Jesenja republika - Brian McClellan

„Hm.” Klermont je ustao i uzeo šešir i štap sa sofe. „To je vrlo nesrećan razvoj događaja. Ipak ću se držati date reči. Moji ljudi će sutra napustiti grad. Čekaćemo rezultat izbora. Do tada vam želim dobru sreću.” Naklonio se svakom ponaosob i otišao. Ostatak sastanka protekao je u tmurnoj atmosferi. Adamat je čuo viku nekoliko minuta po Klermontovom odlasku, verovatno je Tanijel saznao da njegov otac nije ugovorio trampu. Prošao je čitav sat pre nego što je Ondraus pošao za Klermontom, verovatno da bi se sreo s njim na ručku. Adamat je posle još jednog sata ostao sam s feldmaršalom. „Knjige kažu da Bruda ima dva lica”, rekao je Adamat. „To nije samo alegorija, već imamo posla s dva razdvojena bića.” „Znači da Klermont nije jedini neprijatelj na kog nam se valja usmeriti?” „Ne. Nije. Tragam za drugim.” „To bi mogao biti bilo ko?” „Tako je.” Tamas je zario lice u šake. „Moj dan je upravo postao nemerljivo gori, inspektore.” „Izvinite, gospodine. Verujete li Klermontu?” „Nimalo. Poverovaću da je otišao svojom voljom deset godina nakon njegovog odlaska.” Tamas je zurio u sto kroz prste. „Molim te, reci mi da znaš nešto što će nam poboljšati situaciju.” „Zapravo, znam.” Tamas je digao glavu. Lice mu je svedočilo o neverici. „Da?” „Znate, Klermont nije bio u pravu kad je rekao da je on poslednji preostali bog u Devetki. Adom je još živ.” POGLAVLJE 47

Tamas je bacio pogled na vrata rezidencije, pa na dvojicu čuvara koja su dremala na stepeništu kad je naišao. Sad su stajali mirno. To su bili policajci. Izgleda da su ga prepoznali. „Na mestu voljno”, rekao je. „Ovde sam nezvanično.” Čuvari su razmenili poglede. Opustili su se. „Samo razgledam.” Tamas je sjahao i predao uzde čuvaru, dok je Olem predao svoje drugom. „Bilo bi dobro da nikom ne pominjete da ste me videli.” „Da, gospodine”, rekao je jedan od njih. Tamas je ušao u rezidenciju i zastao u predvorju. Upijao je jezivu tišinu. Olem je ušao za njim s lampom u ruci. Bacala je senke po mermernom podu. „Izgledate zamišljeno, gospodine”, rekao je Olem. „Zamalo što nisam poginuo kad sam poslednji put bio ovde. Čovek se zamisli zbog tako nečeg. U stvari, zar i ti ne bi trebalo da budeš jednako zamišljen?” „Smatram da ovo mesto svedoči o lošem ukusu.” „Pripadalo je Šarlemandu”, kazao je Tamas. „Taj je više polagao na luksuz nego na dobar ukus. Makar njegova prokleta bista više ne zuri u mene.” „Razbili ste je, gospodine.” „Ah, tako je. Hajdemo.” Napustili su predvorje i skrenuli desno. Krenuli su jednim od velikih hodnika ka kuhinji. Sledili su Adamatova uputstva. Tamas je čuo pevušenje dok su joj se približavali. Nesvesno je ubrzao korak. Stigli su na kraj hodnika. Dao je znak Olemu da ga pričeka i ušao u kuhinju. Ona je, za razliku od ostatka prazne rezidencije, bila puna toplote i svetlosti. Dve peći su gorele. Tamas se trgao od mirisa toplog hleba, pečene ovčetine i čorbe od bundeve. Voda mu je pošla na usta, a prsti su zaigrali od očekivanja. Glavni sto za pripremu testa bio je čist na jednom kraju. Na drugom je bila postavljena srebrnina za dvoje. „Dobro jutro, feldmaršale.” Tamas se šokirao kad je video Šarlemanda s kuvarskom keceljom i belim šeširom na glavi. Posegnuo je za mačem.

Šarlemand se ugojio najmanje četrnaest kilograma otkad ga je Tamas upucao u stomak, uhapsio i utamničio dok ne smisli šta će s njim. Lice mu je bilo šire, osmehnuto. Tamas nikad nije video takav osmeh na Šarlemandovom licu. Spustio je mač. „Jesi li to ti? Mihali?” „Mihali je mrtav.” Osmeh se za tren pokolebao. „Žao mi je što moram da kažem, ali ja sam Adom u svom najčistijem obliku.” Spustio je pogled na sebe. „Pa, nikad nisam ovako izgledao. Priznajem da je Šarlemand bio malo zgodniji od mene, u mom prvobitnom telu.” „Kako?”, pitao je Tamas. Adom je odvezao kecelju. Bacio ju je u stranu. „Hodi! Podeli hleb sa mnom. Odavde čujem tvoj stomak. Nisam jeo nekoliko sati.” Nije bilo stolica. Sto je bio previsok za njih. Tamas je stao preko puta Adoma dok mu je bog punio činiju čorbom od bundeve. Nekoliko minuta kasnije Tamas je zatražio još jednu. Adom mu je sa zadovoljstvom servirao ovčetine na vrućem hlebu pre glavnog jela. „Tvoj sin”, konačno je izgovorio Adom, prekinuvši tišinu. Tamas je na trenutak prestao da žvaće. Zaboravio je da je postavio pitanje. „Šta u vezi s njim?” „Kontraudar nakon upucavanja Kresimira zamalo ga nije ubio. Ubio bi svakog, ali su Ka-peline čini bile dovoljno snažne da odole čak i Kresimirovom besu. Bio je na samoj ivici. Čak ni ja nisam mogao da ga vratim. „Ali ta divna devojka.” Adam je odmahnuo glavom. „Nikada nisam video nekog ko tako brzo uči. Ni Kresimir nije bio takav.” „Kakve to veze ima s tobom?” „Polako. Shvatila je da Tanijelov izlazak iz kome traži život. Stoga je oduzela Šarlemandov. Lišila ga je suštine. Njegovo telo je sad samo prazna ljuštura.” „To je užasavajuće.” „Jeste. Tako je. A ja sam živeo stotine života hiljadama godina. I znam šta je užas.” „Ali otkud znaš sve to?” „Rekla mi je. Dok si bio u Kezu.” „Ona ne može da govori.”

„Ona veoma dobro komunicira. Kako bilo, ukrao sam telo. Prebacio sam se u njega kad je Kresimir ubio Mihalija.” Tužno se lupio po stomaku. „To je bio ishitren prelaz. Obično biram sasvim novi sud, odojče koje još raste u majčinoj utrobi, i koje bi inače bilo mrtvorođenče. Ali taj metod je upalio!” Tamas je spustio pogled na svoje jelo i shvatio da je malo toga ostalo. Posegnuo je ka poslužavniku između njih, ali ga je Adom preduhitrio. Odsekao je nekoliko komada ovčetine. Stavio ih je na Tamasov tanjir. „Zašto se nisi vratio?”, pitao je Tamas. Adom se zacerekao. „Pa, u telu sam najomraženije javne ličnosti u Adru, pa bi to bilo nezgodno.” „Bruda”, rekao je Tamas. Adom se otreznio. „Bruda”, potvrdio je. „Jesi li znao da je umešan?” „Nisam. Ne dok me Kresimir nije ubio. Došlo je do munjevitog, bleštavog kontakta svesti. Bio sam osetljiviji nego kad sam u telu. Tada sam osetio njegov uticaj. I to saznanje mnogo toga objašnjava. Pokušaj da drži Mihalija svezanog u ludnici, na primer. Hteo je da me ima na oku. Da me skloni s puta.” Adom se namrštio. Tamas se nagnuo napred. „Šta on želi? On tvrdi...” „Znam šta on tvrdi”, rekao je Adom, odmaknuvši rukom. „Toliko sam video. Ali ne mogu ti reći da li govori istinu.” „Nisi od velike pomoći.” Adom se grohotom nasmejao kad je to čuo. I Tamas se nacerio. Taj smeh ga je mnogo podsećao na Mihalija. „Bruda, Bruda, Bruda, Bruda.” Adam je zavrteo glavom. Brisao je suze iz očiju. „Znaš, on je najmlađi od nas. Šaljivdžija. Imao je ambiciju da se izjednači u statusu s Kresimirom, ali je živeo u njegovoj senci. Izmotavao se sa svima. I nas dvojica smo se svađali, iako nikad onako ozbiljno kao s ostalima.” Adom je stavio malo hleba u usta. „Ne mogu da prodrem kroz veo koji je podigao oko sebe, ali ti mogu reći da je sad mnogo moćniji nego u Kresimirovo doba. To me plaši.” „Suprotstavi mu se s nama”, rekao je Tamas. „Nadjačaćemo ga. Saznaj šta želi.”

„Oooo, ne. Nadgornjavanje s njim bilo bi ozbiljna greška. Ne mogu da se merim s Brudom.” Tamas se odmakao od stola. Hrana u ustima najedanput je dobila kiselkast ukus. „Pa, šta da radimo?” „Doznajte da li će držati svoju reč. Bruda je oduvekbio najdalekovidiji od nas. Možda govori istinu. Ali upozoravam te. U svemu što govori i čini postoje dve strane, baš kao što i on ima dve strane.” „A ako ne bude održao reč?” Adom je podigao kesten s poslužavnika. Ubacio ga je u usta. Pogledao je Tamasa u oči. „Ne možemo da uradimo mnogo toga ako ne bude održao reč.” „Ti ćeš se ovde kriti, zar ne?” „To je moj plan. Iskreno, više bih voleo da ne sazna da sam živ.” Tamas je gadljivo odbacio viljušku od sebe. „Šta je sa svrstavanjem uz nas? Šta je s tobom kao svecem zaštitnikom Adra?” Adom je podigao Tamasovu viljušku. Očistio ju je keceljom. Pažljivo ju je vratio na Tamasov tanjir. „Nešto me plaši u vezi sa Brudom, Tamase. Nešto čega nije bilo u našoj mladosti. Ne mogu da kažem šta je to. Instinkt, dublji od mojih godina i magije, poručuje mi da se držim podalje od njega.” „Predugo i preteško sam se borio za ovu zemlju da bih se povukao i dopustio nekom da je prigrabi. Makar i bogu.” Tamas je obrisao lice salvetom. Uzmakao je od stola. „Ne znam zašto sam ovde došao.” „Zbog saveta.” „Ovo je bila uzaludna peseta.” Adom se tužno osmehnuo. „Drago mi je što si došao. Brinuo sam se zbog tebe.” „Izgleda da se nisi brinuo dovoljno da pomogneš.” „Imaš tako malo vere da će na kraju sve biti u redu, Tamase. Izvoli.” Pružio mu je okruglu metalnu kutiju. „Šta je to?” Adom je zatreptao. „Olemova večera. Možda sam debela kukavica, ali da li me smatraš nepristojnim?”

„Činim li pravu stvar, Oleme?” Mesec je bio pun i sjajan, iako je dnevno svetlo bilo samo sat ili dva daleko. Tamas jedva da je osećao smrad Olemove cigarete. Stajali su u šumarku između dve farme, nekoliko kilometara izvan Adopesta. Stara stabla su ih zaklanjala od radoznalih očiju. Bilo je hladno. Tamas je zakopčao jaknu do grla. „Nije na meni da sudim, gospodine.” „Beskoristan si, kao Adom.” „Pa, to nije fer, gospodine. Dao nam je nešto za jelo. Jame mi, nedostaje mi njegovo kuvanje.” Tamas je odmahnuo glavom. „Toliko sam se naljutio što nam neće pomoći da sam zaboravio da ga pitam za savet o ovome.” „Mislite li da bi se predomislio?” Tamas je oklevao. „Ne bi.” „I ja tako mislim.” „Umukni, popuši prokletu cigaretu i prestani da izgledaš tako prepredeno. Gde je Bo?” „Tamo je.” Tamas je otišao na rub šumarka. Borbador i njegova učenica stajali su iza drveća i posmatrali put za Adopest. „Kasne”, rekao je Tamas. Bo je podigao pogled. Petljao je oko kaiševa na veštačkoj nozi. „Tamo su, na kilometar i po. Motre nas, kao što mi motrimo njih.” „Je li to zamka?” pitao je Tamas. „Nemaju dovoljno ljudi za zamku”, kazao je Bo. „Izuzev ako Bruda nije s njima.” Tamas se zagledao u Nilu, koja je ćutke posmatrala tamu. Zatim se zagledao u Boa. Koraknuo je ka njemu. „Žao mi je”, rekao je. „Hmm?” „Žao mi je što sam poslao Tanijela da te ubije.” Bo je isprva izgledao iznenađeno, a zatim kao da je na ivici smeha. „Nemoj da ti bude žao. Takav si. Postupio bih na isti način da sam bio na tvom mestu. Jao!” Nila ga je šutnula u cevanicu.

„Pa”, rekao je Bo. „Uradio bih.” „Ružno je pričati tako nešto”, ukorila ga je Nila. „Ko je od vas dvoje učenik?” pitao je Tamas. Bo je šmrcnuo. „Ni reči, starkeljo.” „Nisi me tako nazvao od petnaeste.” „Sad to zvuči prikladnije. „Još si nadobudni nikogović.” „Jesam.” Bo se nacerio. „Dajem sve od sebe.” „Hvala ti što si ubedio Tanijela da ne kreće sam za Ka-pel.” „Bio je jako nestrpljiv.” Bo se zagledao put severa, gde je Tanijel čučao u drugom šumarku, nišaneći Klermontove predstavnike koji su još čekali na drumu. „Nadam se da noćas neće upucati nekog od njih.” „I ja. „Privilegovani su sa njima, uzgred budi rečeno.” „Koliko njih?” „Šestoro. Izgleda da ti Klermont ne veruje mnogo.” „Ne verujem ni ja njemu. Zato ste ti i Nila ovde. Kao i Tanijel, Norin i Andrija u grmlju.” Boje lupkao drvenom nogom. Tamasa je taj zvuk ispunjavao nelagodnošću. „Ne pričaj mi da misliš o osveti.” „Noga mi mnogo nedostaje. I ona je tamo. Ona koja mi je ovo učinila. Znam. I prepoznao sam je. Zove se Lori. Bili smo u kratkoj vezi.” „Ima li ijedne žene u bilo kom kabalu Devetke s kojom nisi bio u vezi?”, pitala je Nila. „Ima ih nekoliko”, odvratio je Bo. Tamas je opsovao. „Pazi da ne ugroziš čitavu operaciju.” Bo je načinio pomirljiv gest. „Naravno da neću. Obuzdavam se. Eno ih.” Tamas je sipao nešto baruta na jezik da bi malo pojačao trans. Gledao je kako se grupa na putu deli. Manja polovina je krenula preko polja, ka njihovom skrovištu. Tamas je tiho pozvao Olema. Izašli su iz šumarka. Privilegovana na čelu Brudinih predstavnika bila je žena koju dotad nisu sreli. Imala je bledu kožu, krupne oči i tako plavu kosu da

je bila na granici sede. Nosila je rukavice. Sumnjičavo je posmatrala Tamasa. „Maže”, rekla je. „Privilegovana.” „Imaš li nešto za nas?” „Imam.” „I mi za tebe.” Žena je podigla ruku. Priveli su nekoga. Tamas je suzbio uzdah olakšanja kad je video Vloru u pocepanoj i prljavoj uniformi. Bila je živa, izgrebanih obraza, i s modricom na oku. „Koga ćete zameniti za mene?”, pitala je. „Nekoga koga ne bih želeo da zadržim”, odgovorio je Tamas. Olem je prišao Vlori. Uhvatio ju je za ruku i poveo ka šumarku. Privilegovana je podigla ruku. „Vaša polovina pogodbe?” „Oleme! Donesi to.” Olem je nestao u šumarku s Vlorom. Vratio se trenutak kasnije sam. „Pa?”, rekao je Tamas. „Odlučno se protivi trampi.” „Da li bi se radije vratila u zarobljeništvo?” „Tako kaže.” „Nikad nisam hteo ćerke, Oleme. Zapamti moje reči.” „Strpljenje me izdaje, maže”, zarežala je brudanijska privilegovana. „Ovde sam, zar ne? Oleme, donesi to.” Olem se vratio u šumarak. Nekoliko minuta kasnije Tamas je čuo škripu drvenih točkova po tlu. Zaprega se ubrzo ukazala na drugoj strani šumarka. Vukla su je dva vola. Na njoj je bio kameni sarkofag. Olem je doterao zapregu do njih i skočio sa nje. „Vaš je”, rekao je Tamas. Brudanijski vojnik je skočio na zapregu i otvorio sarkofag. Zatvorio ga je trenutak kasnije i klimnuo vođi. „Vaš obdareni vidi u mraku”, rekao je Tamas. „To je korisna veština.” Brudanijska privilegovana počastila ga je osmehom sa stisnutim usnama. „Trebalo bih da vas odmah ubijem.”

„Šta bi vaš šef na to rekao?” „Sigurna sam da bi smogao snage da mi oprosti.” Tamas je iskoračio napred i nagnuo se ka privilegovanoj dok im se grudi zamalo nisu dodirnule. „Pokušaj”, prošaptao je. Privilegovana se tiho zakikotala. „Mislite da se plašim vaših barutnih magova, skrivenih na horizontu? Ili vašeg privilegovanog ljubimca u šumarku? Već sam se borila s njim. Bio bi mrtav da se nisam žurila i da nisam htela da budem velikodušna. Recite Borbadoru da mi duguje život.” „Mislim da se bojite. U protivnom biste već probali. Gubi se odavde privilegovano pseto. I odnesi Kresimira svom gospodaru. Podseti ga da se drži date reči.” Jedan vojnik je uhvatio uzde zaprege. Privilegovana se okrenula. „Držače se onog što bude želeo. To se odnosi i na ovu jadnu zemlju.” Tamas je sačekao da mu privilegovana iščezne iz vida. Tek tada se vratio u šumarak. „Nije trebalo da pristaneš na ovako nešto”, rekla je Vlora. „Uradio sam mnogo toga što nije trebalo. Ovo je jedan od takvih postupaka.” Poljubio ju je u čelo. „Vredelo je. Bo, privilegovana ti šalje pozdrave.” „Kladim se da je tako.” „Bo”, nastavio je Tamas. „Šta je bilo?” „Borba se primiče. Osećam to. Obriši pod njome ako je ponovo sretneš.” Bo je savio prste i stisnuo vilice. Razmenio je pogled s Nilom. „Učiniću to s najvećim zadovoljstvom.” Adamat je sedeo na severnoj strani starih zidina Adopesta. Noge su mu visile iznad ambisa od deset metara. Zagrizao je jabuku. Sok mu je pocurio niz bradu dok je gledao ukrcavanje brudanijskih trupa pri noćnom svetlu. Najveći prekookeanski brodovi već su otplovili uz Dopunsku reku. Timovi od

dvadeset volova su ih vukli nasuprot struji, ka sistemu brana u planinama. Barže s trupama su još bile samo dopola pune. „Priznajem”, glasno je razmišljao, „da sam šokiran što odlazi.” Su Smit nije odgovorio. Krupni bokser se naslonio na grudobran. Nosio je kasapske platnene pantalone i belu košulju. Zavrnuo je okrvavljene rukave do lakata. Izvadio je lulu iz džepa košulje. Zapalio je duvan šibicom i ispustio dim. Vazduh se ubrzo ispunio slatkim mirisom. „On nije otišao”, konačno se oglasio Su Smit. „Istina je, istina je. Još je ovde. Ali činjenica da drži reč u pogledu vojnika vezuje mi mozak u čvor.” „Misliš da nešto smera?” „Naravno da mislim. On je trgovac i političar. Poješću čizme ako nešto ne sprema.” Adamat je opipavao džepove pre nego što se setio da je ostavio lulu kod kuće. Gledao je kako se brudanijske jedinice ukrcavaju na brodove. Zatim je skrenuo pogled na južni tok Dopunske reke. Odavde nije mogao da vidi mesto na kom je nekad bila Kresimova katedrala, ali je sećanje na njeno uništenje bilo oštro, kao i sva druga. „Ostavio je trag”, rekao je Su Smit. „Da. Da, jeste.” I toliko pitanja bez odgovora. Klermont je tvrdio da su sva njegova dela počinjena u nameri da se smanji šteta koju je Kresimir mogao pričiniti. To nije izgledalo kao direktna laž, ali je čak i idiot mogao videti da se Klermont rukovodi isključivo vlastitom koristi. Položaj prvog ministra Adra činio se ništavnim ciljem za jednog boga. Da li je želeo još nešto? Nešto veće? I gde je Brudina druga polovina? Ko je njegova druga polovina? Od samog početka igrao je na kartu Tamasove ambicije, što je upućivalo na nekog u savetu. Adamat se naježio od te pomisli. Ledi Vinčeslava? Nastojnik? Možda i sam Tamas! Od ove poslednje sumnje umalo ga nije zdrmao šlog, ali je znao da mora kopati još dublje. Lord Vetas je radio protiv Tamasa i saveta. Šta je jednom rekao? Kako jedna ruka ne zna šta radi druga? Koliko je Adamatu bilo poznato, Vetas nije učinio ništa da bi sprečio Kresimirov povratak.

Zaista je sarađivao sa Šarlemandom, koji je po svim svedočenjima znao za Kresimirov povratak. Je li to slučajnost? Ili namera? „Predosećam nešto”, rekao je. „Šta?” „Pođi noćas u Samurov zub sa mnom. Imaš li vremena?” Su Smit je spustio pogled na svoju odeću. „Preobući se”, rekao je Adamat. „Za dva sata ćemo se sresti u Samurovom zubu.” Su Smit je sišao sa bedema. Adamat je ostao sam. Kuckao je petama po kamenom zidu i gledao kako prve barže odlaze. Razmatrao je raznovrsne mogućnosti. Morao je da isključi članove saveta. Da je Brudina druga polovina sedela u savetu, napravila bi mnogo veću štetu. Čekao je da poslednje barže otplove. Tek tada je ustao i krenuo glavnom ulicom. Zaustavio je kočiju. Pola sata kasnije stigao je do Samurovog zuba. Sunce je zalazilo preko njegovog ramena dok je ulazio na glavna vrata i prilazio stražarskom mestu na prvom spratu. Su Smit je sedeo u kamenom hodniku, leđima okrenut zidu, sa šeširom navučenim preko lica. „Došao sam u posetu ledi Čeris”, rekao je Adamat dežurnom stražaru. Su Smit je ustao. Stražar je proverio Adamatove papire, pre nego što ih je pustio da prođu. „Mislim da Klermont ima još jednog agenta u gradu.” „Misliš?” „Naravno da ga ima, nisam budala. Ali mislim da ima još jednog agenta istog ili višeg ranga od lorda Vetasa. Nekog ko radi anonimno. I potpuno nezavisno od Vetasa ili Klermonta.” Druga polovina boga, pomislio je inspektor. „Zašto?” „Intervjuisali smo Klermonta s obdarenim koji može da prepozna laž. I Klermont nije znao ništa o napadu na Rikardov štab, iako bi on imao najviše koristi od Rikardove pogibije. Mogao je da govori istinu, kad je rekao da nije planirao napad, samo ako je imao drugog agenta u gradu, koji radi nezavisno od njega.” „Ledi Čeris?”

„Mislim da bi ona mogla znati ko je to.” Stigli su do sobe nadomak vrha kule. Adamat je zastao da bi povratio dah dok je tamničar otključavao gvožđem ojačana vrata. Ušli su u malu ali udobnu sobu s kaminom, dve lampe, krevetom, stolicom i stočićem. Ledi Čeris je stajala pored prozora gledajući na Trg izbora. Radoznalo je odmerila Adamata, ali je ćutala dok je tamničar palio lampe. „Ledi Čeris”, rekao je Adamat. Mahnula mu je, ne skidajući pogled s prozora. „Rekla sam vam sve što sam imala da vam kažem.” „Mislim da niste. Za koga radite?”, pitao je Adamat. „Ja? Radim za nekoga? Ha! Sigurno me dovoljno ne poznajte, inspektore. Ja nisam ničiji sluga.” „Shodno tome tvrdite da ste sami isplanirali obaranje Rikarda?” Ćutala je. „Mislim da ću moći da vas spasem giljotine ako mi pomognete”, kazao je Adamat. „Ne verujem da će me poslati na giljotinu, inspektore. Vi niste toliko uticajni, čak i kad biste to želeli.” Adamat je osetio hladni znoj na čelu. Nekoliko puta je zatreptao i protrljao oči. „Jeste li spremni na toliki rizik?” „Rizikovala sam sve i izgubila. Ovaj razgovor je gotov.” Adamatova usta su se osušila. Zurio je u Čeris, koja se okrenula ka njemu. „U čemu je stvar, inspektore? Ne znate šta da kažete? Da li sam još jedan ćorsokak? Oprostite što vas ne sažaljevam i poručite Rikardu da ću ga upropastiti.” Adamat se pribrao i ustao. Uspeo je da izvede polunaklon. „Žao mi je što sam protraćio ono malo vremena koje vam je preostalo, moja ledi.” Adamat je izašao u hodnik i dao znak tamničaru da zaključa vrata. Naslonio se na zid, drhteći. „Adamate?” rekao je Su Smit. Inspektor je povukao tamničara u stranu. Dao mu je novčanicu od stotinu krana. „Dobro me slušaj. Nećeš pustiti ledi Čeris iz ćelije.

Ali nećeš joj stajati na putu ako izađe iz nje. Tvoj život bi mogao zavisiti od toga. Reci feldmaršalu da sam ti ja dao te instrukcije.” Trčao je niz stepenice. Su Smit se upinjao da održi korak s njim. Napolju je doslovce uskočio u kočiju. „Idi kući, Su Smite”, kazao je. „Mislim da smo ovde završili. Bio si mi od velike pomoći.” Udario je po krovu. „Na drugi kraj trga”, naredio je. Kočija je krenula. Su Smit je zbunjeno stajao ispred Samurovog zuba. Adamat je ustrčao uz pet stepeništa do poslednjeg sprata Narodnog suda. Činilo mu se da će mu pluća pući kad je stigao do vrha. Pokazao je papire Tamasovim vojnicima. Nije obratio pažnju na sekretaricu, koja mu je rekla da sačeka. Uleteo je u Tamasovu kancelariju, gonjen strahom. Tamas je podigao pogled sa stola, za kojim je čitao pomoću lampe. „Inspektore?” „Ledi Čeris”, prostenjao je Adamat. „Nema senku. Ona je Brudina druga polovina. I to nije sve.” Tamas je skočio sa stolice. „Reci mi sve što znaš.” „Klermontove barže za transport trupa imaju previsok gaz. U Adopestu je ostalo najmanje pet stotina ljudi.” POGLAVLJE 48 Izbori su počeli rano ujutru poslednjeg dana jeseni. Adamat je stajao pored prozora Rikardove kancelarije u hotelu Kinen. Ljutio se što ne može da prestane da krši ruke dok je gledao nepresušnu povorku ljudi na ulici. Danas je bio drugi dan dvodnevnog nacionalnog praznika. Glasačka mesta su otvorena juče u šest ujutru. Zatvorena su dobrano posle ponoći. Delegacija iz Novog brojala je glasove. Radila je čitave noći. Do podneva su očekivane vesti o rezultatima izbora. Tada će otkriti da li će bog držati reč.

Toliko pitanja je ostalo bez odgovora. Adamat nije voleo nerazjašnjene misterije. Nije znao zašto se Klermont umešao u keško-adranski rat, zašto je Čeris dozvolila da bude zatvorena, niti zašto se Klermont zanima za izbore u Adru. Srce mu je preskakale od silne brige. Čuo je da su se vrata iza njega otvorila. Rikardova izborna svita ušla je u zgradu. Adamat se okrenuo i ugledao privilegovanog Borbadora, koji je šmugnuo u sobu. Video ga je prvi put od povratka u Adopest. Samouvereno je koračao pomoću štapa, uprkos protezi na levoj nozi. I bankar bi se zacrveneo od njegove odežde. Nosio je rukavice privilegovanog, uprkos velikoj gužvi na izbornoj zabavi ili baš zbog nje. Pogledi su im se sreli. Polupokroviteljski-polugrabljivi osmeh na Boovom licu sa zabave ustupio je mesto ozbiljnom izrazu. „Naš sporazum je okončan.” Adamat je progutao knedlu. „Jesi li siguran?” „Nila je ubila crnog čuvara u Brudinom pribežištu. Nedostajao mu je prstenjak. Izgleda da je bio samo dečak od petnaestak godina kad je preobražen. Ne mogu da budem sigurniji od toga.” „Video si to?” „Bio sam tamo kad se to desilo.” „Dali...” „Bilo je brzo.” „Hvala ti.” Bo se kratko naklonio i šmugnuo iz prostorije. Adamat je duboko udahnuo. Nastojao je da se pribere. Džozep je pronašao mir. A i on sam može da se smiri. Makar će pokušati. Nije mogao da razmišlja od tuge. Čuo je da Bo ispred vrata razgovara s nekim ko je imao poznati glas. Vrata su se ponovo otvorila. Fel se pojavila na njima. Odmerila ga je od glave do pete. Vratila se u hodnik. „Ovde je!”, čuo ju je kako viče. Trenutak kasnije ušao je Rikard. Obrisao je čelo maramicom. „Jame mi, koliko rukovanja. Adamate, šta radiš ovde? Žena te svuda traži. Astrit je pobegla dadilji. Teroriše kuhinjsko osoblje.” Adamat se prenuo iz razmišljanja. „Strahovito mi je žao, Rikarde. Dolazim.”

„Šalio sam se, šalio! Tvoja deca su anđeli. Svi izuzev onog siročeta, kako se on zove?” „Džejkob.” „Džejkob stalno silazi u podrum da bi se igrao ostacima moje vinske kolekcije.” „On je dobar momak.” „Možda će biti. Ali drži ga dalje od mog vina.” „Mislio sam da si unajmio više od jedne dadilje?” „Jesam. Očigledno je da ih nema dovoljno. Već si imao previše dece. Zašto si prihvatio siroče?” „Fej želi da ga usvoji”, glasno je razmišljao Adamat. Pitao se da li je to njen način da izađe na kraj sa Džozepovom pogibijom ili joj je istinski stalo do deteta Eldaminsovih. Složili su se da će o tome razgovarati kasnije. Samo je šačica ljudi znala za njegovu važnost, ali se Adamat brinuo zbog mogućih posledica usvajanja najbližeg živog naslednika adranskog prestala. „Kako se Fej drži?” pitao je Adamat. „Čavrlja s novim vođom krojačkog sindikata. Kako se ono zove? Megi?” „Mardži. Drago mi je što si je izabrao.” „Ne mogu da se oslonim na tvoj ukus. Mrzi me iz dna duše.” „Lepo je imati opoziciju”, rekao je Adamat. „Siguran sam da će promeniti mišljenje.” „Preterano si samouveren. Kako bilo, drago mi je da si sam. Želim da popričam s tobom.” „Oh?” „Da li bi voleo da dobiješ posao?” Adamat se zaljuljao na nogama. „Rikarde, znaš da bih uradio bio šta za tebe. Ali iscrpljen sam. Prestar sam za trčkaranje po gradu. Novac koji smo dobili od tebe i privilegovanog Borbadora trajaće nam izvesno vreme. Fej će me odrati živog ako joj kažem da sam započeo novu istragu.” „Istragu? Jame mi, Adamate. Nudim ti položaj u kabinetu.” Adamat je naslutio zamku. „Je li to u vezi sa ishodom izbora?” „Pa... jeste.” „Shvatam.” Oklevao je. „Moraću da pitam Fej.”

„Bila bi licemerna ako bi rekla ne.” „Kako to misliš?” „Već sam joj ponudio posao u kabinetu. Pristala je. Posao podrazumeva dadilje za decu i mnogo putovanja po inostranstvu. Možete da putujete zajedno, ako se oboje zaposlite.” Adamat je pokušao da treptanjem odagna iscrpljenost. „Pristala je? Ja... pa. Pretpostavljam da mogu.” „Pretpostavljaš?” Rikard ga je lupio po leđima. „Pokaži malo entuzijazma. Ne bih ti dozvolio da me odbiješ.” „Reklo bi se da si prokleto siguran u pobedu.” „Jame mi, nisam. Mislim da ću izgubiti, Adamate. Zapravo sam prilično uveren u to. Ali malo sam pijan i dao sam sve od sebe. Prestao sam da se brinem o ishodu. Videćemo se dole?” Adamat je počastio prijatelja neiskrenim osmehom. Gledao je kako se tetura kroz vrata. Fel se zadržala trenutak duže. „Fel”, rekao je Adamat kad je krenula napolje za Rikardom. „Da, gospodine?” „Hvala ti što se staraš o njemu.” „To je moj posao, gospodine.” „! otrezni ga malo.” „To mi je sledeća obaveza na spisku. Više verujem u njegovu pobedu od njega.” Adamat je ostao sam. Posle nekoliko minuta čuo je da neko ulazi u sobu. Okrenuo se sa osmehom na usnama. Očekivao je da se Fej konačno pojavila. Umesto toga ugledao je Tanijela Dva Hica, koji je stajao leđima naslonjen na vrata s užasnutim izrazom. Adamat je zabrinuto osluškivao, u očekivanju da čuje neki metež odozdo, ali nije čuo ništa izuzev zvukova zabave. Shvatio je o čemu se radi: „Nisi navikao na ovako nešto, zar ne?” „Izlomiću sledeću osobu koja bude htela da se rukuje sa mnom.” „Izgledaš umorno.” „Umoran sam.” Nosio je novu paradnu uniformu s pukovničkim oznakama na okovratniku i kapom ispod ruke. „Šest dana nisam spavao.” „To je dovoljno da ubije čoveka”, kazao je Adamat iskoračivši napred. Možda bi trebalo da pozove Fel. Tanijel će za sat vremena

verovatno postati drugi ministar Adopesta. Izgledao je krajnje unezvereno, kao neko ko će svakog časa poći u potragu za svojom ljubavlju ili pasti u nesvest. Tanijel je odmahnuo rukom. „Ne mogu više. Ne mogu da se rukujem i osmehujem laskavcima dok pritisak narasta u meni. Možda će kraj izbora biti početak novog rata, a nikoga nije briga. I ovog puta nećemo imati boga na našoj strani. A Ka-pel je još u Klermontovim rukama.” „Niko ne zna za Brudu”, rekao je Adamat. „Niko izuzev nas.” „Rikard zna. Kako može da učestvuje u ovoj farsi?” „Po navici?” Tanijel ga je oštro pogledao. „Misliš li da je ovo gotovo? Čitava priča s Klermontom? Da li će se zaista spakovati i otići?” „Ne znam.” Neko je pokucao na vrata. Tanijel je poskočio, stavio prst na usne i odmahnuo glavom. Adamat je zakolutao očima. Malo je odškrinuo vrata. To je bila Fel. „Uskoro će”, rekla je Fel. „Tanijel Dva Hica je potreban Rikardu.” Adamat je klimnuo i zatvorio vrata. Prišao je Tanijelu. Uhvatio ga je podruku. „Hajdemo.” Tanijel je dozvolio inspektoru Adamatu da ga odvede do hotelskog predvorja. Hteo je da se otme i da se sakrije u nekom plakaru, ali je znao da bi većina ljudi takvo ponašanje okarakterisala kao „nezrelo”. Umesto toga je pokušao da se drži Boovog saveta i razvuče lice u osmeh dok su se približavali cilju. Mozak mu je grozničavo radio iza osmeha. Ka-pel je još s Klermontom. Hoće li je ubiti ako izgubi izbore? Da li će je osloboditi? Hoće li učiniti išta od toga ukoliko pobedi? Nije mogao da zna i to ga je izluđivalo. Nešto mora da se desi. Adamat je šmugnuo u trpezariju, u kojoj je Rikard stolovao. Ostavio je Tanijela da pozdravlja nepresušnu reku čestitara. Nije

znao njihova imena, ali su se oni zadovoljavali rukovanjem i ljubaznom rečju, proceđenom kroz stisnute zube. „Viđala sam taj izraz. Ličiš na zeca opkoljenog čoporom lovačkih pasa”, neko se oglasio iza njega. „Drago mi je što si se oporavila”, rekao je. Vlora mu je prišla. Uzvratila je osmeh trgovcu u prolazu. „I meni je. I samo da znaš da sam bila protiv Tamasove odluke da prihvati trampu.” Uhvatila ga je podruku. Ukočio se, ali joj je dopustio da ga odvede u jedan od hotelskih salona gde su lokalni uticajni ljudi tiho razgovarali uz piće, daleko od bučne gomile. „Ja nisam.” „To znači da ste obojica idioti.” „Da li su se pristojno ophodili prema tebi?” Vlora ga je oštro odmerila. „Ne pokušavaj da promeniš temu.” Tanijel je slegnuo ramenima. „Kresimirova sudbina nije u mojim rukama. Predaja Kresimirovog tela bila je Tamasova odluka. Nisam uticao na nju.” „Znam.” Oteo joj se uzdah. Pogledala ga je u oči. Dugo ga je ćutke posmatrala. „Nedostajao si mi.” Tanijel je oklevao. „I ti si meni nedostajala.” „Ima li nade da će biti kao što je nekad bilo?” Tanijel je morao priznati da je ponekad sebi postavljao to pitanje. Setio se detinjstva i očijukanja s njom, zajedničke obuke, iskradanja da bi bili sami i vremena koje su proveli zajedno. Ali krhka nit koja ih je spajala bila je prekinuta. Ništa je nije moglo sastaviti. „Ne verujem. Ka-pel. Ona i ja... ” „Da.” Šta ako Ka-pel umre? Vlora nije glasno izrekla tu misao, ali je znao da joj je pala na pamet. Nije mogao da razmišlja o tome. „Videla sam tvoju urođenicu”, rekla je. Tanijel se okrenuo. „Je li dobro?” Panika koju je osećao zbog nje pretila je da izbije na površinu. S teškom mukom ju je potiskivao. Tamas mu je naglasio koliko je važno igrati Klermontovu igru. Samo su ga izričito naređenje i uveravanje da su planovi za kontrolu situacije pripremljeni sprečavali da pojuri u misiju spašavanja dragane.

„Bila je, koliko sam mogla da vidim.” Vlora se tužno osmehnula. „Pomoći ću ti da je povratiš ako se ukaže prilika.” „Hvala ti.” Prišao joj je i stisnuo je za rame. Jedan deo njega želeo je da je zagrli. I taj deo je znao da bi ona to jedva dočekala. Protresao je glavom da bi se otarasio te misli. „Vlora, ja...” Podigla je ruku. Namrštio se i ućutao. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati da je žamor iz predvorja i trpezarije utihnuo. „Rezultati?”, pitala je. Izašli su iz salona i videli da se gomila iz predvorja zbila oko ulaza u trpezariju. Tanijel je morao da se lakta da bi se probio kroz gužvu. Stigao je do središta trpezarije i ugledao glasnika s napuderisanom perikom, belim smokingom, pantalonama i crnim jahaćim čizmama. Stajao je između Rikarda i Fei. Tanijel je pokušao da se izgubi u gomili, ali ga je Rikard ugledao. Energično mu je mahnuo da priđe. Tanijel je osetio kako ga guraju napred. Tamblarovo čelo je blistalo od znoja. Oči su mu izgledale umorno. Uhvatio je Tanijela za ruku i postavio desno od sebe. Kuhinjski momak je doneo drveni sanduk. Glasnik se popeo na njega dok je Fei kuckala kašikom o čašu. „Dame i gospodo!”, rekao je glasnik. „Čast mi je da kao predstavnik brojača glasova otkrijem identitet prvog ministra Adra.” Ućutao se, izvadio kovertu iz džepa sakoa i polomio pečat. Tanijel je oblizao usne. Poželeo je da ima piće u rukama i otro je dlanove o pantalone. „Zadovoljstvo mi je da saopštim da je prvi ministar Adra... časni Rikard Tamblar!” Iz grla gomile se oteo uzvik glasniji od topovske salve. Tanijel se zateturao kad ga je Rikard iznenada stisnuo u zagrljaj. Desetine ljudi su mu drmusale ruku. Pobojao se da će mu je iščupati iz lakta. Čuo je pucanj zapušača. Čaša šampanjca mu se našla u ruci. Odmah mu je oduzeta da bi se rukovao s nekim. Čestitari su mu vikali u uvo. Vukli su ga po odaji od jedne do druge grupe slavljenika. Strahovao je da će izgubiti kontrolu nad sobom. Tišina se naglo proširila odajom. Udarila ga je kao pesnica u stomak. Nečiji smeh ju je narušio i malodušno utihnuo. Treptanjem je

razagnao izmaglicu uzbuđenja. Gomila se raštrkala kad je lord Klermont ušao u trpezariju. Na sebi je imao izuzetno otmeno crno odelo, dugih peševa. Držao je cilindar. Lenjo je prešao pogledom preko okupljenih zvanica i tiho zatapšao. „Vidim da su glasnici brže stigli do mene nego do vas.” Rikard je oprezno posmatrao Klermonta. Tanijel je spustio ruku na dršku kratkog mača i stisnuo vilicu. Tamasova stroga naredba da se obuzda odjekivala mu je umom. „Rezultati su vam poznati?”, pitao je Rikard. „I da već nisu, dosad bi mi bili poznati - čuo sam klicanje na ulicama.” Tanijel nije čuo ništa izuzev kucanja vlastitog srca. U predvorju je vladala mrtva tišina. Zvanice nisu poznavale Klermontovu istinsku prirodu, ali je širio gotovo opipljiv osećaj opasnosti i pretnje. Tanijel je ukrstio pogled s Vlorom. Video je da je dopola izvukla pištolj s pojasa. „I”, nastavio je Klermont, „rekao bih da je pobeda zaslužena.” Povukao je nogu pozadi i izveo elegantan naklon. „Čestitam vam, gospodine prvi ministre, i vama, drugi ministre. Želim vam najveći uspeh!” Iskoračio je i stisnuo Rikardovu ruku. Nije obraćao pažnju na šokirani izraz Tamblarovog lica. „Znači li to da napuštate grad?” tiho će Tanijel. Klermont ga je pogledao u oči. Uglovi usana su mu se blago podigli. „Dao sam reč da će tako biti. Samo ću pre toga završiti neke poslove. Svaka čast, gospodine Dva Hica. Uživajte u pobedi.” Klermont je otišao pre nego što je Tanijel stigao da odgovori. Udaljio se otmenim korakom. Čestitao je ljudima iz Rikardovog štaba i mahao na putu prema vratima. Žamor je polako oživljavao. Tanijel je napustio središte odaje i krenuo ka Vlori. Čuo je otvaranje još jedne boce šampanjca kad je stigao do nje. Okrenuo se i ugledao Rikarda, koji je držao bocu penušavog pića. „Fel”, povikao je. „Javi Tamasu da parada može da počne!” Tanijel je stisnuo dršku mača i rekao Vlori: „Zauzmi svoj položaj.”

Tamas je spustio ruku na vrat bojnog konja da bi ga smirio. Životinja je nervozno igrala na čelu duge kolone adranskih vojnika u paradnim uniformama. Kolona je vijugala glavnom, svetinom opkoljenom saobraćajnicom, koja je vodila iz Adopesta. Osećao je uzbuđenje svojih ljudi i zujanje energije koja ih je okruživala, iako su svi stajali u stavu na mestu voljno, razdvojenih stopala i pogleda uprtog napred, sa spuštenim puškama s bajonetima. Žitelji Adra skupljali su se po ulicama i smejali se. Deca su trčala duž kolone, bacajući vence od svežeg cveća i pokušavajući da ih nataknu na bajonete. „Feldmaršale Tamase!” nečiji glas je nadjačao galamu. Podigao je glavu i ugledao Olema, koji je pokazivao na Rikardovog čoveka što je jahao ka njima iz grada. Čovek je vikao, ali se njegov glas nije čuo od bučne gomile. „Govori!”, povikao je Olem. Glasnik je povukao dizgine i stao desetak koraka dalje. „Pobedili smo! Rikard Tamblar je prvi ministar Adra! Lord Klermont je priznao poraz.” Tamas je slušao kako se vest pronosi među okupljenim građanima, i posmatrao klicanje i psovanje. Sve veća galama pratila je širenje vesti. Izbijale su svađe. Na jednom mestu je počelo i pesničenje, ali su ga ljudi brzo zaustavili. Tamas je razmenio pogled s Olemom. Video je da i telohranitelj deli njegov oprezni optimizam. „Pa, to je to.” „Nadamo se da jeste”, rekao je Olem. „Nadamo se”, ponovio je Tamas. „Pukovniče, ako biste mi učinili čast.” Olem je dao znak obližnjem bubnjaru. Dugo, ujednačeno bubnjanje proseklo je galamu. Narod s obe strane puta se utišao. „Generale Arbore, vi zapovedate paradom.” General Arbor je okrenuo konja prema koloni iza njih. „Vojnici!” dreknuo je. „Mirno!” Zvuk jednovremenog spajanja pet hiljada pari čizama razlegao se kad su vojnici stali mirno. „Vojnici, napred marš!” Bubnjar je četiri puta lupio palicama o ivicu instrumenta i počeo da udara ritam. Kolona je krenula napred. Tamas je uspravno sedeo na bojnom konju, s mačem preko desnog ramena, dok su marširali prepunim ulicama. Narod se

razmicao ispred njih. Slušao je radosno klicanje i gledao cvetne vence koji su leteli s krovova zgrada i padali po vojnicima u maršu. Parada je prošla kroz Fabričku četvrt i Novi grad. Vijugala je kroz desetine ulica. Narod je klicao i mahao. Žene su pružale ruke da dodirnu vojnike u prolazu, a muškarci izvikivali čestitke. Tamas je video priličan broj krčmara koji su trčali duž kolone, govoreći vojnicima da mogu čitave noći da piju džabe u njihovim lokalima. Tamas se držao uspravno i dostojanstveno u sedlu, iako je sa strepnjom posmatrao gomile u izlozima radnji i na krovovima kuća. Osećao je neprijateljske poglede na leđima kad god bi se našao ophrvan porivom da se prepusti ponosu ili da se opusti. Ubeđivao je sebe da stari instinkti nikad ne umiru i da je konačno gotovo. Parada je marširala ka mostu preko Dopunske reke. Tamas je podigao pesnicu kad je video šta je pred njim. „Vojnici, stoj!”, povikao je general Arbor. Brigada se zaustavila. Tamas je posmatrao usamljenu zapregu nasred puta, nedaleko od mosta. Ruka mu se primakla dršci pištolja. Video je da je Olem isukao mač do polovine. „Šta naređujete, gospodine?” rekao je Olem. „Čekajte.” Tamas je pogledao okolne zgrade. Nije bilo znakova zasede, ni brudanijskih uniformi na prozorima. Desetak svećara je iznenada izletelo iz bočne ulice i okružilo zapregu. Uz nešto napora izgurali su je s puta. Devojka se popela na nju. Mahala je adranskom zastavom u stavu heroja oslobodioca. „Vojnici, napred marš!” povikao je Arbor. Prešli su preko reke i nastavili put do Trga izbora, na kom se okupilo najviše naroda. Balkon Tamasove kancelarije - sada kancelarije prvog ministra Adra - bio je ukrašen adranskim plavim i crvenim zastavama, sa suzom, simbolom Dopunskog mora. Dopirale su do polovine zgrade. Gomila je oterana sa sredine trga. Brigada je umarširala na očišćeni prostor. Postrojila se ispred Narodnog suda. Tamas je podigao glavu i ugledao Rikarda Tamblara na balkonu u najotmenijoj odeći. Tanijel je stajao pored njega. Izgledao je ozbiljno u uniformi. Osmeh se pojavio na Tamasovom kamenom licu. „Gospodine?”, pitao je Olem.

„Moj sin. Drugi ministar Adra. Neobičan obrt.” „Ne izgleda srećno zbog toga.” „I nije. Nimalo. Održaće obećanje.” Bolje bi mu bilo da tako bude, pomislio je Tamas. Vojnici su se postrojili. Tišina se spustila po trgu. Bilo je tiše nego onog dana kad je Tamas stajao na istom balkonu i saopštio gomili da je Manukova vladavina okončana. Tamas je tiho uzdahnuo. Treptanjem je potisnuo čuđenje, kad je shvatio da je obrnuo pun krug. Dugogodišnji planovi su konačno urodili plodom. „Je li gotovo, Oleme?”, pitao je, svestan da mu glas drhti od emocija. „Je li stvarno gotovo?” Olem nije odgovorio. Rikard je podigao ruke. „Narode Adra! Prijatelji! Braćo! Sestre! Pokorno stojim pred vama kao vaš novi prvi ministar.” Nastavio je tek posle nekoliko minuta gromoglasnog klicanja. „Dragi prijatelji, tiranija kraljeva je okončana. Sumnje i očekivanja u poslednjih osam meseci tragičnog rata su okončani. Danas, poslednjeg dana leta, postali smo republika. Ponosan sam što sam ovde, prvi među jednakima. Dragi prijatelji, ništa od ovog ne bi bilo moguće bez izuzetnih napora zaštitnika Adra, feldmaršala Tamasa, i njegovih barutnih magova i vojnika. Dugujete im vašu slobodu. Živote. Ljubav.” Klicanje je bilo zaglušujuće. Tamasu je suza kanula niz obraz, ali je nije obrisao. Nije skidao pogled s Rikarda. „Dragi prijatelji! Ja...” Neprijatan zvuk razlegao se preko trga, prekinuvši Rikarda usred rečenice. Izazvao je komešanje u gomili. „Dragi prijatelji”, iznova je počeo Rikard. Ječanje i škripa su se nastavljali. Tamas se okrenuo i video kako gomila zabrinuto žamori. Oblak je bacio senku preko svetine. Skinuo je šešir da bi se osvrnuo oko sebe. Odakle dolazi taj zvuk? Ječanje se pojačalo. Neznatni pokret privukao je Tamasov pogled kad je škripa ustupila mesto trljanju kamena o kamen. „Razilazite se!”, dreknuo je. Samurov zub, moćni zatvor Gvozdenog Kralja, nagnuo se i zanjihao kao drveni direk, pre nego što se nezgrapno prevrnuo i pao na trg. Tamas je sedeo na konju kao opčinjen i gledao kako pada na

njega kao da se stvarnost usporila. Zevao je sve dok se konj nije trznuo u stranu. Okrenuo se i ugledao Olema. Galopirao je, vukući uzde Tamasovog konja. Izvio se u sedlu i video kako kula pada, kruneći se u silaznoj putanji. Crni bazaltni blokovi veličine volova kotrljali su se po Trgu izbora. Vrh kule je zdrobio balkon i iskidao fasadu Narodnog suda. Istrgao je uzde iz Olemovih ruku. Zaustavio se i okrenuo u pravcu razaranja. „Tanijele!” Podigao je ruke da bi zaštitio lice kad ga je prekrio oblak prašine. POGLAVLJE 49 „Unutra, unutra!”, povikao je Tanijel dok je grabio Rikardove delegate i savetnike i dok ih je gurao kroz balkonska vrata u kancelariju. „Bežite!” Ženski glas je kriknuo: „Rikarde!” Tanijel se okrenuo i video kako prvi ministar Adra zuri u crni vrh kule, koji se stropoštavao ka njemu. Tanijel je pojurio preko balkona, zgrabio Rikarda za ramena. Podigao ga je i uskočio kroz prozor balkona u kancelariju. Pali su na pod praćeni kišom krhotina. Tanijel se zakotrljao po podu da bi se što više udaljio od prozora. Podigao je pogled na vreme da vidi kako se crni kamen obrušava na balkon na kom su do malopre stajali. Vazduh je eruptirao u oblaku krša i prašine. Tanijel je osetio plimu magije. Bila je tako blizu da ga je zagolicala po potiljku. Zbacio je Rikarda sa sebe. Skočio je na noge s mačem u rukama, samo da bi video Boa, koji je stajao pored kamina u kancelariji raširenih ruku. „Tanijele”, rekla je Nila. „Trebalo bi da se pomeriš.” Tanijel se osvrnuo oko sebe i podigao pogled. Video je da je krov presečen vrhom kule i da mu komad crnog bazalta veličine kuće visi

iznad glave. Rikard je ustao. Tanijel ga je gurnuo unazad, što dalje od opasnosti. Bo je zastenjao i zavrteo prstima u rukavicama. Kamen se podigao i pao na Trg izbora. Rikard je otresao prašinu sa sebe. „Dole ima ljudi!” „I ovde ima ljudi i nisam mogao predugo da ga držim”, rekao je Bo. Rikard je zaključio da bi bilo glupo svađati se s Boom. Umesto toga se obratio Fel: „Jesu li svi bezbedni?” „Mislim da jesu.” Adamatov glas čuo se iz prašnjave pomrčine. „Niz stepenice, brzo”, kazao je Rikard. „Biće ljudi pod ruševinama. Dragi Adome, šta se, jame mi, desilo? Je li to bio nesrećan slučaj?” Tanijel je krenuo za Rikardom u hodnik, u kom je prašina počela da se sleže. Adamat je bio bled kao avet. „Ne”, rekao je. „Ovo nije bio nesrećan slučaj. Brudina druga polovina bila je u Samurovom zubu.” Tanijel je zastao kao ukopan na stepenicama. „Fel. Donesi mi pušku. Odmah!” Zaboravio je na sve drugo i potrčao ka stepenicama. Ako je Bruda dole, koja god polovina da je u pitanju, niko neće moći da ga zaustavi. Tanijel nije mislio ni da će on mnogo postići, ali se setio Kresimirove krvi na svojim člancima. Možda je on jedini koji može nešto da uradi, ako je zaista bogoubica. Nešto ga je udarilo otpozadi. Izbilo mu je vazduh. Tresnuo je o zid zajedno s napadačem. Odbacio je drugu osobu od sebe i okrenuo se, samo da bi video da Nila čuči pored njega, šaka blistavih od plamena. Magija koja je prosekla vazduh na mestu na kom je do malopre stajao napravila je rupu veličine topovskog đuleta na podu i tavanici. Eksplozija je stigla ispod njega. Osećao je prisustvo nekoliko privilegovanih ispod sebe. Puzao je na sve četiri. „Nazad u kancelariju!” povikao je. Bo je nespretno čučao zbog proteze. Uhvatio ga je za rukav. „Uzmi pušku i kreni zadnjim stepenicama. Bićeš im potreban napolju. Ja ću se pobrinuti za ovo.” „Jesi li siguran?”

„Veruj mi.” Bo ga je lupio po ramenu, Tanijel je potrčao niz hodnik. Uzeo je pušku od Fel i natakao bajonet u trku. Prošao je kroz dvoja vrata, dok nije stigao do stepeništa za poslugu, iza Rikardove nove kancelarije. Silazio je vratolomnom brzinom. Skakao je kao bezumnik s odmorišta na odmorište. U prizemlju se našao u kratkom hodniku. Šutnuo je sporedna vrata i istrčao na sunčevu svetlost protkanu prašinom. Neko vreme je treptao pokušavajući da se sabere, kad ga je silni udarni talas naterao da se vrati u zgradu. „Ona je dole, Nila. Kučka koja mi je upropastila nogu.” Nila je htela da pita otkud Bo to zna, ali su joj signali na rubu novopronađenih magijskih čula dovoljno rekli. Dva sprata ispod njih bili su privilegovani. Njihovo prisustvo bilo je mutno u Drugom kao da se silno trude da se sakriju, ali su sasvim sigurno bili tamo. Verovatno su imali četu vojnika sa sobom, na osnovu onog što joj je Bo rekao o kabalu privilegovanih. „Ko štiti Narodni sud?”, pitala je. Bo je rekao: „Dve čete adranskih vojnika.” „Troje privilegovanih iskidaće ih na komade.” „Pet privilegovanih. I slažem se s tobom.” Pokušala je da se seti ko bi mogao da im pomogne. Čvor straha joj se vezao u stomaku. Ona i Bo su adranski kabal. A Tamasovi barutni magovi imaju pune ruke posla sa silom koja je upravo srušila Samurov zub. Krv joj je bubnjala u ušima. Okrenula je leđa mermernoj stepenišnoj ogradi. Pet spratova Narodnog suda delilo ju je od tla. Osećala se izloženom, kao da je naga, nakon što je videla kako vrh Samurovog zuba uništava balkon i zamalo drobi Tanijela. „Šta ćemo da radimo?”, pitala je. „Da li ćemo krenuti zadnjim stepeništem kao Tanijel?” „To je dobra ideja. Skloni sve odavde što je brže moguće. I nadaj se da njihovi vojnici nisu već presekli odstupnicu. Ovo je moja borba.” „Ovo je naša borba”, ispravila ga je Nila. „Fel! Izvedi sve ljude do zadnjeg stepeništa. Isprazni gornji sprat ako možeš.”

Rikardova sekretarica klimnula je odsečno. Počela je da tera ljude niz zadnji hodnik. „Jesi li sigurna da ostaješ sa mnom?”, pitao je Bo. „Naravno da ostajem, budalo. Ti odgovaraš za mene. Ko će me, jame ti, obučiti da budem najbolja privilegovana stoleća?” „Ovde nemamo posla s nekoliko hiljada keških pešadinaca. Ovo su privilegovani iz kabala.” Nila je progutala knedlu. „Znam.” „U redu. Hajdemo.” Bo je ustao. Proteza se trzala i ljuljala pod njim. „Lori! Hej, Lori!” „Borbadore!” odgovorio mu je glas ispod njih. „Zašto nisi pobegao? Ovaj poslednji hitac mogao je biti namenjen tebi. Ali pretpostavljam da sam htela da ti dam poštenu priliku. Je li tvoj prijatelj, barutni mag, mrtav?” „Promašila si.” Oglasila se posle kraće pauze: „Šteta.” „Lori, imaš li najdraže oko?” „Šta?” „Samo odgovori na pitanje”, povikao je Bo. „Zašto?” „Zato što ću ga čuvati u tegli, kad te zadavim tvojim crevima.” „Šta radiš?” prosiktala je Nila. „Samo razgovaram”, rekao je Bo. „Kako ti zvučim?” Lori se ponovo oglasila: „Ne budi nakraj srca, Borbadore. Ionako nisi mnogo koristio tu nogu.” „Ni ti više nećeš mnogo koristiti tvoje oko.” „Bo”, izgovorila je Nila. „Šta se, jame ti, dešava? Zašto ne pokušavaju da nas ubiju?” „Zato što zauzimaju pozicije. Ljudi će umreti kad se raspucamo. Žele da budu koliko god je to moguće sigurni da to neće biti oni.” Naslonio se na leđa, zažmurio i ispružio ruke ispred sebe. Položio je lakat na mermernu ogradu stepeništa. Prsti su mu se njihali i plesali. Ispisivali su sićušne šare u vazduhu. „Šta radiš?” „Bacio sam nekoliko brzih čini”, odgovorio je Bo. „I pronašao njihove položaje.”

Osećala je da Bo crpe iz Drugog. On je pažljivo nastupao u Drugom, dok se njeno iskustvo s magijom sastojalo u prevlačenju reke sile. Koristio je potočiće za svoje potrebe. Nije mogla da kaže šta je radio sa činima, niti kako ih je bacao, ali se divila njegovoj hitroj, gotovo nehajnoj preciznosti. „Borbadore”, povikala je Lori, „zašto se ne pridružiš brudanijskom kabalu? Popeću se gore, pa ćemo zajedno ubiti prokletog ministra? Traćiš svoje talente, čoveče. Ne možeš se boriti protiv boga. Zašto...” Boovi prsti su se zgrčili. Ispod njih se čuo užasnuti vrisak. Zavladala je kratkotrajna tišina. Bo je rekao: „Takođe sam pokušavao da shvatim ko je od njih Lori.” „Shvatiću ovo kao negativan odgovor”, povikala je Lori odozdo. „Prokletstvo”, progunđao je Bo. „Promašio sam. Beži.” Tamas je jedva ustao. Kašljao je i grcao. Naslepo je pipao po sveprisutnoj prašini. Na trenutak je video svog bojnog konja. Bežao je od ostataka Samurovog zuba. Sledio je gomile ljudi u bekstvu. Proverio je da ništa nije slomio posle pada s konja. Izgleda da je bio čitav, ali ga je bolela glava, a levi lakat odbijao je da se savije. Koliko ljudi je smrvljeno u padu kule? Koliko ljudi je mrtvo ili zarobljeno ispod krša? Kula se nagnula posle zemljotresa od pre nekoliko meseci. Da li je ovo bio nesrećni slučaj? Nadao se - molio se - da je bio. Ali instinkt mu je poručivao da iza svega stoji Klermont, i da će se još nešto desiti. Nije imao drugog izbora nego da se pregrupiše i pripremi za najgore. Izvadio je maramicu iz džepa. Vezao ju je preko usta da bi se odbranio od prašine. „Oleme! Oleme! Jame mi.” „Gospodine, jeste li dobro?” Bio je to general Arbor. Izronio je iz krša. Pomagao je mnogo mlađem vojniku od sebe, koji je hramao. „Dobro sam. Dobro sam. Znaš li koliko ljudi je ispod krša?” „Mislim da je većina utekla na vreme, iako ne možemo biti sigurni. Izgubio sam proklete zube!”

„Drago mi je da je to jedino bez čega si ostao. Jesi li video Olema?” „Nisam.” Tamas je iznenada izgubio ravnotežu. U jednom trenutku razgovarao je s Arborom, da bi u sledećem bio na tlu. Samom sebi je zvučao kao neko ko govori iz velike daljine dok je vikao, tražeći izveštaj. Imao je osećaj da mu je skladište municije eksplodiralo ispod nogu. I zvuk je upućivao na nešto slično. Glava ga je bolela, a vid mu se maglio. Čitav svet je zvučao kao prigušena zvonjava zvona. Pokrio je uši rukama i sakrio glavu. Pokušavao je da ovlada čulima. Nekako je ustao. General Arbor je već stajao na nogama. Komad bazalta zdrobio je telo pešadinca kom je pomagao. Generalu je pocrvenelo lice. Pljuvačka mu je curila iz usta dok je izvikivao komande koje Tamas nije čuo. Arbor ga je uhvatio podruku. Tamas je pokazao na svoje uši. General je klimnuo. „Gospodine.” Glas se činio tihim i dalekim, ali se Tamas okrenuo i ugledao Olema pored sebe. Telohranitelj je bio pokriven prašinom i poprskan krvlju, koja verovatno nije bila njegova. „Gospodine, moramo da idemo! Napadnuti smo!” „Ko nas je napao?” Arbor je podigao ruku i pokazao ka ruševini Samurovog zuba pre nego što je Olem stigao da odgovori. Tamas je ustuknuo od zaslepljujuće svetlosti. Zaklonio je oči rukom da bi nešto video. Svetlost je polako slabila. Svela se na blistavu priliku na tri metra iznad ruševina. Magija se kovitlala oko nje u belim trakama. Njena odeća se istopila od silne energije. Tamas je zevao. Nikad nije video ništa slično. Ni od Adoma, Džulin, niti od čitavog kraljevskog kabala u harmoničnom naporu. Nije prepoznao ženu, ali je pretpostavljao o kome se radi; bila je to Čeris, Klermontova druga polovina, drugo lice boga Brude. „Sklonite narod!”, povikao je Tamas. „Arbore, razvij vojnike u stroj. Hoću sve koji su raspoloživi. Puške, artiljeriju. Sve živo!” „Gospodine, trebalo bi da se povučemo”, rekao je Olem. „Nek se povlačenje nosi u jamu. Boriću se i umreti ovde. Idi po brigade koje čekaju van grada. Reci im da napadnu Klermontov štab

u palati. Nek ubiju sve koji nose brudanijsku uniformu. I nek se drže dalje od Klermonta, za boga miloga!” „Gospodine, ne možete...” „Ovo je naređenje, čoveče. Idi!” Tamas je potegao pištolj dok je Olem trčao. Nanišanio je boginju i povukao obarač. Kuršum je nestao u uskovitlanoj magiji, bez vidljivog uticaja. Tamas je ubacio barutno punjenje u usta i počeo da žvaće. Snaga mu je kolala venama. Boginja se okrenula prema njemu ozbiljnog lica. Potegao je drugi pištolj. Nanišanio joj je u oko i povukao obarač. Nestala je u treptaju oka. Tamas je zurio u mesto na kom je bila. Još je držao pištolj ispred sebe. „Gde je otišla?” „Ovde sam”, začuo je šapat u svom uvu. Okrenuo se, ali presporo. Šaka mu se stegla oko vrata poput čeličnih mengela. Podignut je s tla. Ostao je bez trunke vazduha. Boginja ga je okrenula tako daju je gledao u oči. „Dala sam ti priliku.” Njen glas je bio svilenkast i ženstven, ali je zvučao kao eho reči izgovorenih u ogromnim hodnicima katedrale. Čuo je rezonancu Klermonta u njemu. „Nisam ovo htela.” Podigla ga je još više. Uhvatio je prste koji su ga stiskali, ali nije mogao da ih savije. Kao da su pripadali mermernoj statui. Napinjao se svom snagom, snagom desetorice, koja je kolala njegovim venama. Nije ni osećala njegove napore. Protresla ga je kao lutka. „Nisam ovo htela”, ponovila je. „Htela sam da ovo obavim na lakši način. Povela bih Adro putem veličine. Ponovo bih ujedinila Devetku. Oborila bih ostale monarhe. Započela bih savremenu eru prosperiteta i jedinstva. Zbrisala bih sve sećanje na stare bogove i stvorila Kresimiru nedostižnu utopiju. „I sve bih to postigla beskrvnom revolucijom. Govorila sam sebi da će narod mudro izabrati. Da će stati iza čoveka poput Klermonta. Ali nije. Prisilili su me da pokažem snagu. Ujediniću Devetku. Ujediniću svet, makar morala da pobijem polovinu ljudi na ovoj planeti da bih to učinila.” Tamas je iskolačio oči. Um mu je vrištao za kiseonikom. Pružao je sve slabiji otpor. Metak je pogodio Čeris u obraz. Raspao se ne ostavljajući traga. Komadi olova završili su u Tamasovom ramenu.

„Tvrdoglavi govnaru”, rekla je. „Postavila bih te na čelo svojih vojski. Kakva grehota.” Prsti su joj se stezali. Znao je da će mu se glava svakog časa odvojiti od ramena kao kruna maslačka otkinuta od stabljike. Bacakao se i cimao. Krajičkom oka video je leteći kundak puške. Čeris ga nije videla. Kundak ju je pogodio postrance u glavu. Udarac je bio toliko jak da se tvrdo drvo smrskalo. Glava joj se samo malo trznula u stranu. Okrenula se prema Vlori s gadljivom grimasom. Bacila je Tamasa, koji je udahnuo vazduh trenutak pre nego što je udario u Vloru. Zakotrljao se po kaldrmi s njom. Dahtao je. Vazduh ga je sekao kao nož po povređenom dušniku. Vlora je ustala. „Zar ne vidite da se igram?”, pitala je Čeris. „Zar ne vidite koliko ste beznačajni?” Andrija, pokriven krvlju, šljunkom i prašinom, vrišteći kao đavo iz jame, potrčao je na nju s bajonetom na pušci. Udario ju je s dovoljno snage da probode bika. Sečivo ju je pogodilo u stomak. Savilo se kao da je od gume. Trznula je prstom. Andrijina glava je eksplodirala, poprskavši Tamasa i Vloru krvlju. Telo se spotaklo i palo. Grimiz je još brizgao iz vrata. „Pali!” dreknuo je Arbor. Trgom se razlegao plotun iz dve stotine musketa. Čeris se okrenula ka kiši kuršuma. Suočila se sa strojevima adranskih vojnika opušteno kao da šeta po kišici. Podigla je ruke. Tamas je otvorio usta da upozori Arbora. Tanijel je jurnuo na boginju najvećom brzinom koju je njegovo telo dozvoljavalo. Okrenula se ka Arboru i vojnicima. Znao je da se sprema da im uradi isto što i Andriji. Pogodio ju je pesnicom u bradu i čuo da je nešto puklo. Boginja se okrenula u mestu od njegovog udarca. Pala je na kolena. Oporavila se od udarca - koji je mogao oboriti slona - i ustala je s izrazom šoka i gneva na licu. Stoga ju je udario još jednom.

Glava joj se trgla unazad. Podigla je ruku. Osetio je rast pritiska u ušima, ali ju je uprkos tome udario po ruci i zario joj pesnicu u stomak. Presamitila se u struku. Udario ju je laktom po ramenu i oborio je na kolena. Zamahnuo je pesnicom, spreman da je udari u početak kičme. Njen udarac u stomak mogao se porediti s udarcem pramca brudanijskog linijskog broda. Zateturao se. Krv mu je potekla iz ugla usana. Pokušao je da se povrati, ali mu je glava poletela unazad od drugog udarca. Poleteo je kroz vazduh. Silno se začudio kad je shvatio da je još živ, trinaestak metara od boginje. Nekako je ustao. Spremao se pojuri na nju, ali je uvideo da uživa njenu nepodeljenu pažnju. Ispružila je ruku. Imao je utisak da se čelični kavez zatvorio svuda oko njega. Ruke su mu se jedva kretale, a noge su odbijale poslušnost. Magija ga je pritiskala sa svih strana. Kosti i mišići negodovali su zbog pritiska. Bila mu je potrebna sva snaga da korakne napred. Znoj mu je izbio po čelu. Curio mu je u oči. Kako je ovo moguće? Ni Kresimirova magija nije ovako jako delovala na onu koju mu je Ka-pel utkala u kosti. Je li Bruda zaista jači od Kresimira? Šta ako Ka-peline čini nisu dovoljno moćne da odole silnoj energiji ovog božanstva? Načinio je još jedan korak napred. Bolni vrisak gužvao mu je usne. Vid mu se zamaglio. Osećao je da se magija navaljuje na njega snagom planine, ali je znao da mora staviti tačku na ovo. To je bio jedini način da povrati Ka-pel. Boginja se najedanput našla ispred njega. Zamahnuo je pesnicom. Sklonila se s puta, uhvatila ga je za ruku i zarila vrh prsta u njegovo rame. Zaječao je kad je ispružila ruku, uhvatila ga za lice i odbacila od sebe s gnevnim frktajem. Podigla je ruke i skočila u vazduh. Čekao je da se baci na njega snagom topovske granate, ali ona je ostala u vazduhu. Lebdela je visoko iznad njegove glave. „Vaši životi su bezvredni u mojim očima. Predajte se ili ću podići čitav grad u vazduh i spustiću ga sa sto pedeset kilometara visine. Sve što ste ikad poznavali i voleli

propašće, a vi nećete moći da uradite ništa da biste to sprečili. Predajte se!” Tanijel je iskezio zube i pogledao oca, koji je stajao naslonjen na Vloru. „Zašto to ne uradiš?”, pitao je Tamas. „Zašto oklevaš da nas ubiješ ako smo tako beznačajni? Idi u jamu.” Boginja se nasmejala i raširila ruke. Vazduh je zasvetlucao. Tanijela je spopala mučnina u dnu stomaka. Najedanput je bio znatno lakši. Krš i kamene ploče podigli su se u vazduh. Srce mu je zapelo u grlu. Začula se tutnjava. Zemlja se zatresla. Vojnici su se podigli u vazduh. Konji su se uspaničili i zanjištali kad su im se kopita podigla sa zemlje, a ogromni top se podigao dva metra uvis. Boginja je skočila na tle. Dočekala se u čučnju i zatreptala na svet oko sebe dok su krš i prašina padali na mesto s kog su se podigli. Ljudi su padali na zemlju urlajući od olakšanja i bola. „Šta je ovo?”, pitala je Čeris. Prilika je izronila iz izmaglice. Boginja se okrenula prema njoj. Tanijel je žmirnuo. Pokušavao je da razazna o kome se radi. „Mrtav si”, rekla je boginja. Prilika je bila visoka i gojazna, sedokosa. U jednom trenutku ličila je na Sarlemanda, a već u sledećem na Mihalija. Njegove crte su se izvitoperile i oblikovale u nešto između te dve ličnosti. Nosio je belu kecelju i visoki šešir. Stajao je s rukama na bokovima. „Prevarila si se”, rekao je. Tamas se zateturao ka Adomu. Čula ga još nisu slušala posle Čerisinog napada. „Drago mi je da si se pojavio”, rekao je promuklim glasom. Adom nije odgovorio. Podigao je bradu u pravcu Čeris, koja se nacerila. „Gubi se dok sam još voljna da te ostavim u životu”, prosiktala je. „Nikad te nisam simpatisala kao moja druga polovina.” „Sve ste ih pobili”, rekao je Adom tužnim glasom. „Potražio sam ih. Pobili ste svu našu braću i sestre. Novog, Ištar, Deliva i sve

ostale. Namamili ste ih ovamo i pobili. I uradili ste sve to meni pred nosom. Samo smo Kresimir i ja ostali. I vi.” Boginja je zafrktala. „Kresimir neće preživeti ovaj dan. Poštedeću te njegove sudbine ako se povučeš.” Izgledalo je da Adom razmišlja o pretnji. Obratio se Tamasu: „Trebalo bi da odeš.” „Kako to misliš?” „U palatu. Klermont - Bruda - ubiće Kresimira. Ne smeš to da dopustiš.” „Ali ovde...” „Ovde nećeš biti ni od kakve koristi. Samo je Tanijel može povrediti, a Ka-pel će biti potrebna njegova pomoć u palati. Ako Bruda ubije Kresimira, učiniće isto što je uradio sa ostalom braćom i sestrama. Usisače deo njegove moći. Ne dopusti da se to dogodi.” Tamas je potrčao. Trgao se kad je zid Narodnog suda eksplodirao u kiši maltera i kamena i kad je magična vatra nahrupila iz otvora. „Vlora, ulazi unutra. Odvedi novog ministra na bezbedno mesto. Tanijele, pođi sa mnom. Generale Arbore, evakuiši centar grada! Ti ovde zapovedaš!” Tamas se okrenuo kad je stigao do ivice Trga izbora. Osvrnuo se ka dva boga koja su stajala jedan nasuprot drugom. Adom je potegao kutlaču iz kecelje. Uperio ju je u boginju. „Gubi se iz mog grada!” POGLAVLJE 50 Nila je trčala niz hodnik ka ministrovoj kancelariji, samo da bi stala i potrčala natrag da bi pomogla Bou. Magija ih je obavila. Eksplozija joj je odjeknula u ušima. Zamalo što je nije oborila s nogu. „Uhvatio sam je na vreme”, rekao je Bo. Znoj mu je izbio po čelu. „Požuri.”

Eksplozije su se nastavljale. Svaki put bi za dlaku izbegli magiju spremnu da ih sprži. Osećala je kako Bo crpe svoju magiju iz Drugog da bi ih odbranio. Mermerni pod je eruptirao iza njih. Komadi kamena i prašine leteli su u vazduh, bušeći rupe u zidovima i tavanici. Plamen i vetar su nahrupili oko njih, ali se sve to bezopasno odbilo o Boov vazdušni štit. „Čekaj, čekaj!”, rekla je Nila. „Odvešćemo ih pravo do ministra ako nastavimo ovim putem. „Nema nam druge.” Bo je hramao napred. Prošao je kroz zadnji izlaz iz kancelarije i stigao do stepeništa za poslugu. Nila je pogledala niz stepenice i ugledala ministrovu svitu u bekstvu. Brudanijski vojnici stigli su do odmorišta. Zauzimali su položaje na vratima i iza stubova. Odmakla se od Boa i nagrnula u hodnik. Pružila je ruku i mahnula Drugom. Plamenovi su sunuli s njenih prstiju. Zakotrljali su se kroz vrata. Kuršum je razneo dovratak pored njene glave. To je nije omelo. Usredsredila se na vrelinu plamenova. Privukla je plamenove kroz Drugo u ovaj svet. Naglo se ukočila kad su joj se ledeni žmarci uspuzali uz kičmu kao da se našla u senci za sunčanog dana. „Bo, šta mi se desilo?” Njena vatra je se ugasila iznenadnom sumnjom. Nije smela da se pokrene. Bo je dohramao do nje. Proteza mu je kloparala. „Svaka čast”, rekao je. „Zapalila si zgradu, ali ti dajem poene za uloženi trud. Ono što si osetila bio sam ja, kad smo već kod toga. Hajdemo.” Uhvatio ju je za ruku. Krenuli su ka zadnjem stepeništu. „Šta si uradio?” pitala je dok mu je pomagala da siđe niz stepenice. „Tiho”, prošaptao je. „Taj trik sam naučio od stare ljubavnice. Uzeo sam komadić tvoje aure. Ostavio sam ga na mestu na kom smo malopre stajali. Ostavlja mrlju boje u Drugom, koja gori kao osoba i zameće tragove. Brzo će ga prezreti. Ali mogli bismo dobiti priliku da im zađemo iza leđa.” Prošli su četvrti sprat. Nila je pojurila kroz vrata u kancelariju iza njih. Prišla je vratima koja su vodila na glavni hodnik. U njemu su bili

vojnici. Okupili su se oko glavnog stepeništa s musketama uperenim nagore. Među njima je bila i privilegovana - nesumnjivo Lori. „Sada?”, pitala je. „Ne, još jedan sprat niže.” „Izgubićemo prednost višeg položaja.” „Radije bih ga se odrekao ako će nam to omogućiti da ne upadnemo u zamku. Sem toga, spalila si najviši sprat.” Vratili su se na stepenište i sišli na drugi sprat. Bo je prišao vratima za poslugu. Znoj mu se slivao niz lice. Mrštio se pri svakom koraku zbog oslanjanja na protezu. Izgubio je štap negde u metežu. Nila je potrčala ispred njega. Uhvatila se za vrata i poletela nazad posle eksplozije magije. Tresnula je o zid. Malter joj je popadao po ramenima. Ostala je bez daha. Krupni muškarac je prošao kroz ostatke vrata. Nije bio ništa manji od pukovnika Ejtana. Nosio je rukavice privilegovanih. Bo je načinio gest za bacanje zaštitne čini. Krupajlija to nije ni osetio. Zgrabio je Boa za zglobove, zavrteo ga je i tresnuo o stepenišnu ogradu. Slomila se pod njegovom težinom. Obojica su pala unatraške, izgubivši se iz vida. Nila se pribrala i potrčala za njima niz stepenice. Ležali su na sledećem odmorištu. Bo je bio ispod ogromnog privilegovanog, koji ga je stiskao za zglobove. Krupajlija se smejao. Udario je Boa čelom u nos. Ovaj je vrisnuo od bola. Uhvatila je krupajliju za potiljak. Okrenuo se. Pljuvačka mu je izletela iz usta dok ju je zbacivao sa sebe. Upravio je pogled na njene ruke. Tragao je za rukavicama, pre nego što je usmerio pažnju na Boa. „Nije trebalo da gledaš u mene”, rekao je Bo. Krv mu je curila iz nozdrva. Nilini plamteći prsti lako su prosekli čovekovu kičmu kao što lopata prolazi kroz sneg. Prigušeno je vrisnuo pre nego što je stigla do pluća. Umro je s njenom šakom oko srca. Gurnula je leš s Boa. „Jesi li dobro?” Pomogla mu je da ustane. Čuli su snažni, cvileći zvuk. Zgrada je zadrhtala. Oštrice od vrelog gvožđa iznenada su probile zid iznad njih. Prekrila ih je kiša drveta i maltera.

„Trči, trči!” Tamas nije gubio vreme na traženje konja. Ubacio je još jedno barutno punjenje u usta i potrčao ka palati Horizont. Tanijel je trčao pored njega s puškom u rukama, krvlju oko nozdrva i u uglu usana. Stigli su do puta koji je vijugao uzbrdo do Horizonta. Tamas se zaustavio dahćući. Barutni trans podigao mu je adrenalin. Dao mu je snagu i energiju, ali je bio prestar za duge telesne napore. Čuo je topove i muskete. Dim se dizao iznad brda na koje su se peli. Olem je započeo napad. „Pronađi devojku”, rekao je Tamas. „Ja ću potražiti Kresimirovo telo.” „Imamo li plan?” „Imaćemo adute protiv Klermonta ako se dočepamo Ka-pel i možda Kresimira,”, kazao je Tamas. „Ja ću mu skrenuti pažnju.” „To je samoubistvo.” „Zato ću ja preduzeti taj rizik.” Tanijel se uhvatio za Tamasovu jaknu. „Mogu da preživim njegovu magiju.” Tamas je čuo iskrenost u sinovljevom glasu. Govorio je ubedljivim, gotovo molećivim tonom. Hteo je da se suprotstavi Klermontu. Tamas to neće dozvoliti. „Čeris te zamalo nije zdrobila kao bubu, Tanijele. Nećeš proći ništa bolje protiv Brudine druge polovine. Nađi Ka-pel. Izvedi je iz zgrade. Imaćemo adut u ruci ako je se dokopamo. To su naređenja.” Tanijel je pustio očev rukav. Tamas je pomislio da će mu se sin usprotiviti. Ovaj je samo zaškrgutao zubima. Bes se polako pretvarao u rešenost. Konačno je klimnuo. Nastavili su sa uspinjanjem dok nisu stigli do raskošnih vrtova ispred palate Horizont. Ličili su na bojište. Topovi su prestali da grme, ali je vazduh bio pun pucnjave musketa i vriske. Tamas je čuo detonaciju koja nije bila barutna. Magija je isijavala iz zgrade. „Preslaba je za boga”, rekao je. „Klermont sigurno ima neke privilegovane ovde. Čuvaj se.”

„Vidim je”, kazao je Tanijel pogleda usmerenog u daljinu, poluspuštenih kapaka zbog zagledanosti u Drugo. „Ona je u prestonoj dvorani.” „Ako Klermont još krije pravu moć, biće nemoguće naći ga. Ja...” Tamas je otvorio treće oko i prešao pogledom s jednog na drugi kraj palate. Krilo privilegovanih u kom je Tamas ubio kraljevski kabal, na drugom kraju zgrade nasuprot prestonoj dvorani, sijalo je kao sunce u Drugom. Mislio je da će mu energija oprljiti lice. Znao je da samo Bruda može biti njen izvor. „Nije važno. Ne krije se.” A to nije slutilo na dobro. Tamas je tragao za svojim vojnicima. Nekolicina je čučala iza goleme mermerne fontane u vrtu. „Tanijele, sećaš li se vratašca u vrtu, iza prestane dvorane? Pokazao sam ti ih kad si bio mali.” „Jedva.” „Ona su iza statue Manuka I - ušatog starca. Uđi u palatu tim putem. Prolaz se završava odmah iza kraljevskog prestala.” „U redu.” „Na izvršenje zadatka, vojniče.” Tanijel je klimnuo i krenuo. Zastao je i pogledao preko ramena. Tamas je presreo njegov pogled. „Oče?”, rekao je. „Da, sine?” „Čuvaj se.” „I ti.” Tanijel je pognuto trčao od žbuna do žbuna, krijući se. Tamas je krenuo u suprotnom pravcu, ka grupi vojnika koju je opazio. Prišao joj je iza leđa i skočio ka fontani iza koje se krila. „Raport!” Jedan vojnik, žena u četrdesetim godinama sa činom majora, stao je mirno. „Gospodine! Susreli smo se sa žestokim otporom, gospodine. Imaju strelce na svim zidovima i najmanje trojicu privilegovanih. U vrtovima je gotovo hiljadu ljudi, ali smo uspeli da ih potisnemo zahvaljujući našoj brojnosti.” Tamas je očekivao da će Klermont imati neki plan za slučaj gubljenja izbora. Stoga je naredio da se brodovi prate uzvodno do mesta na kom su iskrcali ostale vojnike, nakon što mu je Adamat

dojavio da nisu bili puni. Ti vojnici vratili su se da bi osigurali palatu Horizont. Ali Tamas nije napravio istu grešku kao pri napadu na Šarlemandovu rezidenciju. Dvadeset hiljada ljudi je stezalo obruč oko palate. Da li će to išta značiti u sukobu s bogom... „Gubici?”, pitao je. „Ne znam tačnu brojku, gospodine, ali nisu manji od hiljadu i po ljudi. Privilegovani su stupili u akciju čim smo zauzeli vrtove.” „Gde su?” „Na severnoj strani palate, tamo gde su borbe najžešće.” Nakrenuo je vrat da bi pogledao iza zaklona ka severu. Prestona dvorana bila je u severnom krilu palate. Tanijel je išao ka mestu na kom se vodila najžešća bitka. „Gde je pukovnik Olem?” „Razbili smo ulazna vrata palate posle dve topovske salve. Pre pet minuta poveo je dve čete u palatu da bi je očistio. Odonda ne znamo ništa o njemu, ali su strelci prestali da pucaju na ovoj strani zgrade.” „Nek tvoji ljudi to osiguraju. Ja ću krenuti za pukovnikom.” „Poslaćemo četu s vama.” „Sjajno. ” Tamas je nekoliko minuta kasnije prišao vratima palate Horizont sa dve stotine vojnika za leđima. Laka artiljerija raznela je teška, posrebrena vrata. Na ulazu je bilo mnogo mrtvih i umirućih Adrana i Brudanijanaca. Ostavio je desetoricu ljudi da prenesu ranjenike u relativnu bezbednost kraljevskog vrta. Zastao je u velikom predvorju. Po rasporedu mrtvih i ranjenih rekonstruisao je bitku. Išla je na levu stranu, uz stepenice, pa iza ćoška. Olem je poveo svoje ljude ka prestonoj dvorani, da bi neprijateljskim vojnicima koji su držali severna vrata palate zašao iza leđa. Golema građevina lako je mogla da proguta Olema i njegove dve čete. Videvši to, Tamas je zažalio što nije poveo čitavu brigadu sa sobom. Osećao se umorno. Snaga mu je kopnela. Svaki stari, magijski izviđani ožiljak ga je boleo. Sećanja na bitke u kojima ih je zadobio sudarala su se i spajala u njegovoj glavi. Setio se pohoda u Gurli i bezbrojnih juriša i bitaka, bekstva iz Keza nakon pokušaja ubistva

Ipila i višegodišnjeg planiranja obaranja monarhije, krunisanog Manukovom glavom u košari. Setio se bitke s rojalistima i bekstva preko severnog Keza ka Alvejšenu. Sve ta sećanja su se stapala. Bio je jako umoran. Ovo mora da se okonča. „Ti, kapetane”, rekao je, rešen da razdvoji snage, „povedi svoj vod i pođi sa mnom. Majore, povedite preostale ljude na sprat i krenite ka sever u. Odavde do prestone dvorane ima pola tuceta galerija koje će vam obezbediti prednost višeg položaja. Podržite pukovnika Olema odozgo.” „Gospodine?” pitala je žena major. „Gde vi idete?” „Idem da namirim dugove.” Tanijel je hodao kroz vrtove i žive ograde, pored fontana i statua, preko lepo ukrašenih zidova. Obilazio je severno krilo palate Horizont. Borba je bivala sve žešća. Kuršumi su zujali iznad njegove glave. Dim od crnog baruta nadvijao se kao magla nad razoreni vrt. Davao mu je snagu i bistrio um dok je izbegavao grupu brudanijskih vojnika i trčao iza Adrana koji su lagano nastupali ka palati. Kretao se kao opsednut dok je zaobilazio severoistočni ugao palate. Potrčao je svom snagom. Preprečio je preko travnjaka za polo. Čuo je pucnje musketa i zujanje kuršuma koji su sekli vazduh iza njegovih leđa. Krajičkom oka video je odred brudanijskih vojnika koji napuštaju zaklon i kreću u poteru za njim. Ostavio ih je za sobom u lavirintu žive ograde. Bacao se kroz bodljikave, zelene zidove s rukom preko lica. Izašao je na drugoj strani lavirinta i sišao nizbrdo u šumarak breza u udolini iza palate. Zvukovi borbe bebu prigušeni i daleki na tom mestu. Sukob još nije stigao do ovog zaraslog dela bašte. Šumarkom je vijugalo suvo korito, nekad punjeno vodom preko pumpi koje su pokretale fontane. Tanijel je prišao zadnjem zidu palate. Prošao je pored statue kralja Manuka I. Prešao je rukama preko debelih kamenih blokova postamenta. Pretraživao je sećanje u potrazi za slikom ulaza koji mu je otac pokazao pre šesnaest godina.

Načinio je još dvadeset koraka pored zida. Zalud je pipao svaku pukotinu i udubljenje. Srce mu je sve jače tuklo. Uspaničio se zato što nije pronašao ulaz. Vratio se do statue i posmatrao zid - sve što je ležalo između njega i Ka-pel - pre nego što je zakoračio unazad. Možda bi slomio vrat pri padu da nije odbacio pušku da bi se uhvatio. Noge su mu propale kroz rupu na travi. Stopalo mu se mrdalo u praznini, a on nije znao da li ga oči varaju. Očistio je travu i pronašao dovoljno veliki otvor da se provuče. Vešto kamuflirani ulaz bio je nevidljiv. Ušunjao se na sve četiri, gurajući pušku ispred sebe. Prolaz je posle deset koraka skrenuo. Proširio se u uski hodnik. Tanijel je ustao i nastavio put. Zemlja je bila vlažna. Kidao je lepljive paukove mreže licem i rukama. Našao se u ćorsokaku kad je hodnik naglo prestao. Čuo je samo vlastito nervozno disanje i daleke, gotovo nečujne pucnje musketa. Prislonio je uvo na zid. Gurnuo ga je obema rukama posle kraćeg oklevanja. Čuo je škljocaj. Zid se odmakao, otkrivajući novi tamni hodnik. Video je izvor svetlosti na njegovom kraju. Ispostavilo se da je to samo pukotina, tanka kao vlas kose. Pretpostavio je da su to još jedna skrivena vrata. Ona su potpuno nečujno kliznula u stranu. Tanijel se našao pred dobro osvetljenim delom dvorane odeljene zavesama. Prepoznao je taj kutak po visokim prozorima, plavo-grimiznom obrubu, pozlaćenoj tapiseriji sa sukobljenim lavovima, porodičnom grbu Manuka. Bio je u prestonoj dvorani, odmah iza prestala. Šunjao se napred dok nije stigao do zavese. Oprezno ju je pomakao prstom. Poskočio je zbog iznenadne eksplozije. Povukao se iza zavese i uperio pušku. Čuo je nekoliko uzvika posle eksplozije. Negde u blizini odjekivali su pucnji musketa. Nagnuo se napred da bi opet provirio pored zavese, kad se uverio da eksplozije nisu namenjene njemu. Prestona dvorana bila je prazna. Pod je prekrivala prašina, išarana otiscima stopala. Nekoliko baklji je gorelo. Velika dvokrilna vrata na drugom kraju odaje bila su odškrinuta tridesetak centimetara. Dva brudanijska vojnika utrčala su unutra pred Tanijelovim očima. Leđima su pritisla vrata. Nosila su uniforme, ali

nisu bila naoružana. Isijavala su magiju. Jedan je podigao ruku s runama pokrivenom rukavicom, potvrdivši sumnju da se radi o privilegovanima. Obratio se saborcu. Nagnuo se prema odškrinutim vratima. Ledena munja mu je sevnula s prstiju i nestala. Prsti drugog privilegovanog su plesali u vazduhu. Tanijel je čuo još jednu eksploziju iza vrata. Tanijel nije gubio vreme. Obmotao je kuršum pamukom. Nabio ga je u cev, preko onog koji je već bio u njoj. Gurnuo je barutno punjenje među zube. Spustio se na koleno i provukao cev kroz zavesu. Naslonio se laktom na suprotno koleno. Otvorio je treće oko da bi jasno video privilegovane i pritisnuo obarač. U trenutku je izgoreo barutno punjenje među zubima i upravio energiju iza kuršuma. Olovne kugle izletele su iz cevi jedna za drugom. Pustio je da prva leti pravo. Usredsredio se na drugu. Vodio ju je magijom, promenivši joj pravac za ne više od metra. Dva privilegovana su istovremeno pala. Mozgovi su im se rasuli po prestonoj dvorani. Tanijel je pomerio zavesu i potrčao. Mora da pronađe Ka-pel i da je izvuče odavde. Osećao je da je u blizini, on... „Hm.” Okrenuo se u pravcu glasa. Ka-pel je sedela na prestolu. Noge su joj visile iznad postamenta, a ruke počivale na naslonima kao da joj tron pripada. Nosila je nove pantalone i košulju ispod novog kaputa. Izgledala je nepovređeno, iako se nalazila između dvojice brudanijskih vojnika. Jedan je nišanio Tanijela vazdušnom puškom, drugi je uperio pištolj u Ka-pel. „Spusti pušku, barutni maže”, rekao je vojnik s pištoljem. „Ka-pel, da li si dobro?” „Spusti je!” Ona nije obraćala pažnju na cev pištolja pored svog vrata. Podigla je palčeve u pravcu Tanijela. Polako je spustio pušku na tle, ne skidajući pogled s dva vojnika. Napregnuo je čula i nije pronašao tragove baruta na njima. Pištolj je izgledao neobično. Pretpostavio je da je i on vazdušni, iako je prvi put video takvu spravu.

„I pištolje”, rekao je vojnik, dok je njegov partner sišao dva koraka s pijedestala. Ruka mu nijednom nije zadrhtala. „Spusti ih polako s pojasa i baci ovamo.” „Čekaj malo”, kazao je Tanijel. Oba vojnika behu krupni ljudi, veličine grenadira, bezizražajnog lica i vitkog, mišićavog tela profesionalnog ubice. „Učini to odmah!”, povikao je vojnik. Grubo je uhvatio Ka-pel za ruku. Cimnuo ju je s prestala. „Samo se mrdni pa ću...” Bolni vrisak prekinuo je rečenicu. Sve se dogodilo u momentu. Ka-pel je uzela vojnikov nož s pojasa dok je on govorio. Završio je u njegovom međunožju. Tanijel je potegao pištolj dok se vojnik s vazdušnom puškom okrenuo ka saborcu. Ishitreno je pucao i promašio. Otkinuo je komad drveta s prestala. Odbacio je pištolj u stranu i potegao drugi. Ka-pel je zakoračila napred, gurnula cev vazdušne puške u stranu i prešla nožem preko grla drugog vojnika. Tanijel je skočio na pijedestal i šutnuo vazdušni pištolj od okrvavljenog Brudanijanca. Zagrlio je i poljubio Ka-pel. Dahtao je. „Jesi li dobro?” Zakolutala je očima. Izvukla se iz njegovog zagrljaja. „Pelo, moramo da krenemo. Tamas želi da odeš odavde. Pokušaćemo da pregovaramo s Klermontom.” Odlučno je odmahnula glavom. „Kako to misliš?” Prešla je prstom preko vrata. „Ubićemo ga?” Klimnula je. „Ne možemo, Pelo. On je bog. Bruda.” Ponovo je klimnula. „To ti je poznato?” Ponovo je zakolutala očima. „Vidi, Pelo. Moram da te izvučem odavde da bih mogao da pomognem Tamasu. Poginuće.” Obišla je presto i posegnula ispod njega. Izvukla je gvozdenu kutiju, koju je tresnula o pijedestal. Tanijel joj je pomogao da je

odvuku ispred trona. „Šta je ovo?” Vratila se do vojnika koji je stiskao okrvavljeno međunožje. Preturala je po njegovom koporanu, ne obazirući se na njegove slabašne napore da je zaustavi. Pronašla je veliki gvozdeni ključ i otvorila kutiju. U njoj je bila manja od granja. U njoj je čuvala Kresimirovu lutku. Polako ju je izvadila iz gvozdene škrinje i spustila na pod. „Dobro je”, rekao je Tanijel. „Ponesi i nju, pa ćemo otići odavde.” Zateturao se u stranu kad je magija zasvetlucala oko njega potresajući čitavu zgradu. „Da li si to bila ti?” Nisam, oblikovala je reč ustima i pokazala na njegovu pušku, koja je ležala nasred prestone dvorane. Podigao ju je. „Moramo da požurimo”, kazao je. „Nešto se dešava. Ta magija je tako...” Pokušao je da ovlaži suvo grlo. „Nikad nisam osetio tako nešto. Isijava na drugoj strani palate. Tamo je Tamas.” Ka-pel je skinula bajonet s puške. Posekla je vrh prsta brudanijskim čelikom. Pustila je da krv pokapa po tankoj oštrici. Boja se povukla s njenog lica. Tanijel je morao da skoči napred da bi je pridržao. „Šta radiš?” Odgurnula ga je od sebe i duboko udahnula. Smirila se. Prišla je brudanijskom vojniku. Pogledala ga je kao sveštenik žrtvu i zarila bajonet u njegovo srce. Čovek se trgao i umirio. Tanijel je gledao kako mu se koža nabira i vene. Ostario je pedeset godina u jednom otkucaju srca. Spopala ga je mučnina. Jedan deo njega je znao da je video magiju crnu kao onu koju su kraljevski kabali obavljali u tajnosti. „Pelo?”, izgovorio je posežući ka njoj. Iščupala je bajonet iz vojnikovih grudi. Predala ga je Tanijelu. Na njemu nije bilo ni kapi krvi, već samo tanka crvena linija, od vrha do balčaka. Prepoznao je to. „Ovako si pravila kuršume s crvenom prugom, zar ne? I one obuzdavaju Kresimira?” Klimnula je. „Da li si i zbog njih ubijala ljude?” Odmahnula je glavom, a zatim pokazala par dugih ušiju.

„Ubijala si zečeve?” Slegnula je ramenima i jednom rukom imitirala pokrete točka. Tanijel je shvatio poruku: i druge sitne životinje. „Ovo će ubiti boga?”, pitao je. Podigla je obrve kao da želi da kaže: Nadam se. „To je veoma ohrabrujuće, Pelo. Pretpostavljam da nećeš sama otići odavde da bih ja mogao da pomognem Tamasu?” Odmahnula je glavom. „U redu. Ne odvajaj se od mene.” Nila je podmetnula rame ispod Boove ruke. Strčali su niz još dva stepeništa dok su oko njih padala koplja vrelog gvožđa debela kao njen zglob. „Kako, jame ti, to izvodi?”, pitala je. „Zemlja je njen primarni element. Svaki privilegovani voli da se izvežba u nečem što je delotvorno i fizički zastrašujuće. Ja se koristim ledom, a ona ovim prokletim kopljima.” Stigli su do dna stepeništa. Krenula je ka vratima koja su vodila napolje, ali ju je Bo zadržao. „Napolju se dešava nešto mnogo gore”, rekao je. „Šta može biti gore od gvozdene kiše?” „To nije gvožđe, već sabijena materija. Gvožđe je samo najlakši način da se imenuje. Napolju se tuku dva boga.” „Šališ se.” Zgrada se potresla iz temelja. Začulo se duboko stenjanje. „To su oni.” Bo se namrštio. „Jame mi, trebalo bi da ti bude drago što nisi u Drugom kao ja. Osećam se kao golać koji se šeta po bojištu. Žao mi je što je Adom nije već ubio.” „Mislim da bih više volela da ostanem neobaveštena.” Bo je hramao ispred nje. Proveo ju je kroz niz prostorija za poslugu, do glavnog hodnika u prizemlju. „Ne odmiči se od mene”, rekao je. „Gubim snagu. Malo toga mogu učiniti.” Trznuo je prstima. Nila se nevoljno sagnuta kad je tavanica eksplodirala iznad nje. Gvozdeni šiljak koji je sevnuo odozgo probo bi je od glave do pete da ga Boova magija nije skrenuta. Zakloparao je po hodniku.

„Šta da radim?” pitala je. „Ne umem da pravim štitove. Nisam toliko brza!” „Naučićeš.” „Ako preživim!” „Lepo rečeno. Vazduh, znaš li da barataš vazduhom?” „Samo malo.” „Postavi ga iza vatre, najvrelije vatre koju možeš da napraviš. Ona će istopiti gvožđe. Vazduh će raspršiti istopljeni metal.” „I poprskati sve u blizini? To je ludo!” „Ovo je magija!” Položio je ruku na njene grudi da bi je zaustavio. „Sranje.” Zgrada se zaljuljala. Jedva su ostali na nogama. „Neko od ovih prokletih privilegovanih pokušava da pomogne Brudi. Ne znam da li će išta postići, ali nek idem u jamu ako mu to dozvolim.” Pružio je ruku. Nila je primetila da mu se prsti sporije kreću, a kapci padaju. „Prokletstvo, umaram se. Ova prokleta noga!” „Reci mi šta da radim.” „Privilegovani je tamo.” Pokazao je nagore, desno od sebe. „Na drugom je spratu. Osećaš li ga?” Napregnula je čula. Osećala je privilegovanog i nešto veće van zgrade, gusto i preteče, mnogo jače od poništenja magije gurlijskog magolomca. To saznanje preobrazilo joj je utrobu u pihtije. „U redu”, rekla je drhtavim glasom. „Ubij ga.” „Kako?” „Budi kreativna.” Namrštila se. Podigla je ruke i usmerila magiju ka tavanici. Vatra joj je osmudila odeću pre nego što je istopila mermer, drvo i malter i progorela crnu rupu kroz zgradu. Osetila je kako privilegovani prestaje da postoji, kako se njegova svetlost u Drugom gasi. „Učinila sam to. Učinila sam to!” „Silno se ponosim tobom. Samo ne dopusti da ti slava udari u glavu. Odbranio bi se da je obraćao i najmanju pažnju. Nastavi. Još ih je dvoje. Lori je na petom, ali neće tamo doveka ostati.” Gvozdeno koplje pojavilo se niotkuda. Proburazilo je Boovo rame. Bacilo ga je na drugi kraj hodnika. Odgovorio je gotovo istog trenutka. Prsti su mu se mrdali dok je leteo. Ledena koplja su

sevnula kroz vazduh i probola privilegovanog koji se pojavio na stepeništu ispred njih. Bo je pokušao da iščupa magično koplje iz ramena, ali je vrisnuo kad mu je oprljilo meso. Vazduh mu je prikovao zglobove za zid. Manje koplje mu se žarilo u desni dlan. Nila je s užasom posmatrala kako Lori prolazi hodnikom ne obraćajući pažnju na saborca ledom prikovanog za zid kao insekt. Nila se nacerila i podigla ruke, samo da bi bila oborena nevidljivom pesnicom. Glava ju je bolela dok je pokušavala da ustane. Bespomoćno je gledala kako se Lori približava Bou. Ova se zaustavila pred njim i obratila se Nili: „Ko si ti, njegova učenica? Trebalo je da poneseš još jedne rukavice, devojčice. Lako izgore u ovakvim okršajima.” Okrenula se Bou i spustila prst na njegovu bradu. „Ovo je moja poslednja ponuda. Molićeš me da ubijem ovu nesposobnjakovićku koju zoveš učenicom ako želiš da preživiš. I smejaćeš se dok bude vrištala.” Bo je zakrkljao. „Pa?”, pitala je Lori. „Nila”, zakrkljao je Bo. „Sećaš li se magolomca?” „Nisi mi odgovorio”, rekla je Lori. „Imaš pet sekundi.” „Imaš moj odgovor, kučko.” Nila je ustala i posegnula ka Drugom. „I kako on glasi?” nastavila je Lori. Podsmešljivo je nakrenula glavu prema njemu. „Gori”, odvratio je Bo. Nila je crpla sve iz svog besa, podjarenog sećanjima na strah i bespomoćnost u rukama svih koji su je ikada zlostavljali. Iskoristila je tu snagu da bi iščupala magiju iz Drugog. Potekla je kroz nju u nepodnošljivoj količini. Lori se okrenula u pravcu opasnosti. Sabila je istopljenu tvar u koplje iznad ramena. Bacila ga je na Nilu. Ali je Nila postavila vazduh iza svoje vatre, kako joj je Bo rekao. Koplje se istopilo u njenim plamenovima. Bilo je raspršeno vazduhom. Čula je vlastiti vrisak kad su plamenovi preplavili Lori i nastavili dalje, krčeći put kroz stubove i zidove.

Nila je, za nekoliko sekundi, ugasila vatru snagom misli. Posmatrala je pepeo koji je ostao od brudanijske privilegovane. Bo je stajao pored zida s blago otvorenim ustima. „Vazduh, jelda?” rekao je. „Zaista mi je drago što si ovladala tim elementom. Nego, hoćeš li doći da mi pomogneš da ovo iščupam iz ramena?” POGLAVLJE 51 Tamas je prošao kroz Dijamantsku dvoranu na čelu svog voda. Prošli su pored razbijenih prozora, koji nisu popravljeni još od državnog udara u njegovoj režiji početkom godine. Prošli su kroz pola tuceta velikih galerija, stepeništa i bezbrojnih sporednih prostorija ne susrevši se s bilo kakvim otporom. Nailazili su na dokaze da su se životinje naselile u ovom krilu palate - izglodane zavese, ptičja gnezda i izgrebani zidovi. Tamas je čuo da je Klermontov štab bio u kraljevskim odajama, na severnoj strani palate, nedaleko od prestone dvorane. Osoblje, po svoj prilici, nije diralo ovo krilo. Bitka se sad činila dalekom, a okruženje gotovo mirnim. Tamas je pomislio da se možda prevario. Uverio se da nije, kad je otvorio treće oko. Klermont je još bio ispred njega, iza dve statue sa skiptarima, koje su čuvale ulaz u Sobu odgovora. Tamas je dao znak vojnicima da se razdvoje u dve grupe i da stanu levo i desno od vrata. Potrčali su napred s naperenim puškama i zauzeli položaje. Tamas je krenuo ka otvorenim vratima. Osetio je plamsaj magije iza leđa. Samo mu je natprirodna brzina omogućila da izbegne ledeno koplje koje je poletelo niz hodnik i udarilo u vrata na kojima je stajao trenutak ranije. Tamas se okrenuo sa spremnim pištoljem i zastenjao kad ga je drugo koplje pogodilo u

rame, bacivši ga o zid. Udario je o njega. Zvezde su mu zaigrale pred očima. Njegovi ljudi su ginuli uz nekoliko jauka i prerano okončanih krikova. Prikovani su za zidove magijskim kopljima, koja su im probola glave i srca. Tamas se borio s bolom. Osećao je hladnoću duboko u mišićima kad je iščupao koplje iz zida i polako izvukao slomljene komade iz ramena. Gurnuo je pesnicu u ranu i pogledom potražio izvor magije. Čekao je sledeći napad. Eno je, silazi niz stepenište pored kog su prošli, stotinu metara niz hodnik. To je bila vitka žena u pedesetim godinama, sa smeđom kosom protkanom sedinama, počešljanom iznad ušiju. „Feldmaršale Tamase”, rekla je sa snažnim brudanijskim naglaskom. „Moj gospodar Bruda je rekao da ćete...” Pištolj se trznuo u Tamasovoj ruci. Kuršum ju je pogodio između očiju. Neko vreme je plitko disao. Uvlačio je barutni dim i čekao da vidi da li će se palo telo pomeriti. Nije. Izvadio je maramicu iz džepa. Nabio ju je u ranu. Previše je krvarila. Bila je preširoka. Jedva je micao tom rukom. Bio je siguran da mu je led načeo kost. Polako se uspravio. Snaga ga je napuštala. Prelazio je pogledom preko tela svojih ljudi. Nijedan nije disao. Vrata Sobe odgovora otvorila su se polako na njegov dodir. Ušao je u lučnu odaju osvetljenu magijom privilegovanih dugo nakon što su ljudi koji su ispleli te čini poumirali. Uzdignuti, somotom prekrivni oltar dominirao je središtem odaje. Kresimirovo telo je počivalo na njemu. Lord Klermont klečao je pored oltara, leđima okrenut Tamasu. Bio je u otmenom odelu. Šešir i štap su bili na zemlji pored njega. „Dobar dan, feldmaršale”, rekao je Klermont. „Žao mi je zbog svega ovoga.” „Ne, nije.” „Malo mi je žao. Uđite. Da li biste hteli da znate kako se ubija bog?”

Tanijel i Ka-pel trčali su zavojitim hodnicima, sporednim prostorijama, tajnim prolazima i sobama za poslugu. Osećao je moć pred njima i jurio napred. Ka-pel ga je vodila po lavirintu odaja. Prolazili su kroz male stanove, odaje uništene magijom i mračne hodnike pune brudanijskih i adranskih leševa. Čuo je trijumfalne uzvike adranskih vojnika u napredovanju. Ubrzo je ostavio sve zvuke bitke za sobom. Ušli su u krilo palate namenjeno kabalu, obeleženo drevnim runama na dovratku. Ovaj deo zgrade bio je naizgled pust. Prošli su kroz desetak odaja, popeli su se na drugi sprat i vratili se na prvi, pre nego što je Ka-pel konačno usporila korak u dugom hodniku, koji se završavao velikom, lepo osvetljenom dvoranom. Tanijel je čuo glasove iz odaje pred njima. Prikrali su se do stepenišne ograde na kraju hodnika i pogledali u Sobu odgovora. Kresimir je ležao na oltaru usred sobe, dok je Tamas stajao na dovratku držeći se za krvlju natopljeno rame. Lord Klermont je bio između njega i oltara. Govorio je tihim, prijatnim glasom, kao da čavrlja uz čaj. Tanijel je čvršće stisnuo bajonet. Klermont je ustao. Okrenuo se prema Tamasu. Držao je nešto u ruci. Tamas je žmirkao ophrvan bolom. Video je komad oštrog kremena. „Prvo i prvo”, rekao je Klermont, „mi nismo pravi bogovi. Nismo to ništa više od vas. Mi smo samo veoma, veoma stari. Bili smo prvi privilegovani koji su hodali ovom planetom, u drevna vremena, kad su ljudi obitavali u kolibama od blata. Kresimir je govorio da smo bili prvi ljudi, nastali zahvaljujući misterioznom tvorcu, ali ja znam da je to proseravanje. Pamtim roditelje.” Klermont je bacio kamen u vazduh. Uhvatio ga je. „Pamtim kad ih je Kresimir ubio. Naterao ih je da satima vrište. Nakon toga je rekao kako je njihova smrt bila neophodna zato što me nisu pustili da krenem s njim, da nisu hteli da mu dopuste da me nauči kako da vladam velikom silom koja prebiva unutar mene. I to je bilo obično proseravanje. Učinio je to zato što voli da gleda kako manje vredna stvorenja pate.”