Jesenja republika - Brian McClellan

„Žao mi je zbog tvog gubitka.” „Hvala vam, gospodine. Napad na lorda Vetasa je bio uspešan. Zarobili smo opsežnu dokumentaciju i dosta ljudi. Ali bojim se da je čitav poduhvat bio uzaludan. Je li vam rečeno da lord Klermont gospodari Adopestom?” „Tako sam čuo. Ali ići ćemo korak po korak. Još nismo isterali Kežane s našeg tla. Napiši mi izveštaj...” „Napisan je.” „Sjajno. Pročitaću ga. Porazgovaraćemo pre kraja dana. Slobodan si da prošetaš po logoru, ali bih voleo da se mnogo ne udaljavaš dok ne saznam najviše što mogu o Klermontu.” „Bojim se da ću biti od male pomoći u tome, gospodine.” „I najmanja pomoć je bitna. Sada bih...” Tamas se ućutao. „Gospođice, da li biste mogli da dođete ovamo?” Devojka s kovrdžavom ćilibarskom kosom iskoračila je iz ćoška. Na prvi pogled je delovala stidljivo, ali je Tamas uočio oprez. Ponašala se kao životinja koja miriše vazduh da bi odredila ima li posla s prijateljem ili neprijateljem. „Nila?”, uskliknuo je Olem. „Zdravo, kapetane”, rekla je devojka, sa snebivljivim osmehom. „Šta ti ovde radiš?” „Ti si pralja!” otelo se Tamasu kad se setio. „Ona koja je nestala s dečakom Eldaminsovih.” Popreko ju je pogledao. „Gde si, jame ti, otišla? I šta radiš ovde?” Nila se naklonila i sklopila ruke na leđima. „Feldmaršale”, rekla je, „nisam ukrala dečaka Eldaminsovih. Ne baš. Lord Vetas nas je zarobio. Pobegli smo kad je Adamat napao njegov štab. Inspektor će potvrditi moju priču.” „Je li tako bilo, inspektore?” Adamat je klimnuo potvrdno, mada oklevajući. „Nisam upoznat sa svim pojedinostima, gospodine. Ali ona je poštena cura.” Tamas se zavalio u stolici. Svaka vena u glavi mu je damarala. Bol iz rane u slabini nadjačavao je barutni trans. Imao je toliko posla. Može li da se odmori? Krajičkom oka je pogledao Vloru i Olema. Telohraniteljevo čelo je bilo nabrano, dok je Vlora delovala zbunjeno.

Tamas se zapitao da li je znala da se Olem pre nekoliko meseci udvarao ovoj devojci. Ali, njih dvoje više nisu zajedno, zar ne? „Znači da je s tobom?”, pitao je Adamata. „Ne, gospodine”, kazao je Adamat i kašljucnuo u šaku. Tamas je podigao obrve put pralje. „Pa?” „Ja sam učenica privilegovanog Borbadora, gospodine”, rekla je Nila, s novim naklonom. „Ti si privilegovana?”, pitao je Olem. „Jesam. Mogu li nešto da vas pitam, feldmaršale? Gde je Borbador?” „Ah”, izgovorio je Tamas. Naterao je sebe da ustane. „To je još nešto važno. Adamate, rečeno mi je da si bio s privilegovanim Borbadorom kad se rešio kletve - one koja ga je primoravala da me ubije.” „To je istina. Video sam kad se oslobodio dragulja.” Tamas je odahnuo. Skinuo je jedan deo tereta s pleća. „Dobro je. Hvala ti, inspektore. Oleme, otprati Nilu do njenog gospodara i pusti Boa iz pritvora. Slobodni su da idu svojim putem, ali bih voleo da Borbador porazgovara sa mnom pre nego što odu.” Olem je izveo Nilu iz šatora. Adamat je krenuo za njima na Tamasov znak. Feldmaršal je ponovo seo, s dubokim uzdahom. „Gospodine”, rekla je Vlora, „trebalo bi da se odmorite.” Tamas se zavalio u stolici, spustio dlan na ranu i sklopio oči. „Imamo posla.” „Zaslužili ste odmor, gospodine. Ako mogu da vam to kažem.” „Ne još.” „Šta nameravate?” Otvorio je oko. Vlora je vezivala pertle. „Isteraću Kežane iz svoje zemlje jednom zauvek. Slomiću njihovu vojsku, a zatim i njihovog kralja. Nakon toga ćemo se pobrinuti za vojsku koja je zaposela Adopest.”

POGLAVLJE 19 Nila i Olem prolazili su ćutke vijugavim putem preko logora. Olem je pozdravljao ljude u hodu. Salutirao je oficirima i klimao pešadincima. Nila je bila neočešljana. Stomak joj je krčao zbog mirisa oficirskog doručka - šunke i jaja, ako se nije varala. Dva dana nije čestito spavala. Krici umirućih, artiljerijska paljba i miris pečenog mesa remetili su joj san. „Jasno ti je da je veoma važno da vojnici misle da je Tamas bio ovde dok je trajala bitka”, tiho će Olem. To su bile prve reči koje je izgovorio otkad su izašli iz šatora. Hitro je odvratila: „Naravno. Neću reći ni reč.” O čemu su razgovarali? O da, o Tamasovoj odsutnosti. Zašto je bilo važno da li je Tamas bio odsutan za vreme bitke ako su pobedili? Plaćeničke brigade su, po svemu sudeći, bile veoma ljute zbog toga. „Hvala ti.” Olem se zaustavio nadomak ivice logora, daleko od najbližih straža. Zagledao se u tminu uoči praskozorja. „Trebalo bi da stignu svakog časa.” „Ko?” „Naša ekspedicija. Poveli smo dve stotine ljudi u potragu za feldmaršalovim sinom. Pronašli smo njega, privilegovanog Borbadora i više od stotinu zarobljenika. Prvo smo se postarali za Tanijelovu bezbednost i zarobljenike, zatim smo se ušunjali u logor, da bi izgledalo da smo sve vreme bili u njemu. Ostali će uskoro stići.” „Zar se vest neće pročuti? Svi ljudi će znati tajnu koja je poznata dvojici.” Nila se setila kad je služavka uhvaćena u krevetu s glavnim batlerom u kući Eldaminsovih. Batlerova supruga zatekla ih je na delu. Pokušali su da ćutanjem izbegnu skandal, ali je služavka pustila jezik, pa je batler otpušten. Olem je izvadio papir za cigarete iz koporana. Počeo je da mota cigaretu. „Naravno. Glasine će se širiti. Ali, kao što si rekla, pobedili

smo u bici, i to sad i nije važno. Sve će ostati na nivou glasine, izuzev ako Krila ne reše da naprave problem od toga.” Ponudio joj je smotanu cigaretu. „Ne, hvala.” Klimnuo je i kresnuo šibicu. Ćutke je pušio. Nila ga je posmatrala iz prikrajka i razmišljala o svemu što je proživeo u poslednjih nekoliko meseci. Mislila je da je mrtav kad je čula da je ostao iza neprijateljskih linija. Ali evo ga. I nije izgledao tako loše, posle silnih iskušenja - imao je novi ožiljak iznad oka i dužu bradu. Čudno se osećala zato što joj se udvarao. Možda bi postali ljubavnici da su događaji krenuli drugim pravcem. Istrajavala je na tim nostalgičnim mislima da bi ućutkala glasove u pozadini uma - glasove ljudi koje je pobila vatrenim talasom. „Poslednjih nekoliko meseci silno si napredovala”, iznenada će Olem. Nila je oborila glavu. „I ti. Čula sam da si pukovnik. Čestitam.” „To je privremeno”, rekao je. „Zaista? Postoje i privremena unapređenja?” „Nije to u pitanju. Feldmaršal želi da ostanem pukovnik. Ja samo. „Misliš da nisi tome dorastao?” Olem je otresao cigaretu i zgazio pepeo čizmom. „Nije to za mene? Ali ti? Privilegovana! To je neverovatno. Uvek sam mislio da si više od pralje.” Osmehnuo se. Pukotina u njegovoj fasadi otkrila je duboku iscrpljenost. „Pralja je časno zanimanje”, kazala je Nila. Zvučala je kao neko ko se pravda. Pročistila je grlo. „Da li si mi se zato udvarao? Zato što si mislio da sam nešto više? Možda špijun?” Je li njegovo zanimanje za nju bilo neiskreno? Htela je da se naljuti zbog toga, ali nije imala snage. Olem je povukao dim. Pogledao ju je u oči. „Nisi špijun.” Pročistio je grlo i dodao: „Drago mi je što si privilegovana. Bićeš nam potrebna pre nego što se ovo okonča.” Hteo je da kaže da će im biti potrebna za još ubijanja. Ta misao je izazvala talas mučnine. Još je videla pocrnele skelete i osećala vonj izgorelih ljudskih ostataka.

„Ah! Eno ih”, rekao je Olem, tako da Nila nije morala da odgovori. Kolona konjanika pojavila se na uzvišici. Nosili su baklje i lampe. Zastali su pred stražarima, koji su im dali znak da prođu. Desetak minuta kasnije stigli su do Nile i Olema. Olem ih je pitao kako se misija završila. Major je rekao da je bila uspešna. Klicanje se diglo iz vojničkih grla. Nila je čula kako jedan stražar viče drugom: „Tanijel Dva Hica je živ! Vratio se!” Vest se širila logorom kao šumski požar. Nila je morala da se osmehne zbog pokliča koji su se odmah zatim čuli iz logora iza njih. Tanijel je, kako izgleda, bio veoma voljen među vojnicima. Neko je dojahao do Olema. Crna brada i prljava kosa skrivale su umorno, napeto lice, tapiseriju modrica i ožiljaka. Nosio je adranski koporan preko ramena, sa značkom bureta baruta. Nila je pretpostavljala da je to Tanijel Dva Hica. U sedlu iza njega bila je najupečatljivija devojka koju je ikad videla. Bila je urođenica, s bledom kožom poprskanom pepeljastim pegama. Imala je kratku kosu, dovoljno crvenu da se takmiči s plamenom baklji - mnogo svetliju nijansu od Nilinih ćilibarskih kovrdža. Muškarac je radoznalo odmerio Nilu, da bi zatim pogledao Olema, dok je devojka ukrstila pogled s njom pre nego što joj je namignula, s vragolastim osmehom. Jahač je klimnuo Olemu, koji je rekao: „Bolje obiđi oca. Znaj da je naredio da se Bo oslobodi.” Tanijel je ispustio uzdah olakšanja i potegao uzde. Njegova saputnica se izvila u sedlu da bi pogledala Nilu, koja ju je pratila pogledom dok je ova dublje zalazila u logor. „Znači to je feldmaršalov sin?” pitala je. Olem je sisao cigaretu. „Jeste.” „A devojka?” „Ka-pel.” „Urođenička čarobnica? Čula sam glasine o njoj.” „Da.” Olem je zdrobio pikavac cigarete petom čizme. „Ona je, kao što je feldmaršal rekao, nešto sasvim drugo.” Nila je opazila Boa, nešto dalje u povorci. Bio je okružen vojnicima, izgužvane odeće i neočešljane kose. Htela je da mu pritrči

da bi čula šta mu se dogodilo, ali ju je bes zbog toga što je ostavljena - i to u zoni ratnih dejstava - držao prikovanom za mesto. „Zdravo, Nila”, veselo će Bo kad je dojahao do nje. Stiskao je jabučicu sedla obema rukama. Videla je da su čvrsto vezane. Dva krupna adranska pešadinca u njegovoj blizini nisu skidali pogled s njega. „Zdravo, Oleme.” „Privilegovani”, rekao je Olem, klimnuvši glavom. „Da li sam slobodan?” Olem je klimnuo ljudima koji su sprovodili Boa. Hitro su ga spustili iz sedla i razvezali mu ruke. Stajao je pored konja i trljao utrnule zglobove. Stražar mu je vratio rukavice, koje je krotko prihvatio. Bo i Nila su uskoro ostali sami. „Pa”, rekao je Bo. Stavio je rukavice u džep i klimnuo. „Drago mi je da je to gotovo. Gde ćemo spavati? I umirem od gladi, hajdemo...” Nila ga je ošamarila svom snagom. Udarac je odjeknuo sve do ramena i u čitavom telu. Bo se okrenuo u stranu. Desetak vojnika je glasno uzdahnulo. Bo je zurio u nju držeći se za obraz. Kolena su joj blago zaklecala od pomisli da je upravo žestoko ošamarila privilegovanog. Šaptala je sebi da je i ona privilegovana. U dobru i zlu. „Šta je, jame ti, to predstavljalo?”, pitao je Bo. „Ošamarila sam te zato što si me ostavio u zoni ratnih dejstava.” Besno je trljao obraz. „Kunem se da ću ubiti sledeću osobu koja me bude udarila. Dobro izgledaš! Zašto si, jame ti, tako ljuta?” „Ja...”, glas joj je zapeo u grlu. Pred očima joj je zaigrala slika izgorelih kostiju i mesa, prsti su joj brideli - ne samo od šamara. Još je osećala tokove magije, užas i ekstazu koji su je proželi kad je postala provodnik razorne sile. Vid joj se zamaglio. Bo ju je prihvatio kad se zaljuljala. Odveo ju je dalje od vojnika koji su silazili sa konja. Držao ju je za lakat. Progovorio je brižnim umesto gnevnim glasom. „Šta se desilo?” Zavrtela je glavom. Znala je da izgleda kao budala zbog crvenih obraza i suza koje joj kvase lice. Privilegovani se tako ne ponašaju. Osećala je Boove šake na svojim obrazima. Primorao ju je da ga pogleda u oči. „Šta se desilo?”, ponovio je.

„Pobila sam ih.” Zvučala je krajnje skrhano. Mrzela je sebe zbog toga. „Hajde.” Bo ju je uhvatio za ruku. Obgrlio ju je i proveo kroz logor. Štitio ju je od posmatrača kao brat ucveljenu sestru. Sećala se da je postavljao pitanja na koja je jecajući odgovarala. Ubrzo su stigli do njenog šatora. Upalio je lampu. Okačio ju je o motku. „Ispričaj mi šta se desilo”, rekao je. Uspela je da povrati kontrolu nad sobom. Počela je da priča, posle nekoliko dubokih udisaja. „Bila sam u logoru s komorom kad su Kežani jurnuli na nas. Bili su znatno brojniji od branilaca. Bila sam tako besna zbog vlastite nemoći. Uporno sam pokušavala da nešto povežem.” Pokazala je kako je pucketala prstima, ali je pazila da se ne dodirnu. „Mislila sam da ću moći da pomognem ako budem mogla da zapalim vatru. I najedanput sam mogla. Načinila sam pravi pokret. Lako je potekla iz mene. Potrčala sam ispred branilaca. Oslobodila sam je.” „Vatru?” tiho će Bo. Klimnula je. „Ličila je na talas koji se valja ravnicom. Pokušala sam da je kontrolišem, ali je ona samo jačala i jačala. Zatim sam se onesvestila.” Suze su ponovo nailazile. „Kad sam se probudila, saznala sam da me je inspektor odneo na sigurno mesto. Pokušao je da sakrije istinu od mene, ali sam izdaleka videla sprženu ravnicu. Pobila sam ih.” Boje izvadio pljosku iz džepa. Dodao ju je Nili. Zahvalno je otpila nekoliko gutljaja. „Onesvešćivanje je česta pojava nakon povlačenja previše magije bez odgovarajuće kontrole”, kazao je Bo. „Telo se tako štiti od samouništenja u Drugom. Koliko?” „Šta koliko?” „Koliko ljudi si ubila?” Nila je pogledala u stranu. „Hiljade.” Podigla je glavu. Očekivala je da će videti odraz svog zgroženog izraza na Boovom licu. Naposletku, ona je monstrum, zar ne? Pobila je toliko ljudi s nekoliko gestova. Bo ju je posmatrao podignutih obrva. „To je bila prokleto dobra predstava, devojko!”

Udarila ga je u rame. „Uh! Ne, iskren sam. To je čudesno. Sasvim sama si spasla čitavu komoru Krila, verovatno nekoliko hiljada života.” Zbunjeno ga je posmatrala. „Zar ne vidiš koliko je to grozno? Toliko života je ugašeno u trenu! Nisu ni dobili priliku da se odbrane!” „Nila”, rekao je Bo s trezvenim izrazom, „izvela si neverovatan podvig. Ne možeš da kriviš sebe zbog toga.” „Ali krivim sebe! Jesi li toliko oguglao na smrt? Je li ti srce toliko otvrdnulo da si zaboravio koliko strašnu moć držimo u rukama?” Pružila je ruke ka njemu kao da je želela da ih odseče. Obrazi su joj bili hladni od suza. Stresla se od hladnoće. Zadrhtala je. Bo ju je posmatrao, mršteći se. Uzdahnuo je i podigao ćebe s njenog ležaja. Obavio ga je oko njenih ramena. Prišao joj je. Uhvatio je za ruku. Tiho je govorio, milujući joj prste. „Naterali su me da prvi put ubijem u četrnaestoj”, rekao je. „Moja žrtva je bila neka robinja dovedena za tu svrhu. Znao sam da je to bilo nezakonito, ali niko nije polagao na zakonitost u kraljevskom kabalu. Imala je oko sedamnaest godina i maslinastu put Gurlijke, s jednim obešenim kapkom.” Zajecao je. „Četiri puta sam odbio da je ubijem. I svaki put sam dobio žestoke batine. Peti put su mi rekli da će me ubiti ukoliko je ne ubijem. Ni tada nisam popustio. Rekli su mi da će ubiti Tanijela, Tamasa i Vloru ako to ne učinim. Jedine prijatelje. Poverovao sam im, pošto sam bio prokleti idiot. Ubio sam robinju, što sam brže mogao, da bih spasao prijatelje.” Suza mu je kliznula niz lice. Obrisao ju je kad je primetio da ga Nila posmatra. „Zašto su te terali da to radiš?”, pitala je. Tolika okrutnost ju je zapanjila. Naterali su četrnaestogodišnjaka da hladnokrvno ubije? „Da bi me očvrsli. Da bi mi pokazali na šta liči život u kraljevskom kabalu. Sedam, možda osam puta pokušao sam da pobegnem. Mnogo su me tukli zbog toga. Bio sam magusov jedini učenik. Rekao je da mi neće dopustiti da protraćim talenat samo zato što sam slab. Jame mi, koliko sam ga mrzeo. Činio sam sve što sam mogao da bih mu zagorčao život. Brukao sam ga u javnosti. U šesnaestoj sam počeo da spavam s njegovim konkubinama. Jednom sam mu se posrao u krevet.” Zakikotao se. „I svaka modrica koju bi mi zadao,

svako mučenje magijom kojem bi me podvrgao produbljivalo je moju mržnju. Zavetovao sam se da ću ga ubiti, ali me je Tamas preduhitrio.” Nila je bila šuplja iznutra, lišena energije i emocija. „Hoću li to postati? Da li ću postati biće pokretano mržnjom i samoprezirom?” „Ne preteruj”, rekao je Bo. „Nikad nisam bio progonjen samoprezirom. Držao sam ga zaključanog u zadnjem delu uma.” Kraj usana joj se podigao posle njegove opore šale. „Ne”, nastavio je Bo. „Ne želim da postaneš takva. Želim da naučiš da upravljaš svojom moći i da slediš svoju savest. Ali ona će ponekad tražiti od tebe da ubijaš. Takav je život privilegovanog. Zaštita prijatelja i zemljaka je teret koji prati takva moć.” Klimala je glavom. Zanemela je. „S vremenom će ti biti lakše”, rekao je Bo. Ohrabrujuće ju je stisnuo za ruke. „Ne dozvoli sebi da postaneš neosetljiva. Nemoj da budeš kao ja. Daj sve od sebe da to sprečiš.” Osećala je njegovu ruku na zadnjem delu leđa. „Je li išta od onog što si mi rekao bila istina?” „Molim?” „Ili si samo pokušavao da mi se zavučeš ispod haljine?” Trgao se. Nila je smesta shvatila da je pogrešila. To je bila istina. Svaka reč. Uvredila ga je - iako je htela da se našali. „Žao mi je”, rekla je. „Nisam htela. Tužno se osmehnuo. „Ma kakvi. Imala si pravo. Trebalo bi da pronađem šator.” „Ne idi.” Namrštio se. Ponovo ju je zagrlio. Zaspala je s glavom na njegovim grudima, slušajući ritmične otkucaje njegovog srca. Vrisci koji su odjekivali njenim pamćenjem bili su tiši dok je tonula u san. Nešto joj je govorilo da će ih biti još.

POGLAVLJE 20 Tamas je listao planine izveštaja o pobedi za koju su mu pripisivane zasluge. Ljudi su je prozvali bitkom kod Nedovog potoka, po rečici koja je tekla sredinom bojišta. Po izostanku govorkanja o Tamasovom odsustvu dalo se zaključiti da je Abraksova odlučila da ne govori o njemu, uprkos silnom gnevu, i da je Olem uspeo da nametne ćutanje svojoj elitnoj jedinici. Tako je bilo zasad. Nekoliko stotina ljudi znalo je da je otišao da spase Tanijela umesto da zapoveda vojskom u odsudnoj bici. Glas o tome će se pročuti. Što kasnije, to bolje. Tamas je tri puta pročitao Vlorin izveštaj i izveštaje trojice generala, petorice pukovnika, dva kapetana i jednog narednika. Vlorin je bio daleko najsveobuhvatniji, ali je iz drugih saznao podatke koje je ona previdela ili hotimice zaobišla. Protrljao je oči i uzdahnuo. Šta bi sve dao za činiju Mihalijeve supe od bundeve. Ili za nekoliko minuta razgovora s njim. Druženje s njim je, uprkos svim njegovim nedostacima, opuštalo Tamasa. Nije bio toga svestan dok nije saznao da je bog mrtav. Možda je bio sentimentalan. „Oleme!” povikao je. „Oleme!” Platno na vratima šatora se pomerilo. Stražar je provirio unutra. Senke Tamasove lampe igrale su mu na licu. „Oprostite, gospodine. Olem je slobodan. Mogu li išta da učinim za vas?” „A, ne. Nije važno. Mogu... Čekaj, koliko je sati?” „Mislim da je blizu jedanaest, gospodine.” „Hvala ti. Pronađi inspektora Adamata. Nek dođe ovamo za pola sata ukoliko je budan. Pusti ga da spava ako nije.” Tamas je pročitao i inspektorov izveštaj. Čovek je zaslužio odmor. Ustao je i protegao se, samo da bi se trgao od bola koji mu je prostrelio utrobu. Prišao je stolu, s dlanom pritisnutim o ranu.

Preturao je po stolu dok nije pronašao tanjir s večerom. Biskviti su bili tvrdi, sir buđav, a govedina žilava. Progutao je polovinu toga, pre nego što je odustao od jela. Pokupio je par zlatnih epoleta, strpao ih je u džepove i iskoračio u noć. Devojka u vojničkoj uniformi nedaleko odatle svirala je frulu i tiho pevušila. Njen glas se pronosio po tihom logoru. Stražari su stali mirno. „Na mestu voljno”, rekao je. „Prošetaću se. Pratite me, ali me ne uznemiravajte.” Stražari su išli za njim na pristojnom odstojanju dok je lutao logorom. Mahao je vojnicima koji su pokušavali da ustanu i da mu salutiraju. Devojčina pesma se ubrzo izgubila. Nije se čulo ništa izuzev dalekih krika i jauka sa severa, gde su lekari podigli bolnice. Četiri stotine ljudi izgubilo je udove posle bitke. Stotine su zadobile smrtonosne rane. Doktori su ovim drugim mogli samo da daju malu, koja će im pomoći da lakše dočekaju neizbežni kraj. Samo patnja ostaje kad se adrenalin posle bitke povuče, a medalje i slava po dele. „Trebalo je da budem ovde s njima. Da ih vodim u bici”, promrmljao je Tamas. „Šta ste rekli, gospodine?”, pitao je jedan stražar. „Ništa. Znate li gde spava kapetanica Vlora?” „Ne znamo”, odgovorili su. Tamas je pronašao Olemov šator nedaleko od svog. Nekoliko pripadnika Oka sokolovog sedelo je oko vatre. Jedan je čitao na svetlosti lampe, dok je drugi deljao kočić. Ustali su kad je Tamas naišao. „Na mestu voljno”, izgovorio je s uzdahom. Pokazao je na Olemov šator. „Došao sam da vidim pukovnika.” Dva vojnika su razmenila poglede. Treći, žena od trideset godina s plavom kratkom kosom, pročistio je grlo. „Mislim da spava”, rekla je. Tamas se zagledao u nju. „On je obdareni. Ne spava.” Svi su znali za tu Olemovu osobinu. O čemu ona govori? „Ja... ja mislim da sam ga video kako odlazi”, kazao je onaj drugi. Tamas je sipao nešto praha na svoj jezik i krenuo ka Olemovom šatoru. „Oleme, da li si...” Barutni trans mu je omogućavao da u

šatoru vidi kao usred dana, uprkos odsustvu lampi. Učinilo mu se da je čuo kikotanje, a zatim psovku. Olem je sedeo na krevetu. Bio je nag do pojasa. „Gospodine?” Tamas se osmehnuo kad je video grbinu na krevetu pored telohranitelja. Možda se Olem ponovo zbližio s lepom praljom. „Žao mi je, nisam hteo ništa da prekidam.” „Nema problema, gospodine.” „Samo sam tražio Vloru.” Olem je pročistio grlo. „ Ahm...” „Ovde sam.” Vlora se uspravila u sedeći položaj pored Olema. Rukom je sklonila kosu s lica. „Ah”, rekao je Tamas. „Pričekaću napolju.” Povukao se do logorske vatre. Pripadnici Oka sokolovog su sistematično izbegavali njegov pogled. Tapkao je nogom. Pokušavao je da smisli neke drugi reči koje bi uputio Vlori izuzev „zbližavanja između različitih činova”. „Oprostite, gospodine”, promrmljao je jedan vojnik. Drugi ga je šutnuo po cevanicama. „U redu je”, kazao je Tamas. Jedan deo njega želeo je da se nasmeje. „Ne bih očekivao ništa manje od nekog od njih” - uperio je palcem u svoje pratioce - „kad bih ja bio s nekim u krevetu.” Te reči su izmamile prigušeni frktaj istog pripadnika Oka sokolovog. Dobio je još jedan udarac nogom. Vlora je trenutak kasnije izašla iz Olemovog šatora. Navlačila je koporan preko poluzakopčane košulje. Čizme su joj bile nezapertlane. Zastala je da ih zapertla dok je Tamas čekao. Krenula je za njim dalje od logorske vatre. „Nije mi žao, gospodine”, rekla je kad su se dovoljno udaljili od Olema i ljudi iz Oka sokolovog. „Hmm? Zašto bi ti bilo žao?” Ukočila se. Tamas se s uzdahom okrenuo prema njoj. „To je život, Vlora. Sama si mi to rekla. Drago mi je da još možete da nađete nešto u međusobnom zagrljaju. Voleo bih da ja uživam u istom luksuzu.”

„Gospodine?” Vlora je zurila u njega otvorenih usta. Tamas se blago osmehnuo. Još je mogao da iznenadi ljude. Lepo je to znati. Nastavila je: „Hoćete li da kažete. „Nisam došao da bih te grdio, ili nešto slično. Tražio sam te iz sasvim drugog razloga. Podsećam te da se zbližavanje između različitih činova još smatra prekršajem. Ali sad nemam snage za tako nešto.” „Hvala vam, gospodine.” Oprezno ga je posmatrala, kao da očekuje udarac. „Šaljete zbunjujuće signale, gospodine.” „Znam. Žao mi je. Voleo bih da je život bio malo direktniji, ali mislim da sam promenio mišljenje po ovom pitanju od našeg poslednjeg razgovora o njemu.” Vlora je nakrenula glavu u stranu. „Olem misli da ste ga unapredili samo da biste sprečili našu vezu.” „Stvarno? Hm. Voleo bih da mi je to palo na pamet. Ali nije. Unapredio sam ga zato što su okolnosti to zahtevale i zato što je jedan od malobrojnih ljudi u koje imam potpuno poverenje.” Uzdahnuo je i odmahnuo rukom kao da tera neugodne misli od sebe. Borio se s nagonom da još nešto kaže na tu temu. Nije odobravao njihovu vezu, ali više nije smatrao da bi trebalo da govori o njoj. „Kad smo već kod toga, unaprediću te.” Vlora je zatreptala. „Šta ste rekli?” „Rekao sam da ću te unaprediti. U pukovnika. Zasad ćeš biti na specijalnom zadatku, baš kao Olem, ali nameravam da ti dodelim jedinicu pre kraja rata.” „Ne razumem. Nisam uradila ništa čime bih to zaslužila.” „Nisi? Kapetanice - hoću reći, pukovnice - poslednja dva dana proučavam izveštaje o bici i tvojim potezima. Oni su, najkraće rečeno, bili sjajni.” „Samo sam sledila vaše instrukcije”, promrmljala je. „Nijedan plan bitke nije savršen. Čak ni moj. U desetak kritičnih situacija zahtevao je tvoju intervenciju, bez mog saveta. I svaki put si učinila isto što bih i ja da sam bio na tvom mestu. Nadmašila si me kad si poslala dve čete u pomoć logoru Krila. Pustio bi ih da izgore i počistio teren kad bi se haos stišao, a to bi bila pogrešna odluka.”

Nije hteo da nastavi, ali su reči jednostavno provaljivale iz njega. „To su, naravno, bile izuzetne okolnosti. Izgubili smo mnogo oficira u poslednjih nekoliko meseci, i nisu svi podlegli ranama.” Izdaja Hilanske, Ketin lopovluk i bekstvo su još boleli. „Sledeća nedelja će doneti stotine unapređenja. I nećeš samo ti preskočiti činove. Nameravao sam da svoje barutne magove zadržim kao strelce i vojnike, ali mi je sad jasno da moram da unapredim one koji imaju talenta.” „I Andrija zaslužuje unapređenje.” „Biće unapređen čim stigne s delivskim kraljem. Ali Andrija je usijana glava. Previše je osvetoljubiv. I uvek je bio korisniji kao zapovednik manjih grupa. Zbog toga zapoveda kabalom posle Sabona. Ali ti si uvek imala dar da sagledaš veću sliku, što si pre neki dan i dokazala. „Hvala vam, gospodine.” Tamas je klimnuo. „Ovaj rat još nije dobijen, pukovnice. Rano je za zahvaljivanje.” Nekoliko minuta stajali su ćutke. Vlora je prva progovorila: „Gospodine?” „Da?” „Mogu li da idem?” „O! O, da! Samo napred. Čekaj, uzmi ovo.” Tamas je spustio zlatne epolete na njen dlan i sklopio njene prste oko njih. Poželeo je da se nagne i da je nežno poljubi u čelo, da blagosilja ćerku. Prigušio je taj nagon dovoljno dugo da joj da vremena da mu priđe i da ga zagrli. Uzvratio joj je zagrljaj. Odvojila se od njega i krenula. Pratio ju je pogledom dok se udaljavala. „Hm, gospodine”, neko je rekao. Tamas se okrenuo i ugledao sekretara, koji ga je čekao u blizini. „Šta je bilo?” „Inspektor Adamat vas čeka.” „Ah, da. Naravno. Krećem.” Bacio je još jedan pogled u Vlorinom pravcu, ali je ona već bila iščezla s vidika.

Adamat se premeštao s noge na nogu. Borio se sa zevanjem. Bližila se ponoć, a feldmaršal još nije dolazio. Da li da ode ili da ga čeka? Tamas je nesumnjivo želeo da se obavesti o nizu događaja koji su kulminirali Vetasovom smrću. Svi podaci su bili u izveštaju, naravno, ali izveštaj nikad ne može da se poredi sa usmenim svedočanstvom. Tamas je bio temeljit čovek. Adamat se samo nadao da neće biti previše temeljit. Odlučio je da što veštije izbegava svako pitanje o Džozepu. Prošao je rukom kroz kosu i počešao ćelavo mesto. Proveo je bezbrojne časove proučavajući onog čuvara u svom umu. Zaključio je da je savršeno pamćenje ravno prokletstvu. Bez njega bi ubedio sebe da je u pitanju optička varka: da čuvar nije nimalo ličio na njegovog sina, i da je nedostajući prstenjak samo podudarnost. Ali bio je sve sigurniji da je njegov dečak pretvoren u čuvara što je više razmišljao o deformisanim leđima, izvitoperenoj ali još dečačkoj vilici i glatkim obrazima. Šta su učinili njegovom sirotom dečaku? Prvo je bio zatočenik, pa barutni mag koji je prodat u ropstvo, a sad ovo. Adamat je pokušao da se seti svega što je znao o čuvarima. Bili su obični ljudi koje su Kežani magijom preobražavali u stvorenja lišena svega izuzev rudimentarne inteligencije, ispranog mozga, slepe poslušnike keških oficira. Novi, crni čuvari stvoreni su od barutnih magova. Neki vojnici su šaptali kako ih je stvorio sam Kresimir, pošto niko od privilegovanih nije bio dovoljno moćan da preobrazi barutnog maga. Kakve patnje je taj preobražaj izazivao? Kakav bol je zli bog naneo njegovom sinu? Grozna scena ponavljala se u njegovoj glavi. Proučavao je oči stvorenja. Očekivao je da će, kad ih bolje pogleda, pronaći magijom podstaknuti bes u njima. Ali u njima je bio samo strah kakav se može videti u očima beslovesnog vola koga vode na klanje. „Inspektore?” Adamat je čuo šuškanje platna na ulazu u šator. Hitro je obrisao oči i ispeglao kaput. „Ovde sam, gospodine.” „Inspektore, zašto stojiš ovde u mraku?”, pitao je Tamas. Adamat je čuo kako feldmaršal pretura po stolu, kreše šibicu i pali lampu. „Samo čekam. Nisam želeo da ikog uznemiravam.”

„Imamo ulja za lampu, čoveče. Žao mi je što sam bio tako grub. Nadam se da te nisam probudio.” Adamat se trgao kad se Tamas nagnuo prema njegovom licu. „Niste.” „Jame mi, izgledaš loše kao ja. Jesi li spavao? Jesu li ti dali dobar šator i opremu?” „Jesu. Hvala vam.” „Žao mi je što te držim u logoru. Znaš da imam mnogo posla.” „Naravno. Jedva čekam da se vratim porodici.” Da li je tako? Kako ću objasniti Fej ono što sam video - ono što je Džozep postao? Iznenadio se kad je shvatio da o sinu razmišlja kao da je mrtav. Ali šta je drugo mogao? Dovoljno dugo je gledao te oči u svom pamćenju da shvati da Džozep kog je nekad poznavao više ne postoji. „Jesi li siguran da je sve u redu, inspektore?” „Jesam.” Tamas je seo. Izgledao je veoma loše i iscrpljeno. Kako bi proučio feldmaršala, Adamat je prestao da razmišlja o svojim brigama. Tamas je, pritisnut brojnim ranama, u poslednja tri meseca ostario deset godina. Više nije imao crnih vlasi na brkovima. Kretao se oprezno i bolno, forsirajući desnu stranu. Adamat se susretao s ovakvim ponašanjem kod pripadnika adranske policije. Tamas je imao ranu od noža - između rebara. Imao je sreće da je oštrica promašila vitalne organe, ali je đavolski bolela i bila na putu da se inficira. Pričalo se da je Hilanska ubo Tamasa pre nego što je pobegao. Ta priča je po svoj prilici bila istinita. „Inspektore?” Adamat se prenuo iz razmišljanja. Tamas mu se obraćao. „Veoma mi je žao, gospodine. Da li biste to ponovili?” Tamas je nakrivio glavu. Gnevni grč mu je načas prešao preko lica. „Pitao sam te da li znaš zašto te nisam uhapsio kad si mi priznao izdaju.” „Ne znam.” Hladan znoj se pojavio na Adamatovom čelu. Sako mu je najedanput postao pretesan. Postavljao je sebi to pitanje, ali ne suviše često. Imao je previše posla, mnogo toga je bilo na kocki.

„Nisam te uhapsio zato što bi neprijatelj to očekivao.” Tamas je ustao i prišao svom stolu. Sipao je vodu u čašu. Nije ponudio Adamata. „To je bila varka. Hteo sam da ga skrenem s tvog traga. U svom izveštaju naveo si da je Vetas mislio da si utamničen.” „I ja sam mislio da će mi se to desiti”, kazao je Adamat, suvog grla. „Vaša varka je uspela.” Tamas je otpio gutljaj vode. Gledao je Adamata kao čovek koji odlučuje da li će utući onemoćalog psa. „Tako je.” „I, šta će sada biti?” „Još te smatram odgovornim za Sabonovu smrt, inspektore”, rekao je Tamas. „Govorio sam sebi da ću te izvesti pred sud kad ovo bude gotovo, da ćeš se suočiti s posledicama svojih dela.” Vatra se razgorela u Adamatovoj utrobi. Govori o posledicama? Čovek koji me je uvalio u ovu nevolju ima obraza da mi govori o posledicama? U poslednjih šest meseci, sto puta sam se suočio s posledicama. Morao je da se ugrize za jezik da bi sačuvao prisebnost. „Govorio sam sebi tako nešto - sve do trenutka u kom nisam morao da biram između vođenja mojih ljudi u bici i spašavanja sina, koga su izdajnici nastojali da ubiju u divljini. Ti si dobar čovek, Adamate. I učinio si sve što si mogao. A dobrih ljudi je malo. Neću poslati jednog od njih na giljotinu. Ali potrebna mi je tvoja pomoć.” Adamat je na jedvite jade procedio: „Potrebna vam je moja pomoć?” „Ima još posla.” Adamata je pritisla teskoba. Naravno. Uvek ima još posla. Šta bi Fej rekla na ovo da se zatekla pored njega? Rekla bi feldmaršalu da nabije njegove posledice u dupe i da skoči u jamu. „Nešto vam je smešno, inspektore?” „Razmišljam o onom što bi moja žena rekla da je ovde.” „Zaista? I šta bi to bilo?” „Pitala bi: ’Kako bih mogla da vam pomognem, feldmaršale?’ Pa. Kako mogu da vam pomognem?” Ništa drugo nije mogao da kaže. Tamas nije očekivao ništa izuzev poslušnosti. Adamat se decenijama susretao s takvom nadmenošću u službi plemstvu.

Tamas je izgledao zamišljeno. „Shvatam. Još nisam priveo ovaj rat kraju. Moraću da se pobrinem za brudanijsku vojsku koja je zaposela Adopest, kad završim taj posao. Moraću da sklopim neki dogovor. Bićeš moja veza s lordom Klermontom. Saznaj šta želi, šta su njegovi ciljevi i šta će ga naterati da ode. I saznaj njegove tajne i slabosti, ako ne budemo mogli da ga se otarasimo. Izvesti me o njima da bih mogao da ga uništim i podarim našoj zemlji republiku kakvu zaslužuje.” Adamata je nešto grizlo duboko u utrobi, nešto što je ličilo na krajnji očaj. Savladao je poslušnike lorda Vetasa, a sad mora da se savlada i njegovog gospodara, koji je nesumnjivo mnogo gori od svog sluge? To će ga upropastiti. „Ne želim da ponovo stavljam porodicu u takvu opasnost, feldmaršale. Neću to učiniti ni po cenu života.” „Potreban si svojoj zemlji.” Adamat se zapitao da li Tamas zna koliko te reči šuplje zvuče. „Ne možete mi poveriti takav zadatak. On je neizvodljiv. Lord Klermont se, preko svog agenta, poslužio mojom porodicom protiv mene. Ponovo će to učiniti. A ja ću vas ponovo izdati ukoliko se to desi. Dajem vam reč da će tako biti.” „Vaša porodica više nije u igri. Klermont ne bi mogao ništa da dobije ako bi joj zapretio. Bićete političar i ništa više od toga.” „Može da me primora da vam dam pogrešne informacije.” „Garantujem vam za njihovu bezbednost.” Adamat je ponovo ustao. „Ne možete mi garantovati tako nešto! Taj čovek je zver. Neće prezati ni od čega da bi pobedio u ovoj izopačenoj igri. Bio sam svedok njegovih mahinacija!” „Upravo zbog toga si mi toliko potreban, inspektore. Ti si jedini koji išta zna o njemu. Dovoljno ga mrziš da si spreman da ga uništiš čim ti se ukaže prilika. Kunem se da će tvoja porodica biti bezbedna. Nećeš dobiti takve garancije od Klermonta dok vlada gradom.” Tamas je otpio još jedan gutljaj vode. „Žao mi je, feldmaršale, ali moram da odbijem vašu ponudu.” „Rekao si...” „Pitao sam šta mogu da uradim da bih vam pomogao. Nisam ponudio da ponovo izložim svoju porodicu pogibelji. Ne, gospodine.

Ne želim da imam posla s Klermontom. Moja porodica je već dovoljno propatila za opštu stvar. Izgubio sam sina!” Doživeo je mnogo goru sudbinu od smrti. Tamas je smrknuto posmatrao čašu. „Shvatam.” Adamatovo srce je tuklo. Nije očekivao da će ući ovamo i početi da viče, ali je morao povući liniju na nekom mestu. Životi Tamasovih ljudi su u feldmaršalovim rukama. I nek se nosi u jamu ako misli da će iskoristiti grizu savesti kao polugu protiv njega. „Vraćaš li se uskoro u Adopest?”, pitao je Tamas. „Polazim rano ujutru”, rekao je Adamat. Seo je u stolicu. Osećao se neverovatno staro. „Da li bih mogao da te ubedim da se prihvatiš manjeg zadatka?” Adamat ga je pogledao popreko. Naslućivao je zamku. Tamas se prebrzo povukao za čoveka njegove sorte. „O čemu se radi?” Pročistio je grlo i spustio glas: „Šta mogu da uradim, gospodine?” „Ponudi pomoć Rikardu u političkoj kampanji. Savetnici su mu preko potrebni - pogotovo ljudi od poverenja. Vas dvojica ste prijatelji, zar ne?” „Rikard se kandidovao protiv Klermonta”, kazao je Adamat. Čoveka kog je želeo da izbegne. Tamas je načinio pomirljiv gest. „Ne tražim od tebe da se značajnije angažuješ. Samo mu pomozi. Reci neku ljubaznu reč. Dopusti da se osloni na tvoje savršeno pamćenje. Odvoj nešto vremena za njega.” „Videću šta mogu da uradim”, kazao je Adamat posle kraćeg razmišljanja. „Ali ništa ne garantujem. Neću se uplesti u Klermontove mreže.” Tamas je kruto klimnuo. Otvorio je usta da nešto kaže, ali mu je zasmetalo tiho kuckanje po motki šatora. Glasnik je provirio. „Gospodine?” „Šta je bilo?” „Stigao je kraljev glasnik.” „Kog kralja? Delivskog? Već su ovde?” „Ne, gospodine. Iz Keza je. Ipil želi da sklopi mir. Traži pregovore.”

Adamatovo prisustvo bilo je zaboravljeno čim je javljeno da Kežani žele da razgovaraju o uslovima primirja. Odgegao se u svoj šator, između glasnika i iznenadnih sastanaka. Uspeo je da priušti sebi nekoliko sati nemirnog sna pre nego što se ukrcao u kočiju koja će ga odvesti do Adopesta. Zamolio je kočijaša da ga sačeka i potražio jedan šator u moru šatora, po instrukcijama feldmaršalovog telohranitelja. Nije morao da se sramoti provirujući u šator za šatorom da bi pronašao privilegovanog Borbadora, zato što ga je opazio kako sedi pored bezdimne vatre, s lulom duge drške među zubima. Sako mu je bio besprekorno ispeglan, a zulufi potkresani. Izgledao je skockano kao oficir s pola tuceta posilnih. Adamat se pitao kako magija pomaže u obavljanju jutarnjih poslova. Nije mu promaklo da vatra plamsa bez goriva. „Dobro jutro, inspektore”, tiho će Bo. Položio je prst na usne i pokazao na šator iza sebe. „Dobro jutro, privilegovani.” Adamat je stiskao šešir u rukama. Pokušavao je da ne izgleda nervozno. Privilegovani je podigao pogled sa čarobne vatre. „Mogu li nekako da ti pomognem?” „Ja...” Adamat pročisti grlo. Možda ovo nije dobra ideja. Možda bi bilo najbolje da ništa ne preduzima. „Da?” „U pitanju je osetljiva stvar.” Bo je izvadio lulu iz usta. Namrštio se na praznu čašicu. „Nisam imao ni minut vremena da potražim duvan za lulu. Da možda nemaš malo duvana?” Adamat je pipao okolo u potrazi za lulom i kesom s duvanom. Izvadio ih je iz džepa. „Imam samo malo.” Dao je sav duvan Bou, koji je klimnuo u znak zahvalnosti. Hitro je napunio i zapalio lulu plamenom koji je liznuo s njegovog prsta. Podigao je glavu i pogledao Adamata u oči. Privilegovani je zanemario sva svoja razmišljanja pre Adamatovog dolaska. Usmerio je svu pažnju na inspektora, koji nije

bio siguran da li je želi. „Ima li ovo neke veze s tvojim sinom?”, pitao je Bo. „Ima.” „Obećao sam ti da ću ti pomoći da ga vratiš. Tamas pokušava da me regrutuje, a to komplikuje stvari. Znaj da planiram da održim reč.” „Vraćam se za Adopest”, rekao je Adamat. Bo ga je pažljivo posmatrao. „Da li si odustao?” Nije zvučao neljubazno. „Okolnosti su se promenile.” „Na koji način?” Adamat je oblizao usne. Vreme je da bude jak. Za sebe. Za Fej. Za Džozepa. „Moj sin je preobražen u čuvara. Crnog čuvara. Naišao sam na njega u metežu bitke. Hteo je da me ubije, ali je pobegao kad sam ga pozvao po imenu.” „U kojoj meri si siguran?” „Ne mogu biti sigurniji.” Činilo se da Bo razmišlja o onom što je čuo. „Ništa ne mogu da uradim za njega. Proces stvaranja čuvara ne može biti preokrenut. Adranski kabal je pokušao. A što se crnih čuvara tiče, čak i njihovi leševi zaudaraju na Kresimirovu magiju. Verovatno bih poginuo pokušavajući da joj se suprotstavim.” „Znam. Hoću reći, pročitao sam knjigu o čuvarima. Bila je tanka, samo nekoliko poglavlja, ali znam da proces ne može biti preokrenut.” „Pa, zašto si došao?” „Hteo sam da izmenim uslove naše pogodbe.” Adamat je mislio da će Bo smesta izraziti neslaganje. Naposletku, sporazum je sporazum. Očekivao je da će se Bo držati slova prvobitnog dogovora. „Slušam te”, rekao je Bo. „Želim da pronađeš mog sina i da ga ubiješ.”

POGLAVLJE 21 Pregovori su vođeni četiri dana. Brigade na obe strane pojačane su za vreme krhkog primirja. Dozvoljeno im je da se utvrde. Glasnici su išli s jedne na drugu stranu. Tamas se, dva dana po dogovoru o primirju, našao u gradu pored južnog druma, dvadeset tri kilometra severno od Fendejla. Grad je bio preterano laskav naziv za tu naseobinu. U njoj je bilo manje od deset zgrada. Najveća od njih, Kresimova kapela, određena je za mesto sastanka. U gradu nije bilo ni traga ni glasa od ranijih žitelja. Nije se znalo da li su pobegli ili su ih Kežani odveli u ropstvo. Pitanje njihove sudbine nije stajalo visoko na Tamasovoj listi prioriteta. Konjanici su dolazili i odlazili najveći deo jutra. Tamas je provodio vreme posmatrajući utaborenu Ipilovu svitu. Bili su na kilometar i po od njega, na drugom kraju grada. Mali deo logora je bio vidljiv - Ipil se utaborio u plitkoj jaruzi, zaklonjenoj od vetra. I od pogleda barutnih magova. Tamas je pomenuo tu činjenicu Olemu, koji je podigao durbin da bi osmotrio Ipilovog kraljevskog gardistu na brdu iznad keškog logora. „Ne veruje vam, gospodine”, rekao je Olem. „Ne mogu ga mnogo kriviti zbog toga. Jednom sam pokušao da ga ubijem.” Olem je spustio durbin i izvadio cigaretu iz ugla usana. „On je pokušao vas da ubije najmanje deset puta.” „To je istina”, čeznutljivo će Tamas. „Ali ja sam ga uhvatio za gušu. To je malo drugačije.” „Ah! Da li ćete mi ikad ispričati tu priču?” „Možda jednog dana, ako se napijem.”

„Vi ne pijete, gospodine.” „Upravo tako.” Pripadnik Oka sokolovog dojahao je da raportira Olemu, koji se obratio Tamasu: „Gospodine, moji momci su izvideli gradić. U njemu nema nikoga, izuzev nekoliko Ipilovih kraljevskih gardista. Pretražili su okolinu u krugu od jednog kilometra. Ipil je mnogo pametniji nego što smo mislili, ako je ovo zamka.” „Ipil jeste mnogo pametniji nego što smo voljni da priznamo. Na svu sreću, nedostaje mu dar za izbor talentovanih saradnika. Zbog toga su svi njegovi generali i feldmaršali bili u najboljem slučaju polusposobni. Da li su obdareni potražili privilegovane ili čuvare?” „Nema čuvara. Tu je samo jedna petorazredna privilegovana. Navodno je na čelu kraljevskog kabala, otkad su svi moćniji čarobnjaci pobijeni.” „Nek je Vlora motri, za slučaj da nešto pokuša.” „Znate, gospodine”, glasno je razmišljao Olem, „Ipil očigledno putuje s kraljevskom svitom. Mi smo poveli samo vojnike. Nadmoćniji smo. Mogli bismo...” Oblikovao je pištolj palcem i kažiprstom. „Ne iskušavaj me.” Ta misao je već pala Tamasu na um. Nekoliko puta. „U položaju smo da okončamo ovaj rat. Jedan od Ipilovih prokleto glupih sinova tražiće naše glave ako mu ubijemo oca. I možda će zadobiti simpatije čitave Devetke. Tanijele!” Tamas je mahnuo sinu da priđe. Ovaj je podigao pogled s pripadnika Oka sokolovog s kojim je razgovarao i odmahnuo. Prišao im je nakon što se oprostio od vojnika. Tanijel se upristojio posle mučnog boravka u planinama. Obrijao se, okupao i uzeo novu uniformu. Dobio je najmanje deset novih ožiljaka otkad ga je Tamas ispratio na planinu Saut Pajk, kao i pramen sede kose oko desnog uveta. Nosio je značku bureta baruta na grudima, obeležje barutnog maga, ali bez činova. Tamas je dobovao prstima po jabučici sedla. „Znaš li da sam te unapredio?”, rekao je gledajući Tanijelove prazne revere. „Tehnički”, odvratio je Tanijel, „više nisam pripadnik oružanih snaga.” „Dobro znaš da je to budalaština.”

Tanijel se naslonio na petu. Ruka mu je ostala na dršci pištolja. Zadržao je stav nehajnog ubice, čak i ovde, u okruženju saveznika. Podsećao je na Olema, ali nije bio tako oprezan. Nije bio spreman da ubije zato što je to bilo neophodno. Ubijao je tek... onako. „Dogovorio sam se s brigadirkom Abraks. Ja sam pripadnik Adomovih krila.” „A ja ti kažem da nikad nisi napustio moju službu. Tvoje otpuštanje iz vojske je delo izdajnika i ratnog profitera. Nijedan vojni ili građanski sud ne bi stao iza takve presude vojnog suda.” „Naravno, oče”, tiho će Tanijel. Tamas je besneo. Već deset puta su vodili ovaj razgovor. Tanijel bi se uvek složio s njim. Ali još nije nosio majorske oznake na reverima. „Ovo bi mogla biti zamka”, rekao je Tanijel. Tamas je odmahnuo glavom. „Proverili smo.” „Znači istina je? Ipil želi mir?” „Tako izgleda.” „Mogli bismo da ga ubijemo”, predložio je Tanijel. Olem je klimnuo u znak saglasnosti. „To je bio moj predlog.” Tamas je uzdahnuo. Takav predlog nije bio dostojan komentara. Postupao je kao političar, ma koliko želeo da vidi Ipilovu glavu na bajonetu. Pregovori moraju biti obavljeni na pravilan način. I podsetio je sebe, kad je video grupu jahača na drumu nekoliko stotina metara daleko, da na ovim pregovorima nije sam. „Moja ledi”, Tamas je pozdravio ledi Vinčeslavu kad je stigla do njih. Nosila je otmeni crveni kostim za jahanje, sa crnim čizmama i karabinom preko sedla. Stala je pored Tamasa. Osmotrila ga je od glave do pete. „Abraksova je ljuta na tebe.” „Znam.” „Baš kao i ja.” „Pretpostavljam da je tako.” „Ti si budala. Doveo si nas na prag poraza u ovom ratu.” Govorila je ujednačenim tonom, s podignutom obrvom, kao da je pomalo

zamišljena. Tamas ju je dovoljno poznavao da proceni da je prilično ljuta. „Ali nisam”, rekao je. „Ti si nepopravljiv. Zdravo, Oleme. Zdravo, Tanijele.” Olem je klimnuo. Tanijel se zaustavio pored nje. Poljubio ju je u ruku. „Dobar dan, moja ledi.” „Drago mi je što te vidim živog. Ne zahvaljujući njemu.” Trznula je bradom u pravcu Tamasa, koji je naterao sebe da proguta jetku primedbu. „Jesi li siguran”, nastavila je, „da želiš da ostaneš u Adranskoj vojsci? Nudim ti duplu platu.” Tamas je pogledao sina. Izgledalo je da Tanijel uživa u neprijatnoj tišini koja je zavladala. Konačno je izgovorio: „Moje mesto je ovde, moja ledi. Zasad.” „Šteta.” „Mogu li da popričam s vama, moja gospo?” rekao je Tamas. Udaljili su se od ostalih. Tamas se nagnuo prema njoj. „Da li će Adomova krila nastaviti da se bore s nama?” „Gajim ozbiljne sumnje u psihičku čvrstinu adranskog feldmaršala”, rekla je ledi Vinčeslava. Odmeravala ga je od glave do pete. „Zaista? A ti si donosila kvalitetnije odluke u skorijoj prošlosti? Da li da pomenem izvesni skandal među tvojim brigadirima, star samo nekoliko meseci?” Napućila je usne. „Reci mi, možeš li da izbrojiš devojke s kojima si spavao prstima jedne ruke. Ili dve? Ili bi morao da se poslužiš nožnim prstima?” „Ova svađa je nedolična”, rekao je Tamas s nervoznim osmehom. „Je li to najbolje sa čim raspolažeš? Je li to čuveni osmeh kojim si ih sve obarao s nogu?” Odmahnula je glavom pre nego što je stigao da odgovori. „Ovde sam u svojstvu pripadnika tvog saveta, a ne kao starešina Adomovih krila. Prošle nedelje smo pretrpeli nemoguće gubitke. Još nismo odlučili šta ćemo preduzeti s tim u vezi.” Tamas je otvorio usta, ali mu se ledi Vinčeslava približila i šapnula: „Povući ćemo se. Ali ću to objaviti za nekoliko dana. Nastupićemo jedinstveno na ovim pregovorima.”

Tamasovo grlo se osušilo. „Hvala ti”, tiho je odvratio. I nešto glasnije: „Pa. Jedva čekam da čujem tvoj odgovor.” Bio je nezadovoljan njenom odlukom. Plaćenici će mu biti potrebniji nego ikad pre ako Ipil nastavi rat. Ali sad nije bilo vreme za raspravu. Tamas je primetio da je neko dojahao do ledi Vinčeslavine pratnje. Namrštio se i okrenuo konja ka jahaču koji se primicao. „Nila, jesi li to ti?” Pralja koja je postala privilegovana klimnula je glavom. Čvrsto je stiskala jabučicu sedla. Mrštila se zbog riđana koji je nervozno igrao pod njom. „Jašeš li dugo?” „Ne. Ovo mi je tek treći put.” „Vidim. U tom slučaju, jašeš čudesno dobro.” „Hvala vam.” „Nila, mogu li da te pitam, šta tražiš ovde?” „Ja sam privilegovana Nila, gospodine. I da, poslao me je privilegovani Borbador.” „Je li, privilegovana Nila?” „Naravno da jeste.” „Zašto?” „Kako zašto, da bih prisustvovala pregovorima.” Tamas je zatreptao. „Ne želim da budem grub, ali ti si pralja koja je tek nedavno postala privilegovana učenica. Zašto Bo misli da ti je mesto na pregovorima međudržavnog nivoa?” „Kaže da bi trebalo da se navikavam na tako nešto.” „Tako je rekao? Pa, možeš da se vratiš i da mu kažeš da to nije dolično.” Devojčin osmeh se pokolebao, ali to je bio jedini znak nesigurnosti. „Neću to učiniti, gospodine.” „Čak ni ako ti naredim?” „Uza sve poštovanje, ja nisam pod vašom komandom, gospodine.” Iz ove blizine je video nervozu u njenim očima i slabašno drhtanje ruku na uzdama. Je li ovo neki ispit u Boovoj režiji? Da li joj je naložio da se suprotstavi feldmaršalu Tamasu? „Ovlašćen sam da ti zabranim prisustvo pregovorima.”

„Ne možete, gospodine. Imam svako pravo da budem ovde kao predstavnik adranskog republikanskog kabala.” „Čega? Tanijele!” Tamas je okrenuo konja i nestrpljivo prizvao sina. Tanijel je dojahao trenutak kasnije. „Kakvu igru, jame ti, igra tvoj prijatelj?” „Koji prijatelj?” „Ne pravi se blesav. Borbador. Kakva je to priča o adranskom republikanskom kabalu?” Tanijel je pogledao Nilu, pa Tamasa. Susprezao je kikot. „Ne igra on nikakvu igru, gospodine. Zamolio si ga da ti pomogne u ratnom naporu. On je poslednji obučeni privilegovani u Adru. Nila je njegova učenica. I, kako mi Bo kaže, snažnija je od njega. To dvoje sad čine adranski kabal. I pošto pokušavamo da postanemo republika, smatra da je besmisleno da nastavimo da to zovemo kraljevskim kabalom.” Tamas je otvorio, pa zatvorio usta. Pokušao je da smisli argument protiv ovih tvrdnji koji se neće završiti rečima „zato što ja to kažem”. Ništa mu nije padalo na pamet. Bo je, tehnički, još bio privilegovani u državnoj službi. „Da nisi pisnula”, rekao je Tamas, pokazujući na Nilu. „Zahvalan sam ti za ono što si prošle nedelje učinila na bojištu. Time si zadobila moju naklonost, ali neću dozvoliti da bivša pralja raspravlja o političkim pitanjima s prokletim kraljem Keza.” Nila je uzvratila umilnim osmehom. „Naravno, feldmaršale. Ovde sam samo kao predstavnica kabala.” Tamas je podbo konja ka Olemu. „Pralja ide s nama.” „Da, gospodine. Ostalo nam je još malo vremena.” Tamas se pomolio u sebi zato što je Olem prihvatio novost bez komentara. „Pošalji čoveka napred. Vlora, ti ćeš zapovedati u mom odsustvu. Prvo ubij Ipilovog privilegovanog, a zatim Ipila, ako se išta desi.” „Da, gospodine.” Tamas je poveo delegaciju preko usamljenog polja, ka obodima grada. Tu su sačekali povratak glasnika. Rekao im je da je Ipil već u kapeli. Sjahali su i vezali konje pored kućice. Poslednjih stotinu metara prešli su pešice.

Dvojica keških kraljevskih gardista stajala su ispred kapele. Tamas ih je odmerio od glave do pete - nosili su zlato na crnom sa sivim obrubom. Njihovi pljosnati, pernati šeširi bili su nagnuti napred, s trakama vezanim ispod brade. Posmatrali su Tamasa tamnim, nečitljivim očima. Poželeo je da je njegov barutni kabal ovde. Keški kraljevski gardisti nisu bili mačji kašalj. Sumnjao je da bi čak i pripadnici Olemovog Oka sokolovog mogli da se mere s njima. „Došao sam na sastanak s vašim kraljem”, rekao je Tamas. Jedan je oštro klimnuo. Okrenuo se na petama i otvorio vrata kapele. Olem je ostavio dvojicu ljudi, koliko je bilo i Kežana ispred kapele. Ušao je prvi. Ledi Vinčeslava i Nila krenule su za njim. Sledila su ih tri Tamasova generala, dva pukovnika i advokat iz pratnje ledi Vinčeslave. Tanijel je čekao pozadi, s kiselim izrazom lica čoveka koji je progutao čitav limun. Tamas je strpljivo čekao da njegov sin krene. „Vreme je da ovo okončamo”, rekao je. Mišić se trgao na Tanijelovoj vilici. Tamas je na trenutak pomislio da je sinovljeva disciplina popustila. Tanijel, iskusni vojnik, oštro je klimnuo i ušao. Ostavio je Tamasa da se izbori s vlastitim osećanjima pre nego što zakorači u kapelu kao poslednji član delegacije. Kapela je bila slabo osvetljena. Imala je samo jedan prozor na istočnoj strani. Sastojala se od jedne velike prostorije, sedam puta deset metara. Klupe su bile poredane uza zidove. Veliki sto bio je unet i prekriven zlatnim platnom. Na njemu je bila skromna ponuda voća i kolača. Svece su gorele u svećnjacima, a umetnička dela su visila na zidovima - nesumnjivo su ih rasporedili Ipilovi dvorjani da bi ambijent bilo dostojniji vladara. Malobrojni političari zauzimali su drugi kraj stola. Feldmaršal Gautlit sedeo je na jednoj strani s dva Tamasu nepoznata generala. Na drugoj je bila tanušna žena sitnih, pticolikih crta, u zvaničnoj žutomrkoj i zelenoj halji keškog kraljevskog kabala. Pored nje je sedeo bledi mekušni tip po imenu vojvoda Regališ - Ipilov najpoverljiviji savetnik. Još nekoliko plemića je stajalo pored zadnjeg zida.

Ipil je sedeo na čelu stola. Morbidno se ugojio od njihovog poslednjeg susreta u noći u kojoj je Tamas pokušao da ga ubije. Nekadašnji gizdavi lav od čoveka sedeo je na stolici koja je bila dovoljno velika za par grenadira. Nosio je bogatu odeždu: debelo, sjajno krzno preko ramena, obrubljeno zlatom, i rubine na prstima, od kojih bi i arhidiocel pocrveneo. „Tamase.” Ipil je govorio kao iz kace. Obrazi su mu drhturili. „Ipile.” Stolica je zagrebla po kamenom podu. Vojvoda Regališ je skočio. „Obraćaćeš se njegovom uzvišenom veličanstvu s ’vaše kraljevstvo visočanstvo’. On je kralj, a ti obična džukela. Tako ćeš se i odnositi prema njemu.” „Da li da utučem ovog psa?”, pitao je Olem. Ruka mu je počivala na dršci kratkog mača. Tišina je govorila umesto Tamasa. Pustio je da Regališ treperi od ljutnje dok mu se Ipil nije obratio: „Sedi dole, dobri moj vojvodo. Tvoje zakeranje neće uticati na Tamasa. On je čovek od gvožđa. A gvožđe se ne savija. Samo se lomi.” Tamas je spojio ruke iza leđa. Pokušao je da potisne bol u slabini. Ipil je dobovao debelim prstima po stolu od hrastovine, dok je Olem polako prelazio preko sobe. Savio se i podigao stolnjak. Zatim je obišao oko stola i pažljivo premerio svakog savetnika. Pravio se da ne primećuje njihove gnevne poglede. „Šta je ovo, Tamase?” „Mera predostrožnosti.” „Mi smo pod zastavom primirja, zar ne?” „Hajde, hajde, vaše umiruće veličanstvo. Vi ste preduzeli vaše mere predostrožnosti kad ste došli prvi. Ja preduzimam moje.” Ipil se zakikotao, što je izazvalo novu provalu nezadovoljstva kod Regališa. Olem je završio obilazak kapele. Klimnuo je Tamasu, koji je pokazao na stolice na svom kraju stola. „Ipile, predstavku vam ledi Vinčeslavu - verujem da ste se sreli. Moj sin, major Tanijel Dva Hica. Privilegovana Nila iz adranskog republikanskog kabala. Ljudi iz mog glavnog štaba.”

„Drago mi je”, rekao je kralj. „Poznajete Regališa. Verujem da ste mu ubili ujaka. Tamo pozadi su moji savetnici”, nastavio je. „Feldmaršal Gautlit. Magus Džena.” Još jednom se zakikotao. „Obojica grebemo po dnu kace kad je reč o privilegovanima, zar ne? Tužna vremena.” Tamas je dao znak pratiocima da sednu pre nego što je seo preko puta Ipila. „Kladio bih se na moju pratilju u borbi.” „Da li bi? Moji špijuni mi javljaju da je neobučena učenica.” Njegovi špijuni? Kraljevska nadmenost ga izdaje. Znam da ima špijune u mojoj vojsci. Ali njegovo priznanje je... opsceno. „Da li su vam dojavili da je spržila čitavu brigadu vaše vojske?” Tamas je krajičkom oka video kako se Nila uspravlja u stolici da bi izgledala što dostojanstvenije. Bila je zapanjujuće lepa - iako su crveni obrazi malo kvarili utisak. Dominiraće na ovakvim pregovorima kad stekne nešto veštine i samouverenosti. Bo je nije poslao ovamo da bi ga uvredio ili iz buntovničkih pobuda, već da bi učila. „Nakon čega se onesvestila!” Ipil je odmahnuo rukom s nipodaštavanjem. „I spalila je pomoćne trupe. Uvek mogu da nađem još ljudi. Pretpostavljam da ih imate sve manje. Imam li pravo, ledi Vinčeslava?” Ona je počastila kralja napetim osmehom i otvorila lepezu. Polako se hladila. „Rat je jednako neprijatan prema svima, vaše veličanstvo.” „Ali ponajviše prema onima s malobrojnijom vojskom. Nego, Tamase, hoćemo li sedeti ovde i razmenjivati indirektne uvrede i pretnje, ili ćemo pregovarati?” „Imate li ponudu?” Ipil je klimnuo Regališu. Savetnik je ustao i pročistio grlo. „Ovaj rat obema stranama nameće milionske troškove. Nudimo uslove mira, milošću našeg gospodara Kresimira i Ipila II, kralja Keza.” Ponovo je pročistio grlo. „Povući ćemo naše snage do Budvila. Grad će biti predat Kezu na upravljanje. Kez će priznati autonomiju adranske nacije, zauzvrat će mu biti isplaćena suma od sto miliona krana kao reparacija.” Regališ je sledećih pet minuta iznosio detalje ponude. Dva puta je pogledao dokument da bi proverio neke podatke. Ponovo je

pročistio grlo po završetku izlaganja i seo. Tamas se spustio laktom na sto. Naslonio se bradom na dlan i podigao obrvu. „Veoma ste zabavni”, prokomentarisala je ledi Vinčeslava. „Nemate nikakve šanse da pobedite, Tamase”, grmnuo je Ipil. „Mogu da podnesem gubitke iz proteklih šest meseci. Oni su samo kap u moru našeg stanovništva. Vi ne možete. Pobedićemo iscrpljivanjem, ako ništa drugo.” „Vaši ljudi su vam rekli da ste odnedavno u ratu s Delivom, zar ne? Pokojni vojvoda Nikslaus napravio je veliku grešku kad je napao Alvejšen s namerom da okrivi Adro. Čuo sam da su vas napali sa severa i da su poslali šezdeset hiljada ljudi, koji stižu za nekoliko dana. A oni imaju čitav kraljevski kabal.” Ipilov izraz je bio nečitljiv. Regališ se nagnuo ka njemu da bi mu šapnuo nešto u uvo. „Gde je vaš jednooki bog, kralju?” iznenada će Tanijel. Njegov glas je prekinuo savetnikovo šaputanje. „Gde su vam moćni privilegovani i velike vojske? Gde su vaši špijuni i izdajnici plaćeni zlatom i religijom?” Ipil je odgurnuo savetnika od sebe. „Želiš li da se ogledaš sa mnom, dečače? Misliš da si bogoubica? Reci mi da li si se upišao kad si pogledao Kresimira u lice.” „Nisam. Upucao sam ga u oko.” „Kresimir je živ.” „Siguran sam da se odmara”, nacerio se Tanijel. Tamas se trgao. Pazi se, Tanijele, pomislio je. Samo te navlači da mu odaš naše tajne. „Dosta je bilo, majore”, rekao je. Osećao se nelagodno zbog lukavog osmeha u uglu Ipilovih usana. Izvadio je papir iz džepa. Ispeglao ga je. „Spremni smo da vam ponudimo velikodušne uslove. U potpunosti ćete se povući iz Adra. Odreći ćete se svih neosnovanih zahteva i priznati našu republiku s nacijama Devetke kao svedocima. Daćete nam deset hiljada hektara Amberskog prostranstva. Pristaćete na stogodišnji mir pred očima svih zemalja Devetke, vratićete sve ratne zarobljenike i predati taoce koji će biti garant sporazuma.”

„A šta nudite zauzvrat?” „ „Neću poklati vašu vojsku kao krdo beslovesne stoke.” Regališ je ponovo skočio. „Otišli ste predaleko!” „Sedi dole, zmijo. Pregovaram s tvojim kraljem, a ne s njegovim psima. I predaćete mi Kresimira.” „Kresimir nije na stolu”, rekao je Ipil. „Pre će biti da je ispod njega”, promrmljao je Tanijel. Tamas mu je dao znak da ćuti. „To su naši uslovi.” „Kakva velikodušnost”, progunđao je Ipil. „Želite li i mog prvorođenog sina?” „Bion je već kod mene. Iako je tek trećerođeni.” Privilegovana Keza je progutala smeh. Ipil ju je ošinuo gnevnim pogledom. „Da li ćete tražiti da odsečem nogu, Tamase?” nastavio je Ipil. „Da vas darujem vojvodstvom? Previše tražite.” „To su naši uslovi”, rekao je Tamas. „I oni su nepromenljivi?” „Pa, ovo su pregovori.” Keška delegacija se okupila na svojoj strani prostorije. Tamas je poveo svoje savetnike do vrata kapele radi privatnosti. „Grozan si pregovarač”, tiho će ledi Vinčeslava. „’Ovo su pregovori?’”, imitirala ga je. „Praktično si mu saopštio da si spreman na ustupke.” „Gubim strpljenje pod stare dane.” „Nismo se složili o Kresimiru.” „Tanijel je već odao da znamo da je Kresimir u komi”, rekao je Tamas. Prekorno je pogledao sina. „Sem toga, možemo dobiti sve garancije s keške strane. Ako se Kresimir povrati, uništiće nas, bez obzira na keška obećanja.” „Kakvo dobro onda možemo očekivati kad pređe u naše ruke?” „To će samo ubrzati našu smrt”, napomenuo je Olem. Tamas je gnevno pogledao telohranitelja. „Možemo da otkrijemo kako da ga obuzdamo, ili da ga ubijemo.” „Neće popustiti u pogledu Kresimira”, kazala je Nila. Tamas se iznenadio kad je čuo njen glas.

„Da li si upućena u državna pitanja, mlada privilegovana?”, pitao je Tamas ne krijući nezadovoljstvo. Slabina ga je zabolela, a samopouzdanje s kojim je započeo dan sve brže je hlapelo. Politika bi trebalo da bude polje staraca, ali ga je umarala više od rata. Više je voleo energiju i odlučnost bitke od preganjanja s gojaznim monarsima i njihovim savetnicima. „Slažem se s njom”, rekao je Tanijel. Naravno. „Dobro. Šta mislite njihovim zahtevima?” „Nećemo im platiti ni centa”, kazala je ledi Vinčeslava. „I svako ustupanje teritorije je neprihvatljivo”, ponovo se oglasila Nila. „Naravno, naravno.” Cenkanje je trajalo čitavo popodne. Kežani su iznosili ponude. Tamas je iznosio svoje, samo da bi bile odbijene. Natezanje je trajalo satima. Povukli su se na ručak i večeru. Hrana je doneta iz njihovih logora. Dva časa nakon sumraka složili su se da okončaju pregovore za taj dan i da ih nastave posle tri dana. „Moraću temeljito da se konsultujem sa savetnicima”, rekao je Ipil, „da bismo pronašli najbolji način da zaštitimo interese našeg naroda.” „Zato što vam je strahovito stalo do njihovih života i dobrobiti?”, pitao je Tamas. Ipil ga je počastio plitkim osmehom. „Kruna je veliki teret.” Tamas je nešto kasnije uzjahao konja. Spremao se da krene. „Da li da se utaborimo u blizini?” pitao je Olem. Tamas je odmahnuo glavom. „Radije bih se vratio u logor.” „To je put od trinaest kilometara.” Tamas je pogledao Vinčeslavu, Tanijela, pa Nilu. „Šta biste vi želeli?” „Ja ću nastaviti da jašem ako se utaborite”, rekao je Tanijel. „A ja ne bih želela da me keški gardisti prepadnu na poljani”, rekla je ledi Vinčeslava. Ponoć je davno prošla kad su se približili adranskom logoru. Tamas se pognuo u sedlu. Slabina ga je bolela, a glava mu je otežala kao mlinski kamen. Ovi pregovori biće dugački i iscrpljujući.

Imali su samo jednu prednost - procenti da će Ipil hteti da ih okonča pre dolaska delivske vojske, koja bi preokrenula odnos snaga. Deliv će tražiti da učestvuje u pregovorima, što će pogoršati položaj Keza. Tamas je bio iznenađen energijom s kojom je Tanijel jahao. Bio je nesumnjivo nestrpljiv da se vrati ljubavnici i verovatno da se udalji od čoveka odgovornog za smrt njegove majke. Tamas je čitavog dana potiskivao mislio o Eriki, da ne bi skočio preko stola da završi posao koji je počeo kad je pre mnogo godina uhvatio Ipila za gušu. Taj napor ga je izmorio. „Gospodine”, rekao je Olem prekidajući Tamasove misli. „Nešto nije u redu.” Tamas je prodrmao glavu da bi odagnao san. „O čemu govoriš?” Olem je pokazao ka severu. Logorske vatre su gorele na horizontu, a nebo, osvetljeno mesečinom u noći bez oblaka, bilo je puno dima. Bilo je previše plamena i dima za kuhinjske vatre. I vetar je nosio - krike? „Tanijele, čekaj!” povikao je Tamas. Ali Tanijel je već bio daleko ispred njih. Galopirao je. POGLAVLJE 22 Tanijel je uleteo u adranski logor u punom galopu. Jurio je pored vojnika i pratilaca. Noć je bila puna paničnih uzvika, ispresecanih kricima ranjenih, i ledenog vazduha protkanog dimom. Plamenovi koje je video izdaleka behu vatre koje su skakale sa šatora na šator. Spaljivale su izgaženu travu i sve što bi im se našlo na putu. Prošao je pored nekoliko strojeva s kofama. Vojnici su zahvatali vodu s najbližih potoka. Našao se u izmaglici gustog dima pored Jedanaeste brigade.

Na mestu na kom je bio Ka-pelin i njegov šator. Predao je konja najbližem vojniku i potrčao dublje u haos. Među unezverene ljude, s licima pokrivenim krvlju i pepelom. Ščepao je jednog. „Šta se desilo?” „Iznenadni napad”, povikao je vojnik. Izvadio je maramicu i pokrio usta. „Stigli su sa zapada. Najmanje deset privilegovanih i pet hiljada ljudi!” „Ko je to bio?” „Kežani!” Tanijel je gurnuo čoveka u stranu. Zateturao se ka mestu na kom je trebalo da bude njegov šator. Pet hiljada ljudi? Deset privilegovanih? Kežanima nije ostao nijedan iole moćniji privilegovani. I kako su se mogli dovoljno približiti logoru da započnu iznenadni napad? Dim mu je zamagljivao misli, a tama ometala orijentaciju. Svi šatori u ovom delu logora su zbrisani. Vatra ih je odreda pretvorila u pepeo. Krenuo je napred. Znao je da će morati da veruje sreći koliko i pamćenju da bi pronašao Ka-pel. Ugledao je ispruženu priliku na tlu. Nosila je adranskoplavu uniformu i ležala nepomično s puškom u raširenim prstima. Ugledao je još jedan leš u pomrčini, a zatim još jedan. Svi su bili Adrani. Neki su bili ugljenisani skeleti, dok su drugi izgledali kao da su zaspali. Glava ga je zabolela. Povukao je košulju nagore, preko nosa i usta, da bi se odbranio od dima. Oči su mu strašno suzile. Otvorio je treće oko i, na svoj užas, ugledao svet prekriven pastelnim bojama. Svakako se radilo o magiji. Možda su pastelne boje samo tragovi Boovog otpora? Odbacio je tu misao. Ni Bo nije mogao da oslobodi toliko Drugog u borbi. Boje su bile svuda. Tekle su paralelno s vatrom u travi, koja se prosipala preko leševa adranskih vojnika kao farba prosuta iz kofe. Gde je Bo? Gde ja Ka-pel? Panika se ugnezdila u Tanijelu. Teško je disao. Uhvatio je adranskog vojnika za ruku. „Bo?” Čovek je odmahnuo glavom. „Gde je privilegovani Borbador?” „Ne znam, gospodine.”

Nastavio je, nailazeći na još spaljenih tela, nasumice razbacanih po logoru, kao da je bio izložen artiljerijskoj vatri. Prolazio je pored sve više mrtvih Kežana. Našao je mesto na kom su adranski vojnici pružili hrabar otpor. Leševi pedesetorice bili su sprženi do neprepoznatljivosti. Znao je da su adranski samo po ostacima Hrušovih pušaka u rukama. „Bol Ka-pel!” Sapleo se i ozledio koleno. Jedva da je registrovao pepeo koji mu je zaprljao novu uniformu. Ustao je i nastavio dalje hramljući. Izvikivao je Ka-pelino i Boovo ime. Spasioci su mu se uskoro pridružili. Gasili su žar i proveravali tela. „Jeste li videli privilegovanog Borbadora? Ili kostovidu urođenicu?” Svi vojnici su odmahivali glavom. Tanijel se pijano povodio po pandemonijumu koji je progutao adranski logor. Vojnici su se gurali pored njega. Neko ga je udario ramenom i zamalo ga nije oborio s nogu. Teturao se, onako ošamućen, dok nije naišao na oca s Trećom brigadom. Feldmaršal je pokušavao da uvede red u opšti haos. „Gasite te vatre!”, povikao je Tamas. „Oleme, potrebni su mi izveštaji o gubicima. Ko nas je, proklete mi jame, napao? Koliko ih je bilo?” „Kežani”, rekao je Tanijel. „Video sam leševe. Svuda ima tragova magije. Došli su s nekoliko privilegovanih. Neko je pomenuo desetak privilegovanih i pet hiljada ljudi.” Tamas je odgovorio: „Šteta je velika, ali ne prevelika. Proklete mi jame. Mislio sam da Kez više nema privilegovanih. Oleme!” „Da, gospodine, radim na tome, gospodine!” „Ne mogu da nađem Ka-pel”, rekao je Tanijel. Tamas se trgao. „Oleme! Pronađi Ka-pel. Hoću da je deset ljudi traži. Tanijele, gde je Bo?” „Ni njega ne mogu da ga nađem.” Tanijel je pokušao da potisne paniku koja je pretila da ga savlada. Dah mu je okraćao, a stomak se vezao u čvor straha. Još je video pastelne tragove magije u Drugom. Plovili su po njegovom vidokrugu. Setio se polaska na pregovore na Tamasovo insistiranje.

Bo je mrsio Ka-pelinu kosu. „Čuvaću sestricu”, rekao je. „Idi da se igraš političara.” Hiperventilirao je. Grudi su mu se stegle. Bo i Ka-pel su pored Tamasa bili sve što je imao na ovom svetu. Izgubiti ih odjednom... „Tanijele”, rekao je Tamas, i prebacio ruku preko sinovljevih ramena dok je izvikivao naređenja svojim ljudima. „Pronaći ćemo je.” „Ako je mrtva, ja... ja ne znam. Ne mogu... Bo. Sigurno je s Boom.” „Imaćemo većih problema ako je mrtva”, kazao je Tamas čvrstim glasom. „Svi ćemo poginuti ako se Kresimir oteo njenim činima.” Zgrabio je oca za revere. Okrenuo ga je i privukao sebi dok im se lica zamalo nisu dodirnula. „Ka-pel je važnija od tog prokletog boga!” Tamas ga je ošamario. To je bio samo daleki bol u Tanijelovom unezverenom svetu. „Priberi se, momče!” Tanijel je iskoračio, zaslepljen besom. Podigao je pesnicu, ali ga je neko razdvojio od Tamasa. Boova učenica se progurala između njih. „Prestanite!”, rekla je. „Pronađite Ka-pel! Pronađite Boa! Na istoj smo strani!” Njeno lice je bilo maska gneva. Uspela je da im se nametne i da ih razdvoji, iako je bila niža od njih. „Zar ne vidite da je večeras proliveno dovoljno krvi?” „Nosi se!” zarežao je Tamas, ali su njegove pretnje presečene kad je Nila pokazala prstom na njega. Plamen joj je obavio obe ruke. Pokazala je prstom i na Tanijela. Posmatrala ih je, raširenih očiju, divlja i gnevna kao lavica. „Zapaliću vam čizme ako se ne priberete, tako mi Kresimir pomogao”, brecnula se. „Gospodine!” neko je povikao iz mraka. „Pronašli smo privilegovanog Borbadora! Dođite brzo!” Nila nije imala vremena da razmišlja o činjenici da je upravo razdvojila dva najjača, najsmrtonosnija barutna maga na svetu. I nije imala vremena da misli na svoju vatru ili gnev. Jedva da je pomišljala na ljude koji su je pratili u stopu. Bo je možda mrtav.

Vojnik ih je poveo kroz dim i tminu kad su se Tamas i Tanijel razdvojili. Držao je baklju iznad glave. Spotakla se u trku. Drhtave noge su je izdale. Izgorela trava ustupila je mesto komadima zemlje, koji su otežavali njen već nesigurni korak. Svetlost baklje je igrala na dimu, a zatim i na golemim obličjima u noći. Tamas je pozvan na drugu stranu. Rekao im je da nastave potragu i pronađu Boa pre nego što je potrčao za glasnikom. Dim se razilazio. Miris zemlje ispunio joj je nozdrve kao da se našla u vlažnom podrumu. Stajali su između ogromnih gomila blata koje kao da su istrgnute iz tla džinovskim kašikama veličine kuće. Nije otvorila treće oko - nije se usuđivala iz straha da ne bude savladana prizorom. To joj, u ovom času, nije bilo potrebno. Osećala je da se magija kovitla u vazduhu. Moćne čini izorale su zemlju kao plug polje. Ta misao ju je prestrašila. Bo ih je zvao zemljani privilegovani. Bili su sposobni da upravljaju čvrstim elementima i oblikuju krajolik. Tanijel je prošao pored Nile gurnuvši je u stranu. „Bo? Gde je on, prokletstvo? Bo!” Zar ne oseća moć koja je ovde oslobođena? Nili se činilo da zemlja može da se zatvori oko nje u svakom trenutku - kao zamka koja čeka da je naivne žrtve aktiviraju. Naslanjala se na gomilu zemlje i pokušavala da povrati dah. Drhtala je od straha čitavim telom. „Bo!” Trgla se kad je čula Tanijelov poklič i potrčala napred. Nije htela da omogući strahu da je još jednom zaustavi. Bo je ležao polupokriven zemljom. Crne motke, debljine čovečjeg zgloba i visine od devedeset do sto dvadeset centimetara, virile su iz tla oko njega kao šumica. Nabijene su u zemlju pod uglom, velikom snagom. Vonj utrošene magije je bio tako snažan da mu je Nila jedva prišla. Motke su štrcale u ledenom noćnom vazduhu. „Ne dirajte ih!”, Boovo vrištavo, mahnito upozorenje stiglo je samo trenutak kasnije. Jedan nesrećni vojnik je uhvatio motku obema rukama. Odskočio je unazad s krikom na usnama. Ostavio je nekoliko slojeva izgorele kože na njoj. „Prokletstvo”, slabašno će Bo. Telo mu je drhtalo, a znoj mu lio niz lice. „Prokleto su začarane.

Vatra i zemlja su vezane zajedno da bi ostale vrele. Ne znam koliko će to trajati, ali meni je prokleto vruće.” Motke su štrcale oko Boa kao palisada. Bio je u zamci, nesposoban da se pokrene. Nila je uzela baklju od jednog vojnika. Podigla ju je iznad Boa da bi potvrdila svoju sumnju. Krv mu je prekrivala šake. Rukavice privilegovanih bile su iscepane. „Motke”, povikala je Nila. „Moramo da ih izvučemo! Ne može da se oslobodi. Dovedite konje i donesite lance.” Niko od vojnika nije se mrdnuo. Tanijel se okrenuo prema njima. „Čuli ste privilegovanu. Požurite!” Nila se približila motkama. Trgla se od vreline. „Diši, Bo, diši! Ostani sa mnom. Mogu li išta da učinim za tebe?” Bo je tiho jauknuo i prozborio: „Samo požuri s konjima.” „Šta se desilo?” pitao je Tanijel. „Gde je Ka-pel?” „O, izvini. Mislio sam da je prilično očigledno da smo prokleto napadnutih Boov glas se podigao do krešenda na kraju rečenice. „Možeš li da pomeraš šake?”, pitala je. „Jedva. Dobro me je sredila, ma o kome da se radi.” „Trebalo je da budem ovde.” „Bila bi ubijena.” „Dovedite doktora”, povikao je Tanijel. „Gde su ti konji? Ti tamo, donesi ašove. Kopajte na onoj strani nagiba. Pokušaćemo da potkopamo motke.” Nila se stidela vlastite nemoći. Nije znala ništa o magiji vazduha i zemlje što bi joj dozvolilo da ukloni motke. Izbrojala je sedam motki i pokušala da se usredsredi na magiju koja je stvarala toplotu. Opipavala ih je čulima. Patila je zbog saznanja da bi mogla da ih raščini da je znala više o tim elementima. „Koliko su motke duge?” „Nisam video dok ih je ta kučka zarivala u mene”, rekao je Bo. „Bio sam prezauzet nastojanjima da joj dođem glave. Kresimira mi, ovo boli i..-podigao je glavu ka ljudima koji su kopali nizbrdo od njega - „prestanite s tim! Zemlja se pomera i gura tu silu na mene. Boli kao prokleta jama.” „Jedna od njih te dodiruje?”, pitala je Nila. „Hm, da. Ona tamo.” Bo je cimnuo bradom. Lice mu se crvenelo od vreline. Krv i znoj su mu curili niz obraze. „Znaš, ona je na mestu

na kom je bilo moje koleno.” Nilu je zaboleo stomak. Mislila je da ga motke ograničavaju u kretanju, da ga nijedna nije pogodila. Ali donji deo njegovog tela nije se video od zemlje. Ni njegove noge se nisu videle... „Gde su konji?” pitao je Tanijel. „Požurite, momci! Ove prokletinje ga ubijaju.” „Ne ubijaju me.” Bo se zakašljao. Krv mu se pojavila na usnama. „Prže me. To nije isto.” Pokušao je da se našali. Pružila je ruku između motki da bi ga dodirnula. Njegovi prsti sklopili su se oko njenih. „Da li bi mogao da se oslobodiš ako bih ti doturila rukavice?” „Istrošen sam i mislim da mi je nekoliko prstiju na levici polomljeno. Ne mogu da posegnem u Drugo da bih se spasao”, kazao je. Rečenica se okončala uzdahom kad se motka na kolenu naglo pomerila. „Prestanite da kopate!” razvikao se Tanijel. Nila je čula zveckanje lanaca i škripanje orme. „Doveli su konje”, prošaptala je. „Uskoro ćeš biti slobodan.” Konji su bili raspoređeni i zauzdani, a lanci privezani za ormu i obavljeni oko vrelih motki. Prva je iščupana posle samo nekoliko bolnih jauka iz Boovih usta. Nila je, posle čupanja druge, mogla da mu priđe. Nagnula se i rukavom obrisala gar s Boovog čela. Osmehnuo se. „Kako je bilo na pregovorima?” „Šta?” „Pregovori? Da li si im prisustvovala?” „U šoku je”, rekao je Tanijel. „Gde su prokleti doktori?” „Bilo je dobro, dobro”, Nila je uveravala Boa. „Trebalo je da im prisustvuješ.” „Morao sam da štitim sestricu”, kazao je Bo. Pogledao je Tanijela mutnim očima. „Da li sam je zaštitio? Gde je?” „Ne znam!”, odvratio je Tanijel. „Došli su po nju. To je bilo očigledno. Prosekli su put kroz brigadu. Ubola je grenadira iglom u oko. Prokletstvo, ta cura ima petlju.” Konji su iščupali još jedno koplje. Zemlja se pokrenula. Bo je kliznuo nekoliko centimetara, zajedno sa četiri preostala koplja.

„Ko je došao po nju? Kežani?”, pitao je Tanijel. Nila je htela da mu kaže da prestane, ali su Boove oči bile bistre, magla se razvejala. Kratko je klimnuo. „Nisam prepoznao njihove privilegovane. Pa, nisam čestito osmotrio ni onu koja me je probola, ali mi je njena aura delovala poznato. Ne mogu da se setim odakle. Ubio sam jednog od njih. Mislim da ih je bilo još dvoje. Onaj kog sam ubio negde je tamo.” Neodređeno je mahnuo. „Napala nas je moćna družina. Mislio sam da ste mi rekli da su svi privilegovani Keza mrtvi.” „Trebalo bi da budu”, progunđao je Tanijel. „Znaš, Bo, drži se. Potražiću Tamasa. Moramo da shvatimo šta se dogodilo.” „Posveti se tome, ortače”, rekao je Bo. Slabašno je zamahnuo ka Tanijelovoj bradi pesnicom i promašio. Tanijel je ustao i otišao. I četvrta motka bila je izvađena. Vojnici su otkopali zemlju oko Boovih nogu. Ležao je u prašini, zabačene glave, s gotovo spokojnim izrazom. Nila je skupila hrabrost da pogleda njegovo koleno. Bilo je potpuno uništeno. Koplje je prošlo kroz meso i kost kao nož kroz puter. Pantalone su izgorele od butine nadole. Sprženo meso na donjem delu butine i kolena je pocrnelo. Miris je podsećao na onaj na bojištu nakon što je pobila vojnike. Isterala je tu misao iz uma. Nije smela da paniči. Nije vreme za to. „Da li je mrtav?” pitao je vojnik. „Ne, nije mrtav”, rekla je Nila. Srce joj je skakalo u grudima. Nije bio, zar ne? „Bo?” „Da, ovde sam.” Naglo je podigao glavu. „Hoće li neko od prokletih inženjeraca doći da pomogne?” „Zauzeti su gašenjem vatri”, rekao je vojnik. „Oh! Oh, vidim. Reci im da ne žure. Ja samo ležim ovde, kuvan i pečen.” „Konji rade svoj posao”, kazala je Nila. „Kasno su stigli što se noge tiče”, rekao je Bo. „Teško će se povratiti. Biće im potrebne poluge, matematika i kojekakve stvari.” „Idite po inženjerce”, kazala je Nila dvojici kaplara. „Smesta!” Vratila se Bou kad su otišli. „Bo! Bo? Ostani sa mnom!” „Samo odmaram oči.”

Čučnula je kraj njega i uzdahnula. „Nemoj da umreš, molim te.” „Ne planiram tako nešto.” „Mislim da većina ljudi to ne planira.” Bo je razmišljao o tome. „Mudra si za svoje godine.” „Umukni.” „U redu.” Progovorio je posle kraćeg ćutanja: „Ovo stvarno boli.” Nila se nagnula napred i ponovo se zagledala u njegovo koleno. Podigla je ruku i prizvala vatru iz Drugog da bi imala svetla. Koplje je bilo vrelo, a Boovo meso ispucalo i pečeno kao da se peklo na ražnju četiri sata duže nego što je trebalo. Bo je stenjao dok su vojnici i konji uklanjali peto koplje. „Ne boli toliko koliko ti misliš”, rekao je Bo. „Svi nervi su naposletku mrtvi. Ali još osećam toplotu. Lagano se pečem. Jame mi, imaću sreće ako budem mogao da koristim tu nogu.” Sreće? Nila nije znala ništa o o hirurgiji na bojnom polju, ali on više nije imao nogu, ako je suditi po onom što je videla. „Pronaći ćemo iscelitelja.” „To će biti zahtevan posao.” „Naći ćemo najboljeg.” „Kako hoćeš. Samo mu reci da ostavi tamni ožiljak. Tako ću izgledati muževnije. I imaću povod za sjajne razgovore.” „Ućuti”, prekorila ga je. „Dobro, ućutaću. Verovatno ću se rasplakati, iako sam se zakleo da nikad neću plakati pred ženama. Pogotovo pred onima koje nameravam da jednog dana odvedem u krevet.” „Zaista?” Nila je ustala. „Da. Tako izgledam kao slabić. A žene namirišu slabost. O, naravno, neke govore kako žele osećajnog muškarca. Ali nijedna nije rekla da želi slabića.” Ostala su samo dva koplja. Šesto će se lako iščupati, ali sedmo će biti problematično, kao što je Bo rekao. Ne može biti iščupano pod uglom uz pomoć konja. Moglo bi da mu u potpunosti iskida nogu, a šok bi mogao da ga košta života. Moraće da bude izvučeno odozgo, pod što normalnijim uglom. Pažljivo ga je pogledala. Nije znala od kakvog je materijala - naizgled se radilo o nekom metalu -

ali je magija curila iz njega. Zemljana magija, nesumnjivo. Vatra ju je činila vrelom. Kretalo se zahvaljujući vazduhu. Bo je nastavio da priča sam za sebe: „Kresimira mi, taj ožiljak će biti povod za sjajne razgovore. Zamišljam kako će to biti. Neki kicoš, odeven po prošlogodišnjoj modi, sedi u taverni, pokazuje gomili žena neki ožiljak i priča kako ga je dobio u okršaju noževima protiv dvostrukog većeg čoveka od sebe. A ja: Bam! Podižem nogavicu i pokazujem kako mi je najjači privilegovani koga sam ikad video razneo koleno magičnim metalnim kopljem.” „Izostavićeš deo o plakanju?” „Ne plačem, ja... Šta, jame mi, činiš?” Niline šake su zaplamtele. Lako je prizvala vatru. Samo je pomislila na nju i pucnula prstima. Nije imala vremena da joj se čudi. Oklevajući je kucnula koplje. Uhvatila ga je obema rukama kad je nije opeklo. Spustila se nogom na tle pored Boove noge i povukla koplje. Zamalo što ga nije pustila zbog Boovog vriska. Pribrala se i cimnula još jače. Izvadila je motku iz Boovog kolena kao iglu iz platna. Oslobodila ga je iz rane i pala unatraške s kopljem u rukama. Odbacila ga je od sebe pre nego što ju je udarilo po licu. Bo se grčio i jecao. Trzao se i vrištao ležeći postrance. Držao se za pocrnele ostatke noge. Bacila se na tle pored njega. Uhvatila ga je za ruku. „Žao mi je, žao mi je! Izvadila sam ga!” Nekontrolisano je plakao. „Važi”, rekao je, između jecaja. „Neću pričati o plakanju.” Privio se uz nju. Proverila mu je puls jednom rukom i skljokala se pored njega. Još je živ. Grizla ju je savest. Možda je mogla da mu pomogne da je bila ovde. Preobrazila bi tog privilegovanog u komad ćumura i... i koga je zavaravala? Bila je učenica. Odmah bi je ubili. Bo je bio veoma moćan, pametan i obučen čarobnjak. Uprkos tome, jedva je preživeo okršaj. Gde su bili prokleti lekari? Da li je Tanijel poslao pomoć? Gde je on bio? Verovatno je tragao za urođenicom. Zar Tanijel, posle svega

što je Bo učinio za njega, nije mogao da ostane pored umirućeg prijatelja? Spustila je pogled na Boa. Tiho je zacvileo kad mu je sklonila ruku s rane. Videla je tle kroz čašicu kolena. Stomak joj se okrenuo posle tog prizora. Da li će ikada moći da hoda? Čula je za iscelitelje koji su mogli da obnove čitave udove, ali su takvi postojali samo u pričama. Ovolika šteta nije se mogla isceliti bez obzira na veštinu. Sećala se kako je frenetično trljala prste u bici kod Nedovog potoka iz nade da će pronaći pravu kombinaciju magije da pomori one ljude. I uspela je. Ubila je hiljade jednim gestom. Kao u pričama. Bo je rekao da su iscelitelji retki. Da im je potrebna silna veština. Ali možda... možda bi mogla biti i nešto drugo izuzev ubice. Ujela se za usnu i mrdnula palcem. Etar. On joj je bio potreban. Posegnula je za Drugim. „Šta, proklete mi jame, misliš da radiš?” Bo je slabašno gurao njenu ispruženu ruku u stranu. „Da li pokušavaš da me ubiješ?” „Ništa nisam uradila.” „Osetio sam da si posegla za njim. Jesi li poludela? Ja... jao, jame mi, ovo boli. Ne znam šta ti se mota po glavi.” „Mislila sam da bih možda mogla...”, slegnula je ramenima. „Da me možeš izviđati? Ti si prokleto luda, ženo. Ne želim da razgovaram o tome. Sećaš li se da je etar prefinjena tvar koja uspostavlja i prekida veze? Mogla bi da mi razneseš svaku česticu u telu pokušavajući da me izviđaš.” Bo se namrštio i otegnuto zajecao. „Sad mi obećaj da nećeš ni pokušati da tako eksperimentišeš sa mnom. Nikada.” „Obećavam ti”, rekla je Nila kao ukorena šiparica. „Dobro je.” Bou je glava pala u blato. Ljudi s konjima su otišli. Ostavili su poslednje koplje u zemlji kad je Bo oslobođen. Trojica su iznikla iz pomrčine s bakljama. Dva vojnika koja su pomogla da se Bo iskopa i doktor. „Stižu inženjerci”, rekao je vojnik. „Pustite inženjerce”, kazala je Nila. „Samo mu pomozite.”

„Moramo da ga pomerimo odavde”, rekao je doktor. „Odnesite ga u čist šator i donesite vruću i hladnu vodu za moje instrumente.” Vojnici su podigli Boa na platnena nosila. Nila je hodala pored njega. Držala ga je za ruku dok su se udaljavali s razorenog bojišta. Feldmaršal Tamas je izronio iz mraka kad su stigli do ivice najvećih razaranja izazvanih magijom zemlje. „Bo, da li si dobro?” Bo je pogledao Tamasa kao da je upravo ispovraćani obrok. Lice mu se grčilo od bola, ali mu je pogled bio jasan. „Znam za bolje dane.” „Odveli su Ka-pel. I odneli njenu kutiju.” „Jame mi”, prostenjao je Bo. Nila se namrštila. Nije znala šta to znači, ali je i ono malo boje nestalo s Boovih obraza. Tamas je rekao: „Nastavljamo rat. Ipil nas je pozvao na pregovore i napao iz potaje. Glasnici mi javljaju da naši saveznici napreduju brže nego što smo očekivali. Sedma i Deveta uskoro stižu, a Deliv ne zaostaje mnogo za njima. Ujutru ćemo krenuti na jug. Izbacićemo Kežane s naše teritorije. Zgromiću Ipila zbog verolomstva.” „Dobra ideja. Šta je s Tanijelom?” „On želi da - mora da krene za Ka-pel. Svi ćemo izginuti ako znaju šta nosi.” „Bo, o čemu on govori?” pitala je Nila. Tamas ju je pogledao. Telo mu se savijalo od umora. Bore brige i straha naružile su mu lice. „Ne možemo o tome govoriti na otvorenom, draga moja.” Nila je kiptela od besa. Šta je hteo da kaže? Možda joj ne veruje? Možda ne veruje Bou? Osetila je Boovu ruku na svojoj. Prošaptao je: „Kasnije ću ti objasniti.” Trznuo se u njenom zagrljaju. „Daću ti malu za bol”, rekao je doktor. Pretraživao je torbu. „Vidiš li ovo?”, Bo je prstom pokazao na ugljenisanu nogu. „Neću ništa da pušim!” „U šoku si.” „Pečen sam, eto šta sam. Daj mi viski. Mnogo viskija.”

Lekar je pogledao Nilu kao da očekuje odobrenje. Klimnula je, pošto nije znala šta da radi. „Delivski iscelitelji stići će za nekoliko dana”, kazao je Tamas s nedokučivim izrazom lica. „Mislim da ne može toliko da čeka.” „Nabavite kočiju”, razdrao se Tamas na jednog od svojih ljudi. „Krenuće isceliteljima u susret.” „Ići ću s njim”, rekla je Nila. Bo je počastio Tamasa vučjim osmehom. „Skrpite me, pa ću s Tanom poći za urođenicom.” „Krenućeš u susret delivskoj vojsci”, oštro će Tamas. „Tanijel je već krenuo. Olem prikuplja odred koji će poslati za njim. A ti, draga moja” - obratio se Nili - „ostaješ ovde.” „Kako to mislite? Neću ostaviti Boa samog.” „On je odrastao čovek.” Nili se nije dopadao opasni sjaj u Tamasovim očima. „Tebe ću”, nastavio je, „napujdati na Kez.” POGLAVLJE 23 Tanijel je sam jahao u noći. Nagonio je konja najbrže što je smeo. Moraće da bude brz i izdržljiv da bi stigao Ka-peline otmičare, ali nije smeo da šatre konja. Često je zastajao da bi ga napojio. Jednom mu je dopustio da jede. Istočno nebo premetnulo se iz crne u plavu boju. Taj preobražaj je najavljivao jutro. Poneo je dve puške, četiri roga baruta, tri pištolja i dovoljno zaliha za dve nedelje. Kežani su imali sedam časova prednosti. Jezdili su drumom ka Crnoj katran šumi na severozapadu. To je bio zaobilazni put, pošto je glavnina njihovih snaga bila na jugu. Tanijel je mislio da će zaći u

šumu i da će tamo skrenuti na jug da bi izbegli Tamasovu vojsku ulogorenu u ravnici. Neće ih lako stići. Naposletku, planirali su ovaj poduhvat - napad na logor s manje od dve stotine grenadira i četiri privilegovana, paljenje svega što im se nađe na putu dok ne stignu do Ka-pel, i brzo povlačenje. Imaće logor u blizini, s odmornim konjima, a možda i pojačanjem. Lanac komande u adranskim snagama još je bio nesređen posle izdaje Hilanske. Potera nije odmah organizovana, niti je trebalo da bude. Vojnici bez barutnih magova bili bi rastrgnuti. Kežani će bežati gonjeni smrtnim strahom. Znače da će im feldmaršal Tamas biti za petama sa svojim barutnim magovima. Nebo se osvetlelo dok je Tanijel odmicao. Tiho zujanje barutnog transa pomagalo mu je da ne zaspi. Teren je bio sve grbaviji i strmiji zbog sve bližih planina. Zastao je na farmi nedaleko od glavnog puta. Pospani seljak je rekao da je čuo kako velika skupina konjanika prolazi putem usred noći. Tanijelova zabrinutost je rasla posle svakog pređenog kilometra, iako je znao da je na pravom tragu. Da li je Ka-pel još živa? Zašto je nisu odmah ubili ako znaju za nju i Kresimira? Kako su saznali za nju? Šta će on učiniti kad ih stigne? Sumnja ga je sve jače i alavije grizla. Bilo ih je previše. Čak i posle gubitaka koje im je Bo naneo - sigurno nisu očekivali da naiđu na moćnog privilegovanog u adranskom logoru - raspolagali su trojicom privilegovanih i pedesetoricom vojnika. Tanijel je mogao da izađe na kraj s jednim privilegovanim i s jednim-dva elitna voda. Ma sredio bi dvojicu privilegovanih. Ali trojica su bila prevelik zalogaj. Osećao se još gore zato što je ostavio najboljeg prijatelja da umre sam. Niko ne može da preživi tolike ozlede, pa čak ni barutni mag. Bo je možda bio žilaviji od većine privilegovanih, ali će umreti za dan-dva, a Tanijel neće ni stići da se oprosti s njim. Otišao je u panici da bi pokušao da pronađe Ka-pel, iako je znao da će ostatak života žaliti zbog te odluke. Isterao je tu misao iz uma. Šta je bilo, bilo je. Mora da spase Kapel.

Tamas je rekao da će poslati pomoć, ali je Tanijel znao da će oni koje bude poslao biti prespori. Jahao je još jedan sat kroz seoski predeo Adra pre nego što se sunce diglo iza njegovih leđa, osvetlivši planine Čarvud Pajl i Crnu katran šumu, koja se širila u podnožju. Ušmrkao je prstohvat baruta, na vrhu naročito istaknute uzvišice. Bacio je pogled preko polja. Nešto se kretalo u daljini. Uzeo je još malo baruta da bi izoštrio vid i produbio trans. Raspoznao je oblak prašine koji se podigao za velikom grupom jahača u daljini. Bili su najmanje dvadeset četiri kilometra daleko. Za sat će zaći u šumu. Pitao se zašto nisu pokušali da prepreče preko ravnice, ali je procenio da je njegova prva sumnja bila ispravna. U šumi će skrenuti na jug. Seoski put će ih odvesti do keške vojske u Prolazu Surkov. Za dva dana će se naći na teritoriji pod kontrolom Keza, iako su išli zaobilaznim putem. Razmišljao je da li da prepreči preko polja ka jugozapadu. Ali nije bilo dobrog načina da to izvede. Navigacija po šumi sasvim bi ga usporila. Mogao bi se mimoići s njima. Mnogo je bolje da im priđe otpozadi i da ih izdaleka uklanja jednog po jednog. Ali može li ih tako savladati pre nego što stignu do glavnine? Očajanje mu je opterećivalo stomak kao komad olova. Neće je povratiti. Kežani će je ubiti i osloboditi Kresimira. Adro će zatim pasti. Mihali - Adom - više nije tu da ih štiti. Pažnju mu je privukao pokret nekoliko kilometara ispred njega. Trepnuo je nekoliko puta da bi izoštrio vid i pretražio horizont. Video je staru seosku kuću s pomoćnim zgradama. Niske, bele, kamene zidove i krov od trske. Učinilo mu se da vidi seljaka na jutarnjim poslovima. Ništa uznemirujuće. Spremao se da skrene pogled s imanja, kad mu je nešto privuklo pažnju. Pored kuće je ugledao zeleno-žutomrku uniformu i visoku crnu kapu s crvenim motivima. Čovek je čučao pored zgrade i posmatrao Tanijela. Nije mogao da ga vidi ako nije bio u barutnom transu. Zaseda. Tanijel nije znao koliko ljudi je tamo. Pretpostavljao je da ih je najmanje desetoro. Otvorio je treće oko, i ponovo pogledao, ali

nije video privilegovanog u blizini seoske kuće. Imaju li vazdušne puške? Požalio je što se nije raspitao pre polaska iz adranskog logora. Moraće da priđe bliže da bi saznao. Skinuo je i razmotao prostirku. Odspavao je jedan sat pre nego što je nastavio. Znao je da neće imati drugu priliku za odmor u bliskoj budućnosti. Vinuo se u sedlo i kasom prešao oko pet kilometara, tako da mu je sunce tuklo preko ramena dok se približavao imanju. Na razdaljini od osam stotina metara ponovo je osmotrio imanje trećim okom. Nije bilo privilegovanih ili obdarenih. Ali ovi ljudi su grenadiri - krupniji, jači i bolje obučeni od običnih vojnika, baš kao i pripadnici adranskih elitnih jedinica. Na razdaljini od četiri stotine metara skliznuo je iz sedla i privezao konja da bi nastavio put pešice. Gurnuo je dva pištolja za pojas i natakao bajonet na pušku, koju je prebacio preko grudi. Posegnuo je ispred sebe izoštrenim čulima. Tragao je za barutom. Brzo ga je našao. Barutni rogovi, punjenja, spremno oružje. Pohranio je podatke u svoj um i procenio arsenal svakog od šest vojnika. Kukavna zaseda. Verovatno su nameravali da uspore progonioce, a ne da ih zaustave. Kako bilo. Ova šestorica nisu mogla da se odupru barutnom magu. Čeka ih prokleto veliko iznenađenje... izuzev ako neko od njih nema vazdušnu pušku. U tom slučaju Tanijel će biti iznenađen. Međutim, povodom toga nije mogao da uradi ništa. Osetio je prvog grenadira iza plasta sena, sto pedeset metara od sebe. Duboko je udahnuo, namestio pušku na rame i povukao obarač. Izgoreo je malo baruta iza kuršuma, da bi bio siguran da će proći kroz plast. Vrisak se začuo odmah nakon pucnja. Dva grenadira su se smesta pojavila iza ugla seoske kuće. Zapucali su iz musketa. Barutni dim se podigao iznad njihovih glava, ali s ovolike razdaljine nisu mogli ništa da pogode. Tanijel je već nabio kuršum u cev, bez baruta. Naslonio je pušku na rame i izgoreo barutno punjenje u džepu da bi ispalio kuršum. Pogodio je grenadira u oko. Drugi se bacio u zaklon iza kuće.

Tanijel je pojurio ka seoskoj kući. Zakotrljao se kad je grenadir izleteo iz obližnjeg rova. Njegova musketa je izrigala dim. Tanijel je čuo zvižduk kuršuma. Bio je predaleko da bi mu zapalio barut, ali dovoljno blizu... Pustio je pušku kad je prestao da se kotrlja i potegao pištolj. Opalio je, podesio putanju kuršuma umom u deliću sekunde, koliko mu je trebalo da stigne do vojnika. Pogodio ga je u srce. Grenadir je pao. Trojica su bila savladana. Ostala su još trojica. Tanijelovo srce je pevalo, a krv bubnjala u ušima dok se kretao. Kuršum se zario u tle pored njegovog stopala. Podigao je pogled i ugledao grenadira skrivenog na krovu seoske kuće. Tanijel se dvoumio da li da napuni pušku ili potegne drugi pištolj. Odlučio je da dovrši trčanje do zaklona koji je pružala kuća. Još jedan grenadir se pojavio iza ugla baš kad je Tanijel stigao do nje. Podigao je musketu. Tanijel je zapalio grenadirov barutni rog. Usmerio je eksploziju od sebe umom. Mali pokret iznad njega bio je jedino upozorenje na grenadira koji je skočio s krova s nožem u rukama. Tanijel je dočekao njegov nož kundakom. Pokušavao je da ga odgurne od sebe i probode bajonetom, ali je grenadir dohvatio musketu jednom rukom i ponovo napao nožem. Tanijel je uspeo da izbegne sečivo bacivši se na kameni zid seoske kuće. Grenadir ga je sledio. Lice mu se iskrivilo od besa kad je zgazio Tanijelov bajonet čizmom. Sagnuo se da zada novi udarac. Tanijel je pustio pušku i uhvatio grenadira za zglob. Udario je čoveka u koleno drugom rukom. Grenadir je vrisnuo. Tanijel mu je cimnuo zglob. Bacio ga je na tle i skočio na njega. Držao je grenadirov nož. Obuhvatio ga je oko balčaka i naperio u njegovo lice. „Gde je Ka-pel? Urođenica! Šta ste joj uradili?” Udario ga je posle kratkog čekanja. „Reci mi!” Zašto je to radio? Znao je odgovore. Šta mu je kopilan mogao reći? Potegao je drugi pištolj. Pritisnuo ga je o grenadirovo čelo. „Da li je još živa? Reci mi!” Grenadir mu je pljunuo krv u lice.