Jesenja republika - Brian McClellan

Naziv originala: Brian McClellan THE POWDER MAGE TRILOGY #3: THE AUTUMN REPUBLIC Copyright © 2015 by Brian McClellan Map by Isaac Stewart All Rights Reserved Translation Copyright © 2021 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

Za mamu Zato što me je gurala u dobrom pravcu i zbog toga što je sve ovo učinila mogućim

JESENJA REPUBLIKA POGLAVLJE 1 Feldmaršal Tamas stajao je na ruševinama Kresimove katedrale u Adopestu. Nekada velelepno zdanje sa zlatnim tornjevima, koje se dostojanstveno uzdizalo iznad okolnih zgrada, svelo se na gomilu krša po kom je rovarila mala vojska zidara u potrazi za upotrebljivim mermerom i krečnjakom. Ptice koje su nekad svijale gnezda na pomenutim tornjevima sad su besciljno kružile nebom, dok je Tamas proučavao ruševinu u svetlosti izlazećeg sunca. Razaranje je bilo delo elementarne magije privilegovanog. Granit je isečen s gotovo nehajnom ravnodušnošću. Čitavi delovi katedrale istopljeni su znatno vrelijom vatrom od one u srcu bilo koje topionice. Tamasu je pripala muka od tog prizora. „Izdaleka izgleda gore”, rekao je Olem. Stajao je pored Tamasa, s rukom na dršci pištolja ispod kaputa. Pogledom je pretraživao ulice u potrazi za brudanijskim patrolama. Zborio je mimo cigarete stisnute između usana. „Ovo je sigurno bio stub dima o kom su javljale izvidnice. Ostatak grada je netaknut.” Tamas je mrko pogledao telohranitelja. „Ova katedrala je starija od trista godina. Građena je šezdeset leta. Ne osećam se nimalo bolje što su prokleti Brudanijanci napali Adopest samo da bi srušili katedralu.” „Mogli su da sravne sa zemljom čitav grad. Nisu to učinili. Ja bih to nazvao srećnom okolnošću, gospodine.”

Olem je, naravno, imao pravo. Dve nedelje su jahali najvećom brzinom, opasno ispred Sedme i Devete brigade i novih saveznika iz Deliva, da bi saznali sudbinu grada. Tamasu je laknulo kad je video da Adopest nije razoren. Ali bio je u rukama brudanijske vojske, a on je morao da se šunja vlastitim gradom. Nije bilo reči koje su mogle da izraze njegov gnev. Suzbijao je taj bes. Pokušavao je da se kontroliše. Pre nekoliko sati stigli su do oboda grada. Šunjali su se ulicama pod okriljem noći. Mora da se organizuje, da pronađe saveznike, izvidi neprijatelje i da sazna kako je čitav grad mogao da padne u brudanijske ruke, bez ikakvih znakova borbe. Jame mu, Brudanija je hiljadu trista kilometara daleko! Da li ga je još neki član saveta izdao? „Gospodine”, rekla je Vlora. Upravila je njegovu pažnju ka jugu. Stajala je iznad njih, na ostatku potpornog luka. Posmatrala je Dopunsku reku i stari deo grada iza nje. Nosila je kaput, kao Tamas i Olem, da bi sakrila adransku uniformu. Zatakla je tamnu kosu pod trorogi šešir. „Eno brudanijske patrole, u pratnji privilegovanog.” Tamas je pogledom premeravao krš i razmišljao o rasporedu ulica ka jugu. Planirao je zasedu za brudanijsku patrolu. Izgnao je tu pomisao iz uma. Za takvu akciju mu je potrebno više ljudi. Isprednjačio je samo s Vlorom i Olemom. Mogli su da unište patrolu, ali bi vatreni okršaj prizvao sve vojnike iz okoline. „Potrebni su nam vojnici”, rekao je. Olem je otresao pepeo s cigarete po oltaru srušene katedrale. „Pokušaću da pronađem narednika Oldriča. Petnaestorica mojih pripadnika Oka sokolovog su s njim.” „To bi bio dobar početak”, odvratio je Tamas. „Mislim da bi trebalo da se javimo Rikardu”, predložila je Vlora. „Da saznamo šta se dogodilo ovom gradu. On ima upotrebljive ljude.” Tamas je klimanjem glavom pozdravio njen savet. „Učinićemo to kad za to dođe vreme. Jame mi. Trebalo je da povedem čitav barutni kabal sa sobom. Želim da posetim Rikarda s više ljudi.” Ne znam da li nam je okrenuo leđa. Prepustio je Tanijelovo onesvešćeno telo Rikardovoj brizi. Ako je neko naškodio njegovom dečaku...

Progutao je knedlu i pokušao da uspostavi kontrolu nad podivljalim srcem. „Šta je sa Sabonovim učenicima?”, pitao je Olem. Sabonu je, pre smrti, poveren zadatak da osnuje školu za barutne magove severno od grada. U prvim izveštajima stajalo je da obučava više od dvadeset ljudi s nešto talenta i da ih je učio kako da pucaju, da se bore i kontrolišu svoje moći. Imali su samo nekoliko meseci obuke. To će morati da bude dovoljno. „Magovi na obuci”, složio se Tamas. „Ako ništa drugo, pronaći ćemo Telaver pre nego što posetimo Rikarda.” Krenuli su preko Dopunske reke u prohladnu zoru, dok su se ulice punile narodom. Tamas je zapazio da brudanijske patrole ne diraju građane, iako su brojne. Niko nije zaustavio njega i njegove pratioce. Izašli su iz grada kroz zapadnu kapiju da bi stigli do severnih predgrađa. Tamas je video brudanijske brodove na reci i njihove visoke katarke u zalivu na jugu. Kanal za prelazak preko planina koji je načinio Rikardov sindikat po svoj prilici bio je završen. Nije bilo drugog načina da toliko okeanskih brodova stigne do Dopunskog mora. Video je i nebrojeno mnogo uništenih crkava i manastira. Činilo mu se da svaki drugi gradski blok krasi gomila krša na mestu razrušene bogomolje. Nije mogao da se ne zapita šta se desilo sa sveštenicima i sveštenicama koji su ih nastanjivali, i zašto su baš oni postali meta privilegovanih iz Brudanije. To je bilo pitanje za Rikarda. Pešačili su ka severu do škole na obali Dopunske reke, starog zdanja od cigle pretvorenog u streljanu. Vlora je uhvatila Tamasa za ruku kad su prešli preko reke. U njenom dodiru je bilo panike. Tamasu je zastao dah. Prozori na spavaonici iznad škole behu razbijeni, a ulazna vrata su visila na šarkama. Drvena tabla ukrašena srebrnim buretom baruta, simbolom barutnih magova, oborena je sa svog mesta iznad vrata. Ležala je slomljena u blatu. Školsko dvorište i strelište bili su tihi, napušteni i zarasli u travu.

„Vlora”, rekao je Tamas, „pođi južnom stranom pored reke. Oleme, obiđi zgradu sa severa.” Krenuli su bez pitanja posle „da, gospodine”. Vlora je skinula šešir. Šunjala se po visokoj travi, dok je Olem nastavio put niz ulicu pored škole. Bezbrižno je šetao pre nego što je prešao preko strelišta da bi se približio školi odozgo. Tamas je sačekao da zauzmu položaje, pre nego što je oprezno nastavio stazom ka školi. Otvorio je treće oko da bi se zagledao u Drugo. Tragao je za tragovima magije, ali ih nije našao. Ako ih iko vreba, to nisu privilegovani ili obdareni. I nije mogao da oseti nijednog barutnog maga, kad smo već kod toga. Zašto je škola prazna? Poverena je Telaver. Bila je barutni mag s malo sirove moći, ali s izuzetnim tehničkim veštinama. Te osobine su je činile savršeno pogodnom za obuku regruta. Zar nije mogla da ih povede u ilegalu po dolasku Brudanijanaca? Jesu li napadnuti? Tamas je potegao pištolje dok se približavao školi. Zastao je samo da bi posuo jezik crnim prahom. Barutni trans je prožeo njegovo telo. Vid, sluh i čulo mirisa su mu se izoštrili, a bolovi od dugog jahanja su otupeli iza zavese satkane od energije. Tihi zvuk ispunio mu je uši. Jedva ga je čuo od tihog glasa Dopunske reke. Nije mogao da odredi njegov izvor, ali poznavao je miris koji mu je dražio nozdrve. Podsećao je na gvožđe i trulež. Namirisao je krv. Pogledao je kroz prozor škole. Sjaj jutarnjeg sunca sprečio ga je da išta vidi u tami. Tihi zvuk je prerastao u urlik u transom osnaženim ušima. Miris smrti ispunio ga je užasom. Šutnuo je ulazna vrata, s pištoljima u rukama. Zastao je na ulazu. Čekao je da mu se oči naviknu na polumrak. Oprez se pokazao kao bespotreban. Predvorje je bilo prazno. U zgradi je vladala tišina - izuzev zujanja hiljada muva. Letele su okolo, udarajući o prozore. Vratio je pištolje za pojas da bi vezao maramicu oko usta i nosa. U predvorju nije bilo leševa, i pored muva i zadaha. Mrlje boje rđe na podovima i zidovima bile su jedini tragovi nasilja. Ljudi su ovde pobijeni, a tela odvučena.

Pošao je tragom krvavih mrlja. Zalazio je sve dublje u staru fabriku. Stiskao je pištolj u ruci. Fabrička hala, ogromna prostorija koja je nekada nesumnjivo bila mesto na kom su švalje neumorno šile na desetinama stolova, bila je gotovo prazna. Ostalo je samo desetak stolova duž jednog zida. Ovde je bilo manje muva. Letele su oko pola tuceta mrlja i barica boje rđe na mestima na kojima su ljudi umrli. Jezivi trag je vodio preko poda hale do zadnjih vrata u ćošku. Tamas se okrenuo u pravcu zvuka i podigao pištolj. Ugledao je Vloru, koja je silazila niz stepenice što su vodile ka spavaonicama. Na stepenicama je bilo mnogo krvi. „Šta si pronašla?” pitao je Tamas. Glas mu je jezivo odjekivao u velikoj odaji. „Muve.” Vlora je pljunula na pod. „Muve, i polovina zadnjeg školskog zida nedostaje. Videla sam mnogo tragova vatre. Neko je gore detonirao najmanje dva roga baruta.” Opsovala je ispod glasa. To je bila jedina pukotina u njenom profesionalnom držanju. „Šta se ovde desilo?” pitao je Tamas. „Ne znam, gospodine.” „Nema leševa?” „Nijednog.” Tamas je ozlojeđeno zaškrgutao zubima. Ima mnogo krvi - ona je privukla muve. U ovoj zgradi su, ne tako davno, izginule desetine ljudi. „Odvukli su tela pozadi”, rekao je Olem. Glas mu se zaorio halom kad je ušao na mala vrata na drugom kraju sobe. Pokazao je na pod kad su mu Tamas i Vlora prišli. Linije boje rđe preklapale su se u zadnjem delu zgrade i nestajale u visokoj travi, između škole i Dopunske reke. „Ko god da je ovo učinio”, rekao je Olem, „počistio je za sobom. Nisu ostavili tela koja bi pripovedala priču.” „Priča je ipak ispričana”, oštro će Tamas kad se žurnim korakom vratio u prostoriju. Prošao je kroz fabriku i izašao napolje, razgoneći muve ispred sebe. „Napali su glavni ulaz.” Pokazao je na krvave mrlje i rupe od kuršuma na zidu. „Pobili su pitomce na straži i zauzeli

fabričku halu. Naši magovi su pružili poslednji otpor na spratu. Koristili su barut koji im je stajao na raspolaganju...” Glas mu je pukao. Bio je odgovoran za ove ljude. Bili su njegovi potomci, budući barutni magovi. Neki su bili seljaci, dvoje su bili pekari. Jedan je bio bibliotekar. Nisu prošli borbenu obuku. Poklani su kao ovce. Mogao je samo da se moli da su poveli nekoliko neprijatelja sa sobom u smrt. „Smrt je krvavi slikar, a ovo je njegovo platno”, tiho će Olem. Zapalio je cigaretu, duboko udahnuo i ispustio dim na zid. Gledao je kako muve beže od njega. „Gospodine”, rekla je Vlora. Prošla je pored Tamasa i podigla nešto s poda. Predala je Tamasu okrugli komad kože, s rupom u sredini. „Izgleda da je bio iza vrata. Promakao je čistačima. Znate li šta je ovo?” Tamas je otpljunuo da bi se oslobodio gorkog ukusa u ustima. „To je kožni zaptivač. Moraš da ih imaš ako si naoružan vazdušnom puškom. Ispao je iz nečijeg pribora.” Vazdušna puška. Oružje za ubijanje barutnih magova. Ubice su bile dobro opremljene. Tamas je bacio zaptivač i zatakao pištolj za pojas. „Oleme, ko je još znao za adresu škole?” „Pored barutnog kabala?” Olem je valjao cigaretu između prstiju. „To nije bila strogo čuvana tajna. Naposletku, tabla je stajala iznad ulaza.” „Ko je znao za nju po prirodi posla?”, pitao je Tamas. „Nekoliko ljudi iz Generalštaba i Rikard Tamblar.” Decenijama je poznavao ljude iz Generalštaba. Verovao im je. Morao je da im veruje. „Želim odgovore, čak i ako neko mora da krvari da bi ih dao. Pronađi Rikarda Tamblara.”

POGLAVLJE 2 Plemeniti ratnici rada, najveći radnički sindikat u Devetki, imali su sedište u starom skladištu u Industrijskoj četvrti Adopesta, nedaleko od mesta na kom se Dopunska reka ulivala u istoimeno more. Tamas je posmatrao zgradu s izvesnom zebnjom. Stotine ljudi su ulazile u nju i izlazile iz nje. Razgovor s Rikardom, a da ne bude viđen i verovatno prepoznat, biće gotovo nemoguć poduhvat. I taj razgovor bi veoma lako mogao postati krvav. Nije želeo da ga vodi na mestu na kom će Rikardovi stražari moći da čuju vrisku. Čekao bi da padne noć i pratio Rikarda do kuće da mu srce nije tako mahnito lupalo u grudima. „Možemo da zakažemo sastanak, gospodine”, predložio je Olem, nehajno naslonjen na dovratak. Stražar sindikata ih je namršteno posmatrao s druge strane ulice. Olem mu je mahnuo i ponudio cigaretu. Sindikalac je nakrivio obrvu i skrenuo pogled. Izgubio je zanimanje za njih. „Neću zakazati sastanak”, odvratio je Tamas. „Ne želim da zna da dolazimo.” „Mislim da će saznati na ovaj ili onaj način. Ima dvadeset naoružanih ljudi samo u ovoj ulici.” „Izbrojao sam osamnaestoricu.” Olem je posmatrao prolaznike s lažnom nezainteresovanošću. „Strelci na prozoru iznad radnje, trideset koraka levo od vas, gospodine.” „Ah.” Tamas ih je ugledao krajičkom oka. „Nešto je uplašilo Rikarda. Pred starim sedištem nije bilo više od četiri stražara.” „Je li moguće da zazire od Brudanijanaca?” „Ili od mog povratka. Eno Vlore. Idemo.” Krenuli su niz ulicu. Trudili su se da ne privuku pažnju sindikalaca na straži. Pridružili su se Vlori na vratima male pekare. Tamas je

gledao vekne hleba na tezgi, pitajući se šta je bilo s Mihalijem. Je li još na jugu, s glavninom vojske? Naravno da je tamo. Adopest bi dosad bio sravnjen sa zemljom da Mihali ne zadržava Kresimira. Uželeo se šefove čorbe od bundeve. Vlora ih je provela kroz pekaru na zadnji izlaz. Našli su se na blatnjavom i prljavom sokaku. „Ovuda”, dobacila im je preko ramena dok su hitali sokakom. Tamas je gacao po nečisti. Trudio se da zanemari smrad. Industrijska četvrt je bila daleko najprljaviji deo grada - a sokaci su bili najgori. Prošli su kroz još tri sokaka. Popeli su se na jednospratnicu gvozdenim merdevinama, sišli i stigli do zadnjeg ulaza u sedište sindikata. Dva sindikalca su stražarila pored vrata leđima okrenuta zidu. Pognuli su šeširima pokrivene glave kao da spavaju. Tamas je po tragovima u blatu oko njih procenio da je došlo do kratke borbe i da je Vlora savladala stražare bez po muke. „Da li su mrtvi?”, pitao je Olem. Bacio je cigaretu u blato pre nego što je potegao pištolj. „Onesvešćeni su.” „Dobro je”, rekao je Tamas. „Pokušajte da nikog ne ubijete dok budemo ulazili. Nismo sigurni da nas je Rikard izdao.” Lično ću ga ubiti ako jeste. Spustio je ruku na vrata. Olem ga je zaustavio. „Oprostite, gospodine, ali mi idemo prvi.” „Ne mogu...” „To je moj posao, gospodine. U poslednje vreme niste mi dozvoljavali da ga obavljam.” Tamas se ugrizao za jezik. Telohranitelj je izabrao grozan trenutak za iskazivanje neposlušnosti, ali imao je pravo. „Samo napred.” Olem se vratio posle neka tri minuta. „Gospodine. U našim je rukama.” Prošli su kroz nekoliko hodnika i dve sobe za poslugu pre nego što su ušli kroz sporedni ulaz Rikardove kancelarije. Vođa sindikata je sedeo za stolom u zamrljanom sakou, neuredne brade i gnevnog

pogleda. Vlora je stajala pored njega. Nišanila mu je potiljak pištoljem. Rikard je tresnuo obema rukama o sto kad je ugledao Olema. „Šta ovo znači? O čemu ste razmišljali...” Zinuo je od čuda i ustao. Vlora mu je spustila ruku na rame da bi ga vratila u stolicu. „Tamase? Živ si?” „Ne zvučiš previše iznenađeno”, rekao je Tamas. Zatakao je pištolj za pojas i dao znak Vlori da skloni ruku s Rikardovog ramena. Olem je stao pored glavnih vrata. Rikard je duboko uzdahnuo. Lutao je pogledom između Tamasa i Olema. Tamas je pokušavao da proceni je li to nervoza izdajnika ili šok zbog njegovog iznenadnog dolaska. „Čuo sam da si još živ, ali ne iz pouzdanih izvora. Ja...” „Šta se desilo s mojom školom za barutne magove? I gde je moj dečak?” „Tanijel?” „Imam li još kojeg?” „Imaš li?” „Nemam.” „Ja... pa, ne znam gde je.” „Bolje bi ti bilo da mi sve brzo objasniš.” Tamas je dobovao prstima po pištolju za dvoboj s drškom od slonovače. „Naravno, naravno! Mogu li da te ponudim vinom?” Tamas je blago nakrivio glavu. Rikard kao da nije bio svestan da će mu kuršum prostreliti lobanju posle prve pogrešne reči. „Govori.” „To je veoma duga priča.” „Skrati je.” „Tanijel se probudio iz kome. Urođenica ga je vratila u život nedugo posle tvog odlaska na jug. Njih dvoje su otišli na front. Pomagao je da se on održi, ali je izveden pred vojni sud zbog neposlušnosti. Izbačen je iz vojske. Unajmila su ga Adomova krila, ali je ubio pet vojnika generalice Ket u samoodbrani. Zatim je nestao.” Tamas se ljuljao na petama. Vrtelo mu se u glavi. „I sve to se dogodilo za poslednja tri meseca?” Rikard je klimnuo. Bacio je pogled na Vloru, preko ramena.

„I ne znaš gde je?” „Ne znam.” „A šta se desilo sa školom?” Rikard se namrštio. „Nekoliko nedelja nisam dobio glasa od njih. Pretpostavljao sam da je sve u redu.” Jesenja republika Tamas je pokušao da pročita Rikardov izraz lica. Taj čovek se obogatio zahvaljujući prijatnom utisku koji je ostavljao na osobe u svojoj okolini - izglađivao je nesporazume i okupljao ljude oko zajedničkog posla. Uprkos tome, bio je grozan lažov. Tamas se još više zabrinuo zbog činjenice da ga Rikard nije lagao. Olemov uzvik zaprepašćenja bio je jedino upozorenje koje je Tamas dobio. Okrenuo se i ugledao ženu koja je udarila Olema u koleno. Telohranitelj je pao na pod s psovkom na usnama. Žena je skočila na Tamasa s bodežom u ruci. Kretala se neverovatnom brzinom. Tamas ju je uhvatio za zglob i gurnuo od sebe - bolje reći, pokušao je. Naglo je uzmakla za korak. Bacila je bodež i uhvatila ga drugom rukom. Napala je Tamasovo grlo. Nož je zamalo promašio zato što je Vlora postrance udarila u ženu. Tresnule su u Rikardovu policu s knjigama dovoljno snažno da se ona sruši na njih. Olem je ustao. Probio se kroz metež i uhvatio ženu za okovratnik, samo da bi dobio udarac u međunožje. Presamitio se u struku i leđima udario u zid. Tamas je stao iza žene. Spremao se da je upuca da bi je onesposobio. „Fel, prestani!”, dreknuo je Rikard. Žena je smesta prestala da se bori. Tamas je podigao Vloru i Olema na noge, ne prestajući da nišani ženu u Rikardovoj službi. Ona se uspravila u sedeći položaj, nasred pale police za knjige. Smrknuto je posmatrala pištolj u Tamasovoj ruci. „Prokletstvo, Fel”, rekao je Rikard. „Šta te je, jame mi, spopalo?” „Bili ste u opasnosti, gospodine”, odvratila je Fel. „Jesi li pokušala da ubiješ feldmaršala?” Felini obrazi su blago pocrveneli. „Žao mi je, gospodine. Nisam ga prepoznala otpozadi. I ne, samo sam pokušala da ih

onesposobim.” „Zamahnula si nožem ka mom licu!”, rekao je Tamas. „Sečivo ne bi prodrlo duboko. Veoma sam odmerena i precizna.” Tamas je osmotrio Vloru i Olema. Vlora je imala sve tamniju modricu na obrazu od udarca u policu za knjige. Olem je tiho psovao, držeći se za međunožje. Ova žena je bez trunke straha napala tri nepoznate, naoružane osobe sa skromnim ciljem da ih onesposobi? Oborila je Olema u deliću sekunde i zamalo nije savladala Tamasa, iako je goreo u barutnom transu niskog intenziteta. „Vidim da unajmljuješ kvalitetnije ljude”, Tamas se obratio Rikardu. Ovaj je seo za sto i zario lice u šake. „Znaš, mogao si da zakažeš sastanak.” „Ne, gospodine. Nije mogao”, rekla je Fel sa svog mesta na podu. „Mesecima je odsustvovao. Tuđinska vojska vlada gradom. Nije znao kome može da veruje.” Rikard se mrštio na nju. Taj izraz je brzo skliznuo s njegovog lica. Shvatio je o čemu se radi. „Auh. Misliš da sam prodao grad Brudanijancima, zar ne?” „Znam”, rekao je Tamas, „da strana vojska vlada gradom i da sam ključeve gradskih vratnica ostavio tebi, Sopstveniku i Ondrausu.” „U pitanju je prokleti lord Klermont.” Na Tamasa je došao red da se namršti. „Gospodar lorda Vetasa? Zar Adamat nije uklonio tog nitkova?” „Adamat je obavio sjajan posao”, rekao je Rikard. „Lord Vetas je mrtav, a njegovi ljudi mrtvi ili u bekstvu. Slomili smo ga, samo da bi njegov gospodar stigao s dve brigade brudanijskih vojnika i polovinom njihovog kraljevskog kabala.” „I niko nije branio grad?” Rikardove nozdrve su se raširile. „Pokušali smo. Ali... Klermont nije došao da osvaja. Ili je tako rekao. Tvrdi da je njegova vojska ovde isključivo da bi nam pomogla da se odbranimo od Keza. Kandidovao se za položaj prvog ministra Adra.”

„Nek završim u jami ako to postane.” Tamas je počeo da šparta kancelarijom. Tuđa vojska kontroliše Adopest. Ta situacija izaziva previše problema. Moraće da obezbedi podršku svoje vojske ako želi da ih reši. A Sedma i Deveta brigada i delivski saveznici su nedeljama daleko. „Organizuj mi sastanak s Klermontom”, rekao je Tamas. „To bi mogla biti loša ideja.” „Zašto?” „Ima podršku polovine brudanijskog kabala!”, rekao je Rikard. „Znaš li ikog ko te mrzi više od kraljevskih kabala Devetke? Privilegovani će te ubiti čim te vide i baciti tvoj leš u Dopunsku reku.” Tamas je nastavio da šparta kancelarijom. Nije imao vremena za ovako nešto. Toliko neprijatelja. Toliko aspekata koje mora uzeti u obzir. „Kakve su vesti s fronta?” „Još se drže, ali...” „Šta ali?” „Već gotovo mesec dana nisam dobio valjane vesti s fronta.” „Toliko dugo nemaš kontakt s Generalštabom? Jame mi, Kežani koliko sutra mogu zakucati na gradske vratnice! Prokletstvo, ja...” „Gospodine”, Fel se obratila Rikardu. „Jeste li mu rekli za Tanijela?” Tamas se okrenuo ka Rikardu. Ščepao ga je za revere. „Šta? Šta se desilo s njim?” „Bilo je... hoću reći, čuo sam glasine, ali...” „Kakve glasine?” „Ništa pouzdano.” „Reci mi.” Rikard je spustio pogled na svoje šake pre nego što je tiho prozborio: „Priča se da je Kresimir uhvatio Tanijela i da ga je obesio o gredu u keškom logoru. Ali”, rekao je, nešto glasnije, „to su samo glasine.” Srce je tutnjalo u Tamasovim ušima. Kežani su zarobili njegovog dečaka? Obesili su ga za gredu kao komad mesa, kao strašni trofej? Prožeo ga je strah, praćen plamenom usijanog besa. Istrčao je iz Rikardove kancelarije. Gurao se kroz gomilu u glavnoj dvorani. Olem i Vlora stigli su ga na ulici.

„Gde ćemo, gospodine?” pitala je Vlora. Tamas je zgrabio dršku pištolja. „Pronaći ću mog dečaka. Izvući ću Kresimirovu utrobu kroz zadnjicu ako ne bude bio živ i zdrav.” POGLAVLJE 3 Adamat se spremao da uhapsi generala. Sedeo je truckajući se u zadnjem delu kočije i posmatrao polja južnog Adra. Zlatila su se od jesenjeg žita. Stabljike su se povijale od teškog klasja. Nežno su se lelujale na vetru. Idilični krajolik nagonio ga je na razmišljanja o porodici; o ženi i deci kod kuće i sinu kog je neprijatelj prodao u ropstvo. Ova priča možda neće imati srećan kraj. Ne, ispravio se. Ona se verovatno neće dobro završiti. Kakav luđak žuri na front da bi uhapsio generala usred rata? Vlada je u rasulu - praktično je nepostojeća - pravo je čudo što sudovi još funkcionišu na lokalnom nivou. Svi federalni slučajevi su suspendovani još od Manukovog pogubljenja. Bilo je potrebno mnogo mita i pritisaka da bi se Rikard Tamblar, savetnik s privremenim mandatom na čelu države, nagnao da potpiše nalog za hapšenje generalice Ket. Uspeli su da privole dvojicu lokalnih sudija da potpišu pomenuti nalog. Adamat se nadao da će to biti dovoljno. Kočijaš je izdao odsečnu naredbu. Kočija se naglo zaustavila. Adamat je poleteo napred iz sedišta. Pogledao je kroz prozor i ugledao žitna polja i brda koja su postepeno prerastala u planinski venac Čarvud Pajl, s dalekim planinskim vrhovima. Kroz drugi prozor video je Dopunsko more, koje se pružalo ka jugoistoku. „Zašto smo stali?” Jedan od Adamatovih saputnika promeškoljio se u snu. Nila je imala devetnaestak godina, kovrdžavu ćilibarsku kosu i tako šarmantno lice da je zasluživalo mesto na kraljevskom dvoru.

Adamat je mislio da je ona pralja. Još nije bio siguran zašto je krenula na ovo putovanje, ali je privilegovani Borbador to tražio. Otvorio je vrata i promolio glavu. Obratio se kočijašu: „Šta se dešava?” „Narednik je zapovedio da se zaustavimo.” Povukao se u kočiju. Zašto bi Oldrič zatražio da se zaustave? Bili su previše na severu da bi naišli na Adransku vojsku. Od fronta ih je delio čitav dan putovanja. Kočija se ponovo trgla napred, samo da bi stala pokraj puta, da ne bi ometala saobraćaj. Poštanska kočija je protutnjala drumom, a za njom i tri zaprege pune provijanta za front. „Nešto nije u redu”, rekao je Adamat. Nila je sanjivo trljala oči. „Bo”, kazala je, bockajući muškarca koji je spavao na njenom ramenu. Privilegovani Borbador, jedini preživeli pripadnik kraljevskog kabala kralja Manuka, samo se trgao i nastavio da glasno hrče. „Bol”, Nila ga je ošamarila po obrazu. „Ovde sam!” Uspravio se. Gole šake su mu plesale u vazduhu. Zatreptao je da bi odagnao san i polako spustio ruke. „Krvave mi jame, devojko”, rekao je. „Možda bih vas pobio da sam nosio rukavice.” „Pa, nisi”, odvratila je Nila. „Zaustavili smo se.” Bo je prošao rukom kroz neposlušnu kosu i navukao par belih rukavica, pokrivenih drevnim runama. „Zašto?” „Nisam siguran”, rekao je Adamat. „Proveriću.” Iskrcao se iz kočije. Bilo mu je drago što više neće deliti tesnu kabinu kočije s privilegovanim. Boova elementarna magija mogla je za nekoliko sekundi ubiti Adamata, Oldriča i čitav vod Adranske vojske u njihovoj pratnji. Video je kako je Bo pokretom zgloba slomio vrat Manukovom dželatu. Bo je, uprkos šarmu, bio hladnokrvni ubica. Adamat je bacio pogled na kočiju pre nego što se uspeo uz brdašce na kom je narednik Oldrič stajao s nekolicinom svojih ljudi. „Inspektore”, rekao je Oldrič klimnuvši glavom. „Gde je privilegovani?” „Bolje bi bilo da ga počneš zvati ’savetnikom’”, odvratio je Adamat.

Oldrič je zafrktao. „U redu. Gde je advokati Naleteli smo na nešto neočekivano.” „Da?” „Vojska je odmah iza onog brda”, rekao je Oldrič. Adamatu je srce zapelo u grlu. Vojska? Jesu li Kežani konačno probili front? Marširaju li na Adopest? „Adranska vojska”, dodao je Oldrič. Adamatovo olakšanje je bilo kratkog veka. „Šta rade ovde?”, pitao je. „Trebalo bi da budu u Prolazu Surkov. Da se nisu povukli čak ovamo?” „Šta se dešava?” Bo je stigao do njih. Istezao je ruke za leđima. Adamat je podsetio sebe na Boovu mladost. Najverovatnije je imao dvadeset i neku. Sigurno nije zagazio u tridesete. Privilegovani je, uprkos mladosti, imao bore od briga na čelu i staračke oči. Adamat je značajno pogledao na Boove rukavice. „Trebalo bi da se predstavljaš kao advokat”, rekao je Adamat. „Ne volim da idem okolo bez rukavica”, odvratio je Bo. Pucketao je zglobovima. „Sem toga, niko me neće videti. Vojska je još daleko.” „Nije baš tako”, rekao je Oldrič. Trznuo je glavom ka uzvišenju na putu. Nila im se pridružila. „Pođi sa mnom”, pozvao ju je Bo. Krenuli su prema bregu da bi osmotrili vojsku. Oldrič ih je pratio pogledom. „Ne verujem im”, rekao je kad su se toliko udaljili da nisu mogli da ga čuju. „Moramo im verovati”, kazao je Adamat. „Zašto? Feldmaršal Tamas se uvek snalazio bez privilegovanih koji bi ga držali za ruku.” „Tamas je barutni mag”, rekao je Adamat. „Ni ti ni ja nemamo tu prednost. A Bo je naša podrška. Biće nam potreban da bi nas izbavio iz nevolje u koju ćemo upasti ako plan ne bude funkcionisao - ukoliko generalica Ket odbije da mirno krene u Adopest da bi se suočila sa zakonom.” Oldrič je protrljao slepoočnice s obe ruke. „Jame mi. Ne mogu da verujem da sam dopustio da me nagovoriš na ovakav poduhvat.” „Hoćeš pravdu, zar ne? Hoćeš da pobedimo u ovom ratu?” „Tako je.”

„U tom slučaju moramo da uhapsimo generalicu Ket.” Bo i Nila su se vratili. Nila se mrštila, dok je Bo izgledao zamišljeno. „Šta misliš, šta se tamo dešava?”, pitao je Bo Oldriča. „Taj logor bi trebalo da bude na desetine kilometara na jugu.” „Moglo bi svašta biti”, rekao je Oldrič. „Možda su ranjenici s fronta. Možda su pojačanja. A možda su naši momci poraženi, pa se povlače.” Bo se počešao po bradi. Skinuo je rukavice privilegovanih. „Popodne je. Da su naši momci poraženi, marširali bi za Adopest. Ne znam šta je u pitanju, ali nešto nije u redu. U tom logoru nema više od šest brigada. Previše ih je za pojačanje, a premalo za čitavu vojsku.” „Trebalo bi da doznamo šta se dešava”, rekao je Adamat. „Kako?” pitao se Bo. „Jedini način da to saznamo je da odjašemo u logor. I to, uzgred budi rečeno, moramo učiniti. Idemo dole ako želim da spasem Tanijela - jame mi, ako je još živ - i ukoliko ti želiš da ti pomognem u spašavanju sina.” Bo je krenuo ka kočiji, koja ih je čekala. Nila je stajala i posmatrala Oldriča i Adamata. „Da li će nas podržati”, pitao je Oldrič Nilu, „ako nešto krene po zlu?” Nila se okrenula prema Bou. „Mislim da hoće.” „’Misliš’?” Slegnula je ramenima. „Mogao bi da plamenom prokrči put kroz nekoliko četa i da nas ostavi na poprištu.” Oldrič je pitao: „A šta ti ono beše radiš?” „Ja sam Boova - savetnikova - sekretarica”, rekla je Nila. „A šta si bila pre toga?” „Bila sam pralja.” „Tako znači.” Vratili su se do kočije. Ubrzo su nastavili put preko brda. Adamat je zanemeo kad je video adranski logor u ravnici. More belih šatora. Gledano odozgo, ličio je na užurbani mravinjak. Hiljade vojnika i pratilaca obavljale su svoje poslove.

Kočija se ponovo zaustavila kilometar i po kasnije, kad su stigli do logorskih straža. Adamat je čuo kako se stražar obraća Oldriču. „Pojačanja?”, pitao je ženski glas. „Šta? Ne, pratimo advokata po naređenju privremenog saveta.” „Pratite advokata? Zašto?” „Nemam pojma. Od mene se očekuje da ga dopratim ovde i da sazovem sastanak Generalštaba.” Boova glava je bila pored prozora. Pomno je slušao razgovor. Skinuo je rukavice privilegovanog. Držao ih je ispod prozora. Prsti su mu se blago trzali. „Pa”, rekla je stražarka glasom žene koji se dosađuje, „to će biti teže nego što si mislio.” Oldrič je zarežao. „Šta se desilo?” „Hm, pa...” Stražarka je pročistila grlo i rekla nešto previše tiho da bi je Adamat čuo. Nila je sedela preko puta njega s izrazom pune koncentracije. Oldrič je zazviždao. „Hvala na upozorenju.” Kočija je trenutak kasnije nastavila put. Adamat je opsovao sebi u bradu. „Šta se desilo?” pitao je Boa. „Jesi li ga čuo?” Bo je pogledao Nilu umesto odgovora. „Jesi li slušala kao što sam ti pokazao?” „Jesam”, odvratila je. Prešla je rukama preko haljine. Zagledala se kroz prozor. „Izgleda”, rekla je Adamatu, „da je generalica Ket optužena za izdaju. Napustila je vojsku s tri brigade. Vojska je sad u stanju građanskog rata.” Generalštab se nalazio u seoskoj kući na kilometar i po od glavnog druma. Bio je smešten usred logora šest brigada. Beli vojnički šatori širili su se oko njega u organizovanom ali labavom logorskom rasporedu. Adamat i Bo su gotovo tri sata čekali u kočiji pre nego što su pušteni unutra. Stražari su im dali do znanja da je glavni štab veoma zauzet i da razgovor s njima ne sme oduzeti više od pet minuta generalskog vremena.

Seoska kuća je imala samo jednu veliku prostoriju kamenih zidova, nisko ognjište na jednom kraju i dve uredne slamarice u uglu. Sto u središtu sobe imao je jednu prekratku nogu. Nigde nije bilo stolica. Na stolu je ležalo nekoliko mapa, ćoškova pričvršćenih pištoljima. Adamat je bacio pogled na njih, zapamtio ih je zahvaljujući savršenoj memoriji da bi ih kasnije natenane proučio. „Inspektore Adamate.” Adamat je prepoznao generala Hilansku s portreta viđenih u kraljevskoj galeriji. Nije bio visok. Mnogo se ugojio zbog komplikacija izazvanih gubitkom ruke na početku vojničke karijere. Hilanska je u četrdeset i nekoj bio heroj koji je stekao slavu kao zapovednik artiljerije u Gurlijskim ratovima. Pričalo se da je jedan od generala od Tamasovog najvećeg poverenja. Adamat je pozdravio generala klimnuvši glavom i zakoračio prema njemu da mu stisne jedinu ruku. „Ovo je savetnik Matajas”, rekao je predstavljajući Boa. „Došli smo po hitnom poslu iz Adopesta.” Bo je zamahnuo šeširom. Duboko se naklonio generalu, ali ga je Milanska jedva udostojio pogleda. „To mi je rečeno”, kazao je Milanska. „Trebalo bi da znate da rat još traje. Otposlao sam desetine glasnika iz Adra neobavljena posla zato što jednostavno nisam imao vremena da se bavim političkim pitanjima. Ovde sam zato što mi je rečeno da ste na specijalnom zadatku koji vam je feldmaršal Tamas poverio pre smrti. Iskreno se nadam da imate nešto važno da mi kažete. Bojim se da je narednik Oldrič bio veoma štur, pa ako biste mogli...” Bo se hitro oglasio, preduhitrivši Adamata. „Naravno, generale”, rekao je. Izvadio je svežanj dokumenata iz sanduka koji mu je visio na ramenu. Prelistao je nekoliko papira pre nego što je izdvojio onaj s potpisom i pečatom Rikarda Tamblara i sudija iz Adopesta. „Žao mi je što nismo mogli da otkrijemo više podataka vašim ljudima, ali je ovo osetljiva stvar. Imamo nalog za hapšenje generalice Ket i njene sestre, majora Doravir.” Milanska je uzeo papir od Boa. Pregledao ga je i brzo vratio. „U Adopestu nisu upoznati s ovdašnjom situacijom?”, pitao je. „S kakvom situacijom?”, odvratio je Adamat.

„Poslao sam nekoliko glasnika u poslednje dve nedelje. Sigurno znate...” „Ne znamo, gospodine”, rekao je Adamat. „Vojska se podelila i međusobno zaratila. Generalica Ket se odvojila od glavnine s tri brigade pod njenom komandom.” Adamat nije morao da se pretvara da je šokiran vestima, iako mu je Nila baš to rekla. „Kako? Zašto?” „Ket me je optužila za izdaju”, kazao je Milanska. „Nazvala me je izdajnikom. Rekla je da sam se udružio s neprijateljem. Odvela je svoje trupe kad mi je ostatak Generalštaba pružio podršku.” Bo se ukočio kad je to čuo. Šake su mu se ustremile ka džepovima - nesumnjivo, ka rukavicama. „I u kojoj meri su te optužbe osnovane? Ima li dokaza?” „Naravno da ih nema!” Milanska je ščepao štap i ustao. „Zasnovala je svoju optužbu na izveštaju pešadinca koji je rekao da je video kako se domunđavam s neprijateljskim glasnikom.” „Jeste li to radili?”, pitao je Bo. Adamat ga je presekao pogledom, ali šteta je načinjena. Milanska se povukao za korak. „Naravno da nisam. To je bio jedan od njenih jaružara, robijaš iz Planinske straže. Najgori ološ. Kad samo pomislim da mu je više verovala nego meni...” Tužno je zavrteo glavom. „Ket i ja se godinama poznajemo. Nikad nismo bili prijatelji, ali zasigurno nismo bili neprijatelji. Nisam ni sanjao da će me obasuti tako neosnovanim optužbama, izuzev...” Pružio je ruku ka nalogu za hapšenje. Bo mu je predao dokument. Čitao ga je. „Izuzev ako ne pokušava da prikrije tragove.” Adamat je razmenio pogled s Boom. „I mi smo došli do sličnog zaključka, ali u vezi s vojnim sudom pred koji je izveden Tanijel Dva Hica. On je poslao poruku Rikardu Tamblaru. Zamolio ga je da pregleda Ketine račune. To nas je uputilo na njen trag.” „Tamasov dečak je to učinio? Dvaput je pametniji nego što je Ket mislila. To je neverovatno tužno, zar ne?” Bo je stao pored Hilanske. Kretao se naizgled nehajno. Spustio je ruku u džep. „Šta je tako tužno?” „Kežani su uhvatili Tanijela”, rekao je Hilanska. „Podigli su ga na gredu iznad vojske kao trofej.”

„Ne.” Bo je progutao knedlu. Izvadio je ruku iz džepa bez rukavica. „Čitava vojska ga je videla. Pričalo se da je napao samog Kresimira.” Hilanska je zavrteo glavom. „Gledao sam kako to dete raste. Drago mi je što Tamas nije bio živ da to vidi.” Adamat je pokušao da se usredsredi na generalove tikove - na način na koji se njegova levica poigravala praznim desnim rukavom vojničke bluze i na pogled koji je bludeo po sobi. General je zaobilazio istinu. Predstavio je jedan njen deo, ali ne svu. Adamat, nažalost, nije imao vremena da otkrije šta je Hilanska izostavio. „I on je mrtav?” pitao je Bo. „Brzo su skinuli njegovo telo, posle zarobljavanja. Izložili su ga jedan dan, ali je sigurno bio mrtav.” Adamat je skrenuo pogled na Boa. Lice privilegovanog je smrtno prebledelo. Treptao je kao da mu je nešto upalo u oko. Dah mu je okraćao. Adamat je zakoračio ka njemu. Pružio mu je ruku, ali ju je Bo odgurnuo pre nego što je izleteo iz odaje. General ga je posmatrao. „Neobičan čovek. Je li poznavao Dva Hica?” „Ne, koliko je meni poznato”, pribrano će Adamat. „Rečeno mi je da je veoma osetljiv na pomen smrti.” „Shvatam.” Hilanska je vario ono što je čuo. Senka je prošla njegovim upečatljivim licem. „Gospodine”, nastavio je Adamat da ne bi dao vremena generalu da razmisli o Boovom ponašanju, „imate li plan za prevazilaženje podele i za suprotstavljanje Kezu?” Adamat će morati da pronađe rešenje ako je Dva Hica stvarno mrtav. Hoće li mu Bo pomoći da spase otetog sina? Ili je odsad prepušten samom sebi? Uprkos svemu osećao se dužnim prema svojoj zemlji. Odlučio je da pokuša da objedini vojsku. Hilanska je prišao stolu. Mahnuo je rukom da bi uklonio oznake brigada i počeo trapavo da svija mapu jedinom rukom. „Neću raspravljati s vama o vojnoj taktici, inspektore.” „O taktici? Hoće li doći do bitke?” Da li će se Adrani boriti protiv Adrana? Kežani su znatno brojniji od nas. Međusobna borba bi nas

sigurno upropastila. Pravo je čudo što Kežani nisu iskoristili naš unutrašnji sukob za napad. Adamat je grozničavo razmišljao. Pokušavao je da iznova rasporedi prioritete. „Naravno da neće. Činimo sve što je u našoj moći da ovo rešimo na prijateljski način. S novim dokazima koje ste doneli mogao bih da privolim Ketine saveznike da je napuste. Donesite mi svaki komad papira u posedu onog advokata ako ovlada sobom. Pokazaćemo oficirima da je Ket samo pokušavala da prikrije svoje zločine. U najmanju ruku ću uveriti ljude da smo na pravoj strani.” „Naravno”, rekao je Adamat. „Ali Kež...” „Držimo to pod kontrolom”, prekinuo ga je Hilanska. „Ne brinite. Verujem da ćete se vratiti u Adopest i uveriti savet da ćemo isceliti ovu ranu i odbiti kešku pretnju. Zatim ćemo se vratiti da se pozabavimo Brudanijancima.” Hilanska je prvi put pomenuo tuđinsku vojsku koja je zaposela Adopest. Adamat se spremao da postavi pitanje generalu, ali je ovaj odmahnuo rukom i okrenuo leđa, što je bio znak da je sastanak gotov. Adamat je zatekao Boa kako sedi ispred seoske kuće, leđima naslonjen na kameni zid. Peševi kaputa su mu bili u blatu. Uhvatio ga je podruku. „Hajdemo.” „Ostavi me na miru.” „Hajdemo”, insistirao je Adamat kad ga je podigao. Žustro je šaptao da bi privukao Boovu pažnju. Odveo ga je podalje od generalovih stražara. „Imamo posla.” „Zajebi to. Čuo si ga. Tanijel je mrtav.” Bo se otrgao iz Adamatovog stiska. „Smiri se! Možda nije mrtav.” Bo ga je pogledao kao da je upravo ošamaren. „Kako to misliš?” Adamata je grizla savest što uliva lažnu nadu Bou. „Pa, hajde da makar potvrdimo priču Hilanske, pre nego što počneš da ga oplakuješ. Tanijel je možda keški zarobljenik, možda je pobegao ili...” Ućutao se. Bo ga je posmatrao sa sumnjičavim skepticizmom. „Otkud taj optimizam?” pitao je Bo. „Zar ne bi trebalo da se nadaš da je Tanijel mrtav, da bismo što pre krenuli u potragu za tvojim dečakom? Ili se bojiš da neću održati reč?”

Adamat se zaista plašio da Bo neće održati reč. „Nešto me muči u vezi sa generalom. One mape na stolu.” Adamat je prizvao njihovu sliku u umu. Okrenuo ih je i razgledao pre nego što je progovorio: „Jedino iskustvo koje imam u planiranju bitaka je ono sa akademije, ali bih se kladio u penziju da Hilanska planira da smrvi Ketine snage između svojih i keških.” „To bi bio razuman postupak s njegove strane”, rekao je Bo. „Ne ako pokušava da objedini brigade, kako tvrdi.” Bo je slegnuo ramenima. Zagledao se u daljinu, kiselog lica. „Bo”, nastavio je Adamat. „Bo!” Uhvatio je privilegovanog za grudi. Okrenuo ga je licem prema sebi. Bo se istrgao iz Adamatovih ruku i uzmakao za korak. Inspektor je pošao za njim. Ošamario ga je. Strah mu je puzao uz kičmu. Upravo je ošamario privilegovanog. Svete mu jame. Šta je učinio? „Priberi se”, rekao je. Uložio je silan trud da mu glas ne zadrhti. Bo je zinuo od čuda. Imao je rukavice privilegovanog u ruci. Spremao se da ih navuče. „Ubijao sam ljude za manje od toga.” „Jesi li?” „Pa, tačnije bi bilo reći da sam razmišljao o tome. Siguran sam da su privilegovani to radili. Imaš nekoliko sekundi da mi objasniš zašto si to smatrao neophodnim.” „Zato što smo dužni da nešto preduzmemo. Taj poduhvat je preveliki zalogaj za jednog čoveka. Na kocki je sudbina naše porodice, prijatelja i čitave zemlje.” „Ne razumeš zašto sam ovde, je l’ tako, inspektore?” rekao je Bo. „Ovde sam zato što je Tanijel Dva Hica moj jedini prijatelj. On je moja jedina porodica. Privilegovani u normalnim prilikama ne uživaju u takvom luksuzu. I nek sam proklet ako mi ova zemlja znači više od njega.” Adamat je duboko udahnuo. Laknulo mu je što Bo nije pokušao da ga ubije na mestu. Prošaptao je: „Ako Hilanska ostvari svoj plan, moja deca će završiti kao keški robovi. Moram da preduzmem sve što mogu da se to ne desi. Pronaći ću tvog prijatelja, ako je to najbolji način da to postignem. Moraš da se pribereš i da se diskretno raspitaš okolo o Tanijelu. Ja ću se pozabaviti generalom.”

Bo se oteo iz Adamatovih ruku. Nekoliko puta je trepnuo i iskidano udahnuo. Činilo se da se donekle povratio. „Zaboravili smo na plaćenike.” Obrt u razgovoru je bio tako brz da je Adamatu bilo potrebno izvesno vreme da shvati o čemu se radi. Naravno. Adomova krila, plaćenički kontingent u službi Adra. Trebalo bi da imaju nekoliko brigada na frontu. Adamat je iznova prizvao generalove mape u sećanju. Tragao je za zastavama sa svetačkim oreolom sa zlatnim krilima. Bile su u gornjem uglu. „Utaborili su se na desetak kilometara odavde. Verovatno da se ne bi mešali u unutrašnji sukob u vojsci.” „Pametno.” Bo je razmrdao čeljust i gurnuo rukavice privilegovanih u džep. „Počni da se raspituješ. Doznaj nešto, i to brzo. Ili ću se vratiti unutra i ispitati generala na svoj način.” „Dali ti je dobro?” „Obraz mi malo bridi.” „Mislio sam zbog Tanijela.” Bo se namrštio kao da je progutao nešto kiselo. „To je bio trenutak slabosti, i ništa drugo. Biću dobro. I, Adamate...” „Da?” „Izvrnuću te naopačke ako još jednom spustiš ruku na mene.” POGLAVLJE 4 Nila je čekala pored kočije da se Bo i Adamat vrate sa sastanka s generalom Hilanskom. Obližnji potočić se spuštao u logor zavojitim koritom. Imao je blatnjave obale od hiljada vojničkih čizama. Gledala je kako pralja zahvata vedro prljave vode iz njega i kako ga nosi do vatre. Videla je i pola tuceta uniformi na gomili pored njene klupe. Žena je napunila

lonac za pranje vodom i sela. Sačekaće da voda proključa. Prešla je prljavom rukom preko čela. Nila je znala da je to mogla biti ona da je u poslednjih nekoliko meseci donosila drugačije odluke. Spustila je pogled na svoje šake. Godinama su bile ispucale i istrošene od sapuna, vode i ceđi, koje je koristila pri pranju. Sad su izgledale čudesno glatko na dodir. Bo joj je rekao da će ih koristiti za nešto pametnije od pranja. Privilegovana. Još nije mogla da veruje u to, čak ni nakon što je videla kako se vatra prvi put diže s njenih prstiju i na svim vežbama posle toga. Privilegovani su stvorenja obdarena silnom moći i lukavstvom. Gospodare elementima. Vojske drhte pred njima. Činilo joj se nedoličnim da pralja bez porodice ili društvenih veza može najedanput steći takvu moć. Nije mogla da se ne oseti obmanutom. Iskoristila bi tu moć da pobegne Vetasu ili da zaštiti rojaliste, da je znala da prebiva uspavana u njoj. Stisnula je pesnice i osetila blagu toplinu na zadnjem delu ruke - vatru, plavu i belu. Igrala je na njenim člancima kao nasred ognjišta. Osvrnula se oko sebe da vidi da li je privukla ičiju pažnju. Zavrtela je rukom da bi je ugasila. Sakrila je ruku iza leđa. Setila se vremena provedenog s rojalistima i Rozalije, privilegovane koja se borila na njihovoj strani. Je li ona osetila latentnu moć u Nili i odlučila da je ne pomene? Ili je bila obzirna prema njoj iz nekog drugog razloga? Hoće li jednog dana biti kao ona - stara, mudra i moćna? Da li će ljudi biti nervozni u njenom društvu kao što su bili oko Rozalije? „Risara!” Nila se prenula iz dubokih misli. Trebalo joj je izvesno vreme da se seti da se koristi tim imenom. Bo je izigravao advokata, a ona njegovu sekretaricu. Okrenula je glavu. Videla je kako žuri prema njoj preko logora. Koračao je zabrinjavajućom brzinom. „Jesi li pronašao Tanijela?” „Nisam.” Uhvatio ju je za ruku i odveo iza kočije da ih neko ne bi čuo. „General Hilanska kaže da je Tanijel mrtav.”

Bila je preneražena Boovim ravnodušnim tonom. Tanijel je bio njegova opsesija otkad je primio Džejkoba i nju pod svoje okrilje. Tvrdio je da je njegov jedini prijatelj. Mesecima je tragao za njim sa strašću koju je Nila smatrala nadahnjujućom. A sad ovo? Bo je ponekad umeo da bude dalek, čak hladan, ali ovo... „To nije sve?” pitala je. „Proverićemo to. Adamat misli da postoji mogućnost da je još živ, a Hilanska je samo jedan čovek.” Nila je shvatila da nije ravnodušan - već ošamućen. „Kako stojimo?” „Hilanska je završio s nama, ali ja ne idem dok ne potvrdim Tanijelovu smrt. Hoću leš, grob ili nešto više od generalove reči. Otići ću u keški logor ako budem morao. Adamat će proveriti generalovu priču među vojnicima.” Ćutke ju je odmerio od glave do pete. „Ovo će biti opasno. Ako Hilanska dozna ko sam, mogao bi da me pogubi na mestu - zajedno s tobom, Adamatom, Oldričem i njegovim ljudima.” „Samo zato što se lažno predstavljaš kao advokat?” Osmeh je zaigrao na krajevima Boovih usana. Odlučno ga je suzbio. „Ozbiljan sam. Hilanska ne voli privilegovane i ne veruje im. I on nešto krije. Posumnjaće ako čuje da njuškamo okolo. On je kao Tamas - učiniće ono što bude smatrao celishodnim. Čak i ako to bude podrazumevalo ubijanje gomile ljudi.” „Zvučiš kao neko ko ga poštuje.” „I iskazao sam to poštovanje tako što mu nisam dozvolio da sazna ko sam. Ili ko si ti, kad smo već kod toga.” Spustio je pogled na njene šake. Dugo je ćutao. Rekao je da nijedan privilegovani izuzev bogova ne može dotaći Drugo bez rukavica s runama, koje ih štite da ne budu spaljene iznutra od isijavanja čiste magije. Svi, izuzev nje, kako se činilo. A ona je bila daleko od boginje. Nije nimalo sumnjala da bi je Bo koliko danas poslao u Adopest da je to zatražila. Ovo je njena prilika da pobegne. Mogla bi da povede Džejkoba sa sobom i da se sakrije. Iskoristiće novac koji joj je Bo ostavio. Ima ga dovoljno da joj obezbedi bekstvo pred opasnošću.

Ako sad ode, nikada neće naučiti da se služi novostečenim moćima. Nikada neće pronaći tako strpljivog, brižnog i dobrodušnog privilegovanog kao što je Bo. I nikada neće dobiti priliku da mu uzvrati za sve što je učinio za Džejkoba i nju. „Šta mogu da uradim?” pitala je. Nila je čekala u maloj građevini od drveta i kamena, koja je po rečima jednog vojnika nekada bila štala. Građevina jedva da je imala krov, a vrata su bila tek komad razapete kravlje kože, ali je intendantkinja Dvanaeste brigade davala sve od sebe - drveni sanduci i burad baruta pokrivali su svaki pedalj prostorije. Bo joj je rekao da se raspita okolo o Tanijelu Dva Hica. Nije se obazirao na njene proteste i tvrdnje da su njegova uputstva prilično neodređena. Ostavio ju je da se snalazi kako zna i ume. Nije bio primer nadahnjujućeg vođe. Nije znala kako da propituje vojnike o smrti njihovih saboraca. Takvo ponašanje joj se činilo grubim i neumesnim. Stoga se odlučila da se posluži onim što je znala. U tegobnom zatočeništvu lorda Vetasa naučila je mnogo dobrih lekcija. Jedna od njih je bila značaj kvalitetnog računovodstva, i kako ono može biti upotrebljeno protiv ljudi koji beleže takve podatke. Kravlja koža pomerila se u stranu. Žena u pedesetim godinama ušla je u prostoriju u koporanu adranskoplave boje, sa značkom intendanta na okovratniku. Bila je vitka, s najviše kilograma na bokovima. Vezala je prosedu kosu u punđu na potiljku. „Kako mogu da vam pomognem, draga moja?”, pitala je. Nehajno je sela na bure baruta. „Zovem se Risara”, rekla je Nila. Zategla je prednji deo haljine. „Ja sam sekretarica savetnika Matajasa iz Adopesta. Potreban mi je pristup računovodstvenim knjigama brigade.” „Pa, u tom slučaju”, namrštila se intendantkinja, „moraću da porazgovaram s generalom Hilanskom.” Nila je otvorila aktovku, koju je dotad držala ispod ruke. Stavila ju je na krilo i pažljivo prelistala dokumente zvaničnog izgleda. Izdvojila

je jedan. Pružila ga je intendantkinji. „Ovo je nalog koji mi obezbeđuje pristup svim dokumentima koje poželim da vidim. Mislite li da general želi da se bavi takvim sitnicama u ovim burnim vremenima?” Intendantkinja je dva puta pročitala ispravu. Nila je pokušala da prikrije nervozu. Nalog je bio savršeno verodostojan, ali Bo ju je upozorio da vojska posluje van delokruga civilnih vlasti - zakonitog ili ne. „U redu”, rekla je intendantkinja. Vratila je dokument Nili. „Šta želite da vidite?” Nila je pokušala da prikrije iznenađenje što je tako lako dobila pristup dokumentaciji ili činjenicu da zapravo ne zna za čim traga. Šta bi joj pomoglo da uđe u trag Tanijelu? Podaci o njegovom kretanju pre nego što je proglašen mrtvim? „Dajte mi kopije svih trebovanja u poslednja dva meseca.” „Svih? To je nekoliko stotina strana.” „Dovedite pisara. Sačekaću.” Intendantkinja je nešto progunđala sebi u bradu i počela da pretura po gomili sanduka u uglu. Nila je čekala. Nastojala je da izgleda što strpljivije. Lord Vetas ju je terao da obavlja raznovrsne poslove za njegov račun. Neki su bili nezakoniti. Brzo je naučila da će, ako se ponaša kao da pripada nekom okruženju, većina ljudi pomisliti da je to slučaj. „Da li vam je potrebno još nešto?” pitala je intendantkinja, do guše zaronjena u dokumente. „Ne želim da ponovo radim sve ovo.” „Kakve podatke imate o oficirima?” Sedokosa žena je podigla gomilu požutelog papira, debelu koliko je Nilina šaka bila široka. „Za to biste morali da se obratite generalovom ađutantu.” „Naravno.” Nila je uzela dokumente od intendantkinje. Prelistala ih je. „Da li su vam potrebne kopije?” „Svi dokumenti su načinjeni u tri primerka. Zato je kolona za potpis trebovanja prazna. Izradiću još jednu kopiju, kad neko bude imao vremena. Tragate li za nečim određenim?” Nila je oklevala. Mogla bi pobuditi sumnju ako otkrije svoj cilj. Ali pomisao na pregledanje tolikih papira delovala je obeshrabrujuće.

„Znate li da li je kapetan Tanijel Dva Hica imao nekih trebovanja?” „Imao ih je.” Intendantkinja se počešala po glavi, kao da pretura po pamćenju. „Imao ih je nekoliko desetina. Ne mogu da vam kažem tačne datume, ali svako trebovanje barutnog maga ima oznaku ’bm’, u koloni za narudžbinu.” „Bili ste mi od velike pomoći. Hvala vam. Da li će vam smetati ako pregledam kopije?” Intendantkinja je slegnula koščatim ramenima. „Neće mi smetati. Izvinite. Moram da piškim.” Nila je ostala sama s dokumentacijom. Trebalo joj je nekoliko minuta da shvati kako su stranice organizovane. Na svakoj je bilo nekoliko kolona popunjenih sitnim slovima. Imena, datumi, trebovanja i podaci o njihovom zadovoljenju. Zapazila je beleške ispisane različitim rukopisima. Pretpostavila je da se radi o pet-šest intendanata. Pronašla je prvi ’bm’ - to je bilo Tanijelovo trebovanje za barut, koje je odbijeno. Nakon toga je lakše pronalazila ostala. Čula je nekog iza svojih leđa kad je pronašla peto trebovanje za barut. „Tamo je”, rekla je sedokosa žena. Nila je podigla glavu iz učtivosti, samo da bi shvatila da se nalazi između dva vojnika. Nosili su tamnoplave adranske uniforme sa crvenim obrubom i visoke šubare od medveđeg krzna. To nisu bili obični vojnici, već grenadiri. „Gospođo”, rekao je jedan od njih, „da li biste pošli s nama, molim vas?” Srce joj je zapelo u grlu. „Šta nije u redu?” „Molimo vas”, ponovio je. „Pođite s nama.” Osvrnuo se preko ramena, kao da je nervozan. „Pokušajte da ne pravite galamu, gospođo.” Procenila je da nema mnogo izbora. Mogla je da viče i vrišti, ali najverovatnije čak ni tada ne bi privukla Boovu pažnju. A i šta bi on mogao da učini i ako bi je čuo? Što se ove misije tiče, bili su u neprijateljskom logoru. „Naravno, samo da pokupim stvari.” Pokupila je trebovanja, vezala ih kanapom i gurnula u aktovku, pre nego što je krenula za vojnicima i izašla iz zgrade. „Ne odvajajte se od nas, molim vas”, tiho će jedan od njih, pre nego što je krenuo napred. Onaj drugi, zapazila je Nila, išao je

desetak koraka iza nje. Imala je utisak da ne žele da budu viđeni s njom. Provedena je pored štaba generala Hilanske i preko manjeg uzvišenja, u drugi deo logora. Proučavala je razne zastave. Pokušavala je da se seti brigada i bataljona Adranske vojske, ali nije uspela. Gde je vode, ako ne kod generala Hilanske? Ili je vode pravo u zatvor? Grenadir ispred nje se naglo zaustavio ispred belog šatora. Okrenuo se kao da je stao na stražarsko mesto. Podigao je šatorsko krilo na ulazu. „Uđite.” Drugi grenadir je nestao. Nila je na trenutak posmatrala šator, radoznala i uplašena u pogledu onog što će u njemu naći. Stisnula je vilice. Sad je privilegovana. Moraće da se navikne na opasnost - i na preuzimanje rizika. Ušla je unutra. Muškarac je sedeo nasred šatora. Žustro je pisao po beležnici u krilu. Nije podigao glavu kad je Nila ušla, samo je pokazao na stolicu preko puta svoje i nastavio da piše. Nila se oprezno obazrela oko sebe. Ovde nije bilo nijednog znaka opasnosti, iako se to u logoru punom vojnika moglo promeniti u trenu. Sela je na ponuđenu stolicu. Po veličini šatora zaključila je da je ovaj čovek oficir. Bio je krupan, visok oko sto devedeset centimetara, širokih ramena i snažnih ruku. Imao je lice koje je podnelo mnogo udaraca, slomljeni nos i visoke jagodice. Sedeo je na stolici s točkovima, kakvu koriste invalidi. Videla je njegov koporan u uglu. Imao je izvezena dva sokola iznad Adranskih planina na ramenu i četiri širita - znala je dovoljno o činovima da prepozna pukovnika. Da li je nedavno čitala o pukovniku, paralizovanom u herojskoj borbi? Konačno je prestao da piše. Uspravio se u stolici i progovorio: „Vi ste devojka koja je ovog popodneva došla s advokatom?” pitao je. „Ja sam sekretarica savetnika Matajasa.” „Koliko dugo ste sa savetnikom?” Pukovnik je pažljivo posmatrao njeno lice. „Nisam sigurna da sam shvatila vaše pitanje?” „To je direktno pitanje”, rekao je pukovnik. „Koliko dugo ste s njim? Jeste li njegova osoba od poverenja?”

Znala je da se mora odlučiti. Baciće sve karte na Boa - iako je možda razotkriven i ubijen - ili će se pretvarati da je obična radnica. „Prilično dugo sam s njim. Osoba sam od njegovog poverenja, gospodine.” Pukovnik ju je pogledao popreko. „Zaista? Pa, šta privilegovani smera?” Borila se protiv poriva da potrči ka izlazu iz šatora. „Ne znam šta...” „Prestanite”, kazao je pukovnik. „Poznajem Tanijela Dva Hica od detinjstva. Mislite da ne mogu da prepoznam njegovog najboljeg prijatelja?” „Žao mi je, gospodine”, rekla je Nila. „Ne znam kako se zovete.” „Pukovnik Ejtan.” „Pukovniče Ejtan, zašto niste pozvali u svoj šator osobu koju mislite da poznajete?” Senka osmeha pojavila se na pukovnikovom licu. „Je li Borbador došao ovamo da bi potražio Tanijela?” Nije mogla da izbegne tako direktno pitanje. Ovaj čovek tvrdi da poznaje Tanijela. Ovo bi mogao biti najbolji način da se nešto sazna od njega. A možda se radi o zamci. „Da”, odgovorila je. Ejtan je blago uzdahnuo i zatvorio oči. „Hvala Adomu.” „Šta ste rekli?” Ejtan je otvorio oči. „Već nekoliko nedelja pokušavam da saznam šta se desilo s Tanijelom. Niko ga nije video otkad je podignut kao trofej iznad keškog logora. Hilanska je odbio da postavi bilo koje pitanje. Nije tražio od Kežana ni da pošalju Tanijelov leš.” Nilina usta su se osušila. „Znači da je Tanijel mrtav?” „Ne znam”, rekao je Ejtan. „Bio je živ kad je podignut na gredu. Bio je živ poslednji put kad sam ga tamo video i kad je Kresimir ubio Adoma... ” „Čekajte, šta ste rekli?”, nije mogla da se obuzda. Nagnula se napred u stolici. „Kresimir je ubio Adoma? O čemu govorite?” Je li ovaj čovek poludeo? Ejtan je odmahnuo rukom. „To je veoma duga priča, koja po svoj prilici nije stigla do Adopesta. Jame mi, Hilanska strogo kontroliše protok informacija. Odgovoriću na vaše ranije pitanje. Mislim da

dovođenje Borbadora ovamo nije bila mudra odluka. Nadam se da ste manje nadzirani nego tobožnji advokat.” „Hoćete li da prosledim vašu poruku?” „Da. Ne verujte Hilanski.” „Mislim da Bo nikom ne veruje.” Ejtan je, mršteći se, posmatrao svoje noge. Izgledalo je da je ne čuje. „Hilanska je meni nadređeni oficir, ali moram reći da se u poslednje vreme neobično ponaša. Kao što sam rekao, nije pokazao nikakvo zanimanje za Tanijela. Odlučno odbija da poveruje da bi Tamas mogao biti živ. Štaviše, on zapostavlja Tamasu najodanije i unapređuje svoje ljude. I lupeta o keškom zaobilaznom manevru, koji će biti izveden preko južnih planina - poslao je dve čete u doline na jugozapadu, odakle neće moći da urade prokleto ništa kad Kežani napadnu.” Nila nije mogla da se pretvara da razume unutrašnju politiku vojske, ali je pretpostavila da se vojnici, kao i ljudi na drugim mestima, neprestano nadmeću oko položaja i statusa - baš kao što su činili u plemićkom domu u kom je radila pre državnog udara. Znala je da Bou puca prsluk za politiku u vojsci. Ali Ejtan je bio vidno potresen. Procenila je da je bolje da pred njim ne priča o tome. „Da li biste mogli da nam pomognete da pronađemo Tanijela?”, ljubazno je pitala. Ejtan je pogledao aktovku u njenim rukama. „Pregledao sam sva Tanijelova trebovanja. Mislim da ti neće pomoći, ali pretpostavljam da još jedan par očiju ne bi škodio. Učinio sam sve što je u mojoj moći da doznam njegovu sudbinu - i motrio sve koji bi se raspitivali za njega. Bo će možda morati da ode kod Kežana da bi išta saznao.” „To bi bilo ravno samoubistvu”, rekla je Nila. Nije verovala da bi to zaustavilo Boa. „Možda bi bilo. Žao mi je što vam ne mogu biti od veće pomoći. Ujutru krećem za Adopest. Kontaktirajte sa mnom preko bilo kog grenadira iz Dvanaeste ako procenite da ikako mogu doprineti vašoj potrazi.” „Hvala vam”, rekla je Nila. Izašla je iz šatora i otišla do mesta na kom su ostavili kočiju. Šta joj je preostalo nego da sačeka Boa i da mu ispriča o Ejtanu?

Pukovnik nije mogao da im pomogne, ali se nadala da će se Bo oraspoložiti kad čuje da imaju prijatelja u logoru i da je Tanijel bio živ kad je poslednji put viđen. Njihova kočija je sklonjena s druma u jarugu, a konji ispregnuti. Sela je u nju da pročita izveštaje. Pročitala je svaki dokument. Pažljivo je pregledala svaki redak da bi bila sigurna da nije preskočila nijedno Tanijelovo trebovanje. Najzanimljivija kolona bila je ona u kojoj su intendanti unosili beleške o trebovanjima. Svi Tanijelovi zahtevi za barut su do izvesnog trenutka odbijani zbog „naredbe Generalštaba”. Tako je bilo do prošlog meseca. Dobio je barut. U prostoru za beleške intendanta je pisalo: „Po specijalnoj dozvoli generala Hilanske.” Odvojila je tu stranicu u stranu da bi je pokazala Bou. Smrklo se. Morala je da prekine posao, čudila se što se ni Bo ni Adamat još nisu vratili. Palo joj je na pamet da nije videla ni narednika Oldriča, niti njegove ljude. Naslonila se glavom na zid kočije. Pitala se da li da ih potraži ili da sačeka njihov povratak. Učinilo joj se da je čula tihi škljocaj na suprotnim vratima kočije. Okrenula se, ali su vrata bila zatvorena. „Ima li koga?”, pitala je. Nije bilo odgovora. Spustila je ruku na rezu na svojim vratima. Palo joj je na pamet da oko njene kočije nije bilo nikog u logoru u kom je bilo nekoliko desetina hiljada ljudi. Suprotna vrata su se otvorila. Ugledala je tamni kaput, pokriveno lice i tupi sjaj čelika na mesečini. Kočija se zaljuljala kad je neko uskočio u nju. Ruka se ustremila ka njoj. Bacila se preko kočije i osetila da joj je nož zapeo u suknji. Odmakla se i čula tihu psovku koju je ispustio njen napadač dok se trudio da oslobodi sečivo iz njene odeće. Pritisnula je pljosnati deo oštrice i šutnula napadača u rame. Zastenjao je i povukao se. Tukao je po njenim rukama. Gurao ih je nadole i pokušao da joj prebaci ruku oko vrata. Stisnuo ju je za vrat. Setila se vrelog daha lorda Vetasa na ramenu kad joj je učinio to isto. Napadač je iznenada zasiktao i odskočio od nje. Plamen mu je zahvatio kaput. Pritisak se povukao s njenog grla. Ugledala je plamen na vrhovima prstiju. Skočila je na napadača, gonjena

strašnom jarošću. Plamteći kaput privlačio mu je pažnju. Pokušao je da se rve s njom, ali se ona probila kroz njegovu odbranu. Uhvatila ga je za lice i gurnula plamenom šakom. Koža i kost popuštali su pod njenim prstima. Vrisak mu je zamro u grlu, a telo se umirilo. Sedište i napadačeva odeća su goreli. Haljinom je tukla po plamenovima dok se vatra nije ugasila. Najveći deo glave leša se istopio i pretvorio u groznu crnu sluz, koja se skupila na klupi kočije. Napadač je nepomično ležao ispod nje. Nila je polako uzmakla. Glavom je udarila o krov kočije. Spustila ju je, nesposobna da skrene pogled s leša, koji je ležao u tinjajućim ostacima odeće. Spustila je pogled na svoju šaku, pokrivenu nagorelim komadima kosti i mesa. „Nila, da li si...” Bo je naglo otvorio vrata, na koja je do malopre bila naslonjena. Spustio je pogled na leš. Lice mu je bilo nečitljivo u tami. „Dođi”, nežno je prozborio. Uhvatio ju je za zglob i izvukao napolje. Nije primećivala ništa izuzev oštrog vonja dima, izgorelog mesa, kose i vune dok ju je Bo odvodio dalje od kočije. Izvadio je maramicu iz džepa i nežno očistio njenu šaku. Prosuo je nešto vode iz čuturice po njenim prstima. Vratio se u kočiju i doneo njenu aktovku. „Ja...” Izgledalo je da jedva diše. Srce joj je tutnjalo, a ruke drhtale. Upravo je ubila čoveka spalivši mu glavu. Šakom. „Nećemo dirati prtljag. Zapalio bih kočiju, ali bih tako samo privukao pažnju. Uhapsili su Oldriča i njegove ljude. Moramo da pronađemo Adamata.” Pogledala je svoju šaku, očišćenu od nagorelog tkiva. Sablasna lepljiva krv pokrivala je prostor između njenih prstiju. Naterala je sebe da se zagleda u Boove oči. Morala je da bude jaka. „Je li i on zarobljen?” „Spašćemo ga ako možemo. Moraće da se snađe ukoliko ne uspemo.” „A šta će biti s Oldričevim vojnicima?”

Bo se oprezno osvrnuo oko sebe. „Čak ni ja ne mogu izvući petnaestoricu ljudi iz vojnog logora. Moraće da stanu pred streljački stroj zbog nas. Hajdemo.” Povukao ju je za ruku. „Ne”, rekla je Nila. „Kako to misliš ’ne’?” „Ti... mi smo... ih doveli ovamo. Izvući ćemo ih.” „Prokletstvo, Nila”, siktao je Bo. „Za takav poduhvat moramo obezbediti pomoć, koju nam niko neće dati.” Nila je nakrenula glavu. „Obezbedićemo je”, rekla je. POGLAVLJE 5 Adamat je postavljao pitanja ne duže od tri sata, pre nego što su redari došli po njega. Bio je usred razgovora s mladom narednicom o njenom rođaku iz Treće brigade, pod komandom generalice Ket, kad ga je neko uhvatio za lakat. Okrenuo se, očekujući da vidi Nilu ili Boa s nekim vestima, ali je umesto njih ugledao krupnog oficira vojne policije. Imao je bikovske grudi. Glas mu je zvučao kao eho kad je progovorio. „Inspektor Adamat?” „Da.” „Pođite sa mnom.” Adamat je čvrsto stisnuo glavu štapa i podigao obrve. „Žao mi je, usred sam razgovora. Moraćete da sačekate.” Okrenuo je leđa redaru, iz nade da će to biti dovoljno da ga se otarasi. „Iz ovih stopa”, razlegao se moćni glas. Narednica se nagnula prema Adamatu. „Inspektore, biće bolje da krenete s njim.” Adamat je ispustio blagi uzdah i stisnuo šešir pre nego što se obratio redaru: „O čemu se ovde radi?”

„Pođite sa mnom.” „Da, taj deo sam razumeo. Ali ja sam adranski građanin i kao takav imam pravo da pitam zašto sam privukao pažnju čuvara reda.” Redar je nakrenuo glavu. „Ovde važe vojni zakoni. Nemate prava koja biste imali pri susretu s adranskim čuvarima reda. Hoćete li da pođete, ili ću morati da vas odvučena?” Redar, nažalost, nije bio tako glup kao što je izgledao. Adamat je odlučno klimnuo. „Poći ću s vama, ali s odlučnim protivljenjem.” „Protivite se koliko god vam je volja. Ovuda.” Adamat je glasno gunđao, na ne preterano ubedljiv način, dok su prolazili logorom. Srce mu je tuklo u grudima. Očekivao je da će ga redari pre ili kasnije potražiti. Hilanska je nesumnjivo krio neke tajne. Nije mogao da dozvoli da neko njuška okolo. Ali reagovali su s iznenađujućom brzinom. Je li Hilanska ispitao Oldriča? Ili je neko od njegovih vojnika prepoznao Boa? Bilo je nemoguće sve isplanirati, kad toliko toga može krenuti naopako. Možda je devojku izdala hrabrost, pa je otrčala kod generala. Odbacio je poslednju misao. Ta pralja je imala čelični pogled. Troja kola za prevoz zatvorenika činila su logorski zatvor. Nalazio se pored mesta na kom je konjica preko noći vezivala konje. Adamata su sproveli do najbližih kola. Stražar je otključao vrata. Krupni redar je uhvatio Adamata za rame. Ugurao ga je u kola. Adamat je zaškrgutao zubima. Hteo je da ukori čoveka, ali je znao da ovo nije trenutak za sticanje neprijatelja. Kola su bila puna. U njima je bio Oldrič sa svojim ljudima. Adamatu je oduzet štap pre nego što je ušao unutra. Oldrič ga je kiselo posmatrao. „Vidim da sve teče po planu privilegovanog”, rekao je, kad su se stražari udaljili. „Kad su došli po vas?”, pitao je Adamat. „Pre najviše pola sata.” „Jesu li ti rekli zašto?” Oldrič je odmahnuo glavom. „Pohvatali su nas kad smo se razdvojili. Neki momci su bili u kantini, a neki u poljskom toaletu. Pokupili su nas u najvećoj tišini. Postarali su se da uvek budu trostruko brojniji od nas.” Naslonio se na rešetke zatvorskih kola i

pljunuo. „Ne valja kad ti se neopaženo prikradu. Redari uživaju u demonstriranju moći.” „Ponašaju se kao da smo neprijatelji države”, rekao je neki vojnik. Gotovo svi su klimali glavom. Dodao je: „Feldmaršal se ne bi ovako ophodio prema nama.” Oldrič se oglasio. „Feldmaršal nije ovde”, kazao je. „Ne zaboravite, momci - vi ste samo izvršavali naređenja. Ja ću nastradati, ako iko bude morao da strada.” Pogledom je ispitivao Adamata, kao da se pita da li je inspektor vredan izlaska pred vojni sud ili još gore: sudbine. Adamat je po kiselim licima zaključio da su već razgovarali o tome. „Kada će nas ispitati?”, pitao je Adamat. Nije imao mnogo iskustva s redarima. Javila mu se stravična misao: Hilanska nešto zataškava. Mučiće ih da bi doznao koliko znaju. Zatim će ih pogubiti sa što manje buke. „Zavisi od toga koliko im se žuri. I koliko je osinje gnezdo koje si šutnuo kad si počeo da postavljaš pitanja po logoru. Možda će nas pustiti posle nekoliko dana.” Oldrič nije zvučao optimistički. Noć se odužila. Adamat je posmatrao šatore. Čekao je da se redari vrate i da ih odvedu na ispitivanje. Prolazili su sati. Oldričeva pretpostavka izgledala mu je sve smislenija: Hilanska je samo hteo da ih spreči da iskomplikuju situaciju, da ih za neko vreme ukloni s puta, i ništa drugo. Još su bili u nezgodnom položaju, ali mu je ta misao pomogla da se opusti. Zadremao je, ramenom naslonjen na hladni čelik zatvorskih kola, kad je čuo siktaj pored uva. Okrenuo se i ugledao Boa pored sebe. „Koliko dugo si ovde?”, pitao ga je kroz rešetke. Adamat je pretresao glavom da bi se razbudio. „Nekoliko sati, rekao bih.” „Stražari su onesvešćeni. Imamo nekoliko minuta do smene straže. Moramo da krenemo. Odmah.” Adamat je oklevao. Pokušaj bekstva bi pogoršao njihov položaj ako je Hilanska nameravao da ih pusti posle nekog vremena. Bo se

pomerio do ulaza u zatvorski vagon i olizao kraj prsta u rukavici. Dva puta je trznuo prstima, pre nego što ih je naslonio na čelik katanca. „Jesi li siguran da je ovo dobra ideja?”, pitao je Adamat. „Pokušali su da ubiju Nilu”, rekao je Bo. „Ne žele da nas ućutkaju - već da nas pobiju. Nila! Pozabavi se sledećim kolima.” Adamat je gledao kako Nila trči ka drugim zatvorskim kolima. Osvrnula se oko sebe i pružila ruku s dlanom nagore kao da drži voćku. Adamat se namrštio. Šta ta devojka radi? Hladni plavi plamen zaigrao joj je na dlanu. Uhvatila se za katanac. Čelik se topio u njenoj ruci. Cvrčao je dok je kapao na tle. Neki vojnik je tiho opsovao. Devojka je privilegovana? Nije ni čudo što je Bo hteo da je povede sa sobom! Ali gde su joj rukavice? Adamat nije imao vremena da razmišljao o tome. Vojnici su ga šapćući gurali ka prednjem delu zatvorskih kola. „Kako ćemo, jame mi, izaći iz logora?” sikćući se obratio Bou. „Uz pomoć prijatelja”, odvratio je Bo. Tiho je zviznuo. Dvojica su iskoračila iz tame pored vezanih konja. Obojica su imala preko sto osamdeset centimetara i nosila plavo-grimizne uniforme u naručju. „Oldriču”, rekao je Bo. „Nek se tvoji ljudi obuku. Upravo su stupili u Dvanaestu grenadirsku brigadu. To važi i za tebe, Adamate. Navucite odeću preko vaših uniformi, momci. Ne smemo ostaviti nikakve tragove koji bi im pomogli da shvate kako smo pobegli.” Adamat je zgrabio uniformu. Navukao ju je preko svog odela. Nije mu pristajala, pošto je pravljena za mnogo krupniju osobu. Dobio je koporan i Subaru od medveđeg krzna. Nila je obilazila stroj. Zatezala je i nameštala uniforme na vojnicima. Pridružila se Adamatu i Bou i pokazala na dva grenadira. „Vi ste pripadnici počasne straže pukovnika Ejtana”, rekla je Adamatu, „pratićete ga do Adopesta. Planirao je da krene ujutru, ali su ga vesti o bolesti u porodici naterale da pođe još večeras.” „I možemo da verujemo pukovniku Ejtanu?” Bo je progovorio posle kraćeg oklevanja: „On je Tanijelov prijatelj.” Adamat je posmatrao Boa i Nilu. Nisu nosili uniformu. „A šta će biti s vama?”

„Mi ćemo izaći na svoj način”, odvratio je Bo. Nije bio raspoložen za objašnjavanje. „A ovaj građanski rat?”, pitao je Adamat. „To nije moj problem.” Nila je odmerila Adamata s grižom savesti. „Polazite”, rekao je Bo. „Za jedan sat doći će novi stražari. Sačekaćemo ovde da bismo se uverili da niko nije primetio vaš nestanak pre nego što vas pukovnik izvede iz logora. Ostaviću lažni trag ka Dopunskom moru. Pretpostaviće da ste pobegli brodom.” Adamat je poželeo da mu zahvali, ali se suzdržao. Naposletku, ne bi ni završio u zatvoru da nije bilo Boa. „A moj dečak?” Morao je da povrati sina. Bo je bio jedini koji je mogao da mu pomogne. „Pronaći ću Tanijela, pa ću te potražiti u Adopestu. Imaš moju reč.” Adamat je kruto klimnuo i krenuo za Oldričem, njegovim ljudima i grenadirima. Marširali su po logoru u dva stroja. Adamat je imao problema da održi korak sa ostalima. Oldričevi ljudi su bili adranski vojnici. Možda su bili sitniji od grenadira, ali su igrali ulogu bez mnogo napora. Adamat je bio najmanje deset godina stariji od većine njih. Omekšao je s godinama i zbog porodičnog života. Navikao je da se vozi kočijama, a ne da maršira. Sećao se vremena provedenog u akademiji, kada je pukovnik Tamas počeo da krči put običnim građanima za napredovanje u vojsci. Adamat je u to doba razmišljao o vojničkoj karijeri. Posle trominutnog marširanja, u mislima je izrekao molitvu zahvalnicu zbog odustajanja od te ideje. Uskoro su stigli do dela logora namenjenog grenadirima Dvanaeste brigade. Adamat je prepoznao njihov steg, dva sokola iznad Adranskih planina. Pokušao je da se seti da li poznaje pukovnika Ejtana. Pukovnik je bio vojnik od karijere. Imao je nešto više od trideset godina. Uzdigao se u vojnoj hijerarhiji zahvaljujući sjajnom držanju u bitkama, u jednom od brojnih manjih ratova u Gurli, nakon što je pohod na tu zemlju zvanično okončan. Njegovo napredovanje činilo se munjevitim, ali nije izgledalo tako neobično kad se uzme u obzir

prosečna dužina grenadirske karijere. Borci iz udarnih jedinica obično ne žive dugo. Mali broj krupajlija se odlikovao oštroumnošću. Adamat se setio da je pre nekoliko nedelja pročitao da je Ejtan ranjen u bici. U članku je pisalo da je paralizovan. Dah mu je okraćao, a krv bubnjala u ušima. Ugledao je kočiju na rubu logora, okruženu počasnom gardom od petnaestak grenadira. Nekoliko njih ih je čekalo s puškama i priborom. Adamat, Oldrič i ostali brzo su opremljeni za put. „U stroj, vojnici!”, dreknuo je kapetan. „Kasnite, prolete džukele! Ne zaslužujete da nosite pukovnika na leđima! Niste dostojni da mu perete noge. Svi ćete čistiti nužnike kad se vratite!” Trčao je duž stroja, udarajući ih konjičkim korbačem. Adamat je progutao psovku kad je dobio oštar udarac po listu. Igrao je ulogu. Nije smeo da pogreši. „Da, gospodine!” povikao je sa ostalima. Kapetan se zaustavio pored njega. Nagnuo se napred i tiho prozborio: „Lično ću ti presuditi ako pukovnik bude imao problema zbog tebe.” Požurio je dalje pre nego što je Adamat stigao da išta kaže. Ruka se pomolila iz kočije i lupila po vratima. Počeli su da marširaju u dvostrukom stroju a da Adamat nije čestito povratio dah od pređašnjih napora. Znoj mu je lio niz lice kad je kočija prošla logorskim putem od nabijene zemlje i zatandrkala kaldrmom na glavnom drumu ka Adopestu. Nakratko su se zaustavili pored severne stražarnice. Dva stražara primakla su se kočiji. Adamat je bio predaleko da bi čuo razgovor. Stajao je s puškom o ramenu i rancem na leđima, koji mu je pritiskao kičmu. Nadao se da neće primetiti da je prenizak za grenadira - ili da mu je uniforma oblivena znojem pre nego što su čestito počeli da marširaju. Jedan stražar je slegnuo ramenima. Povukli su se za korak i mahnuli Ejtanovoj kočiji da prođe. Adamat je prošao pored njih ne privukavši nikakvu pažnju. Noge su ga pekle, a pluća gorela, dok su marširali u noći. Činilo mu se da su mu se sve rane iz poslednjih šest meseci upalile - nos ga je boleo, kao i posekotine na stomaku i ramenu. Oglasile su se i

modrice za čije postojanje nije ni znao. Zaostajao je za grenadirima - Oldričevim ljudima i Ejtanovim vojnicima. Upinjao se da ih sustigne. Vojničko bivstvovanje je tako jadno. Ko može da podnese izlaganje tela ovakvim pogibeljima? Adamat se koristio indignacijom kao gorivom da bi opstao u maršu. Čitavo putovanje na front bilo je kolosalno traćenje vremena. Tanijel je verovatno mrtav. Proći će nedelje ili meseci pre nego što se Bo vrati da bi mu pomogao u potrazi za Džozepom. Ako se vrati. Zašto je pristao na takvu pogodbu? A tek ovaj sukob između Hilanske i Ket. Nesumnjivo će doneti propast Adru. Što više je razmišljao o mapama koje je video u generalovom štabu, više je verovao da on ne samo da se priprema za bitku - već da je jedva čeka. Je li Ket optužila Hilansku da je izdajnik samo da bi prikrila tragove svog zločina? Možda je mislila da će se veći deo glavnog štaba svrstati uz nju? A možda je računala na Adomova krila. Šta god da je imala na umu, biće smrvljena između Hilanske i Keza. Je li znala da će tri adranske pešadijske brigade izginuti zbog nje? Kako je mogla biti toliko sebična? Adamat nije shvatio da je prestao da maršira dok nije video da je kočija s pratnjom četrdeset metara ispred njega. Potrčao je da je stigne, zanemarujući bol u kolenima. Stigao je baš kad je kapetan naredio da stanu. Probijao se kroz redove vojnika. Hitao je ka Ejtanovoj kočiji. Neko ga je uhvatio za grudi. „Nisam naredio istupanje iz stroja”, rekao mu je kapetan. „Vrati se na svoje mesto da te ne bih izbatinao.” „Moram da porazgovaram s pukovnikom”, kazao je Adamat. „Nećeš to učiniti. Vraćaj se u stroj!” Adamat nije imao vremena za ovo. Srce mu je tuklo velikom brzinom, ali ne od napornog marša. „Dobro ti je poznato da nisam tvoj prokleti vojnik”, rekao je Adamat. „Cenim tvoju pomoć, ali vreme je da mi se skloniš s puta. Na zadatku sam koji mi je poverio lično feldmaršal Tamas.” „Feldmaršal Tamas je...”, započeo je kapetan i zaćutao. Naglo se uspravio.

„Kapetane”, čuo se glas iz kočije. „Smiri se. Pusti inspektora da se malo provoza sa mnom.” Adamat je suspregao trijumfalni osmeh. Nije bilo potrebe za produbljivanjem sukoba. Progurao se pored kapetana, otvorio vrata kočije i ušao. U tami je jedva razaznavao Ejtanove crte. Videlo se da je pukovnik veoma krupan čovek. Sedeo je uspravno - verovatno je vezan zbog svog stanja - i naslonjen na štap. „Možeš da se oslobodiš uniforme”, rekao je Ejtan. „Neće ti pomoći ako neko pođe u poteru za nama.” Adamat je skinuo šubaru od medveđeg krzna i grimizni koporan. Odahnuo je od olakšanja. Pokajao se čim je hladni noćni vazduh dopro do oznojenog odela. Stresao se od studeni. „Hvala vam na pomoći, pukovniče”, rekao je. „To je najmanje što sam mogao učiniti.” Ejtan je udario o zid kočije, koja je nastavila put. „Tanijel mi je spasao život. Želeo bih da uradimo nešto više.” „Mogli bismo još nešto učiniti”, kazao je Adamat, i hitro dodao: „mislim za vojsku.” Ejtan je nešto progunđao. „Sukob između Ket i Hilanske mogao bi doneti propast Adru”, rekao je Adamat. „Ne želim da imam bilo kakve veze s tim. Vraćam se na sever. Penzionisaću se bez buke. Dobićemo ili izgubiti rat, ali obogaljeni grenadir nikom nije potreban.” „Ali...” „Nema ’ali’, inspektore. Drago mi je što sam vam pomogao da pobegnete od generalovih makinacija, ali ovo je za mene kraj.” „Razumem.” Adamat je ozlojeđeno udario pesnicom po dlanu. Ejtan je oklevajući nastavio: „Spreman sam da vam pomognem na bilo koji način.” „Možete da mi pomognete”, rekao je Adamat, s obnovljenom nadom. „Pismo preporuke bi mi dobro došlo.” „Za koga?” „Za brigadirku Abraks iz Adomovih krila. Mislim da znam kako da spasem trupe generalice Ket.”

POGLAVLJE 6 Tanijel je gledao kako odred adranskih vojnika pretražuje kanjon daleko ispod njega. Pratio ih je još otkad su se pre dva dana odvojili od čete i napustili dolinu Veridi. Bilo ih je dvanaestoro. Nosili su adranske plave uniforme, punu ratnu spremu na leđima i puške ispod ruke. Oprezno su napredovali kroz dolinu. Prelazili su manje od kilometar i po dnevno, i pretraživali svaku jelensku stazu i pukotinu. Za dva dana će pronaći Kapelino skrovište ako nastave ovom brzinom. Izborio se s porivom da ustane i vikne, da jurne niz planinsku padinu, da se kliza po šljunku, i da maše rukama da bi ga videli. Prošle su nedelje otkad je pristojno jeo i spavao na mekom krevetu. Koža mu je bila ispucala i prljava, a telo bolno od batina od ruku Kresimirovih vojnika. Odavno je prestao da primećuje svoj miris - što je bio siguran znak da se previše navikao na štroku. Samo mu je uporna, jetka sumnja omogućila da drži jezik za zubima. Više je nego verovatno da ovi ljudi tragaju za njim. Planine na jugozapadu Adra su krajnje neprohodne. Beskrajno složena mreža dolina nigde ne vodi. Zašto bi adranski vojnici bili ovde? Pravo pitanje je: Zašto tragaju za njim? Niko od zapovednika nije imao razloga da pošalje dve čete da ga pronađu. General Hilanska je izdao Tanijela, izdao je Tamasa i izdao Adro. Ovo bi mogli biti njegovi probrani ljudi. Ili se Tamas vratio. U tom slučaju su prijateljski nastrojeni. Glasno bi ga dozivali da su prijateljski nastrojeni. Neodlučnost ga je lomila. S kilometar i po nije mogao da raspozna nijednog vojnika.

Psovao je tiho. Jasno bi ih video s razdaljine od osam kilometara da mu je ostalo nešto baruta. Trebalo mu je nekoliko sati da se spusti niz planinu, dovoljno pažljivo, da ne bude primećen. Čizme su mu bile pune šljunka, a listovi su ga boleli od napora. Skoro da se smrklo kad je konačno čučnuo u senci kamenčine, pedesetak metara iznad odreda. Znoj mu je liptao po čelu. Ponovo je opsovao. Svaki vojnik je nosio pušku s bajonetom. Izdaleka su ličile na muskete. Tanijel je iz blizine video glatku, tanku cev i zaobljeni kundak. Ovo nisu muskete. To su vazdušne puške - ispaljuju kuršume komprimovanim vazduhom, umesto barutnom eksplozijom. To je krhko, nepouzdano oružje. Vojnici ih nose samo kad hoće da ubiju barutnog maga. Sačekao je mrak u svom skrovištu. Gledao je kako su se vojnici utaborili i počeo da se penje uz planinsku padinu. Kozjim stazama je prešao preko grebena. Išao je na istok, gotovo kilometar i po, pre nego što se vratio u uski procep, između dve velike, pljosnate stene. Ka-pel je sedela prekrštenih nogu i leđima naslonjena na zid pećine. Blato joj je prekrivalo pepeljaste pege. Dugi, crni kaput bio joj je pocepan i iznošen. Imala je krupne, tamne podočnjake. Podigla je pogled na Tanijela i umorno oborila glavu. „To je odred adranskih vojnika”, rekao je Tanijel. „Naoružani su vazdušnim puškama.” Spustio se pored nje. Nije hteo da gleda voštanu figuru na zemlji ispred nje. „Nesumnjivo su generalovi ljudi.” Umor mu je prodro duboko u kosti. Svaki mišić ga je boleo, a ruke su drhtale od manjka baruta. To je bilo poboljšanje. Pre nekoliko dana je jedva stajao na nogama. „Napreduju uz dolinu. Uskoro će krenuti u ovom pravcu. Biće ovde za najviše dva dana. Nisam osetio ni gram baruta na njima.” Usiljeno se osmehnuo Ka-pel, koja je položila glavu na njegovo rame. Pokušao je da se uspravi u leđima. Nije smeo da pokaže koliko je iscrpljen. Ne bi bilo pošteno prema njoj. Pogotovo otkad ga je spasla i osnažila svojom magijom. Uspela je da zaustavi boga snagom volje.