Jesenja republika - Brian McClellan

Konačno je spustio pogled na voštanu figuru u prašini. Prepoznao je lice, od krhke brade i zlatne kose, do ružne crne jame umesto oka. Kamen veličine Tanijelove pesnice bio je nasred grudi voštane figure. Duga igla joj je štrčala iz glave. Nežno je sklonio Ka-pelinu glavu sa svog ramena. „Vreme je”, rekao je. Upitno ga je pogledala. Nakratko se zapitao kako bi njen glas zvučao da je mogla da govori. Poljubio ju je u čelo i ustao. „Moram da ubijam zemljake.” Tanijel se posle ponoći tiho spuštao planinskom padinom. Noć je bila mračna. Oblaci su skrivali mesec u prvoj četvrti. Čitavo telo mu je drhtalo od napornog silaska. Napredovao je veoma polako da ne bi pomerao šljunak ili isterao sitne životinje iz skrovišta. Oči su ga bolele od zahtevnog škiljenja u pomrčini. Nosio je musketu koju je poneo u ludom bekstvu iz keškog logora. Bila je njihovo jedino oružje. S bajonetom će mu biti od male koristi, izuzev kao koplje, pošto nije imao municije, niti baruta. Ostavio je koporan kod Ka-pel, da srebrna dugmad ne bi opomenula neprijatelja na izdajničkoj mesečini. Iz istog razloga je obmotao kopču na kaišu kožom. Odsustvo baruta ga je žestoko pogađalo. Jedna doza crnog praha bi mu izoštrila čula i dozvolila da jasno vidi u mraku. Otupela bi bol u kostima, leđima i stopalima. Obdarila bi ga snagom i brzinom, tako da bi obračun s dvanaestoricom bio... Pa, svakako ne bi bio lak. Ali ne bi bio ni nemoguć. Čučao je na planinskoj padini proučavajući plen. Odred adranskih vojnika utaborio se u senci tri metra visokog vodopada. Leđima su se naslanjali na plitku udubinu na zidu litice. Jedan vojnik je stražario povrh vodopada. Tanijel je, posle nekoliko minuta pažljivog posmatranja, uočio drugog stražara, ispod logora, tridesetak koraka niz dolinu. To je bio dobar odbrambeni položaj, koji se nije mogao obići s boka. Ali Tanijel neće nikoga obilaziti. Ne dok je sam. Vodopad će biti jedino što će maskirati njegovo približavanje.

Smetalo mu je što ne vidi u mraku, ali je duže od nedelju dana planirao zasedu. Do tančina je poznavao teren. Ovo je bilo jedno od pola tuceta mesta na kom su izvidnici mogli da se utabore u dolini. Predvideo je i gde će postaviti straže. Njihove plave uniforme teško su se razaznavale u mraku. Odavala ih je srebrna dugmad. Grizla ga je savest. Odrastao je među ovim muškarcima i ženama - možda ne s ovima koji su ga lovili, ali sigurno s njihovim sabornima. To su njegova braća i sestre. Zašto ga, u tom slučaju, love s vazdušnim puškama? Samo bi Hilanska mogao da se dočepa tolikog broja vazdušnih pušaka u Adru. Samo bi on mogao da pronađe ovoliki broj dovoljno odanih adranskih vojnika spremnih da krenu u lov na barutnog maga. I ranije sam ubijao adranske vojnike, podsetio je sebe. Pobio je pogane jaružare koje je generalica Ket poslala na Ka-pel. Mogu to opet. Šljunak se pomerio pod njegovom nogom dok je silazio s vrha vodopada. Stražarkina glava se blago pomerila. Podigla je cev vazdušne puške. Tanijel je zastao. Plitko je disao. Činilo mu se da je prošla večnost dok nije spustila cev puške ka tlu i okrenula glavu ka istoku. Osmatrala je dolinu. Zagazio je u potok. Hladna voda je uticala kroz rupu na čizmi. Lakim korakom je napredovao ka stražarki. Pokušao je da skine bajonet s muskete. Hladni znoj mu je tekao niz vrat. Bajonet se nije mrdao. Upro je snažnije, ali bez uspeha. Borio se sa sve jačom panikom. Mogao je da to uradi i golim rukama, ali će zbog odsustva oružja sve biti riskantnije i ličnije. Pažljivo je spustio musketu na obalu potoka i napravio tri duga koraka napred. Stavio je ruku oko njenog grla i prislonio drugu na osnov kičme. Pritisnuo je rukom da bi prekinuo dotok vazduha i krvi u mozak. Tiho je zakrkljala i ispustila pušku, koja je zakloparala i pala u potok. Tanijelovo srce poskočilo je zbog te buke. Gledao je preko njenog ramena na logor, da bi uočio znake uzbune dok je brojao u glavi.

Dvadeset sekundi za gubitak svesti. Četiri minuta da bi bio siguran da je nastupila smrt. Prestala je da očajnički grebe posle samo osam sekundi. Nastavio je da broji. Sklopio je oči kad mu je postalo jasno da uzbuna neće biti podignuta. Zašto bi poštedeo bilo kog od ovih vojnika koji ga love? Ako makar i jedan od njih živ dočeka jutro, uzbuniće četu koja je dole u dolini. Dve stotine ljudi će krenuti na Tanijela. Na Ka-pel. Stražarka je prestala da se opire u osamnaestoj sekundi. Tanijel nije popuštao stisak. Privio ju je uza se. Tamas je to zvao smrtonosnim zagrljajem. Osećao je vlagu na obrazima. Sećao se kako je ne tako davno, u planinama daleko na istoku, držao na nišanu najboljeg prijatelja, osuđenog na smrt zato što je bio privilegovani. Pustio je ženu posle trideset sekundi. Bes mu nije davao dovoljno snage. Sačekao je da omlitavi u njegovim rukama. Spustio ju je na obalu potoka tek kad je načisto omlitavela u njegovim rukama. Položio je šaku na njena usta i registrovao plitko disanje. Prokleo je sebe zbog slabosti i brzo zaobišao logor. Zastao je jednom kad se usnuli vojnik promeškoljio i promrmljao nešto nerazumljivo. Okrenuo se i nastavio da spava. Tanijelu je krv bubnjala u ušima. Njegov prvobitni plan bio je u najboljem slučaju veoma tanušan. Nameravao je da ukloni stražare i da pobije vojnike u snu. Plan je bio brutalan ali delotvoran. Šta će sad? Ujutru će se probuditi i shvatiti da su napadnuti. Znaće da su ga pronašli. I šta će postići ovim prepadom? Ništa. Hodao je užurbanim i neopreznim korakom dok se približavao drugom stražaru s leđa. Kamen se okrenuo, a šljunak pomerio. Glasno je opsovao. Muškarac se okrenuo ka njemu s pitanjem na usnama. Tanijel je pojurio napred i udario vojnika pesnicom u vilicu. Zgrabio ga je za prednji deo uniforme i prihvatio vazdušnu pušku u padu. Čovek se sručio na tle. Tanijel je osmotrio čoveka pod svojim nogama kad je mesec nakratko izvirio iza oblaka. Stražar je imao meke, mlađahne crte,

nenačete višegodišnjim pohodima. Nije imao više od osamnaest godina. Da li je regrut? Podigao je njegovu vazdušnu pušku. Prešao je prstima preko nje. Imala je dugu glatku cev, za razliku od muskete, s mehanizmom za okidanje umesto kremena i obli rezervoar za vazduh umesto kundaka. To je bilo strašno oružje za barutnog maga. Skupoća i nepouzdanost sprečavali su ih da postanu brojnije oružje u keškoj vojsci. Tamas ih je zabranio u Adru. Mogao je lako da slomi mehanizam vazdušne puške, ali je hteo da pošalje poruku. Podigao je ruke ka noćnom nebu. Gledao je mesečinu između prstiju. Setio se ubijanja onih adranskih vojnika - jaružara. Sećao se kako je stavio ruku u čovekova usta nakon što je pričao o silovanju Ka-pel i kako je stiskao prste oko njegovih zuba, cimao i vukao. Sećao se kako su se tetive na čovekovoj vilici pokidale dok mu je čupao vilicu. I učinio je sve to bez baruta. Samo zahvaljujući besu i Ka-pelinoj čudnoj magiji, koja ga je mamuzala. Zgrabio je cev vazdušne puške obema rukama. Savijao ju je. Polako je popuštala. Savio ju je pod pravim uglom. Mišići su mu vrištali zbog silne snage neophodne za taj poduhvat. Odšunjao se natrag u logor. Našao je juteni džak i pokupio sve vazdušne rezervoare. Pokrao je svu hranu i pribor. Dobavio je nož, mač i dovoljno hrane za Ka-pel i sebe za mesec dana. Ostavio ih je usnule na prostirkama. Probudiće se ujutru - ili kad stražari dođu sebi - i shvatiti da su pokradeni. Nasred logora, odmah pored vatre, zateći će urednu gomilu od jedanaest vazdušnih pušaka. I svaka cev biće savijena u obliku slova L. POGLAVLJE 7

Nila je čekala severozapadno od adranskog logora. Haljina joj se ovlažila od trave. Veo oblaka skrio je zvezde iznad njene glave. Osećala je da je potpuno sama u divljini, uprkos hiljadama logorskih vatri na jugoistoku i Boovog toplog tela pored nje. Znala je da bi danju videla ravnice južnog Adopesta, koje su se pružale sve do prostrane Crne katran šume, koja se naslanjala na planinski lanac Čarvud Pajl na zapadu. Istočno je bilo Dopunsko more, a na jugu Adranske planine, koje su razdvajale Adro od Keza. Neko joj je rekao da ih u Adru zovu Adranske planine, a u Kezu Kresimove. Protrljala je šake da bi ih ugrejala. Pitala se kako se ove planine zovu na mapama van Adra i Keza. Napadala je jesenja studen. Lišće će uskoro opasti s drveća. Sva njena odeća je bila u kočiji koja je ostala u adranskom logoru. U njoj je bio leš ubice istopljenog lica. „Hoćeš li pomoći Adamatu da pronađe sina?”, pitala je. Shvatila je, čim su joj te reči prešle preko usana, da Bo ne bi oklevao da sakrije istinu od nje ako bi bio spreman da laže Adamata. Bo se promeškoljio. Izvukli su se iz logora bez mnogo problema, pomoću nekog čarobnjačkog trika. Prošli su pored vojnika na straži kao da su nevidljivi. Odonda nije mnogo govorio. „Držim svoju reč”, rekao je Bo s blagim oklevanjem i ne bez izvesnog kajanja. Nije to želeo. „Misliš da nije trebalo da povedeš Adamata i Oldriča”, tiho će Nila. Samo je frknuo. „Naravno da to mislim. Samo su iskomplikovali situaciju. Istina je da su nam obezbedili sastanak s Hilanskom, ali sam samo zalud ugrozio njihove živote i otežao naše delovanje. Mogao sam da se sam ušunjam u logor, da stavim nekoliko ključnih ljudi na muke, iznudim informacije i izađem.” Čudila se kako je Bo u istoj rečenici izražavao žaljenje što je ugrozio živote nekih ljudi i govorio o mučenju nevinih vojnika. To dvoje se isključivalo u Nilinom umu. Pa, ipak je mislila kako je Bo dobar čovek. Da li je grešila, ili je situacija bila komplikovanija? Bo je prezrivo odmahnuo rukom, kao da odgovara na nešto što nije rekla. „Sad mu više niko ne može nauditi?”

„Jesi li siguran?” „Nestanak zatvorenika je sigurno otkriven”, kazao je Bo. „Potere bi već špartale po okolini da je Hilanska hteo da diže galamu zbog toga. Možda konjanici jašu za pukovnikom Ejtanom. Ne verujem. Hilanska će gurnuti čitav incident pod tepih. Možda nema vremena ni ljudstva za organizovanje potrage.” Nagnuo je glavu ka Nili. Učinilo joj se da je uočila senku osmeha na njegovom licu. „A možda je ubica istopljene glave obeshrabrio progonioce.” Nila je pročistila grlo. Nije želela da govori o tome. Jame mi, nije želela da se seća toga. Pomisao na čovekovu lobanju koja se urušava ispod njene plamteće šake proganjaće je mesecima u noćnim morama. Stresla se od jeze. „Za čim tragamo u ovom času?” „Za špijunima”, rekao je. Morala je da se namršti. „Špijunima? Ovde? U mrklom mraku!” „Ne gledaj logorske vatre. I s ove razdaljine mogu da ti oštete noćni vid.” Želela je samo jedno: da pronađe neko toplo mesto za spavanje. Zubi su joj cvokotali. Prišla je Bou. „Stojimo usred nigdine. Zašto bi špijun prošao ovuda?” „Da bi zaobišao straže”, odvratio je Bo. Videla je senku njegove ruke dok je pokazivao. „Dole je logor Hilanske. A tamo”, rekao je, pokazujući ka jugu, „desetak kilometra dalje je logor Kežana. Iza njih je Kez. A tamo su” - pokazao je na severozapad - „Adomova krila, plaćenička vojska u službi Adra.” „Drže se na odstojanju, dok im se poslodavci međusobno tuku?” „Upravo tako”, rekao je Bo. Zvučao je zadovoljno. Hilanska verovatno ne veruje svojim ljudima zbog rascepa u vojsci. Njegov špijun neće krenuti na jug, već verovatnije na sever. Pretvaraće se da je kurir na putu za Adopest. Napustiće drum nekoliko kilometara severno od logora i krenuti u ovom pravcu da bi otišao u keški, adranski ili plaćenički logor, u kom će se sresti s osobom za vezu.” „Otkud to znaš?” Bo se zakikotao. „Odrastao sam na ulici, a zatim u domaćinstvu feldmaršala Tamasa. Prošao sam obuku u strateškom razmišljanju, koja nedostaje najvećem broju privilegovanih. Prestani da me zapitkuješ i otvori treće oko.”

Većina ljudi s magičnim moćima mogla je da koristi treće oko da bi se zagledala u Drugo. Dozvoljavalo im je da vide tragove koje je magija ostavila na svetu i da vide druge osobe s magičnim moćima. To je bilo prvo što je naučila od Boa: da baci pogled iza stvarnosti kako bi videla magiju u njenoj pozadini. Nekoliko puta je plitko udahnula i napola spustila kapke. Usredsredila se na mišiće oko očnih jabučica. Proces se nije mnogo razlikovao od ukrštanja očiju. Preplavila ju je mučnina. Zamalo se nije presamitila u struku. Naterala je sebe da izdrži i da otvori oči do kraja da bi se zagledala u Drugo. Videla je mutan svet, kao da ga posmatra kroz debeli veo. Raspoznavala je obrise krajolika, čak i u tami, ali joj se činilo da je ovlašno nacrtan, kao umetnička skica, i obojen pastelnim bojama. Okrenula se prema adranskom logoru. Na trenutak joj se učinilo da se broj logorskih vatri udvostručio. To je bio sjaj obdarenih u Drugom. Čitav logor je nalikovao na svetlosnu mrlju. „Mislim da ću povratiti”, rekla je. Bo ju je presekao kad joj je šapnuo u uvo: „Ne prepuštaj se mučnini. Postepeno će se smanjivati.” „Da li ćemo ovako primetiti špijuna u tami?” „Da.” „Misliš li da će špijun biti privilegovani ili obdareni?” „Neće biti privilegovani”, rekao je Bo. „Verovatno obdareni. Veliki broj špijuna je takav. To im daje prednost. Nije važno, čak i ako ne bude bio.” „Otkud to?” „Barutni magovi ne mogu da vide obične ljude u Drugom. A ne mogu ni obdareni.” „Ali privilegovani mogu?” „Da. Mada su njihovi odrazi veoma nejasni. Ako je privilegovani lomača, a obdareni lampa, obična osoba je svitac. Njihova boja u Drugom biće tako slaba da ćeš najverovatnije pomisliti da je tvorevina tvoje mašte.” Pogled usmeren na Drugo počeo je da izaziva tegobe. Oči su joj se osušile. Osetila je početke glavobolje iza slepoočnica. „Kakvu korist mogu imati od ovoga?”

„Potrebno je oštro oko”, rekao je Bo. „I vežba.” „Dosta mi je ovoga, ako je ovo vežba.” „Oduvek sam mrzeo vežbanje”, kazao je Bo. Njegov glas joj je grejao uvo. „Ali ono te čini boljim, pametnijim i čvršćim od ljudi koji bi želeli da ti naude. I kad si privilegovan... to se odnosi na sve ljude.” Nilina nutrina se zgrčila. Kako iko može da trpi ovako nešto duže vreme? Sama pomisao na to terala je na povraćanje. „Sećaš li se koliko si mrzela lorda Vetasa?” Zamalo što nije skrenula pogled s Drugog. „Sećaš li se kako te je nagonio da se osetiš bespomoćnom?” šaptao je Bo. „Sakupi svu tu mržnju i bes. Napravi loptu od nje i odbaci je od sebe. Ne žvaći je - to će te samo ispuniti ogorčenjem. Gurni je u stranu i koristi kao podsetnik, zašto ne želiš da se ikad osetiš bespomoćnom. Posluži se svojom slabošću i načini od nje svoj oslonac. Bićeš moćna privilegovana, Nila. Moćnija od svih koje sam upoznao. Moćnija od mene. Ali moraš da radiš na tome.” Nasmejala se i zamalo nije izgubila koncentraciju. Biće moćna? Moćnija od Boa? To je bila smešna pomisao. „Koliko si ti moćan?” „Prilično. Imam svojih slabosti, ali ih nadoknađujem lukavstvom.” „To ne zvuči pošteno.” „Pošteno je lagati i obmanjivati kad ti je život na kocki. A uvek je, kad si u kraljevskom kabalu. Jednog dana bih možda postao starešina kabala. Pogotovo nakon što sam naučio izvestan broj... tajni.” „Kakvih tajni?” „Tajni drevne magije. Poput savijanja Drugog, tako da me privilegovani ili obdareni ne mogu videti.” „Ko te je tome naučio?” U njegovom glasu bilo je izvesne veselosti. „Veoma stara žena. Naučila me je mnogo čemu. Verovatno bi za nju bilo bolje da nije. To joj se na kraju obilo o glavu.” Nastavio je posle kraće pauze: „Trebalo bi da znaš još nešto o privilegovanima.” „Samo još nešto?” „Ovo je prilično... lično.” Njeno srce je preskočilo jedan otkucaj. Pitala se kad će ova tema iskrsnuti. „Ah?” Upravila je treće oko na tamni prostor severno od

adranskog logora. Tragala je za svim što je moglo predstavljati pokret. Zahvalila je bogovima u sebi što Bo ne može videti da joj obrazi crvene. „Imaćeš nagone.” „Kakve nagone?” To je bilo glupo pitanje. Znala je na šta misli. Bo je nastavio poslovnim tonom. „Poželećeš da odvučeš sve u krevet. Privilegovani se od stalnog kontakta s Drugim napale kao jeleni u teranju. To utiče na muškarce i žene podjednako, iako žene obično bolje kontrolišu taj nagon.” „A ako ih ne budem imala?” „Imaćeš ih.” „Imaš li vode?” „Izvoli.” Spustio joj je čuturicu u ruke. „Zatvori treće oko. Onesvestićeš se.” Shvatila je da joj čitavo telo drhti od napora izazvanog gledanjem u Drugo. Zatvorila je treće oko i zahvalno nategla čuturicu. Obratila se Bou kad je utolila žeđ: „Da li si imao mnogo žena?” „Nekoliko.” „Čula sam priče o privilegovanima...” „Većina je verovatno tačna.” Ućutao se. Osećala je da je posmatra. „Nila, ako večeras ili sutra uveče uhvatim špijuna, moraću da ga mučim.” Laknulo joj je što je promenio temu, ali samo na trenutak. „Da li ćeš morati?” „Potrebne su mi informacije.” „Zar ne možeš da magijom dođeš do njih?” „Voleo bih da je tako.” „Nema drugog izbora?” „Ja nisam dobra osoba. Nijedan privilegovani nije.” Nili se nisu dopale implikacije te tvrdnje. „Trebalo bi da postanem privilegovana.” „Ti jesi privilegovana. Iako si tek počela obuku.” „I moraću da činim mnogo toga groznog da bih preživela na ovom i ovakvom svetu?” „Već si to radila. I radićeš ubuduće.”

Setila se lepljive krvi među prstima i kako se napadačeva lobanja topila pod njenom rukom kao zagrejani vosak. „Drugi put za isto toliko minuta rekao si mi šta ću na kraju učiniti. Da li me toliko dobro poznaješ, privilegovani Borbadore?” Osetila je nežni dodir njegovih prstiju u rukavicama na obrazu. Povukao je ruku. Neko vreme su sedeli u tišini i slušali hujanje vetra na otvorenom polju. Sova je huknula u tami, nedaleko od njih. Bo je iznenada ustao i skinuo sako. Prebacio ga je preko njenih ramena. „Dobro mi je”, rekla je. „Čujem kako ti zubi cvokoću.” Videla je bele rukavice privilegovanih. Isticale su se u crnilu noći dok se spuštao nizbrdo. Otvorila je treće oko, uprkos mučnini. Da li je dodirivao Drugo? Boja njegovog tela u Drugom gotovo ju je zaslepela sjajem. Raširio je ruke. Čekala je da vidi još nešto. Ali on je samo stajao na istom mestu, nasuprot vetru. „Bo!”, prosiktala je. Uspeo se uz brdo do nje. „Hmm?” „Videla sam ga! Uočila sam pokret.” „Gde?” „Na jugoistoku. Kretao se u udubini između brda. Bolje rečeno - mislim da sam ga videla. Možda...” „Ne.” Bo je zvučao neveselo. Čula je kako pucketa prstima. „I ja sam ga video. Ostani ovde.” Krenuo je u pravcu u kom je ona videla najmekši sjaj u Drugom. U tami je koračao sa samouverenošću čoveka koji se kreće po dnevnoj svetlosti. Nekoliko puta je nervozno udahnula. Osećala se još usamljenije u vetrovitoj tmini. Upravila je pogled ka adranskom logoru. Gledala je daleki žar vojničkih vatri i opet poželela da je ispod jorgana, u toploj i sigurnoj postelji. Bo bi rekao da za privilegovane nema sigurnog mesta. Je li joj rekao da ostane ovde kako bi je poštedeo užasa posmatranja mučenja nekog sirotana? Ili zato što je mislio da je slaba? Možda iz oba razloga.

Rekao joj je da je privilegovana. Ne srne biti slaba ako želi da opstane u ovakvom svetu. Očekivanja okoline prate magijsku moć. Ljudi će očekivati od Nile da je koristi - za kralja, otadžbinu ili sticanje imetka. I pokušaće da je iskoriste. Pitala se da li će joj novostečena moć otvoriti apetite. Ne samo seksualne nagone o kojima je govorio Bo već i apetit za bogatstvom, poslugom i vlašću. Taj strah ju je opsedao. Šta može da uradi? Da pobegne u neku daleku zemlju i da se nada da će proći neprimećeno? Ili da nauči da kontroliše svoju magiju i da prihvati moć koju ova donosi sa sobom? Nije htela da bude zla osoba, ali Bo je govorio o privilegovanima kao o ljudima bez izbora. Osećala je da je rat u njoj započeo i da će od njegovog ishoda zavisiti kakva osoba će postati. Shvatila je da i u Bou besni isti rat. Ustala je. Bo je prelazio sledeće brdo. Udaljavao se. Otvorila je treće oko, ali više nije mogla da opazi sen koja se kretala u Drugom. I Bo je bio skriven, zaklonjen trikom o kom je malopre govorio. Zatvorila je treće oko i krenula za njim, posrćući u mraku. Stigla ga je do pola kilometra i uganula članak. Dohramala je do mesta na kom je čučao u visokoj travi. Osećala je žestinu s kojom je pogledom pretraživao tamu. Podsećao ju je na pećinskog lava u potrazi za plenom. Prošaptao je ne okrećući glavu: „Šta je bilo?” „Trebalo je da ostanem s tobom.” Oklevao je. „Jesi li sigurna?” „Jesam.” „Dobro je. Nepoznati ide u našem pravcu. Ne dodiruj Drugo - saplešću nepoznatog zemljom i sapeti vazduhom, ali će moja magija biti zaklonjena od svakog obdarenog koji nas možda motri. Ne znaš kako se to radi, stoga ne mrdaj dok ga ne sredim.” Kleknula je pored Boa. Kolena su joj se ovlažila od trave. Na osnovu Boovog položaja pretpostavila je da se špijun kreće jarugom između dva brda. Ništa nije videla. Čekala je da Bo stupi u akciju. Nije dugo čekala. Naglo je podigao ruke, dve senke u noći. Učinilo joj se da je videla iskru na mestu na kom su mu prsti zaplesali. Čula je krik u jaruzi ispod njih. Naglo se prekinuo. Bo je skočio. „Hajdemo!” Teturali su se nizbrdo. Bo je ispružio ruke. „Ne mrdaj, prokletniče. Nikud ti ne ideš.” Čuli su muklo stenjanje. Okolina

se iznenada osvetlila zahvaljujući zraku slabašne svetlosti sličnoj lampi s vizirom. Izvirala je iz Boovog ramena. Nila je videla da se čarobnjak bori sa sitnom prilikom. „To je samo dečak!” omaklo joj se. Da li su uhvatili pogrešnu osobu? Nevinog glasnika, ili dobošara koji je odlučio da pobegne iz logora? Bo ju je oštro pogledao i okrenuo dečaka na leđa. Momčić se bacakao na tlu kao riba na suvom, ruku i nogu svezanih nevidljivom magijom. Nije imao više od dvanaest godina. Imao je uski nos i dugu smeđu kosu, vezanu na potiljku. Nosio je crnu uniformu, iste takve dokolenice, čizme i koporan. Bo je ustao. Upro je prstom u dečaka kao da je pritiska muvu o zemlju. Činilo se da sa zadovoljstvom posmatra dečaka, koji se bacakao nekoliko minuta sa sve manje snage. Nila je prišla Bou. „On je samo dečak”, šapnula mu je. „Znam.” „Da li ćeš ga mučiti?” „Ako budem morao.” „I ti si nekad bio dečak.” „I morao sam da naučim kad je vreme da odrastem.” Stresla se od tih hladnih reči. „Pusti me da se prva okušam s njim.” Nekoliko puta je zatreptao pre nego što je velikodušno pružio ruku ka dečaku. „Samo izvoli.” „Daj mi par rukavica.” Navukla je rukavice, kleknula pored dečaka i upravila rukavice prema Boovom svetlašcetu. „Prepoznaješ li ih?” Dečak je uplašeno klimnuo. „Imao si nesreću da padneš u ruke dve privilegovane osobe. Pustićemo te ako iskreno odgovoriš na naša pitanja. Na smenu ćemo paliti i ljuštiti meso sa tvojih kostiju ukoliko nas budeš lagao, tako da ćeš jutro dočekati kao izgorela ljuštura. Postaraću se da niko ne čuje tvoje krike.” Nagnula se prema njegovom licu. „I niko ti neće pomoći. Jesi li me razumeo?” Dečakove usne su se micale, ali se ništa nije čulo.

Nila se osvrnula prema Bou. „Izvini”, promrmljao je čarobnjak i savio jedan prst. „Pokušajmo ponovo”, rekla je Nila. „Jesi li me razumeo?” „Jesam!” prostenjao je dečak. „Jesam!” „Dobro je. Kako se zoveš?” „Fokrot.” „Nesrećno ime”, promrmljao je Bo dovoljno glasno da ga Nila čuje. Stisnula je usne u tvrdu liniju da bi predupredila smeh. „Šta radiš ovde?” „Pobegao sam iz svoje jedinice.” Reči jedva da su izašle iz dečakovih usta kad je Bo savio prste. Fokrot je užasnuto zacvileo. „Žao mi je! Hoću reći, nosim poruku.” Nila je pokušala da sačuva kontrolu nad sobom. Može li Bo da oseti kada dečak laže? Ili ga samo iskušava? „Od koga?”, pitala je. „Od generala Hilanske.” „Gde je nosiš?” „Do keških linija. Trebalo bi da stignem tamo do jutra.” „I kakva poruka je u pitanju?” „Ne znam! Ona je u zapečaćenoj koverti. Ne smem da je otvaram.” Ponovo je zacvileo i zaječao zbog nevidljive magije. „Kunem se da je to istina!” Nila je udarila Boa po nozi. Dečak je istog trenutka prestao da se migolji. „Gde je pismo?” „Ispod košulje.” Nila se nagnula napred i otkopčala dečakov koporan. Podigla mu je košulju. Videla je kožnu kesu vezanu uz beličasti stomak odmah ispod rebara. Odvezala ju je i predala Bou. Bo je uzmakao za korak od nje i dečaka. Otvorio je pismo. Zurio je u njega nekoliko minuta pre nego što je pozvao Nilu da mu priđe. „Šifrovano je”, rekao je. „Prokletstvo. Neće nam biti ni od kakve od pomoći.” Počeo je da korača ukrug. Naglo se zaustavio. „Adomova krila imaju nekoliko razbijača šifara na platnom spisku. Bore se u svim zemljama sveta. Njihov logor je nedaleko odavde. Stići ćemo tamo ujutru ako odmah krenemo.”

Nili se ta ideja nije nimalo dopadala. Već je bila mokra, umorna, prljava i uganula je članak. Užasavala se šetnje od deset kilometara po mraku. „A dečak?” „Moram da ga ubijem”, odvratio je Bo. „Ne!” „Nemamo izbora. Ne možemo da ga pustimo. Otrčaće nazad Hilanski i reći da je pismo zaplenjeno. Biću brz.” „Prokleta životinjo! Neću ti to dopustiti.” „A kako ćeš me sprečiti?”, zvučao je izazivački. Prsti su joj se zgrčili. Setila se plavog plamena koji je plesao na njima. Koga zavarava? Ne može da koristi magiju protiv Boa. Odbacio bi je u stranu kao lutku. „Nevin je. Moraćeš prvo mene da ubiješ.” Kiseli izraz prešao je preko Boovog lica. Lutao je pogledom između nje i dečaka, kao da traži najbolji način da je ukloni s puta. „Možemo da ga povedemo u logor plaćenika i da ga predamo njima”, rekla je. „Tako nećemo morati da ga ubijemo, a on neće nikome ništa reći.” „Ne želim prilepak koji će nas zadržavati.” „Dopustio si mi da povedem Džejkoba.” „Ali ne ovde. Nisam ti dao da ga dovedeš ovamo. Ostavili smo ga kod Adamatovih da nam ne bi smetao.” „A ovaj dečak će biti s nama dok ne stignemo do plaćeničkog logora. Hoćeš li još krvi na rukama?” Bo je zurio u rukavice pre nego što je kratko klimnuo. „Povedi ga. Ali otarasićemo ga se kad stignemo do plaćeničkog logora.” POGLAVLJE 8 Bilo je oko sedam ujutru. Visoka trava je još bila okupana rosom kad su Adamat, Oldrič i njegovih petnaest vojnika stigli u logor Adomovih

krila. Plaćenici su se utaborili oko grada zvanog Bilišir, pedesetak kilometara od ruba Crne katran šume. Njihov steg sa svetačkim oreolom i zlatnim krilima na crvenoj pozadini vijorio se sa zvonika jedine crkve u gradu. Čitav logor je opasan na brzinu podignutom palisadom i dva metra dubokim jarkom. Adamat je teško koračao. Bio je iscrpljen noćnim maršom. Krenuo je ka prvom stražaru kog je ugledao. Ovaj ga je sumnjičavo odmerio. „Inspektor Adamat želi da vidi brigadirku Abraks”, rekao je. Stražar je bio sredovečan čovek, s bajonetom na pušci. Imao je čistu i ispeglanu crveno-belu uniformu. Zlatna lenta se blistala na jutarnjem svetlu. „Niste pomenuti ni u kakvim naređenjima”, kazao je stražar. Posmatrao je mali odred vojnika u visokoj travi. Kao da nije znao šta da misli o njima. „Ovde sam po zadatku feldmaršala Tamasa.” Stražar je postao još sumnjičaviji. „Feldmaršal je mrtav.” „Je li?”, odvratio je Adamat. Pokušao je da počasti plaćenika najubedljivijim izrazom hladne nadmoći, iako je verovatno na licu imao izmoždeni grč. „Razgovarali smo čitave noći. Imam hitne vesti za brigadirku i pismo preporuke pukovnika Ejtana, zapovednika Dvanaeste grenadirske brigade Adranske vojske.” Stražar je pogledao Adamata, pa Oldriča i njegove ljude. Vojnici su odbacili grenadirske uniforme, ali su zadržali puške. Izgledali su dovoljno spremno, iako nisu spavali dvadeset četiri časa. „U tom slučaju ću vas otpratiti”, rekao je stražar. Adamat je po drugi put za isto toliko dana uveden u vojni logor. Predati su drugom stražaru i majorovom ađutantu - devojci plave kose i ljupkog osmeha - koja ih je odvela do crkve u centru grada. Logor je počeo da se budi. Lonci su kačeni iznad vatri. Pralje su završavale noćne poslove. Mir je odstupao pred metežom logorskog života dok su vojnici ustajali iz postelja. Adamat je uhvatio ađutantkinju za rukav pre nego što su ušli u crkvu. „Nasamo ću se sastati s brigadirkom”, rekao je. „Da li biste mogli da se pobrinete za moju pratnju?”

Devojka je hitro klimnula. Obratila se Oldriču: „Povedi svoje ljude do Vrbove krčme, odmah iza one kuće. Uveče je u njoj oficirska kantina. Poslužiće vas doručkom. Recite im da će brigadirka Abraks platiti račun.” „Hvala vam”, odvratio je Adamat kad su se vojnici zaputili ka krčmi. „Nema na čemu”, rekla je ađutantkinja. „Ukazaćemo im isto gostoprimstvo koje smo dobili od naših saboraca. Feldmaršal Tamas nas je zadužio.” Adamat se zapitao kakve odnose je Tamas imao s Adomovim krilima. Novine su mesecima pisale o kukavnom stanju državnih finansija. Ađutantkinja je nestala kad ga je odvela do crkvenih klupa. Sedeo je mirno, s rukama u krilu. Razgledao je vitraže iza predikaonice. Najveći je prikazivao Kresimira koji lebdi visoko iznad planine Saut Pajk. Braća i sestre su se okupili ispod njegovih nogu. Pomagali su mu u osnivanju Devet nacija. Nije mogao da se ne zapita kako će rat s Kresimirom uticati na Kresimovu religiju u Adru. „Inspektore?” Glas je prenuo Adamata iz plitkog sna. Shvatio je da se naslonio glavom na klupu ispred sebe. Žestoko je protrljao čelo da bi uklonio crvenu liniju. Ustao je. „Da?” „Brigadirka je upravo počela da doručkuje. Zamolila vas je da joj se pridružite.” Adamat se umalo nije onesvestio kad mu je ponuđen doručak. Od silnog bola i nesanice zaboravio je na hranu. Stomak mu je zakrčao na sam njen pomen. Taj zvuk se mogao porediti s rikom pećinskog lava. Odveli su ga na drugu stranu ulice u jednospratnicu od cigle sa zelenim kapcima, koja je verovatno služila kao parohijski dom. Uveden je u trpezariju. Iznenadio se kad je video poznato lice na čelu stola: ledi Vinčeslavu, vlasnicu Adomovih krila. Nosila je belu uniformu sa zlatnom lentom brigadira. Pretpostavio je da je to formalnost, pošto nije imala vojničkog iskustva.

Brigadirka Abraks sedela je u dnu stola. I ona je nosila belu i zlatnu odeždu. Ustala je kad je Adamat ušao. „Inspektore.” Staloženo ga je posmatrala. Njeno strogo lice bilo je nečitljivo. „Brigadirko”, odvratio je Adamat kad se rukovao s njom. „I moja ledi. Nisam znao da ste ovde.” To bi moglo da iskomplikuje situaciju. Abraksovu je bio glas da je stroga, ali se Adamat nadao da će je obrlatiti i nagovoriti je da mu pomogne. Takvim prilazom nije mogao ništa postići kod ledi Vinčeslave. „Inspektore, rečeno mi je da imate vesti od Tamasa.” Vinčeslava je prinela šolju čaja usnama. Adamat je progutao knedlu. Zapazio je da mu nije ponuđeno da sedne. „Žao mi je, ledi, ali nemam ih.” Vinčeslava se vidno sneveselila. „Ađutantkinja mi je rekla da ste tvrdili da imate.” „Nisam nameravao da ikoga dovedem u zabludu”, kazao je Adamat. „Samo sam rekao da sam ovde po zadatku feldmaršala Tamasa.” „Shvatam.” Otpila je još jedan gutljaj čaja. Još mu nije ponuđeno da sedne. „I kakva naređenja vam je pokojni feldmaršal izdao, kad se još smatrate obaveznim da ih izvršite?” Adamat je pretraživao pamćenje. Tragao je za naređenjem, u usmenoj ili pismenoj formi, koje mu je Tamas dao pre nestanka u Kezu. „Pa, nemam ih, moja ledi.” Vinčeslava je blago uzdahnula. Abraksova ga je popreko pogledala. Ćutale su. „Moja ledi, ja...” „Kad smo se poslednji put sreli”, rekla je Vinčeslava, „bila sam pod istragom zbog izdaje. Znam da ste sledili naređenje, ali nismo se rastali u najboljim odnosima. Nadam se da ovog puta imate nešto dobro da mi kažete.” Znao je da ne može obmanuti ledi Vinčeslavu nekim izmišljenim pričama i nije želeo da se poziva na njen patriotizam - već je činila sve što je mogla za svoju zemlju. Koji potez bi mu doneo uspeh? Odlučio je da se pozove na njen pragmatizam. „Juče sam stigao u adranski logor s privilegovanim Borbadorom i Tamasovim odredom Oka sokolovog s namerom da uhapsim generalicu Ket na osnovu

optužbi za ratno profiterstvo i da oslobodim Tanijela Dva Hica iz zatočeništva.” „Dva Hica je nestao pre nekoliko nedelja”, rekla je Abraksova. „Sigurno ste obavešteni o tome.” Nije prokomentarisala optužbe na račun Ket. Nije ni podigla obrvu na njih. „Znamo da je optužen za ubistvo nekoliko Ketinih ljudi u samoodbrani. I to je sve. Tako je bilo do juče. General Hilanska nas je obavestio o rascepu u vojsci, Tanijelovom hvatanju i smrti od ruke Kežana.” Adamatu je, ne prvi put, palo na pamet da odsustvo vesti u prestonici nije slučajno. Moraće da podrobnije razmisli o tome. Vinčeslavina šolja čaja kucnula je o tacnu. „Jeste li pomenuli privilegovanog Borbadora?” „Jesam, moja ledi.” „Gde je on sada?” „Razdvojili smo se pre odlaska iz logora Adranske vojske.” Nije morao da joj objašnjava pojedinosti. To bi samo iskomplikovalo situaciju. „Dva Hica nije mrtav”, rekla je Abraksova. „Šta?” „Tačnije”, nastavila je Abraksova, „niko nije video njegov leš. Tanijel je viđen kako se probija kroz kešku vojsku s onom njegovom urođeničkom čarobnicom pre... onog što se desilo... između Kresimira i Mihalija. Moja privilegovana mi je rekla da je tom prilikom primenjena veoma neobična magija.” Bo bi zasigurno bio oduševljen ovim vestima. Ali kako da mu ih prenese? On je, koliko je Adamat znao, u keškom logoru - ili ga je Hilanska uhvatio i ubio. Adamat je pokušao da se pribere, da sredi misli. Nije došao ovamo samo zbog Dva Hica. „Sve to je veoma zanimljivo”, rekla je Vinčeslava. Odgrizla je, prožvakala i progutala komad kolača pre nego što je nastavila: „Ali to nam ne govori zašto ste ovde.” Adamatu je pošla voda na usta. „Moja ledi, video sam ratne planove Hilanske kad sam se sreo s njim. Imam razloga da verujem da će napasti Ket u sledećih nekoliko dana. I ne mislim da ima bilo kakve namere da pokuša da reši sukob diplomatskim putem. Kez će

jednostavno sačekati da se adranske snage međusobno unište ako stupe u sukob. To će biti i kraj rata.” „I imate rešenje za taj problem?” pitala je Abraksova. „Imam ga.” „A ono je?” „Želim da primite sve tri brigade generalice Ket u plaćeničku družinu Adomovih krila.” Brigadirka se glasno nasmejala. „To je apsurdan predlog.” Adamat je spustio šake na sto. „On će okončati ovaj rascep i spasti život desetinama hiljada ljudi.” „To je smešno. Logistički problemi bi bili nesavladivi”, rekla je Abraksova. „Ne bi bili nemogući, samo nezgodni.” „I”, dodala je Abraksova. „Ket bi morala da se složi.” „Složiće se. Tačno znam šta želi.” Abraksova je otvorila usta, ali je Vinčeslava podigla ruku da je ućutka. „Inspektore”, kazala je Vinčeslava. Po njenom glasu se dalo zaključiti da se zanima za Adamatov predlog. „Sedite i doručkujte s nama, molim vas. Volela bih da čujem više o tome.” POGLAVLJE 9 Tanijel se popeo uz planinsku stranu. Na nekoliko stotina metara iznad logora pronašao je mesto odakle će do jutra posmatrati usnule vojnike. Još je bio mrak kad je jedan vojnik, nedugo po Tanijelovom odlasku iz logora, ustao sa svog mesta i zateturao se put žbunja. Vratio se minut kasnije. Tanijel je, na osnovu panične vike, zaključio da je vojnik otkrio umetničko delo koje je on napravio od vazdušnih pušaka. Njegovi saborci su poustajali za nekoliko sekundi.

Trebalo im je još petnaest minuta dok neki čovek - verovatno narednik - nije otišao do vrha vodopada i pronašao drugog stražara. Preneli su ženu u logor. Okupili su se razgovora radi. Okrenuli su leđa litici u odbrambenoj formaciji, uprkos manjku oružja. Istočno nebo je već bivalo svetlije kad su se spakovali i krenuli. Strah se ogledao u govoru tela umornih vojnika dok su se oprezno spuštali niz dolinu. Tanijel je nastavio da se penje uzbrdo kad je procenio da ne može biti viđen. Čekao ga je dug put do Ka-pel. Dva sata kasnije ušao je u pećinu. Noge su ga bolele od penjanja, a telo se oklembesilo od iscrpljenosti. Tri puta mu se tle izmaklo ispod nogu. Zamalo što nije pao niz strminu. Prsti su mu krvarili od uspona, a pantalone i košulja ličili su na prosjačke prnje. Srce mu je zapelo u grlu kad je video Ka-pel. Ležala je zgrčena u uglu pećine, s njegovim koporanom na sebi. Koristila je šake kao jastuk. Tanijel je obišao Kresimirovu kopiju i kleknuo kraj Ka-pel. „Pelo”, rekao je. Nežno ju je dodirnuo po ramenu. Osetio je nešto na grlu. Oštro je udahnuo i spustio pogled niz nos na dugu iglu u Ka-pelinoj ruci. „Ja sam, Pelo.” Jedno zeleno oko ga je nakratko osmotrilo. Igla se povukla. Kapel se uspravila u sedeći položaj. Protresla je glavom da bi odagnala pospanost. „Kresimir”, rekao je Tanijel. „Šta mu se desilo?” Izvila je obrvu na njega. Lice joj se ozarilo. Pokazala je ka Kresimirovoj lutki vezanoj u središtu pećine. Prešla je prstima po vazduhu i oštro prešla preko druge šake. Tanijel je frknuo. „On ne ide nikuda?” Klimnula je s pobedničkim osmehom na usnama. „Kako?” Kucnula se po slepoočnicama i iznova pokazala na lutku. Tanijel je prvi put primetio simbole napisane u prašini oko lutke: niz neodređenih linija koje pokazuju dalje od Kresimira. Nije shvatio njihov smisao. „Šta one znače?” Skupila je šaku u pesnicu i pokazala. „Ja ne...” Ućutao se i namrštio se. Sinulo mu je. To nisu bili simboli, već prsti. Kresimir je ležao na dlanu - njene ruke, ako se

Tanijel nije varao. „On je u tvojoj šaci. Ne moraš da budeš budna da bi ga držala pod kontrolom?” Klimnula je. „Kako si, jame ti, to učinila?” Ka-pel je zakolutala očima i napravila neodređeni gest, zagledana u ćošak pećine. „Šta bi ovo trebalo da znači?” Podigla je obrve. Mirno ga je odmerila, kao i uvek kad se pretvarala da ga ne razume. Ščepao ju je za ruku. „Pelo, šta bi, jame ti, ovo trebalo da znači?” Nije mogao da suzbije nervozu. Otkud je znala da je Kresimir još pod kontrolom? I kako je znala koji simboli imaju moć nad njim? Slegnula je ramenima. Crtala je po prašini jednim prstom i raširila drugu šaku ka Kresimirovoj lutki. „Eksperimentišeš?” Klimnula je potvrdno. „S bogom?” Snebivljivo se osmehnula. Nije znao koliko je spavala tokom njegovog odsustva, ali joj je odmor veoma prijao. Bore ispod očiju su se smanjile. Izgledala je raspoloženo. Nedelju dana se nije osmehnula. Pustio joj je ruku i prešao šakom po svojoj zamršenoj, prljavoj kosi. Nekoliko borovih iglica palo mu je u šaku. Bacio ih je u ćošak pećine. „Kako znaš šta od onog što činiš funkcioniše? Jame mi, voleo bih kad bih shvatio nešto - bilo šta - u vezi sa tvojom magijom.” Pokazala je na sebe. I ja bih. „Ne znaš ništa o svojoj magiji?” Počastila ga je polovičnim sleganjem ramenima i podigla pet prstiju. Crtala je po prašini i prešla prstom preko grla. „Nisam razumeo ništa od toga, Pelo.” Gnevno je zafrktala. „Budi pažljiva kad eksperimentišeš s magijom. Čuo sam da je nekolicina privilegovanih i barutnih magova samostalno naučila polazne osnove. Ali neobučeni početnici koji pokušaju da napreduju ginu. Spale se u Drugom, dignu se u vazduh ili dobiju barutno

slepilo, ili... jame mi, ne znam kako tvoja magija može da ti se obije o glavu, ali to će se desiti.” Protrljao je oči. „Prokleto dobro kontrolišeš boga. Nije mi jasno kako se dosad nisi zadavila od vlastite moći.” Mahnula je rukom, sa skrušenim osmehom. Ni meni. Baš fino. Tanijel joj je pokazao hranu ukradenu od adranskih vojnika. Halapljivo su se bacili na nju. Keks je bio tvrd i slan, a suva govedina žilava kao mačja creva, ali činilo mu se da nikad u životu nije probao nešto tako ukusno. Pojeo je dva obroka pre nego što je naterao sebe da prestane da jede. Dobiće grčeve i... Ukus tvrdog sira dozvao je sećanje koje je želeo da zaboravi: Kresimir pobednički stoji tamo gde je nekad stajao Adom - Mihali. Vojnici jedu samo terensko sledovanje zato što je Mihali mrtav. Šutnuo je hranu od sebe. Najedanput mu je bilo muka od nje. Silno se iznenadio kad mu je suza potekla niz obraz. Brzo ju je obrisao. Ka-pel ga je uhvatila za ruku i naterala ga da legne na hladni pod pećine, pa da spusti glavu na njeno krilo. Počela je da ga nežno masira po slepoočnicama. Protegao se, pazeći da ne dodirne Kresimirovu lutku. Bol je počeo da ističe iz njegovih udova, a um da se opušta. Trgao se iz sna, otvorio oči i shvatio da mu je glava još u Kapelinom krilu, a njen meki dlan na obrazu. Na osnovu sunca koje je osvetljavalo pećinu procenio je da je podne upravo prošlo. Potisnuo je nagon za zevanjem i poručio sebi da je vreme da ustane. Mora da izađe iz pećine da bi stražario zbog mogućeg dolaska adranskih trupa. Ali Ka-pel je bila tako topla. Činilo mu se da se satima kupao u toploj kadi, uprkos hladnom pećinskom podu. „Moram da... Pelo, je li to krv na tvom prstu?” Na vrhu njenog prsta bila je grimizna mrlja. Pritisnula je prst na svoje usne i na trenutak spustila pogled na Tanijela. Misli su joj bile na drugom mestu. Pritisnula je prst na Tanijelov desni obraz. Pružio je ruku da je zaustavi, ali ga je ona uhvatila iznenađujuće snažno drugom rukom dok mu je blagosiljala jedan, pa drugi obraz. Krv mu se sušila na licu.

Polizala je krv s prsta. Još krvi se pojavilo na njemu. Znači da je to njena krv. Šta je radila? Je li ovo magija? Neki urođenički ritual? Odgurnuo ju je od sebe i ustao. Čudno se osećao. „Pelo, šta to radiš?” Obrisao je obraz rukavom. Pogledao ga je. Ništa nije video. Veoma čudno. Nova pitanja je propratila zevanjem. Ostavio je Ka-pel da se igra Kresimirovom lutkom. Izašao je iz pećine i popeo na vrh planine. Krenuo je grebenom. Iznenadio je odred adranske pešadije u kanjonu desno. Trebaće im pola dana da stignu do logora čete. Stići će otprilike u ovom trenutku, ako budu marširali dvostrukom brzinom. Nije morao da bude tako blizu. Nastavio je put po grebenu. Držao se istočne strane da ga neki oštrooki izvidnik ne bi primetio. Greben se opasno suzio. Imao je sve manje mesta za skrivanje. Nastavio je, sve dok nije stigao do oštre, ravne kamene ploče, posle koje se nebo protezalo unedogled kao mirna površina planinskog jezera. Dopuzao je do ivice kamene ploče na sve četiri i provirio preko nje. Dolina Veridi bila je izlomljeno kamenito prostranstvo između dve visoke planine sivih vrhova. Dno doline bilo je najmanje tri stotine metara ispod njega. Rečica širine najviše sedam metara tekla je po njenoj sredini. Planinsko šipražje raslo je na najnižim delovima doline. Kanjon u kom je prepao adranske vojnike vodio je do doline Veridi na zapadu. Dolina je pak vodila do druge, koja se posle tridesetak kilometara završavala u ravnicama Adra. Na dnu doline bilo je najmanje stotinu šatora: četa Adranske vojske. Tanijel više nije sumnjao da ih je poslao Hilanska. Pretpostavljao je da svaki vojnik ima vazdušnu pušku. Gde su ih nabavili? Da li su ih dobili od Kežana? Znaju li ovi ljudi da su izdajnici otadžbine? Pokret je privukao Tanijelovu pažnju. Grupica ljudi je izašla iz kanjona i krenula ka adranskom logoru. Tanijel se udobnije namestio. Kleo je nepouzdani vid. U barutnom transu video bi izraze njihovih lica. S normalnim vidom je na jedvite jade mogao da ih izbroji.

Ovo je bio trenutak istine. Hoće li ih njegov čin milosrđa nagnati da odustanu od potrage za njim? Da li će shvatiti da su ih zapovednici obmanuli i naterali da tragaju za saborcem? Hoće li ih njegova demonstracija sile zaplašiti? Satima je čekao. Škiljio je da bi video kretanje u logoru, nesposoban da pronikne u njihove planove. Odred će nesumnjivo izvestiti o onom što se desilo. Oficiri će se okupiti. Major, zapovednik čete, poslušaće savete svojih kapetana i odlučiti. Pojedinačne prilike počele su da napuštaju logor. Tanijel je pratio njihovo kretanje. Išli su ka brojnim jarugama i usecima u kanjonu. Odlučili su se da pozovu druge odrede za potragu. Vojnici su se postrojavali u logoru. Tanijel se sneveselio. Desetine vojnika postrojavale su se s priborom na bokovima i vazdušnim puškama na ramenima. Bajoneti su sijali pod sunčevim zracima. Nisu dizali logor. Grupa od osamdeset do stotinu ljudi - s ove razdaljine bilo je teško reći koliko ih je - napustila je logor u laganom maršu. Odlučno je stupala ka Tanijelovom kanjonu. Marširali su s jasnim namerama. Tanijel je počeo da se priprema za ovakav razvoj događaja još otkad je prvi put video četu, koja je polako krenula uz dolinu Veridi. Nesumnjivo će sporo napredovati, ali će se kretati brže od prethodnih gonilaca zahvaljujući brojnosti. Za trideset ili četrdeset časova izbiće na vrh kanjona ako vojnici budu išli uobičajenom brzinom, s izviđačima i stražama. S tog mesta će za nekoliko sati pronaći Ka-pelinu pećinu. Tanijel je razmišljao o tlocrtu kanjona. Rekonstruisao ga je u glavi. Postojala su tri uska grla na kojima je jedan čovek mogao da zadrži čitavu vojsku. Pet mesta je bilo dovoljno strmo i kamenito za pokretanje lavine. I bilo je desetak odličnih položaja za snajpere. Ali ustrelili bi ga na uskim grlima, lavinom bi odao svoj položaj i nije imao pušku. „Ka-pel”, rekao je kad je ušao u pećinu. „Moramo da krenemo.”

Čučala je iznad Kresimirove lutke, namrštena i nedokučiva. Blago je odmahnula glavom. „Dolaze po nas”, kazao je. „Oko osamdeset pešadinaca. I svi imaju vazdušne puške. Pronaći će nas za dva dana, ako budemo imali sreće. Ne mogu da se oduprem tolikom mnoštvu.” Ona je još jednom odlučno odmahnula glavom. „Kako to misliš, ne?” Pokazala je na lutku, a zatim prošetala prstima kroz vazduh. Ne može da se pomera. „Moramo je pomeriti. Umrećemo ako ostanemo ovde.” Posmatrala je lutku. Zaljuljala se na petama smrknuta čela. Zagrebla je po prašini vrhom duge igle. Skupila je šaku i kucnula dlan prstom kao da pokazuje ručni sat. Potrebno mi je vreme. „U redu, Pelo”, rekao je Tanijel. „Ali nećemo preživeti ukoliko nam se približe dovoljno da krenu u pravi lov.” POGLAVLJE 10 Nila je pretpostavila da je deset sati kad su ugledali plaćenički logor. Zarobljenik, Fokrot je koračao ispred njih. Izgledao je umorno i utučeno. Tri puta je pokušao da pobegne usred noći. Potrčao bi na jug. Nila bi ga svaki put pojurila i oborila na tle. Bo ga je treći put uhvatio magijom. Sva volja za otporom napustila ga je posle toga. Noge su je bolele. Haljina joj se isprljala. Čeznula je za toplom posteljom. Bo je izgledao nenačeto odsustvom sna, izuzev tamne seni na obrazima od nebrijanja. Na straži je bila devojka u crveno-beloj uniformi Krila. Imala je pušku na ramenu. Stajala je nasred puta da bi zaprečila nepostojeći

saobraćaj. Očigledno se dosađivala. Pustila ih je da prođu bez zapitkivanja. „Zar ne bi trebalo da nas ispita?”, pitala je Nila. „Posao joj je da motri na neprijatelje”, pojasnio je Bo. „Vojnike, konjanike. Takve ličnosti. Sledeći stražar će nas pitati gde idemo.” „Uh!” „Znaš li zašto?” „Da li bi trebalo?” „Uvek se pitaj zašto. Nije dovoljno znati šta. Privilegovani uvek mora da zna zašto. Valja nam naučiti kako sve funkcioniše zato što nam to pomaže pri manipulacijama u Drugom.” „Dobro”, rekla je Nila. „Zašto?” „Zato što je sledeći stražar privilegovani.” Četiri plaćenika su stajala pored druma. Trojica su naperila puške s blistavim bajonetima kad su se Nila i Bo približili. „Dovoljno daleko ste stigli”, rekao je četvrti. Starija žena je stajala po strani od ostalih. Ispružila je ruke ispred sebe da bi videli rukavice. „Znam šta si ti, dečače. Objasni njeno prisustvo, i to odmah.” Bo se nagnuo prema Nili. „Krila upošljavaju nekoliko desetina privilegovanih skromne moći. Dobri su za zastrašivanje, a neki su vešti, ali mali broj može da se poredi s čarobnjacima kabala, ako iko i može. I među privilegovanima postoji hijerarhija. Da imam vremena, razmetao bih se i izložio ovu ženu poruzi, ali sada...” Podigao je obe ruke bez rukavica. „Došao sam da bih se sastao s brigadirkom Abraks”, rekao je ženi. Fokrot je počeo da uzmiče pred privilegovanom, dok nije udario u Nilu. Okrenuo se uspaničenog pogleda. Pobegao bi da ga Nila nije uhvatila za okovratnik. „Kojim poslom?” „Mojim”, odvratio je Bo. Stražari su većali. „Ne otvaraj treće oko”, prošaptao je Bo. „Osetiće ga.” „Zar me ne vidi u Drugom?” „Ne. Još se nisi dovoljno povezala s njim da bi stekla auru. Steći ćeš je za nekoliko meseci, možda godinu dana.”

Spremala se da otvori treće oko. Htela je da vidi kako bi izgledala privilegovana koja nije Bo. Učinilo joj se da i bez toga može da oseti... nešto drugačije u vezi sa tom ženom. Možda je umišljala. „Predaj rukavice”, konačno se oglasila privilegovana Krila. „I bićeš pretresem Posle toga ćemo te uvesti u logor. Brigadirka Abraks nije ovde, ali možete da tražite sastanak sa ledi Vinčeslavom.” Boovo lice se ozarilo. „Ledi je ovde? Divno!” Podneo je pretres s mnogo manje negodovanja no što je Nila očekivala. Čak je predao sva tri para rukavica bez komentara. Jedan stražar se okrenuo ka Nili. „Nenaoružana sam”, rekla je kad je podigao ruke. „Moram da vas pretresem, gospođo.” Stisnula je vilice i zagrizla jezik kad je vojnik počeo da je prepipava po bokovima i donjem delu leđa. Bez oklevanja ga je ošamarila po licu kad je zavukao ruku između njenih nogu. Vojnik se zateturao unatraške. „Proklete mi jame!” Boove oči su opasno zasjale. Nila je videla koliko je napet. Privilegovana u službi Krila se nasmejala. „Opa, svaka čast. Pusti je, nenaoružana je. Povešćemo ih u logor.” Dvojica vojnika s puškama otpratili su ih do crkve u centru grada. Ispred bogomolje su naišli na sekretaricu. „Gde je ledi Vinčeslava?”, pitao je Bo. Sekretaričin pogled se upravio ka kući nešto dalje niz ulicu. „Ledi nije na raspolaganju u ovom trenutku. Mogu da pitam da li ima zakazano. Bo se progurao pored nje. „Nema potrebe!” Bez reči je krenuo niz ulicu. „Hej!” Jedan vojnik je krenuo za Boom. Nila je ispružila nogu. Saplela ga je. Čovek je pao ničice u blato. Uhvatila ga je podruku. „Žao mi je! Bila sam strahovito nespretna.” Drugi vojnik je opsovao i pojurio za Boom, koji je već šmugnuo u kuću na koju je sekretarica pogledala. Nila je ostavila prvog vojnika u blatu i krenula za njima. Vukla je Fokrota sa sobom. Bo je izlazio iz trpezarije kad je Nila stigla. Besni vojnik je uperio pušku u Boovo lice.

„Skloni je”, blago će Bo kad je gurnuo pušku ispred svog lica. „Moja ledi! Moja ledi!” Vojnik je gurnuo Boa kundakom u grudi. „Napolje! Odmah! Ne teraj me da...” „Na šta da te ne teram?” Bo je raširio rukave sakoa i gurnuo ruke u par rukavica skriven u njima. Dodirnuo je vojnikovo grlo prstom. Sva boja se povukla sa čovekovog lica. „Kakva je to prokleta buka?” Starija žena u beloj vojničkoj uniformi sa zlatnom lentom izašla je iz salona. Zastala je i povikala: „Privilegovani Borbadore?” Bo se okrenuo od vojnika i skinuo rukavice. Gurnuo ih je u džepove. „Moja ledi!” „Bo!” Nila je zinula od čuda kad su se njih dvoje zagrlili kao stari prijatelji i poljubili u obraz. Starica - ledi Vinčeslava, pretpostavljala je Nila - uzmakla je za korak i osmotrila Boa od glave do pete. „Privilegovani Borbadore, mnogo si porastao.” „A vi ste lepši nego ikad.” Bo ju je počastio blistavim dečačkim osmehom. Ledi Vinčeslava je udaljila pratioca i besnu sekretaricu, koja je u međuvremenu stigla. „Sedi sa mnom. Pristaviću čaj. Tako mi je drago što te vidim živog i zdravog. Tamas me je uveravao da nisi obuhvaćen čistkama. Ipak sam se brinula.” „Zamalo što nisam stradao”, kazao je Bo. „Ali izvukao sam se. Ledi, ovo je moja nova štićenica, Nila. Nila, ledi Vinčeslava, vlasnica Adomovih krila i jedna od najboljih osoba koje sam ikad sreo.” Ledi je pružila ruku Nili, koju je ova poljubila. „Zadovoljstvo je moje”, izgovorila je. „O, kako je lepa”, rekla je Vinčeslava. Nila je mogla da se zakune da je starica namignula Bou. Obrazi su joj se zarumeneli. „A ko je ovaj dečak?” pitala je Vinčeslava. „Niko”, rekao je Bo. Cimnuo je sekretaricu za rukav kad je krenula. „Strpaj dečaka u zatvor na dva dana. Zatim ga pusti. Dobro ga hrani i daj mu petaka kad krene.” Zbunjena sekretarica odvela je Fokrota.

„Žao mi je što ću preskočiti učtivosti”, rekao je Bo kad su seli u salonu, „ali trebalo bi da pozoveš nekog razbijača šifara iz ovih stopa.” Bacio je pismo oduzeto Fokrotu na sto. „A šta je to?” „Poruka”, pojasnio je Bo. „Od generala Hilanske feldmaršalu keške vojske.” Ledi je pozvala jednog razbijača šifara pre nego što se vratila na svoju stolicu. „I kako si došao do te poruke? Sigurno nisi prekinuo komunikaciju između Hilanske i Keza. Možda pregovaraju o miru.” Nila je progovorila: „Oduzeli smo je od onog dečaka oko dva ujutru. Sumnjam da je u to doba pregovarano o miru.” „Je li to istina?”, Vinčeslava je pitala Boa. „Jeste.” Vlasnica Adomovih krila zavrtela je glavom. Zavalila se u stolici. Izgledalo je da je naglo ostarila. „Sve je otišlo u jamu posle Tamasovog nestanka. Samo je on držao sve na okupu i...” „Mislim da Tamas nije mrtav”, rekao je Bo. „Nadam se da će vas to saznanje oraspoložiti.” „To je nečuveno optimistična tvrdnja. Ostao je sa samo dve brigade, iza neprijateljskih linija, na neprijateljskoj teritoriji. Nisam strateg, ali šanse za njegov povratak su blizu nule.” Boove obrve su nestašno zaigrale, ali nije rekao ništa na tu temu. Umesto toga se raspitao za sagovorničino zdravlje i decu. Ćaskali su kao stari prijatelji. Nila se osećala veoma neprijatno. Kako je Bo upoznao ovu ženu? Nesumnjivo preko Tamasa, ali se nisu ponašali kao poznanici. Bo joj je očigledno verovao - što privilegovani retko rade. Nila je zapazila da Bo flertuje sa svima, pa je njegovi osmesi i komplimenti nisu iznenadili, ali se Vinčeslava ponašala kao šiparica u njegovom društvu. Da li je... da li je spavao s njom? „Nešto nije u redu?” Nila nije odmah shvatila da joj se Bo obraća. „Hmm?” „Pocrvenela si.” Hladila se rukom. „Samo sam uzbuđena.” Bo se zakikotao. Odmerio ju je šeretskim pogledom. Jame mi! Kao da je znao šta mi je na pameti.

Razbijač šifara se nedugo potom pojavio sa svežnjem papira ispod ruke. Bo mu je pokazao pismo i nastavio razgovor s ledi Vinčeslavom. Nila ih nije pažljivo slušala. Posmatrala je razbijača šifara. Otvorio je i ispeglao pismo na stolu. Okrenuo se svojim papirima. Pregledao je desetak. Povremeno bi stavio neki pored poruke, da bi ga brzo vratio na gomilu. Konačno je pronašao onaj pravi. Ostavio ga je pored pisma i uzeo čist komad papira. Ispeglao ga je jednom rukom. „Našao sam je, gospođo”, rekao je, prekinuvši Boa. „U pitanju je ređe korišćena šifra, ali imamo je u arhivi.” „Samo napred”, kazala je ledi Vinčeslava. „Nastavi, Bo.” „Rekao sam da je to prokletstvo rata, zar ne? Nedelje ili čak meseci čekanja da se nešto - bilo šta - dogodi. Dođeš u situaciju da moliš za bitku.” „Užasno je dosadno”, složila se Vinčeslava, „iako nikad nisam bila u situaciji da molim za bitku. Došla sam čim sam čula za rascep u vojsci. Jutros mi je rečeno da niko u Adopestu ne zna za to!” Zavrtela je glavom. „Ne mogu da verujem.” „Istina je”, rekao je Bo. „Mogu li da te pitam, ko ti je to rekao?” „Izvesni inspektor Adamat.” Nila je skrenula pogled s razbijača šifara. „Adamat je bio ovde.” „Bio je. Pomenuo je i tebe, Bo, a ipak sam iznenađena što te vidim.” „Mi...”, započela je Nila. „Moja ledi!” razbijač šifara je ustao s kopijom pisma u drhtavim rukama. „Završio sam, moja ledi. Stvar je hitna.” „Pa, da čujemo!” Razbijač šifara je olizao usne. „Hilanska kuje zaveru s Kezom, moja ledi. Namerava da uništi Ketine brigade i da se okomi na nas, zajedno s neprijateljem.” „Daj mi to.” Bo je istrgao prevedenu poruku iz ruku razbijača šifara. Prešao je pogledom preko nje. Lice mu se smračilo. Predao je pismo ledi Vinčeslavi. Ona je već bila na nogama. „Upravo sam poslala Abraksovu i dve čete mojih ljudi da pregovaraju s generalicom Ket. Nisam znala da ih

šaljem u smrt.” Blago je pobledela. Uspravila se u punoj meri. „Pozovite pukovnike. Mobilišite ljudstvo. Marširamo za sat!” Razbijač šifara je izgledao zaprepašćeno. „Na koga želite da marširate, moja ledi?” Vinčeslava je stisnula pesnice i zaškrgutala zubima. „Na sve.” Nila se naslonila rukom na zid kočije ledi Vinčeslave da ne bi udarala glavom u njega dok su se truckali po drumu s preko dvadeset hiljada vojnika Adomovih krila u maršu. Ledi Vinčeslava je zurila kroz prozor. Bo se povukao u sebe čim je ledi naredila okupljanje trupa. Već dva sata niko nije progovorio u kočiji. Nila se pitala kada će stići do logora generalice Ket. „Očekujemo li borbu?”, pitala je Nila samo da bi prekinula tišinu. Bo ju je na trenutak pogledao, ali nije progovorio. Ledi Vinčeslava ju je počastila pomalo pokroviteljskim osmehom. „Sve upućuje na takav ishod”, rekla je. „Vaši vojnici brzo marširaju”, kazala je Nila. „Nemam puno iskustva s vojskama, ali sam mislila da će im trebati više vremena da se pripreme za marš.” Bila je impresionirana njihovom brzinom. Ledi Vinčeslava je izdala naređenje za pokret. Prve čete su napustile logor nepunih petnaest minuta kasnije. „Proveli smo mnogo vremena u Gurli”, rekla je ledi Vinčeslava. „Tamošnji nomadi imaju naviku da se iznenada pojave iz pustinje i napadnu logor. Ljudi su naučili da brzo obrazuju formacije, ili da umru bez čizama.” Ućutala se i nastavila da zuri kroz prozor. „Bo”, pitala je Nila s očajničkom željom da pronađe nešto što će joj skrenuti pažnju sa čekanja, „kada ćeš me naučiti o elementima?” „Kad budeš spremna”, rekao je Bo. „Jesi li vežbala gledanje u Drugo?” „Jesam.” „Dobro je.” „Zar ne možeš da mi daš prvu lekciju?” Bo se okrenuo prema njoj, mumlao je nešto ispod glasa, ispružio ruku u krilu i kazao: „Slušaj me pažljivo. Privilegovani manipuliše s pet različitih elemenata u okviru Drugog: vazduhom, vodom, vatrom,

zemljom i etrom. Tvoja glavna ruka” - mrdao je prstima - „može biti iskorišćena za prizivanje pomenutih elemenata iz Drugog u naš svet. Sporedna ruka se koristi za njihovo usmeravanje.” „Gubim li pristup magiji”, pitala je Nila, „ako izgubim šaku?” „Drugim se može u potpunosti manipulisati i samo jednom rukom, ili sporednom rukom, iako je to mnogo teže. Znaj da svaki tvoj prst odgovara jednom elementu i određuje tvoju snagu u svakom od njih, počevši od kažiprsta kao najjačeg, pa sve do palca, koji je najslabiji. Slušaš li me?” Klimnula je. Dosad je bilo jednostavno. „Kako ću znati u čemu sam najjača?” „Metodom pokušaja i grešaka. Nema jasnog puta za napredovanje izuzev celodnevnog trljanja prstiju i upravljanja ruku na ovo ili ono. S obzirom na moć koju zapažam u tebi, takva aktivnost ne bi bila jako dobra ideja u bilo kom naseljenom mestu. Moraćemo da napredujemo polako.” „Eh!” Nila je osetila blago razočaranje. Htela je da zna šta može da uradi sada i ovde. „Mogu da ti kažem”, nastavio je Bo, „da si najjača u vatri i najslabija u etru.” „A otkud to znaš?” „Kad skupiš šaku u pesnicu, a vatra pohrli uz tvoju ruku, do toga dolazi zato što si dodirnula Drugo i spojila palac i kažiprst. Nisi koristila vazduh za prenos plamena ili vodu da bi ga naterala da se ponaša kao tečna vatra, niti sporednu ruku za usmeravanje elemenata. Stoga se privija uz tebe kao uplašeno mače.” Poređenje mu je izmamilo osmeh. Vatra. Bila je najjača s plamenom. Žmarci su joj pohrlili uz kičmu na tu pomisao. „Znam staje vatra, ali šta je etar? I kako znaš da sam tu najslabija?” „Gotovo svi su najslabiji u etru, zbog palca. On se koristi za stvaranje i uništavanje veza između predmeta i elemenata. Razmišljaj o njemu kao o sredstvu za paljenje. On je iskra koja pokreće tvoju magiju. Palac se spaja s kažiprstom da začne vatru, da bi zatim krenuo niz spektar.”

Pokrenula je prste. Vodila je računa da se ne dodirnu. Posmatrala je srednji prst, pitajući se koju moć poseduje. „Rekao si da su gotovo svi najslabiji u etru?” „Tako je, s nekim izuzecima. Oni najsnažniji obično bivaju iscelitelji, pošto mogu da istkaju veze između mesa, kosti - čak i krvnih sudova i moždane tvari.” „Znači li to da nikad neću moći da budem iscelitelj ka ?” Istrajavala je u toj nadi, iako je znala koliko su retki takvi privilegovani. Naposletku, kao isceliteljka bi mogla da pomaže ljudima umesto da ih ubija. Bo je slegnuo ramenima. „Možeš da stekneš osnovna znanja o isceljenju, ali su za to potrebne decenije učenja i vežbanja. S vremena na vreme pokušavam da ih steknem i usavršim, za slučaj da mi se ukaže potreba za njima. Mogu da spržim ranu ili da izvadim kuršum a da ne oštetim okolno tkivo. Naučio sam da radim te jednostavne stvari. Verovatno bih napravio više štete nego koristi ako bih se odvažio na nešto ambicioznije.” „U čemu si najjači?” Bo se kratko zakikotao. „Budi pažljiva pri postavljanju tog pitanja. Moglo bi se protumačiti kao ozbiljna uvreda.” „Šta? Samo sam... eh. Ne znam.” Kako to može biti uvreda? To je obično pitanje. „Nisi znala”, rekao je Bo. „Privilegovani vole tajne. Skupljamo ih kao veverice orahe i delimo veoma retko. Naše jake i slabe strane su jedna od tih tajni. S vremenom će se iscelitelj pročuti kao iscelitelj ili će se vatreni privilegovani pročuti po vatri. Ali u početku, kad si najranjiviji kao osoba, želiš da zadržiš tu informaciju za sebe. Mogla bi da ti spase život u dvoboju s privilegovanim.” „Shvatam”, kazala je Nila. Samo što ga nije shvatila. Jesu li svi privilegovani nepoverljivi? Podigao je srednji prst. „Vazduh je moj najjači element. A zatim voda, vatra, zemlja i etar.” „Ali čekaj”, gnevno će Nila. „Zašto si mi to rekao nakon...” „Zato što ti verujem”, prekinuo ju je Bo. „Zato što sam samouveren i zato što sam toliko poznat da većina privilegovanih

već zna moje snažne i slabe tačke. Teško je očuvati tajne kad ljudi čuju za tebe i kad se raspitaju.” „Ako je tako, zašto se postavljanje takvog pitanja smatra nepristojnim?”, pitala je Nila. „Zato što”, iznenada se oglasila ledi Vinčeslava, „na taj način poručujete sagovornicima da mislite da su dovoljno glupi da će vam reći nešto što će ih izložiti mogućem napadu s vaše strane. Pokušajte da razmišljate tom lepom glavom, devojko.” Ledi Vinčeslava je prekrstila noge. Okrenula se ka prozoru. Nila je isplazila jezik na nju. Videla je da se Bo povukao u svoj ćošak kočije, posvećen vlastitim mislima, kad ga je pogledala. Htela je da ponovo zapodene razgovor, ali niko od njenih saputnika nije delovao raspoloženo za tako nešto. Gotovo pola kilometra kroz prozor nije videla ništa izuzev brdske padine. Posvetila se papirima iz aktovke u svom krilu. Pročitala je većinu izveštaja o trebovanjima napisanih pre nego što su Kežani uhvatili Tanijela. Ostalo joj je nekoliko strana. Polako ih je pregledala. Nije preskakala nijedan red. Oduvek je mislila da intendanti imaju najdosadniji posao u vojsci, ali su podaci iz njihovih dokumenata bili gotovo očaravajući. Pretpostavljala je da bi s više iskustva mogla da pročita ove brojeve i da pomoću njih sazna tačan broj pešadinaca ili konjanika u vojsci, ili da razlikuje taktičke preferencije određenog generala. Jedan red na polovini strane privukao je njenu pažnju. Pročitala ga je po drugi i treći put. Proverila je datum. „Bo...”, rekla je. „Hmm?” „Je li iko pominjao Tanijelovo kretanje dan pre nego što je obešen iznad keškog logora?” Bo se počešao po zulufu. „Pričao sam s logorskim kuvarom - jednim od Mihalijevih pomoćnika. Tanijel je posetio Mihalija krajem popodneva.” „Jesu li ti rekli zašto?” „Nisu. Ali mogu da pretpostavim. Bio je prokleto dovoljno glup da sam napadne Kresimira. Naposletku, samo tako je mogao biti uhvaćen. I verovatno je potražio savet od Mihalija.”

„Da bi odmah zatim krenuo u keški logor?” „Otkud ja znam.” Bo je slegnuo ramenima. „Zašto pitaš?” „Verovatno nije važno.” Nila je okrenula stranu. Čitala je podatke i datume, ali nije našla nijedno Tanijelovo trebovanje. Dah joj se naglo ubrzao. „Bo...” „Šta je bilo?”, pitao je. Zlovoljno je vrteo glavom kao da hoće da je ukori zato što ga je prenula iz dubokih misli. „Sećaš li se da sam ti prenela ono što mi je pukovnik Ejtan rekao? O dve čete vojnika koje je Hilanska poslao u planine?” „Da, da. Reci šta imaš.” Dodala je dokument Bou. „Pogledaj ovo trebovanje. Tanijelovo je. Tu je, na sredini stranice.” „Vidim ga.” Nekoliko puta je prešao pogledom preko njega pre nego što je rekao: „Ovo nema nikakvog smisla. Zašto bi, krvave mi jame, Tanijel trebovao tri stotine vazdušnih pušaka?” Nila se nagnula napred. „Radila sam kao Tamasova pralja i čula kako govori da su sve vazdušne puške u Adru zaključane u arsenalu u Adopestu. I da samo barutni mag može da ih naruči. Pogledaj vreme narudžbine!” Pokazala je prstom na stranicu. „Trebovane su u četiri ujutru. To je moralo biti posle Tanijelovog zarobljavanja. Trebovanje je falsifikovano. Neko se potpisao umesto njega!” „O, krvave mi jame”, rekao je Bo. Zalupao je po krovu. „Zaustavite kočiju! Smesta je zaustavite!” „Šta radiš?”, pitala je ledi Vinčeslava kad se kočija zaustavila. „Potrebna su mi dva konja”, rekao je Bo. „Dobićeš ih. Šta se dešava?” Bo je iskočio iz kočije. „Izdajnik bi znao da je Tanijel zarobljen i da može da falsifikuje trebovanje.” „Zašto bi to učinio?” „Možda je mislio da će se Tamas vratiti. Nije ni bitno. Hilanska je poslao svoje ljude naoružane vazdušnim puškama u lov na Tanijela.” „Otkud znaš?”, pitala je Nila. „Tri stotine vazdušnih pušaka dovoljne su za opremanje dve čete adranskih vojnika. Dve čete su po naređenjima Hilanske poslate u planine. Poješću svoj šešir ako je to slučajnost. Moram da krenem.” „Idem s tobom”, rekla je Nila.

„Nećeš. Ostaćeš s ledi. Ne mogu dozvoliti da me iko uspori. Zasuću te dve čete zemljom i vatrom. Svi koji bi se zatekli pored mene bili bi iskidani.” „Zašto su ti potrebna dva konja?” Bo je navukao rukavice privilegovanog. „Da bih zajahao drugog, kad se prvi sruši ispod mene.” POGLAVLJE 11 Adamat je čekao s brigadirkom Abraks dok je generalica Ket čitala dokumente koje joj je doneo. Bili su u njenom šatoru. Stražari oko njega oslobođeni su dužnosti. Ket je polako listala dokumente. Prvo je pročitala nalog za hapšenje s potpisom Rikarda Tamblara i dvojice sudija iz Adopesta. Pregledala je spisak optužbi i dokaza predstavljenih sudu u slučaju protiv nje i njene sestre. Prošlo je najmanje trideset minuta pre nego što je skupila papire u urednu hrpu. Spustila ih je na sto ispred sebe. Naizmenično je posmatrala Adamata i Abraksovu. Pogled joj se zaustavio na inspektoru. „Osporavate li optužbe?” pitao je Adamat. Bilo mu je drago što je konačno prekinuo tišinu. „Ne osporavam ih.” To ga je iznenadilo. „Poslat sam da vas uhapsim”, rekao je Adamat. „Razumete li trenutnu situaciju?” pitala je Ket. Abraksova je klimnula potvrdno. „Da.” „Očekujete da ću spašavati sebe”, kazala je Ket, „da ću predati komandu nad svojim ljudima Hilanski i da ću otići s vama u Adopest?” Nastavila je pre nego što je Adamat stigao da odgovori:

„Neću to učiniti. Hilanska je izdajnik. Namerava da nas sve proda Kezu. Za šta god da sam kriva, izdaja ne spada u moje grehe.” Rekla im je to čim su stigli, ali nije mogla da ponudi dokaze o krivici Hilanske. Tvrdila da su generalu odani ljudi otrovali njenog svedoka. „U stvari”, rekao je Adamat, „nismo to imali na umu.” Ket je izvila obrvu. To je bila prva promena na njenom licu otkad su došli. „Ah?” „Razgovarao sam s ledi Vinčeslavom o vama”, nastavio je Adamat. „Složila se da sitni zločini koje ste počinili s vašom sestrom ne mogu biti važniji od sudbine Adra. Ovlastila me je, u svojstvu člana Tamasovog saveta, da vam ponudim izlaz iz ove situacije.” „A šta bi to moglo biti?” „Odmah ćete napustiti vojsku, baš kao i vaša sestra. Bićete sprovedeni do vašeg imanja u severnom Adru. Imaćete nedelju dana vremena da sredite vaše poslove pre nego što budete izgnani. Biće vam dodeljena jednokratna stipendija u iznosu od milion krana. Država će zapleniti vašu imovinu.” Ket je planula: „To nije izlaz. To je osuda.” „Milion krana je velika suma novca”, oštro će Abraksova. „Mislite li da će Tamas biti tako velikodušan kad se vrati?” „Tamas je mrtav.” „Nije.” Abraksova je izvadila pismo iz džepa. Uručila ga je Ket. „Jutros smo dobili ovu poruku. Tamas je prešao Čarvud Pajl sa Sedmom i Devetom brigadom i šezdeset hiljada pešaka iz Deliva. Za dve nedelje će stići ovamo.” Adamat je zinuo od čuda. Tamas je živ? Zaista? Zašto mu ledi Vinčeslava to nije rekla? Ova informacija menja sve! Ket je vidno pobledela. Iznova je podigla nalog za hapšenje. Ruka joj je drhtala dok ga je čitala. „Predlažem vam”, rekao je Adamat, „da budete van zemlje kad on stigne ovamo.” „Šta će biti s mojim ljudima? Ko će preuzeti komandu nad njima?” „Ja ću”, kazala je Abraksova. „To je nezakonito!”

„A otkad ste vi zainteresovani za zakonitost?” glasno je razmišljao Adamat. Ket se okrenula prema njemu. „Pokrivala sam sestrine zločine. Ali još sam general Adranske vojske i patriota. Prihvatiću ovo ’milosrđe’” - ispljunula je tu reč kao da je otrovna - „samo pod uslovom da moji ljudi budu bezbedni.” „Vaši ljudi će se naći pod specijalnim zapovedništvom Adomovih krila”, rekla je Abraksova. „Odmah ćemo poslati poruku Hilanski s obaveštenjem da ste smenjeni, da vaše tri brigade prelaze kod nas i da će biti pod našom zaštitom do povratka feldmaršala Tamasa na bojno polje.” Ket je dobovala prstima po stolu. Zurila je u neku tačku iznad Adamatove glave. „Generale”, oglasio se Adamat, „ovo je jedini način da prežive. Siguran sam da su vas izviđači izvestili da se Kežani raspoređuju za napad sutra ujutru. General Hilanska se sprema za zaobilazni manevar.” „Što je još jedan dokaz da radi za Kez”, rekla je Ket. Adamat je razmenio zabrinuti pogled s Abraksovom. „Čak i da je to istina, neće se usuditi da napadne neku od vaših brigada pod zastavom Adomovih krila.” Ket je iznenada ustala. „U redu! Slažem se. Istupiću iz vojske. Povešću sestru i otići ćemo. Dopustite mi da se još jednom obratim svojim ljudima.” U njenom glasu je postojala nekarakteristična molećivost. Adamatu je bilo jasno da je iskrena. Abraksova ju je streljala čeličnim pogledom. „Nećete dobiti priliku da spasete ugled. Vaši ljudi će vas pamtiti kao lopova i lažova.” Na Ketinom licu borili su se gnev i tuga. Adamat se iznenadio. Mislio je da je nesposobna za takva čuvstva. Abraksova je polako ustala. S uzdahom je dodala: „Pobrinuću se da saznaju da ste istupili iz vojske s njihovim interesima na umu.” Ket je samo poraženo klimnula. Abraksova je spojila ruke iza leđa i podigla ramena. „Generalice Ket”, rekla je, „lišeni ste komande.”

Jutro je donelo mraz u logor Adomovih krila. Adamat je sanjivih očiju posmatrao kako keška pešadija obrazuje bojni red nekoliko kilometara na jugu. Zbog žućkastozelenih uniformi vojnici su ličili na hektare jesenjeg žita spremnog za žetvu. Koliko pešaka je ostalo Kežanima? Dve stotine hiljada? Tri stotine? Izviđači Abraksove izvestili su da im je noćas stiglo pojačanje iz Budvila. Poskočio je zbog iznenadne detonacije topa. Oglasilo ih se još nekoliko. Znao je da će morati da se navikne na tu buku. Abraksova je želela da drži Kežane na odstojanju. Situacija će se pogoršavati kako jutro bude odmicalo. Stotine topova će se oglasiti na svim frontovima. Abraksova je stajala pored njega. Posmatrala je položaje s vidikovca navrh brda na kom je bio Ketin šator. Gledala je ka severoistoku, umesto ka Kežanima. „Ima li vesti?”, pitao je Adamat. Brda su skrivala glavninu adranske vojske pod komandom Hilanske. „Noćas smo poslali preko tridesetoro glasnika”, rekla je Abraksova ledenim glasom. „Najmanje desetoro ubijeno je na mestu. Ne znam šta je Hilanska rekao svojim ljudima, ali u potpunosti ih je okrenuo protiv nas. Ledi Vinčeslava bi ga posetila da nisam to sprečila.” „Gde je ona?” pitao je Adamat. Ledi im se pridružila juče uveče s dvadeset šest hiljada ljudi. Donela je vesti o presretnutoj poruci - o izdaji Hilanske. Adamat se nadao da će Bo biti s njima kad su stigli, ali video je samo Nilu. Kakvu korist može imati od neobučenog privilegovanog? „Poslala sam je u Adopest sa stotinu najboljih konjanika”, rekla je Abraksova. „Neću dopustiti da pogine na bojnom polju.” Usledio je dug period tišine, u kom je Abraksova nastavila da posmatra severoistok. U jednom trenutku je rekla: „Sve si nas pobio, Adamate.” Nije zvučala optužujuće, već kao osoba pomirena sa sudbinom. Saznanje da će do večeri biti masakrirani pritiskalo je Adamata kao teški plašt. Stezalo mu je grudi, primoravajući ga na brze, duboke uzdahe. Hilanska je bio izdajnik. Napašće Adomova krila i

uništiti njih i usvojene brigade adranske pešadije, a zatim... šta? Hoće li narediti svojim ljudima da se predaju Kezu? Da li će vojnici izvršiti takvo naređenje? Ili će ih Kežani jednostavno napasti i sve poklati? Adranska vojska uništiće samu sebe. Kežani će biti odmorni i spremni za borbu s feldmaršalom Tamasom kad stigne s vojskom Deliva. Situacija je bila beznadežna. Priklešteni su i ne mogu da pobegnu. Abraksova je naredila da se iskopaju rovovi i podignu grudobrani. Bila je rešena da se bori. Adamat je video bore na njenom licu i purpurne podočnjake od neprospavane noći. Abraksova je trznula glavom. Adamat se okrenuo da bi ispratio njen pogled. Konjanik se pojavio na dalekom brdu, na severoistoku. Zastao je posmatrajući ih. Adamat je video sjaj bajoneta navrh brda. „Stigli su”, rekla je Abraksova. POGLAVLJE 12 „Gde su, jame mi, svi otišli?”, pitao je Tamas. Kaplar je stajao pred njim sa zaboravljenom kašikom u ruci. Feldmaršal ga je zatekao na doručku. Zurio je u Tamasa otvorenih usta. Adranski logor bio je gotovo prazan. Samo je malobrojna straža čuvala hiljade pratilaca vojske. More šatora bilo je napušteno. To je značilo samo jedno: danas će se zapodenuti bitka. Tamas ju je namirisao na vetru. Proželi su ga žmarci, uprkos iscrpljenosti i bolu, koji mu se zavukao duboko u kosti. Olem je povukao uzde svog konja da bi prišao kaplaru. „Čuo si feldmaršala, vojniče. Govori!” Para se dizala s njihovih konja. Jahali su ih čitave noći.

„Ja, ja...”, zamuckivao je kaplar. „Tako mi je žao, gospodine. Oni su...” Podigao je ruku i pokazao ka jugoistoku. „Otišli su u bitku.” „Prokleta jamo”, opsovao je Tamas. Zašto je Hilanska odlučio da sad zapodene bitku? Kežani su i dalje imali brojčanu nadmoć. Na otvorenom zemljištu moći će da je u punoj meri iskoriste. „Jesi li ih čuo, Oleme? Topove.” „Čuo sam ih, gospodine.” „Gospodine!” Vlora je trčala ka njima kroz logor. Isprednjačila je da bi pronašla Generalštab. Stigla je dahćući. Uzela je uzde od Olema. Vinula se u sedlo. „Gospodine, ne napadaju Kežane!” „ A koga, jame ti, napadaju?”, pitao je Tamas. „Napadaju vlastite trupe. Generalica Ket je odelila svoje brigade od glavnine. Hilanska je napada!” „Jaši!”, dreknuo je Tamas i žabo pete u konjske sapi. Njegov pastuv je skočio napred. Trojka je galopirala kroz adranski logor. Krenuli su ka jugozapadu, tragom njegovih brigada. Znoj je lio niz Tamasovo lice, uprkos prohladnom vetru. Šta se desilo? Kako je došlo do katastrofe ovakvih razmera? Pronaći će Ket i obesiti je njenim pertlama. Jahali su nekoliko kilometara po glavnom putu. Tamas je posle svakog savladanog brda imao bolji pogled na snage razvijene na jugu. Srce mu je tuklo u grudima. Popao je po konjskom vratu. Nagonio je konja da galopira sve brže. Stigli su do zadnjih adranskih linija. Vojnici su skakali s puta po kom je trojka tutnjala. Tamas je ugledao zapovednikov šator na vrhu brda, iznad artiljerije. Naglo je skrenuo ka njemu. Vojnici su počeli da upiru radoznale poglede u njegovom pravcu. Žurio je, ne obazirući se na njih. Skočio je s konja, dobacio uzde zapanjenom vojniku i požurio do komandnog šatora. Sklonio je platno na ulazu. „Prokletstvo, Hilanska, šta se ovde dešava?” Nekoliko desetina očiju se zbunjeno zagledalo u njega. „Pa?”, pitao je Tamas. Haos je izbio među okupljenim oficirima. Bilo je protesta i pokliča. Ruke su se pružale ka njemu. Više stolica je oboreno kad su ljudi

skočili na noge. Svi su pokušavali da govore u isti mah. Kakofonija je ispunila šator. „Umuknite!”, zaurlao je Olem. „Hvala ti, Oleme. A sad mi recite šta se ovde događa.” Tamas je tragao za poznatim licima. Rastužio se kad je video koliko ih je malo. Da li su izgubili toliko ljudi otkad je otišao? „Spremamo se da zapodenemo bitku s izdajnicom generalicom Ket”, rekao je pukovnik iz zadnjih redova. „Jame mi, nećemo”, kazao je Tamas. „Oleme... ne, Vlora. Odnesi belu zastavu na drugu stranu doline. Hoću da Ket dođe ovamo za jedan sat da bi mi objasnila šta se dešava.” „Neće doći”, rekao je isti pukovnik. „Odbija da primi naše glasnike.” „Mene neće odbiti. Da li sam video boje Adomovih krila iznad Ketinog logora?” Žena general koju je Tamas ovlašno poznavao nesigurno je klimnula. „U tom slučaju dovedi mi i brigadirku Abraks ili ko god da im zapoveda. Slobodna si, kapetanice.” Vlora je oštro salutirala i trčeći izašla iz šatora. „Upravite artiljeriju prema jugu”, naredio je Tamas. „I hoću celokupnu konjicu na istočnom krilu - mislim na sve njih. Podelite ih u tri grupe i čekajte moje naređenje. Kežani se spremaju za napredovanje. Napašće oko deset ili sam ja konjska guzica. Nek vojska ostane postrojena prema Ketinim trupama, ali joj prokleto jasno dajte do znanja da neće napasti svoje zemljake. Kežani će se silno iznenaditi ako misle da ćemo napasti svoje ljude. Na izvršenje!” Svi su požurili na izvršenje zadataka. „Generale Hilanska”, rekao je Tamas, „šta radiš? Išunjavaš se iz šatora? Vraćaj se ovamo.” Hilanska je prilazio Tamasu oprezno ga posmatrajući. Išao je pored šatorskog platna. „Gospodine?” tiho je progovorio. „Pođi sa mnom.” Tamas je sklonio platno s ulaza. „Pomerite zapovednikov šator četrdeset koraka uzbrdo”, rekao je stražarima oko šatora. „Hoću da vidim sve što se događa u dolini.” Pružio je korak uzbrdo, ka tački na koju je pokazao. Hilanska ga je pratio.

Tamasa je telo bolelo od jahanja. Iscrpljenost mu je kidala mišiće. Prsti su mu se ipak grčili od uzbuđenja izazvanog bitkom. Okrenuo se ka Hilanski kad su stigli na vrh brda. Reči su mu zapinjale u grlu. Ipak je progovorio. „Da li ti je dobro?” pitao je. Blistavi znoj pojavio se na generalovom čelu. Okovratnik mu se ovlažio. Nervozno je čapkao dugmad koporana. Četiri redara su ih pratila uzbrdo. Zastala su na pristojnoj razdaljini. „Dobro sam, gospodine”, rekao je Hilanska. Brisao je obraze. „Šta ste hteli?” Tamas se okrenuo ka keškim trupama. Bilo je najmanje dvesta šezdeset hiljada pešaka i dvadeset hiljada konjanika. Predstavljali su impresivan prizor, ali ga je njihova brojnost ostavljala ravnodušnim. Nije imao kad da misli o tome, imao je preča posla. „Hilanska, želim da postaviš najbolje tobdžije tamo”, pokazao je gde. „Hoću da ih zaspete svim što imate... Hilanska, slušaš li me, ja...” Osetio je oštar bol postrance. Namrštio se i protrljao bolno mesto. „Kao što sam rekao, hoću da...” Gurnut je napred. Čuo je povik. Okrenuo se s psovkom na usnama. Olem je vikao. Potegao je mač. Napala su ga sva četiri vojna policajca koja su ih pratila uzbrdo. Hilanska je stajao iza njih s bodežom u ruci. „Šta se, krvave mi jame, događa?”, pitao je Tamas. Instinktivno se mašio drške pištolja, ali su mu prsti skliznuli s nje. Podigao ih je. Zbunjeno je treptao. Zavrtelo mu se u glavi. Vrhovi prstiju su se crveneli. Uboden je. Hilanska ga je prokleto ubo u leđa. Jednoruki general se okrenuo i pojurio nizbrdo. Tamas je sedeo u travi. Skinuli su mu koporan. Krv mu je natopila košulju. Pokušavao je da shvati šta se dogodilo. Jedan hirurg je sedeo iza njega. Podvukao mu je ruke ispod ramena. Drugi mu je sekao košulju da bi ispitao ubodnu ranu između

rebara. Tela dvojice adranskih redara odnesena su desetak koraka odatle. Treći hirurg je zbrinjavao posekotinu na Olemovom čelu. Hilanska ga je izdao. To je bilo očigledno. Ali koliko duboko je sezala izdaja? Koliko dugo je trajala? Je li pre nekoliko meseci dopustio da budvilske zidine padnu da bi Tamas ostao iza neprijateljskih linija? Nesumnjivo je bio u pozadini rascepa s generalicom Ket. Učinio je to da bi osigurao uništenje čitave Adranske vojske. „Oleme!” Morao je da sazna više. Najvažnije pitanje bilo je da li je Hilanska imao saučesnike? Olem se trenutak kasnije stvorio kraj njega. Pritiskao je sveži zavoj na čelu. „Gospodine?” „Sjajno si se mačevao”, rekao je Tamas. Olem je zadržavao četvoricu redara dok pomoć nije stigla. „Da li je iko od njih ostao živ?” „Hvala vam, gospodine. Dvojica su preživela. Jedan će umreti do jutra. Momci ih nisu štedeli kad su videli da ste ranjeni.” „’Nisu ih štedeli’ je blag opis”, kazao je Tamas. „Idi proveri šta redari znaju.” „Zar ne bi trebalo da pođem za Hilanskom, gospodine?” Tamas je oklevao. „Ne znam kome mogu da verujem”, tiho je rekao. „Okupi dve čete - vidi možeš li da nađeš pripadnike tvog Oka sokolovog - i pošalji ih za Hilanskom. Hoću da ostaneš pored mene.” „Da, gospodine.” Tamas je opsovao sebi u bradu kad mu je hirurg nabio prst u ranu. „Previjte me i nađite mi nešto baruta. Nije pogodio pluća. Preživeću.” Odgurnuo je hirurge od sebe i nekako ustao. Oštar bol u slabinama podsetio ga je na sličnu ranu zadobijenu u Gurli pre dvadeset godina. Ležao je nedeljama i zamalo nije podlegao infekciji. Nije imao vremena za ležanje. Video je da su pripadnici Adomovih krila obrazovali odbrambeni prsten oko Ketinog logora u dolini ispod njih i da su izgradili fortifikacije slične onima kojima se on poslužio protiv konjice Biona že Ipila - iako ni izdaleka tako duboke. Video je Vloru kako juri na bojnom konju, s belom zastavom koja se vijorila na vetru. Stigla je do

plaćeničkih linija. Dozvoljeno joj je da prođe posle nekoliko napetih trenutaka. Kežani su se još razvijali po bojištu. Njihova vojska je izgledala ogromno - i bila je - ali je veličina činila nezgrapna. Tamas je ispravio prvobitnu procenu da će ih napasti u deset. Neće biti spremni ni do podneva. Možda u jedan. Napašće čitavim frontom. Koristiće se brojčanom nadmoći da bi opkolili i pregazili logor generalice Ket. Tamas je slomio barutno punjenje i nasuo nešto crnog praha na jezik. Posle početnog udara barutnog transa osećao se mlađe i jače. Bol od ubodne rane sveo se na golicanje u zadnjem delu uma. Krajičkom oka video je da mu se približava Olem. „Jesi li išta saznao?”, pitao je. „Ne, gospodine. Oba redara tvrde da ih je Hilanska upozorio da ćete se možda vratiti, ali da će to biti keški trik - privilegovani prerušen u vas. I tvrde da je očekivao pojavu vašeg dvojnika za nekoliko nedelja.” Tamas je zafrktao. „Znači da se uspaničio i pobegao zato što sam došao ranije? Dobro je što nije bio spreman za nas. Jame mi, ko zna kakve glasine je taj čovek širio?” „Mogu da pokušam da saznam, gospodine.” „Učini to.” „Imam li dozvolu da pretražim njegove odaje?” „Imaš.” Olem se udaljio. Tamas se obazreo oko sebe u potrazi za osobom od poverenja. Većina generala je bila s brigadama. Izgleda da je jedan deo izdajnikovih ljudi pobegao s njim. „Ti tamo!”, povikao je Tamas. „Ti, pukovniče. Dođi ovamo.” Mladić je izgledao prilično poznato, gledano iz profila. Tamas ga je prepoznao čim se ovaj okrenuo prema njemu. „Pukovniče Sabastenijene, lepo je videti te živog.” Bivši brigadir Adomovih krila bio je muškarac u srednjim dvadesetim, tužnog lica i s preranim sedinama na zulufima. Tamas je pomislio da, kad su se poslednji put videli, nije imao sedih. Pitao se da li se farbao. Sabastenijen se učtivo naklonio Tamasu. „I meni je drago što vas vidim živog, gospodine. I ne zovem se Sabastenijen.

Sad sam Floron. Uzeo sam majčino prezime. Ne bih voleo da me nekadašnji saborci odmah prepoznaju.” Tamas ga je razumeo. Nije učinio ništa nezakonito ili nedolično kad je ubio izdajnika da bi odbranio Tamasa. Ipak je izbačen iz Adomovih krila zato što je izdajnik bio brigadir u plaćeničkoj vojsci - i ljubavnik ledi Vinčeslave. „U redu, Saba... Florone. Potreban mi je plan bitke. Gde si raspoređen?” „Ja sam u Dvadeset prvoj artiljerijskoj.” „Imaš li artiljerijskog iskustva?” „Sedam godina u Krilima.” „Dobro je. Čestitam ti, Florone. Postao si general.” Pukovnik je zbunjeno zatreptao. „Gospodine?” „Preuzmi komandu nad Drugom brigadom. Rasporedi njenu artiljeriju na jugu. Hoću da tobdžije dežuraju pored oruđa. Nek se pešadija ukopa na istoku i zapadu.” „Da, gospodine. Hvala vam, gospodine.” „Ne zahvaljuj mi. Ne znam kome mogu da verujem u brigadama Hilanske. Mogao bi završiti s nožem u leđima do kraja dana. Ako imaš ljude od poverenja, povedi ih sa sobom.” „Da, gospodine.” „I, generale, pošaljite mi Mihalija ovamo, što je brže moguće!” Floron je kratko oklevao. „Niko vam nije rekao?” „Šta mi nije rečeno?” „Mihali je mrtav. Ubio ga je Kresimir pre dve nedelje.” Tamas se okrenuo ka keškim položajima. Oblio ga je hladan znoj. Nestalo je mirnoće od barutnog transa. Zašto Adro nije već poražen ako je Mihali mrtav? Adro i Adopest bi trebalo da budu pretvoreni u prah i pepeo bez Mihalija, koji je obezbeđivao protivtežu bratovljevoj moći. Zemlja i njen glavni grad su ipak postojali. Šta je obuzdavalo Kresimira? Pažnju mu je privukao pokret u logoru Adomovih krila. Vlora je žurila uzbrdo. Projurila je kraj adranskih straža. Zaustavila se pred Tamasom. Skočila je s konja i dobacila uzde zapanjenom glasniku. „Gde je Ket?”, pitao je Tamas.

„Otišla je”, prostenjala je Vlora. „Abraksova i Adamat primorali su je juče da napusti položaj zbog optužbe za ratno profiterstvo. Abraksova je mislila da bi to moglo da zaleči razdor u vojsci, ali... gospodine, da li ste ranjeni?” „To nije zalečilo razdor”, rekao je Tamas, „zato što je Hilanska sve vreme planirao izdaju. I šta, jame mi, Adamat radi dole? Prokletstvo, Ket mi je sad najpotrebnija. Bila je najsposobniji zapovednik pored Hilanske. Gde je Abraksova?” „Na putu je ovamo.” „Imamo svega nekoliko sati do keškog napada. Okupi glavni štab - hoću onoliko oficira koliko možeš da sakupiš za dvadeset minuta. Ostale ćemo obavestiti preko glasnika. Oleme, šta si saznao?” Olem je dotrčao i nakratko zastao da bi povratio dah. „Ostavio je sve. Hilanska je od početka bio u dosluhu s Kezom. Pronašao sam desetine pisama.” „Jesi li našao išta što bi nam pomoglo da saznamo ko su njegovi saučesnici?” „Nisam imao vremena da sve pregledam.” „Vreme. Ono nam je, krvave mi jame, potrebnije nego ikad pre. Ne mogu da isplaniram odbranu za tako kratko vreme, ne protiv tako monstruozno snažnog protivnika.” „Oleme”, rekla je Vlora, „jesi li našao generalov pečat?” „Bio je tamo sa svim ostalim stvarima.” „Dajte mi odmornog konja!”, povikala je Vlora. Tamas ju je pitao: „Gde ćeš?” „Potreban mi je jedan razbijač šifara u službi Krila”, rekla je Vlora. „Neko ko može da iskopira šifru Hilanske. Mislim da bih mogla da obezbedim dodatni dan ako požurimo.” Tamas je diktirao poruku za keškog zapovednika na osnovu jezika koji je Hilanska koristio u svojim pismima i porukama. Razbijač šifara Adomovih krila prevodio je to na generalovu šifru. U poruci je pisalo da će Hilanska uspeti da nađe nekog dovoljno bliskog Abraksovoj da je ubije ako ona spusti gard, ali da Kez mora da izvede lažno povlačenje i da odgodi napad za sutra da bi plan uspeo.

Čitav proces je potrajao dva sata. Tamasu se činilo da je to uzaludan posao. Bilo bi pravo čudo kad bi Kežani poverovali u šifrovanu poruku. Ali dobiće dragocena dvadeset četiri sata da se pripreme za keški napad ukoliko plan uspe. To vreme im je bilo očajnički potrebno ako su želeli da imaju ikakve šanse za pobedu u ovoj bici. Tamas je podigao pogled ka Olemu, koji je čekao na ulazu u komandni šator s rukom na pištolju dok je razbijač šifara pritiskao pečat Hilanske na topli vosak falsifikovanog pisma. Tamas je uzeo pismo od razbijača šifara. Duvao je po vosku da bi se ohladio, pre nego što ga je dodao Olemu. Ovaj je odsečno salutirao. „Pronašao sam nekoliko najodanijih pripadnika Oka sokolovog, gospodine. Poslaću jednog od njih Kežanima s pismom.” „Znaju li da se izlažu strahovitom riziku? Biće ubijeni ako Kežani nanjuše prevaru. Možda će ih snaći i gora sudbina.” „Već imam dobrovoljca. On zna.” „Dobro je. Hoću da to bude jedina poruka koja će stići do Kežana. Reci stražama da ubiju svakog ko pokuša da se dokopa neprijateljskih linija. Ne smeju da znaju da sam se vratio.” Tamas je Olemu klimanjem glavom dao do znanja da je slobodan. S teškom mukom se okrenuo prema razbijaču šifara kad je Olem otišao. Rana koju mu je Hilanska naneo nožem otvorila se pri tom pokretu. Strela bola prostrelila mu je stomak. Nadao se da razbijač šifara nije video da mu prsti drhte. Polomio je barutno punjenje i sipao malo crnog praha na jezik. Prožeo ga je barutni trans i smanjio bol. „Vrlo dobro, vojniče”, rekao je Tamas. „Hvala vam, gospodine”, odvratio je razbijač šifara. „Obradovao sam se kad sam video da ste se vratili, ako smem da kažem. Znam da je Abraksovoj laknulo.” Tamas se usiljeno osmehnuo. „Drago mi je da to čujem. Lepo je vratiti se. Znaš, u Gurlijskim ratovima nismo imali profesionalne razbijače šifara. Snalazio sam se tako što sam davao specijalna zaduženja najpametnijim ljudima. Tek se lord Vinčeslav dosetio da od toga načini posebno radno mesto. Petnaest godina govorim sebi

da su mi potrebni razbijači šifara u Adranskoj vojsci, ali nikako da pređem s misli na dela.” „Imao sam sreće da radim s lordom Vinčeslavom”, rekao je razbijač šifara. „Bio je veoma inteligentan čovek.” „Slažem se. Velika je grehota što smo ga izgubili. Ali vaša ledi je mnogo pametnija od supruga. Oduvek sam se pitao da li je ona došla na ideju o unajmljivanju razbijača šifara, a njen pokojni suprug samo preuzeo zasluge za to?” Razbijač šifara je ćutao oborene glave. „Žao mi je ako sam preterao. Ne moraš da odgovoriš na to pitanje.” „Hvala vam, gospodine.” Olem se ubrzo vratio. Oštro je klimnuo Tamasu, što je bio znak da je glasnik otišao. „Vojniče”, rekao je Tamas razbijaču šifara, „možeš da odeš u kantinu i doručkuješ. Ili ručaš. Ne znam koje je prokleto doba dana.” „Gospodine, imam li vašu dozvolu da se vratim u Krila?” Tamas je pogledao Olema, koji je stao pored razbijača šifara. „Žao mi je, vojniče, ali ćeš morati da ostaneš ovde neko vreme. Ne želimo da se glas o mom povratku raščuje. Tako ćemo lakše nadmudriti Kežane.” „Kunem se da nikom neću reći.” „Radije ne bismo rizikovali”, rekao je Olem. Razbijač šifara je lutao pogledom između Tamasa i Olema. „Gospodine?” „Žao mi je”, kazao je Tamas. „Ne govorimo o tome ni našim ljudima. Nastojimo da vest o mom povratku što duže zadržimo u tajnosti. Moramo da vagamo između dizanja morala i tajnosti.” Razbijač šifara se namrštio, duboko udahnuo i salutirao. „Razumem, gospodine.” „Dobro je. Abraksova će biti obaveštena o poslu koji si ovde najprofesionalnije obavio.” Olem je izveo čoveka napolje. Vratio se nedugo potom s Vlorom. Stupala je bodrim korakom, iako je izgledala prašnjavo i umorno. Po mirisu je zaključio da je čitavog jutra sagorevala barut. „Kako je u logoru Krila?”, pitao je Tamas.

Salutirala je pre nego što se sručila u stolicu preko puta Tamasa. „Biće gadno ako nas Kez bude napao danas. Krila imaju tri postrojene brigade prema nama. Abraksova je rekla da će imati vremena da ih obrne ako obmana uspe i da će moći da baci sve što ima na Kez do sredine sutrašnjeg jutra.” „Znači, čekaćemo”, rekao je Tamas. Vlora je klimnula. „Čekaćemo.” Olem i ona su razmenili nečitljivi pogled. Tamas je bio previše usredsređen na hodanje po liniji između barutnog slepila i suzbijanja bola u telu namučenom barutnim transom za vreme luđačkog jahanja od delivske granice do Adopesta. Ma šta da je bilo između njih, po svoj prilici se ohladilo. „Da li je vest o mom prisustvu stigla do pešadije Krila?” „Samo Abraksova i dvojica brigadira znaju za nju. Složila se da ona ostane tajna, koliko god to bude moguće. Nekoliko oficira me je možda prepoznalo, ali ona kontroliše situaciju.” „Dobro je.” „Ta vest se ovde širi”, rekao je Olem. „Ne možemo ništa učiniti povodom toga. Videli su nas kad smo ujahali.” „Zapečatio sam logor”, dodao je Olem. „Do jutra niko ne može da uđe ili izađe bez naređenja.” „Sjajno.” Tamas je opazio da Olem čapka pukovničke širite koje mu je Tamas dodelio ispred Alvejšena. Spremao se da opet potegne to pitanje. „Gospodine”, rekao je Olem. Tamas je zafrktao. „Neću te ražalovati, Oleme.” „Više bih voleo kad biste to učinili, gospodine.” „Nisam ti poverio komandu - izuzev nad Okom sokolovim. Ti si pukovnik na specijalnom zadatku. To nije nečuveno.” „Ali ipak...” Tamas je podigao ruku. Nadao se da će tim gestom okončati raspravu, iako je znao da je to zaludna nada. Olem je bio potpuno siguran da nije materijal za pukovnika. „Odgovara mi da si na položaju sa kog možeš da izdaješ naređenja”, rekao je Tamas. „Pokušaj da ne budeš toliko neraspoložen zbog toga. Neću ti dati