...

— Tako je! — dobaci Mrnjavčević. — Naša zemlja je propala i

373

pregažena! Hrišćanski narodi ni mali prst nam nisu pružili kad smo se
davili! Pustili su da preko nas protutnje varvarske horde.

— Pomogli su nam u borbama oko Niša! — reče despot Ðurađ.
— Pomogli su zahvaljujući tvome zlatu i srpskim ratnicima! —
otpoče Jerina — Neka je slava „prokletom Jankulu"! Ali pitanje je kako bi
prošao kroz tolike bitke bez naših ratnika. I sad je njima stalo do dobrih
boraca koji će im uvećati slavu! Ali ovoga puta treba da dokažu koliko
sami vrede. Nećemo im pomoći!
— Nećemo! Zaključili smo mir sa sultanom i s tim je svršeno! —
reče Dragoš.
Kajica Radonja primeti da je došlo vreme kad treba voditi računa o
sopstvenoj koristi.
— Pazite... — otpoče Ðurađ — Ako ne prihvatimo papino naređenje,
od pritvornih prijatelja stvorićemo otvorene neprijatelje. Ugri će nam se
svetiti!
— Treba najpre da proteraju Turke iz Evrope! — dobaci Jerina.
— Proteraće ih! — reče Jagoš. — Hunjadijeva konjica u najboljem
slučaju broji petnaest hiljada ratnika! Kad se iskupi ostala vojska, prema
velikodušnim obećanjima hrišćanskih vladara, taj broj će narasti na
dvadeset hiljada! Puna pregršt pasulja! Ako s tom silom Hunjadi i kralj
Vladislav ne obore na plećke Tursku Carevinu, pristajem da se poturčim i
da i ja odem u Magneziju199 da sa sultanom Muratom i dervišima jedem
tvrdu hranu i mlatim praznu slamu!
— Hm! — nasmeši se despot. — Doveli su nas do ivice propasti!
Ako budu potučeni od Turaka, mi ćemo biti krivi što im se nismo
pridružili. Ako odnesu pobedu, smatraće nas za neprijatelje!
— U demonskim smicalicama niko se ne može meriti s njima! —
dobaci Jerina
— Ostavimo vremenu neka kaže svoje, a mi ostajemo čvrsto pri
sklopljenom miru — reče mitropolit Atanasije.
Na kraju despot predloži da papinog sublegata otpuste praznih ruku,
a da po svome izaslaniku pošalju u Segedin pismo kralju Vladislavu.

374

Glava trideset peta

Jedan despotov rođak po imenu Dmitar200 predao je pismo kralju

Vladislavu. Ðurađ Branković je biranim rečima i sa mnogo naklonosti
pisao kralju:

„Vaša kraljevska milost na poslednjem rastanku rekla mi je da bez
moga saveta neće počinjati novi rat protiv bezbožnika. Sad mi nije jasno
kako je vaša kraljevska milost to zaboravila! Isto tako nepoznato mi je po
čijem ste savetu tako naglo, bez vidnog uzroka, odlučili da ratujete s
Turcima kad je s njima zaključen mir. Obaveštavam vas da ja ni po koju
cenu ne mogu poći u taj rat, jer vaša kraljevska milost dobro zna da je
moja zemlja opustošena, pa moram neke gradove opravljati, a neke
iznova zidati. Zbog toga vas molim da izvolite napustiti nameru za taj rat
bar dokle ugovor o zaključenom miru ne istekne. A ja ću za to vreme, u
čast vašoj milosti, spremiti pedeset hiljada ratnika i dodati tome stotinu
hiljada dukata i s tim krenuti u novi rat. Ali sada ništa ne mogu učiniti,
osim da savetujem vašu kraljevsku milost da se ostavi vojne i da ne krši
ugovor o miru. I opet vam savetujem da ozbiljno razmislite o svome
pothvatu. Na kraju, nije zgodno oglušiti se o zakletvu, a isto tako odbaciti
potpis na ugovor. Naša vojna sila prema turskoj sad je slaba do te mere
da skoro ne možemo očekivati pobedu. Osim toga, turski ratnici navikli
su da borave pod vedrim nebom, da podnose vrućinu i zimu i da pod
šatorima vek provode To su ljudi koji pokazuju veliko junaštvo tek kad ih
dovedete blizu propasti...“201

Uz kardinala Cezarinija nekoliko crkvenih velikodostojnika prosulo je
bujice reči dokazujući da ugovor o miru s Turcima treba raskinuti. Oni su
tvrdili da je greh i sama pomisao o opštenju s bezbožnicima, a kamoli
zaključivanje ugovora o miru. Ističući prava potlačenih hrišćanskih
naroda na slobodu, govornici zaokupiše uveravati da su kralj Vladislav,
Hunjadi i despot Ðurađ obavezni da više misle na njih nego na sultana
Murata koji ih drži u ropstvu. Takvim i sličnim tvrdnjama Cezarini i
njegova sabraća najpre slomiše otpor kralja i Hunjadija, a zatim ih
nagnaše da odbace ugovor o miru. Početkom avgusta objavljena je
proklamacija o novom ratu s Turcima.202

Za despota Ðurđa ovo je značilo da Srbija i dalje ostane pod
Turcima, a srpski narod da nastavi životarenje u ropstvu, da se sklanja
po zbegovima i da strepi za svoj opstanak. A o sudbini mase robova

375

oteranih u Malu Aziju nije se moglo ni govoriti.
I turski komesari brzo su doznali šta se dogodilo u Segedinu. Zbog

toga smesta obustaviše posao oko predavanja gradova po Srbiji despotu
Ðurđu. Pritisnut brigama i crnim slutnjama, Ðurađ odluči da s Turcima
zasebno zaključi mir.203

*

Uhoda Ismail precizno je obavestio despota Ðurđa o poslednjim
događajima na carskom dvoru u Drenopolju Murat je zaista predao
presto svome sinu Mehmedu i spremao se da napusti prestonicu. Kad su
sve formalnosti bile završene, Murat se obrati Isak-paši:

— A sad, ćutuk-efendija,204 došlo je vreme da ti se ispuni davnašnja
želja.

— Kako? Zašto? — mrgodno se prenu emir.
— Ako te volja nije prošla, evo prilike da odeš u Meku na Ćabu!
— Beše mu! — počeša se paša iza uha. — Sad me već ništa više
ne vuče svetom mestu.
— Što? Ne možeš da ostaviš kadunu? A znaš li, jadniče, da žena
posle toliko godina braka jedva čeka da te ne vidi kraj sebe, osobito
otkad si počeo da upotrebljavaš sač-boju.205 Počeo si da sediš kao dorat.
— Takva je volja Alahova! Svi starimo! — mršteći se odvrati Isak-
paša.
— He!, Istina je! — uzdahnu bivši sultan. — Starimo! Baš zbog toga
treba da se primaknemo Alahu... Poći ćeš sa mnom na sveto mesto...
— Na Ćabu?
— Jok! Neka na Ćabu idu pustahije i bezbožnici. Ići ćemo, brate mili,
u Magneziju, među derviše!206 Da vidiš, majčin sine, šta je isposnički
život!
Dva dana se Isak-paša opirao navodeći razloge da nema šta da
traži među dervišima; a Muratu ako je toliko stalo do Magnezije i
mukotrpnog života neka ide bez njega. Trećega dana razgovor uze drugi
pravac. Bivši sultan, u nekakvom nadahnuću i filozofskom raspoloženju,
progovori:
— Čuj me i dobro saslušaj, ništavni! Uz derviše upoznaćeš mudrost
od mevluda207 do današnjih dana. Ući ćeš u tajne mevlevije208 i shvatiti
razloge života na ovom i onom svetu! Nego, skidaj sa sebe gospodsko
odelo i oblači prnje!209 Kad stigneš među derviše, ponosićeš se i da
kostretli210 gaće navučeš!
Isak-paša, pribojavajući se da Muratu opet ne padne na pamet da

376

se vrata u Drenopolj i nanovo sedne na presto, ili što ga je spopala želja
da vidi sultansku oholost poniženu i sputanu u kostret, pristade. Pristade
emir, bar privremeno, da sa Muratom deli dobro i zlo u Magneziji.
Četvrtog dana, pojahavši mazge, dva nova derviša krenuše na put.
Pratio ih je jedan sluga po imenu Karamfil. Njega je Murat izabrao jer je
bio sitan, žgebav i preko mere glavat. Iz lica mu je izbijala ogromna
glupost. Njegove ništavne usluge, kako je bivši sultan smatrao, dobro će
im doći da se i pre dolaska u Magneziju malo pomuče i pripreme za život
pun odricanja.

*

Poslednje pobede hrišćanske vojske smutile su i pokolebale
mnogobrojne turske porodice koje su se tokom poslednjih pedeset
godina nastanjivale po Trakiji, Bugarskoj i Makedoniji. Vesti o sakupljanju
nove vojske „prokletog Jankula" i kralja Vladislava stizale su jedna drug u
i, prepričavane, narastale do nevidljivih razmera. Govorilo se da je cela
Evropa krenula u krstaški rat i da je na Segedinskom polju zemlji teško
od ratnika, konja i oružja. Zbog toga su mnogi imućniji građani počeli da
se sele preko mora u Malu Aziju, a posade manjih gradova da se
pripremaju za povlačenje. Valjda je to i bio razlog što su Turci požurili da
ispune ugovor o miru s despotom Ðurđem. Mladi sultan Mehmed Drugi i
vezir Halil ubrzavali su i podsticali posade po gradovima u Srbiji da se
što pre povuku u Drenopolj, gde se vojska iz dana u dan umnožavala.
Tako se desilo da su za nekoliko nedelja sve gradove po Srbiji poseli
ratnici despota Ðurđa.

Klica straha, kao seme bačeno na pogodno tle, počinje da buja, da
se širi i pronosi dok ne dostigne neviđene razmere. Među turskim
ratnicima koji su učestvovali u bitkama oko Niša i u Balkanskom klancu,
uporno se pronosio glas da je Murat u nastupu straha napustio presto i
utekao u Magneziju. Na ulicama Drenopolja, kao što biva u takvim
prilikama, pojavili su se samozvani proroci. Oko njih su se skupljali
građani i ratnici i bledi i unezverenih pogleda slušali strahobne reči o
propasti Osmanlijskog Carstva, o požarima, pokoljima i potpunom
uništenju naroda Muhamedove vere. Stražari velikog vezira Halila hvatali
su i odvodili na mučilište ove proroke. U nastupu verskog zanosa umirali
su oni sa osmehom i postajali mučenici, pridobijajući veliki broj pristalica
među prostim svetom. Za šest nedelja samo u Drenopolju pobijeno je
nekoliko hiljada sledbenika novih proroka koji su stvorili čitavu sektu.

Početkom septembra meseca pronese se glas da je velika

377

hrišćanska vojska digla tabor sa Segedinskog polja i krenula niz Dunav.
Ne dvoumeći se, veliki vezir Halil hitno isposla glasnika u Magneziju do
odnese poruku: „Ostavi derviše", pisao je vezir Halil. „Mogu oni i bez
tebe klanjati Alahu, izležavati se u besposlici i raspravljati o besmrtnosti
duše! Kad primiš ovo pismo, bacaj se na konja, skupljaj vojsku i hitaj da
se što pre prebaciš preko Helesponta ako ti je stalo do Turske Carevine!
Svako zakašnjenje dovodi nas sve bliže propasti!

Murat, nekadašnji tromi i neodlučni sultan, podviknu Isak-paši da je
lenstvovanju došao kraj, odgurnu slugu Ćuluma koji mu se isprečio na
putu i blenuo u njega i naredi da mu donesu pristojno odelo i dovedu
dobrog konja.

*

U jednoj uvali između Niša i Prokuplja utaborila se vojska vojvode
Jagoša Besovitog. Dve hiljade konjanika i toliko pešaka četrnaest dana
boravilo je pod vedrim nebom, u čudu se pitajući dokle će još biti izloženi
vetrovima, kiši i hladnoj jutarnjoj rosi Prostim ratnicima činilo se da je
stari despot pomerio pameću kad ih drži tu, a već u Srbiji nijednog
Turčina nema. Odavno presiti ratovanja i preganjanja s turskim ratnicima,
čeznuli su da se vrate svojim kućama ili zgarištima i da otpočnu novi
život Uzaludna su bila pitanja upućivana vojskovođi. Jagoš je nemarno
odmahivao rukom i slegao ramenima. Umesto njega odgovorio je April
Sokolović:

— U svakoj vojsci vođa je glava, a ratnici ruke i noge...
— I leđa da primaju udarce ako nagnu u bekstvo! — dodade Dabić.
— Uležali ste se od nerada! — reče. — Ali nek vas ovo zatišje ne
baca u brigu... Možda ćemo se uskoro boriti žešće nego ikad!
— S kim sad, pobogu! — uzviknu jedan stariji ratnik.
— Zar je to važno! — odvrati April.
— Sedimo ovde i sedimo, a niko ne zna šta čekamo! — dobaci drugi
ratnik.
— Sedite? — reče April. — Kvočka sedi na jajima dvadeset i jedan
dan, a pitanje je da li zna zbog čega! A kad se izlegu pilići, ovda se
raskočoperi i šepuri se kao da joj u svetu nema ravna.
— Eto! — umeša se Gligor. — A vi sedite tek četrnaest dana!
U isto vreme, između Niša i Leskovca krstarili su ratnici vojvode
Ðurđa Mrnjavčevića. I oni su se pitali čemu opreznost i pripravnost i isto
tako čeznuli da se vrate svojim kućama i bace oružje u zapećak.
Održavajući vezu preko glasnika, dva viteza su uvek bila spremna da

378

jedan drugom priteknu u pomoć.
Dvadesetog dana u Jagošev tabor stiže nova grupa ratnika. Bilo ih

je preko dve hiljade. Vođa im je bio Dragoš, sin Joakima Mudrog.
Pošto se izdvojiše, dva viteza otpočeše razgovor.
— Sad je već sigurno, utvrđeno i kao u vosku urezano... — otpoče

Dragoš. — Ðurađ Kastriotić. Skender-beg, krenuo je iz Kroje. Vodi deset
do petnaest hiljada konjanika. On hita u pomoć kralju Vladislavu i knezu
Hunjadiju. Ako prođe kroz Srbiju, svršeno je s mirom između nas i
Turaka... Ovde ga moramo zaustaviti!

— Ako navali silom da prođe? — upita Jagoš.
— Onda borba na život i smrt! To je naređenje despota Ðurđa.
— Ovuda neće proći! — reče Jagoš. — Dosta nam je bilo mudrosti,
krivina i nadmudrivanja papinih kardinala, legata, prelata i sublegata! A
ako je Skevder-begu toliko stalo da sudeluje u novoj predstavi, neka
obiđe Srbiju...
Sutradan stigoše glasnici Ðurđa Mrnjavčevića. Oni doneše vest da
se vojska Skender-bega naglo približava. Istureni izviđači pouzdano su
javljali da arbanaška vojska hita pravo prema Toplici. I srpski ratnici
pređoše da prave prepreke i zakrčuju prolaz. Vukući kamenje, klade i
rastresitu zemlju, ubrzo podigoše nekoliko visokih bedema.
Za to vreme Dragoš je pričao Jagošu šta se događalo u Srbiji za
proteklih mesec dana. On najpre napomenu da je Grozdana postala
ljubimica despotice Jerine.
— Kakva divna sprega! — uzviknu Jagoš.
— Reklo bi se da despotica i savete prima od tvoje supruge —
nastavi Dragoš.
— Da, da... zaklima glavom Jagoš. Moja žena je dragoceni
savetodavac! Kad je bila ona gužva oko Golupca, vrlo mudro me je
gurnula među kaluđere. I da oni ugarski razbojnici nisu napali manastir
Svete Bogorodice, ja bih još i danas sedeo među velikoshimnicima i
podvižnicima!211 Ako se Jerina povede za njenim savetima, daleko će
doterati! Osim ako ovu moju „bezazlenu ovčicu“ ne odvuče u prokletstvo.
— A Turci?
— Turci?... Mahnito su žurili da se što pre izmaknu iz Srbije!
— Gospode! — uzviknu Jagoš. — Kao da im je prokleti Jankul
strpao koprive u tur ili stavio žar pod tabane!
— Žurili su u Drenopolj da uđu u sastav glavne vojske vezira Halila.
Doznali su da su krstaši krenuli niz Dunav. Knez Hunjadi i kralj Vladislav
vuku svoju zlehudu vojsku desnom obalom reke i razvlače je po svom
starom običaju; mile i odugovlače putovanje kao da im nije stalo da što
pre dođu u dodir s Turcima!
— Koliko imaju ratnika? — upita Jagoš.
— Oko dvadeset pet hiljada. Vlaški knez Drakul vodi pet hiljada

379

konjanika. Treba da im se priključi u blizini Nikopolja. I Ðurađ Kastriotić,
ako pređe preko nas, hita im u pomoć. Ali sva ta vojska nekako se
mlitavo kreće: ide, ide, pa stane!

— Pre bi se moglo reći: stoji, stoji, pa ide! — reče Jagoš. — Nego,

reci mi, brate slatki, šta se u Smederevu radi? Pristižu li robovi? Da li su
stigli Grgur i Stefan?

Dragoš obori glavu, kao da se pribira, i najposle otpoče:
— Još cela turska posada nije izašla iz grada, a sa crkve Svete
Bogorodice skinut je polumesec i stavljen krst, a kraj njega krstaš barjak
despota Ðurđa. Mitropolit Atanasije okadio je sveti hram kao iza kuge, a
narod na kolenima... Kad se Ðurađ i Jerina pojaviše, iz hiljade grla
prolomi se: „Slava! Slava despotu Ðurđu!“ Petnaest dana kasnije počeše
da stižu oslobođeni robovi... Grljenju, ljubljenju i radosti nikad kraja. Stari
despot, plačući od uzbuđenja, delio je novac sirotinji. A jednog dana, u
takvom metežu i vrevi, odjednom nastade mukla tišina. Zatim se stade
pronositi šapatom: „Idu... Idu... Dolaze slepi...“ Na glavnoj kapiji pojavi se
tužna povorka; Grgur i Stefan, obučeni u crno, sjahali su i pešice krenuli
prema trgu. Zabačenih glava i kao vođeni nekom samo njima vidljivom
rukom, išli su preko trga Mladi i stasiti, a već sa sedim vlasima u crnoj
kosi koja im pada preko ramena, približavali su se despotu A Ðurađ?
Pođe prema njima raširenih ruku i pade...
— Pade?!
— Pade! Onda se sve uskomeša na trgu. Žene zakukaše, a ljudi, svi
do poslednjeg, grunuše u plač! Dok sam živ, taj prizor neću zaboraviti
Staroga despota pridigoše. Slepi mladići, ispruženih ruku, kretali su se
po trgu. Narod se rasklanjao da ih propusti. Najposle padoše u zagrljaj
starom despotu
— A Jerina? — upita Jagoš.
— Kao sinja stena... Stoji sa opuštenim rukama kraj despota i plače
ne odajući glasa. Suze joj se niz obraze slivaju... Ona i ne pokušava da

ih briše
— Gospode! — uzviknu Jagoš. — Da li je ikoji vladar toliko propatio!
Nekoliko ratnika donese vest da dolazi vojska Ðurđa Mrnjavčevića.
— Tu su, na domaku. — reče Ðurađ, ulazeći pod Jagošev šator —

Skender-beg jaše na čelu konjanika. Ima ih preko deset hiljada.
Srpski pešaci, spremni ta bitku, stajali su na bedemima, dok su

konjanici poseli šumarke desno i levo.
Arbanaška vojska se zaustavi na nekoliko stotina koraka. Ðurađ

Kastriotić. Sjaha i bez pratilaca krenu prema bedemima. Jagoš mu izađe
u susret.

— Dolazim kao prijatelj — reče arbanaški vitez.
— U dobri čas! — odvrati Jagoš.
Na jednom bregu prema Prokuplju pojavi se nova grupa konjanika.

380

Predvodio ih je Kajica Radonja. Sedam stotina ratnika, svi na krupnim
konjima, lagano počeše silaziti niz breg.

Uskoro se četiri srpska viteza i Skender-beg nađoše pod šatorom
Jagoša Besovitog. Ðurađ Mrnjavčević prvi otpoče:

— Eto kako okolnosti hoće koji put da se igraju sa ljudskim
sudbinama. Vitez Kastriotić smatra da mu je sveta dužnost da pritekne u
pomoć hrišćanskoj vojsci. A ko od nas isto to ne želi?! Kamo sreće da se
prošle zime nismo povukli iz Balkanskog klanca, već da smo izdržali do
kraja, kad je ratna sreća bila na našoj strani! Ili bar da nismo prihvatili

ponudu sultana Murata za mir! Sad su se prilike izmenile. Mi smo
zaključili poseban mir sa sultanom i držaćemo se ugovora... Preko naše
zemlje nikakva vojska ne može preći ako namerava da ratuje s

Turcima...
Vitez zaćuta i upre dobronameran pogled u Kastriotića.
— Je li to rešeno i utvrđeno? — upita arbanaški vitez.
— Rešeno i utvrđeno! — odvrati Mrnjavčević.
— A ako bi neko silom pokušao da prođe?

— Mi bismo ga silom zadržali! Zbog toga smo i poseli ovu uvalu.
U crnim očima Skender-bega blesnu gnev. On zausti da progovori,
ali oćuta. Nekoliko trenutaka potraja nelagodna tišina.
— Naređenje despota Ðurđa. — reče Kajica Radonja sležući

ramenima.
Arbanaški vitez opet oćuta. Na bedemima, srpski ratnici su u tišini

očekivali ishod razgovora pod šatorom Jagoša Besovitog. Strele prosute

iz tobolaca ležale su svakom ratniku na domaku ruke, a samostreli zapeti

i prislonjeni uz bedem. Konjanici po šumarcima, zbijeni u gomilu, sa
isukanim mačevima, čekali su znak za borbu.

Dva stotinara arbanaške vojske uđoše pod šator.

— Naši ratnici su nestrpljivi — progovori prvi. — Ako moraju,

spremni su da se tuku...
— Hoće silom da prođu i nastave put... — dodade drugi.
— Idite i recite da čekaju moje naređenje! — reče Kastriotić.
Dva stotinara zakolaše očima. Prvi se počeša iza uha i reče:

— Oni se plaše izdaje! Boje se da te neko ovde ne ubije.
— Do toga već neće doći! — nasmeši se vitez. — Idite!
— Ja sam glavni zapovednik ove vojske — otpoče Jagoš. — Bez
moga naređenja niko neće potrgnuti oružje protiv vas... Prema tome,
časni viteže, možeš reći svojim ratnicima da sjašu i da rasedlaju konje A
za to vreme napiši pismo despotu Ðurđu i pošalji ga u Smederevo. Ako
vam despot odobri prolaz, svi ćemo biti zadovoljni.
Kastriotić zavrte glavom:
— To je gubljenje vremena! — reče.

— E! Šta da se radi! Tako mora biti! — dobaci Dragoš.

381

Arbanaški vitez planu:
— Pobogu, šta vaš despot hoće?! Dao sam reč kralju Vladislavu i
knezu Hunjadiju da ću im se pridružiti u vojnom pohodu A ono gle na šta
je izašlo! Zna li Ðurađ Branković da na ovaj način stvara dva ozbiljna

neprijatelja: s jedne strane Ugarsku, a s druge Arbaniju?

— Sasvim je verovatno da zna! — odvrati Jagoš.
— Ali mi reci, časni viteže, kako ti ceniš ljude koji se zakunu na
Jevanđelju, pa pogaze zakletvu? Zamisli jednog kralja i kneza koji svojim
potpisima potvrđuju ugovor o miru pa se posle ponašaju kao da ih se ne
tiču ni potpis ni zakletva? Naš gospodar, despot Ðurađ, pre bi poginuo
nego da postane krivokletnik i da pljuje na svoju reč i dostojanstvo! Neka

kralju Vladislavu i knezu Hunjadiju bog pomogne u ovom pohodu, ali oni
se doista nemaju čime podičiti. Mi smo zaključili ugovor o miru sa

sultanom i dobili sve gradove po Srbiji. A Beograd je i dalje ostao u

ugarskim rukama. Ugri i ne pomišljaju da taj grad napuste, iako dobro

znaju da pripada nama... Suviše smo videli i osetili, još više doznali, i

našem strpljenju došao je kraj...
— Ðurađ Branković ume da ceni čast i dostojanstvo viteza. On zna

bolje nego iko šta znači zadata reč. Zbog toga ću priteći u pomoć
hrišćanskoj vojsci, makar silom prokrčio put! — reče Kastriotić.

— Ovuda silom nećeš proći! — dobaci Kajica Radonja — Mi smo
vitezi i pre svega ratnici. Za nas je despotovo naređenje svetinja. Pošalji

glasnika u Smederevo i namiri se s despotom Ako on promeni odluku,
poželećemo ti srećan put

Ðurađ Kastriotić ustade:
— To je vaša poslednja reč? — dobaci.

— Prva i poslednja! — odvrati Jagoš.
Arbanaški vitez izađe iz šatora i žurno se uputi svojim konjanicima.
Celoga dana srpski vitezi očekivali su napad, a ratnici stajali u
pripravnosti. Predveče se pojavi jedan stotinar, Arbanas.
— Moj gospodar — reče — šalje vam pozdrav i poštovanje. On ne

želi da proliva bratsku krv... Nego vam javlja da je poslao glasnike u

Smederevo...
— To je dobro i valjano! — reče Jagoš.
— I bogu drago! — dodade Mrnjavčević.
— Čekaćemo povratak glasnika — dobaci Kajica.
Međutim četiri dana je prošlo, a glasnici se nisu vraćali. Petoga dana

Jagoš i Kastriotić ispratiše nove glasnike, pet srpskih i toliko arbanaških

ratnika. Posle tri dana ovi glasnici se vratiše i doneše vest da oni prvi
nisu našli despota u Smederevu, nego su pošli za njim u Mačvu, kuda je
Ðurađ otputovao da obilazi gradove. Jedanaestoga dana u srpski tabor u
Toplici stiže nova grupa konjanika. Oni doneše vest da je despot Ðurađ
iz Mačve krenuo u zetsko primorje da obiđe Bar, Kotor i Budvu. Međutim,

382

treći glasnici Ðurđa Kastriotića vratiše se iz Zete s vešću da je Ðurađ,
posle kratkog boravka u Baru, produžio prema Skoplju.

Šest nedelja je proteklo od dolaska vojske Ðurđa Kastriotića u
Toplicu, a tek tada glasnicima pođe za rukom da nađu srpskog despota.
Oni doneše novo naređenje da se arbanaška vojska ni po koju cenu ne
propusti kroz Srbiju. Međutim, ratnicima Skender-bega dodijalo je
čekanje, pa su izgubili volju da nastave put.

*

Hrišćanska vojska lagano se kretala niz Dunav! Ozlojeđen na
ugarske knezove, barone i prelate, kralj Vladislav je govorio Hunjadiju:

— Da li vidiš na šta su nas naveli? Od onolike buke i oduševljenja
za rat, mi danas polazimo u vojni pohod sa dvadeset pet hiljada ratnika!
Izdali su nas, prevarili, slagali! Najglavniji baroni i vitezi nisu doveli
vojsku!212 Malo nas je...

— Eh! — odmahnu rukom Hunjadi gledajući u kralja iskosa. — Malo
nas je, ali će utoliko naša slava biti veća... kad pobedimo...

— Pobedićemo, jer bog je s nama! — uzviknu kardinal Cezarini.
U blizini Smedereva vojska je zastala da bivakuje. Istoga dana kralj
Vladislav, u pratnji nekolicine vitezova, krenu u posetu despotu Ðurđu
Brankoviću. Despot ga dočeka s poštovanjem i uvede pod raskošan
šator razapet na jednom brežuljku u blizini grada. Pored drugih poklona,
u novcu, konjima i oružju, i taj šator je srpski despot namenio ugarskom
kralju.
Sastanak je kratko trajao. Ugarski kralj je još jednom pokušao da
utiče na despota da im se priključi u pohodu.
— Tvoje iskustvo i junaštvo srpskih ratnika sigurno su jemstvo da
ćemo pobediti — reče kralj, pa, kao uveren da je i ovaj pokušaj da
pridobije srpskog despota uzaludan, vajkajući se nastavi. — Ugarski
baroni i prelati izdali su nas. Nisu nam poslali svoje ratnike prema
obećanju... Kraj svega, Hunjadijevi ratnici postali su bahati! Oni, osim
svoga kneza, ne poštuju nikoga! A Cezarinijevi krstaši gunđaju...
U očima mladoga kralja zablistaše suze.
— Čemu ovakva vojna! — reče. — I šta se može učiniti sa dvadeset
pet hiljada ratnika, koji se, pored svega, još i ne podnose, kao da nisu
hrišćanska vojska. Ako nam Skender-beg ne dođe u pomoć ili ako
zakasni, i ako nas vlaški knez Drakul izneveri, šta će se desiti! Doduše,
hrišćanske galije krstare po Helespontu. One će sprečiti sultanovu vojsku
da iz Male Azije pritekne u pomoć turskim ratnicima na Balkanu...

383

Vizantijski car Jovan Paleolog obećao je pomoć... Pa ipak, naši izgledi su
zabrinjavajući...

— Žao mi je! — reče Ðurađ. — Ja vam ne mogu pomoći... Ugovor
sa sultanom obavezuje me da budem po strani...

— Znači: odbijaš da sudeluješ u ovom pohodu?
— Odbijam!
Kralj obori glavu i zamisli se.
— Dobro! — reče — Neka bude... Ali tvoje ratno iskustvo je veće od
našeg. Šta nam savetuješ?
Despot se osmehnu:
— Ne znam da li se moji saveti u ovakvom stanju mogu prihvatiti...
— Reci ih! — molećivo ga pogleda kralj.
— Vratite se!
— Kako?
— Vratite se! — ponovi despot. — Prošle zime propustili smo pravu
priliku da isteramo Turke iz Evrope A sad, mislim da nije pogodno
vreme...
Mladi kralj planu:
Sultan Murat napustio je presto. Njegovo mesto zauzeo je dečak od
petnaest godina.213 Ibrahim-paša je opet digao ustanak u Maloj Aziji.
— Osmanlijski Turci lako će se namiriti sa Ibrahim-pašom — reče
Ðurađ — A sultan Murat može se i vratiti svom prestolu
— Sve je to moguće, pa ipak... sad se već ne možemo vraćati!
— Vratiti se! — opet reče srpski despot. — Vratiti se i umolite papu
da primora ugarske barone i prelate da pošalju ratnike...
— To papa neće moći...
— Kad je mogao vas i Hunjadija da natera da pogazite zakletvu i
prekršite ugovor o miru, sigurno će moći da primora one iste barone i
vladare koji su se onako vatreno borili da obore ugovor.
— O povratku ne može biti ni govora! — prkosno reče mladi kralj.
— Onda nastavite put! Želim vam sreću i... klonite se Balkanskih
klanaca!

*

Hrišćanska vojska nastavila je put niz Dunav. Kralju se nije žurilo, jer
se još uvek nadao da će se ili srpski despot predomisliti i krenuti za njim
ili da će ih stići obećana vojska ugarskih velikaša.

Kod grada Nikopolja Hunjadijevi konjanici odneše pobedu nad
neznatnom turskom vojskom i spališe predgrađe. Međutim, stiže i vlaški

384

knez Drakul sa četiri hiljade konjanika. Knez se zaprepasti kad vide
hrišćansku vojsku.

— Turci će vas progutati! — reče. — Oni vam neće dati priliku za
odsudnu bitku dok ih se ne iskupi bar četiri puta više!

— I šta savetuješ? — upita kralj.
— Da se vratite i da sačuvate tu vojsku za bolju priliku.

Kardinal Julijan Cezarini se ljutnu:
— Valjda i mi ponešto znamo! — reče. — Ne treba se plašiti, jer sad
turske vojske skoro da i nema u Evropi. Grčki car Jovan Paleolog
poslaće nam more ratnika, a preko Helesponta nijedna turska lađa ne
može preći. Naše galije dobro čuvaju moreuz!
Jovan Hunjadi se ispreči na vlaškog kneza:
— Ako si se uplašio, — reče — bolje je odmah da se vratiš! Nama

kukavice nisu potrebne!

Knez Drakul ga odmeri pogledom.

— Isuviše si silan! — dobaci — Da se ne nalazimo u ratnom

pohodu, pokazao bih ti da se ne jede sve što leti!
Hunjadi munjevito trže mač.
— Stoj! — viknu Cezarini — Vlaški knez je član našeg ratnog

saveta. Prema tome, ima pravo da kaže svoje mišljenje... A ti, junače,
ako smatraš da s njim treba da se obračunaš, pričekaj! Posle naše
pobede nad Turcima možeš ukrstiti mač s kim ti je volja!

Hunjadi izađe iz šatora, a Drakul se obrati kralju:
— Neka bi dao Gospod da vam pristigne pomoć vizantijskog cara!
Ali, svetli kralju, molim te da primiš od mene jedan poklon: daću ti dva
brza konja i dva čoveka koji dobro poznaju staze i prolaze u ovom kraju

Ne daj bože mogu ti zatrebati!

Mladi kralj ga unezvereno pogleda:
— Znači, očekuješ naš poraz? — reče. — Ne očekujem ništa, samo
naslućujem.
Idući kroz Bugarsku, krstaši kardinala Cezarinija kao varvari
navališe da pustoše sela, da pale, pljačkaju i ubijaju kao da se nalaze

posred neprijateljske zemlje. Uzalud se kralj Vladislav trudio da zavede
red i disciplinu. U svom besu krstaši su klali čitave porodice, i turske i
bugarske, i najposle zarediše da pljačkaju i pale pravoslavne crkve i
manastire i da seku kaluđere. Kletve prestrašenih i ojađenih bugarskih
seljaka na svakom koraku pratile su hrišćansku vojsku.

Paleći i rušeći uz put male turske gradove, Hunjadi, kralj i Cezarini
sa žudnjom su očekivali da se pojave Skender-begovi konjanici ili vojska

vizantijskog cara.
Već je i jesen uveliko osvojila, a od pomoćne vojske ni traga.

Hrišćanski ratnici stigli su do Varne, zauzeli grad i spalili ga. I onda
odjednom stiže glas da je sultan Murat prevario hrišćansku flotu u

385

Helespontu i da se sa četrdeset hiljada ratnika prebacio na evropsko tle
kod Bosfora.214 I isti onaj neodlučni, kolebljivi i mlitavi sultan Murat, valjda
shvativši u kakvom se teškom stanju nalazi Carevina, goneći usiljenim
maršem svoje ratnike stiže u Drenopolj pre hrišćanske vojske. Vezir
Halil-paša dočeka ga kao spasioca, jer je strah zahvatio celu Rumeliju i
bacio u očajanje sve živo, mada opasnost ni izdaleka nije bila tolika.

Murat se stavi na čelo vojske od stotinu hiljada ratnika i ne dvoumeći

se krete prema Varni.
Hrišćanska vojska utvrdila se na prostranoj poljani između jednog

brega i nekakve močvare. Na navaljivanje nekoliko ugarskih vladika i
grupe poljskih plemića, odlučeno je da se na tom mestu dočekaju Turci.
Ratnicima je naređeno da stoje u strogoj pripravnosti. Međutim, izviđači
doneše vest da su videli tursku vojsku i da je ona bar četiri puta brojnija
od hrišćanske. I stari ratnici osetiše nespokojstvo i ledeni strah. Kardinal
Julijan Cezarini, blagosiljajući i tešeći vojsku, reče:

— Ovde ćemo čekati Turke i braniti se dok nam mornari sa naših
galija ne priteknu u pomoć.

Od sve muke stari ratnici se nasmejaše, a i knez Hunjadi pršte u

grohotan smeh.
— Mornari će grunuti Turcima pravo u leđa! — reče. — Biće to

pomoć od presudnog značaja, jer mornari na suvu baš koliko i konjica na
moru! Nema druge, braćo moja: moramo izleteti iz utvrđenja i svom silom

grunuti u Turke, da ih je i deset puta više!

Najistaknutiji vitezi zauzeše svoja mesta, Na levom krilu bili su Vlasi
sa nekoliko četa Mađara. Levo odatle nastavljala se močvara. Desno

krilo naslanjalo se na brdo. Tu su stajali Ugri, Poljaci, Hrvati i krstaši

kardinala Cezarinija. Zapovednik desnog krila bio je knez Hunjadi. U
centru je bio kralj Vladislav, okružen najodabranijim ratnicima iz lične
garde. Među ostalima isticala su se dva sina poljskog kneza Zaviše od
Gabrove,215 hrvatski ban Franko Talovac, Stevan Batori i drugi.

Na turskoj strani isticali su se: Turahan-paša, koga je sultan

oslobodio iz tamnice, beglerbeg Karadža od Anadolije, a uz njih
nepregledna masa spahija, asapa, sarahora i janjičara.

Ispred turske vojske stajalo je u zemlju pobodeno koplje i na njemu

se lepršao papir — ugovor o miru koji su ugarski kralj i knez Hunjadi

pogazili.
Sultan Murat, boraveći neko vreme među dervišima, postao je u

neku ruku slobodouman. On pred bitku zanemari Alaha i Muhameda, pa

okrete da se moli Hristu. Molio ga je da mu pomogne da valjano kazni
hrišćanske bezbožnike koji se u njegovo ime zaklinju pa zakletvu gaze...

— Ako si doista prorok, pomozi! — uzviknu sultan dodirujući
desnom rukom prsa i čelo i podižući pogled prema nebu.

— Kakav je ovo benzemek!216 — iščuđavale su se hodže, valije217 i

386

njihovi većili.218 — O ljudi, kakav bidat219 dođe! Sultan se kaurskom bogu

moli!
— Udario mu joktur220 u glavu! Derviši mu pamet saktisali!221 —

gunđali su ratnici.
Bitka je otpočela žestokim naletom hrišćanske vojske. Knez Drakul

sa vlaškim ratnicima silovito je udario na Turahan-pašu i, potiskujući

turski ubojni red, nagna ga skoro do rezervne vojske. Hunjadi je
potiskivao anadolske trupe i već ih priterao uz breg. U tom trenutku,
Murat, bojeći se da ga ne zarobe, baci se na konja.

Jedan janjičarski kapetan zavika:
— Ljudi, eno sultana, sprema se da petama da krila! Hoće da

pobegne iz bitke!
Kapetan pritrča sultanovom konju i zgrabi ga za uzde. U isti mah

zviznu sablja.
— Ovako će proći svako ko se usudi da nasrće na sultana — začu

se jedan glas.
Kapetan je ležao u krvi. Ubio ga je zapovednik janjičara, aga Togan.

Kralj Vladislav, videvši rasulo u turskim borbenim redovima, obode

konja i sa svojim gardistima jurnu u bitku. Ugarski i poljski ratnici složno
navališe u središte turske vojske i već otpočeše da se probijaju kad
jednom janjičaru pođe za rukom da sekirom obori kraljevog konja. I dok
se Vladislav borio da se ispod konja iščupa, turski ratnik mu jednim
udarcem odseče glavu i nabi je na koplje. Pobedonosni pokliči janjičara
zaglušiše preneražene glasove hrišćanskih ratnika. Kroz bojište se

munjevito pronese da je kralj Vladislav poginuo. Vlasi kneza Drakula prvi
se pokolebaše i stadoše se bez reda povlačiti. Za njima se povedoše

Hunjadijevi konjanici i, izmešani s Vlasima, udariše u bekstvo. Na
desnom krilu, Ugri, Hrvati, Poljaci i Cezarinijevi krstaši povlačili su se s

nešto više reda, dok ne stigoše do svog logora.
Pošto je mrak počeo da se spušta i Turci se povukoše u svoje

utvrđenje. Za taj dan bitka je bila završena. Nekoliko viteza i vladika uz
kardinala Cezarinija odlučiše da naprave utvrđenje od kola i prtljaga i da
se brane dok se knez Drakul i Hunjadi ne vrate. Međutim, dva kneza su
te noći uveliko bežala desnom obalom Dunava, tražeći uz put skele ili

brodove da se prebace u Vlašku. Hunjadi je odveo oko deset hiljada
konjanika, a Drakul četiri hiljade.

U zoru Turci silovito napadnu na hrišćanski logor i osvoje ga posle
mnogo napora i žrtava Branioci su skoro do poslednjeg izginuli. Među

leševima isprobadanim sabljama i kopljima ležao je papin legat, kardinal
Julijan Cezarini.222

Tako se završio veliki vojni pohod hrišćanske vojske protiv
Turaka.223 Poraz kod Varne još jednom je ukazao hrišćanskim narodima
da je opasno olako shvatiti obračun s turskim vladarima i njihovim

387

ratnicima.

Glava trideset šesta

Poraz kod Varne zaprepastio je hrišćanske narode. I kao što biva u

takvoj prilici, odmah su počeli da se istražuju uzroci propasti. Najgrlatiji
se pokazaše oni koji su se najžešće zalagali da se Segedinski mir
pogazi, a kad je došlo do vojnog pohoda, izvukli se ubeđeni da su
dovoljno učinili za opšte dobro. Ne pomišljajući da deo krivice za poraz
pripisuju sebi, smesta se oboriše na Jovana Hunjadija, despota Ðurđa,
vlaškog kneza Drakula i Skender-bega. U prvi mah stadoše tvrditi da je
knez Hunjadi namerno povukao mladoga kralja u vojni pohod i gurnuo ga
u propast da bi se sam dočepao carskog prestola. Svedoci poraza,
osobito Poljaci i Hrvati, kleli su se da je Hunjadi iz skoro dobijene bitke
pobegao sa deset hiljada konjanika i za sobom povukao vlaškog kneza
Drakula. A Hunjadi i njegove pristalice bacali su krivicu na despota
Ðurđa, tvrdeći da je namerno izbegao vojni pohod, a isto tako sprečio
Skender-bega da se priključi savezničkoj vojsci. Neki su smatrali da je
krivac saveznička flota, jer nije uspela da spreči sultana Murata da preko
Helesponta prebaci u Evropu četrdeset hiljada ratnika. Za vizantijskog
cara Jovana Paleologa govorilo se da je primio mito od sultana Murata,
jer, doista, taj car, i pored velikih obećanja, nije poslao saveznicima
nijednog ratnika u pomoć. Međutim, u opštoj pometnji, nikome od
velikaša ne pade na pamet da pomene papu i njegovo naređenje da se
poništi ugovor o Segedinskom miru. Ali ratnici, a uz njih i prost narod, bili
su uvereni da je posredi božja kazna zbog gaženja zakletve. Ugarski
ratnici su tvrdili da je vinovnik neslavnog pohoda, kardinal Cezarini,
iskusio zasluženu kaznu. Njega su ubili poljski ratnici, okrivljujući ga za
nesreću koja ih je snašla. Jer, Vladislav Jagelović bio je najpre poljski, a
zatim i ugarski kralj.

Tako se raspravljalo, pričalo, prepričavalo i ispredalo u Ugarskoj i
drugim zapadnim zemljama dok se ne učvrstiše dva mišljenja: prvo je
bilo da se u dogledno vreme ne može preduzeta nov pohod na Turke, a
drugo — da je Ðurađ Branković glavni krivac za poraz. Srpskog despota
su nazvali izdajnikom, jeretikom i čovekom koji šuruje sa sultanom i
njegovim vezirima i, najposle, krivokletnikom. Ugarski knezovi, baroni i
prelati nisu hteli ni da čuju za razloge koji su despota Ðurđa sprečili da

388

se upušta u sumnjive pustolovine.
I u Srbiji se raspravljalo o porazu hrišćanske vojske. Prostom narodu

i ratnicima činilo se da je u pitanju božja kazna i da druge razloge ne
treba tražiti. A vitezi i dvorani su bez izuzetka bili na strani despota
Ðurđa. Na državnom savetu, održanom u Smederevu krajem decembra
meseca, doneta je odluka da se da odgovor na sve klevete i izmišljotine
kojima se više od mesec dana zabavljaju velikaši u Ugarskoj.

Despot Ðurađ, posle uvodnog govora, pročita pred skupom odgovor
na mnoga pitanja koja mu niko nije postavio, a koja su se sama po sebi
nametala. Glasnici, određeni da taj odgovor odnesu u Budim, stajali su u
dvorištu kraj osedlanih konja, čekajući završetak zasedanja.

Despot je istakao razloge zbog čega je u Srbiji s velikim olakšanjem
primljena sultanova ponuda za mir:

— Turci su pet godina ranije pregazili Srbiju, zauzeli sve gradove,
veliki deo naroda pobili, ostalo nagnali u planine ili oterali u ropstvo.
Mnogi ratnici su izginuli boreći se s Turcima, a osobito u bitkama oko
Niša, u Balkanskom klancu i prilikom povlačenja savezničke vojske.

Naš vojni pohod u protekloj godini završio se slavno, ali bez ikakve
nade da srpski narod posle tolikih pobeda vidi i najmanju korist.
Saveznička vojska napustila je Srbiju, a mi, proređeni i izmoždeni, ostali
smo usamljeni da na sebe dočekamo turske ratnike, kivne i prepune
besa zbog poraza koji su pretrpeli. U savezničkom taboru sve živo je
udarilo u slavlje i veselje, a nikome ne pada na pamet da se pita: šta će
biti sa mojim narodom kad Turci ponovo upadnu u Srbiju! Onda
neočekivano stiže sultanova ponuda za mir. U Srbiji sve je dahnulo
dušom, jer to je bila jedina grana za koju smo se mogli uhvatiti. Prihvatili
smo ponudu. Prihvatili su je i pokojni kralj Vladislav, a uz njega i knez
Hunjadi. I mir je zaključen na deset godina. Ali nekome se prohtelo da
ugovor poništi...

— Molim! — začu se jedan glas u skupu. Molim da se učini jedna
ispravka...

Despotica Jerina ustade:
— Ništa nećemo zatajiti! Sve mora biti jasno! Po klevetnicima i
krivokletnicima treba žestoko udariti! Molim da se u odgovoru umesto „ali
nekome se prohtelo... “ stavi „ali papi Evgeniju Četvrtom i njegovim
velikodostojnicima prohtelo se da taj ugovor o miru ponište i da potpisnici
— tri hrišćanska vladara pogaze zakletvu položenu na Jevanđelju...“
— Tako je! — kao iz jednog grla zavikaše vitezi i dvorani. — Ništa
nećemo zamotavati u krpe i kučine! Zna se ko je glavni krivac!
— Ispravku ćemo učiniti — reče despot i nastavi da čita: — Ugovor
o miru su poništili i zakletve se odrekli, nagoneći i nas da im se
pridružimo. To je prvi deo ovoga sumornog čina. U drugom delu došao je
do vrhunca borbeni duh onih koji su se zalagali za rat sa Turcima. Tada

389

se naša uloga svela na to da budemo savetodavci, ali nepoželjni i
prezreni. Pokojnik je uviđao nepodesnost stanja u koje je zapao, ali za
sve je već bilo kasno. Veliki govornici i vatreni pobornici rata nazivaju me
izdajnikom, valjda zato što nisam pristao da pogazim svoju vitešku reč i

zakletvu. Oni tvrde da sam primio mito od sultana, a zaboravljaju pod

kojim je uslovom Hunjadi pristao da se odrekne zakletve. Tome knezu
obećali su celu Vlašku i Bugarsku. On se na taj mamac uhvatio i
povukao i kralja za sobom... Treći deo ispunjen je pripremama za vojni
pohod. Ali borbeni pokliči se više ne uzvikuju. Mesto njih nastalo je

zatišje. Na Segedinskom polju iskupljaju se ratnici. Ali njihovo
oduševljenje za vojni pohod nije veliko, jer uviđaju da ih je malo. Silni
baroni, knezovi i vladike kao da su zaboravili na obećanja davana pred

velikim savetom u Budimu. Odazvala su se svega trojica, pa i oni sa
upolovačenim brojem ratnika. I vojska je krenula niz Dunav. Mi smo ovde

sklopili zaseban mir sa sultanom, a uz njega dali obavezu da nikakvu
vojsku koja kreće na Turke ne propustimo kroz Srbiju. Ugovora smo se
držali i Skender-bega nismo pustili da prođe... Četvrti deo obuhvata

prelaz sultana Murata preko Helesponta i nemarnost zapovednika
hrišćanske flote, zatim bitku kod Varne, pogibiju kralja Vladislava, i

bekstvo kneza Jovana Hunjadija sa deset hiljada konjanika. Da li je knez

Hunjadi ovoga puta izdao?... Neka se pitaju i neka na to daju odgovor

njegove mnogobrojne pristalice! Okolnosti nas navode da tvrdimo: da je
taj knez kao iskusni ratnik mogao da predvidi čemu vodi prenagljenost
kad je u pitanju vojni pohod od presudnog značaja. Vlaški knez Drakul
zaprepastio se kad je video kolika je saveznička vojska. On je u čudu

uzviknuo: „Sultan Murat ni u lov ne polazi ako mu svita nije brojnija od
konjice hrišćanske vojske!“ Poznajući dobro način turskog ratovanja, i
Drakul je savetovao kralju da se vrati uz Dunav dok još ima mogućnosti i
vremena. Na to je knez Hunjadi buknuo i potežući mač izazvao vlaškoga

kneza na dvoboj. Do dvoboja nije došlo jer je bitka bila na pomolu... Na
kraju, sve priče i izmišljotine o mome izdajstvu biće razvejane u bliskom
vremenu, a ostaće istina prema kojoj će potomstvo nepogrešivo doneti
sud. Sultan Murat održao je reč. Turci su napustili sve gradove u Srbiji i
vratili nam veliki deo robova. Naša zemlja će biti neutralna dok se ne
ispreče nove neprilike koje se neočekivano mogu pojaviti. Sad nam

ostaje da u miru popravljamo gradove i da povratimo snagu narodu koji
je toliko propatio. Ali nećemo prestati da mislimo na Beograd! Kad su
nam Turci, naši najveći dušmani, predali sve gradove, poželjno je da

nam i Ugari, davnašnji prijatelji, vrate grad koje je kralj Sigismund a
onako bezdušan način prisvojio...

Predstavku su potpisali i potvrdili državnim pečatom despot Ðurađ
Branković, logofet Bogdan i riznički čelnik Paskoje Sorkočević.

Kao što se moglo očekivati, osim nekoliko ličnih prijatelja srpskog

390

despota u Budimu, nikome nije palo na pamet da prihvati razloge
postavljene na tako jednostavan način. Još je izgledalo da se mržnja
prema despotu Ðurđu i srpskom narodu povećala. Mnogi ugarski baroni i
vitezi, podsticani knezom Hunjadijem i njegovim pristalicama, bez
ustručavanja su govorili da im Srbi nisu manje neprijatelji od Turaka. Čak
su predlagali da se učini vojni pohod na Srbiju. Ali Ugarska nije bila u
stanju ni to da učini. Smrt kralja Vladislava izazvala je nove pometnje
među velikašima, pa su među strankama opet otpočela trvenja. Pristalice
Mladoga Vladislava, posmrčeta kralja Alberta, zahtevale su da se odredi
namesnik koji će vladati Ugarskom do punoletstva mladoga kralja.
Ovoga puta mržnja kneza Hunjadija prema grofovima Celjskim došla je
do vrhunca. Nemački kralj Fridrih stade otvoreno pretiti da će s vojskom
upasti u Ugarsku, zavesti red i držati okupaciju sve dok mladi kralj ne
dođe do punoletstva.

Najposle, od pet kandidata za namesnika u Ugarskoj otpala su
trojica. Među njima je bio i Ðurađ Branković. Izabran je knez Jovan
Hunjadi, na štetu Ulriha Celjskog.

*

U Serbiji su se sebri i niža vlastela vratili u svoja opustela naselja.
Srećni što su bar goli život spasli, svojski prionuše da prave nove kolibe,
da oru i seju i da obnavljaju voćnjake i vinograde. Mnogi bivši robovi, koji
su čudom dobili slobodu, najpre ponudiše svoje mišice starom despotu
da ih uvrsti među ratnike ili radnike koji su uveliko otpočeli da popravljaju
stare i da zidaju nove gradove. Zaboravivši na nekadašnji jad i čemer
prilikom zidanja Smedereva, nisu zazirali ni od najtežih poslova,
blagosiljajući pri tom despota Ðurđa. Godinama podjarivana mržnja
prema Brankovićima pretvorila se u ljubav, a prezir u naklonost.

Sve živo se bacilo na rad, jer su sebri vlastela i ratnici dobro znali da
mir neće dugo trajati i da im je potrebno da što više povrate snage.
Rudnici su nanovo proradili; njive, livade i vinogradi bujali su na sve
strane; krupna i sitna stoka brižljivo se gajila, a ergele konja množile su
se više nego ikad.

Vreme je prolazilo. Godine su se ređale noseći sa sobom s jedne
strane zaborav na teške dane i nova nadanja, a s druge ružne navike i
pojave koje su bacale u brigu i despota i njegove stare prijatelje. Mnogi
ratovi, teške pripreme i naprezanja, i na kraju petogodišnje ropstvo pod
Turcima, ostavili su tragove razaranja. Imućnija vlastela i vitezi odadoše
se strastima za koje njihovi preci nisu znali. Kocka, pijančenje i razvrat

391

sve više su uzimali maha. Surovi gospodari tukli su sebre, i time ih
nagonili da beže u planine, da se udružuju i da stvaraju hajdučke čete.

Svojim zverstvima ovi razbojnici prevazišli su i ozloglašene turske
akindžije. Skrivajući se po planinama, vešto su zaturali tragove i izmicali
poterama. Napade su vršili samo noću, upadajući u naselja i postavljajući
zasede trgovačkim karavanima.

Dragoš i Jagoš ispratili su svoje supruge u Prištinu. Grozdana se
nastanila u kući pokojnog Todora Besovitog, a Delija, Dragoševa
supruga, i troje dece u kući Joakima Mudrog, koji je umro u Novom Brdu
ne dočekavši pad grada.

Kad su se vratili u Smederevo, despot Ðurađ prizva dva viteza i
savlađujući uzbuđenje otpoče:

— Valjda se još sećate one naše borbe sa turskom poterom Muse
Čelebije?

Dva viteza se pogledaše.
— Trideset pet godina prošlo je od tada, a kao da je juče bilo —
nastavi despot. — Posle je naišla druga potera, veća, čitava vojska...
U očima staroga despota zablistaše suze:
— Neka mi bog oprosti, — produži — ali mi se čini da bi bolje bilo da

smo tada izginuli, jer neprekidne borbe, muke, stradanja i poniženja

skoro nikako nas ne napuštaju. Moji vršnjaci, vitezi bez mane, izginuli su
ili pomrli od starosti i ratnih napora. Za njih su čast i poštenje značili više

nego život. Ali njih više nema. Bojim se da je sa njima otišlo u grob sve

što je Bilo valjano u ovoj zemlji... I vi ste poodavno izašli iz mladosti, ali

vas snaga nije izdala. Pa eto, uzdam se u vas i još u desetinu vaših

vršnjaka. Ovi mladi što idu za nama ne ulivaju mi baš mnogo poverenja...

A sad mi recite, ima li nade da neko posle nas nastavi da se nosi sa zlom

koje ovu zemlju neprekidno opseda? Mladi vitezi i bogata vlastela udarili
su u kocku i pijančenje i bacili se u razvrat. Oni dovode javne žene iz
Turske, Bugarske, Vlaške i Vizantije. Kupuju ih i plaćaju suvim zlatom. U
poslednje vreme počeli su da otimaju sebarske žene i devojke...

Despot ućuta i obori glavu. Ćutala su i dva viteza. Znali su oni šta
starog despota tišti. O tome se šapatom pričalo i prepričavalo, i već se
javno počelo govoriti. Despotov najmlađi sin Lazar bio je vođa pustahija,
gospodskih sinova, kojima već ništa nije bilo sveto.

— Zlo je u tome, — nastavi despot — što loše navike povlače jedna
drugu, pa čovek izgubi merilo šta je dobro, a šta ne valja. Oni su u
razvratu doterali dotle da se ničega ne libe, kao da žive od danas do
sutra. Tako izgleda smena koja će doći iza nas.

Jagoš iskosa pogleda Dragoša, a onda despota pravo u oči:
— Da smo mi tako živeli. — reče — ova zemlja odavno bi postala

groblje!
— Ona će to i postati kad nas više ne bude! — prihvati despot. —

392

Nego, dobri moji, ne valja što se to zlo i na sebre prenosi.
— Ne valja! — složi se Dragoš — Premda bi se moglo reći da njih

više zaokupljaju sitni lopovluci, krađa stoke i poneko ubistvo.
— Razbojničke družine niču kao koprive posle kiše! — nastavi

despot. — Trebalo bi bar tom zlu stati na put. Sve potere do sad vratile
su se ne učinivši ništa. Zbog toga sam odlučio da vas zamolim...
Opremite dva poveća odreda ratnika i krenite što pre... Zar je ovaj narod

malo propatio od turskih aramija! Sad treba još da stenje i pišti pod

udarcima svojih odmetnika... Pazite... milosti nema! Uništite razbojnike

sve do poslednjeg! U vas se uzdam! — još jednom naglasi despot.
Dva viteza izađoše iz odaje i uputiše se ćuteći prema svome stanu.

Obojica su bila potištena, jer su osećali da despotu ni izdaleka nisu rekli
šta misle. Sažaljevajući starca i njegovu nemoć da zlu stane na put, žalili
su i sebe, jer im se činilo da i oni, postepeno ali sigurno, postaju izlišni.
Godinama su rasipali snagu boreći se na svim poljima i bili učesnici u
ratnim podvizima kao retko ko, a nikad se nisu pitali čemu muke, napori i

smrtna opasnost. I kao što se izdaleka bolje vidi golema planina sa

visokim grebenima i gromadama, tako su i njima — i samo njima —
jasno i bistro stajali u sećanju bezbrojni ratni podvizi koje su tokom
godina činili

— I šta sad, i kuda? — reče Dragoš.
— Da uništavamo razbojničke družine. — osmehnu se Jagoš. — I
uništićemo ih i nećemo se pitati šta je te nesrećnike oteralo u goru.
— Pljačkaju sve odreda, pale, ubijaju...
— I sve to čine u nastupu besa, jer ne mogu da domaše svoje zle
gospodare koji su ih oterali među zveri. — nastavi Jagoš.
Dva viteza su se naslušala priča i prepričavanja o hajdučkim četama

koje su silazile sa Homoljskih planina, Kopaonika i Stare planine.
Razbojničke družine predvodili su ljudi o kojima se nije znalo ništa.

Dragoš diže sto pedeset konjanika i krete prema Jastrebcu s

namerom da se prebaci na Suvo Rudište, a odatle padinama Kopaonika

da izbije u Ibarsku klisuru.

Jagoš krenu ka Moravi, pa, prebacivši ratnike skelom, pregazi Mlavu
i zađe u Braničevo. Pred njim su se unedogled prostirale Homoljske

planine. Najpre je trebalo njih da pretrese, a zatim da krene prema jugu,
da izbije na Rtanj i Svrljiške planine i da se na padini između Južne

Morave i Suve planine sastane sa Dragošem. Tako su dva viteza

nameravala da prokrstare celu moravsku Srbiju.
Jagoš je jezdio na čelu svojih konjanika. Kraj njega su jahali April

Sokolović, Gligor, Dabić i Toma Bunardžija. Ovoga puta Tanasije
Larmadžija nije bio u družini. Ratnik je četiri godine ranije napustio staro
društvo i prešao u Ugarsku da na ostvru Čepelj, kraj svoje porodice, u
miru dočeka starost. Na rastanku je bilo i smeha i suza. Drugovi su ga

393

valjano ispratili uz pehare dobrog vina. Pevajući i podvriskujući, grleći se
i ljubeći, veselo su proveli noć. A u zoru, na rastanku, iz promuklih grla
izvi se zaupokojena pesma. I svi zaplakaše brišući dlanovima i rukavima
noseve i oči. Zaplaka i gajdaš Ljuba, zvani Bulja. I krčmar Mitar Zlonoga,
sin čuvenog hajduka iz družine nekada slavnoga Teodosa
Mukotrpnog.224

Na rastanku Gligor duboko uzdahnu i, gledajući Dabića, prekrsti se:

— Bože me oprosti, kao da smo ga sahranili!
Dabić, trešten pijan, uveren da su doista nekoga spustili u grob,
ponova grunu u plač.

Tri dana su ratnici u dokolici uzvikivali „Ej, siromah Tanasije!".
Sedmoga dana ponovo se napiše i kao da su drugu izdali uobičajeno

podušje, prestadoše da ga spominju.
I Jagoš je, kao i Dragoš, poveo sto pedeset konjanika. Među njima

je bila grupa od trideset beskućnika. Njih je sakupio i podvrgao svojoj
volji April Sokolović. Činilo se da mršavi ratnik ne može bez ovakve vrste
boraca Gligor i Dabić su smatrali da je to normalna pojava, a i Jagoš je

navikao na takvu vrstu ratnika.
— Ovoga puta tući ćemo svoje! — obrati se Gligor Dabiću.
— Tako je! — odvrati ratnik. — Tući ćemo svoje — razbojnike!

— Hm! Hm! — nadu obraze Gligor.
Jezdili su preko pokošenih livada i strnjika ne tražeći put. Jata vrana
i gačaca letela su ispred i iza grupe konjanika, povijajući se kao lesa i
gačući neprestano kao da ih je izdalo strpljenje što iza ratnika ne ostaju
leševi ljudski i konjski. Noću, na bivacima, sputani konji trzali su se
lupajući o zemlju prednjim nogama i frkćući, jer su slušali zavijanje
vukova izdaleka, a nablizu, kraj bivaka, osećali miris njihovih tragova.
Rika jelena razlegla se po proplancima, a skičanje i groktanje divljih

svinja dopiralo je iz jaruga i vododerina. Stari borci, koji su vek proveli u
sedlu, bacali su iskosa jedni na druge unezverene poglede. Naslućujući
nove vojne pohode, paljevine i krvoproliće, osećali su kako ih hvata

potištenost.
Ratnici su prolazili pored sebarskih naselja, uzalud se raspitujući o

razbojničkim družinama. Kraj petog naselja postaviše bivak. Uskoro im
počeše dolaziti ljudi i žene noseći sir u grudvama i zemljanim loncima i u
kotaricama ovsene hlepčiće, pogačice od pekmeza, kruške, jabuke i

mušmule. Dok su muškarci gledali krupne konje i opremu na njima i divili

se ratnicima i dobrom oružju, žene udariše u trgovinu odredivši tako

visoku cenu kao da se nalaze usred Smedereva ili Beograda.

— Da li znate s kim govorite? — naduto im se obrati Gligor. — Mi
smo vojska despota Ðurđa. Mesto da nam zabadava dajete što ste

donele i da nam se zahvalite što s vama razgovaramo, vi gulite svoje
branioce! Spuštajte cenu dokle vam na loru225 nismo razgrabili robu.

394

Žene se stadoše zbijati u gomilu, privlačeći obramice sebi kao da
očekuju juriš

— Razbojnici! Pljačkaši! Obramicama ćemo po vama! — zavikaše.
— Ako nagazite na Strica, poslaće vas dođavola! — uzviknu
najgrlatija.
— Strica? Kakav je to stric? — obrati se Jagoš muškarcima.
— To ti je, brate mili, Radivoje zvani Stric. — odvrati jedan postariji
sebar.
— Ko je on i šta je?
— Vatra! Vođa razbojničke družine.
— Stric?
— Stric! Tako ga zovu. Kuda njegovi hajduci prođu, tu više ni trava
ne raste.
— Ima i Crni Marinko — dodade drugi sebar, omalen, žgoljav, sa
plitkom kapom nakrivo nameštenom na glavi. Ta dvojica imaju sijaset
ratnika i kad bi se udružili bili bi moćni kao jedna država
— Bre-e! — počeša se Dabić iza uha. — A šta rade?
— Kako šta rade? Kao i svako ko je živ. Jedu leba i piju vode. Kraj
toga udaraju namet na naselja. Ko nema ili neće da da, gine. I šta ima
dalje dase priča. Pogorela naselja tamo niz Mlavu i prema Homolju
kazaće vam bolje šta je ostalo iza Radivoja Strica i Crnoga Marinka.
April Sokolović baci značajan pogled na Jagoša.
— Ima li begunaca iz popaljenih naselja? — obrati se sebrima.
— Ima! Nema! Bili su pa otišli! Pobegli! Strah ih spopao! Život im se
prekratio! — zagalamiše sebri.
— Znate li gde su? — upita Jagoš.
— Ko?
— Hajduci
— Pa, da vidiš... — otpoče kržljavi sebar — i ne bi umeli da vam
kažemo.
— Ko će znati gde se kriju! Hajduci su to! Iskrsnu gde ih niko ne
očekuje — dobaci sebar.
Jedna žena, omalena ali kočoperna, razvika se stežući pesnice, kao
da će sama, goloruka jurišati na hajduke:
— Pih, boga ti! — uzviknu. — Eto kakvi su nam ranitelji i branitelji!
— Umukni, Spasenija! — doviknu jedan sebar.
— Umukni ti, što nisi u stanju valjano ni da pljuneš, manj na svoju
bradu! — odbrusi žena — Lakše vam je da ranite razbojnike
badavadžije, makar vam iz podrtih tureva i golotinja sevala!
Spasenija se obrati Jagošu:
— Muža su mi ubili!
— Nisu bili venčani. Živeli divlje! Lepo joj skapa srce za tuđim
čovekom.

395

— Posekli su i kaluđera, pa nije mogao da nas venča — nastavi
žena, presecajući pogledom gomilu seljaka. — Ja ću s vama i, krsta mi,
pronaći ću leglo razbojnika, da osvetim moga Timotija!

— Hoćeš bedu da nam navučeš na vrat. — viknu kržljavi sebar.

Ostali mu se pridružiše:
— Stric i Crni spaliće nam naselje! Sve će nas pobiti! Da nas bog
ukloni od izdaje!
April Sbkolović doviknu Spaseniji:
— Umeš li da jašeš konja?
— Umem, ako mi ne date kakvog namćora.226 — odvrati žena
brišući palcem i kažiprstom krajeve usta.
April se obrati Jagošu:
— Izgleda da celo naselje jatakuje hajducima.
— U pravu si — reče vitez. — Ostaćeš ovde sa dvadeset ljudi. Ako
primetiš da seljaci dimom ili na neki drugi način daju znake, spali naselje,
a od muškaraca svakog desetog obesi.
Uskoro Jagoš pođe niz Mlavu da najpre obiće opustošena naselja, a
zatim po tragu da krene za razbojnicima. Među ratnicima je jahala i
Spaeenija. Uz put Jagoš od žene doznade da je svakom naselju koje ne
jatakuje razbojnicima propast pisana.
— Tako je to u ovom kraju. — govorila je žena — Ako nisi hajduk
moraš biti jatak. A čim vidiš neoštećeno naselje, znaj da su jataci u
pitanju. Moj čovek i još sedamnaest seljaka glave su izgubili, jer nisu hteli
da imaju posla s razbojnicima. I kolibu su nam izgoreli, prasad i kokoške
pohvatali i odneli Seme im se zatrlo dabogda!
Vitez se nevoljno osmehnu. On se seti reči staroga despota i
potpuno shvati posledice moralnog pada. Strahote rata i ropstva
poremetile su, izopačile i razrile sve obzire, ustaljene navike i osećanja
odgovornosti. Zlo stanje o kome je Ðurađ govorio nije mimoišlo ni sebre
Uzdahnuvši, vitez reče:
— Kakvo se dobro može očekivati od zemlje gde caruju jataci i
hajduci!
— Opet nije sve propalo. — dobaci Spasenija — Narod navikao da
se bije, da brani svoje i otima tuđe. Sad nema Turaka, pa eto, navalilo da
se između sebe gloži... I da ti kažem: od tolikih muka i, tako reći, dizanja
iz mrtvih, narod se malo ispoganio!
— Istinu govori — umeša se Dabić u razgovor. — Pametna i otresita
žena...
— Biće da je tako — odvrati Jagoš.
Dabić se zagleda u Spaseniju:
— Ti kao da si knjige učila? Jesi li pismena? Umeš li da sričeš?227
— Da me bog ukloni od toga — šeretski se osmehnu žena. — I
ovako mi glava puca od briga!

396

Rešen da u korenu satre i hajduke i jatake, Jagoš svojski navali na
posao. U izviđanje je slao najsposobnije ratnike, pa je nekoliko puta i
sam zalazio u prostrane šume i čestare. Sad već siguran da neće učiniti
promašaj, zaredi da mlati seljake po neoštećenim naseljima i najposle
doznade gde se nalazi skrovište Radivoja Strica. U međuvremenu,
pristigao je i April Sokolović sa svojim pratiocima. Lukavi ratnik izvideo je
mesto, pronašao tragove i prolaze i stvorio plan kako da se smaknu
stražari.

Razbojnici su se skrivali u jednoj uvali opkoljenoj šibljem i
šumarcima. Izdaleka, pa ni izbliza, nije se moglo naslutiti da se u tolikom
gustišu nalazi proplanak. Nekoliko kozjih staza vijugalo je skoro
neprimetno duž potočića i mimo bokore zove, leske i drena.

— Noćas ćemo ih dići s legla. — obrati se April Jagošu. — U gluvo
doba noći i najbolji stražari zakunjaju. Našao sam mesto kuda ćemo
proći.

Te noći dve dobro upućene strele otvorile su put prema skrovištu
razbojnika. Idući jedan za drugim kroz gusto šiblje, Jagoševi ratnici
umalo ne upadoše među pospale razbojnike, jer niko nije očekivao da su
uvala i proplanak toliko blizu. Napad je izvršen pešački i podmuklo, jer su
Jagoš i April prema slabom odblesku nekoliko vatri i neznatnoj svetlosti
zvezda procenili da u bivaku leži bar tri stotine razbojnika. Brzina napada
i žestoki udarci namah uneše pometnju među bunovne razbojnike. Vika
se pretvarala u neljudske krikove i preneražene glasove. Prema bežanju,
smucanju i sudaranju. April i Jagoš uvideše da nemaju posla s pravim
ratnicima Prestrašeni razbojnici ginuli su skoro ne braneći se, dok su
drugi pokušavali da nađu prolaze kroz čestar i izgube se u mraku. Vreva,
jauci i zapomaganje uskoro prestadoše i u bivaku nastade mir.

— Dobro smo ih potkratili. — reče Dabić — Bar trećinu smo pobili.
— Mogli smo i bolje i više da nije pomrčina, da smo ih napali po
danu, da smo ih valjano zaopkolili i da nas je bilo više — dodade Gligor.
— Da je bilo ovo i ono i nešto treće, ispalo bi četvrto! — primeti
Jagoš.
— Mnogi su pobegli. Noćas ih ne možemo goniti. — reče April.
— Neka — odvrati Jagoš. — Sutra, po danu, krenućemo za njima.
— Eh! — uzdahnu Spasenija. — Stric vam ispred nosa uteče!
Svojim sam očima videla kako je zamakao u čestar, baš onde. Da sam
imala nešto u rukama da ga mlatnem, a ovako...
— Sutra ćemo mi već njega... — dobaci Dabić.
Nekoliko ratnika, koji su ostali na bregu kod konja, dotrčaše vičući:
— Ljudi, gore naselja! Požar! Vi mlatite po jednim razbojnicima, a
drugi dole sve popališe...
— Kako? Gde?
— Izađite na breg pa ćete videti!

397

— Bog i duša, to je Crni Marinko! — uzviknu Spasenija.
— Kakav Crni Marinko! Ono je vojska dole. Konjanici. — odvrati
jedan konjušar.
— Gospode, nisu valjda opet Turci! — prekrsti se Toma Bunardžija.
Ratnici žurno napustiše uvalu i izbiše na breg.
Na tri mesta besneo je požar. Rumeni odsjaji na mračnom nebu
naglo su se uvećavali, jer je vatra, pored koliba, dohvatila stogove sena i
slame, ograde, voćnjake i šumarice. Izdaleka se čula vika i
zapomaganje.
— Na konje!—viknu Jagoš.
Ratnici pojahaše i sjuriše se niz breg. Konji, naviknuti na teranje po
mraku i bespuću, grabili su preko njiva i strnjika preskačući žbunove i
panjeve, dok ne uleteše u oblak dima. Iza jednog šumarka Jagoš
zaustavi svoje ratnike. Prvo naselje bilo je na domaku.
— Dabić i Bunardžija napred! — reče. — Pođite malo kroz dim i
izvidite šta se tamo događa.
Dva ratnika obodoše konje.
— Pogledajte da li vam se mačevi lako vade iz korica. — obrati se
Jagoš ostalima. — Zapnite samostrele i budite spremni. Izgleda da ćemo
imati posla sa velikom grupom razbojnika.
— Ugarski ratnici! — viknuše.
Međutim, vatra je dohvatila šiblje i bokore zove i leske kraj naselja i
počela naglo da se širi prema bukovoj šumi. Iz beličastih oblaka dima
sve više su izbijali plameni jezici. Slepi miševi leteli su tamo-amo pišteći
pomamno.
Dabić i Bunardžija dojuriše u trku.
— Šta? — dreknu Jagoš.
— Ugri! Pale naselja i kolju sve odreda! Videli smo grdne leševe
ljudi i žena! — dodade Dabić.
Jagoš i April ukrstiše poglede.
— Tu smo, znači! — reče vitez — Knezu Hunjadiju prohtelo se da
malo i po Srbiji provršlja! Čujte, ratnici, — podviknu — pred nama su
razbojnici druge vrste!
— Ugri! Ugri! Ugarski ratnici!
— Napašćemo ih žestoko, hajdučki! — nastavi Jagoš.
— Koliko ih ima? — obrati se April Dabiću.
— Ne znam... Videli smo jednu grupu na drugom kraju naselja. Peku
ovce na ražnjevima. Iza njih, dalje, ima još nekoliko grupa.
— Biće ih bogme bar dve stotine! — dobaci Bunardžija. — Peku
ovce i leškare kraj vatri kao da odavde do Smedereva nigde srpskog
ratnika nema.
— Misle oni da se niko neće usuditi da ih napadne! Toliko su silni i
oholi! — reče Jagoš. — Ovo im je sigurno izvidnica, a iza nje je zagustilo

398

od ratnika... Pošli su da nas kazne što despot nije hteo da pogazi
zakletvu i da pljune na svoju vitešku reč! Hoće da nas satru jer nismo
hteli da metnemo glavu na panj u njihovu korist! — vitez povišenim
glasom nastavi: — Pazite dobro... Ovo nije obična razbojnička družina
nego ratnici koji znaju kako se treba boriti. Zbog toga, tucite se kao
nekad s Turcima, žestoko i bez kolebanja! Sudbina je da baš naša grupa
otpočne rat sa Ugrima...

Srpski ratnici se podeliše u dve grupe. Odavno navikli na prepade,
zaobiđoše sa dve strane razbuktale šumarice, i skoro u isti mah stvoriše
se na drugom kraju naselja gde vatra nije doprla i gde su ugarski ratnici
sedeli na zemlji ili leškarili.

Na jednom kraju stražari su bežali prema bivaku vičući iz sveg
glasa. Za njima su jurili srpski konjanici pod Jagošem i Dabićem. Ugarski
ratnici smesta dočepaše oružje i prihvatiše borbu. I dok su se jedni tukli
peške, drugi su se već bacali na osedlane konje i priticali im u pomoć.
Videvši pred sobom mali odred konjanika, Ugri ih stadoše potiskivati
žestokim naletima i brzim udarcima. Ali kad ih s leđa napadoše April i
Bunardžija sa svojom grupom, namah se zbuniše i počeše uzvikivati:
„Farkaš! Farkaš!“ Mada već svi na konjima, davali su sve slabiji otpor.
Jedna grupa jurnu prema šibljaku s namerom da se probije i zamakne u
mrak. Ali otud ih neočekivano zasu kiša strela. Nekakvi pešaci, vitlajući
dugačkim lukovima i močugama, nadadoše strahovitu graju i u gomilama
jurnuše prema ugarskim konjanicima. Preneraženi ugarski ratnici,
udarivši natrag, naleteše na Jagoša, onda okrenuše ulevo. Tamo ih
dočeka April Sokolović. Nisu znali na koju stranu da se okrenu. U tom
metežu jedni popadaše s konja mrtvi i izranjavljeni, drugi baciše oružje i
predadoše se.

Cela izvidnica kneza Jovana Hunjadija bila je uništena. Od dvesta
dvadeset konjanika spaslo se svega nekoliko, pa i oni većinom s
ranama. Zarobljeno je dvadeset i osam ratnika Jagoš naredi svojima da

ih povežu.
— Odvešćemo ih u Smederevo despotu Ðurđu! — reče. — Njemu

neka kažu ko ih je poslao u Srbiju da pale naselja.
— More despot će ih pustiti! Znaš, Ugri su to, verovatno Hunjadijevi.

— reče Dabić.
— Ovde da ih pobijemo! — dobaci Toma Bunardžija.
— Ni pomena! Odbi! — viknu Jagoš. — Ni reči više da ne čujem! A

sad da vidimo kakva je ono pešačka sorta što nam priteče u pomoć?
Međutim, osim nekoliko mrtvih i dvojice ranjenih od „pešaka" nije

bilo ni traga.
— Svi se razbežali! — reče Spasenija pojavljujući se iza jednog

povećeg žbuna.
— Zar si tu, i, ovaj, živa!? — obrati joj se Dabić.

399

— Da, brate, i to življa nego ikad! — odvrati žena.
— I gledala bitku?
— Gledala...
Ranjeni „pešaci", snebivajući se i zamuckujući, stadoše okolišiti da
kažu ko su i kome pripadaju. Najposle, valjda uverivši se da im ne preti
opasnost, progovoriše.
— Hajduci smo i šta tu ima! — reče jedan, omaleni dežmekast,
pipajući čvorugu na glavi odakle je obilato tekla krv, zalivajući mu oči, lice
i brkove.
— Ko vam je starešina! — upita Jagoš?
— Novak...
— Koji Novak?
— Novak, brate! Zovu ga Sebar. Bio je i među Ugrima, pošto se
spasao iz ruku proklete Jerine još u vreme kad se Smederevo zidalo.
Ispod vešala joj je utekao.
Jagoš i April se pogledaše.
— Odsad si naš — reče Jagoš hajduku. — Kad ti rana zaraste,
odvešćeš nas svome starešini.
Međutim, drugi hajduk je ranjen u trbuh, izdisao.
— Kako ti beše ime? — upita April prvog ratnika.
— Milija Dumbelija!
— Dumbelija?
— Eto! Tako su zvali moga dedu, pa oca, i to se prenelo na mene...
— Otkud ispadoste da napadnete ugarske ratnike?
— E pa... znate, ova naselja nas drže. Kad smo ugledali požar,
mislili smo da ih pale Radivoje Stric i Crni Marinko. I krenuli smo da ih
kaznimo...
— I?
— Kad smo se primakli, Novak uzviknu: „Gospoda mu, ono su
ugarski ratnici! Udrite po njima…" Eto, tako je bilo. Borili smo se. Mene
zveknulo po glavi, a ostali se, kao što vidiš, posle bitke razbežali.

400