Jesenja republika - Brian McClellan

stajao iznad njih skrštenih ruku i stisnutih zuba. Izgledao je kao čovek s kojim nema šale. „Hoćemo li ovako?”, pitao je Tanijel. „Prvi čovek koji mi kaže koliko ljudi je ostalo vašem privilegovanom gospodaru prvi će dobiti medicinsku pomoć. ” Neki vojnici su oborili glave. Ostali su tupo zurili u njega. Nekolicina je zaječala od bola. Jedan je plakao, držeći se za okrvavljenu slabinu. Tanijel je ponovio svoju ponudu Kežanima. Vojnici su ćutke razmenjivali poglede. „Govori li neko od vas brudanijski? Ja znam samo nekoliko reči.” „Ja govorim taj jezik”, rekao je Gavril i izgovorio nekoliko rečenica. Zarobljeni grenadiri su ovog puta življe reagovali. Jedan je odgovorio. Gavril se prebacio na adranski. „Kaže da je ostalo troje privilegovanih, šest grenadira i urođenica.” „Zašto, jame mi, govore brudanijski?” pitao je Tanijel, iako je znao odgovor. „Zato što su Brudanijanci”, rekla je Vlora. „Poput onih koji gospodare Adopestom.” Gavril je kazao: „Norin i ja smo sledili sveže tragove. Devetoro ljudi je jahalo na sever. Vratili smo se kad smo čuli zvuke borbe. Vode tvoju devojku u Adopest.” „Kopilani su obmanuli čitavu prokletu vojsku”, rekao je Tanijel. „Tamas se bori u pogrešnom ratu.” POGLAVLJE 30 Nila je prošla kroz adranski i delivski logor. Polako je skupljala hrabrost da priđe delivskom kabalu. Nije očekivala da će tako brzo stići. Tamas je tražio da ostane u blizini za slučaj da im zatreba njena magija - veliko je pitanje koliko

bi mogla da mu pomogne, s obzirom na to da još nije naučila da pravilno povlači magiju iz Drugog - pa nije otpratila Boa do privilegovanih iscelitelja. Rekao je da bi Bo mogao predugo odsustvovati i da ne može da rizikuje da ostane bez privilegovanih uoči moguće bitke. Delivski kabal stigao je samo dva dana kasnije. Je li to bio trik, da bi razdvojili nju i Boa? Ili samo greška u komunikaciji. Možda je bila preterano oprezna. Bo bi se ponosio njom. Prolazila je između delivskih vojnika, koji su je pomno posmatrali, ali s odstojanja. Nosila je plavu haljinu, previše finu za pralju, ali nedovoljno otmenu za damu. Udesila je kosu pomoću pozajmljenog ogledala. Čudila se zašto je niko nije pitao za papire, kad je tamnoputi Delivljanin stao pored nje. Prepoznala je kapetanske činove na njegovim reverima. Bio je privlačan muškarac, prilično visok, snažnih ramena. Nacerio se. „Krenuli ste negde, moja damo?” „Da, hvala vam.” Osetila je njegovu šaku na zadnjici. „Mogu li vam pomoći da nađete mesto na koje ste krenuli?” nežno joj je milovao zadnjicu. Okrenula se prema njemu sa srdačnim osmehom na licu. Udarila ga je u nos. Zateturao se unazad s piskavim cviljenjem. Držao se za nos. „Jao! Jame mi, ženo!” Iznenađenje se premetnulo u gnev, koji je brzo dostigao olujne razmere. Obrisao je nos rukavom i video krv na manžetni. Mašio se za pojas. „Pogrešila si, curo.” Nila je shvatila da je pogrešila čim ga je udarila po nosu. Bila je u tuđem logoru - bez pratioca ili zaštitnika i nije znala ništa o delivskim običajima. Štaviše, ovaj čovek je imao kapetanske oznake na reverima. Ovo nije bila adranska vojska - verovatno je bio plemić. Mogao je da joj napravi svakojake probleme. „Nisam”, rekla je. Nastavila je da se kreće, dok joj je um grozničavo radio. Ništa nije mogla da uradi. „Dala sam ti lekciju, nametljivče. Tražim delivski kabal. Zabiću ti ruku tako duboko u dupe da ćeš moći da se počešeš za nos ako me budeš još jednom pipnuo.”

Delivski kapetan se povukao metar-dva. Više puta je pogledao njene gole šake. Tragao je za dokazima da je privilegovana. Činilo joj se da može da vidi kako mu um radi, kako procenjuje svoje šanse. Konačno je progovorio nazalnim tonom: „Blizu su, nešto dalje na istoku.” „Hvala ti.” Okrenula mu je leđa, iako su joj svi instinkti govorili da to ne radi. Krenula je u pravcu koji joj je pokazao. Podsećala je sebe da je ovo samo još jedna uloga koju mora odigrati, nimalo opasnija od onih koje je igrala za lorda Vetasa. Bila je dama, privilegovana i tražila je da joj se ukazuje poštovanje. „Pazi se, curo”, rekao je delivski oficir. Htela je da odgovori grubim gestom, ali je pomislila da bi tako nešto možda bilo ispod časti za privilegovanu. Lako je pronašla delivski kabal. Golemi belo-zeleni šatori uzdizali su se iza narednog uzvišenja. Bili su manji od kraljevog, ali mnogo širi i brojniji, s desetinama odaja spojenih pokrivenim prolazima da bi odlasci i dolasci privilegovanih bili skriveni od običnog sveta. Čitava oblast je bila ograđena od ostatka logora tankom zelenom trakom vezanom za visoke drvene stubove. Svaki stub je bio pokriven delivskim pismenima i zagonetnim simbolima. Bo ju je obučio da u njima prepoznaje čini - i upozorenja koja ih prate. Sledila je traku ka jugu, dok nije stigla do prolaza. Stražari delivskog kabala - ogromni muškarci širokih ramena sa sjajnim prsnim oklopima i šiljatim šlemovima - stajali su mirno, s musketama na ramenima. Stala je između njih. Oni su joj smesta zaprečili put musketama. „Povuci se”, rekao je jedan od njih na adranskom, sa snažnim akcentom. Poslušala ga je. Nisu je ni pogledali. Posmatrala ih je i pružila nogu. Vrhovi musketa su se smesta podigli i zaprečili stazu. Prizor je podsećao na scenu iz pučke komedije. „Tražim privilegovanog Borbadora”, rekla je, i povukla nogu. Stražari su ćutali.

„On je privilegovani iz Adra. Pre dve noći je doveden kod vaših iscelitelja.” Ponovo ništa. „Poslao me je feldmaršal Tamas. Na važnom sam zadatku”, nastavila je. Stražari kabala ničim nisu pokazali da im pominjanje Tamasovog imena išta znači. „Mogu li da se vidim s nekim?” Hladni znoj je izbio na Nilinom potiljku. Znaju li ovi ljudi uopšte ko je Bo? Je li Bo stigao živ do delivskog kabala? U mozak joj se ušunjala pomisao da je umro na putu. U njoj se začinjala panika. Šta bi trebalo da uradi da bi joj dozvolili da uđe u kabal? Tragala je za odgovorima. Možda će prestati da je omalovažavaju ako im zapali cipele. Brzi pogled na uglačane bajonete stražara uverio ju je da bi paljenje njihovih cipela mogla biti prečica do odsecanja udova. Podigla je ruke. Pomislila je da bi demonstracija moći bila dobrodošla. Ništa drugo joj nije padalo na pamet. Još nije naučila da vlada svojim moćima. Bez Boa bi mogla da se vrati pranju veša. „Šta hoćeš?” Zamalo što nije iskočila iz kože. Žena se pojavila iza stražara. Njena koža boje karamele bila je svetlija od kože većine zemljaka. Imala je dugo, ali divno lice, s visokim jagodicama i uskom bradom. Držala se uspravno, uzdignute glave. Ruke su joj počivale na bokovima. Nosila je rukavice privilegovanih, s runama. „Samo požuri”, nestrpljivo će žena, pre nego što je Nila stigla da odgovori. Nije gledala u Nilino lice, već preko njene glave, kao da je Nila bila vredna samo ovlašnog pogleda. „Zovem se Nila. Tražim privilegovanog Borbadora.” „On ne prima posete.” Nila je progutala knedlu. Grlo joj se osušilo. „Ja...” Ućutala se. Upozorenje joj je zaigralo u zadnjem delu uma. „Budi oprezna s privilegovanima”, rekao je Bo nedugo posle otkrića da joj rukavice nisu potrebne za magiju. „Gnušaju se promene. Svaka pramena mogla bi da poremeti njihovu neprikosnovenu moć u Devetki. Mogla bi završiti kao leš za seciranje privilegovanih hirurga u nekom vlažnom podrumu ako pripadnik rivalskog kabala otkrije tvoju jedinstvenu sposobnost pre nego što naučiš da se braniš.”

„Moram da ga vidim”, rekla je Nila. „Ti si njegova kurva?” Skoro da se zagrcnula. „Šta ste rekli?” Ženine oči su se suzile. Činilo se da prvi put vidi Nilu. „Bo spava. Koža ti je previše bleda i preniska si. Kresimira mi, ukus mu se pogoršao.” „Ovde sam po zadatku feldmaršala Tamasa”, rekla je Nila. Ugrizla se za jezik. „Potrebni su mi podaci o privilegovanom Borbadoru.” „Ne laži me, kučko. Tamasov čovek je bio ovde pre jednog sata. Jame mi, sigurno si nova. Bo je uvek voleo cure koje se lepe za njega, više nego što bi trebalo. Još je živ, ako te to zanima. Potražiće te za nekoliko nedelja, ako te bude hteo. Nećeš ga čuti ni videti, ako ne bude. Predlažem ti da, u međuvremenu, širiš noge pred nekim adranskim oficirom.” Nila je gubila kontrolu nad sobom. Kako ova žena, ova privilegovana, može da razgovara s njom na ovakav način? Gospodarica i gospodar kuće nikada nisu govorili s toliko prezira, čak i kad je bila pralja, a ledi Eldamins ju je mrzela. Privilegovana je s nipodaštavanjem odmahnula rukom u rukavici. „Postaraću se da te više nikad ne vidi ako se još jednom pojaviš.” U njenom tonu nije bilo zlobe, niti pretnje. To je bila samo tvrdnja. Zvučala je kao kuvar koji govori o tranžiranju pileta. Okrenula se i pružila korak bez reči. Ostavila je Nilu da stoji ispred stražara, nastojeći da smisli nešto što bi joj dobacila. Stiskala je i otpuštala pesnice na leđima. Spustila je ruke postrance, da joj se haljina ne bi zapalila. Zakoračila je napred, samo da bi se susrela s dve muskete koje su joj zaprečavale prolaz. „Trebalo bi da odeš”, rekao je stražar s nešto simpatije u glasu. Nila se okrenula na petama i krenula. Pitala se da li bi mogla da zapali čitav prokleti paviljon kabala pre nego što bi shvatili šta se desilo. Ta privilegovana ju je nazvala „kurvom”! Rekla joj je da širi noge pred adranskim plemićem? Osećala je da joj plavi plamenovi igraju na vrhovima prstiju. Stisnula je šake u pesnice. Čini tome i služe, budalo. Čula je Boov glas, u zadnjem delu uma. Čitava jama bi joj se sručila na glavu kad bi prizvala plamen iz

Drugog i kad bi ga usmerila na logor kabala. Impulsivno je promenila pravac i krenula duž trake oko logora. Možda je trebalo da kaže onoj ženi da je Boova učenica - da je privilegovana, a ne obična žena s kojom se može ophoditi kao sa smećem. Možda bi joj ukazala nešto više poštovanja. A opet, ona žena ni prema kome ne bi trebalo da se onako ponaša. Videla je pukotinu među šatorima privilegovanih i bezdimnu vatru, koja se dizala iz jame s ognjištem. Stražar je pratio njen ljubopitljivi pogled, ali nije ništa rekao. Podigla se na prste i potražila Boa. Videla je nekoliko privilegovanih i dva-tri puta više vojnika kabala u teškom oklopu. Nosili su velika koplja i sablje. Pitala se zašto nema više musketa, ali se setila da je Bo rekao kako je većina privilegovanih alergična na crni barut i da ga izbegavaju u najvećoj meri. Osmeh se pojavio na njenim usnama kad je ugledala belu kožu sred raznovrsnih nijansi crne i smeđe. Videla je Boa. Sedeo je pored vatre i odsutno zurio u plamenove. Izgledao je veoma bledo, ali neozleđeno. Udahnula je. Povik joj je bio navrh jezika, ali joj je zastao u grlu kad je privilegovana Delivljanka - ista ona koja ju je onako grubo oterala - izašla iz obližnjeg paviljona i prišla Bou. Rekao joj je nešto, ali je ona samo odmahnula glavom. Prišla mu je i spustila usne na njegove. Nije se opirao ili negodovao - obrazi su mu porumeneli. Uzvratio joj je poljubac. Prešla je prstom preko njegovih grudi. Šaka joj je spustila još niže... Nili se prva razumna misao javila na pola puta do adranskog logora. Stigla je do Tamasovog šatora pre nego što je shvatila gde ide. Feldmaršal Tamas je stajao pred njim. Zaklanjao je oči od sunca i gledao dve mape na tlu ispod sebe, pritisnute s par kamenova veličine pesnice. Nekoliko oficira se domunđavalo kad je prišla, ali niko je nije zaustavio. „Šta se desilo s tvojom haljinom?” pitao je Olem. Spustila je pogled. Haljina kao da je bila uprljana garom. Imala je dve crne pruge, na donjem delu, kao da joj je mastilo curilo iz šaka.

Osetila je vonj izgorelog pamuka. „Nije važno”, brecnula se. „Kad polazimo?” Tamas je zafrktao. Nagnuo se preko mapa, ali nije ništa rekao. „Ovde ćemo prenoćiti”, rekao je Olem. „Ujutru krećemo.” „Ah! Tako znači. Kada ćemo se susresti s Kežanima na bojnom polju?” „Brže nego što bi htela”, promrmljao je Tamas tako tiho da ga je jedva čula. „Šta bi to trebalo da znači?” „Nila”, rekao je Olem, s prizvukom upozorenja. „U redu je, Oleme”, kazao je Tamas, koji još nije dizao pogled s mapa. „Uči kako da bude prava privilegovana, a drskost ide s tim. To znači, Nila, da si žalosno nepripremljena za ono što ću tražiti da uradiš.” „A, šta je to?” „Da ubiješ hiljade keških vojnika. Da ih spržiš kao trud. Da slušaš njihovu vrisku dok kopne pod tvojom magijom.” Nila se trgla. „Zašto kažete da sam nepripremljena? Jednom sam to uradila, zar ne?” Bila je nepripremljena. Potisnula je sećanje na tu bitku tako temeljito da je zamalo zaboravila na nju. Izazvalo je talas mučnine. „Zato što je Bo tako rekao”, prekinuo ju je Olem. „Video si ga?” „Pre jednog sata. Još je živ, ali nije u stanju da se bori. Zamolio me je da te upozorim - drži se dalje od delivskog kabala. Trebalo bi da zadržimo tvoje postojanje u tajnosti dokle god je to neophodno.” Nila se setila privilegovane Delivljanke koja je ljubila Boa i njene ruke koja poseže između njegovih nogu. „Ne sumnjam da je to rekao.” Tamas je konačno podigao glavu, ali samo da bi razmenio pogled s Olemom. „Još jedan glasnik dolazi, gospodine”, rekao je Olem. „Naravno.” Tamas je umorno uzdahnuo. Delivljanin u zelenoj uniformi objahao je oko šatora. Zauzdao je konja nadomak Tamasovih mapa. „Gospodine”, prostenjao je glasnik, „napadnuti smo!”

„Delivski logor je napadnut?” „Komora”, kazao je. Tamas je utrčao u šator. Vratio se, opasujući mač. „Pozovi trupe!” rekao je Olemu. „Gospodine, napadači su otišli”, rekao je glasnik. „Kako to misliš?” „Udarili su po nama i pobegli pre nego što smo mogli da organizujemo odbranu.” „Napali su komoru?” pitala je Nila. Tamasov pogled ju je upozorio na oprez. Deliv nije trebalo da zna za nju. Duboko je udahnula. Borila se protiv besa i nemoći, koji su pretili da je savladaju. „Da, gospođo”, rekao je glasnik. „Kako su nam keški dragoni, jame ti, zašli iza leđa?”, pitao se Tamas. „Trebalo bi da... Jame ti, da li je ono magija?” Nila je pogledala na istu stranu na koju i Tamas. Htela je da vidi šta mu je privuklo pažnju. Svetlost je bleštala na severozapadu, slična suncu koje se odbija od desetina prozora. Otvorila je treće oko. Polako, da je utisci ne bi preplavili. Videla je mrlje pastelnih boja u daljini. Borile su se s nečim - s neobičnom tamom, kakvu još nije videla u Drugom. Činilo se da guta sve svetlo koje bi je dodirnulo, da se valja po horizontu kao mastiljavi oblak. Nešto u vezi s tom tamom dodirnulo je neki nerv u Nilinoj podsvesti. Pripala joj je muka od straha. Sumnja se očitovala na Tamasovom licu. Da li je i on video? „Naši ljudi ih gone, gospodine”, rekao je glasnik. „Kralj Sulem je tražio da dođete.” „Biće bolje da ima prokleto dobro objašnjenje. Od vaših ljudi se očekivalo da pomognu mojim dragonima u sprečavanju upravo ovakvih iznenađenja.” Nila je presrela Tamasov hitri pogled. „Ostani ovde”, tiho je izgovorio. „Ali budi spremna na sve.” Udaljio se vičući da mu dovedu konja. Olem ga je pratio u stopu. Budi spremna na sve, rekao je. Bio je prilično neodređen. Pogledala je na severozapad. Munje su nestale. Stresla se od jeze kad se setila tame s kojom je svetlost ratovala na horizontu.

POGLAVLJE 31 Tamasov gnev počeo je da splašnjava kad je stigao do šatora kralja Sulema. Delivski glasnik proveo ga je pored kraljevske straže. Izvinio se i vratio se u logor. Tamas i Olem bili su smesta primljeni. Tamas je zastao da bi pogledao put zapada, na kom je poslednji put video bleske magije, ali svi tragovi bitke su izbledeli. Tamu koja je gutala magiju u Drugom još je osećao kao loš ukus u ustima. Šator kralja Sulema nije se mnogo razlikovao od Tamasovog. Možda je bio nešto prostraniji. Kralj nije bio razmetljiv čovek. Njegov smisao za luksuz iscrpljivao se finim krznima, stolicama od tvrdog drveta i raskošno izrezbarenim stolom u uglu. Odaje za spavanje i odevanje bile su odeljene od glavne prostorije. Telohranitelji su bili u svakom ćošku, unutar i izvan šatora, s nataknutim bajonetima. Sulem je sedeo prekrštenih nogu, na finom jastuku, nasred poda. Natakao je naočari za čitanje na nos. Držao je neki izveštaj. Tamas je primetio dvoje privilegovanih u sobi. Magus Dorant, starešina Sulemovog kraljevskog kabala, bio je kolosalan muškarac, za glavu viši od Tamasa, s kožom crnom kao noć, prstenjem od žada i crnom kosom vezanom u debeli čvor na potiljku. Stajao je pored kralja skrštenih ruku. Gnevno je odmeravao Tamasa. Privilegovana Vivija izgledala je kao Dorantova suprotnost, na svakom nivou. Imala je kožu boje bele kafe i plave oči, što su otkrivale pretke koji nisu bili iz Deliva. Imala je dugo, prefinjeno lice kraljice. Sedela je na stolici u uglu. Ovo su, po Tamasovim saznanjima o delivskom kabalu, bili najmoćniji čarobnjaci - i nisu se podnosili, ni najmanje. „Vivija”, prošaptao je Olem Tamasu u uvo, „brine se o Bou. Poznaju se odranije.” Tamas se naklonio. „Kralju Suleme. Privilegovani”, rekao je. „Magus”, ispravio ga je Dorant, tihim, dubokim glasom.

„Zar magus nije privilegovani?”, pitao je Tamas. „Vi imate čin feldmaršala. Da li biste više voleli da vas zovem ’kraljeubicom’?” „Ma pustite to.” Sulem je mahnuo rukom ka starešini kabala. „Mogli bismo čitavog dana raspravljati o dvorskoj etikeciji. Imamo problem.” „Pretpostavio sam da je tako”, rekao je Tamas. Nije mu bilo ponuđeno da sedne, pa je prekrstio ruke na leđima i upro pogled u monarha Deliva, kome kao da nije smetalo što se Tamas nadnosi nad njim. Kralj se nije oglasio, već neko drugi. „Naša komora već dva dana trpi žestoke udarce od keških dragona”, rekla je Vivija. Govorila je odsečnim tonom i nije posmatrala Tamasa neprijateljski kao Dorant, već s izvesnom količinom opreza. Tamas je opsovao u sebi. Delivska komora nije samo snabdevala svoju vojsku već je obezbeđivala hranu, lekare i municiju i za Adransku vojsku, koja je opasno oskudevala u svemu tome. „Poslao sam moju konjicu u ravnice. I čuo sam da si poslao tri hiljade svojih ljudi kao pojačanje. Zar te snage nisu dovoljne da reše problem?” Tamas nije dobio izveštaj dvanaest sati; to ga u normalnim prilikama ne bi brinulo, ali sad je bio nespokojan. Mislio je da će njegovi ljudi bez po muke počistiti kešku konjicu koja im se prikrala iza leđa. „Naši ljudi su imali male gubitke”, kazao je Dorant. „Male?” rekla je Vivija. Njen podignuti glas odisao je nevericom. „Na čudan način tumačiš reč ’male’, maguse.” Dorant je ogolio zube na Viviju. „Ćuti dok ti se ne obratim.” „Ne. Neću ćutati.” Vivija je ustala sa stolice. Jednom rukom je zategla prednji deo delivske uniforme. „Ne dok ti uništavaš ovaj kabal.” Obratila se Tamasu: „Pre četrdeset osam sati poslali smo šest hiljada kirasira i dragona u ravnicu. Ostalo ih je manje od dve hiljade sedam stotina.” Tamas je ustuknuo pred ovom brojkom. Delivljani nisu bili poznati po sjajnoj konjici, već po odlično obučenoj pešadiji. Ali to ne znači da su imali bezvrednu konjicu. Daleko od toga. Kako je ovo moguće? „To nije sve”, nastavila je, oglušujući se o Dorantovo nemušto negodovanje, „u ta dva dana izgubili smo osmoricu privilegovanih.”

„Osmoricu privilegovanih!” Tamas nije mogao da se suzdrži. „Kako?” „To se ne tiče barutnog maga”, rekao je Dorant Viviji i žustro krenuo prema njoj. Ona je upozoravajuće mahnula rukom prema njemu, iako nisu nosili rukavice. „Sedite dole!” Sulemov glas je stavio tačku na metež. Vivija i Dorant vratili su se na svoja mesta. Kralj je uzdahnuo kao učitelj kog su neposlušni đaci doveli na ivicu živaca. „Keški dragoni imaju magolomca. Veoma, veoma moćnog. Poništava magiju mojih privilegovanih iz velike daljine. A njegovi dragoni su bolji od bilo koje konjice s kojom su se moji generali sukobili u Gurli. Uspeli su da napadnu glavni logor dve prethodne noći. I svaki put su ubili najmanje jednog privilegovanog.” „Nijedan magolomac nije tako dobar”, rekao je Tamas. „Raspolaže i onim poganim crnim čuvarima.” Tamasu se učinilo da je uočio naznaku očajanja u Dorantovom glasu. Nije mu palo na pamet da će crni čuvari biti tako velika opasnost za privilegovane, ali to je imalo smisla. Čuvari su bili tvorevina keškog kabala namenjena lovu na barutne magove. Načinjeni su od barutnih magova. Ništa ne može biti gore od njih. „U tom slučaju krenite u poteru za njim”, kazao je Tamas. „Dovešću kirasire. Pretražićemo zapadne ravnice. Zajedno ćemo ga smrviti.” Suzbijao je frustraciju dok je govorio. Ipil ga je izbacio iz ravnoteže. Prekršio je primirje i premestio konjicu u zbrci koja je potom nastala. I sad može da sedi i čeka dok ne probude Kresimira. Plan mu je prokleto dobro funkcionisao. Sulem je polako ustao. Spustio je izveštaje na sto. Skinuo je naočari za čitanje i usmerio pogled u Doranta. Dugo ga je posmatrao. Starešina delivskog kabala podigao je bradu. Među njima se odvijala neka nema komunikacija. „Napolje”, rekao je Sulem. „Moja odanost...” „Napolje”, ponovio je Sulem. Dorant je izašao. Ramenom je zakačio Tamasa u prolazu. „I ti”, kralj se obratio Viviji. Privilegovana se naklonila kralju i krenula za starešinom kabala.

Tamas je posmatrao Sulemovo lice. Nešto se dešavalo ispod površine. Nešto što nije slutilo na dobro i nije obećavalo dobar ishod za njega i njegove ljude. „Moji generali su užasnuti”, konačno je progovorio Sulem. „Trzaju se od svake senke zbog fantomskih dragona. Nikad nisu izgubili toliko konjanika za tako kratko vreme. Brz je, pojavljuje se pravovremeno i poništava magiju mojih privilegovanih. Zbog njega su svi u vojsci na ivici živaca. Zovu ga Keški Vuk.” Tamas nije znao da li je više impresioniran keškim magolomcem ili činjenicom da su Delivljani uspeli da dva dana sačuvaju ovu tajnu od njega. Od njih se očekivalo da sarađuju s njim. Vlastita ograničenja su ga primorala da u potpunosti veruje saveznicima. „Taj magolomac je za samo dva dana uništio samopouzdanje moje konjice.” „To bi se dalo očekivati, nakon gubitka više od polovine ljudstva”, tiho će Olem. Kralj je pogledao Olema, kao da se pita zašto mu se običan građanin obraća na ovaj način. Zatim se neveselo nasmejao. „Moji privilegovani ne žele da šalju jahače. Odbijaju to. Verovatno si video onu bitku na horizontu?” „Jesam”, rekao je Tamas. „Izgubio sam petoricu privilegovanih u napadu Keškog Vuka, samo da bih ga oterao od komore.” „Jame mi.” „To sam i ja pomislio.” Kralj je dobovao prstima po stolu. „Ta petorica privilegovanih su jedva pobila šezdesetak keških dragona. Ostali su pobegli. Moji general nisu krenuli za njima. Plašili su se zamke.” Tamas je neko vreme posmatrao kralja. Obično pribrani Sulem delovao je veoma nespokojno. „Ne možemo zastati da bismo ga lovili”, rekao je. „Moramo da marširamo na Budvil. Ne smemo gubiti vreme.” „I dopustićemo tom nitkovu da nam grize pete?” Tamas je bio u velikom iskušenju da mu kaže za Ka-pel i Kresimira, da bi kralj znao zašto je toliko rešen da maršira na Budvil.

Ali nije mogao da objasni tu priču, niti bi zvučala verovatno. „Pozabaviću se keškim dragonima.” „Ja...” Sulem je rašio ruke. „Pozabaviću se njima.” Tamas je shvatio da kralj neće nazvati svoje ljude kukavicama. Njegovi generali su retko, ako možda i nikad nisu, učestvovali u bici u kojoj se nisu oslanjali na moć privilegovanih. Tamas je decenijama obučavao svoje ljude i sebe da se tako bore - čak i dok je adranski kabal postojao. Izašao je iz kraljevog šatora. Prošlo je podne. Njegova vojska marširaće ostatak dana, znao je da smesta mora nešto preduzeti. „Oleme, ja...” Ućutao se. Dorant je stajao u blizini, gnevna lica i krupnih ruku prekrštenih na prsima. Odlučio je da se mane suzdržanosti. Prišao je delivskom magusu. „Imaš toliko moći na vrhovima prstiju, a dopuštaš jednom magolomcu da te neutrališe?” Dorant je otvorio usta. „Ne”, rekao je Tamas. „Nema izgovora. Ovo je rat, a ne neka prokleta politička igra. Pravi nove alatke ako ne možeš da pobediš sa starim. To je nešto što vi prokleti privilegovani nikad nećete razumeti.” „Ti si budala.” „A ti si kukavica.” Dorant je raširio ruke kako bi pokazao da je navukao rukavice. Podigao ih je kao medved koji se sprema da zamahne. Nacerio se. Tamas je prišao privilegovanom dok je Olem potezao pištolj. Zagledao se u krupnog magusa. „Ne”, kazao je. „To nije dobra ideja. Možda sam starac, ali sam u dubokom barutnom transu. Otkinuću ti jajca pre nego što pucneš prstima. Možda ćeš me ubiti pre nego što te dokrajčim, ali ćeš umreti cvileći, trenutak posle mene. Seti se sudbine adranskog kabala.” Dorantove ruke su drhtale od besa. Trenuci su prolazili. Tamas je osećao kako mu znoj curi niz leđa. Pitao se da li bi mogao da povuče magusa sa sobom. Stario je. Njegovi refleksi nisu ono što su nekad bili. Privilegovani je spustio ruke i strgao rukavice. „Ubiću te, barutni maže.”

„Verovatno ću biti odavno mrtav pre nego što ti se ukaže prilika.” Odmakao se od njega. „Idemo, Oleme.” Dozvolio je sebi uzdah olakšanja tek kad su izašli iz delivskog logora. „Jame mi”, rekao je brišući čelo, „nije trebalo da pretim savezničkom privilegovanom.” „Mislim da je to bio zanimljiv taktički izbor”, kazao je Olem. „A ja sam mislio da si pored mene da bi me sprečio da radim nešto što je glupo.” „S mesta na kom sam bio izgledalo je da držite situaciju pod kontrolom.” „Zašto si potegao pištolj?” Olem je slegnuo ramenima. „Za svaki slučaj.” „Zaista ulivaš poverenje.” „Pokušavam.” Plan se začinjao u njegovoj glavi. „Pronađi mi Biona že Ipila. I onu privilegovanu. Hoću da budu u mom šatoru za dvadeset minuta.” „Zove se”, rekao je Bion, „Saseram.” Tamas je popreko posmatrao Biona. Otkopčao je koporan. U šatoru je bilo toplo i sparno, uprkos svežem povetarcu. Kosti su ga bolele. Pitao se koliko godina je prošlo od poslednjeg pića. „To je gurlijsko ime.” „To je zato što je on iz Gurle”, rekao je Bion. „Gurlijski konjanik se bori za Kez? To mi zvuči neobično.” Tamas je pogledao Olema, koji je sumnjičavo digao obrvu. Nila je stajala pored njega, nesigurna u sebe. Svukla je nagorelu haljinu. Obukla je dnevnu, s ljubičastim šalom. „Promenio je strane na trećem pohodu. On nam je omogućio da osvojimo Delfis. To se desilo kad sam bio mali, naravno. Znam samo ono što sam čuo od oca.” „Pad Delfisa uvek je izazivao moje zanimanje. Znači on je magolomac?” Bion je zategao prednji kraj uniforme. „Pa, nisam hteo da odajem državne tajne, ali pošto je već znate - jeste. To je bio uslov njegovog

prelaska na našu stranu. Nekad je bio veoma moćni privilegovani iz Gurle. Moj otac nije hteo da dozvoli stranom privilegovanom da vodi njegovu vojsku. Saseram se, kako mi je rekao, složio gotovo previše brzo. Odbacio je moći privilegovanog i postao magolomac.” „Magolomci su nekadašnji privilegovani koji imaju moć da poništavaju magiju”, rekao je Tamas Nili, koja je izgledala prilično zbunjeno. „Većina njih ima malo moći, što se odražava na blizinu na kojoj moraju biti da bi poništili magiju. Jednom sam unajmio magolomca. Bio je prilično slab. Morao je da bude na metar od mete da bi poništio magiju. Moćni privilegovani koji postane magolomac može to da učini s mnogo veće razdaljine.” Bion je pogledao Nilu. „Mogu li da pitam ko je ovo?” „Znači da on nije Keški, već Gurlijski Vuk. Kako je moguće da nisam čuo za njega?” pitao je Tamas. Prenebregao je prinčevo pitanje. Bionov pogled je još malo počivao na Nili. „Zato što je promenio ime kad je ušao u kešku službu.” „A kako se zvao pre toga?” Gurlijski ratovi bili su niz krvavih pohoda, na drugoj strani sveta, u kojima je učestvovala većina država Devetke. Tamas je znao za pola tuceta moćnih gurlijskih privilegovanih koji su poginuli ili nestali pod tajanstvenim okolnostima. Bion se osmehnuo i pogledao Nilu, ali je Tamas odmahnuo glavom. Neće otkriti njen identitet ovom prilikom. Ne da bi zadovoljio vlastitu radoznalost. „Kako bilo”, nastavio je Bion, „poslednjih petnaest godina trunuo je u nekom gradu na granici. On je prokleto dobar konjanik, možda bolji od mene - i stručnjak za gerilsko ratovanje. Mislim da ćeš ga veoma teško uhvatiti.” Tamas nije imao vremena za ovo. Pre nekoliko sati bio je spreman da naredi svojim ljudima da marširaju čitavu noć da bi stigao keške snage kod Oberdela. U međuvremenu je otkrio da su se njegovi saveznici - pedeset hiljada, uključujući i trećinu kraljevskog kabala - uplašili od jedne jedinice keške konjice. „Hvala ti, Bione.” Keški plemić je procenio da njegovo prisustvo više nije neophodno. Ustao je i protrljao ruke gledajući Nilu. Uzvratila mu je

pogled. Tamas se zacerekao u sebi. Znao je da će adranski kabal jednog dana morati da bude iznova obrazovan. Nadao se da će se to desiti davno posle njegove smrti. Ali mogao je imati mnogo gore osnivače od Borbadora i Nile. Kad je Bion otišao, Tamas je ustao i zakopčao koporan. „Oleme, jesi li obrazovao konjičku jedinicu od ratnika tvog Oka sokolovog?” „Jesam, gospodine. Broji tri stotine dragona i tri stotine kirasira.” „Sjajno. Povedi još pet stotina kirasira - Petnaestoj neće nedostajati - i uhvati tog gurlijskog magolomca.” Olem se naglo uspravio. „Gospodine!” „Hteo si komandu, Oleme. Dobio si je. Nemoj me izneveriti.” „Neću, gospodine!” Olem je ponosno isturio grudi. „I, privilegovana Nila.” Progutala je knedlu, ali je ukrstila pogled s glavnokomandujućim, koji je držao ruke iza leđa da ne bi videla da je nervozan. Pitao se da li donosi pravu odluku. „Ići ćeš s Olemom. Sprži te kopilane.” Uživao je gledajući kako joj se oči šire, pre nego što je izašao na sunčevu svetlost kako bi obavestio ljude da će krenuti u osvit zore. POGLAVLJE 32 Posle nekoliko časova jahanja, Nila se zapitala da li bi joj Tamas dozvolio da odbije povereni joj zadatak. Noge su počele da joj se grče. Bol u zadnjici bio je najgori koji je ikad osetila. Možda bi to i učinila da joj je tako nešto palo na pamet. Imala je svojih sumnji. Izgleda da je malo ljudi reklo ne Tamasu. Taj čovek je poubijao adranski kraljevski kabal u snu i pogubio na giljotini svog kralja. Takvom čoveku se ne govori ne. Zatražila je od njega da dostavi na brzinu napisanu poruku privilegovanom Borbadoru umesto da odbije ono što je zvučalo kao strahovito opasna misija.

Izgledalo je da Tamas nije bio oduševljen njenim zahtevom, ali ona nije znala kome drugom u logoru bi mogla da se obrati za tu uslugu. Tamas se na kraju složio. Bila je sve sigurnija da je ova ekspedicija grozna ideja i da će dočekati njen kraj kao leš na žitnom polju. Magolomac je bio tama na horizontu u koju magija nije mogla prodreti, tama koja joj je vezala stomak u čvor. Jahala je njemu u susret. „Šta ću, jame mi, tamo raditi?” pitala je. Upinjala se da ne zvuči kao neko ko trpi strašan bol. Glavu gore. Ponašaj se kao privilegovana koja želiš da budeš. Olem se podigao u uzengijama. Nervirala ju je lakoća s kojom je jahao. Pogledom je premeravao horizont. „Plan je”, kazao je, „da ga odmah ščepamo za gušu. Pronaći ćemo i ubiti magolomca. Ti ćeš zatim upraviti svoju magiju na konjicu.” Jahali su na čelu odreda od hiljadu tri stotine adranskih konjanika. Oblak prašine dizao se iza njih. Morala je priznati da su predstavljali zadivljujući prizor. Uniforme dragona bile su prljave i izgužvane od puta, ali su se njihovi mačevi i karabini sijali na jabučicama sedla, a grudni oklopi kirasira blistali su na zalazećem suncu. Nosila je uniformu sličnu dragonskoj - adranskoplavi koporan sa srebrnim obrubom i crvenim manžetnama, i pantalone koje su bile mnogo praktičnije za jahanje od haljine. „Zar Delivljani nisu to pokušali?” „Verovatno jesu”, rekao je Olem. „I nisu uspeli.” „Moraćemo da uspemo u onom u čemu oni nisu.” „Da li ćeš me odvesti u smrt?” Olem je pomilovao bradu pre nego što se spustio u sedlo. Zapitala se koliko bi život bio drugačiji da mu je dopustila da joj se udvara i da je digla ruke od opsesije da zaštiti Džejkoba Eldaminsa. Da li bi još bila Nila pralja, još jedna vojnička dragana koja dirinči sa ostalim pratiocima vojske? Ili bi bila zarobljena posle pada Budvila, u kom slučaju bi bila mrtva ili u ropstvu? „Daću sve od sebe da se to ne desi”, rekao je Olem. Počeo je da zavija cigaretu. „Hoću da ostaneš u sredini kolone, gde je najbezbednije, ako - kada - pohvatamo te kopilane.” Ućutao se da bi

liznuo papir. „Iskreno, u konjičkoj borbi nigde nije bezbedno, ali moraćemo da se zadovoljimo time. Magolomac je sigurno čuo za bitku kod Nedovog potoka. Ali neće posumnjati da je privilegovana s nama, ako budemo imali sreće.” I neće videti moj sjaj u Drugom zbog mog beznačajnog iskustva, završila je rečenicu u sebi. „Šta ako ne budem mogla da prizovem magiju?” „Čuvaj se.” „Lako je tebi da pričaš. Ti imaš mač.” „I pištolj i karabin”, rekao je Olem. „Baš. si me ohrabrio.” „Neobično je što mi je i Tamas to rekao.” „Tamas? Da li si na ti s feldmaršalom?” Promrsio je: „To je bilo nedolično s moje strane. Izvini. Živici su mi malo prenapeti. I ranije sam jahao s konjicom. Učestvovao sam u nekoliko čarki, ali prvi put komandujem.” „Tek sad si me ohrabrio.” Olem se trgao. Nila je zažalila zbog svojih reči. „Bićeš dobar zapovednik.” „Hvala, mama”, kazao je. „Ne brini, prepustiću najteže zadatke oficirima. Umem da izaberem valjane ljude, to mi je najjača strana. Oni će biti dobri ako ja ne budem bio.” „Trebalo bi da imaš više poverenja u sebe.” „Je li tako?” Stavio je zamotanu cigaretu u usta i proverio karabin u futroli sedla. „Jeste.” „Ti nisi verovala u mene.” Trgla se. Šta je to trebalo da znači? „Čekaj malo.” Podigao je ruku. „To je bilo davno”, rekao je. „Zaboravi da sam išta rekao.” Smrknuto ga je posmatrala kad je prizvao jednog oficira i naredio da se podigne logor. Otresao je pepeo cigarete kad je oficir odjahao. „Nisam želela da te povredim”, kazala je Nila. „Zaista?” „Imala sam svoje razloge”, nastavila je. Džejkobu je bila potrebna zaštita. U to vreme nije verovala Tamasu. Zatim je pala u šake lorda

Vetasa i srela Boa. Učestvovala je u njegovim bitkama. Htela je da mu sve to kaže, ali nije znala odakle da počne. „Stvarno si mi se dopadao.” „Pa, to je lepa utešna nagrada.” „Ne budi tako krut”, nastavila je povišenim tonom. „Htela sam da budem s tobom, ali sam te odbila zato što sam znala da moram da zaštitim Džejkoba.” Zatvorila je usta. Treptala je neko vreme, nemoćna da poveruje u ono što je upravo izgovorila. „Uh”, rekao je Olem. Podigao je obe obrve i zabacio glavu. Nila je otrla nešto prljavštine sa svoje uniforme. „Stvar je u tome... žao mi je. Jedan deo mene želeo je da kaže da, ali, kao što si rekao - to je bilo davno.” Olem je ćutao nekoliko minuta. Gledao je kako njegovi ljudi silaze iz sedla, vezuju konje i pripremaju logor. Zdrobio je cigaretu o jabučicu sedla i bacio opušak u visoku travu kad je tišina počela da izluđuje Nilu. „Zadužiću nekog da ti pronađe dobro kamenje, koje ćemo zagrejati u vatri. Pomoći će ti oko bolova u zadnjici.” „Šta si rekao?” „Vrelo kamenje, obmotano kožom. Stavićeš ga između nogu, pa će te donji predeli ujutru manje boleti.” Zaključila je da joj se više dopadao dok je bio sramežljiv u Adopestu. Ovde je bio previše... neposredan. „Hvala ti.” Olem je samo plitko klimnuo. Zagledao se u nešto na horizontu. „Šta je to?”, pitala je. Izvukao je durbin iz bisaga. Prineo ga je oku. Nila je pogledala ka zapadu. Učinilo joj se da kroz bleštavilo zalazećeg sunca vidi jahača. Duboko je udahnula. Olem je spustio durbin. „Pakujte se, momci!”, povikao je preko ramena. „Kežani na zapadu!” Nili se zavrtelo u glavi od brzine kojom su se događaji odvijali. Čitav odred je bio u sedlu za pet minuta. Zvonilo joj je u ušima od tutnjave njihovih kopita. Adrenalin potere poništavao je bol od celodnevnog jahanja.

Olem je otposlao desetine izviđača i rasporedio svoje ljude tako da najveći broj kirasira bude u središtu, a dragoni na krilima kad su se uspeli na brdo u umirućoj svetlosti sumraka. Nila je videla daleku tačku, keškog jahača, koji je galopirao preko ravnice. „Možeš li išta učiniti?” pitao je Olem. „Šta? Hoću reći, ne, šta bih mogla? Predaleko je za magiju privilegovanog, čak i kad bih verovala da mogu da mu naudim.” Kruto je klimnuo i naredio svojim ljudima da krenu. Nije skidao pogled s izviđača koji su se razvijali po ravnici ispred njih. Videla je da je neodlučan - da ne zna da li je ovo prilika ili zamka? Išli su tragom keškog jahača. Gledala je kako se dragoni s desnog krila penju i prelaze preko brda na severu i nestaju s vidika i kako levo krilo napreduje paralelno s desnim preko četiri stotine metara dugog žitnog polja. Zazeblo ju je oko srca zbog nestanka pet stotina konjanika. Šta ako je ovo zamka? Da li će se vratiti na vreme? Sunce je gotovo zašlo kad su kirasiri izbili na oniži brežuljak s dobrim pogledom na strmu dolinu, urezanu u brda. Ugledala je logorske vatre i grupu vezanih konja na manje od kilometar i po. „Pronašli smo neprijateljski logor!”, rekao je glasnik okraćala daha Olemu. „Vidim.” Gledao je kroz durbin. Izgledao je zabrinuto. „Je li to zamka?” pitala je Nila. „Tamo vlada metež kao u srušenom mravinjaku”, rekao je Olem. „Mogla bi biti zamka... ali možda nam se posrećilo. Postrojte se!”, dreknuo je. „Tri stroja, formacija za krilni manevar!” Kirasiri su se razdvojili u tri jednaka stroja. Jedan je krenuo severnom stranom doline, dok je drugi krenuo sredinom. Nilin stroj, s Olemom na čelu, jahao je južnom stranom. Nila je videla da Kežani izjahuju iz logora u talasima kad su se približili - to nije bila očajnička bežanija, već organizovano povlačenje. „Brže, prokletstvo!”, povikao je Olem. Nakrenuo je glavu u pravcu vetra. Nila je čula daleki zov truba sa severa i juga. „Na čistini smo. Dočepaćemo se tih kopilana!”

Nila je pokušala da suzbije užas dok je njen konj galopirao sa ostalima. Gledala je kako centralni stroj prolazi kroz keški logor u dolini. Dolina nije bila duga. Posle osam stotina metara završavala se uskim, strmim brdom, iza kog se pružala ravnica po kojoj je odmicala keška konjica. Nila je pomislila da će ih brdo usporiti, ali se šokirala kad je videla da čitav odred juri uz padinu bez i najmanjeg zastajkivanja. Olemovi kirasiri bili su četiristo metara iza keške konjice. Čak je i Nili bilo jasno da su prespori da bi stigli Kežane, opterećeni oklopom i težim naoružanjem. Keška konjica imala je lakše naoružanje i nije imala oklope. Ostavili su prostirke i zalihe za sobom kad su pobegli iz logora. Videla je da ravnice ispred njih ustupaju mesto neravnijem zemljištu, da žitna polja uzmiču pred bezbrojnim brdima, koja su tonula u tamu dok je sunce zalazilo za planine. Kežani će uskoro stići do tih brda. Stresla se zbog nečega u tim senkama. Čula je kako Olem psuje iz sveg glasa. Pružio se preko konja, nagoneći ga da ide brže. Nila je na trenutak pomislila koliko lako bi neki od tih konja mogao da se saplete i padne, zajedno sa svima iza njega. Nešto u ravnici privuklo joj je pogled. Nije mogla da ne usklikne kad su se adranski dragoni iznenada pojavili na severu. Stigli su nadomak keške konjice. Čula je pucnjavu pištolja. Očekivala je da će videti metež kad Adrani i Kežani zapodenu bitku, ali su dragoni oštro zaokrenuli - nisu uspeli da preseku keško povlačenje. Nastavili su poteru. Olem je iznenada uhvatio uzde Nilinog konja. Zaustavili su se ispred kirasira. „Vatra”, povikao je. „Sada!”. Vatra? Magija! Nila je zaboravila na sve Boove lekcije. Prsti su joj utrnuli. Kežani su bili predaleko! Kako je mogla da im naudi? Podigla je ruke, zakolutala očima i pokušala da se usredsredi na Drugo. Protrljala je dvama prstima da bi dozvala vatru koja će pojuriti na vetru za konjicom u bekstvu. Plamenovi su se, na njeno iznenađenje, pojavili u vazduhu nekoliko stotina metara dalje. Kovitlali su se na nebu iznad Kežana. Previše je pomerila sporednu

ruku. Udarili su o tle, prekrivajući ga iskrama. Ruke su joj previše drhtale. Koncentracija joj je bila preslaba. Polako je uspostavila kontrolu nad vatrom. Gledala je kako napreduje. Olemovi dragoni su se podelili da bi joj oslobodili prolaz. Srce joj je tuklo u grudima dok su se plamenovi sklapali oko plena. Jurili su napred kao talas iz jame. Ovo je njeno delo! Posedovala je moć da ih stigne i zaustavi. Borila se da održi kontrolu, gurajući plamenove. Mastiljava tmina pojavila se iz senki brda. Nilina vatra je iznenada zgasla. To ju je zaprepastilo. Zamalo što nije pala iz sedla. Osetila je hladnu ruku na rubu svesti. Povukla se. „Pozovite ih natrag!” rekao je Olem. Truba je otegnuto zasvirala iza Nile. Videla je kako dragoni polako usporavaju. Zauzdala je konja. Borila se s usplahirenim atom dok joj Olem nije istrgao uzde iz ruku i smirio životinju. „Zašto si ih pozvao nazad?” pitala je. Pokušavala je da se izbori sa strahom od one tmine. „Zato što neću noću pratiti Gurlijskog Vuka po Brudinom pribežištu.” „Moja vatra...” „Magolomac je tamo. Video sam njegov trag u Drugom.” Isprekidano je udahnula. „Šta je Brudino pribežište?” „To je prokleti lavirint brda i dolina, koji se pruža odavde sve do zapadnih šuma Čarvud Pajla.” Olem se nagnuo iz sedla i otpljunuo. „Prokletstvo! Sreća je bila na našoj strani - videli su nas u poslednji čas. Sjajna prilika je protraćena.” Nila ga je posmatrala. Slušala je psovke kirasira iza svojih leđa. Niko nije bio srećan zbog ovog što se desilo. „Idemo tamo, zar ne?” Olem je klimnuo. „Da, ali ne dok ne svane.” Htela je da mu kaže da misli kako je to veoma loša ideja. Čula je Bion že Ipilov opis Gurlijskog Vuka. Olem joj je prepričao razgovor s delivskim magusom. Izginuće ako zađu u ta brda u potrazi za magolomcem. Odustala je od toga. Setila se Boa, koji joj je rekao da se ponaša kao privilegovana. Spopala ju je ljubomora kad se setila

privilegovane Delivljanke koja se nagnula da poljubi Boa. Rekla je: „U praskozorje ćemo poći u potragu za tim kopilanom.” POGLAVLJE 33 Rikard je drugog jutra posle eksplozije premestio čitav izborni štab iz uništenog sedišta Svetih ratnika rada u otmeni hotel u centru Adopesta. Hotel Kinen, na samo nekoliko ćoškova od Trga izbora, bio je jedna od malobrojnih zgrada u centru grada koje nisu opljačkane u neredima posle Manukovog pogubljenja i borbi u rojalističkom ustanku. Nije joj naudio ni zemljotres prošlog proleća. To je bila zdepasta tvrđava, visoka samo dva sprata, ali je zauzimala dva gradska bloka. Takođe je pripadala Rikardu Tamblaru. Adamat je mislio da bi to mogao biti razlog zašto je pošteđena u neredima - sindikalci su je veoma dobro branili. Izgleda da je i dalje bila dobro branjena. Pred svakim ulazom dežurala su najmanje četvorica sindikalaca. Na krovovima su bili strelci, a naoružani radnici na ulicama. Adamat je morao da tri puta pokaže papire pre nego što je stigao do velikog predvorja hotela. I posle svega toga osećao je poglede na leđima dok je išao ka istočnom krilu prvog sprata. Pustili su ga do Rikarda nakon što je još jednom pokazao isprave. Sindikalni vođa sedeo je s nogama na stolu, u nagnutoj stolici, s cigaretom među zubima i hladnom oblogom na levoj slepoočnici. „Ne, nije me briga koliko košta”, govorio je pisaru, malo preglasno. „Kupi svu svilu u gradu i... o, Adamate!” Rikard je odagnao dim cigarete sa svog lica i isterao pisara iz sobe jednim trzajem brade. „Počeo si da kupuješ svilu?”

„Vodim mali ekonomski rat”, rekao je Rikard. „Čuli smo da je Klermont obećao sindikatu tekstilaca da će, ako bude izabran, sniziti uvozne cene sirove svile. Neće moći da to učini ukoliko budem kontrolisao sve što je u gradskim radnjama i sve što se doprema preko planina.” „Sindikat tekstilaca, kažeš?” Adamat je kliznuo u stolicu. Za čoveka njegovih godina bilo mu je preterano drago što može da sedne. „Zar to nije tvoja teritorija?” „Vođa sindikata je stradao u sinoćnoj eksploziji”, rekao je Rikard. „Mesecima se preganjamo oko novog, a Klermont nastoji da obezbedi njihovu podršku. I da, to je moja teritorija. Neću mu dopustiti da je oduzme.” „Mislim da bi trebalo da iskoristiš ovlašćenja za vanredne prilike i da smesta imenuješ novog vođu sindikata tekstilaca.” Glas je prenerazio Adamata. Ustao je i pogledao u pravcu iz kog je glas dopirao - ka prozoru, na čijoj dasci je sedela žena s rukom u imobilizatoru i čašom vina u desnici. Gledala je na ulicu pored hotela. Imala je pedesetak godina, punačke obraze i stroge oči u obliku badema. Nosila je ljubičastu haljinu sa crnim obrubom. Hitro je osmotrila Adamata od glave do pete. „Žao mi je, gospođo, nisam vas video.” Pretresao je katalog imena i lica u svom besprekornom pamćenju. Malo je podigla čašu vina. „Čeris...” „Vođa bankarskog sindikata”, Adamat je završio rečenicu. „Pre nekoliko meseci smo se nakratko sreli.” „Oprostite, zaboravila sam.” Spustila je na tren čašu vina da bi namestila imobilizator. „Ja sam inspektor Adamat.” „O, da! Obdareni koji ne zaboravlja. Rikard mi je mnogo pričao o vama proteklih godina. Trebalo bi da vas se sećam. Izvinjavam se. Kad pomislim kroz šta ste prošli poslednjih nekoliko meseci...” Ućutala je i tužno coknula jezikom. Adamat je ošinuo Rikarda pogledom. Zašto je govorio ovoj ženi - ili bilo kome drugom, kad smo već kod toga - o njegovim problemima?”

Rikard je pokajnički slegnuo ramenima. „Da li si napredovao u istrazi jučerašnje eksplozije?” „Zar ne bi trebalo da nasamo porazgovaramo o tome?” „Čeris je sinoć bila sa mnom. Tavanska greda je pala. Slomila joj je ruku. Zainteresovana je za istragu koliko i ja.” Ali može li joj se verovati? „Izgledate veoma dobro za nekog ko je preživeo takvu nesreću”, kazao je Adamat. Čeris je blago pocrvenela. „Uzela sam nešto male, ako baš morate da znate. Zbog bola. I popila više nego malo vina.” Ispustila je zvuk koji je trebalo da bude tihi smeh, ali je više naličio glasnom kikotu. „Naravno. To bi se moglo očekivati.” Adamat se vratio do svoje stolice. „Jesi li juče pratio policiju?” pitao je Rikard. „Jesam.” „I? Misliš li da Klermont stoji iza napada? Klermont je, zar ne? Kopilan. Čupaću mu jedan po jedan ud, ja ću...” „Nije bio Klermont”, rekao je Adamat. Rikard je skočio sa stolice. Počeo je da šparta po kancelariji. „Kako to misliš? I možeš li da budeš siguran?” „Prilično sam siguran”, kazao je Adamat. Ledi Čeris se umešala: „Ali kako?” „Verujte mi, gospođo. Nije bio Klermont.” „Verovaću ti kad mi budeš rekao kako možeš da budeš siguran”, rekla je Čeris. „Imao je sredstva i motiv. Gotovo je sigurno da je naredio da se taj posao obavi.” „Tja!” Rikard je prestao da šparta da bi uzeo i pripalio cigaru. „Nije bio Klermont ako Adamat tako kaže. Ali ko je?” „Ne znam. Tek sam započeo istragu. Imaš neprijatelja, zar ne?” „Nemam ih”, odvratio je Rikard. Zvučao je pomalo uvređeno. „Sklapam prijateljstva. To mi je najjača strana. Prijatelji su mnogo korisniji od neprijatelja.” Adamat je dugo odmeravao Rikarda. „Pa, možda. U redu. Imam neprijatelje. Ali ne previše.” „Da li bi neki voleli da te vide mrtvog?”

„Ne znam da li me iko od njih toliko mrzi. Možda neke druge sindikalne vođe. Jedan ili dvojica već nekoliko godina merkaju moj položaj.” „Ko?” „Džek Long, vođa kovačkog sindikata. Ledi Heder, vođa sindikata čistača ulica.” „Poginula je u eksploziji”, tiho će Čeris. „O, da.” Rikard je bocnuo vazduh prstom. „Puškari iz Avenije Hruš mogli bi da imaju neke veze s tim. Razumeju se u barut i ne odobravaju moje napore da ih navedem da osnuju sindikat.” „Imaš li kandidate za novog vođu sindikata tekstilaca?”, pitao je Adamat. Jezik mu je ovog puta bio brži od pameti. „Naravno. I ne podnosim nijednog.” „I imaš ovlašćenja da ga imenuješ?” „Tehnički. U slučaju nužde. Iako bi to razgnevilo veliki broj ljudi.” „Znam predradnicu u tekstilnoj fabrici na Aveniji Vajns. Zove se Mardži. Veoma je inteligentna. Malo će oživeti atmosferu ako je imenuješ.” „Neko nepoznat”, rekla je Čeris. „Zanimljivo.” „To je samo ideja. Politički je konzervativna, slobodno izražava svoje stavove, ali nije smutljivac. Ne voli Tamasa ili savet, ali ni u kom slučaju neće podržati Klermonta. Ne nakon što je srušio sve crkve u gradu.” „Fel!” povikao je Rikard. „Fel, gde si, dođavola?” Pojavila se na vratima pre nego što je dovršio rečenicu. Blago se pognula u struku. „Zvali ste me, gospodine?” „Raspitaj se za ženu po imenu Mardži. Vidi da li će biti dobar kandidat za vođu sindikata tekstilaca. Mogao bih je postaviti na taj položaj Ona je predradnica u fabrici u. „Na Aveniji Vajns”, oglasio se Adamat. „Da. Na Vajnsu.” „Da, gospodine. Dobar dan, inspektore.” „Dobar dan, Fel.” „Poslaću nekog ko će se time pozabaviti.” „Budi diskretna. Ne želim da iko čuje za to.”

Sat na drugom kraju prostorije zazvonio je dva puta. Ledi Čeris je izvadila ručni sat iz nabora haljine. Pogledala ga je i prišla Rikardu. Lako ga je poljubila u obraz. „Moram da idem.” „Hoćeš li doći večeras?” „Naravno.” Poželela je prijatan dan Adamatu i brzo otišla. Rikard je stao na njeno mesto pored prozora s rukom ispod brade. „Šta je to bilo?” pitao je Adamat. „O čemu pričaš?” „O poljupcu. Da li ste vas dvoje...” Rikard ga je počastio nervoznim osmehom. „Možda malo.” „Sećam se da si mi rekao da te mrzi.” „Uspostavili smo obostrano korisno savezništvo.” „Znači da te ne mrzi?” „O, mrzi me. Baš kao i ja nju. Poslednjih petnaest godina smo pokatkad bili u vezi. Znaš kako to ide. Strast, politika.” „I nikad mi nisi rekao?” „Čovek mora da ima neke tajne.” „Najveći deo tog vremena bio si u brakovima s nekoliko žena.” Rikard je samo slegnuo ramenima. „Čeris je veoma pametna i ambiciozna žena. To me privlači. A nju privlače moj novac i ambicije. To je veza skovana u jami. Ponovo ćemo jedno drugom raditi o glavi čim se sve ovo završi.” „Zanimljiv izbor reči.” „Šta? Oh! Znam šta ti je na pameti”, rekao je Rikard. „Čeris nije pokušala da me ubije. Od moje smrti ne bi imala nikakve koristi. Nije u mom testamentu. Većina ostalih sindikalnih vođa je mrzi. Bez moje podrške za godinu dana bi je izbacili iz sindikata.” „Shvatam.” Adamat nije bio ubeđen. Pretražiće svoje pamćenje i pronaći sve što zna o Čeris - ili sve što mu je Rikard rekao o njoj. Dobro su se krili, ako su tako dugo ljubavisali. Adamat je zaključio da hvalisavi i glasni Rikard poseduje i talenat za suptilnost, nedostižnu većini ljudi. „Nešto lepo se desilo zbog ovog zamešateljstva s Klermontom”, rekao je Rikard. „Da?”

„Izgleda da sam dobio podršku religiozne desnice.” Adamat je morao da se nasmeje. „Da li ovde duva promaja ili se jama smrzla?” „Hoćeš cigaru?” Rikard mu ju je ponudio. I on se nasmejao, ali tiho. „Čašu vina?” Pozvao je Fel ne čekajući odgovor. Pomoćnica se gotovo odmah pojavila na vratima s bocom vina u jednoj i dve čaše u drugoj ruci. „Korak ispred vas, gospodine.” „ Adamate, da li sam ti rekao da ne bih mogao da živim bez ove žene?” Fel je napunila čaše i pružila jednu Adamatu, koji ju je zavrteo i otpio gutljaj. Pažljivo je pogledao Rikardovu pomoćnicu, stručnjaka za politička pitanja, zavodnicu, telohraniteljku, ubicu. Učila je u najekskluzivnijoj privatnoj školi na svetu, rekao je Rikard. Bila je nešto između robinje i sluškinje. Bila je najsposobnija osoba u Rikardovom okruženju u... pa... odvajkada. Da li ga je izdala? Odbacio je tu misao. Rikard je imao potpuno poverenje u nju. Mogla je da ga ubije na mnogo načina da je htela. U poslednjih nekoliko meseci mogla je da ga ubije ili uništi nekoliko puta. Izuzev ako nema neki dugoročniji cilj na umu... „Rikarde.” „Da?” „Može li Klermont da pobedi?” „Šta? Naravno da ne može. On je stranac. Uništava javnu imovinu od istorijskog značaja. Taj čovek predstavlja pretnju našem načinu života.” „Ozbiljno te pitam.” Rikard je nastavio da hoda po kancelariji s vinom u jednom i cigarom u drugoj ruci. Zastao je na suprotnoj strani prostorije i iskapio vino u jednom žednom gutljaju. Ovo nikud ne vodi. Adamat se okrenuo prema Fel, koja je sela na stolicu pored zadnjeg zida apartmana. Savila je nogu ispod sebe i naslonila se kolenom na grudi - što nije bio mali podvig u crnom kostimu. „Može li Klermont da pobedi?”, pitao je. Pogledala je Rikarda i kazala: „Ima dobre šanse. Za poslednjih nekoliko nedelja uspeo je da obezbedi čudesnu podršku - mnogo

toga je ugovoreno preko posrednika.” „Preko lorda Vetasa?” pitao je Adamat. Koža mu se naježila od pomena tog imena. „On je zaslužan za deo nje”, priznala je Fel. „Naposletku, zato je i boravio u gradu. Krčio je put Klermontu. Zaplenili smo spisak ljudi koje je potkupio, obrlatio ili pretnjama naveo da podrže Klermonta. Neke smo povratili. Drugi su još u njegovom džepu.” „Znači da je gore nego što smo mislili.” „Mnogo je gore”, rekla je Fel. „Nekoliko istaknutih oružara ga je podržalo i - sasvim slučajno - Trgovinska kompanija ’BrudanijaGurla’ potpisala je bezbrojne ugovore za Hrušove puške. Desetine krupnih trgovaca vode kampanju za njega i neće ni da prime naše ljude. Mislimo da se plaše Trgovinske kompanije i kontrole koju ona ima nad pomorskim transportom. U narodu uživa veliku podršku zato što ga doživljavaju kao zaštitnika grada.” „Video sam to onomad u novinama”, rekao je Adamat. „Tvrdi da Kežani nisu smeli da napadnu grad posle dolaska njegove vojske. Nije pomenuo feldmaršala Tamasa ili Adransku vojsku.” „Naravno da nije”, kazao je Rikard. „Naposletku, ovo je politika.” Adamat je uzdahnuo s nevericom. „Može da pobedi... pa će stranac držati najviši položaj u zemlji. Shvataš da Tamas to nikad ne bi dozvolio.” „Ne može da ga spreči.” „Poznaješ li Tamasa? Napašće grad i lično pogubiti Klermonta. Ne vidim kako možemo da ga odvratimo od toga.” „Ovo će biti prvi izbori u istoriji Adra”, rekla je Fei. „Tamas će srušiti sve što smo gradili ako ih omete.” Rikard je kazao: „Preći ćemo taj most kad stignemo do njega. U međuvremenu je ubica na slobodi.” „Brineš se da će ponovo pokušati?”, pitao je Adamat. „Uveo si strože mere bezbednosti.” „Naravno da jesam. Ogluveo sam na jedno uvo zbog onog ko je postavio bombu. Nekoliko najvažnijih sindikalnih vođa je ubijeno ili ranjeno u eksploziji. Opet će pokušati, ne zvao se ja Rikard.” Uplašeno je pogledao Adamata, koji je shvatio da je njegov prijatelj zapao u duboki očaj. Pretvarao se da je sve u redu, iako ga je napad

na njegov život duboko potresao. I plašio se da će Klermont pobediti na izborima. „Imamo još jedan problem”, tiho će Rikard. „Još jedan?” Adamat je pokušao da ne zvuči previše umorno. Nije uspeo. Rikard je oklevao. „Nastavi”, rekao je Adamat. „Reci mi.” „Šarlemand je pobegao.” . „Šta si rekao?” Bivši arhidiocel Adra nije bio samo izdajnik već i višestruki ubica. „Mislio sam da je u komi.” „Bio je”, kazala je Fel. „Mislimo da ga je kostovida urođenica Tanijela Dva Hica bacila u komu da bi povratila Tanijela. To je bila neka vrsta magijske zamene. Šta god da je bilo, ishlapelo je. Sakrili smo i svezali Šarlemanda. Bio je pod neprestanom stražom. Pobegao je i nestao bez traga. Još ne znamo kako.” „Slatki Kresimire”, opsovao je Adamat. „Pobegao je pre tri nedelje”, rekao je Rikard. „Presekao je veze, onesvestio stražare i odšetao. Naši ljudi odonda diskretno pretražuju grad.” „Nisu ga našli?” „Nema ni traga ni glasa od njega. Kao da je u zemlju propao.” Adamat je umorno klimnuo. „Prisloniću uvo na zemlju. Obići ću ruševine tvog štaba. One su još zapečaćene, naravno?” „Da”, rekla je Fel. „Tražili smo od policije da ih obezbedi i poslali jednog ili dvojicu naših stražara tamo.” „Dobro je. Videću da li je policiji išta promaklo. Da li bih mogao da te pozajmim na nekoliko sati, Fel?” Pogledala je Rikarda, koji je klimnuo potvrdno. „Samo napred. Nadam se da ćeš nešto naći.” „I ja.” „Hvala na pomoći”, kazao je Rikard. „Ne znaš koliko mi znači što atentat istražuje neko u koga imam poverenja. Zadužio bih Fel za to, ali ona vodi moju kampanju. Istraga bi mogla potrajati mesecima.” „Jesi li siguran da se možeš lišiti njenih usluga?” „Mogu na nekoliko sati. Moramo da saznamo ko je to učinio.”

„Ja ću raditi na tome”, rekao je Adamat. „Ti ćeš raditi na dobijanju izbora. Feldmaršal Tamas će započeti novi rat ako omaneš. A on će se voditi u Adopestu.” POGLAVLJE 34 Ruševine sedišta sindikata izgledale su ružnije na dnevnoj svetlosti. Ona je otkrivala da su zidovi koji su noću delovali neoštećeno pocrneli od gara, a da je malter ispucao i okrunjen. I ostatak krova urušio se u poslednja dva dana. Adamat je klimnuo uniformisanom policajcu koji je stražario na ulici pre nego što je ušao na ulazna vrata, koja su još stajala na svom mestu. Rikardovi ljudi štitili su zgradu od pljačkaša. Pretraživali su ruševinu u potrazi za stvarima važnim za sindikat. Spisi, umetnička dela, nameštaj, sve izuzev građevinskog materijala bilo je odneseno. Rikard je rekao da će i ruševina biti uklonjena za nekoliko dana, i da će početi izgradnja novog zdanja. „Prokleti rusvaj”, prokomentarisao je Su Smit iza Adamata. On je dohvatio komad palog krova. Popeo se na njega kad mu je postalo jasno da neće moći da ga pomeri. Dočekao se s druge strane, nadomak središta velike prostorije. Iznenadio se kad je video da niko nije ugasio pumpe na fontani, u centru dvorane. Još je radila, praktično neoštećena. Stvarala je neobičan spokoj usred razaranja. Su Smit je zastao da bi posegnuo u fontanu i izvadio srebrni novčić od deset krana. Postavio ga je na zdepasti palac i bacio u vazduh. Uhvatio ga je drugom rukom. „Ne znam šta ćeš pronaći”, promumlao je. „Ne znam ni ja”, rekao je Adamat. Pobojao se da je protraćio vreme dolaskom ovamo. Dva dana su prošla od eksplozije. Rikardovi ljudi i policija temeljno su pretražili štab. Ono malo dokaza

koji su možda ukazivali na počinioca davno je nestalo. Samo ga je instinkt policajca sprečavao da ode odavde na doručak. Pretraživao je krš dok nije stigao do zadnjeg kraja zgrade. „Neverovatno je kako još ljudi nije izginulo”, rekao je. „Koliko žrtava je bilo?” pitao je Su Smit. „Trinaest”, kazao je Adamat. „I još dvadeset sedmoro ranjenih. Te noći je ovde bilo tri stotine ljudi. Moglo je biti mnogo gore.” Adamat je stigao do zadnjeg dela zgrade i ušao u ono što je nekad bio hodnik koji je vodio do Rikardove kancelarije. Nije morao da bude profesionalac da proceni da je u njoj bio epicentar eksplozije. Sva četiri zida bila su raznesena. Od stola je ostalo samo iverje, a pod se jedva držao. Čuo je škripu čizama po kršu. Okrenuo se i ugledao Fel, koja je stizala putem kojim je upravo prošao. Su Smit je nakrenuo šešir u pravcu pomoćnice. Ali nije dao glasa od sebe. Posmatrao je s neskrivenom sumnjom. „Policija kaže da je bure baruta bilo ispod njegovog stola”, rekla je. Adamat je ponovo razgledao okolinu. Da, taj zaključak zvuči ispravno. Pažljivo je zakoračio u sobu. Proveravao je da li pod može da izdrži njegovu težinu. Strahovao je da će popustiti pod njim pri svakom koraku. Video je mrak podruma ispod preostalih pločica. Stigao je do središta prostorije. Zamislio je kako je sto bio postavljen prisećajući se izgleda Rikardove kancelarije. Pružio je ruku ka mestu na kom je bio sto. Zamišljao je kako sedi pored njega. Nešto nije bilo u redu. „Šta su ti još rekli?”, pitao je Adamat. Nije dobio priliku da porazgovara s glavnim inspektorom, ali očekivao je da će ga videti na ručku. Biće korisno dobiti dve različite perspektive. Fel je dokono šutnula komad krša i izvukla lulu iz džepa. Stavila ju je u ugao usana i kresnula šibicu. Zapalila je duvan i rekla: „Bile su dve bombe.” „Dve?” Iznenadio se. „Gde je bila druga?” „U podrumu.” Na prve dokaze o drugoj bombi naišli su kad su stigli do podrumskih stepenica. Vrata podruma su raznesena. Stepenice su bile u gorem stanju od Rikardove kancelarije. Mermerni pod je

ispucao. Izgledalo je da se kruni pod njihovim nogama. Neki sindikalac je ostavio merdevine da bi mogli da siđu u podrum. Adamat se spustio u tamu. Podrum je ličio na one ispod starih plemićkih kuća: zaobljeni svod s debelim, kamenim lukovima. Staklo mu je krčkalo pod nogama. Razaznavao je kameni alkov iza nekadašnjih stepenica i crne tragove na zidu. „Da li da siđemo?” pitala je Fel. Adamat je odgovorio tako što se popeo uz merdevine i pridružio se njoj i Suu Smitu. „Bombe su aktivirane brzogorućim fitiljima, zar ne?” „Policija tako misli”, rekla je Fel. „Smatraju da je počinilac čekao da se kancelarije isprazne, da je ušao na zadnji izlaz i brzo postavio dva bureta baruta, razvukao i zapalio fitilje u uličicu iza zgrade i pobegao.” Adamat je duboko udahnuo Felin duvan za lulu i zadobovao prstima po stomaku. „Znaš li išta o osobi koja nema senku?” „Kakve to veze ima s našom istragom?” „Nikakve. Samo sam radoznao.” Fel je odgovorila posle kratkog razmišljanja. „Nisam čula za tako nešto.” „Šteta.” Ispustio je uzdah. Vratio se neposrednom zadatku. „Mogu da izvučeni tri laka zaključka o ubici. Ovo je maslo plaćenika. Unajmio ih je neko ko je dobro poznavao Rikarda. I nisu hteli da pobiju sve ljude u zgradi.” „Kako si to zaključio?” „Prvo: Ljudi koji žele da ubiju Rikarda ne bi prljali ruke. Drugo: Stavili su prvo bure ispod Rikardovog stola. On je ljubitelj zabava, ali voli da se opušta tako što ih usred noći napusti s mladom damom koja mu se nađe pri ruci. Osami se s njom radi brze razmene nežnosti.” Fel je hitro klimnula. Krajevi usana su joj se blago podigli. „Ali čemu drugo bure?”, pitala je. „Rikard je ojačao podove kad je gradio ovo mesto. Trebalo je da postave bure usred podruma tako da eksplozija pobije sve koji stoje iznad te prostorije.” „Zašto je Rikard tako napravio podrum?”

„Učinio je to ’da bi imao prijatno mesto za gustiranje i biranje vina’”, rekla je Fel. Zapanjujuće uverljivo je imitirala Rikardov glas. „Voli da se razmeće kolekcijom vina”, rekao je. „Ubica je računao da će Rikard na takvoj zabavi biti u svojoj kancelariji ili podrumu. Na ta dva mesta imao bi najbolju priliku da ubije Rikarda a da ne stradaju svi ljudi koji se zateknu u zgradi.” Su Smit je bacio srebrni novčić u vazduh. Uhvatio ga je u padu. „Taj zaključak nam ne pomaže.” „Pomaže nam”, usprotivio se Adamat, „ali samo malo. Osobe koje su to znale morale su prilično dobro poznavati Rikarda. Ili su imale izvor podataka u štabu. To nam omogućuje da suzimo krug osumnjičenih na nekoliko desetina ljudi koji ga najbolje poznaju umesto da češljamo čitav Adopest.” Još nešto je smetalo Adamatu. Nije mogao da odredi o čemu se radi. Eksplozija je bila... neobična na njemu još nepojmljiv način. Ostavio je Sua Smita i Fel pored podrumskih stepenica. Vratio se u Rikardovu kancelariju. Proučavao je tragove eksplozije na podu i zidovima. Pažljivo je obišao sobu i izašao u hodnik. Pozajmio je lampu od policajca na ulici kad je završio s tim. Sišao je u podrum, u kom je istražio tragove eksplozije i ispitao zidove. Čitav proces je potrajao jedan sat. Fel je pregledala komade papira iz Rikardove kancelarije, dok je Su Smit dokono bacao novčić. Obavivši posao, Adamat je otišao u Rikardovu kancelariju i pročistio grlo. Fel je podigla pogled s poda. „Eksplozije su bile prevelike za burad baruta”, obznanio je Adamat. Fel se namrštila. „Ne možeš to znati na osnovu posmatranja.” Adamat se kucnuo po slepoočnici. „Imam savršeno pamćenje. Ono znatno olakšava odokativno merenje. Video sam gomilu eksplozija i ne moram da budem specijalizovani naučnik da bih zaključio da su razaranja prouzrokovana buradi u podrumu i ispod Rikardovog stola mnogo veća nego što bi se očekivalo.” „Da li su mogle biti delo barutnog maga?” „Možda. To bi objasnilo još jedan nalaz.” „Koji?”

„Mislio sam da je bure postavljeno ispod podrumskih stepenica. Ali nije. Bilo je nasred podrumskog prolaza, gde je svako mogao da se spotakne preko njega.” „To ima smisla ako su hteli da brzo obave posao.” „Bili su... previše brzi. Rikard je imao desetine slugu. Možda pedeset ili šezdeset u noći zabave. Verovatnoća da njegova kancelarija i podrum budu prazni bila je neverovatno mala.” Ućutao se da bi ispitao spoljnji zid kancelarije. Otišao je do podrumskih stepenica dugim hodnikom. Izveo je neke proračune. Vratio se do Fel i Sua Smita. „Neko je mogao da baci eksploziv. To bi zahtevalo dvojicu ljudi koji usko sarađuju, ali to nije neizvodljivo.” „Govoriš o granati”, oglasio se Su Smit. „O nečem sličnom granati, da. Ali mnogo moćnijem.” „Vraćamo se pretpostavci o barutnom magu”, rekla je Fel. „Neko od Rikardovih neprijatelja mogao bi da unajmi barutnog maga iz inostranstva. Čula sam za takve plaćenike.” „Baš kao i ja. Ali mislim da to nije bio slučaj. Koliko je meni poznato, magovi su ograničeni snagom baruta koji koriste. Mogu da skrenu slabiju eksploziju kako bi pobili više ljudi, ali ne i silu toliko snažnu da nanese ovoliku štetu ovakvoj zgradi.” „Možda su koristili posebni crni barut. Nešto snažnije od uobičajene vrste.” „To je moguće”, polako će Adamat. „I mislim da je to najbolji trag koji imamo. Reci Rikardu da ću obići neka mesta.” „Srećno”, rekla je Fel. „I pazi da ne nastradaš.” Univerzitet Adopest pamtio je i bolja vremena. Adamat je lupkao štapom po kaldrmi dok je prolazio između brojnih kamenih zgrada univerziteta. Istim putem je prošao i pre samo šest meseci, na dan feldmaršalovog državnog udara i Manukovog pogubljenja. Smeđi i narandžasti jesenji tonovi pokrivali su drveće. Svet je izgledao nešto stariji. Ali to nije bila jedina razlika. Središte univerziteta ličilo je na bojište. Banašer hol je ostao bez zapadne fasade, a stara sahat-kula, koja je nekad dominirala linijom horizonta, sad je bila gomila ruševina. Izgledala je jadno pod

jesenjim suncem. Srušena je magijom, u okršaju dvojice privilegovanih. Pala je na veličanstveni stakleni atrijum - ponos univerziteta. Brojne zgrade bile su ograđene konopcima. Zvrjale su prazne i neiskorišćene dok je univerzitet nastojao da sakupi novac za njihovu obnovu. Scena ga je podsetila na razaranje u štabu sindikata i na posledice zemljotresa od pre četiri meseca. Znao je da je Tamas izveo državni udar s dobrim namerama i da ova razaranja nisu u potpunosti nastala zbog njegovih dela, ali je Adopest mnogo propatio od tog sudbonosnog dana. Popeo se uz stepenice na zadnjem ulazu administrativne zgrade. Zastao je kad je shvatio da je sam. Vratio se u dvorište i zatekao Sua Smita kako posmatra posledice razaranja ispred Banašer hola. Tle je bilo puno velikih humki i brazda, koje kao da su prosečene gigantskim plugom. Stotinu ljudi bi ga nedeljama izravnavalo. Adamat se pitao zašto univerzitet još nije sredio dvorišta. Pripisao je to nedostatku sredstava. „Šta nije u redu?”, pitao je Adamat. Su Smit je držao srebrni novčić koji je poneo iz sindikalnog štaba. Bacio ga je uvis i uhvatio. „Razmišljam.” „O čemu?” Stari bokser nije odgovorio. Bacio je novčić još nekoliko puta. Hvatao ga je ne gledajući u njega. „O privilegovanom kog sam udario.” „Kad si bio mali?” Klimnuo je i uzdahnuo. „Imao si sreće što nije uradio ovako nešto” - Adamat je pokazao na tragove razaranja u dvorištu - „tvojoj utrobi.” „Aha!” „To samo dokazuje da mogu biti povređeni, da i oni greše. Niko nije savršen, čak ni ljudi dovoljno moćni da čine ovako nešto.” „To me još više plaši”, progunđao je Su Smit. Zavukao je ruke u džepove i krenuo za Adamatom. Inspektor je čuo da je i upravna zgrada pretrpela znatna oštećenja za vreme okršaja privilegovanih. Unutra mu je postalo jasno gde su uloženi najveći napori na obnovi. Delovi severnog zida i

krova bili su novi. Umetnine koje su nekad krasile glavnu dvoranu - portreti svih vicekancelara u istoriji univerziteta - uklonjene su ili uništene. Prošao je pored kancelarije vicekancelara Prajm Lektora i zastao dovoljno dugo da registruje prašinu na kvači. Pokucao je na sledećim vratima. „Uđite”, čuo je prigušeni odgovor. Ušao je u urednu kancelariju pomoćnika vicekancelara. Askan je sedeo za stolom s otvorenom knjigom pred sobom i naočarima na vrhu nosa. Prekinuo je čitanje i podigao glavu. Počastio je Adamata krutim osmehom. „Dobar dan.” „Zdravo, prijatelju”, rekao je Adamat. „Hvala ti što si pristao da me vidiš bez najave.” „Naravno da sam pristao.” Askan se uspravio u stolici i sklonio kosu sa čela. „Uvek sam spreman da pomognem vladinom zvaničniku.” „Nemoj tako”, kazao je Adamat, kome je srce preskočilo jedan otkucaj. Askan ga nije ponudio da sedne. Imao je zvaničan stav. Pogled mu je svedočio o nepoverenju. Adamat je znao da je njegov prijatelj konzervativnih političkih pogleda, ali... „Nemoj? Hoćeš da kažeš da te ne zovu Tamasov lovački pas?” „Ne kad mogu da ih čujem”, rekao je Adamat. „Mislio sam da znaš da radim za Tamasa.” „Tamasova vladavina univerzitetu nije donela ništa izuzev razaranja”, rekao je Askan. „Prilikom poslednje posete rekao si da si umešan, ali ne i da istražuješ za račun novog diktatora.” „On nije diktator”, kazao je Adamat. „Zaista?” Adamat se sručio u stolicu ispred Askanovog stola. Nije imao snage za ovakva nadgornjavanja. „Tamas je ionako proglašen mrtvim.” Posmatrao je Askana. Procenjivao je njegovu reakciju da bi video da li je vest o Tamasovom povratku stigla do njega. „Sve to pripada prošlosti.” „Taj čovek nas je lišio budućnosti.” „Ne želim da razgovaram o politici. Nadao sam se da ćeš mi odgovoriti na neka pitanja.”

„Već sam rekao da ću učiniti sve za uhodu u državnoj službi.” „Askane!” „Adamate, pomoći ću ti, ali nisam srećan zbog toga!” Inspektor je dobovao prstima po Askanovom stolu. „Gde je vicekancelar?” „Na putu je. Tamas ga je imenovao za zapovednika istočnog fronta, posle erupcije Saut Pajka. Nemam pojma zašto je to učinio. Prajm Lektor je naučnik, a ne ratnik. Očajnički nam je potreban u obnovi univerziteta. Tamas je preuzeo na sebe uništenje Univerziteta Adopest i...” Adamat ga je prekinuo: „Poslao ga je zato što je vicekancelar privilegovani.” „Šališ se.” Askanu je to bilo neodoljivo smešno, ali je suvi kikot ubrzo zamro. „Video sam njegove rukavice na Dan Svetog Adoma. On je privilegovani, a čak si i ti, večito okružen knjigama, čuo da je jedan od Tamasovih savetnika. Veruješ mu, zar ne?” „Naravno! Poznajem Prajm Lektora najveći deo života.” „I koliko para su Sveti ratnici rada od letos darovali univerzitetu?” „Kakve to veze...” „Samo odgovori na pitanje.” „Nekoliko miliona krana. To je jedina pomena vredna podrška koju smo dobili.” „Pa, dobro. Upravo radim na slučaju za Rikarda Tamblara, vođu sindikata, i još jednog Tamasovog savetnika. Moraš priznati da Tamas pokušava da učini nešto dobro za sve nas. Ne krivi ga za sve što pođe naopako. Podigni pogled sa svojih knjiga, Askane, pa ćeš shvatiti da bi Tamas posvetio više pažnje katastrofi koja vas je zadesila da nije ostao iza neprijateljskih linija.” Adamat je želeo da tako misli. Da li je govorio da bi uverio Askana ili samog sebe? Askan je gadljivo podigao nos. „Govoriš kao da je još živ.” „Živ je. Video sam ga.” „Malopre si rekao da je mrtav, a sad mi govoriš da je živ. U šta da verujem?” „Rekao sam samo da je proglašen mrtvim.”

„Pokušavaš da me obmaneš i nagovoriš...” Askan se ućutao i ozlojeđeno uzdahnuo. „Nema potrebe za tim. Šta hoćeš da znaš?” „Zašto neka osoba nema senku?” Askan je trepćući posmatrao Adamata. „Šta? Pa, ne znam. Prvi put čujem za tako nešto.” „Šteta.” Adamat je pokušao da prikrije razočaranje. Još jedan ćorsokak. Nadao se da će Askan, od svih ljudi, znati nešto o tome. „Da li bi to mogao biti uzgredni efekt obdarenosti ili privilegovanosti? Pitam zato što znam da ti je proučavanje magije hobi.” Askan se naslonio bradom na dlan. Zagledao se u nešto iznad Adamatove glave. Posle izvesnog vremena je prozborio: „Ne. Ništa ne znam o tome.” Adamat se nadao da njegov stari prijatelj ne krije podatke iz puke pakosti. „Da li u knjigama o magiji u tvojoj biblioteci išta piše o takvom fenomenu?” „Veliki broj njih je uništen ili vandalizovan pre nego što si došao da se raspitaš o poslednjoj misteriji. Slobodan si da potražiš odgovor, ali sumnjam da ćeš ga naći. Pustiću te u biblioteku, ali nemam vremena da ti pomažem u traženju.” „Hvala ti. Da budem iskren, došao sam zbog važnijeg posla. Zanima me da li si išta čuo o eksperimentima sa crnim barutom.” „S kojim ciljem?” „O njegovom rafinisanju, sa željom da se stvori nešto bolje, razornije. Eksplozivnije.” Askan se kucnuo prstom po bradi. „Znam nešto što bi moglo da ti pomogne.” Adamat se uspravio. Trag? „Zaista?” „Na zapadnom kraju grada postoji hemijska kompanija. Prave i prodaju barut za Adransku vojsku. Upošljavaju nekoliko hemičara, koji prave barut različitog sastava i temperatura sagorevanja. To su veoma važne osobine za artiljeriju, bombe i slične stvari. Početkom leta čuo sam da rade na nečemu što zovu eksplozivno ulje. Za upotrebu u rudarstvu.” „Jesi li zapamtio ime kompanije?” „Barutna kompanija Flering.” „Sjajno.” Adamat je ustao. Ovo mu je bilo potrebno.

„Imam još nešto da ti kažem”, nastavio je Askan. Adamat je zastao. Zabrinuo se zbog Askanovog neobično turobnog glasa. „Šta je bilo, prijatelju?” Askan je zurio u svoje prste pre nego što je odgovorio: „Vicekancelar - Prajm Lektor - pobegao je iz zemlje.” „Šta je uradio?” „Rekao je da je Adom mrtav, da se Kresimir vraća, a da za njim dolazi nešto gore. I da ćemo svi goreti zbog Tamasovih grešaka.” Askan je otro oči rukavom. „Taj čovek je moj idol, Adamate. Poznajem ga decenijama. Bio je smireni, uvek spokojni Prajm. Te noći je izgledao kao maloumnik na rubu histerije. Ostavio me je ovde samog. Rekao je da sam novi vicekancelar ako to želim da budem, ali mi je rekao da ću biti mrtav za nekoliko meseci ukoliko odlučim da ostanem.” „Žao mi je, Askane.” Naučnik je šmrcnuo i još jednom otro oči. Uspravio se u stolici. „Nemaš za čim da žališ. Imaš pravo, trebalo bi da podignem glavu s knjiga. Bio sam prilično uplašen posle okršaja na univerzitetu, ali sam verovao da ćemo ga nanovo izgraditi. Smatrao sam da će nam Prajm pomoći da sve obnovimo. On je otišao.” „Mogu li išta da učinim za tebe?” „Ako je Tamas još živ... pa, reci mu koju dobru reč za univerzitet.” „Računaj na to.” Adamat je obišao sto da bi spustio ruku na prijateljevo rame. „Znaš, imaš pravo. Nije trebalo da se mešam u ove stvari. One na mnogo načina povređuju ljude koje volim.” „To nije tvoja krivica”, rekao je Askan. „Hvala ti na razumevanju.” Su Smit je pročistio grlo. Stajao je naslonjen na dovratak sićušne kancelarije. „Da”, kazao je Adamat. „Pa, trebalo bi da krenem.” „Čekaj.” Adamat je stao ispred kancelarije. Okrenuo se ka Askanu. „Trebalo bi da proveriš jednu privatnu biblioteku”, rekao je Askan, „u kojoj se čuvaju knjige koje se ne mogu naći kod nas ili u Državnom arhivu.”

„Pažljivo te slušam.” „Posetićeš Šarlemandovu rezidenciju”, rekao je Askan. „ Arhidiocel ima ogromnu biblioteku. Posle njegovog hapšenja trebalo je da bude podeljena između Univerziteta Adopest, Državnog arhiva i Univerziteta Džilman, ali nismo imali vremena da se time pozabavimo.” „I ona je još u njegovoj rezidenciji?” „Mislim da je pod stražom. Ali nije nedostupna nekom ko ima prijatelje na visokim položajima.” Askan se lukavo osmehnuo. „Obići ću je. Veliko ti hvala.” Su Smit je prišao Adamatu u hodniku, dok su žurili ka kočiji. „Da li si išta saznao?” pitao je. „Imam dva traga”, rekao je Adamat. „Uspećemo. Znam da hoćemo.” „Šta je rekao za vicekancelara?” „Izgleda da je pobegao iz zemlje.” Adamat se igrao glavom štapa. „Znao je nešto što mi ne znamo. To golica moju radoznalost.” POGLAVLJE 35 Tamas je zamišljeno sedeo u platnenoj stolici na rasklapanje pred šatorom koji su mu vojnici podigli da bi imao gde da ruča. Poslednji Olemov izveštaj stigao je pre dvadeset četiri sata. Obavestio ga je da love gurlijskog magolomca i kešku konjicu po Bradinom pribežištu. Bacio je zabrinut pogled ka severozapadu. Pitao se zašto Olem nije poslao jutarnji izveštaj. Naredio mu je da šalje dva izveštaja dnevno. Morao je biti do tančina upoznat sa situacijom na zapadnim ravnicama pre nego što napadne kešku vojsku na jugu. Možda je glasnikov konj izgubio potkovicu, ili je poslat s nekoliko sati zakašnjenja. Grizao je unutrašnju stranu obraza. Olem je možda

poražen u bici. Nije znao šta se desilo, ali prekid komunikacije nije mogao biti nešto dobro. „Oleme!” povikao je. „Olem nije ovde, gospodine.” Andrija, jedan od barutnih magova, izašao je iz šatora. Visoki muškarac imao je plavu kosu i rošavo lice. „Proklete mi jame.” Tamas je protrljao slepoočnice. „Koji mi je ovo put?” „Sedamnaesti u poslednja četiri dana.” „Izvini. Pretpostavljam da mi je to prešlo u naviku. Grešim, iako je prokleti telohranitelj manje od godinu dana u mojoj službi.” Andrija je čačkao zube noktom. Okrenuo se da pljune. „Neobično je, gospodine, što nikad niste pobrkali Olema sa Cenkom, kad ga je zamenio posle njegove smrti.” „Sigurno sam ih pobrkao.” Andrija je slegnuo ramenima. „Možda. To je u redu. Cenka mi se nikad nije dopadao.” „Tebi se niko ne dopada.” „Dopadala mi se Erika”, rekao je Andrija, posle kratkog razmišljanja. „Moja pokojna supruga spasla te je vešala u Kezu. Nadam se da ti se dopadala.” „Ne samo zbog toga”, kazao je Andrija. „Imala je izvestan” - zavrteo je rukom - „imala je nešto.” „Znam”, tiho će Tamas. Andrija ničim nije pokazao da je svestan Tamasove nelagodnosti, ako ju je primetio. Naslonio se na pušku i nastavio da čačka zube noktom. „Glasnik dolazi, gospodine.” Tamas je ustao. Protegao se. Trudio se da ne izgleda preterano zainteresovano. Je li Olemov čovek konačno stigao? Morao je da zna šta se dešava na krilu. Nije mogao da se obruši na kešku pešadiju dok mu je Gurlijski Vuk za petama. Sneveselio se. Glasnik koji je pristizao nije bio iz Olemovog odreda. To je bio izviđač Druge brigade, koja je pratila keške pokrete na jugu. Neko ga je sledio. Kad su se približili, Tamas je video da je to žena u sivoj vunenoj odeći i mrkožutoj kecelji. Poznavao je tu uniformu. Nosili su je pratioci keške vojske.

Izviđač je rekao nešto ženi, koja se zaustavila. Prišao je šatoru i salutirao. „Gospodine. Pronašao sam ovu ženu rano jutros. Išla je ka našem logoru. Rekla je da ima vesti i da su hitne.” „I doveo si je meni?” Je li lanac komande prestao da važi? „Nije htela da govori ni sa kim drugim. Znala je lozinke.” „Lozinke?” „Ja sam jedan od vaših špijuna, bezumniče”, rekla je žena na keškom. Imala je promukli glas. Zvučala je krajnje nestrpljivo. Andrija se nasmejao. Tamas ga je ućutkao pogledom. Osvrnuo se ka ostalim telohraniteljima. Andrija je po svoj prilici bio jedini koji je govorio keški, izuzev samog Tamasa. Ostali je nisu razumeli. „Pusti je ovamo.” Žena mu je prišla. Imala je tridesetak godina, vranu kosu, smeđe oči i upale obraze - bila je slika i prilika keške seljanke. Imala je lepu ali zamrljanu haljinu, s blatom na kolenima i laktovima, verovatno od skrivanja u visokoj travi posle bega iz keškog logora. „Da li bi htela da se središ?” „Nemam vremena za sređivanje, ali bi mi piće prokleto dobro došlo.” Prešla je na tako tečan adranski da se Tamas zapitao da li je malopre govorila keški. „Daj joj vode”, rekao je Andriji. „Vina.” Tamas je zakolutao očima, ali je klimnuo. „U redu. Nisam znao da imamo još špijuna u keškoj vojsci.” „Ima ih nekoliko”, rekla je. „Pre sedam nedelja sprovedena je čistka. Izgleda da im je neko dao prokleti spisak imena. Izvukla sam se pukom srećom. Nisam mogla da šaljem izveštaje uobičajenim kanalima. Nedeljama niste dobili ništa od mene. Žao mi je.” Tamas je stavio ruke na leđa i oštro klimnuo. „Drago mi je da si živa.” Kipteo je od besa. To je nesumnjivo bilo delo generala Hilanske. Baciće ga u najdublji deo Dopunskog mora kad sve ovo bude gotovo. Videće koliko dugo može da pliva s jednom rukom. „Šta je toliko važno da si morala da dođeš ovamo?” Žena je uzela mešinu s vinom od Andrije. Ispila je polovinu pre nego što je odgovorila. „Izuzev obaveštajnih podataka koje nisam

mogla da prosledim poslednjih mesec dana? Sinoć sam spavala s generalom Fulikotom. Znate li ko je to?” Tamas je klimnuo. Jedan od Ipilovih zapovednika pešadije. Bio je pristojan starešina za kešku vojsku. Komandovao je brigadom u Gurlijskim ratovima pre dvadeset godina. „U tom slučaju znate da je trezvenjak, poput vas. Pa, sinoć je bio mrtav pijan.” „Zašto?” „Ipil je naredio čitavoj Velikoj vojsci da zauzme položaj na ulasku u Prolaz Surkov.” „Pa? To ne zvuči kao nerazumno naređenje.” „Pa?”, odvratila je žena pre nego što je ispraznila vinsku mešinu. „Pa, Ipil ne misli da može da pobedi. Poslednja dva meseca bio je s vojskom. Sad je podvio rep i pobegao u Kez. General Fulikot i svi ostali dobili su naređenje da se upuste u ono što smatraju samoubilačkom misijom. Ipil im je rekao da će svaki čovek koji bude pobegao s bojišta biti uhvaćen i javno bičevan.” „Imaš li dokaza?” Izvadila je pismo ispod haljine. Ispeglala ga je pre nego što ga je ponudila Tamasu. Na njemu je bio kraljevski pečat Keza. Tamas je otvorio i pročitao pismo. Ipil je naređivao ljudima da pruže otpor. Pretnja na kraju pisma omogućila mu je da čita između redova i da dođe do istog zaključka kao general Fulikot i špijunka: keška vojska je postala samo topovsko meso za usporavanje Tamasa i Deliva. Seo je u stolicu. Duboko se zamislio. „Šta bi mogao da dobije ovakvim potezom?” promrmljao je. „Kežani postavljaju isto pitanje otkad si ih napao za vreme primirja.” Tamas se ponovo našao na nogama. „Ipil je prekršio primirje. On, a ne ja.” „Oficiri ne misle tako. Odonda sam noćivala sa četvoricom viših keških oficira. Nijedan od njih ne misli da je Ipil prekršio primirje. Ubeđeni su da ste vi i Deliv isfabrikovali čitavu stvar da biste upali u Kez i zbacili Ipila s trona.” „Nisam to nameravao.” Odmahnuo je glavom. Zašto je podnosio račune špijunki? Crv sumnje nastanio se u njegovom umu. Ako Ipil

nije napao njegove ljude za vreme trajanja primirja da bi oteo Ka-pel, ko je to učinio? Nije imao vremena za takva razmišljanja. Ipil je imao neki plan ako je odlučio da se liši čitave vojske. Nije bilo važno da li je hteo da natera Ka-pel da probudi Kresimira ili je planirao da se povuče u glavni grad i da iskoristi zimu za podizanje poreza i sklapanje savezništva u Devetki. Morao je brzo da završi ovaj rat. „Javi se generalu Arboru. On će ti naći prenoćište”, dobacio je špijunki preko ramena. „Andrija, dovedi mi konja!” Utrčao je u šator i prelistao mape, dok nije našao onu južnog Adra. Pola sata kasnije ušetao je u Sulemov šator. Kralj Deliva je bio okružen s pola tuceta pripadnika kraljevskog kabala i petoricom generala. „Moramo da razgovaramo”, rekao je Tamas. Sulem je podigao ruku da bi ućutkao gnevni žagor svojih generala i čarobnjaka. „Svi napolje”, rekao je. „Čitaš li keški?”, pitao je Tamas kad su ostali sami. „Čitam.” Predao mu je Ipilova naređenja generalima. Sulem je dva puta pročitao pismo i pregledao pečat. „Može li moj privilegovani da proveri autentičnost pisma?” „Samo izvoli.” „Vivija!”, pozvao je Sulem. Privilegovana kože boje karamele ušla je u šator i uzela pismo. Udaljila se posle kraćeg razgovora. Tamas se ushodao šatorom. Mozak mu je grozničavo radio. Na kraljevskim pečatima uvek je postojao slabi trag magije, sličan odbrambenim činima. Omogućavao je generalima da na bojnom polju provere autentičnost spisa. Tamas ga je osetio, ali je Sulem morao da postupi u skladu s ratnom procedurom. „Ovo su reči očajnika”, rekao je Sulem. „Trebalo bi da budeš zadovoljan.” „Pokušava da dobije u vremenu. Zna da nećemo preći u Kez dok pada sneg.” „Pa šta i da je tako? Moja vojska je dosad opustošila Ambersko prostranstvo. Povući će se u Alvejšen, u kom će prezimiti i oštriti bajonete. U proleće ćemo slomiti sav preostali keški otpor.”

Tamas je prestao da šparta. Još nije želeo da ispriča kralju za Kresimira i Ka-pel. Niti je mislio da je Sulem zabrinut zbog brudanijske vojske koja je zaposela Adopest. „Mogao bi da sklopi neki savez. Ovaj rat će se produžiti unedogled ako se Starland ili Novi svrstaju uz njega.” „Novi se ne bi usudio”, rekao je Sulem i odmahnuo rukom. Vivija je ušla u šator. Vratila je pismo Sulemu. „Ipilovo je”, rekla je i izašla. Tamas je prišao stolu nasred Sulemovog šatora. Gurnuo je nekoliko mapa i pisama. Spustio je svoju mapu južnog Adra na sto. Ispeglao ju je. „Neću dozvoliti da se ovaj rat produži.” „Imaš li plan?” Sulem je radoznalo prišao stolu. „Kežani će se najverovatnije okupiti ovde i pripremiti za sukob s nama”, kazao je Tamas. Pokazivao je na severni ulaz u Prolaz Surkov. „Na manje su od pola dana ispred nas. Predlažem da marširamo noćas dvostrukom brzinom i čitavog sutrašnjeg dana da bismo ih zatekli nespremne.” Kralj se namrštio. „Želiš da ih sprečiš da se utvrde na odbrambenim položajima u Prolazu Surkov?” Tamas se osmehnuo. „Uradiću mnogo više od toga.” POGLAVLJE 36 Kad je Adamat naložio kočijašu da ih odveze u Barutnu kompaniju Flering na zapadnoj strani Adopesta, nije očekivao da će ga put odvesti iz grada, duboko u seoske predele. Su Smit i on iskrcali su se iz kočije u tri sata po podne, dan nakon posete Askanu. Pogledima su proučavali okruženje. Hemijska kompanija je bila na kraju zemljanog puta, nekoliko kilometara od glavne saobračajnice. To je bila skupina od dvadesetak zgrada različite veličine, podignutih na priličnoj udaljenosti, na širokom polju.

Reka je proticala sredinom kompleksa, obezbeđujući energiju za fabriku. Pored reke, na nekoliko stotina metara od ostalih kuća, bila je crna mrlja, na kojoj su se nazirali obrisi temelja zgrade. Ukazivala je na opasnosti pravljenja baruta. Adamat je krenuo ka najvećoj zgradi. Ispred nje ga je zaustavila žena s musketom skraćene cevi. Bila je za pola glave viša od Adamata. Imala je bokserska ramena. Duga smeđa kosa pokrivala joj je oči. Naslanjala se leđima na ulazna vrata. Oborila je cev oružja ka tlu. „Mogu li da vam pomognem?” Batina joj je visila za pojasom. Adamat se zapitao da li je ona jedini stražar. Nije verovao u to. Kompanije kao što je ova imaju ljude koji štite njihove tajne od konkurencije. „Tražim Fleringa starijeg”, rekao je Adamat. „Jeste li zakazali sastanak?” „Nisam.” „Šta želite?” „Želim da popričam o hitnoj stvari s njim.” „A to je?” „O tome ću razgovarati s Fleringom.” Žena je nakrenula glavu. „Pogledaću da li ima vremena da vas primi. Ko ga traži?” „Inspektor Adamat.” „Ovde ste iz državnih razloga?” „Tako je.” „U tom slučaju idite i ne vraćajte se dok ne zakažete sastanak. Ili se vratite kad okupite dovoljnu silu. Nećemo da šenimo pred vama zbog idiotskih pravila.” Idiotskih pravila? „Mislite da sam vladin inspektor?” „To ste upravo rekli.” Adamat se zakikotao i zategao sako. „Ne, ne. Nisam takva vrsta inspektora. Ja istražujem pokušaj ubistva.” „I mislite da će vam ta priča pomoći da uđete?” Žena ga je sumnjičavo odmerila i malo podigla cev skraćene muskete.

„Mislim da smo počeli ovaj razgovor na pogrešan način”, rekao je Adamat. Podigao je ruke u gestu pomirenja. „Moram da razgovaram s Fleringom o njegovom eksplozivnom ulju.” Skraćena musketa sad je nišanila Adamatove grudi. „Pa, u tom slučaju sigurno nećete ući.” Su Smit se hitro postavio između Adamata i oružja. „Spustite oružje”, zagrmeo je. „Baš me briga koliko si veliki, neću. „Spusti ga dole.” Su Smit je zakoračio prema njoj. „Su Smite, u redu je, ne moramo da zaoštravamo situaciju.” Žena je spustila cev skraćene muskete. „Jeste li rekli Su Smit? Mislite na boksera?” „To sam ja.” Su Smit je gotovo režao. „Je li to problem?” Usne su joj se razvukle u osmeh. „Ujka Su Smite! To sam ja, Mala Fleringova. Flering Pesnica je moj otac.” Su Smit je opustio pesnice. „To je taj Flering?” Zafrktao je. „Mnogo si porasla, Mala.” Još šire se osmehnula. „Koliko je prošlo, deset godina? Ljudi odrastu za to vreme. Nisam videla nikog iz starog društva otkad nas je tata preselio ovamo da bismo pokrenuli posao s barutom.” „Nikad ne bih pomislio da je Flering hemičar”, rekao je Su Smit. „Mama obavlja najveći deo manuelnog posla. Tata meša - pa, bolje reći mešao je. Pre dve godine je izgubio obe šake u eksploziji. Nadzire desetak miksera i upravlja fabrikom dok je mama u Fatrasti.” Adamat je stao pored Sua Smita. Naslonio se na štap. „Mislite li da bismo mogli da se vidimo s vašim ocem?” „Ne donosite nam nevolje, je li tako, Su Smite?” Su Smit je pogledao Adamata, koji je dobovao prstima po glavi štapa. Nije mogao da odgovori. Ako je Flering pravio eksplozivno ulje, mogao bi biti saučesnik u pokušaju Rikardovog ubistva. Nije morao da otkriva sve karte. Odmahnuo je glavom. „Samo sledimo trag. Verovatno nećete više imati posla s nama.” Fleringova je klimnula i otvorila dvokrilna ulazna vrata. „Pazite šta pipate”, rekla je, „ne držimo mnogo baruta u glavnoj zgradi, ali višak opreza nije naodmet.”

Ušli su u ono što je nekad bila ogromna štala, kadra da udomi skoro stotinu konja. Boksovi su bili puni sirovina. Natpisi belom kredom upućivali su na robu uskladištenu u njima. Prošli su pored desetina boksova punih buradi i kutija sumpora, šalitre, ćumura, glicerina, azotne kiseline. I sva roba je oblagana piljevinom i slamom. „Ovo mesto izgleda izuzetno nebezbedno”, prokomentarisao je Adamat. „Sve sastojke držimo odvojeno”, rekla je Mala Fleringova. „Nijedan nije opasan kad je odvojen od ostalih.” „Ima mnogo slame. Ona očas plane.” „Nikakve vatre ne smeju da se pale pedeset metara naokolo. I radimo samo za videla.” Adamat je primetio da je ostavila pušku napolju. Izgleda da su bili prilično oprezni. „Šta možete da mi kažete o eksplozivnom ulju?” „Prepustiću to tati”, kazala je. Stala je pored jednog boksa. Dala im je znak da uđu u improvizovanu kancelariju. Starac je sedeo u premaloj stolici u uglu. Bio je poguren, sedokos, ali su mu ramena bila za pola šake šira od Su Smitovih. Na zidu je bio veliki prozor. Čovek se naginjao nad knjigu. Adamat je odmah zapazio njegove šake - ili, bolje reći, njihovo odsustvo. Ogromne ruke su se završavale gvozdenim umecima. Na jednoj je bila dvostruka kuka za hvatanje, a na drugoj ravan komad čelika u obliku vesla. „Tata, imaš goste”, povikala je Mala Fleringova. „Tata!” Odmerila je Sua Smita i Adamata smernim pogledom. „Tvrd je na ušima.” „ A?” Krupajlija se osvrnuo ka njima. Ustao je kad je video nepoznate ljude. Adamat zamalo nije ustuknuo. Flering stariji - Flering Pesnica - bio je ogroman. Bio je mnogo viši od Adamata. Čak je i Su Smit izgledao prosečno u poređenju s njim. Leva strana lica bila mu je izgorela i posuta ožiljcima. Osmehnuo se. „Je li to Su Smit?”, zabrundao je. „Pesnice”, rekao je Su Smit, s naklonom. „Pesnica?” Flering je mahnuo rukama bez šaka u pravcu Sua Smita. „Ne toliko u poslednje vreme. Ispustio je otegnuti, gotovo mehanički kikot.

Dvojica krupajlija su se pozdravili. Adamat se predstavio. Flering stariji je poveo čitavu grupu iza ugla, do dela zgrade u kom su boksovi uklonjeni da bi se oslobodio prostor za sedenje. Tu je bilo nekoliko kauča, fotelja i ulaz u ledeni podrum, u koji je zamakla Mala Fleringova, samo da bi se ubrzo pojavila s bocom. Svima je poslužila ohlađeno vino dok je njen otac govorio. „Eksplozivno ulje”, rekao je krupajlija, odmahujući glavom. „To je bilo naše prvo veliko otkriće. Dobro nam je išlo. Napravili smo specijalizovani barut za Adransku vojsku i za Trgovinsku kompaniju ’Brudanija-Gurla’. Mislili smo da će nam eksplozivno ulje pomoći da se bezmerno obogatimo.” Adamat se ukočio na pomen Klermontove kompanije. „Poslujete s Trgovinskom kompanijom?” „Svi to rade”, rekao je Flering. „A vi ste naivni ako mislite da nije tako. Ta kompanija je naš najveći snabdevač salitrom. Imamo i drugih izvora sirovina, naravno, ali ona kontroliše gotovo sav uvoz. Gde sam ono stao? O, da. Eksplozivno ulje.” „Možete li mi reći nešto o njemu?” „Hm?” Adamat je glasnije ponovio pitanje. „To je tečna mešavina...” - Flering se ućutao - „Pa, neću vam odati naše trgovačke tajne.” „Razumem”, staloženo će Adamat. „Koliko toga mi možete reći, ne odajući previše? Da li eksplodira slično kao barut?” „To je veoma brz eksploziv. Mnogo je razorniji od baruta. I nije potrebna velika količina. Staklena lopta, ili cev, ne veća od mog patrljka” - Flering je mahnuo jednom rukom - „dovoljna je za razbijanje kamena. Planirali smo revoluciju u rudarstvu. Ambiciozni plan nije uspeo.” Nije morao da bude inspektor da bi uočio užasno upadljivi jaz između „bezmerno obogatimo” i „nije uspeo”. „Šta se desilo?”, pitao je Adamat. „Imali smo hemičara Borina na platnom spisku”, kazao je Flering. „Finog i veoma pametnog momka. Mislio sam da bi bio dobar muž za Malu.”