Jesenja republika - Brian McClellan

Tanijel je osetio trzaj pištolja, pucanj i eksploziju. Grenadirove telo se ukočilo i omlitavelo pod njim. Polako je ustao i odbacio prazan pištolj. Hteo je odgovore. Hteo je potvrdu svojih strahova. Pogledao je u stranu, kad je šesti i poslednji grenadir izašao iz skrovišta i nanišanio musketom. Duboko je udahnuo. Sranje. Zaboravio je na poslednjeg usled silnog uzbuđenja. Bio je predaleko da zapali grenadirov barut, i preblizu da ga kuršum iz muskete promaši. Trgao se kad se grenadir zateturao u stranu i pao. I njegova musketa je zazveketala po utabanoj stazi. Krv mu je tekla iz glave, praveći baricu. Tanijel je isprekidano udahnuo i žmureći pogledao put sunca, ali nije video ništa izuzev blistavog sjaja. Odred za podršku ga je nesumnjivo stigao. Niko drugi ne bi mogao prići dovoljno blizu za takav hitac. Osetio bi ih. Tamas je sigurno poslao još jednog barutnog maga. Ali koga? Da li je ostatak kabala stigao u logor? Je li otac krenuo za njim? Osetio je izvesnu zebnju u dnu stomaka. Zato što je pomislio da zna ko bi to mogao biti. Nije bilo vajde od zveranja u sunce. Tako neće saznati ko je upucao grenadira. Proverio je sve pale neprijatelje. Svi su bili mrtvi, ili nadomak smrti. Dvojicu je dokrajčio nožem. Nije bilo smisla pustiti ih da se mrcvare. I nisu bili u stanju da odgovaraju na pitanja. Obišao je imanje i proverio ima li drugih grenadira koji su mu promakli. Pokupio je i napunio oružje. Peo se u sedlo kad se ostatak njegove lovačke družine pojavio na najbližem uzvišenju. Nagnuo se preko sedla zatvorenih očiju. Odmarao se, čekajući da ga sustignu. „Šta radiš ovde, kapetanice?” pitao je kad je čuo topot kopita u blizini. Otvorio je oči. Vlora je zauzdala konja i dala znak ostalima da se zaustave. „Sad sam pukovnica.” „To je poprilično unapređenje.” Tanijel je bio obavešten o njemu. I ona je znala da je znao. Nazvao ju je kapetanicom da bi joj napakostio. Obrazi su joj se zacrveneli. Blago je podigla bradu. „Ovde sam da bih ti pomogla. Gonimo kopilane.”

„Ne mogu da naređujem pukovnici”, rekao je Tanijel. „I mislim da ne bi trebalo da predvodiš ekspediciju.” Zazvučao je grublje nego što je hteo, ali je želeo da je žacne. Pre manje od sedam meseci bila je njegova verenica, iako mu se činilo da su odonda prošle godine. Zatekao je u zagrljaju drugog muškarca. Ka-pelino zarobljavanje ga je duboko potreslo. Nije bio spreman za susret s Vlorom. „I ti si unapređen, pukovniče”, kazala je. Pružila mu je ruku. Uzeo je pukovničke oznake. Prineo ih je svetlosti. „Prvo major, a zatim ovo? Nisam to zaslužio.” „Feldmaršal ima drugačije mišljenje. I mora da popuni oficirske redove zbog velikih gubitaka, pa...” Ućutala se. „Ti zapovedaš poterom, pukovniče.” Tanijel je oklevajući pričvrstio oznake na revere. Potisnuo je misli o Vlori da bi osmotrio ostatak grupe. Tu je bio Gavril, starešina Planinske straže. Njegovo prisustvo ga je iznenadilo. Nije ga video otkad je otišao sa Saut Pajka goneći Džulin i keški kabal. Pored Gavrila su bila još tri barutna maga i desetak vojnika s oznakama Olemovog Oka sokolovog. Sedma i Deveta su sigurno stigle nedugo posle Tanijelovog odlaska. Tamas je poslao najbolje ljude da mu pomognu. Očaj je kopneo, odlučnost rasla. Ovo više nije bio beznadežni pohod. Mogao je da povrati Ka-pel. To će i učiniti. POGLAVLJE 24 Tamas je besneo. Vodio je konja kroz adranski logor. Jedva da je slušao Olemov jutarnji raport. Ipil ih je napao, uprkos dogovorenom primirju. Tamas je neka ratna pravila smatrao idiotskim, a neka snobovskim. Zaobilazio ih je

kad mu je to odgovaralo, ali belu zastavu primirja smatrao je svetom. Pod njom se sklapao mir, a Ipilov napad na adranski logor dok je pregovarao o miru s Tamasom... Nije mogao da pronađe reči kojima bi iskazao bes. Ostaci Sedme i Devete koji su preživeli dugi marš kroz Kez stigli su jedan sat nakon Tanijelovog odlaska. Pukovnik - general, posle dolaska u logor - Arbor naredio je vojnicima da čitavo popodne i najveći deo noći marširaju dvostrukom brzinom da bi brže stigli. Tamas je odmah pronašao dobrovoljce među najboljim ljudima i barutnim magovima. Poslao ih je za Tanijelom. Ostaci dve najbolje brigade su spavali dok je on pokušavao da odluči kako da ih na najbolji način upotrebi. Potegao je uzde. Olem je ućutao. „Nastavi”, rekao je. Olem je izvadio cigaretu iz džepa. Stisnuo ju je usnama. „Radite ono vaše, gospodine.” Izvadio je šibicu i zapalio cigaretu. „Ono moje?” „Pretvarate se da me slušate, ali mislite na nešto drugo.” „Nisam to radio.” Olem je ispustio dim. „Kako god vi kažete, gospodine.” „Jednog dana ću narediti da te streljaju zbog drskog tona, Oleme.” „Naravno, gospodine.” „Jame mi, nepodnošljiv si.” „Unapredili ste me u pukovnika.” „Kakve to veze ima s bilo čim?” „Upoznao sam mnoštvo pukovnika, gospodine. Svi su nepodnošljivi.” Tamas je mahnuo rukom da bi se odbranio od dima cigarete. „Šta je s Arborom? Bio je pukovnik do pre nekoliko sati. Uvek ti se dopadao.” „Jeste li igrali karte s generalom Arborom, gospodine?” „Nisam.” „I on je nepodnošljiv. Drag mi je, ali je nepodnošljiv.” „Može li biti i jedno i drugo?” „On može.” „Jame mi. Nemam vremena za ovo. Šta si mi pričao?”

„Izveštavao sam o zalihama baruta, gospodine.” „Imamo li ga dovoljno za produženje kampanje protiv Keza.” „Da. Jedva. Rikardove isporuke još pristižu, iako su Brudanijanci zaposeli Adro. Snabdevanje je poboljšano otkad generalica Ket ne uzima svoj deo.” „Dobro je. U tom slučaju preskoči raport. Da li se jutros još nešto desilo?” Olem je pogledao gomilu papira u ruci. Prelistavao ih je gunđajući sebi u bradu. „Bion že Ipil je stigao sa Sedmom i Devetom. Želeo bi da vas vidi kad vam to bude odgovaralo.” „To može da sačeka. Bojim se da ću, u ovom raspoloženju, upucati u srce svakog Ipilovog potomka koji mi se pojavi pred očima. A Bion mi se dopada. Jesu li sva unapređenja sprovedena?” „Većina”, rekao je Olem. „Svi viši oficiri čekaće vas u osam u šatoru.” Tamas je pogledao džepni sat. „U tom slučaju moraćemo da budemo brzi.” „Naravno, gospodine.” Olem je prelistavao papire i pročistio grlo. „Šta je bilo?” Tamas je mislio na Ipila. Povraćka mu se pela uz grlo. Zamišljao je kako zabija bajonet u Ipilovu stomačinu. „Ima još nešto, gospodine.” „Ispljuni to!” „To je moj slučaj, gospodine.” „O čemu, tako mi Devetke, govoriš?” Olem je vratio papire u bisage. „Situacija je malo nejasna, gospodine.” „Ti si moj telohranitelj, zar ne?” „Da, gospodine. To me zbunjuje.” Olem se uzvrpoljio u sedlu i pročistio grlo. Tamasovo strpljenje bilo je na izmaku. „Pređi na stvar.” „Unapredili ste me u pukovnika. A pukovnici po tradiciji nisu telohranitelji ili ađutanti.” Da li je Olem ovo smatrao toliko važnim pitanjem kad ga je pomenuo u ovom času? Većina ljudi ne napreduje od čina narednika do pukovnika za osam meseci, ali Olem je unapređen zato što je to odgovaralo Tamasovim potrebama. „To je istina”, rekao je.

„Mislim da ne zaslužujem taj čin, gospodine. Hteo bih da me ražalujete.” Tamas je zurio u njega. „Ta priča? Ponovo?” „Da, gospodine. Nemam jedinicu. Nije u redu da budem pukovnik, vaš telohranitelj i ađutant. I ražalovanje mi neće nimalo teško pasti.” „Neće ti teško pasti... Prokletstvo, Oleme. Dužan si da izvršavaš moja naređenja. Hoćeš li jedinicu? Dobio si je.” „Gospodine?” „Sedma je tvoja.” Cigareta je ispala iz Olemovih usta. „Ali, gospodine! Hteli ste da Sedmu date pukovniku - hoću reći generalu - Arboru.” „General Arbor ima Prvu i Treću. Te brigade su ponižene izdajom Ket i Hilanske. On će ih čvrstom rukom doterati u red. Ti ćeš od najboljih ljudi iz Sedme i Devete obrazovati novu Sedmu, koja će se zvati Maršalova brigada Oka sokolovog.” Olem je zauzeo stav mirno. Tamas je nastavio: „Nemaš mnogo zapovedničkog iskustva, ali poznaješ ljude. Prepustiću ti izbor oficira. Valjano ih odaberi, zato što ćeš najveći deo vremena provoditi sa mnom.” „Jeste li sigurni, gospodine?” „Naravno.” „Biće vam potreban novi telohranitelj.” „Ne, neće.” „Gospodine?” Tamas se nagnuo ka Olemu. Lupio ga je po ramenu. „I dalje ćeš biti moj telohranitelj, zajedno sa čitavom prokletom Sedmom. Nikom drugom ne bih poverio da mi čuva leđa.” Olem je ovog puta ostao bez duhovitog komentara. „Hvala vam, gospodine. Počastvovan sam.” „Nemoj da budeš počastvovan. Samo radi svoj posao. Hajdemo na sastanak s višim oficirima. Treba da skujemo plan za ofanzivu.” Tamas se susreo s višim oficirima u zapovednikovom šatoru u središtu logora.

Otprilike dvadeset pet muškaraca i žena naguralo se u šator: generali i pukovnici iz većine brigada. Više od polovine tih lica pripadalo je novim, nedavno unapređenim oficirima. I Tamas je znao da pre kraja dana mora da unapredi još desetoro. Brigadiri Adomovih krila bili su upadljivo odsutni. Ledi Vinčeslava je održala reč. Povukla je s fronta sve osim simboličnih snaga. Tamas je znao da mora da požuri s ovim savetovanjem zbog odsustva plaćenika i neiskusnih novih oficira. Oficiri - i njihovi ljudi - moraju da znaju na čemu su. Ušao je u šator sa zadnje strane. Trudio se da sakrije hramanje i bol u slabinama dok je zauzimao mesto na čelu skupa. Olem ga je spremno čekao. Rasporedio je papire po stolu. Sadržali su brojke o gubicima, brojnom stanju jedinica, imenima novih oficira. Pre nekoliko sati upoznao se s tim podacima, ali bilo je dobro da budu pred njim. Stajao je za svojim stolom, s rukama na leđima, pogleda uperenog u ulaz u šator. Sekunde su prolazile. Pretvarale su se u minute. Neko je na kraju grupe pročistio grlo. Tamas je slušao povike intendanata koji su se izdizali iznad logorske galame. Pet minuta je prošlo pre nego što je jedan od novih generala podigao ruku. Držao je veštačke zube u stisnutoj pesnici. „Da?”, pitao je Tamas. General Arbor je spustio ruku. „Čekamo li nešto, gospodine?” „Čekamo”, odvratio je Tamas. „Oleme, hoćeš li da proveriš da li je naš gost stigao?” Olem je izašao na zadnji izlaz. Prošlo je još nekoliko minuta. Tamas je osećao da nemir među oficirima raste. Sigurno su se pitali o čemu se ovde radi. Zašto ih je naterao da ovde čekaju u stavu mirno kao obični redovi, iako imaju tako mnogo posla? Odlučio je da ih pusti da se krčkaju. Proći će još nekoliko minuta. Pitao se da li su pripadnici njegovog Oka sokolovog uspeli da stignu Tanijela. Dolazak Sedme i Devete usred noći bio je neočekivano ali dobrodošlo iznenađenje. Najbolji veterani bili su mu potrebniji nego ikad i...

Zvuk konja u galopu prenuo ga je iz ovih misli. Pratili su ga uzvici vojnika oko šatora. To nisu bili pozivi na uzbunu, već uzvici iznenađenja. Tamasu nije promaklo da su se i oficiri u šatoru uskomešali. Prijalo mu je što neki od njih imitiraju njegovo kameno lice. Sve glave u sobi su se okrenule ka platnu na ulazu u šator, koje se pomerilo. Olem je stupio unutra i saopštio: „Njegovo veličanstvo, kralj Deliva, Sulem IX.” Žamor među oficirima je brzo utihnuo kad je kralj Deliva ušao u zapovednikov šator. Držao je dvorogi šešir s pernatom kićankom ispod ruke i nosio zelenu oficirsku uniformu, s grudima punim odlikovanja. Bio je privlačan muškarac kratke sede kovrdžave kose, snažnih vilica i belih zuba, koji su se isticali na koži boje ebanovine. Tamas je duboko udahnuo i ispustio vazduh da bi smirio živce. Situacija se promenila od poslednjeg razgovora sa Sulemom. Nije mogao da zna da li će se stav Deliva promeniti kad se podrobnije upoznaju sa situacijom. Kralj mu je prišao. Pozdravio ga je kratko klimnuvši glavom. Tamas je odgovorio na isti način. Gledao je kako se Sulem okreće prema okupljenim oficirima. Hteo je da vidi kako će njegovi oficiri reagovati na prisustvo kralja. Bilo mu je drago da su ga svi učtivo pozdravili klimajući glavom, kao on. Sulem je saveznik, ali je Tamas želeo da mu bude jasno - kao i ostalim kraljevima Devetke - da se Adrani ne klanjaju i ne prostiru po podu pred krunisanim glavama. Izgledalo je da je Sulem dobro raspoložen. Ipak, nije uzvratio na pozdrav glavom. Stao je pored Tamasa. Olem je prišao. Nagnuo se i šapnuo u Tamasovo uvo: „Bion je napolju. Čuo je nešto o onom što se desilo i želi da te vidi.” „Obuzdaj ga. Obzirno.” Olem je diskretno izašao na zadnji izlaz. Vratio se nedugo potom. „Zadatak je obavljen.” Tamas je pročistio grlo da bi privukao pažnju oficira. „Hvala vam što ste nam se pridružili, vaše veličanstvo”, rekao je Tamas. Ućutao se da bi još jednom pogledao oficire. Svi do jednog bili su valjani ljudi i žene. Mogao je da im pokloni poverenje i da bude siguran da

će se boriti protiv čitavog sveta rame uz rame s njim. Grlo mu se steglo, a vid se zamaglio. Naterao je sebe da potisne osećanja. „Ipil od Keza je pre pet dana ponudio mir. To nije bilo strahovito iznenađenje s obzirom na poraz koji smo naneli njegovoj vojsci kod Nedovog potoka.” Začuo se kikot. Tamas je sačekao da zamre. „Koliko juče sastao sam se s njim i započeo mirovne pregovore da bismo jednom zasvagda okončali ovaj rat. Pregovori su se odvijali bolje nego što sam očekivao. Sinoć sam se vratio u logor kao optimista, zato što sam prvi put u pet meseci verovao da će se krvoproliće okončati.” „Bio sam optimistički raspoložen, dok nisam video plamenove. Nesumnjivo vam je poznato da nas je napao kontingent keških privilegovanih i grenadira. Trinaesta je pretrpela velike gubitke, baš kao i Sedamdeset peta dragonska, koja je pokušala da spreči njihovo povlačenje iz našeg logora. Mi...” Tamas se ujeo za obraz da bi potisnuo gnev. „Pa, svi ste upoznati s izveštajem o napadu. Završava se sledećim rečima: ’Napadnuti smo pod belom zastavom primirja.’” Gnevni žagor digao se iz oficirskih grla. Tamas je nastavio: „To je neoprostiv greh. Vodili smo niz odbrambenih bitaka: Nedov potok, Ramenska kruna, Prolaz Surkov, Budvil. Trpeli smo zbog izdaje i korupcije. Suprotstavili smo se besu bolesnog i sitničavog boga. Danas ćemo, prijatelji, braćo i sestre, preći u napad.” Ućutao se, misleći na stranu vojsku koja je držala Adro. Znao je da će ovo biti samo jedna od brojnih ofanziva koju će preduzeti u nastupajućim danima. „Danas ćemo marširati na neprijateljski logor u Fendejlu. Napašćemo kešku vojsku kao pas pacova. Oslobodićemo ovu zemlju gamadi. Neće biti odmora dok i poslednja keška džukela ne bude proterana preko naših granica. Predugo su prljali našu zemlju.” Tamas je još jednom duboko udahnuo i stisnuo drhtave šake iza leđa. „Hoćete li marširati sa mnom?” Usledio je trenutak tišine. Začuo se zvonki glas generala Arbora: „Izveštavam da su Prva i Treća spremne, gospodine.” „Sedma je vaša”, rekao je Olem. „Imate Devetnaestu”, oglasio se general Slaren otpozadi.

Još glasova se čulo dok svi pripadnici glavnog štaba nisu izrazili podršku. Kralj Sulem je istupio kad su svi žustri povici utihnuli. Prešao je pogledom preko oficira pre nego što se oštro okrenuo ka Tamasu i potegao mač. Olem je načinio pola koraka napred. Tamasu je srce zapelo u grlu. Sulem je uhvatio oštricu mača, pognuo se u struku i pružio balčak Tamasu. „Imate moj mač. Imate moj pištolj. Imate moje privilegovane i artiljeriju. Imate mojih šezdeset hiljada ljudi. Naše savezništvo nateraće Ipila da poklekne. Kez će platiti za svoje zločine.” Tamas nije mogao da sakrije zaprepašćenje. Poznavao je krunisane glave. Stari Gvozdeni Kralj Adra i kralj Novog ukazivali su mu počasti. Ali nikad nije doživeo ovako nešto. Pružio je ruku i uzeo Sulemov mač. Podigao ga je iznad glave. „Umreću za svoju zemlju. Ali bih radije ubijao za nju. Pripremite jedinice. Marširamo!” POGLAVLJE 25 Adamatova kočija se približila Adopestu petnaest dana nakon što je krenuo na jug s privilegovanim Borbadorom s nalogom za hapšenje generalice Ket. Grad mu je izdaleka izgledao neobično. Crvenilo opalog lišća i zlato na poljima kao da su krili dimnjake od cigle i skladišta Industrijske četvrti. Adopest je delovao neugledno. Shvatio je čemu duguje taj osećaj tek kad je zašao u južne delove grada: Kresimova katedrala više nije dominirala centrom grada, uzdižući se kao svetionik iznad ostalih zgrada. Primetio je ruševine desetak crkava dok je kočija vijugala južnim predgrađima i prošla kroz Industrijsku četvrt, na putu ka njegovoj

kući. Bilo je četiri po podne. Jesenje sunce je dobrano odmaklo na svom putu ka zapadnom horizontu, kad se iskrcao pred svojim vratima, besan na Klermontove ljude, koji su uništili sve crkve u Adopestu. Kako su se usudili? Ovo nije njihov grad. Ovo nije njihova zemlja. A opet, niko im se nije suprotstavio kad su izbacili sveštenike iz kapela i kad su ih pobili na ulicama; kad su Klermontovi privilegovani rušili crkve magijom, ne ostavljajući kamen na kamenu. Mučnina se nastanila u Adamatovom stomaku. Pritiskalo ga je strašno osećanje da je trebalo da prihvati Tamasovu misiju oslobođenja grada od Klermonta. Neko mora da se bori protiv tog kopilana. Nosio je torbu uz stepenište pred svojom kućom, sa šeširom i štapom u rukama. Spustio ju je pred vratima. Oborio je glavu. Ništa od toga sad nije važno. Klermont je pripadao prošlosti, baš kao i Vetas. Ovo je sadašnjost. Moraće da upozna Fej sa Džozepovom sudbinom. Načas je zastao pred vratima. Pokušavao je da pronađe prave reči, kad je zvuk stigao do njega - bolje reći njegovo odsustvo. Nije bilo glasova. Uzvika ili graje dece u igri. Stopala nisu tapkala po drvenim podovima. Podigao je glavu i pogledao kroz prozor, da bi se susreo s navučenim kapcima. Gde je njegova porodica? Ruka mu je drhtala dok je pokušavao da okrene kvaku. Ali vrata su bila zaključana. Izvadio je ključ iz džepa, da bi ga odmah ispustio. Sagnuo se da bi ga podigao i čuo škljocanje brave. Vrata su se otvorila. Podigao je pogled. „Adamate? Vratio si se kući. Divno!” Adamat je ispustio uzdah olakšanja. Kolena su mu klecnula. „Zdravo, Mardži.” Predradnica najveće tekstilne fabrike u Adru bila je snažna žena u četrdesetim godinama, prosede kose i s naočarima na sićušnom nosu. „Uđi, pravila sam društvo Fej ovog popodneva. Rekla je da te ne očekuje... pa, izvesno vreme.” „Ko je to?” Adamat je čuo Fej. Oglasila se iz salona. „Ja sam”, slabašno je odgovorio. „O, čekaj!”

Adamat je ušao u kuću i spustio torbu. Obesio je šešir i spustio štap pored vrata. Fej je izašla iz salona i položila ruke na muževljeva ramena. Nagnuo se napred, da bi je poljubio u obraz. Nije mogao da ne vidi pogled pun nade kad mu se osmehnula, i oblak koji je prešao njenim licem kad je zatvorio vrata za sobom. Polako je odmahnuo glavom. „Mardži”, rekla je Fej, „tako mi je žao, ali...” „O, ne budi takva. Ionako bi trebalo da se vratim kući mojim devojkama. Potrebno ti je vreme sa suprugom.” „Zaustaviću kočiju”, kazao je Adamat. Izašao je na ulicu i povikao kočijašu da se vrati. Mardži se ubrzo ukrcala u kočiju, s kišobranom. Adamat se usiljeno osmehnuo i ispratio kočiju mašući za njom. Fej je mahala pored njega. Čudio se njenoj sposobnosti da se uspravno suoči sa svetom posle svega što joj se dogodilo. Ušli su u kuću. „Mardži mi je rekla da će se kandidovati za rizničara ove četvrti na jesenjim izborima.” „Gde su deca?” pitao je Adamat. Fej se naslonila na zid hodnika. Adamat je dodirnuo malter pored nje. Zapazio je da se razlikuje od onog u okolini. Neko je došao i zakrpio rupu na mestu na kom je Su Smit gurnuo ubičinu glavu kroz malter i ciglu. „Rikard je ponudio da unajmi dadilju za njih”, rekla je Fej. „Prihvatila sam tu ponudu. Izašli su u šetnju u park. Vratiće se do večere.” „Jesu li bezbedna?” Fej je ispustila tihi zvuk, na razmeđi između uzdaha i jecaja, ali nije odgovorila. „To je jako ljubazno s njegove strane”, dodao je Adamat. Nekoliko minuta su ćutke stajali u hodniku. „Nije trebalo da se odazovem prokletom pozivu”, konačno je izgovorio. „Nije trebalo da se mešam u...” „Je li Džozep mrtav?”, pitala je. Adamat je pokušao da ovlaži usta. Kratko je klimnuo kad je mu to nije uspelo. Bolje je da ne zna. To bi je slomilo. Znati da je Džozep

mrtav je jedno, ali znati da je gnusnom magijom privilegovanih preobražen u neko... stvorenje... Najbolje je da niko nikad ne sazna. Fej je zurila u pod. Vratila se u salon. Adamat je trenutak kasnije čuo njene prigušene jecaje. Sklopio je oči. Kako se našao u ovoj situaciji? Popeo se uz dva stepenika s torbom u ruci. Okrenuo se i vratio u salon. Fej je sedela na ivici stolice. Poluprazna šolja čaja bila je na stolu pored nje. Adamat je kleknuo na pod i spustio šake na njene ruke. I on je zaplakao. Plakao je dok nije ovlažio okovratnik i ostao bez suza. Noge su mu utrnule. Fej se povratila. Uprla je pogled u suprotni zid salona. Poljubio ju je u čelo i prekinuo očajnički zagrljaj. Otro je vlagu s lica rukavom i pročistio grlo. Podigla je pogled ka njemu. Imala je tužan osmejak. Ponovo se začudio njenoj snazi da izađe na kraj sa svim nedaćama, da skrije strahove, tugu i bes, da izgleda srećno i zadovoljno pred njim i decom samo nekoliko nedelja posle pretrpljenih muka - to je bilo neverovatno. „Brinem se za tebe”, rekao je. „Jača sam nego što misliš.” „Znam. Ali ipak se brinem.” Uhvatila ga je za ruku i poljubila mu članke. „Brini se za sebe.” „Feldmaršal Tamas se vratio. Izvojevao je veliku pobedu nad Kezom.” Iako nije bio tamo. Ne verujem da bi želeo da se to raščuje. Namrštila se. „I pitao te je da obaviš neki posao za njega, zar ne?” „Jeste”, priznao je Adamat. „Ne! Završio si s tim čovekom i njegovom revolucijom!” „Budi mirna”, kazao je. „Rekao sam mu da mu više neću pomagati.” „Dobro je.” „Ja sam...” „Šta si uradio? Šta? Klipane!” „Obećao sam da ću pomoći Rikardu oko izbora. Ne mnogo. Neću se preterano mešati. I ne radim, to zbog Tamasa, tek da se zna.

Radim to zbog Rikarda. Njegov sam dužnik, zato što mi je pomogao da te povratim.” Fej je isturila bradu u njegovom pravcu. „Bio ti dužnik ili ne, bićeš umešan čim pređeš preko praga njegove kancelarije. Poznajem ga. A poznajem i tebe.” „Znači da ne bi trebalo da išta radim?” „Trebalo bi da budeš kod kuće sa svojom porodicom. Rikard će razumeti.” Ponovo ga je poljubila u ruku. „Prestani da radiš neko vreme. Napustimo zemlju. Možemo da uzmemo decu i odemo u Novi. Imamo novac koji nam je dao Borbador.” Adamat je to želeo. Zaista. Jedan deo njega poručivao mu je da će biti kukavica ako tako postupi - da će to biti bežanija. A i drugi deo mu je govorio da je to najpametnije i najbolje za njegovu porodicu. „Ne mogu da napustim Rikarda”, rekao je. „Ali možeš da napustiš porodicu?” „Ja nisam... ja...” Zašto ne razume? Ona i deca su mu sve na svetu, ali ima obaveza. Prema Rikardu. Adru. Odgurnula mu je ruku. „Dobro. Radi šta hoćeš. Uvek misliš da najbolje znaš.” Kucanje na ulaznim vratima preduhitrilo je njegovu reakciju. „Očekuješ li nekog?”, pitao je. Fej je odmahnula glavom. „Deca će ući otpozadi, ali ne očekujem ih u ovo doba.” Adamat je polako prišao prozoru. Pomerio je zavesu prstom. Pritrčao je vratima kad je video ko je na pragu. Širom ih je otvorio. Su Smit je stajao ispred vrata sa šeširom u ruci. Ožiljcima prekriveno lice starog boksera bilo je namršteno. Pozdravio je Adamata klimnuvši glavom, a Fej s „Dobro veče, gospođo”. „Uđi, uđi”, rekao je Adamat. „Upravo sam se vratio. Planirao sam da te sutra posetim.” Su Smit je odmahnuo glavom. „Šta je bilo?”, pitao je Adamat. „Eksplodirala je bomba”, progunđao je. Adamatovo srce je zastalo na tren. Dlanovi su mu se oznojili. „Šta? Gde?” „Kod Svetih ratnika rada.”

U sedištu Rikardovog sindikata. Gomila pitanja je prolazila kroz Adamatovu glavu. Sudarala su se, vezujući mu jezik. Pogledao je Fej. „Idi”, rekla je. Zgrabio je šešir i štap i krenuo za Su Smitom ka kočiji koja ih je čekala. Adamat je posmatrao redak saobraćaj. Želeo je da kočijaš brže potera konje. „Je li Rikard povređen?” pitao je. Su Smit je slegnuo ramenima. „Šta je s njegovom podsekretarkom, Fel?” Još jedno sleganje ramenima. „Prokletstvo, čoveče, da li ti je išta poznato?” Su Smit je odmahnuo glavom. „Bio sam u Forsviču kad sam čuo za to.” „Znači da nisi bio tamo?” „Samo sam mislio da ćeš hteti da znaš. Bio si mi usput.” „Pa, hvala ti na tome”, rekao je Adamat. „Šta si radio u Forsviču?” „Pomagao sam bratu.” „Kasapinu?” Klimanje glavom. Su Smit je pucnuo prstima. Zagledao se kroz prozor. „Nosio sam meso. Velike svinje, po jednu na ramenu.” „Jesi li boksovao u poslednje vreme?” Su Smit nije skretao pogled s ulice. Odgovorio je jedva primetnim pokretom glavom. Adamat se namrštio. Prošlo je devet nedelja od napada na jazbinu lorda Vetasa, njegovog hvatanja i spašavanja Fej. Otpustio je Su Smita iz službe, nekoliko dana kasnije, kad je opasnost prošla. Bilo je neobično što Su Smit odonda nije imao nijedan meč. Istina je da je bio star, ali još je mogao da se bori. Zašto ga Sopstvenik nije vratio u ring? Izuzev... „Je li Sopstvenik prekinuo sve boks-mečeve?” „Jeste.” „Zbog evnuhove smrti?” Poginuo je prilikom Vetasovog hvatanja. Upravo je Vetas ubio evnuha dok su spašavali Fej.

„Još traga za novim zamenikom”, rekao je Su Smit. „Shvatam.” Sopstvenik je bio glavešina kriminalnog podzemlja u Adru. Evnuh je osamnaest godina bio lice njegovih operacija. Situacija se zakomplikovala posle evnuhove smrti. Naposletku, samo je pet ljudi na svetu znalo Sopstvenikov identitet, uključujući i samog Sopstvenika. I Adamat je bio među njima. Adamat je pročistio grlo. „Možda ću uskoro imati posla za tebe”, kazao je. Istog časa se pokajao zbog toga. Zapošljavanje Sua Smita ravno je priznanju da mu je telohranitelj potreban. A potreba za telohraniteljem znači da će se umešati u ono što ne bi trebalo. Međutim, neko je pokušao da ubije Rikarda. Su Smit je podigao obrvu. „Hmm.” To je bio opširan odgovor za ćutljivog boksera. Noć je pala, upaljene su ulične lampe. Najveći broj radnji je bio zatvoren kad su se približili Rikardovom štabu. Večernji saobraćaj je blokiran, pa je Adamat isplatio kočijaša. Nastavio je put pešice sa Suom Smitom. Zurio je u maglovitu tamu da bi procenio kakvu štetu je pretrpelo Rikardovo staro skladište. Dva prozora na prvom spratu bila su raznesena. Ulazna vrata izvaljena su iz šarki da bi nosila mogla da prođu. Zid od cigle je izgledao neoštećeno, a novi mural na zgradi s Rikardovim licem i izbornim sloganom „Jedinstvo i rad” jedva da je bio okrznut. Policijska kočija - prazna - blokirala je ulični saobraćaj. Sve je vrvelo od policajaca. Razgovarali su s posmatračima i međusobno. Baklje su pojačavale svetlo s uličnih lampi. Jedan oficir je prišao Adamatu. „Izvinite, gospodine, komesarka je naredila da niko ne sme da uđe ili izađe.” „Ja sam inspektor Adamat. Je li Rikard dobro?” Jedan policajac je prekinuo razgovor sa oskudno odevenom devojkom - Rikardovom hostesom. „Hej, Pikadele, pusti Adamata. Komesarka će hteti da ga vidi.” „Lično je prisutna?” „Tako je. Kaže da je ovo važan događaj, pošto je Rikard kandidat za prvog ministra.”

Adamatu je dat znak da može da prođe. Okrenuo se ka Suu Smitu i video da je krupni bokser ostao pozadi. „Hajde”, rekao je Adamat. „Sačekaću ovde.” „Šta je bilo? O, nije važno. Kako hoćeš.” Adamat je ušao u štab. Zastao je na trenutak da bi razgledao zgradu. Upio je svaki detalj u savršeno pamćenje. Kasnije će natenane pregledati sliku. Zgrada je bila staro skladište, ali ga je Rikard okrečio, opremio crvenim zavesama, zlatnim kandelabrima, kristalnim lusterima i bistama filozofa. U sedištu Plemenitih ratnika rada bilo je dovoljno zlata da natera svakog vojvodu da pocrveni. Velika prostorija je zauzimala veći deo zgrade. Kancelarije za poslovne aktivnosti bile su pozadi. Niste morali da budete iskusni istražitelj kako biste zaključili da se eksplozija desila u zadnjem delu skladišta. Kao prvo, kancelarije više nisu postojale. Od njih su ostale samo čađave ruševine. Eksplozija je odnela i najveći deo zadnjeg dela zgrade. Vatra je oštetila unutrašnji prostor koji nije bio zahvaćen eksplozijom. Samo je prednji deo velike odaje izbegao najgore posledice eksplozije. Adamat je bio zapanjen razmerama razaranja. Čitavo bure baruta moralo je biti skriveno u nekoj od tih prostorija ili ispod njih, da bi se prouzrokovala ovolika šteta. To nije bila mala stvar, s obzirom na broj ljudi koji je danju prolazio ovuda. Policajci su preturali po kršu naporedo sa sindikalcima. Pokušavali su da spasu važne dokumente i komade nameštaja. Rikarda nigde nije bilo. Adamat je potiskivao narastajuću paniku. Obratio se najbližem policajcu: „Jesi li video Rikarda Tamblara?” „On je pored zgrade.” Savršeno netaknuta sporedna vrata, uprkos šteti koju je pretrpela zgrada, vodila su u uličicu. Adamatu je laknulo kad je video Rikarda, koji je sedeo leđima naslonjen na susednu zgradu. Šef sindikata zario je glavu u šake. Pel je tiho razgovarala s komesarom policije nešto dalje u uličici. Čitav sokak bio je osvetljen dvema velikim lampama pored sporednih vrata. „Rikarde”, obzirno reče Adamat kad je čučnuo pored prijatelja.

Sindikalac je podigao glavu. Pogled mu je bio mutan. „Eh?”, pitao je, preterano glasno. „O, Adamate, hvala Adomu što si došao.” „Jesi li dobro?” „Šta? O, ništa ne čujem na ovo uvo. Obiđi me.” Adamat je obišao Rikarda. „Jesi li dobro?” „Da, da, samo sam malo potresen, to je sve.” Mahnuo je u pravcu skladišta. „Izgubio sam... pa, sve. Hiljade dokumenata je nestalo. Milioni u novčanicama. Darilo.” „Molim te reci mi da si bio osiguran.” „Donekle. Nedovoljno.” „A sindikalni dokumenti.” „Jesu.” „Napravio si kopije? Molim te reci mi da si napravio kopije.” „Da, da.” „U tom slučaju nisi sve izgubio. Ko je Darilo?” „Moj barmen. Sirotan. Poslao sam ga u moju kancelariju da donese kaput za Čeris, a zatim...” Odsutno je zurio u zid skladišta. „Sa mnom je duže od deset godina. Bio sam na njegovom venčanju. Morao sam da obavestim njegovu suprugu. Sutra ću je obići.” Konačno se zagledao u Adamata. „Samo četrnaest ljudi je stradalo u eksploziji, što je prokleto čudo. Zabavi je prisustvovalo više od dve stotine ljudi. Poginule su vođe zlatarskog i pekarskog sindikata. Upravo amputiraju nogu vođi sindikata čistača ulica. Mnogo slabije čujem. Leteći komad zida pogodio je Čeris u rame. To je...” Ućutao se. „Živ si. To je bitno.” „Ali kampanja...” „Oporavićeš se.” Rikard je po prvi put susreo Adamatov pogled. Inspektor je tek tada shvatio da je sindikalac u šoku. „Nekolicina mojih prijatelja je unutra. Odnosi. Novac. Vreme. Resursi. I sve to je uništeno zbog neke proklete bombe. Ko je, proklete mi jame, mogao to da uradi?” Klermont je bio najverovatniji odgovor, naravno. Rikardov suparnik u kampanji za prvog ministra nije bio nimalo naivan. Ne bi oklevao da ubije stotine, možda i hiljade, radi ostvarenja svojih

ciljeva. Adamat je to znao na osnovu iskustava s njegovim lakejom, lordom Vetasom. „Policija će saznati.” Rikard je iznenada uhvatio Adamata za okovratnik. „Hoću da ti saznaš. Od proklete policije neće biti velike vajde. Oni neće ništa uraditi.” „Pssst!” Adamat je pokušao da uputi značajan pogled ka policijskoj komesarki, koja je stajala desetak metara od njih. Rikard je govorio veoma glasno: „Ne ućutkuj me! Platiću ti bilo koju sumu, Adamate. Samo pronađi ko je ovo uradio.” „Smiri se, Rikarde. Pomoći ću ti. Naravno da hoću.” To čak nije bila ni stvar izbora. Rikard je godinama mnogo pomagao njemu i Fej. Adamat se ponovo, protiv svoje volje, našao usred velikog sukoba. POGLAVLJE 26 Tanijel je s grupom pripadnika Oka sokolovog i barutnih magova sledeće večeri pod okriljem noći zašao u Crnu katran šumu. Kretali su se drumom s dvojicom ljudi u izvidnici. Plašili su se zasede. Pritisak u grudima ga je gonio napred. Još nisu naišli na sitno, slomljeno pegavo telo, ostavljeno da trune pored puta. Ka-pel je možda još živa. Mora biti. U protivnom bi je ubili u napadu na adranski logor. To bi bio kraj čitave priče. Sigurno im je potrebna živa. Ta ideja mu se činila još strašnijom od pomisli da će je naći mrtvu pored puta. Prosviraće metak kroz mozak svim privilegovanima kad pohvata te keške džukele. Daviće grenadire garotom od njihovih pertli. Bes ga je gonio napred, dok ga je glas u zadnjem delu uma upozoravao da preteruje.

Zanemarivao ga je. Šta ako privilegovani ne budu mogli da je ubiju? Možda se zaštitila magijom kojom je štitila njega, pa neće moći da je zadrže u zarobljeništvu dok ne uklone njene čini. Nije neosetljiva na bol. Na kakve muke su mogli da je stave? Morao je da je povrati. „Tanijele!” Vlorin glas prenuo ga je iz razmišljanja. Bio je oštar kao ubod ose. „Šta je bilo?” „Moramo da se zaustavimo.” „Već?” Treptao je da bi ovlažio oči, suve od jahanja nasuprot vetru. „Gavrile, javi im da stanu. Izmenjaćemo ljude.” Poslednja dva dana su uobičajili da jašu s dvojicom ljudi daleko ispred. Tragali su za zamkama. Svakog sata menjali su izvidnike. Gavril je prineo prste usnama. Oštro je zazviždao. Pozvao je predstražu da priđe glavnini. „Ne”, rekla je Vlora. Priterala je konja uz Tanijelovog i spustila glas: „Moramo da stanemo ove noći. Pravo je čudo što nijedan konj nije pao u mraku. Ljudi su iscrpljeni.” „U mraku? Još ima dovoljno svetla.” Gavril je rekao nekoliko reči ljudima. Poterao je konje prema Tanijelu i Vlori. „Ti si u prokletom barutnom transu”, kazao je. „I to predugo. Ne razlikuješ noć od dana.” „O čemu govoriš?” Tanijel je protrljao oči. Prvi put je osetio napetost u ramenima i bol u nogama. Možda je pao mrak. „Sunce je verovatno tek zašlo.” „Bliži se ponoć”, tiho će Vlora. U njenim očima bilo je brige koja je ljutila Tanijela. Zašto se brinula? Hteo je da je udalji od sebe i da naredi ljudima da nastave poteru. Ali jedan pogled na njih bio mu je dovoljan da vidi koliko su umorni i ukočeni. „Ovde ćemo se utaboriti”, rekao je. „Norin i Flerijer će prvi stražariti. Ja ću ih zameniti. Vlora i Dol, stražarićete u trećoj smeni. Krećemo u zoru.” Sjahao je tako da je konj ostao između njega i Vlore. Bilo mu je drago kad je otkasala. Postavljao je samo barutne magove na stražu. Tu tehniku je preuzeo od oca. Koristio ju je na manjim misijama. Bili su oficiri, ali im je bilo potrebno manje sna nego običnim vojnicima.

Dvadeset minuta je timario konja. Utaborio se malo dalje od ostalih i zapalio vatricu suvim grančicama i barutnim prahom. Prineo je ruke plamenovima. Pokušavao je da ukloni bol iz prstiju od trodnevnog grčevitog stiskanja uzda. Još je osećao pritisak na unutrašnjoj strani grudnog koša. Činilo mu se da neka divlja životinja kandžama probija sebi put napolje. Iscrpljenost je bila samo senka u pozadini uma. Sumnjao je da će otpočinuti dok ne oslobodi Ka-pel. „Norin i Dol izvideli su okolinu”, rekao je Gavril. Tiho je iskoračio iz šumske tmine i seo pored Tanijela. „Niko nas ne čeka u zasedi pored druma. Možemo da zapalimo vatru.” Sarkastično je posmatrao plamenove nad kojima je Tanijel grejao ruke. Tanijelovo grlo namah se osušilo. Jame mi, šta bi Tamas rekao na ovo? Od njega se očekivalo da zapoveda misijom, da porazgovara sa izviđačima, da proveri straže i da saopšti ljudima mogu li da pale vatre. „Hvala ti”, zakrkljao je. „Nema na čemu.” Gavril se namestio udobnije. Naslonio se leđima na stablo i izvadio pljosku iz velikog džepa. „Piće?” „Ne.” Gavril je otpio gutljaj. „Jesi li danas jeo?” „Naravno da jesam”, rekao je Tanijel, iako nije mogao da se seti da li je obedovao. Poslednjih desetak časova nalikovali su dalekoj uspomeni, ili uglavnom nezapamćenom snu. Gavril je izvadio paket uvijen u papir. Bacio ga je Tanijelu u krilo. Ličio je na terensko sledovanje. „Nisam gladan”, kazao je Tanijel. Hteo je da mu vrati sledovanje. „Jedi, tvrdoglavi kopilane. Adoma mi, koga izigravaš, svog oca?” Tanijel je progutao komentar i odmotao suvu govedinu i biskvite. Bio je na pola obroka, kad je shvatio da je krupni planinski stražar postigao cilj komentarom o Tamasu. Šmrknuo je. Pokušavao je da se pretvara kako nije izigran. „Ništa ti ne znaš o mom ocu.” Gavril se zagrcnuo. Okrenuo se na stranu, kašljući. „O, jame mi, upravo sam ušmrknuo fatrastanski rum u nos.” „Zašto si tako reagovao?”, pitao je Tanijel. Neodređeno se sećao da je neko pomenuo kako je Gavril služio vojsku s Tamasom, ali je

mislio da je to čuo pre samo mesec dana. Činilo mu se da su odonda prošle godine. „Rekao sam da sam slučajno ušmrkao rum.” „Ne, zašto si tako reagovao kad sam rekao ’Ništa ti ne znaš o mom ocu’?” „Nije važno. Objasniću ti drugom prilikom.” Gavril se ućutao. Tanijel je grizao terensko sledovanje. Mehanički je gutao. Tvrdi biskvit nije imao nikakav ukus. Gavril ga je gledao kako jede. Pogled medvedolikog starca ga je nervirao. „Hoćeš li malo?”, pitao je Tanijel. „Jeo sam pre nekoliko sati”, kazao je Gavril i otpio novi gutljaj iz pljeske. Upravio je pogled na vatricu. Tanijel je obedovao i potražio čuturicu. Gavril mu je opet ponudio pljesku. Tanijel ju je uzeo. Rum mu je oprljio zadnji deo grla. Imao je slatkast ukus. „Gde si dobio taj ožiljak?” Gavril je podigao obrve i spustio pogled na otkriveni zglob. Ružičasta linija se pružala preko široke podlaktice i završavala na zadnjem delu šake. Prodrmao je rukav jakne da bi ga pokrio. „Previše si tvrd prema svom starom”, rekao je. „Izvini?” „On je žilavi stari kopilan, ali pokušao je da bude dobar otac.” „To te se prokleto ne tiče.” Tanijel je osetio da crveni. Gavril je pomirljivo digao ruke. „Izvini, izvini. Samo sam komentarisao.” Nekoliko minuta su sedeli ćutke. Tanijel je čekao da mu bes umine. Oči su mu se sklapale od prijatnih signala koji su se širili iz punog stomaka. Ponadao se da će se malo odmoriti. „Ratovao si s njim?” pitao je. „U Kezu? Bili ste iza neprijateljskih linija?” „Nego šta smo”, odvratio je Gavril. „Je li bilo gadno?” Gavril je neko vreme ćutao. Tanijel je posmatrao njegov profil. Tek sad je uočio da je Gavril imao bar petnaestak kilograma manje nego pre nekoliko meseci na Saut Pajku. Imao je i novi ožiljak na desnom obrazu. Izbledeo je na način koji je upućivao na isceljivačku magiju. Uočio je i tragove zaceljenih modrica oko oba oka.

„Bilo je”, Gavril je konačno odgovorio. „Ubijali smo konje da bismo se prehranili. Gonili su nas keški kirasiri. Sakupljali smo barut i hranu od svih ljudi da bismo ih pravilno raspodelili. Morao sam da streljam čoveka za kog se ispostavilo da je ukrao dvonedeljne zalihe.” To je ličilo na priče koje je Tanijel čuo od oca o gurlijskim pohodima. Samo što su oni bili pre nekoliko decenija, na drugoj strani sveta. Ovo se desilo u samom srcu Devetke. „Tamas te je imenovao za zapovednika?” Gavril je slegnuo krupnim ramenima. „Naravno. Bio mu je potreban neko kao ja. U Planinskoj straži srećeš se s najgorim pripadnicima ljudskog roda. Robijašima, dužnicima, lopovima i budalama. Jame mi, upoznao si ih. To ni izdaleka nisu najbolji ljudi Adra. Ko može da održi disciplinu s takvim trupama, može da vodi Tamasovu pešadiju jednom, a izviđače i konjicu drugom rukom.” „Nisi se hvalio time”, rekao je Tanijel uz frktaj. „Hvalisanje je nešto što moraš da podržiš pesnicom.” Gavril je podigao ruku veličine šunke. „Pustio sam da rezultati govore umesto mene.” Rukav mu je pao, otkrivši dugi ožiljak. Pogledao ga je pre nego što je nastavio: „Dobio sam ga od Kežana. Nosili su adranskoplave uniforme. Odjahao sam predaleko od glavnine. Uhvatili su me, prebili na mrtvo ime i odveli u Alvejšen. Tamo su natenane poradili na meni.” Podigao je košulju da bi pokazao još nekoliko ožiljaka na stomaku. „Polomili su mi zglob kad nisam hteo da progovorim. Kost mi je probila kožu. Bože, nisam tako vrištao otkad mi je zaprega pregazila nogu u detinjstvu.” „Alvejšen?” pitao je Tanijel. Proveo je malo vremena s Olemom, Tamasovim telohraniteljem, na putu na pregovore. Ovaj mu je ispričao nešto o stradalnom putu Sedme i Devete kroz Kez i Deliv. „To se nedavno dogodilo?” „Privilegovani iscelitelji Deliva su majstori svog zanata. Rekao sam im da ostave ožiljke da bih imao više materijala za priču.” Nastavio je posle kraće pauze: „Čuo sam za Boa. Proći će bez trajnih posledica ako uspeju da ga na vreme odvedu do delivskih iscelitelja.”

Ne s doslovno ispečenom nogom. I u pitanju je veliko „ako”. Tanijelu je glas zapinjao u grlu. „Zar ne kriviš Tamasa?” „Zašto?” Gavril je glasno podrignuo i iznova nategao pljosku. „Zato što su te Kežani uhvatili. Zato što si mučen.” „Predlažem da nešto raščistimo”, rekao je Gavril. Tamna senka prešla mu je preko lica. „Samo sam ja kriv zato što sam pao u ruke Kežana. Tamas me je spasao iz njihovih šaka. Proveo je svoje ljude kroz jamu i sklopio dogovor sa starom, odbačenom ljubavi da bi me povratio. Momče, odbacio sam nekoliko ljubavnica, i dopusti mi da ti nešto kažem: pomirenje s jednom od njih može biti teže od pomeranja planine. Pogotovo za čoveka tako ponosnog poput Tamasa. Tanijel je bio iznenađen ovim izlivom osećanja. Otvorio je usta s namerom da nešto kaže, ali ga je Gavril preduhitrio. „Tamasa sam krivio za mnogo toga u svom životu. Kriv je za nešto, ali što se onog najgoreg tiče - pa, reći ću da je nevin. Sem toga, to što su me Kežani uhvatili omogućilo mi je da uradim nešto za šta sam mislio da mi se nikad neće pružiti prilika.” „A staje to?” „Pljunuo sam u lice čoveka koji mi je ubio sestru.” Pucketanje grančice skrenulo je Tanijelovu pažnju na obličje u tami. Shvatio je da barutni trans hlapi dok je pokušavao da ga prepozna. Vlora je trenutak kasnije stupila na svetlost vatre. „Mogu li nakratko da porazgovaram s njim, Gavrile?”, tiho je upitala. Gavril je duboko uzdahnuo i ustao. „Ionako moram da pišam”, promrmljao je i odgegao se u tamu. Vlora nije zauzela Gavrilovo mesto. Umesto toga sela je preko puta Tanijela. Vatrica je gorela između njih. Tanijel je zurio u plamenove. Osećao je Vlorin pogled na sebi. Bockao ga je u zadnjem delu uma kao šesto čulo. To osećanje oživelo je sećanja na tanke čaršave i senovite spavaće sobe. Obrazi su počeli da mu se žare iako to nije želeo. Prodžarao je vatru granom. „Šta hoćeš?” „Da razgovaramo”, tiho je odvratila. „Pa”, progunđao je, „samo napred.”

Ja...” „Zašto si ovde?”, pitao je, prekinuvši je. Nagon da nastavi poteru, da brzo pojaše za Ka-pel konačno je našao oduška. Bio je znatno glasniji nego što je hteo. Glave su se podigle oko drugih logorskih vatri. „Zašto me”, pitao je, obuzdavajući glas, „uporno progoniš?” „Progonim te?”, Vlora je zvučala zatečeno. „Ovde sam da bih ti pomogla.” „Zašto? Da li te je Tamas poslao? Ne, mislim da nije. Želeo bi te pored sebe, u novoj bici s Kežanima. Nas dvoje smo njegovi najbolji strelci. Ne bi se odvajao od tebe u ovako kritičnim trenucima.” „Tražila sam da pođem za tobom.” Nagnuo se napred dok nije osetio vrelinu vatre na licu. „Zašto?” Da li su njene oči bile pune neisplakanih suza? To nije bilo važno. Bio mu je potreban odgovor. Sve ostalo u njegovom malom svetu odjedanput se činilo nevažnim. „Prijatelji smo od detinjstva. Bili smo ljubavnici. Iščupala si mi srce da bi ga bacila u prašinu.” Žustro je mahnuo. „Posolila si ga i ispekla na vatri!” Učinilo mu se da je čuo kikot iz šume, ali nije obraćao pažnju. „Zašto mi se ovako podsmevaš?” Vlorino lice kao da se topilo i preoblikovale pred njegovim očima. Tuga je nestajala, ustupajući mesto čeličnoj odlučnosti, koja se najviše ogledala I u očima. Stisnula je vilicu. Izgledalo je da joj se obrazi zatežu. Osećao je borbu u njoj kao što mornar oseća nadolazeću oluju. „Misliš da sam želela da dve godine budem sama i ostavljena? Do one noći u kojoj si me zatekao nisam imala ljubavnika. Bo me je jednom poljubio kad smo bili mladi, ali nisam išla dalje od toga.” „Šta je uradio?” Tanijel se osećao kao da jaše konja koji je ostao bez potkovice. Govorila je ne obazirući se na njegovo uzbuđenje. „Nisam imala drugih ljubavnika, ali sam slušala glasine. Tanijel Dva Hica. Heroj Fatrastanskog rata za nezavisnost ubija privilegovane Keza levo i desno. Osvaja stotine žena. Mala urođenička čarobnica se danonoćno brine o njemu.” „Bio sam ti veran.” „Nisam tako čula.”

„To su laži! Video sam te u zagrljaju drugog muškarca. Vlastitim očima!” „Žao mi je!” Tanijel je sunuo napred. Vlastiti bes ga je nagnao da se ispruži preko vatre. Naglo je zastao. „Šta?” Vlorine nozdrve su se raširile. „Treći put pokušavam da ti to kažem. To je bila strašna greška. Tvoj odlazak za Fatrastu. Odvođenje onog nitkova u krevet. Greška za greškom.” Tanijel se polako vratio na svoju prostirku. Jedan deo njega želeo je da joj pritrči, da je zagrli i uteši, ali je znao da bi tako samo... sve iskomplikovao. Među njima je gotovo i to ništa neće promeniti. Imao je Ka-pel. Ako je još živa. Misli da je lažem. Ta misao ga je pogodila kao grom iz vedra neba. Misli da smo Ka-pel i ja poslednje dve godine bili ljubavnici. „Vlora”, rekao je. To ime mu se činilo stranim posle višemesečnog odbijanja da ga izgovori. „Ka-pel i ja. To je tek odnedavno, to...” Ućutao se. „Moram da je povratim, to je sve.” „Povratićemo je”, kazala je Vlora. Je li to bilo izvinjenje? Svedočanstvo o spremnosti na žrtvu? „Zašto?” Morao je da zna. „Zato što te još voli, budaletino.” Gavrilov glas začuo se iz tame. Tanijel je shvatio da je malopre čuo njegov smeh. Skočio je i potegao mač, rešen da prepolovi krupnog čoveka nadvoje. Vlora je bila brža. Skočila je u tamu i cimnula Gavrila ka vatri. Bacila ga je na tle kao da je dete, iako je bio dvaput veći od nje. Vilice su joj bile gnevno stisnute. Gavril se grčio na tlu. Trebalo joj je nešto vremena da shvati da se toliko smeje da su mu suze tekle iz očiju. Položila je čizmu na njegova rebra, izmamivši jedno „jao” u provali smeha. „Šta je toliko smešno, debeli kopilane?” Uhvatila ga ja za kosu i podigla na kolena. Prestao je da se smeje. Oči su mu opasno zablistale. „Vlora...” Tanijel je zakoračio napred, spreman da se baci između njih. „Voliš da zabadaš nos u tuđa posla, zar ne?”, rekla je Vlora Gavrilu u uvo. „Pa, šta ćemo sad? Tanijele, ovaj štrokavi matorac je tvoj ujak. Nije ti to rekao na Saut Pajku zato što se previše stideo što

je pijanac iz Planinske straže i nije ti rekao sada zato... pa, ne znam.” Šutnula je Gavrila u donji deo leđa i iščezla u tami. Gavril je padao ka vatrici, ali se vešto zakotrljao i ustao. Otro je suze iz očiju i pogledao za Vlorom. Okrenuo se ka Tanijelu. Presreo je njegov pogled. Ponudio mu je pljesku, sa snebivljivim osmehom. „Piće?” „Ti si moj prokleti ujak?”, pitao je Tanijel. Gavril se duboko poklonio. „Džekola od Pensbruka, vama na usluzi, sestriću.” POGLAVLJE 27 Adamat je zadrhtao kad se setio poslednje posete palati Horizont pre šest meseci, usred noći. Došao je na poziv feldmaršala Tamasa da bi istražio poslednje reči članova adranskog kraljevskog kabala. Mračni i nebranjeni vrtovi velike palate ispunili su ga dubokim nespokojem, koji ga ni dosad nije sasvim napustio. Morao je priznati je da ovog jutra osećao nespokoj drugačije vrste. Lord Klermont bio je poslodavac pokojnog lorda Vetasa. I ko god da je zaposlio takvog monstruma, mora i sam to biti. Svaki atom Adamatovog bića govorio je Adamatu da se okrene i da u beg, da se vrati kući, zaključa vrata i nikad ne prihvati posao u gradu - i da zaboravi na Rikarda, Tamasa, Klermonta i sve koji plešu smrtonosni ples moći. Ali dao je reč Rikardu. Stoga je zategao sako i otresao prašinu s oboda šešira. Najveći deo vrta je zarastao. Tog leta niko se nije brinuo o njemu. Desetak stražara u bojama Trgovinske kompanije „Brudanija-Gurla” šetkalo se okolo. Adamatova kočija je prošla pored golemih, srebrom

optočenih vrata i nastavila prilaznim putem, naporedo s palatom, dok nije zašla za ugao i stala pred ulazom za poslugu. Adamat je izašao iz kočije baš kad su tri policajca i komesarka izašli iz njihove kočije. Komesarka je nakrenula šešir ka Adamatu i prišla nimalo impresivnim dvokrilnim vratima. Pokucala je dva puta. Vrata su se odškrinula. Posle nekoliko reči, komesarka je ušla unutra u pratnji svojih saradnika. Adamat ih je sledio. „Ne odvajaj se od mene”, rekao je Adamat Suu Smitu kad je krupni čovek izašao iz kočije. „Nemam nimalo poverenja u Klermonta.” Požurio je za komesarkom. „Šta, jame ti, Klermont ovde radi?” pitao je. „Kandidovao se za prvog ministra”, odvratila je komesarka Hjui bezizražajnog lica. Hjui - oštrooka, blagoglagoljiva žena svetlosmeđe kose svezane ispod šeširića - za ovu priliku je odenula praktičnu, elegantnu, široku haljinu. Imenovao ju je Gvozdeni Kralj nedugo pre smrti. Priča se da je među prvima saznala za državni udar. Njene čuvene reči, kad je čula da će sin Gvozdenog Kralja biti pogubljen, navodno su bile: „Bilo je krajnje vreme.” „Zanima me šta radi ovde. U palati.” „Unajmio je prostor od grada”, pojasnila je Hjui. „Smestio je svoje trupe i privilegovane u palati.” „A mi smo mu dopustili da je unajmi?” „Čula sam da je nastojnik pristao na to”, rekla je Hjui. „Da je to bolje nego da zgrada zvrji prazna. Klermont plaća astronomsku kiriju za korišćenje rezidencije i okućnice, a gradu je potreban novac.” „Čudi me što je Tamas nije spalio”, rekao je Adamat. „Mene ne čudi. Palata je deo kulturne baštine. Stara je preko četiri stotine godina. Oslikani zidovi i tavanice predstavljaju umetnička dela. Tamas nije hteo da uništi sve to blago iz pizme.” Adamat je zaključio da komesarka ima pravo. Primetio je da su čak i zidovi ogromne kuhinje pokriveni blistavim muralima, dok je prolazio pored njih. „Ipak”, nastavila je Hjui, „Tamas je većinu umetnina i nameštaja premestio u nacionalnu galeriju. Nešto je prodato da bi se izmirili dugovi, kako sam čula. Ostatak je izložen. Mislim da je to za pohvalu.”

„Smatram da bi bilo mnogo sigurnije da je uništio i poslednje ostatke plemstva.” „Slažem se. Izgleda da Tamas nije u potpunosti pragmatičan. Ko bi rekao?” Izašli su iz kuhinje i uspeli se na sprat stepeništem za poslugu. Adamat je čuo da su prolazi iza palate pravi lavirint. Prvi put se našao u njima. Prošli su toliko raskrsnica pod vodstvom Klermontovog sluge da je zaključio da bi se čovek bez dara sigurno izgubio. Često je zastajao da bi požurio Sua Smita, koji se zaustavljao da bi se divio umetninama. Prošli su pored desetina soba. Svaka je izgledala veća od prethodne, s više šarenih fresaka i pozlate. Mermerni kamini su u nekim sobama zauzimali čitave zidove. Senke su gospodarile većinom prostorija zbog navučenih zavesa. Ono malo preostalog nameštaja bilo je prekriveno čaršavima zbog prašine. Sluga je iznenada stao u stranu i pokazao na vrata. Hjui i njeni saradnici su ušli. Adamat je zastao. Zapitao se da li ih je Klermont hotimice naterao da se kreću hodnicima i ulazima za poslugu umesto golemim dvoranama s raskošnim vratima. Je li hteo da im da do znanja da ih smatra manje vrednim od sebe? Bacio je pogled na Sua Smita da bi se ohrabrio, i ušao je. „Dobro došli, dobro došli!” Klermontov glas se odbijao od lučne tavanice. Prostorija je imala deset sa trinaest metara. Ova je, za razliku od onih pored kojih su prošli, bila u potpunosti u srebrnim nijansama - metalna boja na zidovima, posrebreni ukrasi. Čak je i dvostruko ognjište bilo od svetlosivog i tamnosivog mermera, u skladu sa zidovima. Na tavanici je bio mural s drevnim herojem koji je sklapao sporazum s dvoličnim nebeskim bićem. Bruda. Klermont je izabrao sobu koju je čuvao dvolični svetac, zaštitnik Brudanije. Klermont je nosio finu halju preko svilene pidžame iako je bilo skoro deset ujutru. Lenjo se opružio na stolici pored prozora s pogledom na vrt. Držao je pehar u jednoj, a novine u drugoj ruci. Ustao je kad su prišli i ponovio pozdrav. „Zao mi je što se nisam obukao, komesarka. Juče uveče sam kasno legao. Sastavljao sam govor za poslepodnevno gostovanje u

Društvu za gradske vrtove.” Hjui je pružila ruku. „Hvala vam što ste nas primili gotovo bez najave.” „Nema problema. O, inspektor Adamat. Dobro jutro vam želim, gospodine.” „Dobro jutro”, ukočeno će Adamat. Kapljica znoja mu se skotrljala niz vrat. „Kako su vaša divna žena i deca?” Adamat je prisilio sebe na neiskreni osmeh. Dolazak ovamo je bio strašna greška. „Nisam znala da poznajete inspektora”, rekla je Hjui. „Ili da ste sreli njegovu porodicu!” „Inspektor je bio među onima koji su me pozdravili po mom dolasku u grad”, kazao je Klermont s velikodušnim osmehom na usnama. „A njegovu suprugu znam samo po čuvenju.” Njegov osmeh je nekim ljudima mogao izgledati dražesno. Adamatu je izgledao krajnje sarkastično. Klermont mu je pružio ruku. „Oprostićete mi što se nećemo rukovati”, prozborio je Adamat. „Naravno.” Njegove reči su podsećale na predenje. „Hjui - mogu li da vas zovem Hjui? Hjui, mogu samo da pretpostavim da ste došli da biste sa mnom porazgovarali o nesrećnom incidentu s Rikardom Tamblerom.” „To je tačno”, rekla je komesarka. „Uveravam vas da nemam ništa s tim.” Klermont se vratio do svoje stolice pored prozora. Elegantno se spustio u nju. „Mogu li da vas ponudim doručkom? Jajima? Kafom? Kolačima?” „Ne, hvala”, kazala je Hjui. „Razumete li da ćemo morati da pogledamo vaše spise? Ovo je veoma važan slučaj, a vi ste protivkandidat gospodina Tamblara na izborima za prvog ministra Adra. Imate sredstva i motive.” „Razumem. Vaši ljudi mogu da pregledaju moje spise i ispitaju moje saradnike. Dokle god ne budete ometali moju kampanju, naravno.” „Bićemo veoma diskretni.” „Veliko vam hvala.”

Adamat je iznova pogledom pretražio sobu. Pokušao je da pronađe nešto što mu je promaklo - i da uspostavi kontrolu nad osećanjima. Dobar inspektor nije smeo da radi pod uticajem emocija. U sobi su bile još tri stolice, pored Klermontove, ali on nije ponudio gostima da sednu. Sunce je blistalo kroz prozor. Bacalo je duge senke po podu i zidu, otežavajući pogled na Klermonta. Da li je to bio plod strateškog raspoređivanja ili puka podudarnost? Nešto u vezi sa tom slikom smetalo je Adamatu. Nije mogao da pronađe uzrok te uznemirenosti. Ovo je strateško raspoređivanje, zaključio je Adamat. Sa čovekom poput Klermonta nije bilo nikakvih slučajnosti. To je značilo da i pidžama predstavlja poruku. Opuštenu ravnodušnost? Nepoštovanje? „Lorde Klermonte”, rekao je Adamat. Prekinuo je domaćinovo izlaganje. „Da li biste mogli da nam ponudite bilo koji razlog zašto ne biste želeli Rikarda mrtvog?” Klermont je delovao zatečeno. „Pa, ima ih nekoliko. Kao prvo, neuspelo atakovanje na život gospodina Tamblara samo bi povećalo njegovu popularnost u narodu.” „Ili bi predstavljalo dokaz o slabosti vašeg protivkandidata.” „Možda, ali on je veoma omiljen. Kao drugo, njegov zamenik bi se kandidovao, da je gospodin Tamblar stradao. A ja ne želim da se nadmećem s ratnim herojem poput Tanijela Dva Hica. Pogotovo dok gradom kruže glasine da je ubio boga i još neke gluposti. Narod ga obožava gotovo koliko i njegovog oca.” Ali da li bi se on kandidovao, pitao se Adamat. Odlučio je da sačuva tu sumnju za sebe da ne bi davao nikakve ideje Klermontu. „Znači da mislite da imate najbolje šanse za pobedu sa živim Rikardom?” „Tako je. Živim i u jednom komadu.” Klermont je tužno zavrteo glavom. „Jedan deo naroda svakako će kriviti mene, bez obzira na to ko je počinilac zločina. Za mene bi bilo bolje da do njega nije došlo. Nalazim se u veoma povoljnom položaju - narod me poštuje, stičem sve više pristalica. Upravo sam dobio podršku s neočekivane strane. Izbori su za nešto više od mesec dana. Događaji kao što je ova

eksplozija mogu samo da destabilizuju situaciju i okrenu narod protiv mene.” „Mogu li da vas pitam čiju podršku ste dobili?” „To ćete saznati za nekoliko nedelja, kad i ostali žitelji Adra. On je moj adut, ako mi ne zamerate na izrazu. Ne želim da prerano obelodanim taj podatak.” „Razumem. Žao mi je što sam vas prekinuo, komesarko”, rekao je Adamat i zaćutao. Hjui je pogledala Adamata pre nego što se obratila Klermontu. Postavila mu je niz uobičajenih pitanja. Adamatu je prijalo da čuje da ga pritiska malo jače nego što bi činila pre Manukovog svrgavanja. Od prijatelja u policiji saznao je da istrage teku nepojmljivo lakše otkad je ulagivanje plemstvu prestalo da bude sastavni deo posla. Nekoliko minuta slušao je ispitivanje. Iskrao se iz sobe u veliki hodnik severnog krila palate Horizont zato što je morao da izbistri glavu. Nešto u toj sobi mu je smetalo. Šunjalo se na pragu svesti, jako blizu, ali van domašaja. Šetao se niz hodnik, slušajući lupkanje štapa i teške korake Sua Smita, koji ga je sledio. U hodniku je, izuzev tih zvukova, vladala apsolutna tišina. To je bilo neobično, s obzirom na to da se većina od Klermontovih pet hiljada ljudi, nalazila u palati. Očekivalo bi se da u njenoj unutrašnjosti vlada veća živost. Tihi zvuk privukao mu je pažnju. Krenuo je za njim. Prošao je pored tri prazna salona i ušao u četvrti, u kome je pronašao izvor tihe škripe. Pedeset peraje istovremeno pisalo. Salon je bio preobražen u kancelariju. Nekoliko desetina ljudi sedelo je za stolovima i predano radilo, pod budnim okom nadzornika, koji se šetao među njima. Povremeno bi se nagnuo i nešto šapnuo pisarima. Adamat je nastavio s obilaskom tog krila palate. Pronašao je još dve sobe s Klermontovim službenicima i jednu u kojoj je bila štamparija. Prese su bile hladne i prazne, ali su nedavno upotrebljene, pošto je soba bila puna pamučnih obloga koje umanjuju zvuk. Hiljade novina je visilo o konopcima, ispod lučne tavanice.

Štampao je svoje novine, naporedo s onima koje je kupio od Rikardovih protivnika. Pametno. „Klermont je, po svemu sudeći, veoma samouveren”, prokomentarisao je Adamat. Njegove reči su odjekivale hodnikom. „Nego šta je”, zabrundao je Su Smit. „Previše je samouveren.” „To mi se ne dopada. Jesi li nešto čuo o podršci koju je dobio?” Su Smit je odmahnuo glavom. „Ljudi pričaju. Neki ga vole. Neki ga mrze. Ništa određeno.” Pa, to nije bilo od velike pomoći. Adamat je dobovao prstima po glavi štapa. „Da li ti se nešto učinilo neobičnim u vezi sa samim Klermontom?” Su Smit je slegnuo ramenima. „Izgleda prilično pristojno.” Pucnuo je zglobovima. Taj zvuk je odjekivao hodnikom. Tamna senka prešla mu je preko lica. Lord Vetas je ubio rođaka Sua Smita, a Su Smit to nije zaboravio. Adamat je tek sad shvatio da dovođenje boksera ovamo možda nije bila najbolja ideja. Su Smit bi nesumnjivo olakšao život svima kad bi razbio zid Klermontovom glavom. „Nešto mi zaista...” Adamat se ućutao kad su se vratili u srebrni salon. Klermontov sluga sumnjičavo je posmatrao Sua Smita i njega, ali ih nije pitao gde su bili. „A, tu ste”, rekla je Hjui. „Upravo krećemo, inspektore.” Nestrpljivo je mahnula šeširom ka vratima. „Oprostite mi, komesarka”, kazao je Klermont, „ali mogu li da nasamo popričam s Adamatom?” Hjui je klimnula i izašla. Adamatovo srce je jače zakucalo. Ostaće nasamo? S Klermontom? Želja da ga udari štapom po glavi mogla bi se pokazati neodoljivom. Klimnuo je Suu Smitu. Trenutak kasnije je ostao sam s lordom Klermontom. „Inspektore”, kazao je Klermont. „Nadam se da će sve neprijatnosti iz prošlosti za koje mislite da su se desile između nas ostati u prošlosti.” Adamat se ugrizao za jezik. Tvoji ljudi oteli su mi suprugu i decu. Maltretirali su ih na neopisive načine i prouzrokovati smrt mog sina! Doći ću ti glave. „Kako vi kažete”, rekao je. Posegnuo je za frazom koju je često koristio kad je vodio neprijatne razgovore s plemićima.

„Ne traćite vreme sa mnom, inspektore. Nisam pokušao da ubijem gospodina Tamblara. Ne znam ko je to učinio. Spreman sam da ponudim svaku pomoć u istrazi, ali mislim da je ne biste prihvatili.” „Videćemo”, kazao je Adamat. Trudio se da zvuči pomirljivo. „Hvala vam na savetu.” Klermont je brzo ustao, pružio korak i stao ispred Adamata. Sunce je sijalo iza njega, okružujući ga blistavim oreolom. Primoralo je Adamata da skrene pogled. „Gospodin Tamblar bi bio mrtav”, rekao je Klermont glasom jedva nešto jačim od šapata, „da sam to hteo, Adamate.” „Ili su vaši ljudi uprskali.” Klermont je zafrktao. „Naravno. Veoma ste sumnjičava osoba, inspektore. Vodite računa da zbog te osobine ne završite u grobu pre vremena.” Okrenuo je leđa Adamatu, koji se našao u iskušenju da zamahne štapom na njega. Jedan dobro odmereni udarac bi ga paralizovao - Adamat je bio siguran da bi mogao da ga zadavi pre nego što bi iko naišao. Umesto toga pokušao je da smisli neku mudru opasku. Nijedna mu nije pala na pamet, pa se pridružio Hjui, njenim saradnicima i Suu Smitu u hodnicima namenjenim posluzi. „Šta je hteo?”, pitala je Hjui. „Ništa bitno”, promrmljao je Adamat. Proveli su ih lavirintom hodnika i vrata za poslugu do sporednog ulaza u palatu. Adamat se ukrcao u kočiju, koja se žestoko zaljuljala kad je Su Smit ušao u nju. Adamat je lupio po tavanici štapom, ali kočija nije krenula. „Inspektore”, rekla je Hjui kad je prišla prozoru. „Trebalo bi da izbegavaš Klermonta.” Trebalo bi. Ali neću. „Imam posla, komesarko. Sa svim poštovanjem.” Hjui je gurnula šešir pozadi i proturila glavu kroz prozor kočije. Videla je Sua Smita i dala znak Adamatu da izađe. Udaljili su se desetak koraka od kočije. „Jedan od mojih saradnika je obdareni”, izgovorila je tihim glasom. „Držimo to u tajnosti zato što je gotovo nevidljiv u Drugom za one koji imaju treće oko.”

„Šta je njegov dar?” pitao je Adamat. „Kuneš li se da ćeš držati ovo u tajnosti?” Adamat je klimnuo potvrdno. „Može da prepozna laž. Zna kad neko govori istinu, a kada laže. On je jedno od naših tajnih oružja. Sopstvenik bi ga sigurno ubio kad bi saznao za njegovo postojanje.” Adamat je zviznuo. „S dobrim razlogom.” Čuo je za takve obdarene. Bili su veoma retki i dragoceni. Hteo je da pita zašto takav čovek radi za policiju Adopesta umesto da detektuje istinu za račun nekog kralja i da živi, pa, kao kralj. Ali to pitanje će morati da sačeka. „Hoćeš da kažeš da Klermont nije lagao?” „Nije izrekao nijednu laž. Malo se pokolebao kad je rekao da ćemo imati pristup svima u njegovoj službi, ali to ne iznenađuje. Takav čovek ima tajni, ali nije naredio Rikardovo ubistvo.” Adamat se oprostio s komesarkom, vratio se u kočiju i uzdahnuo. „Jesi li saznao išta bitno?” pitao je Su Smit. „Klermont nije naš čovek.” „Hmm.” „I ja tako mislim. Ne znam odakle da počnem ako Klermont ne stoji iza ovoga.” Kočija je krenula. Adamat je razmatrao spisak Rikardovih neprijatelja. „Posetićemo Rikarda. Moram da saznam da li su Klermontove šanse za pobedu dobre koliko on misli da jesu. Možda ćemo morati da...” Adamat se ućutao kad se nečeg setio. „Šta je bilo?” „Svratićemo i do biblioteke. Ta poseta će morati da sačeka do sutra, ali... Jame mi!” Su Smit je podigao obrvu. „Da?” „Upravo sam shvatio šta mi je toliko smetalo u onoj sobi. Klermont je sedeo na prozoru s jutarnjim suncem za leđima.” „I?” „I nije bacao senku.”

POGLAVLJE 28 „Feldmaršale Tamase!” Glas se zaorio pred strojem. Tamasova ramena su se ukrutila kad ga je prepoznao. Čuo je sve bliži topot kopita i psovke pešadinca kad bi jahač prošao suviše blizu njih. Osvrnuo se i video kako se Olem okrenuo u sedlu - ne da bi, kao što bi neki pomislili, osmotrio jahača, već da bi video koje vojnike će kasnije te noći ošamariti. Ovo nije bio trenutak da se toleriše iskazivanje bilo kakvog nepoštovanja, čak ni neprijateljima Adra. „Dobar dan, Bione”, rekao je Tamas kad je jahač stigao do njega. „Feldmaršale”, kazao je Bion. Treći po redu naslednik keškog prestola izgledao je dobro. Njegove rane su lepo zarasle zahvaljujući delivskim privilegovanima. Obrazi su mu bili puniji posle nekoliko nedelja odmora i uživanja u Sulemovom gostoprimstvu. „Moram da govorim s vama.” „Izgleda da to već činite”, prokomentarisao je Tamas. Rana na slabini ga je bolela, uprkos trudu Sulemovih iscelitelja. Činilo mu se da još oseća oštri bol u mesu, iako nije znao da li je to stvarnost ili odjek prijateljeve izdaje. Bion je imao dečačko lice, iako je bio u kasnim dvadesetim - zbog magije kabala koja je održavala mladolikost kraljevske porodice - ali je Tamas mislio da su ga bledi ožiljci iz bitke kod Kresimirovih prstiju učinili zrelijim. Skinuo je kapu i obrisao čelo. „U četiri oka, ako je moguće.” Tamas je razmenio pogled s Olemom. Telohranitelj se plitko nacerio. „Na maršu nema mnogo privatnosti, prinče”, rekao je Tamas. „U pitanju je nešto ozbiljno”, nije odustajao Bion. „Čuo...” - osvrnuo se oko sebe i bacio pogled na najbližu pešadijsku jedinicu u

maršu. Nastavio je tišim glasom - „čuo sam da ste oterali očeve glasnike, ne poslušavši šta imaju da kažu!” „Nekome se razvezao jezik, Oleme.” „Pobrinuću se za to, gospodine”, neraspoloženo će Olem. Bion se ukočio. „Ne koristim špijune, ali imam uši, gospodine! Vaši ljudi glasno pričaju. Dovoljno je da ih slušam da bih saznao šta se dešava u logoru.” „Ne odobravate moj potez? Smatram da je dopuštanje mojim ljudima da ogovaraju lakši i korisniji pristup od keškog strahom nametnutog ćutanja. To dobro utiče na moral.” „Izbegavate odgovor.” „Zanimate se za glasnike? Istina je da sam ih oterao. Nemam šta da im kažem, niti imam šta da čujem od njih. Dobro znate šta je vaš otac učinio.” „Ali da li je to učinio?” pitao je Bion. „Možete li biti sigurni u to?” „Imam leševe trideset sedmoro grenadira u keškim uniformama, s keškim musketama, bajonetima, mačevima i barutom. U kesama su imali keške kovanice i nosili su čizme načinjene u južnom Kezu. To su prilično ubedljivi dokazi.” „Složio bih se s vama, gospodine, ali...” „Šta ali?” Srdžba je narastala u Tamasu. Poštovao je Biona. Momak mu se čak i dopadao, koliko mu se mogao dopadati pripadnik keške kraljevske porodice. Bio je talentovani kirasir i imao je oštar um. U ovom slučaju je pokazivao iznenađujuću naivnost. Bion je nastavio pre nego što je Tamas stigao išta da kaže: „Ali ne mislim da bi moj otac ovo učinio. Zašto su napadači krenuli na zapad umesto na jug? Da su to bili ljudi moga oca, krenuli bi pravo ka keškim linijama posle tako smelo izvedenog prepada.” „Krenuli su na zapad zato što su napali zadnji deo logora i zato što im je bilo lakše i brže da krenu zapadnim putem i zaobiđu brigade nego da se probijaju kroz njih. I ne mislite da bi vaš otac to uradio? On je odobrio uništenje Alvejšena da bi okrenuo Deliv protiv Adra. Sami ste rekli da bi vas verovatno pogubio umesto da vam poželi dobrodošlicu kao sinu koji se vraća sa tegobnog pohoda, zato što niste uspeli da me zaustavite.” Tamas je odmahnuo glavom.

„Objasnite mi to u malo reči, pošto se bojim da nisam tako pronicljiv kao vi.” Bion je, mršteći se, posmatrao Tamasa, koji se setio Ipilovog čuvenog temperamenta. Da li će ga mladić udariti zbog onog što mu je rekao? I da li će ga Olem upucati, kad to bude učinio? Jedan deo njega želeo je da to sazna. Ali ovo nije bio pravi trenutak. „Ovo nije Kez”, tiho će Tamas. „Odlučili ste da marširate sa mnom umesto s Delivom. Biće vam ukazano svako poštovanje, ali vaša kraljevska krv ovde ne znači mnogo, Ipilov sine.” „Čak ni moj otac ne bi prekršio primirje”, prozborio je Bion posle izvesnog vremena. Rastezao je te reči, kao da nastoji da ubedi samog sebe u njihovu istinitost. „Mislim da bi. Znam da je tako postupio. Pogledajte leševe tih grenadira, ako želite. Oni su na zapregama, pri kraju kolone. Planiram da ih istovarim pred noge vašem ocu, pre nego što ga bacim u tamnicu i zatražim otkup od svakog krana u vašoj prokletoj zemlji.” Bion se uspravio. Stiskao je balčak konjičke sablje, koja mu je oduzeta. „Otišli ste predaleko.” „Gospodine”, tiho će Olem. Tamas je skrenuo pogled sa Biona dovoljno dugo da pogleda telohranitelja. Olem je prineo cigaretu usnama. Mirno je posmatrao Tamasa preko vrhova prstiju. Tamasov bes je kopneo. „Možda ste u pravu”, rekao je Bionu. „U tom slučaju primite njegove glasnike!”, kazao je Bion. „Izbeći ćete krvoproliće.” „Ne, ne. Grešite u pogledu svoga oca, ali imate pravo kad kažete da sam preterao. Izvinjavam se zbog toga. Vaš otac nas je napao za vreme primirja - verovatno nesvestan blizine delivskih snaga. Platiće zbog svog zločina, iako ceh verovatno neće platiti on, već njegov narod. Dalje krvoproliće je neizbežno.” Nešto je mučilo Tamasa. Ipil je morao da zna da su delivske snage na putu ovamo. I morao je da zna da je Deliv već napao Kez sa severozapada. Zašto bi, u tom slučaju, napao adranski logor? Dolazio je do istog zaključka, kad god bi razmislio o tome: Ipil je nekako doznao za Ka-pel i moć koju ima nad Kresimirom. Stoga je rešio da rizikuje sve kako bi je zarobio. Možda se u ovom času trudio

da sazna kako da probudi Kresimira iz sna, da bi bog uništio sve što mu se nađe na putu. Je li Ipil toliko očajan? Tamas se naježio dok je slušao Tanijelove priče o noći u kojoj je ukrao Kresimirov krvavi čaršav. Zašto je čak i Ipil hteo da ima bilo kakva posla s tim ludim bogom? Nakratko se zapitao da li bi delivski kraljevski kabal mogao da se odupre njegovoj moći. Nije nameravao da išta od toga saopšti Bionu. Umesto toga je rekao: „Vaš otac je poslao glasnike. To je taktički potez radi dobijanja u vremenu. Pokušaće da odloži sukob sa mnom što je duže moguće dok ne dobije pojačanje iz Keza. Neću to dozvoliti.” Bion je ustuknuo. Zamišljeno je posmatrao jabučicu sedla. Tamasu je tišina dobro došla. Nadao se da će mladić nastaviti da ćuti. Pitao se kako je Tanijel reagovao na Vloru i Gavrila, koje mu je poslao u pomoć. To je bila teška odluka - koja ga je mogla uništiti. Tamas se nadao da će Tanijela želja da oslobodi urođeničku ljubavnicu naterati na saradnju s Vlorom. U barutnom kabalu nije bilo smrtonosnijeg para od njih dvoje, izuzev Tanijela i Tamasa. Možda će ih Gavril urazumiti. Olem je skrenuo Tamasovu pažnju na ženu glasnika što je galopirala duž stroja. Nosila je plavo-srebrnu uniformu adranskih dragona. Bila je pokrivena znojem i prašinom. Tamas je primetio krv na njenom srebrnom okovratniku. Zauzdala je konja ispred njega i salutirala. „Kaplarka Sali iz Sedamdeset devete dragonske raportira, gospodine. Gospodine, dozvolite mi da povratim dah, gospodine!” „Dozvoljavam ti”, rekao je Tamas. Razmenio je pogled s Olemom. Sedamdeset deveta je dobila zadatak da izvidi zapadne ravnice. Da li su keški privilegovani od prethodne noći pokušali da prepreče preko ravnica i naleteli na dragone? „Generale Bione, da li biste izvoleli da se udaljite?” Tamas je sačekao da se keški princ udalji dovoljno da ne može da ga čuje. Rekao je: „Jesi li ranjena, vojniče?” Glasnica se zbunila. Dodirnuh je okovratnik. „A, ovo? To nije moja krv, gospodine. Pripada nekom keškom kirasiru.” Olem je doterao konja do nje. Ponudio joj je čuturu, koju je zahvalno prihvatila. Iskapila je polovinu njenog sadržaja u jednom

gutljaju i poprskala lice i vrat pre nego što ju je vratila. „Hvala vam, gospodine.” „Tvoj raport?”, pitao je Olem. „Keški kirasiri napali su nas nešto severnije od Gilsfeloua. Bili smo dva puta brojniji, ali su uspeli da nas iznenade. Naneli su nam gubitke pre nego što smo se oporavili i pobedili.” „Koliko ljudi ste izgubili?” pitao je Tamas. „Sto dvadeset sedam mrtvih, trista dvadeset ranjenih. Ubili smo sto sedamdeset jednog neprijatelja, i zarobili dva puta toliko. Većina su ranjenici.” „Pretpostavljam da ste mogli i gore proći.” „Nažalost, gospodine. Izgubili smo pukovnika Dejvisa.” Tamas je opsovao. Pukovnik Dejvis je bio sposoban konjički oficir, iako ponekad kratkovid. „Gilsfelou je severno od nas. Prokletstvo, kako su nam prišli otpozadi? I šta, jame mi, rade tako daleko na severu?” Kaplarka Sali je odmahnula glavom. „Nisam sigurna, gospodine. Prošla sam pored dve čete naših dragona dok sam hitala da vam predam raport. Trideset šesta je gadno proređena, a njihov major je ostao bez svih glasnika. Dao mi je raport za vas.” Predala je papir Olemu. „Videla sam još Kežana u daljini, petnaestak kilometara severozapadno odavde. Ličili su na dragone. Formacija nije bila manja od čete.” Tamas je uzeo raport. Pročitao ga je, pre nego što ga je uručio Olemu. „Odmorite se, kaplare. Za četvrt sata imaću spremna naređenja za Sedamdeset devetu.” Glasnica je salutirala i odjahala niz stroj. Tamas je ponovo opsovao sebi u bradu. „Ne mogu da dozvolim gubitke oficira s visokim činovima. Vidi da li iko u toj jedinici zavređuje unapređenje. Pronađi zamenu na spisku koji sam ti dao, ako takvog nema.” „Da, gospodine”, rekao je Olem. „Takođe, pošalji glasnike dragonskim jedinicama. Nek znaju da Ipil pokušava da se nametne u ravnicama. Sigurno je poslao sve konjičke jedinice na sever dan nakon uspostavljanja primirja. Nek drže oči otvorene zbog mogućih zamki. Pokušava da nas omete. Neću to dozvoliti. Pošalji glasnika Sulemu. Nek vidi da li nam može

poslati pojačanje od nekoliko hiljada dragona.” Tamas je pokušao da pronađe smisao u svemu što je čuo. Bitka će se desiti nešto južnije od mesta na kom Tanijel juri privilegovane Keza. Možda je keška konjica poslata po grenadire koji se povlače. „A naši kirasiri, gospodine?” „Previše su spori na otvorenom. Držim ih u rezervi, za sudar s keškim linijama. Ipil neće imati šta da pošalje na nas, kad počne prava bitka, ako je poslao svu konjicu da jurca po ravnici.” „Ali oni su iza nas, gospodine.” „I nemaju vezu s glavninom vojske. Iskoristićemo tu činjenicu. Vidi da li Sulem ima neke privilegovane na konjima.” „Ah, to bi bilo gadno iznenađenje za Ipilovu konjicu. Sjajna ideja, gospodine.” „Izgleda da stiže još jedan glasnik, gospodine.” Olem je klimnuo ka vrhu brda na kom se pojavio konjanik. Silazio je ka njima. „Sranje. Šta će sad biti?” Glasnik je bio od Tamasovih ljudi - rendžer iz izvidnice. „Gospodine”, kazao je pre nego što se zaustavio. „Reci mi da se približavamo neprijateljskom logoru.” Glasnik se namrštio. „Približavamo se, gospodine. On je nešto više od šest kilometara odavde.” „Ali?” „Ali otišli su, gospodine. Pokupili su se i pobegli. Otišli su jutros. Odmarširali su dvostrukom brzinom.” Tamas je imao osećaj da mu hladna šaka pustoši utrobu. Otpustio je glasnika. Zamišljeno je sedeo u sedlu. „Gospodine? Zar to nije dobra vest?” pitao je Olem. „Nije”, odvratio je Tamas. „Ipil se poneo u skladu s mojim sumnjama. Povlači se i ograničava se na otezanje. Izbegavaće sukob dok ne probudi Kresimira. Zatim će nas pobiti.” „Šta ćemo da radimo, gospodine?” „Idemo dalje, nadajući se da će Tanijel na vreme stići urođeničku kostovidu.” „A ako se to ne dogodi?” „U tom slučaju svi ćemo izginuti. Nameravam da povučem Ipila sa sobom.”

POGLAVLJE 29 „Zašto mi nisi rekao?”, pitao je Tanijel. Jahao je naporedo s Gavrilom po zapadnom putu. Očajnički je pokušavao da ne misli na Vloru. Još ga je volela, tvrdio je Gavril, a ona to nije porekla. To otkrovenje je bilo šok - nešto što mu nije palo na pamet. Spavala je s drugim čovekom, zar ne? To je značilo da ga više ne želi, zar ne? Na površinu su izletala osećanja koja je poslednjih šest meseci pokušavao da duboko potisne. Čitava situacija mu se do juče činila jasnom. Izborio se s tim gubitkom i nastavio dalje, samo da bi saznao da je baratao pogrešnim činjenicama. Bio je zbunjen. Želeo je da nešto upuca. Krupajlija pored njega sedeo je poguren. Izgledalo je da je zaspao i da će svakog časa pasti iz sedla. To je bio varljiv utisak. Motrio je drum i čitao izbledele tragove kopita u blatu kao što učenjak čita davno izumrli jezik. „Hm?”, zabrundao je. „Pitaš me za Saut Pajk?” „Da.” „Bio sam pijan.” „Brzo si se otreznio.” „Pa, to je čudno. Pretpostavljao sam da znaš.” Tanijel je pobliže osmotrio krupnog planinskog stražara. „Šta to?” „Nije mi palo na pamet da ti Tamas ne bi rekao da sam ti ujak. Ne isprva. A kad mi je to palo na pamet, nije mi se pružila valjana prilika da ti to saopštim. Naposletku, našli smo se usred prilično gadne opsade. I mislio sam da je verovatno imao razlog da ti ne kaže da je pijanac iz Planinske straže na Saut Pajku tvoj ujak.” Tanijel nije mogao da ne oseti izvesno ogorčenje zbog tih reči. „Znači da nisi ni nameravao da mi kažeš? Mislio sam - godinama - da je Tamas moj jedini preostali bliski rođak.”

„Zaista?” Gavril se uspravio u sedlu. „Znaš, kad god pomislim da sam se pomirio sa sranjima koja tvoj otac pravi, naiđem na ovako nešto. Kažeš da me nije ni pomenuo?” „Imam maglovita sećanja”, rekao je Tanijel. „Da mi je rečeno za ujake. Ništa više. Nije pominjao nikakva imena.” Gavril je nešto progunđao i blago zategao uzde. „Bio sam prilično gadan pijanac posle smrti tvoje majke. Možda Tamas nije želeo da se sretneš sa mnom. Ili su mu sećanja na tazbinu teško padala.” Zafrktao je da bi pokazao šta je mislio o tome. „Kažeš da su mu suviše teško padala? Mislim da taj čovek nema osećanja.” „Iznenadio bi se. Kamenir, moj mlađi brat, bio je tvoj drugi ujak. Bio je momak, ne mnogo stariji od tebe, kad smo krenuli na Ipila. Sahranjen je u Kezu.” Gavril je podigao ruku pre nego što je stao i pokazao na tle. „Jahači. Šezdesetak njih je juče prošlo ovuda. Ovde su se zadržali. Ako me pamćenje služi, približavamo se Kauntersovom putu, glavnoj saobraćajnici u pravcu sever-jug. Trebalo bi da smanjimo brzinu i da se spremimo na sve eventualnosti. Brzo ćemo naići na novu zasedu, ako su se potrudili da je postave.” Tanijel je pohranio pitanja koja je hteo da postavi Gavrilu u zadnji deo uma. Pokušao je da zanemari plimu suprotstavljenih osećanja koju je izazvala Vlora, koja im se približavala niz put. Bila je u izvidnici s jednim pripadnikom jedinice Oko sokolovo. Po žurbi s kojom je jahala mogao je reći da je nešto pronašla. „Nalazimo se na nekih osam stotina metara od raskrsnice”, rekla je kad je stigla do njih. „Grenadiri su postavili zamku.” „Otkud znaš?” pitao je Gavril pre Tanijela. „Čekaju na oko tri kilometra prema jugu, pored puta. Prišla sam im dovoljno blizu da osetim barut i da odredim njihove položaje. Tanijel je pitao: „Ima li privilegovanih?” „Nisam videla nijednog trećim okom.” „Savršeno. Privilegovani su ih sigurno ostavili za sobom da bi se pobrinuli za nas. Imamo prednost zato što znamo gde su. To nam daje priliku da od lovine postanemo lovci.”

„Imam još bolju ideju”, kazala je Vlora. „Mogu da detoniram sav njihov barut. Tako ću ih onesposobiti sve odjednom. Malo barutnih magova može to učiniti iz daljine.” „Malo njih? Samo ti to možeš.” Vlora se nacerila. „Neće to očekivati.” „Možda imaju Ka-pel.” „Ne ako privilegovani nisu tamo”, rekao je Gavril. „Ona je daleko, ukoliko znaju šta nosi.” Naravno. Biće pored njih dok beže. Ali... ali šta ako ne beže? Vlora će detonirati sav barut. Ubiće ih, zajedno s grenadirima. „Ne mogu da rizikujem da se to desi.” „Vidi li se u Drugom?” pitala je Vlora. „Ima neki sjaj. Većina ga ne vidi.” „Ali ti ga vidiš?” „Da.” „U tom slučaju pođi sa mnom. Nas dvoje možemo da im priđemo dovoljno blizu da se uverimo da ona nije tamo. Upucaćeš bilo kog privilegovanog koji bi mogao biti tamo, a ja ću detonirati barut. Naši vojnici iz Oka sokolovog mogu da ostanu osam stotina metara pozadi i da posle detonacije dođu i počiste teren.” Tanijel je proverio pištolje da bi bio siguran da su napunjeni. „To je dobar plan.” Nastavili su putem dok nisu stigli do raskršća u obliku slova T, na kom se njihov drum završavao na Kauntersovom putu. Vlora je bila ispred s izviđačima, dok je Tanijel bio s Gavrilom. Hteo je da pita krupnog planinskog stražara o svojoj majci, ali su usta odbijala da oblikuju reči. Vlora je još bila zaljubljena u njega, a njegova ljubav je još bila zarobljenica Keza. Spremali su se da napadnu pola čete grenadira. „Tanijele”, rekao je Gavril. Vratio ga je u sadašnjost. „Imam loše vesti.” „Šta je bilo?” „Neko je odjahao na sever, ovde na raskršću.” „Kako to misliš?” Gavril je sišao iz sedla. Neko vreme je ispitivao tle na raskršću. Mumlao je sebi u bradu. „Osmoro, možda devetoro jahača odvojilo

se od glavnine. Krenuli su na sever. Svi ostali su krenuli na jug.” „Jesi li siguran?” pitao je Tanijel s iznenadnim strahom. Šta ako su Kežani isplanirali drugu zasedu? Njegova družina krenuće na jug, duž puta, i pokušati da napadne prvu grupu, dok će ih druga napasti s leđa. Posegnuo je svojim čulima. Napregnuo ih je do krajnjih granica da bi osetio još nešto - Ka-pel, privilegovanog, barut. Ničeg nije bilo. „Ne sasvim, ne”, rekao je Gavril. „To su mogli biti putnici. Ili adranske patrole, nesvesne da u ovim krajevima ima Kežana. Jame mi, to su mogli biti planinski stražari, koji su sišli s vrhova da bi nasekli drva ili obnovili zalihe.” Naravno da nisu išli na sever. To bi bilo besmisleno. Na severu stotinama kilometara nije bilo ničeg izuzev Adra. Mogli bi poći visokim prevojima za Deliv, ali je i on bio na ratnoj stazi posle Alvejšena. Nijedan Kežanin ne bi prošao kroz tu zemlju živ. „Norin”, rekao je Tanijel. Žena barutni mag je priterala konja do njega i salutirala. „Gospodine?” „Ti si najbolji jahač u družini i imaš oštro oko. Pođi s Gavrilom. Vas dvoje ćete krenuti na sever i pokušati da nanjušite kešku zamku. Vlora i ja ćemo krenuti na jug i pobiti grenadire. Na vama dvoma je da nam javite ako nam Kežani dolaze iza leđa. Flerijer, Dol i pripadnici Oka sokolovog krenuće putem i biće spremni da brane našu pozadinu.” „Da, gospodine.” Gavril je polako klimnuo. „Riskantno je razdvajati se. Ali to je najbolji način da ih sprečimo da nas iznenade.” „Krećite, u tom slučaju.” Tanijel se obratio okupljenim vojnicima i magovima: „Moramo da ubijamo Kežane.” Sjahao je i predao uzde jednom pripadniku Oka sokolovog. Poneo je pištolje, pušku i mač. Vlora je krenula za njim. Zajedno su se šunjali kroz šumu, nekoliko stotina metara istočno od puta. Tako će izbeći sve zamke na putu do Kežana. Prikrašće se grenadirima iz prikrajka - neće očekivati da magovi koji ih grozničavo gone ovoliko uspore.

Prikradanje ih nije previše usporavalo. Vlora i on su se kretali kroz šumu tiše od većine ljudi. Bili su u barutnom transu, koji im je omogućavao da se brže kreću i razmišljaju. Tanijel je čuo svako pucketanje grančica u šumi na dve stotine koraka od sebe. To je bila kakofonija zvukova, ali deo njegove obuke za maga obuhvatao je razvrstavanje podataka na životinjsku buku šume i ljudske pokrete. Odgovaralo mu je što njihova misija iziskuje tišinu i snažnu usredsređenost na bešumno kretanje kroz šumu. Nije mogao da dozvoli da mu razmišljanja o Vlori odvlače pažnju. Uspeo je da ih potisne u zadnji deo uma, u kom su ga progonila kao poluopažene senke. Znao je da će se vratiti. Pustio je da Vlora isprednjači. Manje od pola sata kasnije podigla je pesnicu. Dala mu je znak da stane. Čučnula je u šipražje. Dopuzao je do nje. „Stigli smo na osam stotina metara od njih”, rekla je. „Veoma smo blizu.” „Ovo je najveća razdaljina s koje bih smela da pokušam detoniranje. Sve ih jasno osećam. Opkolili su drum. Drže visoke streljačke položaje.” Dodirnula je slepoočnicu. Ućutala se. Pogled joj je bio neusredsređen. „Mislim da ih je šezdesetak.” „Zvuči tačno”, rekao je Tanijel. „Ima li privilegovanih?” „Nema. I ne osećam tvoju urođenicu. Proveri da li je tamo.” Tanijel je ušmrkao barutni prah. Pokušao je da zanemari Vlorin optužujući ton i način na koji je rekla „tvoju urođenicu”. Otvorio je treće oko. Naslonio se jednom rukom na grubu koru stabla i usmerio pažnju na kešku zamku. Usredsredio se na oblast u kojoj je osećao crni barut. Žmirkao je, posmatrajući drveće. Tragao je za poznatim sjajem ili pastelnim bojama u Drugom koje bi ukazale na Ka-pelino prisustvo. Snaga njenog sjaja smeštala ju je negde između obdarenog i privilegovanog, ali je bio nekoliko nijansi zagasitiji, što je otežavalo njeno pronalaženje. Zatvorio je treće oko posle nekoliko minuta i naslonio se čelom na zadnji deo šake. Borio se s mučninom. Kad se oporavio, rekao je:

„Nema ni traga od nje. Da li ti se čini čudnim što nemaju nijednog obdarenog?” „Kad si već to pomenuo...”, upravila je pogled na keški položaj. „Možda su imali jednog ili dvojicu, koji su ubijeni pri napadu na naš logor.” Tanijel je odbacio upornu sumnju koja ga je grizla u pozadini uma. „To je verovatno tačno. Jesi li spremna?” „Jesam.” Napravila je nekoliko koraka napred i čučnula iza palog stabla. Naslonila se na šuplje deblo, spustila pušku na kolena i zažmurila. Tanijel je video osmeh na njenim usnama i osetio da napreže čula. Osetio je niz eksplozija svojim čulima barutnog maga. Trenutak kasnije čuo je gnevne pucnjeve. Razlegali su se kao plotuni na bojnom polju. „Idemo”, rekla je Vlora. Preskočio je palo deblo. Trčao je ka šumi, sa spremnom puškom u rukama. Oštrim pogledom tragao je za zelenim i žutomrkim uniformama keških grenadira. Čuo je kako Vlora ide za njim sa desne strane. Suvo lišće krčkalo mu je pod nogama, a grane su mu šibale ruke i lice. Nije morao da se skriva. Nastojao je da stigne do preživelih pre nego što se povrate. Biće zbunjeni i dezorijentisani od eksplozija - najverovatnije ranjeni - i misliće da ih je napala čitava adranska brigada. Tanijel je morao da brzo stigne do njihovog položaja i da ih zarobi ili ubije, pre nego što shvate da imaju posla s dva barutna maga. Stigao je navrh brda i zastao da bi osmotrio situaciju. „Gde su?”, prostenjao je. „Na sledećem uzvišenju!” Vlora nije zastala. Protrčala je kraj njega i isprednjačila. Već je natakla bajonet. Tanijel je opsovao, natakao svoj i potrčao za njom. Zastao je nedaleko od vrha sledećeg uzvišenja i potražio zaklon iza drveta. Video je Vloru ispred sebe. Prebacila je pušku preko ramena i potegla pištolj. Polako je ustala. Čekao je njen signal da bi krenuo napred. Naprezao se da čuje jauke ranjenih i umirućih. Šuma je bila potpuno mirna, uprkos njegovim barutom pojačanim čulima. Nije bilo ptica ni životinja. Je li

Vlora pobila sve grenadire detoniranjem baruta? To bi bilo neverovatno. Sekunde su se otezale. Vlora je nepomično stajala. Tanijel je konačno izgubio strpljenje. Potrčao je ka njoj sa spremnom puškom. Zastao je kao ukopan kad je video scenu ispod njih. S vidikovca se pružao pogled na drum i tragove barutnih detonacija na ovom brdu i padini brda preko puta. Crne mrlje naružile su drveće, lišće se pušilo, pale grane gorele, a miris izgorelog baruta ispunjavao je vazduh kao magla. Zemlja je bila istačkana malim kraterima. Ali stradalo je samo drveće i nekoliko zlosrećnih veverica. Tanijel je podigao pušku. Okrenuo se u mestu. Pogledom je proučavao okolnu šumu. Tragao je za zamkom u zamci. Ništa se nije micalo. „Ne razumem”, rekla je Vlora. „Je li ovo neki manevar skretanja pažnje? Nešto što je trebalo da nas uspori?” Pokret u blizini privukao je Tanijelovu pažnju. Pogledao je u tom pravcu i ugledao kožni kaiš barutnog roga, s izgorelim krajem, ali s iznenađujuće neoštećenom kožom. Srce mu je tutnjalo u grudima dok se trudio da shvati ne kako su, već zašto su obmanuti. „Čuješ li išta?”, pitala je Vlora. Nakrivio je glavu u pravcu vetra i čekao da ulovi neki zvuk. Nije dugo osluškivao. „Čujem vriske”, rekao je Tanijel. Trčao je ka drumu dok je izgovarao te reči. Vrisci su dopirali sa severa. Ispuštali su ih pripadnici Oka sokolovog koje su ostavili za sobom. Ovo je bio samo deo zamke. Tanijel je jurio po tvrdoj, utabanoj zemlji zapadne saobraćajnice. Čuo je topot Vlorinih nogu iza sebe dok je kidao i gurao barut u usta iz punjenja za pojasom. Osetio je gorki, zrnasti ukus crnog praha na desnima. Ispustio je nekoliko punjenja u žurbi, ali nije imao vremena da se sagne i da ih pokupi. Varka je bila veoma jednostavna. Očigledna. Znali su da će Tamas poslati barutne magove za njima. Oni bi osetili zamku, oprezno bi joj se približili, samo da bi bili napadnuti iza leđa. Ili bi se,

kao u ovom slučaju, odvojili od svojih ljudi. Bez oklevanja je progutao mamac i udicu! Za manje od dva minuta prešli su kilometar i po, između lažne zasede i mesta na kom su ih njihovi ljudi čekali na drumu. Ipak su zakasnili. Savladao je krivinu. Šezdeset ili više keških grenadira napalo je pripadnike Oka sokolovog kopljima i teškim sabljama. Skinuli su fišeklije da bi se oslobodili baruta. Tela ljudi i konja prekrivala su drum i okolnu šumu. Pripadnici Oka sokolovog, zajedno s Dol i Flerijerom, ubijeni su. Žestoko su se borili. Ostalo je manje od petnaest keških grenadira. Tanijel je ubrzao da bi se sukobio s preživelim Kežanima, ali ga je par ruku dohvatio sa strane i gurnuo s puta u suvo korito potoka. Pao je s jaukom i Vlorom preko sebe. „Šta...”, počeo je. „Psst.” Ućutao se dok je ona oprezno provirila iz potoka. „Šta je, jame ti, to bilo?”, zasiktao je. „Naši ljudi su ubijeni”, rekla je. „Nema smisla da jurišamo na njih kao budale.” Tanijel je podigao kapu. „Za nekoliko minuta će shvatiti da je u grupi bilo više od dva barutna maga. Krenuće u potragu za nama.” „Daj mi malo vremena, razmišljam.” Dohvatio je pušku. „Nemamo vremena. Sećaš li se Gavrila i Norin? Čuli su vrisku, baš kao i mi.” „Sranje.” Tanijel ju je lupio po ramenu. „Polazi. Pređi preko druma. Popni se na ono brdo i otvori vatru na moj signal.” „U redu.” Vlora je odstupala presahlim koritom. Vratila se do krivine na drumu. Prešla ga je posle nje. Tanijel je odbrojao trideset sekundi pre nego što se dao u trk, u pognutom položaju. Obišao je brežuljak, četrdesetak metara od druma. Njegove oči, naviknute na borbu u šumama Fatraste, smesta su opazile tragove grenadira. Krili su se iza ovog brežuljka. Čekali su da naiđu pripadnici Oka sokolovog. Navalili su na njih, verovatno s obe strane,

s obzirom na odsustvo musketa. Nisu morali da se brinu zbog unakrsne vatre. Popeo se na vrh brežuljka i polegao pored drveta, na mestu s kog se pružao lep pogled na drum. Grenadiri su opkolili trojicu okrvavljenih, ranjenih ratnika Oka sokolovog. Ispitivali su ih, dok su njihovi saborci zbrinjavali ranjenike. Napunio je pušku s dva kuršuma. Tragao je za zapovednikom. To je bio čovek koji je ispitivao zarobljenika. Nagnuo se napred i nehajno prerezao vrat jednog Adranina pred Tanijelovim očima. Kuršumi su pogodili grenadirskog kapetana u desnu slepoočnicu i narednika, verovatno njegovog zamenika, u stomak. Grenadiri su stupili u akciju pre nego što je Tanijel stigao da napuni pušku. Dohvatili su koplja i odbacili puške i barutne rogove od sebe. Ovi ljudi su obučeni za borbu protiv barutnih magova. Jedan grenadir je zakasnio. Ostao je bez noge u barutnoj detonaciji. Tanijel se nacerio. Punio je pušku, dok su Kežani panično tražili zaklon. Sledeći dvostruki hitac pogodio je samo jednu metu. Oborio je ženu pogotkom u stomak. Čuo je kako jedan grenadir viče na jeziku koji svakako nije bio keški. Je li to brudanijski? Zašto bi se keški vojnici dovikivali na brudanijskom? Nije imao vremena da razmišlja o tome. Deset krupnih keških vojnika iskočilo je iz zaklona i pojurilo ka Tanijelovom brežuljku. Nisu primetili da je jedan od njih oboren hicem s leđa. Tanijel nije imao vremena da napuni pušku. Skočio je, ubacio još jedno barutno punjenje u usta i odbio koplje puščanom cevi. Naterali su ga na povlačenje. Nije mogao da krene u protivnapad zbog drveća. Bespomoćno je posmatrao kako ga grenadiri opkoljavaju. Pustio je pušku i skočio u stranu kad ga je jedan vojnik napao. Potegao je nož s pojasa. Zabio ga je između grenadirovih rebara. Gurnuo ga je u stranu i uzeo njegovo koplje. Okrenuo se da bi odbio udarac sablje. Onesposobio je još dvojicu. Krv mu je tekla u oko iz sveže posekotine iznad obrve. I Vlora se uključila u borbu. Kosila je preostale grenadire kratkim mačem, u barutnom transu. Davao joj je silnu prednost u brzini u borbi prsa u prsa. Brzo je posekla sve neprijatelje. Okršaj je okončan kad je Tanijel otro krv s lica.

Okrenuo se u pravcu topota kopita na putu, zadihan i poluslep. Dohvatio je pušku. Napunio ju je, spreman za najgore. Konji koje su jahali Gavril i Norin zastali su pred krvavim poprištem. Odbijali su da krenu dalje. Tanijel je čuo Gavrilove psovke. „Tanijele!”, povikao je Gavril. „Ovde sam”, odazvao se, trčeći ka drumu. „To je bila prokleta varka”, rekao je Tanijel. „Barut je postavljen kilometar i po niz drum da bismo pomislili da nas grenadiri čekaju u zasedi. Krili su se u šumi.” Gavril je okrenuo konja dok je Vlora pritrčala dvojici preživelih i svezanih pripadnika Oka sokolovog. „Izvinite, gospodine”, kazao je jedan od njih Tanijelu. Trgao se dok mu je Vlora pomagala da ustane. „Iznikli su iz šume kao duhovi. Flerijer i Dol su se borili kao u jami, ali su nas pregazili posle našeg prvog plotuna. Lako su pobili konje kopljima.” Gavril je prekratio muke ranjenom konju pištoljem dok je Norin zašivala Tanijelovu posekotinu na čelu. „Okupite preživele”, naredio je Tanijel. „Hoću da saznam sve što prokleto znaju.” Vrtelo mu se u glavi. Pokušavao je da pronađe smisao u svemu što se desilo. Zamka je savršeno postavljena. Upao je naglavačke u nju. Besneo je gledajući adranske vojnike - njegove vojnike - kako leže na drumu. I nije mogao da krivi nikog do sebe. Dvadeset tri grenadira su preživela. Tanijel je na prvi pogled procenio da će većina njih do jutra umreti od zadobijenih rana. Dvojica preostalih ratnika Oka sokolovog mogla bi preživeti ako im se rane ne inficiraju. Imali su dvanaestak lakših rana. Njihovi konji - kao i Tanijelovi i Vlorini - bili su mrtvi ili su zbacili jahače i pobegli. Ustao je kad ga je Norin zakrpila. Imao je vremena da povrati dah i da pusti da se tuga i bes istutnje. Morao je da smisli plan. Izgubili su dragoceno vreme i prednost petorice barutnih magova. Norin je kleknula pored keškog grenadira. Izvadila je konac i iglu. „Ne, nemoj”, rekao je Tanijel. „Neće dobiti nikakvu pomoć dok nam ne kažu kakvu igru igraju.” Ushodao se duž grenadirskog stroja. Vezali su im ruke na leđa kaiševima i skinuli koporane. Gavril je