Jesenja republika - Brian McClellan

komandu nad velikom jedinicom dok ne budeš spreman za nju. Zapamti šta sam ti rekao: bićeš general - i to valjan - za deset godina.” Izgledalo je da će se Olem nasmejati Tamasu u lice. Ugušio je taj poriv. „Neću se obrijati, gospodine. Ni da bih postao general.” „Volim bradu”, rekla je Vlora. „Više vojnika bi trebalo da je ima.” „Ne počinji.” Tamas je pokazao na nju. „Trpim njegova sranja zato što je moja poslednja linija odbrane protiv atentata. Neću ih trpeti od tebe.” „Obavio je sjajan posao s Hilanskom.” Olem se naježio od tih reči. Leđa su mu se ukrutila, a lice se zateglo. Tamas je pogledao Vloru. To je bilo bezdušno - znala je da je Olem, u skladu s naređenjima, bio daleko kad je Tamas napadnut i da je veoma ozbiljno shvatao svoju dužnost. Otvorio je usta da bi je ukorio, ali ih je zatvorio kad je video njen izraz lica. Blago je pobledela i oborila glavu. Već se pokajala zbog izrečenog. „Gospodine, mogu li još nešto učiniti za vas?” kruto će Olem. „Ostani pored mene”, rekao je Tamas. „Ali, kad govorimo o Hilanski...” „Poslao sam čitavu četu za njim. Uhvatiće njega i njegovu kohortu. Dovešće ih ovamo u lancima.” „Valjano si postupio, Oleme. A ova sitnica” - pokazao je na ranu od noža skrivenu koporanom - „s vremenom će zaceliti.” Osetio je bol pri pokretu, uprkos barutnom transu. „Da, gospodine.” Zvučao je kruto. Tamas je protrljao oči. Obično se uoči bitke sastajao s oficirima i planirao rezervne strategije, ali je već podelio neophodna naređenja. Sve je zavisilo od keškog odgovora na lažno pismo. Ako obmana uspe, dobiće čitav dan za planiranje. Bitka će početi za sat ukoliko ne uspe. Znao je da bi trebalo da uradi nešto. Ali nije mogao da se pokrene. Pokušao je da ubedi sebe da je iscrpljenost od putovanja jedini razlog za to - da će biti spreman da nastavi posle kratkog odmora u miru i tišini. Ali nije bio samo iscrpljen. Kosti su ga bolele, kao i sve stare i nove rane. Njegov um je čeznuo za snom. Starost ga je stigla u poslednjih nekoliko meseci.

A činjenica da nije mogao da se usredsredi na neposredni zadatak značila je da je zanemarivao nešto važnije. „Gospodine”, tiho će Vlora, „šta je s Tanijelom? Znamo gde je Hilanska poslao svoje ljude. Možda...” Ućutala se. To ne može biti važnije od neposrednog zadatka. Tanijel jeste njegov sin, ali se ipak radi o jednom čoveku. Ovaj dan će odrediti sudbinu čitave zemlje. „Znam svoje dužnosti, kapetane”, kazao je Tamas. Činilo se da će Vlora reći još nešto. Umesto toga prišla je Olemu, koji je stajao na ulazu u šator. Posmatrao ju je, ali je nije zaustavio kad je gurnula ruku ispod njegovog koporana da bi uzela duvan i papir. Polako je zavila cigaretu, ne skidajući pogled s Olemovog lica, pa kresnula šibicu, zapalila cigaretu i duboko udahnula. Izbacila je dim kroz nozdrve. Ponudila je cigaretu Olemu. Tamas je mislio da im kaže da ne puše u šatoru, ali hteo je da vidi kako će se ovo završiti. Ovo je bila mirovna ponuda, nešto što je trebalo da ublaži bol koji je prouzrokovala skorašnjom izjavom. Olem je uzeo cigaretu. Stisnuo ju je usnama. Tamas je ispustio dugo zadržavani uzdah. Platno na ulazu u šator se pomerilo. Neko je nešto šapnuo Olemu. „Trenutak, gospodine”, rekao je Olem i izašao. Tamas je ostao sam s Vlorom. Znao je da želi da govori o Tanijelu. Zurio je u nju, nadajući se da svojim izrazom ne zaziva svađu, ali je jedan deo njega želeo da ona progovori dok se tišina nastavljala. Mogao je da izađe na kraj s njenim optužbama i razočaranjem. Mogao je da se bori s tim. Nije mogao da se bori sa svojim demonima. Olem je ušao u šator donoseći povetarac prožet duvanskim dimom. „Gospodine”, kazao je, „naš čovek se vratio. Kežani nisu odgovorili, ali se njihove brigade povlače s položaja. Imamo vremena do sutra.” Tamas je ustao i kašljucnuo u šaku da bi sakrio bolnu grimasu. „U tom slučaju nam ostaje da se nadamo da Kežani nisu lukaviji nego što su bili kad smo otišli. Koliko pripadnika Oka sokolovog si dosad našao?”

„Hilanska ih je vratio u njihove čete. Pronašao sam dvestotinak probranih ljudi.” „Okupi ih. Imamo posla.” POGLAVLJE 13 Kresimir - ili bolje reći lutka koja ga je kontrolisala - još nije smela da se pomera. Tanijel se čitave noći borio s narastajućom panikom. Nije spavao. Jedva da je jeo. Dolazak jutra je samo produbio njegovu nervozu. „Moramo da idemo”, rekao je. Ka-pel je odlučno zavrtela glavom. Čučala je iznad kovčega od pruća i suve trave, kutije ne veće od vojničkog ranca, napravljene da bi obuzdavala boga. „Do podneva će stići ovamo”, rekao je Tanijel. Ka-pel nije odgovorila. Završila je kovčeg pre nekoliko sati. Odonda je crtala tanke, savršeno prave linije na njegovoj površini. Koristila se četkom od konjske dlake, koju je izvadila iz ranca. Njena krv bila je mastilo. Sušila se, poprimajući iznenađujuće jarkocrvenu umesto tamnosmeđe boje sasušene krvi. Čitav ritual ispunjavao je Tanijela nervozom. Bio je nespokojniji nego inače. „Pola čete adranske pešadije, naoružane vazdušnim puškama, utaboreno je manje od tri kilometra odavde”, rekao je. „Upravo izlaze iz šatora i podižu logor. Spremaju se da nastave potragu. Pronaći će nas sredinom dana, ako budemo imali sreće. Ne možemo se suprotstaviti tolikom mnoštvu. Pobiće nas i osloboditi Kresimira. Moramo da krenemo.” Izgledalo je da se Ka-pel ne slaže s njim. Nastavila je da slika, sporim i mirnim pokretima, kao da ga nije čula. Tanijel ju je dodirnuo po ramenu. „Pelo...”

Iznenada se okrenula, bacila četkicu preko pećine i skočila na noge. Uzmakao je od nje. Lice joj se izgužvalo. Stisnula je šake u pesnice. Saterala ga je uza zid pećine. Nagnula se ka njemu. Uspela je da ga nadvisi, iako je bila znatno niža od njega. Kucnula se rukom po grudima, pa po slepoočnicama i odrečno mahnula rukom. Ponovila je isti niz gestova još dva puta i pokazala na kovčeg. Ne znam šta radim. Tanijel je tek sada primetio da su joj kosa i košulja natopljeni znojem. Ramena su joj se tresla, a uglovi očiju sjajili od neisplakanih suza. Sa zakašnjenjem je shvatio koliko je ova aktivnost iscrpljuje. Znao je da kostovidi stvaraju magiju. Pravili su magične kuršume zvane crvene pruge za koloniste u Fatrasti. Ka-pel ih je jednom načinila za njega - iako nikad nije video kako to radi. Ovo je sigurno bilo nešto slično. Posmatrao je kovčeg. Sećao se tanke crvene linije oko kuršuma kojima su dugovali ime. Naravno. Ovo je isto što i crvene pruge. Koristila je vlastitu krv u bacanju čini. Zar nije to učinila i onomad kad mu je razmazala krv po obrazima? Omađijala ga je? Koliko energije je potrebno za to? Sagledao ju je iz nove perspektive. Zapazio je dubinu njene iscrpljenosti, upale oči i obraze. Odeća je visila na njoj kao na krojačkoj lutki. Vratila se svom poslu, nema kao i uvek. Tanijel je uzeo dva noža i bajonet koji je juče oteo adranskim vojnicima. Zažalio je što nije uzeo vazdušnu pušku. Koristio bi je kao koplje, s bajonetom na kraju. U svojoj nadmenosti polomio je bajonete u adranskom logoru. Poljubio je Ka-pel u obraz. Pokušao je da ne reaguje kad je uzmakla od njega. Izašao je iz pećine i započeo uspon ka vrhu grebena. Krenuo je na istok, u pravcu adranskog logora. Ubrzo je opazio najisturenije adranske vojnike. Njih šest se polako, oprezno pelo uz kanjon. Stiskali su puške s obe ruke, s pogledima upravljenim na visoku liniju grebena, na obe strane. Izvidnica je bila pedeset koraka ispred ostatka čete, koja je zbog terena morala da napreduje u koloni po jedan. Glavnina je, za razliku

od izvidnice, zaboravila na oprez. Vojnici su bili odmorni i previše samouvereni. Neki su se šalili. Veseli glasovi su se odbijali o zidove kanjona. Tanijel se nadao da će ih njegova demonstracija sile od pre neki dan načiniti opreznijim, ali to nije bio slučaj. Naposletku, lovili su jednog čoveka, usred bela dana. Znao je da neće moći da se bori sa svih osamdeset ljudi. Ne bi imao nikakve šanse. Sačekao je da se čitava četa nađe u njegovom vidokrugu, rastegnuta na dnu kanjona, i da njeno središte bude ispod njega. Šutnuo je deblo pored sebe i skočio u stranu, kad se dvadeset tona kamenja uz tutnjavu sručilo niz zidove kanjona. Nije mogao da pobedi, ali će se prokleto postarati da povede što više njih u jamu sa sobom. Vriska umirućih i jauci preživelih orili su se kanjonom kad je tutnjava Tanijelove lavine konačno utihnula. Pozlilo mu je od tih zvukova. Nije želeo da ubija zemljake. Ovi ljudi imaju prijatelje i porodicu. Decu, žene i muževe. Možda se borio rame uz rame s nekima od njih ili se obučavao s njima. Podsećao je sebe da se ovo ne razlikuje od ubijanja bilo kog neprijatelja. Ovo je rat. Morao je da ubija ili da bude ubijen. Oprezno je pomolio glavu iz skrovišta da bi procenio učinke lavine. Gomila kamenja je presekla adransku četu nadvoje. Najmanje deset ljudi je sahranjeno pod kamenjem, a još toliko ranjeno. Kamenčina je pritiskala kapetanovu nogu. Tanijel je čuo njegove bolne krike. Poručnik je stajao iznad njega. Zapovedao je odbrambenom i spasilačkom misijom. Pešadija se raštrkala po zaklonima. Svi su posmatrali zidove kanjona. Počeli su da iskopavaju ranjene. Dva odreda su nastavila da se penju po kanjonu kad je postalo jasno da novi napad neće odmah uslediti. To je bila dobra i loša vest. Dobra jer su morali da razdvoje snage. Loša zato što oba odreda napreduju ka Ka-pelinoj pećini.

Potrčao je tik ispod grebena, tako da su ga vojnici ispod njega mogli videti. Trenutak kasnije čuo je poziv na uzbunu i pucnjavu vazdušnih pušaka. Razdaljina je bila prevelika, da bi ga pogodili, ali se zaklonio iza oveće stene i osvrnuo za sobom. Poručnik je pokazivao na njega. Vikao je na dva odreda. Narednici, zapovednici odreda su odgovorili. Jedan odred je krenuo uz kanjon, ka Tanijelu, dok se drugi dao u potragu za kozjom stazom ili nekim putem kojim bi ga obišli. Najvažnije je što je privukao njihovu pažnju. Naterao je dva odreda da ga kilometar i po jure po liniji grebena. Samo trojica od dvadeset četvorice vojnika mogli su da prate njegov ritam. Odvojili su se od saboraca iz želje da ga uhvate. Naposletku, bilo je dovoljno da mu priđu dovoljno blizu da ga obore hicem iz vazdušne puške. Hilanska je sigurno ponudio pozamašnu nagradu za njegovu glavu. Vojnici obično nisu bili ovako revnosni. Ova poslednja misao je otvrdla Tanijelovo srce u pogledu ubijanja zemljaka. Ovi ljudi bi ga upucali bez trunke oklevanja. Lovili su ga kao psa. Rizikovao je trk preko otvorenog prostora. Trzao se zbog glasanja vazdušnih pušaka i udaraca kuršuma o kamen iza njega. Još je bio van domašaja, ali bi srećni, visoko ispaljeni hitac mogao da ga rani. Preskočio je pukotinu i pretrčao tridesetak koraka, dok se nije našao na kamenitijem terenu. Skočio je u zaklon. Vratio se zaklonjen od pogleda progonilaca. Pognut je potrčao dok nije stigao do pukotine koju je malopre preskočio. Zavukao se u nju. Pitao se šta bi njegov otac rekao kad bi video da neko od njegovih ljudi upada u tako očiglednu zamku. Verovatno bi rekao da takva budala zaslužuje da umre. Prvi progonilac je preskočio pukotinu nedugo pošto je Tanijel zauzeo položaj. Podigao je ruku i uhvatio čizmu, kad je drugi par nogu poleteo iznad njegove glave. Cimnuo je nadole. Čovek je ispustio vazdušnu pušku, koja je zakloparala po kamenju. Tresnuo je licem o ivicu pukotine, ostavivši krvavu mrlju na njoj.

Treći vojnik se zaustavio i kleknuo pored saborca. Tanijel je iskočio iz pukotine. Uhvatio je vojnika za koporan. Povukao ga je dole. Vojnik je ispustio prigušeni krik. Tanijel ga je ućutkao lupajući mu glavom o kamenje. Iščupao je vazdušnu pušku iz ruku mrtvaca. Pregledao ju je da bi utvrdio da li je oštećena. Vazdušne puške su bile na zlu glasu zbog velike nepouzdanosti u poređenju s musketama i običnim puškama. Mehanizam se lako lomio, a vazdušni rezervoari ispuštali su vazduh. Ova je izgledala upotrebljivo. Tanijel je proverio ima li municije i naslonio kundak na rame. „Glostere?” Prvi progonilac je opazio odsustvo saboraca. Okrenuo se. „Glostere, jesi li dobro? Alijer je po svoj prilici teško povređen. Jame mi, Glostere, reci nešto!” Tanijel je osetio prizvuk panike u mladićevom glasu. Strah je napredovao, nadjačavajući adrenalin. Sumnjao je u vlastiti vid. Zar Tanijel nije nestao u stenju ispred njih? Kako je mogao biti u toj tamnoj pukotini? Pešadinac se pojavio u Tanijelovom vidokrugu. Posmatrao je pukotinu s puškom o ramenu. Tanijel ga je upucao u grudi. Uzeo je municiju i rezervoare s vazduhom od mrtvih vojnika. Skrivenom stazom vratio se do velikog kamenja. Ostatak odreda će stići svakog časa. I biće promišljeniji od svojih saboraca. Zaskočio je još dvojicu vojnika među stenama. Sredio je još trojicu koristeći se priborom i bajonetima u uskom prostoru između kamenih formacija. Upucao je još jednog zaplenjenom vazdušnom puškom nekoliko trenutaka kasnije, ali se prokleti mehanizam polomio pre nego što je ispalio novi hitac. Morao je da beži. Preživeli iz dva odreda bili su mu za petama. Napredovali su u zbijenoj formaciji. Neće nasesti na njegove trikove. Znao je da mu ponestaje prostora. Ovaj greben se nastavljao još nekoliko kilometara, nakon čega se pretapao u jednu od hiljada dolina koje su presecale planinski lanac. Moraće da se otarasi progonilaca pre nego što se vrati i pronađe način da izađe na kraj s

preostalim vojnicima dole u kanjonu. Ovde negde je druga pukotina, koja će ga odvesti iza neprijatelja i... Zaobišao je kamenčinu, da bi se suočio s nebom. Ponor ispod njega bio je dubok najmanje sedamdeset metara. Glatka kamena litica završavala se u suvom koritu. Pogledom je potražio put za bekstvo, ali nije video ništa izuzev gole, vertikalne stene. Greben desno od njega ustupao je mesto većim stenama i uskim izbočinama, koje bi nesumnjivo mogle da im posluže kao streljački položaji. Negde je krenuo pogrešnim putem. Našao se u ćorsokaku. Osvrnuo se za sobom ka kamenčini koju je obišao. Možda ima vremena da se vrati i pronađe drugi put pre nego što ga stignu. Na trenutak je video adranske plave uniforme. Sklonio se iza stene. Čuo je povike progonilaca. „Krenuo je ovom stazom.” „Pažljivo napredujte. Nemamo čist vidik. Ko zna gde se krije.” „Pokrivajte me odozgo.” „U redu, vas troje za mnom. Krenite napred, momci.” Tanijel je rizikovao i provirio. Ugledao je četiri vojnika. Silazili su kozjom stazom kojom se i on kretao. Bili su na manje od dvadeset koraka od njega. Uskoro će ga stići. I drugi vojnici će pre ili kasnije pronaći izbočinu. Bio je mrtav čovek. Mogao bi da se brani s odstojanja, da se prokleta vazdušna puška nije pokvarila. Sačekao je da prvi bajonet izviri iza kamenčine. Uhvatio je cev iza njega i cimnuo svom snagom, koristeći telo kao polugu. Iznenadio je vojnika, koji se okliznuo i zakotrljao, da bi pao preko ivice na dno klanca. Otegnuti krik je zamukao kad je tresnuo o zemlju. „Krvave mi jame, ispred nas je!” „Ne razdvajajte se.” „Upravo je bacio Havina niz liticu! Jeste li videli? On će. Tanijel nije čekao da sazna šta vojnik misli da će uraditi. Zaobišao je stenu, Držao je pokvarenu pušku kao koplje i zario bajonet u grudi brbljivog vojnika. Ovaj je prigušeno jeknuo i pao.

Zgrabio je ranac čoveka iza sebe, u padu, tako da su se obojica strmoglavila niz liticu. Tanijel i poslednji vojnik gledali su se oči u oči. To nije dugo trajalo. Vojnik je naslonio vazdušnu pušku na rame i povukao obarač. Škljoc. „Prokleto su nepouzdane, zar ne?”, pitao je Tanijel. Čovek je opsovao i jurnuo na Tanijela s naperenim bajonetom. Ovaj se izmakao u stranu da bi izbegao oštricu. Počeo je da se kliza. Instinktivno je ispustio pušku da bi se za nešto uhvatio. S knedlom u grlu slušao je kako njegovo najpouzdanije oružje pada niz liticu. Šljunak mu je izmicao ispod nogu. Povlačio se unazad, na rukama i nogama, dok je vojnik navaljivao na njega bajonetom. Zaobišao je kamenčinu i potegao nož. Biće bezvredan protiv bajoneta, ali će morati da pokuša. Bacio ga je baš kad je vojnik iskoračio iza ugla. Neće moći da ustane na vreme. Biće nemoguće... Krv je briznula iz vojnikovih usta. Iz njegovog grla pomolilo se nešto što je ličilo na biljku koja raste u polju. Zateturao se i pao preko ivice kad ga je Ka-pel oštro gurnula. Držala je bajonet u ruci. Odrpana odeća bila joj je poprskana krvlju mnogo više ljudi od sirotog pešadinca. Tanijel je ispustio uzdah olakšanja. Čitavo telo mu se opustilo. Spasla mu je život. Ponovo. Ustao je i klimnuo u znak zahvalnosti. Nije znao može li da progovori. Bez barutnog transa teže je podnosio sav adrenalin i izbegavanje smrti u poslednji čas. Kuršum je rikošetirao o stenu, odmah iznad Ka-peline glave. Tanijel ju je uhvatio za koporan, cimnuo je prema sebi i zagrlio. Instinktivno je znao da je kuršum doleteo iza njega. Krajičkom oka ugledao je dva vojnika na izbočini koju je ranije opazio. Drugi je nišanio. Tanijel nije mogao da učini ništa izuzev da se postavi između Ka-pel i kuršuma i da se nada da će vojnik promašiti. FUM. Zazvonilo mu je u ušima. Odvojio se od Ka-pel i pogledao put izbočine. Vojnici više nisu bili na njoj. Samo je jedna kapa ležala postrance. Bacio je pogled na dno klanca i video još dva leša. Šta se, jame mu, dogodilo?

Trgao se kad je čuo škripu čizama po kamenu. Još pešadije? Poznata prilika pojavila se na kraju uske izbočine. Imao je zapuštene zulufe i odelo koje bi koštalo koliko i dobar konj da nije bilo iznošeno i prašnjavo. Privilegovani Borbador šutnuo je vojničku kapu za vlasnikom. Gledao je kako pada u jarugu. Okrenuo se ka Tanijelu i mahnuo. „Hej, Tane. Izvini što kasnim”, javio se. POGLAVLJE 14 Nila će umreti. Pitala se da li joj je ta izvesnost ikad pala na pamet dok je prolazila kroz silna iskušenja u poslednjih šest meseci. Moralo je tako biti dok je bila s rojalistima, u zarobljeništvu lorda Vetasa ili pri prvom susretu s Boom. Još najmanje deset puta gledala je smrti u oči. Ipak, ona se nikada nije činila tako izvesnom kao sada. Nešto je urađeno, nešto je obezbedilo još jedan dan za pripreme Adranskoj vojsci. Videla je kako glasnik juče po podne žurno napušta logor generala Hilanske. Brigadirka Abraks je tako dobila više vremena da ukopa svoje snage. Kežani i Adrani su se ponovo spremali za bitku dok se sunce dizalo preko Dopunskog mora. Sto hiljada keških pešaka svrstavalo se u redove na jugu. Njihovi bajoneti blistali su na jutarnjem suncu. Ljudi generala Hilanske već su se rasporedili na severoistoku, spremni za borbu. Nila je stajala pored šatora zapovednika Adomovih krila. Gledala je glasnike koji su žurno dolazili i odlazili, i slušala Abraksovu, koja je izricala naređenja strogim altom. Adomova krila i tri brigade adranskih vojnika koje je im je Ket predala biće smrvljeni između dve neprijateljske vojske. Nisu mogli da umaknu.

Glasine su kružile među plaćenicima. Neki kapetan je tvrdio da je video barutnog maga feldmaršala Tamasa, a neki pešadinac da je Deliv stupio u rat i da su poslali pojačanja, koja su još nedeljama daleko. Bilo je onih koji su tvrdili da su sve te priče obmane iz arsenala Hilanske i da će se njegova vojska okrenuti da bi ih napala s boka čim keške snage krenu u napad. Izgleda da su vojnici bili spremni na svakakve priče kako bi sačuvali moral. Kežani će ih smrviti čak i ako su sve te glasine istinite. Bilo ih je previše. Njihova vojska mogla je progutati sve plaćenike Adomovih krila i kad bi se ovi umnožili pet puta, i ostalo bi joj mesta za još ljudi. Pešadija Krila se vladala profesionalno, što je bilo zadivljujuće. Ipak je videla paniku u očima vojnika i njihovih oficira. Do ujutru će svi biti mrtvi. „Gospođo”, Nila se trgla kad se neko oglasio pored nje. Povratila je kontrolu nad sobom. Okrenula se i ugledala mladog poručnika. Bio je njen vršnjak. Začešljao je crnu kosu pozadi, ispod dvorogog šešira. Vezao ju je na potiljku. Počastio je Nilu nervoznim osmehom. „Da?” „Brigadirka Abraks je zatražila vaše prisustvo.” Nila se namrštila i pogledala zapovednicu, koja je izašla iz šatora. Stajala je tridesetak koraka od nje i odmeravala kešku vojsku ubitačnim pogledom. Zašto nije došla do nje? „Razumem.” Nila je prišla Abraksovoj ispred zapovednikovog šatora. „Hteli ste da me vidite, gospođo?” „Da li je još tajna da si privilegovana?” Nila ju je zbunjeno odmerila. „Pa... pretpostavljam da jeste. Bo je rekao da sam previše zelena da bi se moja aura pokazala u Drugom. Neprijateljski obdareni ili privilegovani zbog toga neće znati da sam ovde.” „Neprijatelj nema privilegovanih. Tačnije”, Abraksova se ispravila, „oni koje imaju ne mogu bogzna šta da urade. Nemaju ljude kalibra kraljevskog kabala.” Iznenada je pogledala Nilu. „Jesi li se ikom poverila?” „Nisam.”

„I nemoj da pričaš o tome. Bićeš naš tajni adut.” Nila je morala da se nasmeje kad je to čula. Potrudila se da priguši taj smeh, ali se on ipak iskrao iz njenih usta kao kikot. „Nešto ti je smešno, privilegovana?” Privilegovana. Žmarci su podišli Nilu kad je čula da joj se neko tako obraća. Smesta se otreznila. „Problem je što sam još na obuci. Tek što sam naučila da se zagledam u Drugo, a da i ne govorim o zapovedanju elementima. Neću biti ni od kakve koristi u borbi.” „Ne možeš da izvodiš nikakvu magiju?” s nevericom će Abraksova. „Mogu da zapalim ruku. Ali samo kad sam veoma uzbuđena ili besna.” Abraksova je okrenula glavu s izrazom blagog gađenja. „Imamo privilegovane, ali su oni slabi. Neće neprijatelju napraviti veće štete od dobro postavljenog poljskog topa, a mnogo su ranjiviji od artiljerijskog oruđa. Borbador mi je rekao da si moćna. Nadala sam se da ćeš moći da pomogneš.” Bo je to rekao Abraksovoj? Zašto je to uradio, za ime sveta? Neobučena je. Bo je to znao bolje nego iko. „Žao mi je”, rekla je Nila. „Nisam znala da si toliko neiskusna. Ostani pozadi s komorom. Na frontu bi te samo pregazili. I, šta god da radiš, ne igraj se s magijom. Verovatno ćeš pobiti sve oko sebe. Nesrećna je okolnost što nas je tvoj prokleti gospodar napustio. Mogao je da nam donese prevagu na bojnom polju.” Abraksova se ućutala i pružila korak. Izvikivala je naređenja u žurbi. Nila je krenula za njom. Ozlojeđenost se u njoj rvala s bespomoćnošću. Bo ju je napustio. Možda će moći da se odbrani posle nekoliko meseci obuke. Ali ne može pomoći plaćenicima. Nije bila ništa bolja od ostalih pratilaca vojske - pripadala je komori. Vratila se među pralje i ostalo pomoćno osoblje. Abraksova može da se nosi u jamu. Nila će se boriti ako - kada - Kežani probiju odbrambenu liniju. Boriće se, pa makar pomorila čitavu komoru.

Logor s komorom bio je na pet stotina metara od linije fronta. Utvrđen je na brzinu iskopanim rovovima. Branila ga je brigada Adomovih krila, rastegnuta - kako se Nili činilo - na prevelikom prostoru. Pratiocima vojske naređeno je da ostanu u pozadini kad su Krila krenula u pomoć generalici Ket. U komori je ipak bilo nekoliko hiljada ljudi. To je bio neophodni personal poput kočijaša, intendanata i sličnih. „Zar ne bi trebalo da budeš blizu fronta?” Nila se okrenula i ugledala inspektora Adamata. Sedeo je na tlu, nedaleko od nje. Izgledao je starije i umornije nego u poslednjih nekoliko dana. „Abraksova me je ovamo poslala. Nisam dovoljno obučena da bi joj bila od koristi na frontu.” „Ah! Pretpostavljam da je to tačno.” Osmehnuo se kao da želi da ublaži oštrinu komentara. „Prestar sam da bih bio od neke vajde.” „Viđala sam pešadince deset godina starije od tebe.” „Nisam držao pušku od obuke na akademiji. Veća je verovatnoća da bih ubo bajonetom saborca nego što bih naškodio protivniku.” Pitala se da li je tako. Znala je da je Adamat predvodio napad na štab lorda Vetasa. Bio je više nego sposoban. Možda je iskoristio životnu dob kao izgovor za izbegavanje fronta. Nije mogla da ga krivi zbog toga. Bo je govorio da je hrabrost precenjena osobina. Adamat nije izgledao uplašeno, samo umorno. Neko vreme je zurio u stopala. Podigao je glavu i rekao: „Nemaju dovoljno ljudi da brane komoru.” „Rečeno mi je da je čitava brigada...” „Kežani će nas zaobići sa zapada dok nas general Hilanska bude napadao sa severoistoka. Predviđam da će ovaj položaj biti pregažen do” - pogledao je na ručni sat - „jedan. Ubiće nas odmah, ako budemo imali sreće.” Milovao je štap kao da se pitao koliko je volje za borbom ostalo u njemu. „Ako budemo imali sreće? Mislila sam da bi bilo bolje da budemo zarobljeni.” Skeptično ju je odmerio. „Naravno.”

Poslaće ga u keške fabrike ako preživi. A ja ću ići iz ruke u ruku među pešadincima, da bi me na kraju poslali u fabriku. Izuzev ako me se ne dočepa neki oficir. U tom slučaju ću biti u njegovoj milosti, jedva nešto više od robinje. Da li je takva sudbina bolja od brze smrti? Adamat je ustao. Poljska artiljerija Krila otvorila je vatru. Taj zvuk je potresao Nilu čak i na razdaljini od pola kilometra. Setila se bitke u Adopestu između rojalista i Tamasovih ljudi, kao i bezbrojnih noći bez sna nakon bekstva. Ovo će biti mnogo gore. „Topovska paljba je i mene uznemirila”, rekao je Adamat. „Pešadinci su se možda navikli, ali mi smo obični civili. Artiljerija je užasna.” „Kao i privilegovani.” „Da. Kao i privilegovani.” Pogledao ju je krajičkom oka. Pravila se da ne primećuje taj pogled. Da, htela je da kaže, ja sam privilegovana. Ali još ništa ne mogu da uradim. Daleki zvuk joj je privukao pažnju. Teško ga je razaznala od artiljerijske vatre, ali ga je odmah prepoznala kad se okrenula ka keškim linijama. To je bilo dobovanje bubnjeva. Keški strojevi su krenuli napred. Desetine hiljada pešaka su nastupale. Knedla veličine kočije zapela je u Nilinom grlu. Nikad nije bila ovako užasnuta, ni pri suočavanju s Vetasovim pretnjama. Pitala se da li se Džejkob lepo slaže s Adamatovom decom. Bio je dobar dečak, još premlad da bi pošao vlastitim putem. „Hoće li Fej voditi računa o Džejkobu nakon moje smrti?” pitala je. „Nećeš umreti”, neubedljivo će Adamat. Dodao je nakon kraće pauze: „Ona ne bi okrenula leđa detetu.” Nila je blago uzdahnula. „Nisam to ni mislila, ali je ne poznajem najbolje.” Nekoliko trenutaka je prošlo dok su gledali kako Kežani nastupaju pod artiljerijskom paljbom. „Kako sam, krvave mi jame, dospeo ovamo?”, promrmljao je Adamat. Nila je mislila da te reči nisu njoj namenjene. Šta se dešavalo u glavi starog inspektora? Je li mislio na svoju decu? Ili je pokušavao da pronađe neki izlaz? Znala je da bi tako trebalo da razmišlja.

Pogledala je put polja na severoistoku. Možda bi mogla da potrči na tu stranu, da se sakrije u žitu do mraka i da krene ka Adopestu. Vredi pokušati. Da li je tako? Pokret na ravnici razvejao je njenu nadu. „Tamo su vojnici”, rekla je. Adamat se okrenuo i upro pogled ka severozapadu. „Konjica.” Pljunuo je u prašinu i okrenuo se ka najbližem oficiru Krila. Bilo je jasno da su već opazili neprijatelja. Talas panike zapljusnuo je brigadu koja je štitila logor. Oficiri su morali da viču da bi ga suzbili. Bila je to adranska konjica. Nila nije znala koliko je konjanika u njoj, ali su je ostavili bez daha. Bilo ih je na hiljade. Prsni oklopi su se blistali na suncu, a adranskoplavi koporani i pantalone s crvenim prugama isticali su se na žutomrkim žitnim poljima. Sigurno su izveli zaobilazni manevar ka severu i presekli poslednji put za povlačenje. Pukovnica Krila poslala je glasnika na prvu liniju. Lice joj je bilo bledo dok je stiskala pojas pobelelim člancima. Adamat je rezignirano uzdahnuo. „Pretpostavljam da se to moglo predvideti”, rekao je. „Izgleda da imamo posla s najmanje tri bataljona kirasira.” „Kirasiri?” „Teška konjica. Prepoznaju se po prsnim oklopima. Adranski kirasiri jašu oklopljene konje.” Adamat je pokazao na pešadiju Krila, koja je zauzela položaje iza jedine odbrane, grudobrana visine metar i dvadeset. „Bez po muke će se probiti kroz ovako tanušnu odbrambenu liniju.” Adamat se zaputio ka zadnjem delu logora, u kom se pešadija Krila pripremala da pruži otpor. Nila je krenula za njim, posle kraćeg oklevanja. Pukovnica Krila ga je odmerila dok se približavao. „Civili nemaju šta da traže na frontu”, rekla je. „Front je na onoj strani”, odvratio je Adamat, pokazujući iza sebe. „Uspostavi kontrolu nad svojim ljudima, Kronijere”, vikala je pukovnica. „Svojeručno ću te rasporiti ako se makar jedan od njih da u beg!” Još jednom je pogledala Adamata i Nilu, ali se suzdržala od komentara.

Adranski kirasiri su se približavali. Nije im se žurilo. Nila je shvatila da verovatno čekaju naređenje generala Hilanske tek kad su se zaustavili osam stotina metara od logora. Napašće pozadinu kad Kežani napadnu prvu liniju. Pogledala je ka jugu i zapazila da Kežani još napreduju laganim, metodičnim ritmom. Artiljerija Krila otvarala je ožiljke u njihovim redovima. Izgledalo je da im to smeta kao grebanje džinu. Postojano su napredovali. Pešadija generala Hilanske jurnula je napred, s brda severoistočno od njih. Napredovali su brže od Kežana. Tri hiljade kirasira na severozapadu krenulo je u kas. Nili se činilo da vidi kako smrt juri preko polja. Kirasiri su zaista ostavljali veličanstven utisak, da je mogla da ih posmatra ne strahujući za svoj život. Kretali su se savršeno usklađeno, pera na glavama njihovih konja i čeličnim šlemovima lelujala su se na povetarcu. Pitala se da li se zemlja stvarno trese ili je to plod njene mašte. „Tamo”, rekao je Adamat. Glas mu je podsećao na suvo krkljanje. „Na zapadu. Rekao bih da je to bataljon adranskih kopljanika.” Znala je šta to znači. Još konjice. Lakše naoružane. „Skrenuće i udariti po našoj prednjoj liniji sa zapada”, rekla je pukovnica Krila. Istog časa je poslala još jednog glasnika na front. Prvi glasnik se u tom času vratio. Salutirao je. „Brigadirka Abraks naređuje da ne pucate.” „Da ne...” Pukovnica je naglo pocrvenela. „Da ne pucam? Šta bi, jame mi, to trebalo da znači? Ti kirasiri će nas pregaziti!” Poslala je glasnika nazad na front. Besnela je u sebi. Nila je pomerila pogled s kirasira u naletu. Adranska artiljerija je iznenada otvorila vatru na severozapadu. Njihove cevi nišanile su logor Krila. Nila je zažmurila. Setila se stravičnog zviždanja artiljerijske vatre na rojalističkim barikadama. Očekivala je da ponovo čuje taj grozni zvuk. Nije ga čula. Videla je daleke prilike adranskih artiljeraca kako užurbano pune oruđe kad je otvorila oči. „Šta gađaju?”, pitala je. Adamat se mrštio. „Ne znam.”

Razlegla se nova salva. Nila se upinjala da vidi gde đulad pada. Izgledalo je da topovi nišane baš nju. Nije znala koliki je domet artiljerije, ali zašto bi pucali ako nisu hteli da nešto pogode? „Mislim da ne pucaju ni na šta”, iznenada se oglasila pukovnica Krila. „Nema šanse da nas prebace s ove razdaljine i...” Ućutala se kad je još adranskih topova otvorilo vatru. Nila je okrenula glavu. Čuje li muskete? Niski oblak crnog dima nadvio se nad bojištem na jugu. Čula je urlik iz stotinu hiljada grla kad su Kežani krenuli u juriš. Bitka je počela. Brzo će se završiti za nju. Kirasiri su još napredovali kasom, ali će svakog časa preći u galop. Bili su nekoliko stotina metara daleko. Pogledala je desnicu i pokušala da prizove vatru snagom volje. Umreće boreći se. Neće dozvoliti da bude ubijena kao logorska pratilja. Ne sada. Ne posle svega što je proživela. Ruka joj se zagrejala, ali ništa se nije desilo. Snažnije se usredsredila. Bo je rekao da je moćna. Sigurno može da uradi nešto. Bilo šta! Poklič se digao iz grla pešadije Krila. Nila je podigla pogled. Koncentracija joj je razbijena. Videla je kako kirasiri naglo menjaju pravac. Čitava formacija se okrenula ka zapadu. Pukovnica je otvorenih usta gledala kako kirasiri kasaju paralelno s odbrambenom linijom Krila, van domašaja puščane vatre. Izvikivala je naređenja. Zapovedala je vojnicima da se pomere i zaštite tu stranu logora. Adranski kirasiri su jahali sve dalje od logora i od bojnog reda Krila. Nila nije razumela šta se događa. Zaobilaze li prednju liniju Krila? Šta će biti s kopljanicima koje je video Adamat? Kuda, jame mi, ide sva ta konjica? Nije razumela dok nije videla adransku artiljeriju. Tobdžije su prestale da pucaju preko logora Krila. Usmerile su oružje prema keškim linijama na jugu. Adranska pešadija generala Hilanske pregrupisala se zajedno s artiljerijom. Krenula je napred da bi zauzela položaj ne nasuprot već pored keškog fronta. Glasnik na konju je stigao u punom galopu. Zaustavio je konja pored pukovnice.

„Nosim naređenja brigadirke Abraks!”, prostenjao je glasnik. „Okrenite vaše ljude. Spremite se da pružite pomoć prednjim linijama. Adranski napad bio je varka. General Hilanska više ne zapoveda Adranskom vojskom. Ona će se boriti na našoj strani!” Pukovnica je izdala naređenja obližnjem kapetanu. Uhvatila je glasnikovog konja za uzde. „Ko, jame mi, sad zapoveda vojskom?” „Pa, feldmaršal Tamas. Vratio se.” Nila se zaljuljala na nogama, koje su naglo oslabile. Tamas je živ? I zapoveda vojskom? Možda će, samo možda, preživeti ovaj dan. „Nila”, ljubazno će Adamat, „ruka ti gori.” Spustila je pogled i ugledala plavi prameni oreol oko desnice. Popeo se do lakta. Mahnula je rukom da bi ga ugasila. Zatim je izvela eksperiment. Spojila je palac i kažiprst. Plamen je življe zaplamsao oko njene pesnice. S juga je dopro snažan tresak. Nadjačao je vatru musketa i artiljerije. Pogledala je u tom pravcu i videla kako tri bataljona adranskih kirasira naleću na keški bok. POGLAVLJE 15 Adamat nije mogao da veruje svojim ušima. Feldmaršal Tamas nije samo živ. On je ovde! Sigurno je preuzeo komandu od Hilanske. Adamat se sneveselio. Kežani su bili najmanje četiri puta brojniji od Adrana. Bitka se vodila u ravnici, pa će im biti lakše da se razviju i progutaju manju Adransku vojsku. Najžešći okršaj nije se video od niskog crnog oblaka barutnog dima, koji je pokrivao južni horizont kao da čitav grad gori. Adamat je video kako adranski kirasiri, na jugozapadu, nastoje da se

pregrupišu posle uspešnog juriša na keško krilo. Keška rezerva je već marširala dvostrukom brzinom da bi im presekla odstupnicu. Rezerva je, na Adamatov užas, nastavila da se razvija. Stigli su jako daleko, iza ivice linija Krila. Kežani su sigurno očekivali da će se Hilanska pobrinuti za krilo plaćenika. Naredili su da nekoliko brigada isprednjači da bi obavile taj posao, kad su prozreli ratnu varku. Nila se pored Adamata posvetila pucketanju prstima. Palila je i gasila plamen na svojoj ruci, pomoću magije privilegovane. Prestala je da posmatra bitku. Činilo se da je u potpunosti zauzeta eksperimentisanjem. Inspektor je opazio da je pukovnica odlučila da se odmakne od nje. Poveo se za njenim primerom. Nila - po sopstvenom priznanju - nije znala šta radi. A Adamat nije želeo da zna koliko ugljenisanih leševa je potrebno privilegovanom da se obuči. Adranski kirasiri konačno su se odvojili od keškog krila. Bežali su od rezerve u nastupanju. Ostavili su veliku rupu na krilu keške pešadije, ali su i oni pretrpeli gubitke. Povlačili su se ka severozapadu da bi izviđali rane. Keška rezerva je usporila kad je shvatila da neće stići kirasire. Okrenula se i pošla ka boku Krila. Iako neupućen u veštinu ratovanja, Adamat je video da će se dogoditi katastrofa. Nadao se da je Tamas planirao da pošalje pojačanja na ovu stranu bojišta, zato što situacija nije mogla biti gora. Opsovao je ispod glasa. Kako je mogao da pomisli na to? Naravno da može biti gora. Upravo se pogoršala. Brigada keške rezerve odvojila se od glavnine. Marširala je na logor. Još jedna brigada je krenula za njom. Adamat je shvatio da između logora i Kežana nema nikog izuzev pukovnice i njene brigade, neiskusnih vojnika. Doći će do pokolja, čak i ako pruže snažan otpor. Keška pešadija neće se okrenuti u poslednjem trenutku. Pregaziće nejake odbrambene položaje, pobiće sve pratioce, opljačkati i spaliti logor. Zatim će napasti Krila otpozadi. Pukovnica Krila izdala je niz naređenja. Glasnici su potrčali ka frontu. Čete su se okrenule sa severa u pravcu nove pretnje.

Adamat je potegao mač iz štapa. Čvrsto ga je stiskao u ruci. Osetio se glupo. Šta će moći da uradi s takvim oružjem protiv musketa s dugim bajonetom? Mislio je da pita pukovnicu ima li pušku viška, ali ona je potrčala izvikujući naređenja kapetanu. Adamat je ostao sam sa Nilom. Privilegovana je još pucketala prstima, paleći plavi plamen na ruci. „Šta za ime sveta radiš?” „Pokušavam da ovladam ovom veštinom”, odgovorila je ne dižući glavu. Još jednom je zapucketala prstima. Plavi plamen je eruptirao oko njene ruke. Ozlojeđeno je prodrmala ruku da bi ugasila vatru. „Misliš li da je ovo pravo vreme za tako nešto?” Opazio je da Nila obraća veliku pažnju na položaj prstiju u trenutku pucketanja. Pri svakom pokušaju malo ih je pomerala. Upustila se u brzu kombinaciju. Trljala je palac prvo po kažiprstu, a zatim i po srednjem prstu. „Možda neću dobiti drugu priliku.” „Pa, gledaj”, rekao je Adamat. Znao je šta ona misli. Ovladaj magijom. Spasi sve novostečenim moćima. Ali, naravno, nije mogla da ovlada magijom za tako kratko vreme. Sama pomisao na devojku koja to pokušava činila se neverovatno apsurdnom. Jednako apsurdnom kao što je bio on sa isukanim mačem. „Potrebno je da se povučemo što dublje u logor. Moći ćemo da potrčimo ka adranskim linijama kad borba počne. Zatim ćemo... Ah!” Plameni mlaz sunuo je s Niline ruke i povukao dvadeset metara dugu liniju pocrnele zemlje. Zamalo što nije zapalio kaplara. Nila je vrisnula. To je bila mešavina trijumfa i zaprepašćenja. „Uspela sam!” „Šta? Šta si uspela?” kazao je Adamat. „Znaš li šta si uradila?” Odmakla je sporednu ruku od sebe i oprezno pokazala ka čistini, između obližnjih šatora. Prešla je palcem preko kažiprsta i nežno dodirnula mali prst. Plamen je eruptirao s glavne ruke. Ovog puta se nije radilo o tanušnom pipku, već o mlazu koji kao da je izvirao iz tla. Palio je travu. Dizao se metar i po do čak metar i osamdeset uvis. Putovao je od nje do mesta na koje je pokazivala, kao da sledi trag prosutog ulja za lampu.

„U redu”, rekao je Adamat. „Impresioniran sam.” Užasnut bi bio tačniji opis, ali je procenio da bi bilo bolje da ga devojka ne čuje. Nije znala šta radi. A ko zna šta bi neobučeni privilegovani mogao da uradi? Možda bi mogla da zapali čitavu neprijateljsku vojsku, ali može li da se suzdrži od spaljivanja saboraca? Pitao se da li da krene ka adranskim linijama. U obavezi je da izvesti Tamasa o svemu što se desilo u poslednjih nekoliko meseci ako je ovaj tamo. Ali bitka je u toku. Sad nije pravi trenutak za to. Doduše, tako bi se udaljio od keške rezerve. „Nila, trebalo bi...” Ućutao se. Devojka više nije bila tu. Osvrnuo se oko sebe. Video ju je kako trči, s haljinom u rukama, ka zaštitnici Krila i keškoj rezervi iza njih. Šta to radi? Nemoguće je da misli da im može pomoći. Samo je žurila u susret vlastitoj smrti. Bacio je pogled ka adranskim linijama. Mogao bi da stigne do njih. Zapovednikov šator bio je na manje od tri kilometra. Mogao bi da stigne do tamo i raportira Tamasu. Možda bi uspeo da izdejstvuje slanje pojačanja u ovom pravcu. Nije bio odgovoran za devojku. Bo je bio odgovoran za nju, a on mu ništa nije dugovao. Opsovao je i krenuo za Nilom. Nila se progurala kroz stroj vojnika koji su se spremali da brane logor Krila. Popela se preko grudobrana i potrčala ka neprijateljskoj brigadi, ne mareći za njihove povike. Glasić u zadnjem delu uma je vrištao. Govorio je kako bi trebalo da se okrene i potrči u suprotnom pravcu. Šta je, jame joj, radila? Trčala je pravo u smrt. Nije mogla da vatrom uništi čitavu brigadu, čak i ako je ponovo zapali. Povešće nekolicinu neprijateljskih vojnika sa sobom, ali će je ostali upucati i pregaziti. Neće uraditi ništa korisno. Zanemarila je taj glas i nastavila da trči ka neprijatelju. Glas je promenio taktiku. Pokušaćeš da ubiješ ljude. Okončaćeš ljudske živote. Nisi ratnik. Ti si pralja. Umreće u paklu, izgoreće živi, a njihovi krici proganjaće

te do smrti. Ali, pobunila se, plaćenici će izginuti ako ništa ne preduzmem. Pešadija će biti nadjačana, pa će svi oni što nisu borci pasti pod mač. Za to su plaćeni. Usporila je. Više nije bila sigurna da ima snage da učini ono što je neophodno. Šta bi Bo rekao? Zar joj nije naložio da prestane da se ponaša kao kukavica i da nauči kako da bude privilegovana? Zar nije rekao da je hrabrost precenjena osobina? Protivrečno kopile. U ovoj situaciji verovatno bi joj rekao da je obična neobučena budala, koja će uludo izgubiti glavu. Zastala je. Nalazila se pedesetak metara ispred linija Krila. Neprijatelj je napredovao ka njoj. Valjao se napred kao mašina. Čula je uzvike narednika i trupkanje čizama u maršu u ritmu bubnjeva. „Nila!”, Adamat ju je zgrabio za ruku i cimnuo ka linijama Krila. „Moramo da idemo.” Stresla je njegovu ruku sa sebe. Strašna težina joj je pritisla stomak. Bilo je prekasno. Kežani su bili na manje od stotinu metara od nje. Krila će uskoro otvoriti vatru, neće se obazirati na njih. Plotun će pokositi Adamata i nju. Oboje će poginuti zbog nje. „Povuci se, inspektore”, rekla je. Spustila je haljinu i načinila nekoliko koraka napred. Pokušala je da otvori telo ka Drugom, kao što joj je Bo pokazao, da bi omogućila glatki protok magije. Ruke su joj žestoko drhtale kad ih je podigla. Levom rukom je pokazala ka keškoj brigadi. Desnu je podigla iznad glave. Palo joj je na pamet da je poza izuzetno teatralna i sasvim suvišna. Bo bije pohvalio. Prešla je palcem preko kažiprsta i naložila Drugom da potopi svet na njenu komandu. Ništa se nije desilo. Pogrešila je. Ruke su joj nekontrolisano drhtale. Nije uspostavila valjanu vezu. Telo ju je izdalo. Adamat i ona će umreti zbog toga. U trenu je ostala bez daha, kao da je kopljem probodena kroz stomak i pluća. Uzdah joj se oteo s usana dok se borila s talasom mučnine. Vatra se iznenada pojavila u ovom svetu, baš kad je pomislila da je bol postao nepodnošljiv.

Sirila se iz nje u kupastom talasu uništenja. Za sobom je ostavljala samo pepeo. Gledala je kako se širi ka neprijateljskim linijama. Crnilo ju je progutalo bez upozorenja. Adamat je pojurio napred na vreme da prihvati Nilu u padu. Zaprepašćeno je posmatrao kako se plameni zid valja prema keškoj brigadi i preko nje. Trenutak kasnije čuo je vrisku. Plamen ju je ućutkao kad je prešao preko najisturenijih jedinica keške pešadije. Ugljenisani skeleti pokrivali su krajolik, užasno deformisani vrelinom. Preko tri četvrtine brigade pretvoreno je u pepeo kad su plamenovi konačno zgasli. Adamat je skrenuo pogled sa prizora i podigao Nilu s tla. Bila je tako sitna. Lako bi je odneo do linija Krila, žurnim korakom, da je bio deset godina mlađi. Teturao se pod njenim teretom, osećajući sve stare boli i rane. Nekoliko pešadinaca mu je pomoglo da se prebaci preko zemljanog grudobrana. Jedan je preuzeo Nilu iz njegovih ruku. „Odnesite je što dalje od borbene linije”, rekao je Adamat kad je krenuo za vojnicima dublje u logor. Žurili su između šatora, dok nisu stigli do istočnog kraja logora, najbližeg adranskim linijama. Vojnici su položili Nilu na tle i otrčali nazad na položaje. Prineo je šaku devojčinim ustima i položio prst na njen vrat. Našao je puls, posle izvesnog vremena - iako veoma slab. Pronašao je prostirku i ćebe u obližnjem vojničkom šatoru. Postarao se da devojka bude u udobnom položaju. Nije hteo da je uguši, ali bila bi dobra ideja da je sakrije, za slučaj da se Kežani probiju u logor. Ukrao je oficirsku stolicu kad se pobrinuo za nju. Popeo se na nju da bi pratio tok bitke. Nije video ništa na jugu od velikog oblaka dima. Adranska artiljerija tukla je bez predaha. Rezerva je žurila na položaje. Stvari nisu išle jako dobro ako je rezerva tako rano aktivirana. Izgleda da se nekoliko četa adranske pešadije odvojilo s fronta najbližeg Krilima i da marširaju dvostrukom brzinom u pomoć plaćeničkom logoru. Adamat je razmišljao o onesvešćenoj Nili. Pitao se da li će imati snage da je odnese na bezbednije mesto iza adranskih linija.

Okrenuo se ka zapadu, na kom je Nila spalila tle magijom. Ostaci brigade koju je sažegla vatrom podvili su rep i pobegli bez oklevanja. Sa svoje stolice gledao je kako beže. Izgledalo je da oficiri viču na njih, pokušavajući da ih vrate u borbu. To je dobro za moral, pomislio je Adamat. Druga brigada vidno se kolebala. Napredovala je puzeći. Vojnici su se ustezali da pređu preko izgorelih saboraca. Goleme spodobe - izvitoperene gomile mišića odevene u crno - jurnule su s keških linija i potrčale preko ugljenisane ravnice, ka pešadiji Krila. Mahale su pištoljima i noževima dužine podlaktice, dozivajući vojnike da krenu za njima. To su bili čuvari. Bilo ih je najmanje dvadeset. Iskidaće neiskusnu pešadiju Krila na komade. Čitava brigada keške vojske krenula je u juriš. Gazili su preko pocrnelih skeleta, mrveći ih u prašinu, s naperenim bajonetima. Adamatu je bilo žao sirotih kopilana na koje će se taj stampedo obrušiti. Prvi red pešadije Krila otvorio je vatru. Oborili su nekoliko čuvara i ranili nekolicinu. Stvorenja su nastavila da jurišaju i kroz drugi plotun. Prebacila su se preko zemljanih grudobrana i upala među plaćenike. Preko četiri hiljade vojnika naišlo je za njima desetak otkucaja srca kasnije. Talas žutomrkih uniformi prekrio je grudobrane. Udario je u crveno-belu prepreku. Zavladao je haos. Vojnici Krila odoleli su prvom naletu, ali su oficiri padali pod naletima čuvara. U odbrani su se pojavile pukotine. Biće savladani za nekoliko minuta. Adransko pojačanje brzo je stizalo s juga, ali nije ga bilo dovoljno i neće stići na vreme da bi obezbedilo prevagu. Pronašao je zapregu koju je vozar napustio. Uvio je Nilu u nekoliko ćebadi. Ušuškao ju je ispod nje, između dva prazna sanduka za puške. Nadao se da niko neće zapaliti zapregu. Nije mogao bolje da je zbrine na ovoj od boga zaboravljenoj ravnici. Krila su odolevala duže nego što je Adamat očekivao. Ali biće pregažena dok ne stigne adransko pojačanje. Keška rezerva se pokolebala posle prvog sudara, ali joj je brojnost ulivala hrabrost. Pomalo haotično se okrenula da bi se suočila s novom pretnjom.

Adamat je posmatrao bitku iza zaprege - nije osećao potrebu za herojskim delima. S vremena na vreme bacio bi pogled na Nilu da vidi da li je došla sebi. Borba je postala brutalna. Zaštitnica Krila bila je sastavljena od hrabrih ali neiskusnih mladih vojnika. Uspeli su da izdrže prvi udar Kežana. Adransko pojačanje, iako malobrojno, bilo je sastavljeno od prekaljenih veterana. Žarili su se u keške redove bez milosti. Napadali su čuvare u grupama. Boli su ih bajonetima i održavali bojni red, uprkos haosu između šatora. Nebo je potamnelo od oblaka barutnog dima. Vazduh je zaudarao na sumpor, ugaženo blato, krv i govna. Bojni pokliči su odstupili pred vapajima ranjenika. Taj zvuk nagonio je Adamata da se zavuče ispod zaprege, pored Nile. Razvila se očajnička borba. Adranska pojačanja ubijala su desetine Kežana dok su čuvari probijali adranske linije. Krkljanac se neumitno približavao Adamatovom skrovištu. Zaprega se našla usred meteža. Adranski vojnik se povukao pored Adamatove zaprege. Uzmicao je ispred bajoneta trojice keških vojnika. Sirotan se sapleo o šatorsko uže i opružio se koliko je dug na leđa. Trojka je navalila. Savladaće ga za tren. Treći Kežanin je cepao utrobu adranskog pešadinca dok je Adamat izbo dvojicu njegovih saboraca s leđa. Treći se okrenuo ka Adamatu. Jurnuo je na njega s nemim krikom na usnama i s krvavim bajonetom. Na Adamata je došao red za povlačenje. Odstupao je najbrže što je mogao da ne bi završio kao pešak kog nije uspeo da spase. Zateturao se, okrenuo se i dao u beg. Nadao se da to niko neće videti. Možda će neko reći da je kukavica, ali nije hteo da se suprotstavlja s kratkim mačem vojniku naoružanom bajonetom. Vojnik je dva puta obišao zapregu u poteri za njim, pre nego što je odustao zbog voda adranske pešadije koja se kretala u disciplinovanom kvadratu. „Starce!”, povikao je pešadinac. „Sklanjaj se odavde!”

Kakva budalaština. Nije imao gde da se skloni. Borba je besnela na svim stranama. Otvorio je usta da mu odgovori, samo da bi ispustio krik upozorenja. Čuvar je udario u vod snagom topovskog đuleta. Petoro ljudi je palo dok su se ostali okretali prema stvorenju. Boli su ga bajonetima, na koje ono nije obraćalo pažnju kao da su igle. Iščupalo je pušku iz ruku najbližeg vojnika. Udarilo je kundakom po licu njegovog saborca s dovoljno snage da mu iz usta izlete zubi pomešani s krvlju. Uhvatilo je jednog vojnika za gušu. Zdrobilo mu je dušnik nehajnim stiskom i bacilo na tle, na kom će se ovaj ugušiti. Ubilo je gotovo polovinu voda, pre nego što su ga savladali. Adamat je gledao kako dva veterana probadaju oči čuvara bajonetima i kako ga drže pritisnutog o zemlju dok nije prestao da se miče. Prvi put je izbliza video neko od tih stvorenja. Njegovi mišići nastavili su da se miču ispod kože, iako je odavno trebalo da bude mrtvo. Usta su mu se otvarala i zatvarala, a nabrekli crni jezik ispadao je iz usta. Adamatovo srce je žestoko tuklo, iako se nije borio protiv stvorenja. Kakva snaga! Kakva sila! Nije mogao da zamisli zlu magiju koja je stajala iza njegovog nastanka. Njegovo razmišljanje o čudovišnom lešu prekinuto je krikom koji je ledio krv u žilama. Adamat se okrenuo u mestu na vreme da vidi u crno odevenog čuvara koji je preskakao zapregu. Preleteo je preko pola metara iznad nje i tresnuo posred već pokolebanog voda adranskih vojnika. Ščepao je jednog čoveka za članak i zamahnuo njime kao batinom. Tresnulo ga je o dva saborca. Prebacio ga je preko ramena, visoko u vazduh. Beživotno telo oborilo bi Adamata da se nije sagnuo. Ustao je. Jednom rukom je posegnuo za mačem, dok se drugom držao za zapregu da ne bi pao. Povratio je kontrolu nad sobom na vreme da vidi kako čuvar kolje ostatak voda slomljenim bajonetom. Stvorenje se okrenulo ka Adamatu. Pružila mu se prilika da ga vidi izbliza. Pre mnogo godina video je medveda bez krzna u cirkusu. Stvorenje je više ličilo na tu zver nego na čoveka. Imalo je kratku crnu kosu i gadnu posekotinu na obrazu. Kraj usana podigao

mu se u stravičnom kezu. Udarilo je čvornovatim pesnicama o tle kao gorila i krenulo na Adamata. On je očajnički tragao za kratkim mačem ili bilo čim što bi poslužilo kao oružje. Znao je da mu neće biti od velike pomoći. Čuvar je polako krenuo napred, kao da okleva. Škiljio je na Adamata s brutalnom sumnjom ispod gustih nabranih obrva. Zašto mu je, jame mu, trebalo toliko vremena? Adamat nije mogao da pronađe oružje. Ruke su mu toliko drhtale da verovatno ne bi mogao da ga drži. Dokrajči me, gnusobo. Čuvar je kidisao na Adamatovo grlo. Inspektorov pogled je pao na debelu, izobličenu šaku. Nedostajao mu je prstenjak. Čudno je što mu je taj detalj privukao pažnju. Ali ljudi rade mnogo toga čudnog dok gledaju smrti u oči. Nešto je napipao - balčak svog kratkog mača. Pao je na zapregu. Stisnuo ga je. Spremao se da ga zarije u lice čuvara svom snagom. To mu je bila jedina šansa. Napeo se, spreman da zamahne. Sva hrabrost napustila ga je pri pogledu na tupe oči i magijom izvitoperenu kožu, koja je najednom izgledala tako poznato. „Džozepe, jesi li to ti?” Nije dobio priliku da čuje odgovor stvorenja. Adranski vojnici pojavili su se iza zaprege. Jurnuli su na čuvara s prkosnim kricima i naperenim bajonetima. Stvorenje se okrenulo ka njima i pogledalo Adamata. Zbunjenost se ogledala na njegovom licu. Zaletelo se prema vojnicima i skočilo. Preskočilo je svu trojicu i doskočilo iza njih. Potrčalo je ka keškim linijama. Vojnici su prkosno klicali za čuvarom. Adamat je mogao da vidi olakšanje u njihovim očima. Znali su da ne bi dobili tu bitku. Adamat je čuo udarac i nimalo ženstvenu psovku ispod zaprege. Skrenuo je pogled sa čuvara u bekstvu na prostor ispod zaprege. „Nila? Jesi li dobro?” „Ništa mi ne fali.” Ležala je na leđima trljajući čelo. „Gde sam?” „Sakrio sam te kad si se onesvestila.” „Eh! Izvini što sam se obeznanila. Ne znam šta mi je bilo.”

„Verovatno si odsudno uticala na ishod čitave proklete bitke”, rekao je Adamat. Oglasila se, posle kraćeg razmišljanja. „Da li sam pobila one ljude?” „Spasla si mnogo života”, nastavio je Adamat. Nije imao dobar odgovor na njeno pitanje. Devojka je spasla mnogo života. Ali takvo nasilje se, bez izuzetka, skupo plaća na emocionalnom i duhovnom planu. Pravi je blagoslov što se onesvestila pre nego što se razleglo vrištanje. „Hvala ti”, tiho je dodala. „I, šta ćemo sad?” Adamat je ustao i osmotrio okolinu. U logoru je vladao haos. Čuvar nije bio na vidiku. Borba se okončala. Pred očima je imao samo ljude u adranskim plavim uniformama. „Izgleda da smo ih odbacili.” „Možemo da odahnemo.” „Da”, rekao je Adamat. Naslonio se na ivicu zaprege. „Da, tako je.” Šta je malopre video? To stvorenje je moglo - trebalo je - da ga ubije bez oklevanja. A nije. Da li je u pitanju slučajnost? Nedostajući prst, poznate crte lica i vilica nasleđena od Fejinog oca. Zatvorio je oči i osmotrio lice zveri zahvaljujući savršenom, pamćenju. Bio je to Džozep. POGLAVLJE 16 Nilino telo je utrnulo. Imala je osećaj da se iskrcala iz kočije bez opruga, posle veoma duge vožnje slabo održavanim drumom. Noge su joj bile slabe, a trbuh topao. Činilo joj se da sve što dodirne slabašno pucketa. Misli su joj zapinjale kao da joj je lobanja puna vune.

Adamat joj je pomogao da izađe ispod zaprege. Protresla je ruke da bi se rešila utrnulosti. „Jesi li sigurna da ti je dobro?”, pitao je. „Čini mi se da sam puna pčela. Da li je to normalno?” „Ne... ne, mislim da nije.” Adamat je zvučao odsutno. Posmatrao je keške vojnike u povlačenju s praznim izrazom lica. „Pobedili smo?” Adamat je klimnuo potvrdno. Zastao je, kao da se predomislio. „Dobili smo ovaj okršaj. Jedva.” Pokazao je ka jugu, gde je tamni oblak barutnog dima visio iznad bojišta, a tutnjava artiljerijske paljbe odjekivala bez prestanka. „Izgubili bismo logor da nije bilo tvoje magije. Pretpostavljam da će se Bo ponositi tobom.” Nila je nejasno osećala da nešto nije u redu s Adamatom. Prožeo ju je talas zadovoljstva. Hladni čvor joj se svezao u stomaku. Da li će se Bo ponositi njome? Mogla je da pogine. Trebalo je da pogine dok je pokušavala da izvede onako nešto. Bo bi se razbesneo. Rekao bi joj: Živi da bi se borila sledećeg dana. Ne preduzimaj takve rizike. Ali da li je njegovo mišljenje o tome bitno? Da li se plašila kazne? Ili je strahovala od njegovog neodobravanja? Ništa od toga više nije bilo važno. Čula je jezive jauke ranjenika dok se adrenalin bitke povlačio, a ljudi reskirali da dozovu pomoć. „Trebalo bi da im pomognemo, Adamate.” „Hmm?” Pažljivo je pogledala starog istražitelja. Spasao joj je život kad ju je odneo s bojišta, ali nije tražio zahvalnost. Izgledao je odsutno, kontuzovano. „Da nisi dobio udarac u glavu?”, pitala je. „Ne. Mislim da nisam.” „Jesi li siguran? Pozvaću hirurga da te pregleda.” Adamat se potapšao po grudima i rukama. „Dobro sam. Mislim da nisam povređen.” „Odmaraj se ti ovde”, rekla je Nila. „Idem da pomognem ljudima.” „Mislim da to nije jako dobra ideja”, Adamat se stresao. Izgledalo je da se budi iz transa. „Svuda ima ranjenika”, kazala je Nila. „Potrebna im je sva moguća pomoć.” Osvrnula se po logoru. Nekoliko šatora gorelo je na

zapadu. Adranski vojnici upinjali su se da ugase požar pre nego što se proširi. Vozari su pokušali da okupe konje i volove, dok su hirurzi organizovali sve ljude bez oružja da bi uklonili leševe. Nila je krenula ka mestu sudara Pete brigade Krila s keškom rezervom. Haos i galama su se povećavali kako se približavala bojištu. Tela mrtvih i ranjenih vojnika obe strane pokrivala su tle kao tepih kad je prošla pored šatora i stigla nadomak zemljanih grudobrana. Od pogleda na njih zamalo joj nije pozlilo, ali je miris bio još gori. Krv, sumpor, izmet i iznutrice. Jednom je posetila klanicu, kad je kuvar Eldaminsovih bio bolestan. Tada je pomislila da je to bio najgrozniji vonj s kojim se ikad srela. Ovaj je bio gori. Strašna mešavina mirisa bila je prožeta oštrim vonjem spaljenog mesa. Lepio joj se za nozdrve. Prodirao je kroz svilenu maramicu koju je stavila na lice. Adamat joj se pridružio. Više nije delovao onako odsutno. Zabrinuto ju je pogledao. „Teško je razumeti, zar ne?”, rekao je. „Gde su preživeli? Gde je ostatak Pete brigade Krila?” Nila je požurila ka čoveku koji je dozivao pomoć. Ispustio je poslednji dah pre nego što je stigla do njega. Uzmakla je od leša. „Tamo su”, kazao je Adamat. Pokazao je na grupicu vojnika. Veliki broj se naslanjao na saborce. Oficiri su kružili među njima. Odvajali su ranjene i pokušavali da postroje preživele. Adamat je pokazao drugu, neuredniju i neorganizovaniju grupu. „I tamo su. Kežani su pregazili čitavu Petu pre dolaska adranskih pojačanja. Imaće sreće ako ih je ostalo više od hiljadu sposobnih za borbu.” Tri hiljade ranjenih i mrtvih. I to samo među Krilima. Visoka brojka zapanjila je Nilu. To je čitava posluga u domaćinstvu Eldaminsovih puta sto. Ugledala je pukovnicu Pete brigade Krila. Bilo joj je drago što je ta žena preživela bitku. Još je držala sablju u ruci, ali je ostala bez šešira. Držala se za butinu drugom rukom i izvikivala naređenja. Vojnici su počeli da reaguju na naredbe. Polako su stajali u stroj. „Šta to rade?” pitala je Nila. „Zar ne bi trebalo da pomažu ranjenicima?”

Adamat se umorno naslonio na štap. „Okupiće sve keške zarobljenike. Postaviće nekoliko stražara da ih čuvaju, ali svi ostali moraju biti spremni za novi napad. Bitka ni izdaleka nije odlučena.” Bacio je pogled ka zadimljenom južnom horizontu. „To je moje mišljenje.” Nilin stomak se uzburkao kad je pomislila na nastavak klanice i uništenja - a bila je onesvešćena dok je bitka besnela najvećom žestinom. Borila se da održi doručak u sebi. „Kresimira mi, kakav je to miris?” „To je miris rata”, rekao je Adamat. „Ali... podseća na pečeno meso!” Adamat je podigao obrve. „Ne mislim da bi...” Njen pogled se zaustavio na golemom komadu pocrnelog zemljišta na jugozapadu, prekrivenom pepelom, prašinom i - da li je ono kost? Sporo je treptala, upijajući prizor. Sećala se kako je trčala ka keškim trupama. Sećala se vrele vatre, bola i zadovoljstva zbog sile koja je prolazila kroz nju, pre nego što je njen svet utonuo u tamu. Saznanje ju je gotovo oborilo s nogu. Ona je prouzrokovala taj miris pečenog mesa. Uhvatila je Adamata za lakat. „Koliko ljudi sam ubila?” „Nila, spasla si mnogo...” „Koliko ljudi sam ubila, inspektore?”, pitala je. „Koliko?” Adamat ju je sažaljivo odmerio, zbog čega se osećala još gore. „Nisam siguran.” „Otprilike.” „Pusti sad to, Nila”, rekao je napetim glasom. Spustila je pogled. Videla je da su joj članci pobeleli od stiskanja Adamatove ruke. Pustila ga je. „Žao mi je. Molim te, kaži mi koliko ljudi sam ubila.” „Tri i po hiljade. Možda i više. Možda manje. Izgleda da si spalila najveći deo brigade.” Presamitila se u struku i odjedanput ispraznila stomak. Podrignula je i videla da se izrigala po nogama mrtvaca. Osetila je Adamatovu ruku na ramenu. Pomogao joj je da ustane. „Ne mogu... Nisam ni...”

„Nemoj da govoriš”, rekao je Adamat. Krenuli su. Izgubila je osećaj vremena ili prostora, dok nije podigla glavu i shvatila da su napustili bojište, logor Krila, i da su prešli trećinu puta do adranskog logora. Prešla je rukavom preko lica. „Gde idemo?” prostenjala je. Adamat nije podizao pogled s tla. Trebalo mu je vremena da odgovori. „Idemo kod feldmaršala Tamasa.” „Trebalo bi da se vratimo i pomognemo.” „Ne moraš da gledaš te stvari”, odlučno ju je odvratio. Htela je da mu se suprotstavi, da mu se otme i potrči ka logoru Krila da bi pomogla oko mrtvih i ranjenih. Zaslužila je da vidi i omiriše plodove svoje moći. Da li će biti kukavica ako to ne učini? „Zašto idemo kod feldmaršala?”, pitala je. „Zato što moram da mu raportiram, bez obzira na ishod bitke.” „Trebalo je da me ostaviš tamo. Nisam dete. Mogla sam da pomognem.” Adamat je stao. Okrenuo se prema njoj. Osetila je njegove ruke na ramenima. Čekao je dok ga nije pogledala u oči. U tom njegovom gestu bilo je očinske, duboke brige. To ju je zabolelo. Zar nije video za šta je sve sposobna? Zar ga to nije užasavalo? Bila je prokleto užasnuta. „Nila, čim uspostave red u logoru Krila, potražiće te. Želeće da te odvedu na front da bi se tukla za njih ili će shvatiti da ne vladaš u potpunosti svojim moćima. U tom slučaju pokušaće da te kontrolišu. Zbog toga nisam mogao da te ostavim samu na tom mestu.” Uhvatio ju je za ruku i nastavio put ka Adranskoj vojsci. Dopustila mu je da je vodi. Duboko je disala - vazduh između dve vojske je bio čistiji, a severni vetar je gotovo odneo vonj sumpora. Međutim, miris pečenog mesa opstajao joj je u nozdrvama kao da se zalepio za gornju usnu. Adamat je izvadio papire iz sakoa da bi ih pokazao adranskim stražama. Brzo su prošli pored dve čete vojnika koje su čekale naređenja. Uspeli su se uza strmo brdo do zapovednikovog šatora. Adamat je opet pokazao papire. Zatražio je da vidi feldmaršala Tamasa. Jedan stražar je ušao u šator. Vratio se nešto kasnije. Dao im je znak da krenu napred.

„Uđite, inspektore. Gospođo.” Nila je krenula za Adamatom. Tek tada je shvatila da će se susresti s feldmaršalom Tamasom! Mesecima je bila njegova pralja. Njegov telohranitelj joj se udvarao. Kovala je planove o ubistvu feldmaršala. Nisu to mogli da znaju, zar ne? Šta ako je Olem ovde? Kako će objasniti svoje prisustvo? Pokušala je da smisli neki izgovor da ostane napolju, ali je bila uvedena u šator pre nego što je išta stigla da kaže. Laknulo joj je kad je videla da feldmaršal Tamas nije u šatoru, a ni kapetan Olem. Pola tuceta glasnika stajalo je u stavu mirno pored zida. U šatoru je bio veliki sto s mapama, papirima i beleškama. Najveća mapa bila je pokrivena stotinama malih vojnih maketa, u pedeset različitih veličina i oblika. Mlada žena u adranskoplavoj uniformi s crnom kosom i značkom bureta baruta na grudima nadvila se nad sto - barutni mag i kapetan, ako je suditi po epoletama. Glasnik se progurao pored Nile. Salutirao je barutnom magu. „Dva eskadrona keške konjice zaobišla su Sedamnaestu i napreduju ka Stotoj i Drugoj artiljerijskoj!” Žena je pokrenula maketu na mapi i nekoliko trenutaka preturala po gomili poruka na stolu pred njom. Pronašla je onu koji je tražila. „Pošalji Sedamdeset osmu da osigura istočni bok i reci generalu Fajlu da baci sve što ima na levu stranu neprijatelja. Samo nas ta konjica sprečava da ovladamo onim brdom.” Glasnik je poleteo kao metak. Žena je pogledala još nekoliko poruka pre nego što se sručila u stolicu sa iskidanim uzdahom. Izgledala je bledo i umorno. Nili se učinilo da je čula nekoliko tihih psovki. „Kapetanica Vlora, zar ne?”, pitao je Adamat. Barutni mag je kratko klimnula. „Inspektor Adamat? Feldmaršal se nadao da ćete se jednog dana pojaviti.” „Došao sam da podnesem izveštaj”, kazao je Adamat. „Gde je on?” „Nije ovde”, odgovorila je prilično zlovoljno. Nila se malo obradovala, dok nije shvatila šta to znači. „Gde je?”, pitala je, ne uspevši da zauzda jezik.

Vlora se zagledala u nju. „Ti si Boova učenica? Pretpostavljam da tebi imamo da zahvalimo na spaljivanju Kežana?” „Da.” Nila je pokušala da se osmehne. Nije dobacila dalje od mlitave i hladne grimase crknute ribe. Odustala je. Vlora se već zagledala u Adamata. „Feldmaršal je otišao. Vratiće se za nekoliko dana, ako sve bude u redu.” „Ali rečeno nam je... počeo je Adamat. Delovao je zbunjeno. „Mislio sam da je ovde.” „Bio je.” „Ali sad ga nema.” „Ispravno.” „Ali bitka. Izgleda da pobeđujemo.” „Rekla bih da je tako”, složila se Vlora, premda oklevajući. „Ko komanduje ako feldmaršal Tamas nije ovde? Ko izdaje naređenja?” „Tamas ih izdaje”, kazala je Vlora, pokazujući na sto pun mapa i poruka. „Juče je iskonstruisao čitavu bitku na papiru. Posle toga je krenuo ka planinama zbog hitnog posla lične prirode.” „Šalite se”, rekao je Adamat. „Ni u kom slučaju. I feldmaršal se nadao da ćete vi - oboje - sačekati njegov povratak.” POGLAVLJE 17 Tanijel se silno iznenadio kad je video da Bo nije pobio sve adranske pešadince. Trideset sedam vojnika je radilo na otkopavanju mrtvih i ranjenih iz lavine. Prilično upadljiva gomila blistavog metala ležala je nekoliko metara od leševa naslaganih pored krša. Tanijel je zaključio da su to vazdušne puške, bajoneti i noževi, istopljeni i spojeni natprirodnim silama.

„Bio si milosrdan prema njima”, rekao je Tanijel. „Veoma ljubazno sam ih zamolio da pomognu”, odvratio je Bo. „Voleo bih da sam mogao da to uradim.” Tanijel je video da ga Bo posmatra krajičkom oka. „Pa”, šmrknuo je Bo. „Malo sam ubedljiviji od tebe. Hej! Vi tamo, zapnite malo jače! Ta kamenčina se neće sama pomeriti.” Tanijel je gledao kako dva vojnika pokušavaju da pomere kamenčinu s poluzdrobljenog tela. Nastojao je da sredi emocije koje su se kovitlale po njegovom umu. Ovi ljudi su došli ovamo da bi ga ubili. Nesumnjivo. Čak su i obični vojnici znali koga love. Jedan deo njega je hteo da kaže Bou da ih sve pobije i sahrani sa smrvljenim saborcima. Ali bes mu je najviše ishlapeo zbog krvi koju je već imao na rukama. „Znaš, mogao bi da im pomogneš.” „Nema šanse”, rekao je Bo. „To sam i mislio. Bo?” „Hmm?” „Šta je ono, jame ti?” Tanijel je pokazao niz dolinu, ka smeđecrvenoj mrlji na zidu kanjona. Izgledalo je kao da je neko bacio vlažnu boju na kamenje i ostavio da se suši na suncu. Bo je nežno štrpnuo rukavice. „Načinio sam primer od prvog koji me je napao bajonetom.” Zgnječio ga je kao puce grožđa. Tanijelu je pozlilo. „Pitao sam se zašto su svi tako raspoloženi na saradnju. Zar ne misliš da si bio pomalo aljkav?” „Smatram da je nešto aljkavosti uporedivo sa stajskim đubrivom na polju kad pokušavaš da podstakneš strah.” To je tipično razmišljanje privilegovanog. „Naravno.” Tanijel je gledao kako zarobljenici rade na izvlačenju leševa, kad je primetio da Bo ponovo čupka rukavice. „Nervozan si.” „Ne baš.” Bo je mnogo čupkao rukavice, kao i većina privilegovanih. I cupkao je, nogom podignutom na kamen. Bio je nervozan, iako nije hteo da prizna. „Jesi. Šta je u pitanju?” „Ništa, ništa. Ne razbijaj glavu oko toga.”

Tanijel je otvorio usta da se pobuni, ali je znao da ga to ne bi daleko odvelo. Ne s Boom. „Pomoći ću Ka-pel”, rekao je. Požurio je uz usku stazu na zidu kanjona, koja je vodila ka pećini u kojoj je Kapel provela poslednje dve nedelje. Izlazila je iz nje kad je naišao. Prebacila je ranac preko ramena i zakopčala trake s pešadijskog koporana da bi mogla da obesi Kresimirov kovčeg na leđa. „Mogu da ponesem nešto ako želiš”, rekao je Tanijel. Uručila mu je ostatke ukradenih vojnih sledovanja. „Imaš li još nešto?” Zaštitnički je spustila je ruku preko ranca i nabrala čelo. Trenutak kasnije je odmahnula glavom i prestala da se mršti. „Pelo, ja...” Nije znao šta da kaže. Spasla mu je život. Ponovo. Znao je, uprkos činjenici da je vreme provedeno u planinama bilo užasno i opasno, da su njegove šanse da bude s njom po povratku u civilizaciju tanušne. Moraće da se bori, da raportira. Da ubija generale. Shvatio je da nije imao potrebu za barutom, osim zbog prednosti koju mu je davao u borbi. To je bilo veoma čudno. Sišli su do Boa i njegovih zarobljenika. Privilegovani je ležao na pljosnatom kamenu. Bacao je i hvatao kamenčić rukom u rukavici. Činilo se da je spokojan, iako je budno pazio na vojnike. „Vidi šta sam ti doneo”, rekao je Bo kad su mu prišli. Pružio mu je rog s barutom, koji je skrivao u sakou. „Zaboravio sam da ti ga ranije dam. Kunem se Kresimirom da ću te opaučiti po faci ako ga otvoriš u mojoj blizini. Svrab me je spopadao od nošenja tog čuda.” Tanijel je uzeo rog. Premetao ga je u rukama. Osećao je prah u njemu - snagu koju mu može dati. Otupio bi mu bolove i rane, ulio bi mu energiju za silazak niz planinu. „Gde si ga nabavio?” „Ukrao sam ga od pešadinca Krila na putu ovamo.” „Hvala ti”, rekao je Tanijel i prebacio kaiš preko ramena. Privilegovani nisu voleli crni barut. Bili su alergični na ono što je pretvaralo bojišta u noćnu moru. „Bo, stvarno bih voleo da ti uzvratim uslugu.” „Nisi me upucao u glavu kad ti je otac rekao da to uradiš. Na mene je bio red da uradim nešto za tebe.” Bo se uspravio u sedeći

položaj i cimnuo palac u pravcu vojnika. „Trebalo bi da pođemo. Izribao sam ih. Završiće posao ovde i odneti tela u Adopest.” „Izribao si ih? Pretio si im? Nisam mogao da nateram ni vod vojnika da me sluša kad sam mu pretio.” „Nisi mogao da im iščupaš sve vene iz tela, centimetar po centimetar. I ako pobegnu, provešće ostatak života pitajući se da li sam iza sledećeg ćoška.” Nasmejao se. „To je bila najbolja kazna koju sam mogao da smislim.” „Ah!” Bo se zagledao u Ka-pel. „Lepo je videti te opet, sestrice. Da li te je Tanijel napumpao?” „Kopilane!” Tanijel je malodušno zamahnuo na Boa, koji se vešto uklonio ispred njegove pesnice. „Nemoj da mi prodaješ tu priču. Znao sam da si zaljubljen u nju još kad si onog dana došao po mene na Saut Pajk. Sestrice, šta to imaš... o, dragi Kresimire, tamo gore!” Bo je naglo ustuknuo, sa iznenađujućom okretnošću. „Šta nije u redu?” pitao je Tanijel. Bo se sakrio iza kamenčine. Provirio je iza nje posle izvesnog vremena. „Šta je, jame mi, u toj kutiji na njenim leđima?” Kako je Tanijel mogao da mu objasni? Nije bilo načina da to pojmi. Otvorio je usta, kad je Ka-pel izvela niz hitrih pokreta rukom, pokazala na Boa i prinela prst grlu. Zatim je pokazala na njega. Bo je oblizao usne dok je gledao kako ponovo izvodi isti niz pokreta. „Šta sam malopre rekao?” Ka-pel je klimnula. „’Šta to imaš...’” Ka-pel je napravila nastavi pokret. „’O, dragi Kresimire, gore?’”, rekao je Bo. Ka-pel je ponovo klimnula. „’Kresimir gore?’”, potvrdio je Bo. Još jedno klimanje glavom. „Kresimir je u toj kutiji?” Ka-pel ga je počastila napetim osmehom. Tanijel se prenerazio zato što je izgledalo da joj Bo veruje. Privilegovani je oklevajući

istupio iz zaklona iza kamenčine. Prebledeo je. Trudio se da Tanijel bude između njega i Ka-pel dok im je prilazio. „Mogao bih da te upoznam s finom curom”, rekao je Bo. „S devojkom iz istočnog Adopesta. S nekim ko ne ide okolo s bogovima na leđima.” Tanijel je uhvatio Ka-pel za ruku. „Nije moj tip.” „Naravno da nije”, kiselo će Bo. Čapkao je zadnji deo rukavica. „Nego, možemo li da krenemo?” „Jesi li u žurbi?” „Nisam”, odvratio je Bo kad je krenuo oštrim korakom niz kanjon. „A možda”, dobacio je preko ramena, „i jesam. Malo.” Tanijel je potrčao da bi ga stigao. „A zašto?” „Ništa bitno. Može li tvoja cura da požuri?” „Zove se Ka-pel.” „Može li sestrica da požuri? Večeras ću morati da se odmorim. Više bih voleo da to bude u dolini, a ne u ovom prokletom kanjonu.” „Kad si poslednji put spavao?” Bo je tiho brojao na prste u rukavicama. „Pre pet dana?” „Jame mi, Bo, ti...” „To nije važno.” „Pa, o čemu se radi?” „Možda sam ostavio novu učenicu u zoni ratnih dejstava i ubio oba konja s kojima sam krenuo da te spašavam.” „Čekaj, čekaj. Imaš učenicu?” „Veoma lepu devojku. Mogao bih da te upoznam s njom. Ima neke čudne moći. Prirasla mi je za srce. Ona je shvatila gde si. Ne bih je ostavio da nisam...” „Da, da. Da nisi požurio da me spaseš.” „Tako je.” Putovali su ćutke veći deo popodneva. Tanijel je naterao Boa da uspori kako bi Ka-pel mogla da drži korak s njima. Spuštali su se niz kanjon. Konačno su se zaustavili da se odmore sat nakon što je sunce prestalo da obasjava kanjon. Bo se trgao kad je Ka-pel nehajno spustila Kresimirov kovčeg na tle. „Pričaj mi o učenici”, rekao je Tanijel kad su pripravili obrok od vojničkih sledovanja.

Bo se trgao kao da je upravo slomio zub koskom. „Kako zovete ovu hranu? Drnč. Zanima te moja učenica? Nema tu mnogo priče. Još jedan pucač magije. Znaš.” „Rekao si da ti je prirasla srcu.” „Jesam li?” Bo je teatralno žvakao kao cigla tvrd biskvit. „Već si spavao s njom, jelda? Zar ne postoje neka pravila ponašanja koja to zabranjuju?” Bo je gnevno posmatrao Tanijela i zakolutao očima u pravcu Kapel, koja je sedela na tlu igrajući se s kopčom ranca. „Ona nije moja učenica!” negodovao je Tanijel. Bo je zakolutao očima. „Nisam spavao s Nilom.” „O, ta cura ima ime? I očekuješ da verujem da je nisi odvukao u krevet?” „... nisam još.” „Opa bato.” „I mislim da neću.” „Pa, to bi me šokiralo”, prokomentarisao je Tanijel. „Ozbiljan sam. Previše mi se dopada. Pametna je, snalažljiva. I biće mnogo moćnija nego što ću ja ikad biti.” „Zaista?” Tanijel nije verovao u to. Bo se jednom hvalio da je jedan od najjačih privilegovanih u adranskom kabalu, iako je bio najmlađi. Tamas je potvrdio to hvalisanje. Ako je Bo rekao tako nešto za učenicu... „Plašiš li se nje?” „Ne”, rekao je Bo. „Džulin mi je ulivala strah. A otišao sam u krevet s njom. Nila je samo...” „Plašiš je se zato što je bolja osoba od tebe.” „Nosi se u jamu”, rekao je Bo. Tanijel se namrštio. Upravo je nešto zapazio krajičkom oka. Dah mu se ubrzao. Malo se pomerio. Pokušao je da neupadljivo pogleda ulevo. „Pa, ne moraš da ćutiš”, kazao je Bo. „Nisam tako mislio.” „Tišina.” Tanijel je posegnuo ispod koporana i skinuo poklopac barutnog roga. Bo se ukočio kad je video taj pokret. Proverio je rukavice. „Šta je bilo?”, prosiktao je.

„Načas sam video adransko plavo. Uniformu”, rekao je Tanijel. „Nešto dalje niz kanjon. Nekih trideset metara odavde.” „Da li si siguran?” Tanijel je napregao čula. „Da. Siguran sam.” Ustao je. Bo ga je hitro pratio. Okrenuli su se da bi pogledali niz kanjon. Stena se zakotrljala s litice, sedamnaest metara iznad njih, a zatim još jedna, sa suprotne strane kanjona. Ugledali su pešadijsku kapu. Tanijel je video cev puške. A zatim još jednu. I još jednu. Vojnici su se pojavljivali na zidovima kanjona svuda oko njih. Tanijel je prestao da broji posle dvadeset petog. „Ovo je ostatak pešadijske čete”, rekao je, „oni koji su logorovali u dolini. Da li si se i s njima sukobio?” „Nisam ni znao da ih ima još”, rekao je Bo. „U logoru pored kog sam prošao bilo je manje od deset ljudi.” Tanijel je osetio da Bo zalazi u Drugo i da magija curi u ovaj svet. Povetarac - dodirnut magijom - dunuo je oko njegovih nogu dok je još deset vojnika opkolilo krivinu na dnu kanjona. Nišanili su ih puškama. „Imaju barut”, kazao je. „Morali bi da mi priđu još malo da bih ga detonirao.” „Nema potrebe”, rekao je Bo. „Kako to misliš?” „Prepoznaješ li to znamenje?” Svaki vojnik je imao amblem na ramenu - barutni rog ispod širite. Sećao se da su ljudi koji su ga čuvali posle buđenja iz kome imali iste oznake. Neko mu je rekao da pripadaju specijalnom odredu Oko sokolovo. „Ne nišane tebe”, kazao je Bo. Oko sokolovo. Specijalni odred je polagao račune telohranitelju feldmaršala Tamasa. „Privilegovani Borbadore”, neko se oglasio. „Skinite rukavice, molim vas.” Boovi prsti su se zgrčili. Tanijel je osećao kako mu se magija zateže kao mišić koji se kreće ispod kože. Trzaj je sevnuo preko Boovog lica, odraz unutrašnjeg sukoba. Polako je odstupio od Tanijela. Sve puške su ga sledile, na grebenu i u kanjonu. Tanijel se

setio kletve koja je morila Boa, one koja ga je primoravala da ubije feldmaršala Tamasa. „Ne čini to, Bo”, rekao je Tanijel. Video je kako se Boove ruke krute i kako mu se prsti nestrpljivo miču. Tanijel nije znao šta može da uradi, ali ovo će se završiti silnim krvoprolićem ako Bo oslobodi magiju. Ka-pel je iznenada ustala. Ostavila je Kresimirov kovčeg na tlu i stala ispred Boa pre nego što je Tanijel stigao da je zaustavi. Pružila mu je ruku. „Ne želiš da stojiš tu, sestrice.” Ka-pel mu je saosećajno pružila ruku, dlanom okrenutim nagore. „Daj joj rukavice, Bo. Neću dopustiti da te ubiju”, kazao je Tanijel. I neće. Ubiće stotinu zemljaka ako napadnu Boa. Umreće pored prijatelja ako to bude neophodno. Zurio je u Boa dok privilegovani nije jedva vidljivo klimnuo glavom, što je značilo da je shvatio Tanijelove reči. Bo je spustio ruke. Gledao je niz kanjon dok je skidao rukavice. Spustio ih je na Ka-pelin ispruženi dlan. Uzela ih je i krenula niz kanjon, dok nije stigla do adranskih vojnika. Jedan od njih je pregledao rukavice u njenim rukama. Oštro je klimnuo dozvolivši joj da prođe. Pojavila se trenutak kasnije, i nije bila sama. Feldmaršal Tamas hitro je koračao uz kanjon ka Tanijelu. Izgledalo je da je u poslednjih nekoliko meseci ostario deset godina. Delovao je krhkije nego što ga se Tanijel sećao. Po njegovom koraku procenio je da skriva ranu. Ozbiljnu. „Izgledaš kao jama, tata”, rekao je Tanijel. „Ni ti ne izgledaš nimalo bolje”, odvratio je Tamas. Leđa su mu bila kruta. Motrio je Boa krajičkom oka kao da gleda pećinskog lava na verandi, pre nego što se okrenuo ka Tanijelu, koji je duboko udahnuo. Pokušao je da se smiri. Poslednje što je čuo o ocu bilo je da je verovatno mrtav. Nije imao vremena da ga žali ili da se raduje, iako je bilo razloga da se zapita da li je preživeo. Preplavila ga je plima osećanja. Upinjao se da ih drži pod kontrolom. Ta borba je preobrazila njegovo lice u prazno platno. „Drago mi je što si još živ”, rekao je Tanijel.

Starčevo ravnodušno lice predstavljalo je vrhunski izraz vojničke discipline. Tanijel je video suze u očevim očima prvi put posle majčine smrti. „I meni je drago što te vidim živog, kapetane.” POGLAVLJE 18 Tamas je naredio da se te noći utabore u dolini. Zadužio je Olema za podizanje logora, ali ga je i sam obišao. Išao je polako između šatora. Otpozdravljao je i podsećao ljude da bi trebalo da se odmore zato što ih čeka rano ustajanje i dugo jahanje. Proverio je zarobljenike i stražare kad je obavio taj posao. „Potreban vam je odmor, gospodine.” Tamas je poskočio. Tanijel je stajao iza njega, na obali rečice koja je tekla posred doline. „Dobro sam”, rekao je Tamas. „Cunjaš unaokolo otkad smo zastali da podignemo logor. Nedostatak sna neće nam pomoći da se brže vratimo na front.” Tamas je pogledao sina. Tanijel je izgledao starije i upalih obraza. Smršao je posle višenedeljnog gladovanja. Uprkos tome sačuvao je robusni izgled. Nabacio je više mišića otkad ga je Tamas poslao na Saut Pajk s naredbom da ubije Boa. Činilo mu se da je odonda prošla čitava večnost. Kad je to bilo? Pre šest meseci? Možda manje? „Trebalo je da jašemo noću”, rekao je Tamas. Prigušio je zevanje. „Otišao sam u previše važnom trenutku.” Tanijel se premestio s noge na nogu. „Izvini što sam ti napravio toliko nevolja.” „Nisam...” Tamas se okrenuo ka sinu. Suzbio je ozlojeđeni uzdah. „Nisam mislio na to. Reč je o bici. Strahovito sam rizikovao kad sam je ostavio u tuđim rukama.”

„Nisi morao da dolaziš po mene.” „Pa, sad mi je to jasno.” Tamas se zakikotao. I samom sebi je zvučao usiljeno. „Trebalo je da sve prepustim Bou i ostanem na frontu.” „Neodlučnost nije tvoja osobina.” Tanijel je šutnuo kamen u reku. Tamas je poželeo da pronađe prave reči. Znao je da nikad nije bio otac za primer. Ali čak i on je video da se nešto promenilo u vezi sa Tanijelom. Nešto što nije mogao da definiše. Osećao je magiju na njemu i bez otvaranja trećeg oka, iako se radilo o neupadljivoj vrsti. Pretpostavljao je da je to maslo urođenice do koje je njegovom sinu toliko stalo. Imao je gomilu pitanja o devojci. „Bo više ne predstavlja pretnju za tebe”, rekao je Tanijel. „Ne moraš da ga držiš vezanog pod stražom. Vrati mu rukavice.” Tamas je protrljao slepoočnice. „Biće svezan dok se ne vratimo.” „Ako se vratimo”, rekao je Tanijel, „i potrebna nam je njegova pomoć protiv Keza - koju ćemo dobiti. Malo poverenja bi ti se vratilo s debelom kamatom.” „Oskudevam u poverenju”, kazao je Tamas. Trljao je ranu ispod koporana. Samo je neprekidni barutni trans potiskivao bol, i to jedva. „Hilanska”, rekao je Tanijel. Tamas je pročistio grlo da bi prikrio iznenađenje. „Kako si znao?” „Hilanska je potvrdio moj identitet kad me je Kresimir uhvatio. Znao sam da je on poslao one kopilane.” Bradom je pokazao na improvizovani zatvor, u središtu logora, s više od tri stotine pedeset generalovih ljudi. Tamas je posle kraćeg razmišljanja raskopčao koporan. Podigao je košulju i izložio ranu noćnoj hladnoći. „Ubo me je između rebara.” „Izgleda gadno.” Tanijel je pogledao ozledu s učtive razdaljine, svestan koliko je ocu teško da pokaže ranjivost. „Imao sam sreće. Rana je čista. Oštrica je promašila važne organe.” Spustio je košulju i polako zakopčao koporan. „Potreban ti je privilegovani da se pobrine za nju.” „Delivski kralj vodi nekoliko vidara sa sobom. Zbrinuće me kad stignu. Preživeću do njihovog dolaska. Hilanska. Prokleti kopilan. Decenijama smo prijatelji. Bio mi je kum na venčanju. Znao je za sve moje planove o državnom udaru.”

„Ta rana neće zaceliti”, tiho će Tanijel. Tamas je zanemeo, ali je uspeo da klimne. Progovorio je posle nekoliko minuta: „Mihali bi mi dobro došao u ovom času. Ha! Ne mogu da verujem da sam to rekao za ludog kuvara-boga. Prokleto ne znam šta da radim bez njega.” Vlaga se pojavila u uglovima Tamasovih očiju. Sigurno su zasuzile zbog hladnog vetra. „Mihali”, rekao je Tanijel. „On...” „Sreli ste se?” Tamas je pomislio da ne bi trebalo da bude iznenađen. Mihali je bio mirodija u svakoj čorbi. „Da. Rekao mi je da sam drugačiji. Zahvaljujući Ka-pelinoj magiji i kontaktu s Kresimirom.” Tamas je ćutao. Tanijel će progovoriti u trenutku koji sam bude izabrao. Nikakvo navaljivanje ne bi pomoglo. Tanijel je nastavio posle izvesnog vremena: „Mihali misli da sam sad kao Džulin. Ili kao barutni mag, uporediv s predeijem.” Tamas je zaškrgutao zubima pri pomenu Džulin. Toliko izdajnika. Toliko izdaje. Kako Tanijel može biti kao ona? „Ne možeš ozbiljno shvatiti sve što ti Mihali kaže.” „Mislim da ima pravo”, kazao je Tanijel. „Jedva da sam išta jeo na onoj planini, ali nisam bio preterano gladan. Nisam imao nimalo baruta, ali sam uprkos tome video svaki detalj na stotinu metara daljine - to se ne može porediti s barutom, ali su mi noćni vid, sluh i miris bolji nego što su bili.” Pogledao je Tamasa. Oči su mu naglo pocrvenele. „Otkinuo sam vilicu čoveku. Bez imalo praha! Iščupao sam čuvarevo rebro. Ubio sam ga njim. I to sam učinio bez imalo baruta.” „Jame mi”, zastenjao je Tamas. Tanijel je zafrktao. „Znam. I prokleto me je teško ubiti. Još krvarim, ali sam jači, brži. Kresimir je naredio svojim ljudima da mi slome ruku. Nisu mogli. Promenio sam se, tata, na zastrašujući način. I Mihali je mrtav, a Ka-pel ne može da govori, pa ne mogu da saznam šta mi se dešava.” Oborio je pogled na svoje šake. Glas mu je ogrubeo. „Tanijele”, rekao je Tamas. Uhvatio je sina za ruku. „Poslušaj me. Preživećeš, ma šta da te snađe. Ti si borac.” Ti si moj sin, dodao je u sebi.

„Ali šta ako preživljavanje nije vredno?” Tanijel na trenutak nije bio muškarac, već uplašeni dečak kog je Tamas grlio posle Erikine smrti. Otac ga je uhvatio za ramena i odlučno privukao sebi. Zagrlio ga je i rekao: „Preživljavanje je uvek vredno, sine.” Nekoliko minuta su ostali u tom položaju. Tanijel se konačno odvojio od oca. Prešao je rukavom preko nosa. Tamas je ispustio drhtavi uzdah. Nadao se da Tanijel nije svestan svojih suza. „Tata.” „Da?” „Upucao sam Kresimira u oko. Udario sam ga u lice kad me je uhvatio u staroj tvrđavi.” Tamas je posmatrao sina preneražen apsurdnošću onog što je čuo. Osetio je golicanje duboko u stomaku. Zabacio je glavu i prasnuo u smeh. Tanijel mu se smesta pridružio. Smejali su se dok su im suze tekle niz lice. Tamas je naterao sebe da prestane zato što ga je rana mnogo bolela. Ćutke su se odmeravali kad su se pribrali. „Žao mi je zbog mog ranijeg ponašanja”, rekao je Tamas. Teško se rastajao s rečima, ali su mu donele silno olakšanje. Posmatrao je sinovljevo lice. Tragao je za nekim odgovorom na njemu, ali je ono bilo nečitljivo. Tanijel se okrenuo. Tamas se uplašio da će se udaljiti. „Imaš mnogo dece”, rekao je Tanijel. Mahnuo je rukom u pravcu logora. „Sve tvoje vojnike.” „Samo jedno od njih je važno.” „Svi oni su važni. Možeš li mi učiniti uslugu, tata?” „Naravno.” „Oprosti Vlori.” Tamas je podigao obrve. Ovo nije očekivao. Prošao je rukom kroz kosu. Napipao je ožiljak od kuršuma koji mu je okrznuo lobanju u bici kod Kresimirovih prstiju. „Za to će mi trebati malo vremena.” „Samo pokušaj.” „Hoću.” „Hvala ti. I, tata? Ka-pel nosi Kresimirovo obličje na leđima. Samo ga ona sprečava da nas sve ne pobije.” „Šta radi?”

„I još nešto.” Tanijel je ispustio drhtav uzdah. „Zaljubljen sam u nju.” Tamas se sutradan ušunjao u glavni adranski logor kao čovek koji je izgubio ključeve ulaznih vrata. To nije bio spektakularni povratak, razmišljao je dok je Olem izdavao niz naređenja stražarki, a on krio lice ispod oboda šešira i podignutih revera šinjela. Ali njemu spektakularni povratak nije ni bio potreban. Hteo je nešto sasvim drugo. Stražarka je neko vreme posmatrala papir. Upinjala se da ga pročita na slabašnoj jutarnjoj svetlosti. Usne su joj se nemo micale. Tamas je svojeručno napisao ta naređenja. Potpisao se na dnu dokumenta. Vratila ga je Olemu kad ga je pročitala i sumnjičavo osmotrila Tamasa. „Izgleda da je sve u redu”, rekla je i mahnula da prođu. Tamas je tiho uzdahnuo kad su ušli u logor i kad su zamakli među šatore da sumnjičavi stražari ne bi krenuli za njima. Tražio je da njegovi ljudi temeljnije pretražuju nepoznate - obučavani su da ne mare za sva zakulisna sranja do kojih su oficiri iz redova plemstva toliko držali. S druge strane, bilo mu je drago što je ušao u logor bez većih problema. Logor je počeo da se budi. Vojnici su izlazili iz šatora. Kuvali su kafu na žaru kuhinjskih vatri. Pralje su nosile čiste uniforme. Olem i on su skinuli šinjele i prešli poslednjih stotinu metara do zapovednikovog šatora. Mali broj ljudi je bio oko njega. Oni koji su ga prepoznali očas posla su se razbudili i oštro salutirali. „Dobro jutro, gospodine.” „Dobro jutro.” „Sjajan posao ste juče obavili, gospodine. Hteo sam da vam ranije čestitam, ali vas nisam video.” „Hvala. Samo nastavi”, rekao je Tamas, pokazujući poručniku na doručak. Nagnuo se ka Olemu i šapnuo: „Pa, pretpostavljam da smo pobedili, na osnovu činjenice da vojska još postoji.” Kapetanka ga je prekinula salutiranjem i s „Dobro jutro”. „Čestitam na pobedi, gospodine”, rekla je. „Slanje Sto prve u centar

bio je izvanredan potez.” Tamas je učtivo klimnuo i promrsio ispod glasa dok je prolazio pored nje: „I izgleda da niko nije ništa saznao.” „Vrlo dobro, gospodine”, kazao je Olem sa osmehom. Dobio je napad histerije kad mu je saopštena ideja o napuštanju bojišta da bi se spasao Tanijel. Tamas možda ne bi uspeo u toj nameri da Vlora nije stišala Olemovo negodovanje. „Pretpostavljam da bismo mogli reći da se sve završilo u skladu s vašim predviđanjima.” „Suzdržaću se dok ne čujem podatke o gubicima”, rekao je Tamas. Zastao je da bi se rukovao s dva redova koja su premetala žar da bi spremila doručak. Olem i on su trenutak kasnije stigli do zapovednikovog šatora. Stražari su odsečno salutirali. Jedan je podigao šatorsko krilo dok su ulazili. Beli zidovi šatora propuštali su dovoljno svetlosti da Tamas vidi nekoliko prilika. Očekivao je da će ugledati Vloru. Ležala je na nekoliko spojenih stolica i tiho hrkala. Čizme su bile na tlu pored nje. Očekivao je nju, ali ne i ostale. Brigadirka Abraks dremala je na stolici pored vrata. Nabila je šešir na lice i naslonila se bradom na grudi. Inspektor Adamat je mumlao u snu, sa svog mesta na tlu. Još neko se šćućurio u uglu. Gomila kovrdžave ćilibarske kose prosula se preko ćebeta. „Kapetanice”, rekao je Tamas. Vlora nije odgovorila. Olem se nagnuo iznad nje. „Vlora.” Gurnuo je njeno koleno i nežno pomilovao njen obraz. Trgla se i sanjivo zatreptala na Olema. Ugledala je Tamasa. „Gospodine”, kazala je. Ustala je i trapavo salutirala. „Na mestu voljno, kapetanice”, rekao je Tamas. Pogledao je Abraksovu. Možda bi bilo bolje da izađu. Nije hteo da je budi. Najbolje je da pojedinačno razgovara sa svima. „Kako je bilo?” Vlora je protrljala sanjive oči. „Prilično dobro, gospodine. Kežani su naglavačke uleteli u klopku. Uspeli smo da ih iznenadimo ofanzivom dok su Krila održala položaj. Izvojevali smo veliku pobedu. Događaji su se razvijali u gotovo potpunom skladu s vašim predviđanjima.” „Gotovo potpunom?”

„Nekoliko puta sam morala da improvizujem. Napisala sam pun izveštaj. Na vašem je stolu.” „Jedva čekam da ga pročitam.” Biće bolje da to što pre uradim ako želimo da ovekovečimo farsu da sam čitavo vreme bio ovde i izdavao naređenja. „Gubici?” „Petnaest hiljada sto sedamdeset sedam ljudi.” Zgranuto je saslušao brojku. Toliko mnogo ljudi? To je bila četvrtina njegove vojske, ne brojeći neregularne trupe. „Jame mi”, izgovorio je. „Presek gubitaka po jedinicama takođe je na stolu.” „A Kežani?” „Povukli su se sve do Fendejla.” „A njihovi gubici?” „Ne možemo biti sigurni, gospodine, ali procenjujemo ih na preko devedeset hiljada. Zarobili smo više od dvadeset pet hiljada.” Tamasu je laknulo. „To je znatan broj.” „I jeste, gospodine. Čestitam vam.” Tamas je dozvolio sebi da duboko udahne i da se ponada uspehu u ovom ratu. „Hvala ti što si ostala ovde.” Vlora je spustila pogled na svoje noge. „To je najmanje što sam mogla da uradim nakon što sam se izborila da krenete za Tanijelom. Dala sam sve od sebe.” „Mislim da si bila dostojna zadatka.” „Samo sam sledila vaša naređenja. Gospodine?” „Moja misija je bila uspešna, kapetanice, ako me to pitaš.” Vlora je ispustila nimalo suptilan uzdah. Tamas se zapitao kako bi se osećala da je znala za Tanijelovu izjavu o ljubavi prema urođenici - Ka-pel. Posavetovao je sina da još neko vreme ne govori javno o svojim osećanjima, iako ni sam nije znao šta da misli o njima. Sad nije imao vremena za razmišljanje o tako nečemu. Pogledao je gomilu papira na stolu. Moraće da ih detaljno prouči da bi se upoznao s tokom bitke. Ako je Vlora grešila, on će biti kriv, zato što je ostavio samu. „Glupi, sebični nitkove!” Gnevni glas prekinuo je Tamasove misli. Okrenuo se i ugledao Abraksovu, budnu i na nogama. Krenula je prema njemu. Zaustavila

se i uprla prstom u njega. Tamas se malo povukao. Nije bila krupna žena, ali ovako srdita bila je impresivna. Bocnula ga je u grudi. „Kako si mogao da budeš toliki prokleti idiot, Tamase? Kako si mogao da nam uradiš tako nešto? Meni i svojoj vojsci?” „Šta sam uradio?”, upitao je blagim glasom. Procedila je: „Napustio si nas uoči odlučujuće bitke. Ostavio si kapetanicu da zapoveda vojskom i otišao sa četom najboljih vojnika - zašto?” „Zbog mog sina.” „Zbog života jednog čoveka! Smatrala sam te vođom, Tamase.” „Nisam odgovoran samo svojoj zemlji” rekao je Tamas. Strah se preobražavao u bes. U izvesnoj meri je razumeo njen gnev. Ali izdirati se na njega pred njegovim ljudima? Kritikovati ga što je jednom u životu pokušao da bude dobar otac? „Ova zemlja je tvoja jedina odgovornost, Tamase. Ne možeš dozvoliti sebi luksuz očinstva. Odrekao si ga se pre mnogo godina, kad si odlučio da svrgneš kralja.” Tamasove ruke su drhtale. Škrgutao je zubima. Pogledi svih ljudi u šatoru počivali su na njemu i Abraksovoj. Vlora je bila zaprepašćena njenim izlivom besa. Olem se vrteo oko njih s rukom na maču. „Nikad ga se nisam odrekao”, zarežao je. Abraksova je odvratila: „Jesi.” „Pobedili smo u ovoj bici. A ti se ljutiš zbog toga?” „Ljutim se što si sve stavio na kocku. Lično sam saopštila svojim oficirima da si se vratio kad je bitka počela. Moral je otišao u nebesa. Mislili su da si ovde i da izdaješ sva naređenja. Napravio si lažova od mene.” „Zemlje se dižu i padaju na većim lažima od te”, kazao je Tamas. „I to su bila moja naređenja. Vratio sam se i izvojevao sam pobedu.” „To je semantika!” brecnula se Abraksova. Tamas je upro prstom na sto nasred sobe pokriven mapama i beleškama. „Zamislio sam čitavu bitku dan pre nego što se desila. I opet smo pobedili.” Potočić znoja potekao mu je niz kičmu. Nadao se da je Vlora bila iskrena s njim kad mu je rekla koliko dobro je predvideo bitku. „I uradio sam to za jedno popodne. Prokrčio sam put kroz krvavi Kez, kroz izdaju i smrt, da bih se vratio ovamo.”

Tamas se zagrcnuo kad se setio noći u kojoj je izgubio Gavrila dok je jahao preko platoa ka Alvejšenu na jugu. „Odavno bih pobedio u ovom ratu da nisam bio osujećen izdajom.” „Ti si prokleti genije”, rekla je Abraksova, usana zgrčenih u gadljivoj grimasi. „Ostatak rata ćeš se boriti sam. Preporučiću ledi Vinčeslavi da Adomova krila raskinu ugovor i da se povuku iz rata. Bolje reći ono što je ostalo od njih.” Prošla je pored njega i izletela iz šatora pre nego što je Tamas stigao da odgovori. Tamas je zaprepašćeno stajao dok ga Olem nije uhvatio za ramena. „Gospodine?” „Dobro sam.” Zateturao se ka stolici i seo. Iscrpljenost od višemesečnog jahanja, borbi, očajanja i briga neumoljivo ga je pristigla. Ponestalo mu je energije. Kapci su mu padali kao da su od olova. Šta je učinio? Kako će dovršiti rat ako ga Krila napuste? Neko je pročistio grlo. Tamas je podigao pogled i ugledao inspektora Adamata, koji je stiskao šešir u rukama. Bilo mu je veoma neprijatno što je prisustvovao svađi između njega i Abraksove. „Samo trenutak, inspektore. Vlora, kakve gubitke su pretrpela Adomova krila?” Vlora se premeštala s noge na nogu. Još nije navukla čizme, zapazio je Tamas. „Nešto manje od dvadeset hiljada ljudi.” „Ah, dovraga. Nije ni čudo što je Abraksova bila tako besna. To znači da je gotovo polovina njihovog ljudstva ranjena ili ubijena.” „Oduprli su se najsilnijem naletu neprijatelja, gospodine. Sasvim u skladu s vašim predviđanjima.” „Sasvim u skladu s mojim predviđanjima. Naravno.” Planirao je da pusti plaćenike da zarade platu. Izgleda da su to i učinili, da su je debelo preplatili. Nisu bili njegovi, već ljudi Abraksove. Imala je pravo da se ljuti što ih je Tamas iskoristio kao topovsko meso. „Inspektore. Šta je bilo s lordom Vetasom? Je li tvoja porodica bezbedna?” „Lord Vetas je mrtav”, rekao je Adamat. „I hvala vam na pitanju, gospodine. Spasli smo sve izuzev” - ućutao se i pročistio grlo - „mog najstarijeg sina.” Izgledao je iscrpljeno, kao što se Tamas osećao. Imao je velike crne kese ispod očiju. Ono malo kose na oćelaveloj glavi izgužvalo se od spavanja na tlu.