Jesenja republika - Brian McClellan

Mala Fleringova se namrštila dok je dodavala vinsku čašu ocu. „Dobro znaš da od toga ne bi bilo ništa, tata.” „Mislio sam o tome, samo to sam rekao, dušo.” Vešto je prihvatio vinsku čašu kukama i otpio gutljaj. „Kako bilo, Borin je pre dve godine stvorio obećavajuću formulu za ulje. Odonda je provodio svaki trenutak na radnom mestu u pokušajima da je stabilizuje. Znate, bila je jako nepostojana. Na samom početku je ubila dvojicu naših miksera. Eksplodirala je od udarca, a ne od plamena. To ju je činilo gotovo nemogućom za transport.” Aktivirala se na udarac. Eto zanimljivog podatka. Adamat je razmišljao o svojoj teoriji da je eksploziv ubačen u sedište sindikata. „Znači da ga niste prodavali?” „Naravno da nismo! Mislite da mi se isplati da dižem kupce u vazduh? Naučio sam svoju lekciju o eksplozivima.” Flering je pokazao svoje ožiljcima naruženo lice metalnim veslom na levoj ruci. „Zbog toga smo otpustili Borina. Hteo je da isproba eksplozivno ulje u praktičnoj upotrebi. Prodao je nekoliko uzoraka rudarskim kompanijama.” „Znači da ga je prodao!” „Jeste. Mala je saznala za to. Zaključili smo da mu više ne možemo verovati. Sklopili smo ugovor koji nam je obezbeđivao procenat od zarade ako bude prodao formulu drugoj kompaniji. Rastali smo se u dobrim odnosima. To se desilo pre dve nedelje.” Adamat se vrpoljio na fotelji. Konačno je raspolagao nečim opipljivim. Imao je obećavajući trag. Pronaći će Rikardove ubice ako Borin još ima svoju formulu i ukoliko ju je prodao atentatorima. „Možete li mi reći gde je on? Hteo bih da razgovaram s njim.” Flering je razmenio pogled sa ćerkom. „Tamo je”, rekao je i mahnuo kukom udesno. „I tamo. I tamo.” Mala Fleringova se ozlojeđeno zakikotala. „To nije lepo, tata.” „Znaš da sam rekao svim mikserima i hemičarima da su prokleto sami krivi ako se dignu u vazduh.” „Ne govori loše o mrtvima, tata.” Adamatove lađe su tonule. „Borin je mrtav?” „Sasvim. Umro je kao neko ko razgnevi privilegovanog. Pretpostavljamo da je pakovao uzorke eksplozivnog ulja i da je

ispustio jedan na nogu. Verovatno ste videli onu mrlju preko reke kad ste dolazili ovamo?” „Jesmo.” „Na tom mestu je nekad bila veoma čvrsta kamena zgrada. U noj je radio naš hemičar. Sagrađena je tako da preživi bilo koju eksploziju. Mogla je da izdrži artiljerijsko bombardovanje. Borin je nestao, zajedno sa svim našim eksperimentima. Još pronalazimo krhotine po kompleksu, ali od njega ništa nije ostalo.” Adamat se zavalio u fotelju i uzdahnuo. „Primite moje saučešće zbog vašeg gubitka.” Flering je slegnuo ramenima. „To nas je unazadilo, ali naši ljudi vode kvalitetne beleške. Ostali smo bez poslednje kapi eksplozivnog ulja, što je, po mom mišljenju, prokleti blagoslov.” „Tata...” „Ne govori mi ’tata’.” Flering je vrteo glavom gledajući ćerku. Obratio se Adamatu: „Prekinuo sam sva istraživanja o eksplozivnom ulju. Spalio sam sve izuzev jedne kopije beležaka. I samo ja znam gde je. Paklena tečnost neće nas sve pobiti dok sam ja živ. Moja ćerka može odmah da se digne u vazduh kad umrem. Ali ne pre toga.” Još jedan ćorsokak. Taj trag je vodio do mrtvog Borina. Bez potvrde hemičara nije mogao da zna da li Flering govori istinu. Možda je gazda ubio radnika da bi prikrio tragove svog zločina. Adamat je mogao da dovede desetak policajaca i da detaljno pretraži kompleks. Nije imao vremena za to, čak i da je hteo. A Su Smit mu možda ne bi oprostio takav potez. „Znate li kome je Borin prodao eksploziv?” Flering se počešao kukom po glavi. „Nekoj rudarskoj kompaniji. Znaš li ti kako se zove, dušo?” „Imamo račun”, rekla je Mala Fleringova. „Potražiću ga.” Odsustvovala je nekoliko minuta. Flering i Su Smit su govorili o bokserskim danima. Bokser koji je postao proizvođač baruta po Adamatovom mišljenju bio je začuđujuće krepak, uprkos strašnim povredama. Njegova kći vratila se s komadom papira. Predala ga je Adamatu. „Podbrežna rudarska koalicija”, rekla je.

Adamat se ukočio u pola pokreta kad je pružio ruku ka papiru. „Da li ste sigurni?” „Da.” „Zapamtio sam ime kompanije, hvala vam.” Mala Fleringova je slegnula ramenima i vratila papir u džep. „Da niste kojim slučajem upoznali predstavnika te rudarske kompanije?” Adamatovo srce je sve brže tuklo. „Nisam. Borin je poslovao s njima iza naših leđa. U protivnom ne bismo pristali na prodaju.” „Da li vam je Borin rekao zašto im je eksplozivno ulje bilo potrebno?” „Tragali su za moćnim eksplozivom”, rekla je Mala Fleringova, kao da je to očigledno. „Znate li da li su oni njemu pristupili ili on njima?” „Oni su njemu pristupili.” „To je sve što smo hteli da znamo. Hvala vam”, kazao je Adamat. Ustao je. „Mislim da je vreme da krenemo. Mnogo ste nam pomogli.” „Mislim da nismo bili od naročite pomoći”, rekla je Mala Fleringova. „Javite mi ako uđete u trag uzorcima koje je Borin prodao. Više bih volela da budu uništeni.” „Mnogo ste nam pomogli. I ne brinite, javiću vam.” Adamat se rukovao s Malom Fleringovom. Zatim je oprezno uhvatio kuku Pesnice. Su Smit i on su se, posle nekoliko minuta, ukrcali u kočiju i krenuli ka Adopestu. „Drago mi je što sam ga video”, progunđao je Su Smit. Duboko zamišljeni Adamat jedva ga je čuo. „Da, siguran sam.” „Prošlo je mnogo vremena. Devojčica je porasla.” „Opa? Želiš li da se skrasiš, Su Smite?” Bokser se zakikotao. „Premlada je za mene.” Posle kratke tišine pitao je: „Čemu ovolika žurba?” Adamat je uzbuđeno dobovao prstima po glavi štapa. „Žurim zato što Podbrežna rudarska koalicija nije rudarska kompanija”, rekao je. „Ne razumem.” „To je klub. Grupa lopova i krijumčara koji se predstavljaju kao biznismeni. Sastaju se da bi pili i da bi se kartali na ekskluzivnom. - i

skrivenom - mestu u Adopestu. Većina ljudi ih zove Društvo Anderhil. Prijatelj sam s jednim od njegovih članova.” „Ko je to?” „Rikard Tamblar.” Nila i Olem tri dana su lovili kešku konjicu u klancima i brdima Brudinog pribežišta. Niski oblak je prvog dana pokrio oblast i sakrio vrhove Čarvud Pajla na zapadu. Drugog dana spustila se gusta magla. Nila se zapitala da li je neprozirna magla plod nečije magije, ali ni ona ni Olem nisu osetili ništa u Drugom. Jednostavno nisu imali sreće. Nila nije mogla da sagleda kraj stroja kirasira koji su pretraživali grebene i dolje visoravni. Sunce se nije videlo. Čitav svet je utonuo u sivilo. Trećeg dana izdigla se u uzengijama. Pitala se kako bilo koji čovek ili žena mogu satima da ostanu u sedlu, da i ne govorimo o danima. Sve ispod i većina toga iznad pojasa bio je bol. Zglobovi su joj brideli od stiskanja uzde, a kičma od drmusanja na konjskim sapima. U glavi joj se vrtelo od pokušaja da gleda u Drugom da bi nešto nazrela u magli. Olem joj je rekao da pije više vode. Sedeo je pored nje na vrhu omanjeg brda s pogledom na jug - ili možda na sever, nije mogla biti sigurna bez orijentira. Pod njihovim nogama bio je magloviti, beli ponor. Tle se nije videlo od magle, a ona nije mogla reći da li je ispod nje samo komad zatravljene zemlje ili kilometar i po duga dolina. „Dobra vest je”, rekao je Olem pušeći cigaretu, „da magla smeta njima koliko i nama. Ostalo im je da čitaju tle i osluškuju eho u pomrčini, baš kao i mi.” Nila je šmrcnula. Iz sata u sat je bivao sve optimističniji, kao da je stao na stanovište da je svaki minut u kom tragaju za Gurlijskim Vukom u magli minut mira za krila Tamasove vojske, koju neprijatelji neće uznemiravati. Pretpostavljala je da je to tačno, ako Gurlijski Vuk nije kliznuo mimo njih i izašao na ravnicu, na kojoj kidiše na Adransku vojsku. „Imaju prednost nad nama”, rekla je Nila.

„Da?” „Mogu da namirišu dim tvoje cigarete s veće daljine nego što mi možemo da ih vidimo.” Olem je izvadio cigaretu iz usta. Posmatrao ju je s kiselim izrazom, pre nego što je ugasio cigaretu na jabučici pepelom prekrivenog sedla. Bacio je ostatak u vlažnu travu. „Prokletstvo.” Nekoliko minuta su ćutali. Nila je progovorila: „Kako komuniciraju u ovakvim uslovima?” „Jame mi ako znam. Nisam čuo trubu otkad se spustila magla, pa nije ona u pitanju.” „Možda imaju obdarenog?” „Možda”, glasno je razmišljao Olem, „imaju nekog s veoma oštrim sluhom. Pre nekoliko godina čuo sam priču o paru obdarenih blizanaca, koji su mogli da komuniciraju na razdaljini od sto pedeset kilometara umom. Takvi ljudi su verovatno ređi od privilegovanih iscelitelja.” Izvadio je duvan i papir za motanje iz džepa na grudima. Pogledao ih je i s uzdahom ih vratio u džep. „Ne, pretpostavljam da su uradili pravu stvar i da čekaju da se magla raziđe pritajeni u nekoj od ovih dolina.” Nila je posmatrala tle ispod njihovih nogu. Gledala je otiske potkovica u blatu - potkovica koje su iskovali keški kovači. Vodili su u jarugu ispod njih. Kežani su se podelili nakon što su najureni iz logora pre tri dana. Njihovi tragovi kao da su vodili u svim pravcima. Ukrštali su se i udvostručavali, ne nudeći upotrebljive informacije. Kao lovački pas koji prati miris, Olem je strpljivo sledio svaki od tih tragova. Nije razdvajao odred. Slao je obilje izvidnika ispred glavnine i nikad nije naslepo srljao u neku maglovitu dolinu. Nili se sve to činilo veoma profesionalno, ali ne bi znala šta se događa da joj Olem nije objašnjavao usput. „Brzo učiš”, rekao je Olem. „Šta to?” „Sve.” Lupio se po džepu u kom je držao duvan. „Dim cigarete, na primer. To mi nije palo na pamet, ali keškim konjanicima to sigurno nije promaklo. To je bio dobar savet.” Pognula je glavu. „Hvala ti.”

„Privilegovana koja se bori u ratu”, rekao je Olem. „Da sam pre šest meseci morao da pogađam da ćeš postati nešto izuzetno, to ne bio moj izbor.” Znala je da je hteo da joj uputi kompliment. Ali su je njegove reči pogodile. „Misliš da nisam sposobna za to?” „Pokazala si da jesi.” „Ali to ti ne bi palo na pamet.” „Nisam to hteo da kažem.” „A šta si hteo da kažeš, pukovniče Oleme?” Izvadio je papir za cigarete iz džepa. Spremao se da sipa duvan u njega, kad se namrštio i vratio papir u džep. „Privilegovani se rađaju kao takvi. Ti si pralja. Nemoj da se vređaš, ali ništa nije ukazivalo na to da će se tako nešto pojaviti na tvom horizontu.” Otvorila je usta spremna da nastavi raspravu, ali se predomislila. Zašto bi se raspravljala s njim? Olem je imao pravo, naravno. Privilegovana? Ona? To je bila smešna i neverovatna pomisao. „Ne zameri mi što ću ti reći”, kazao je Olem, „ali jako si nervozna. I ne samo zbog nagnječene zadnjice.” Htela je da se prezrivo nasmeje. Umesto toga je zazvučala histerično. „Moglo bi se reći.” „Feldmaršal ima običaj da obrađuje najmekši metal najjačom vatrom”, rekao je Olem. „Nisam siguran da je trebalo da te pošalje ovamo.” „Ja sam taj meki metal, jelda? Nisam. Nije tako. Pa. Jeste. Ali ima još mnogo toga. Sve me boli. Nikad nisam jahala. Čini mi se da ću svakog trena zaplakati. Neiskusna sam i jedva obučena. I ova paklena magla!” Preterano je povisila glas. Najbliži kirasir se zagledao u nju. Olem se oglasio posle kratkotrajne tišine: „Makar si svesna svojih nedostataka.” „Baš ti hvala.” „Zaista. Tako mislim. Sreo sam desetine oficira koji misle da mogu da pomere svet besprekornim brkovima. Ljudi stradaju zato što ne znaju svoje slabosti.” Zatresla je glavom. Kratko se nasmejala. Laknulo joj je što ovog puta nije zvučala tako očajnički. „Ne znaju da im je potrebna

besprekorna brada.” Olem se nacerio. „Imaš pravo.” Ruka mu je prešla pola puta do papira za cigarete, pre nego što je opsovao ispod glasa. „Jesi li s nekim?” pitala je. Jezik joj je bio brži od pameti. Olem je iznenađeno digao glavu. „Ha? Pa...” Protrljao je potiljak. „Onako. U površnoj sam vezi.” Iznenadila se kad je shvatila da je povređena njegovim odgovorom. Naposletku, odbila ga je, i to pre nekoliko meseci. Možda se nadala da će je čekati malo duže. „I ona je vojnik?” „Jeste.” „Kakva je?” „Ima duge noge. Crnu kosu. Veoma je dobra u onome što radi.” „Oh! A šta to radi?” Usne su joj se trznule nagore kad su se Olemovi obrazi zacrveneli. „Ona je barutni mag.” Tiho je zviznula. „Nikako da se skrasiš, zar ne?” „Nikako”, odvratio je Olem. Kriomice ju je osmotrio. Otvorila je usta, ali je zaboravila šta je htela da kaže kad joj je Olem podigao ruku. „Jesi li čula ono?” prošaptao je. Kirasiri su se uzbunili. Nila je napregla uši, ali ništa nije čula. „Šta je bilo?” Olem je spustio ruku na kundak karabina. „Mislim da sam čuo konja dole.” Nekoliko minuta su ćutali. Nije se usuđivala da diše. Strah i napetost vratili su se u dugim minutima čekanja. Srce joj je tutnjalo u grudima kao ptica koja pokušava da utekne iz kaveza. Senka se pojavila u maglovitoj jaruzi. Nila je mislila da će joj srce izleteti iz grudi dok nije videla da se Olem opušta i da sklanja prste s oroza karabina. „To je jedan od naših”, rekao je neki kirasir. „Liči na Ganlija.” Konj je iznikao iz magle s jahačem u plavoj uniformi u sedlu. Olem ga je pozdravio, a Nila se promeškoljila u sedlu u potrazi za udobnijim položajem. Nije ga našla. Zatvorila je oči da bi potražila meditativno stanje o kom ju je Bo učio - mesto između ovog sveta i Drugog, u kom će sve brige izbledeti. Još ga nije našla.

Shvatila je da je promašila metu i otišla u Drugo - u koje magla nije mogla prodreti - kad je otvorila oči. Uzdahnula je. Brda su se pružala u daljini. Videla je da je pred njima jaruga duboka najmanje deset metara, obrasla gustim rastinjem. Gubila se u daljini. Stotine vatrica igrale su pred njenim očima poput svitaca. Nekoliko stvari se odjednom dogodilo. Vrisnula je. Izviđač Ganli je pao s konja. Krvava guša se cerila na njih sa zemlje. Stotine svitaca pohrlile su napred. Tutnjava kopita je povratila Nilu iz Drugog u stvarni svet, u kom su konji eruptirali iz magle. Jahali su ih keški konjanici u zeleno-žutomrkim uniformama. Zazvonilo joj je u ušima kad je Olemov karabin opalio. Desetak hitaca je ispaljeno pre nego što se keška konjica obrušila na njih. Keški konj je udario u Nilinog, koji se zateturao u stranu. Stisnula je uzde i zamalo nije ispala iz sedla kad je mač sevnuo pred njenim očima. Manžetna plave uniforme pojavila joj se pred očima, kad je Olem zaustavio udarac namenjen njenom vratu. Čula je kako stenje i psuje. Zatim je nestao. Keški dragon se nagnuo u stranu, prema Nili. Štitnik njegove sablje udario ju je u slepoočnicu pre nego što je stigla da podigne ruke. Vid joj se zamaglio. Uhvatila ga je za ruku, privukla sebi i stisnula mu vrat prstima. Prizvala je vatru iz Drugog. Izlila je gnev i energiju u prste i čekala da se čovečja glava sparuši kao izgorela pečurka. Ništa se nije desilo. Obuzela ju je panika. Prišla je dragonu i osetila njegov dah na vratu. Posegnula je za Drugim. Bilo je tamo. Osećala ga je na vrhovima prstiju, ali se ništa nije dešavalo. Štitnik sablje ponovo ju je udario. Zanela se, nesposobna da ovlada magijom, ali je znala da će umreti razbijene glave ako se preda. Zarila je prste u čovekov vrat i počela da ga čepa. Dragon se naglo odvojio od nje. Psovao je na keškom, držeći se za okrvavljeno grlo. Setila se pištolja koji joj je Olem dao. Uhvatila se za dršku drhtavim rukama. Nanišanila je u dragona. Osmeh je zaigrao na njegovom licu. Poslednje što je osetila bilo je cimanje na potiljku. Čitav svet se okrenuo naopačke.

POGLAVLJE 37 „Tri dana”, rekao je Adamat kad je uveden u Rikardovu kancelariju u Hotelu Kinen. „Trebalo mi je tri dana da bih se sastao s tobom, umesto s tvojom pomoćnicom! Šta se jame ti ovde dešava, Rikarde? Mislio sam da želiš da radim brzo.” Adamat je zaćutao. Rikard je sedeo poguren za stolom, neuredne kose, s naočarima za čitanje na nosu i novinama u rukama. Bacio je sako u ćošak. „Jame mi”, rekao je Adamat, „izgledaš kao neko ko nije spavao tri dana.” Rikard se ukočio i zevnuo. „Biće da nisam spavao svih pet. Pa... odremao sam nekoliko puta. Kad sam mogao. Fel!” povikao je. „Ovde sam, gospodine.” Adamat je razmenio pogled s Fel, koja je stajala pored njega. Rikard je žmirkao iza naočara. „Ovde si, nego šta si. Reci momcima ispred da propuste Adamata čim se pojavi, u svako doba.” Fel je pročistila grlo. „U svako doba, gospodine?” „Izuzev ako nisam na raspolaganju. Kresimirovih mi jajaca, to je očigledno. Vidi, Adamate, žao mi je. Učetverostručio sam obezbeđenje od bombardovanja, a ti znaš kako je s tolikom logistikom. Naređenja se ukrštaju, ljudi ne mogu da dopru do mene. To je prava noćna mora. Trebalo je da me posetiš kod kuće.” „Učinio sam to. Nekoliko puta. Nisi bio tamo.” „Gospodine”, rekla je Fel, „dva dana niste napuštali kancelariju. Od eksplozije niste bili kod kuće.” Rikard se počešao po glavi. „Tako je. Pa, dobro. Hoćeš li vina?” „Devet je ujutru.” Adamat je seo preko puta Rikarda. „Hoćeš li kafu?” „Hoću.” „Fel, nek nam neko donese kafu. I sipaj nešto viskija u moju.”

„To je grozno, Rikarde”, rekao je Adamat. „Znam i za gore.” Rikard je štucnuo. Dva puta se udario pesnicom po grudima. „Šta možeš da mi kažeš o eksploziji?” „U napadu na štab sindikata korišćeno je nešto što se zove ’eksplozivno ulje’”, kazao je Adamat. „Trebalo mi je neko vreme, ali sam uspeo da pronađem proizvođača te supstance.” „Ko je to?” „Barutna kompanija Flering.” „Nikad čuo”, progunđao je Rikard. „I niko neće kad završim s njima. Zatvoriću ih! Uništiću sve što su. Adamat ga je prekinuo: „To je u priličnoj meri nepotrebno.” „Kako to misliš?” „Razgovarao sam s vlasnikom i njegovom ćerkom. Eksplozivno ulje nije bilo spremno za prodaju. Previše je nestabilno. Jedan njihov hemičar prodao je uzorak iza njihovih leđa. Otpustili su ga zbog toga.” „Shvatam. I staje bilo s tim hemičarem?” „Digao se u vazduh, dan nakon otpuštanja.” „Baš zgodno.” „Možda. Ne znamo da li je to bio nesrećan slučaj, ali Flering tvrdi da nikad ne bi podao tu supstancu. Verujem mu.” „Pa, na čemu smo? Vlasnik tvrdi da je nevin, a hemičar je mrtav? To mi se ne dopada.” „Rekli su mi kome je hemičar prodao uzorak.” Mladić je ušao u sobu sa srebrnim poslužavnikom, dve šoljice i lončetom kafe. Izašao je kad je poslužio piće. Rikard se nagnuo napred. „Ko ga je kupio?” „Podbrežna rudarska koalicija.” Rikardu se oteo neobičan zvuk i ispljunuo je nešto kafe na košulju. „Šta si rekao?” „Podbrežna rudarska koalicija”, ponovio je Adamat. „Koja je, ako me pamćenje služi, fasada Društva Anderhil. Koriste se tim imenom kad neko od članova želi da kupi nešto novcem kome se ne može lako ući u trag.”

„Ako me pamćenje služi.” Rikard je imitirao Adamata piskavim glasom. „Prokleto si obdaren prokleto besprekornim pamćenjem. Ne možeš biti siguran.” „To je jedini trag koji imam.” „Možda si pogrešio oko eksploziva. Možda je korišćen neki drugi.” „Dobro sam iskoristio vreme dok sam čekao na sastanak sa Fel”, rekao je Adamat. Izvadio je papir iz džepa. „Uposlio sam naslednicu Barutne kompanije Flering, mladu Fleringovu, kao veštaka u istrazi. Pregledala je skladište sindikata i pronašla dokaze da je eksplozivno ulje detoniralo u njemu i da ga je kupila Podbrežna rudarska koalicija.” „Kako si je, jame ti, privoleo da potpiše taj nalaz?” Adamat se zakašljao u šaku. „Zakleo sam se da nećemo goniti nju ili njenu kompaniju.” „Ti si kopilan.” „Pokojni hemičar poslužiće kao pogodno žrtveno jagnje ako nam ono zatreba. Ali nije nam potrebno. Ne treba nam ništa izuzev lokacije Društva Anderhil.” Rikard je skočio. „Ni u kom slučaju.” „A zašto?” „Kakva je korist od tajnog društva koje više nije tajno?” „Pokušali su da te ubiju.” „Oni? Verovatno samo jedan ili dva člana.” Rikard je tiho opsovao. „Napredovao sam u njihovoj hijerarhiji. Dvadeset godina sam se družio s tim muškarcima i ženama. Svima sam obezbedio dobro zaposlenje i unosne poslove. Jame mi, trojicu sam spasao zatvora.” „Koliko društvo ima članova?” „Ima ih...” Rikard je naglo ućutao. „Ne bi trebalo da govorim o tome. To je tajno društvo, jesi li zaboravio?” „Mislim da su se odrekli prava na tajnost kad su odlučili da upotrebe društvo kao fasadu pri pokušaju ubistva. Je li neko od njih naročito glup?” „Nisu tako glupi kao što misliš. Manje od pedeset ljudi u Adopestu zna za postojanje Društva Anderhil. Davanje tog imena

nekoj maloj kompaniji za proizvodnju baruta ništa ne znači i budimo pošteni - samo zahvaljujući tebi znamo da je upotrebljeno baš to eksplozivno ulje. Policija nije primetila ništa naročito u vezi sa eksplozijom.” Rikard se sručio u stolicu i iskapio šolju kafe. Naglo se savio u struku, smrknuta lica. „Jesi li dobro?” „Ova kafa je stvarno vrela.” Rikard se povratio i nastavio: „Ne mogu to da uradim. Ne mogu da ih tek tako izdam.” „Oni su izdali tebe.” „Jedan ili dvoje. Možda! Jame mi.” „Razumem da ti ovo teško pada, Rikarde.” Adamat se nagnuo preko stola. „I znaj da će ponovo pokušati.” „Kako možeš da budeš siguran? Rekao si da su dobavili samo uzorak.” „Mlada Fleringova je posle ispitivanja sedišta sindikata rekla da misli da dve eksplozije nisu bile dovoljno velike za sve prodate eksplozivno ulje. Verovatno imaju dovoljno materijala za još nekoliko bombi.” „Jame mi.” „Ako mi daš imena jednog ili dvojice članova društva na koje sumnjaš, pratiću ih. Biće mi potrebno nekoliko ljudi, ali ćemo pronaći mesto na kom drže eksploziv ili njihovu sledeću metu.” „Znam gde ga čuvaju”, prozborio je Rikard tužnim glasom. „Gde?” „U zgradi Anderhila.” „Čuvaju nestabilni eksploziv u Društvu Anderhil? Kako mogu da budu toliko glupi?” „Nisu toliko glupi kao što misliš.” „Moraš mi reći gde je to mesto.” Rikard je pozvao Fel. Kad se pojavila na vratima, rekao je: „Okupi petoricu najdiskretnijih ljudi.” „Kada?” „Što pre. Za jedan sat, ako je moguće.” „Da, gospodine. O čemu se radi, gospodine?” „Moramo da pretražimo podrum ove zgrade. Tražimo moćni eksploziv.”

Adamat je bio zaprepašćen brzinom kojom je Fel pripremila operaciju. Rikard je napustio zgradu na njen zahtev - navodno da bi se sreo sa Čeris na ručku - i nekoliko najdragocenijih saradnika otišlo je da obavi iznenadne poslove. Dvojica muškaraca i tri žene okupili su se za pola sata u praznoj hotelskoj sobi. Adamat je pretpostavio da su to sindikalci koji su zavredeli Rikardovo poverenje, ali još nisu dobili značajnije položaje. Inspektor je stajao pored prozora hotelske obe. Dve žene su sedele na krevetu, a treća pored vrata, dok su dva muškarca stajala leđima naslonjena na zid. Svi su pažljivo gledali Fel, koja je ušla u sobu i zatvorila vrata za sobom. Tiho je rekla: „Ništa od onog što ćete ovde čuti ne srne da napusti ovu sobu, da li ste me razumeli?” Okupljeni su razmenili poglede pre nego što su se složili. Neki od njih su pogledali Adamata. Pitao se da li iko od njih zna ko je on. Prepoznao je tri lica, ali nije mogao da ih poveže s imenima. „Prilično je verovatno da je neko podmetnuo bombu ispod ove zgrade”, rekla je Fel. Niko od okupljenih nije pojurio ka vratima posle tog otkrića, što im je moglo služiti na čast. „Počinilac ne zna da mi znamo za to. Pretražićemo hotel brzo i tiho, dok je ne nađemo. Počećemo s podrumom i ići nagore. I pre nego što pitate, ovo nije zadatak za dobrovoljce. Onaj ko napusti zgradu pre nego što mu ja to dozvolim nikad neće pronaći posao u ovoj zemlji.” Adamat je opazio da se jedan muškarac obilno znoji. Strah? Ili krivica? Žena kraj vrata progutala je knedlu. „Znajte”, nastavila je Fel sa slabašnim osmehom, „da će, kad pronađemo i onesposobimo bombu, svako biti nagrađen. Bićete unapređeni u sindikatu i dobićete znatnu svotu novca. Inspektor Adamat i ja ćemo rukovoditi pretragom. Ima li pitanja? Da, Drejli?” Žena pored vrata je spustila ruku. „Ne znam prokleto ništa o bombama. Kakvu korist možete imati od mene?” Adamat je preduhitrio Fel. „Niko ne zna ništa o ovakvoj bombi”, kazao je. „Nije u pitanju barut, već nešto što se zove eksplozivno

ulje. Ne reaguje na plamen, već na udar, što znači da morate biti izuzetno, izuzetno oprezni pri pretrazi. Sa svim što dodirnete morate biti nežni i ne smete ništa ispustiti, za ime Adomovo!” „Za čim, jame vam, tragamo?”, pitao je oznojeni muškarac napetim glasom. „Ne znam”, priznao je Adamat. „Za nekim kontejnerom. Eksplozivno ulje je prodato u deset bistrih staklenih bočica sa zapušačima. Osumnjičeni je možda sipao ulje u nove kontejnere ili su u istim bočicama. Moramo pomno proučiti sve tečnosti u hotelu.” „Ima li ovo ikakve veze s eksplozijom u sedištu sindikata?”, pitala je jedna žena na krevetu. „Verovatno”, rekao je Adamat. Nisu morali da znaju ništa više. „Ima li još pitanja?” Svi su odmahnuli glavom. „Dobro je”, kazala je Fel. „I još jednom: budite prokleto pažljivi! Obavestite inspektora Adamata čim pronađete nešto sumnjivo. Ne pravite scene. Pretraga mora biti obavljena što je diskretnije moguće. A sad idemo u podrum.” Adamat je prišao Fel kad su svi izašli iz sobe. „Onaj crnomanjasti”, pitao je. „Mali Vil?” „Da. Nešto u vezi s ovim ga je đavolski onespokojilo. Stavi ga pod stražu.” Fel je hitro klimnula. Brzo je pošla za Vilom. Adamat je prošao pored njih u hodniku. Fel je spustila ruku na mladićevo rame. Okovratnik mu je bio mokar od znoja. Adamat je krenuo za ostalima ka podrumu. Lampe su brzo podeljene. Razgovaralo se prigušenim tonom. Adamat je visoko podigao lampu i čvrsto stisnuo štap. Žmarci su mu pohrlili niz kičmu dok se spuštao u duboki kameni podrum hotela. Četvorica sindikalaca uperila su poglede u njega kad su se spustila niz stepenice. Fel još nije stigla. Spopala ga je sumnja. Mogli bi da ga napadnu ako je među njima makar jedan učesnik bombaške zavere. Odmeravao ih je, planirajući najcelishodniju odbranu. Trebalo mu je izvesno vreme da shvati da ga i dalje posmatraju.

„Pa, bacimo se na posao.” „Hm, gospodine”, rekla je Drejli. „Pogledajte.” Adamat se izborio sa strahom i zakoračio prema njima. Stajali su u dugom hodniku lučne tavanice s kamenim zidovima. Na desnoj strani je bilo desetak niša, koje su se pružale ispod hotela. Na suprotnom kraju hodnika su bila niska, čvrsta vrata. Drejli je pokazala na prvu nišu. Adamat je podigao lampu i žmirnuo. „Tu nema ničeg izuzev vina.” Zakolutala je očima. „Da li je tako?” „Uh!” Shvatio je. Naravno. Svaka od tih vinskih boca mogla je da bude bomba ili bombe za kojima tragaju. To bi bilo najbolje mesto za skrivanje tako nečeg - svima pred očima. Adamat se kucnuo prstima po stomaku i rekao: „Pretražite sve ostalo. Ja ću se pozabaviti vinom.” Ostali su krenuli ka nišama. Adamat je počeo s pregledom vina. Na prvi pogled je procenio da ima posla s najmanje dve hiljade boca. Zapitao se da li je ovo drugi deo Rikardove zbirke vina, ili je hotel dobro snabdeven. Skinuo je sako. Obesio ga je o kuku na zidu i zavrnuo rukave. Počeo je s ispitivanjem boca vina iz najvišeg reda. Bile su raznovrsne. Razlikovale su se po debljini sloja prašine, po mestu gde je bila etiketa, kao i po veličini i obliku boca. Očaj ga je sve snažnije pritiskao - ako je eksplozivno ulje sakriveno u vinskim bocama, možda će biti nemoguće pronaći ga. Vino se u ovakvom hotelu troši zabrinjavajućom brzinom. Neke flaše su bile mesecima u podrumu, njih je lako prepoznavao po debelom sloju prašine, ali najmanje osamdeset je nedavno doneseno. „Misliš da je naš bombaš tako dosetljiv?” Felin glas je odjekivao hodnikom. Adamat nije digao pogled s boca. „Morao bi biti idiot da propusti ovakvu priliku”, rekao je. „Ne znam kako da rešim ovaj problem a da ne otvorim četrdesetak boca da bih proverio njihov sadržaj.” „Mislim da je to poslednje što bi trebalo učiniti”, kazala je Fel. „Znaš koliko Rikard drži do vina.” „Da li bi radije popio čašu eksplozivnog ulja?”

„Moraću da mu to pomenem.” Nastavila je posle kraće pauze: „Jesi li siguran da je ovde?” „Rikard je bio siguran”, rekao je Adamat. „To je sve čime raspolažem.” „Možda greši.” „To je moguće, naravno. Ali, ako ima pravo...” „Nije vredno rizika. Onaj čovek na kog si pokazao prstom, Vil?” „Jesi li išta saznala?” Adamat je prestao s potragom dovoljno dugo da s nadom odmeri Fel. Možda su imali sreće i naleteli na zaverenika na samom početku potrage. Istražni procesi često zavise od srećnih okolnosti. „Samo je nervozan”, rekla je Fel. „Njegov otac je radio u barutnoj kompaniji. Pre dve godine je poginuo u eksploziji. Vil ih se odonda užasava. Trebalo je da se setim toga. Sirotan se upišao od straha kad sam mu zabranila da napušta zgradu.” Adamat je upravio pažnju na vinske boce. „Šteta.” Čuo je zveckanje ključeva. Fel je kazala „Obeleži dokle si stigao i kreni sa mnom. Postaviću stražara koji će se postarati da niko ne dira vino. Moramo da pretražimo odaju Anderhila.” „Oh?”, Adamat se potrudio da zapamti stanje u vinskom podrumu i krenuo je za Fel niz hodnik, do čvrstih vrata na kraju podruma. Otključala ih je i otvorila. Uprla je svom snagom o njih, što se videlo po zategnutim ramenima. Adamat se iznenadio kad je video da vode u novi dugi hodnik. Visoko je podigao lampu i pogledao Fel. „Samo napred.” Polako je odmicao hodnikom stiskajući štap. Na trenutak se zapitao koliko veruje Fel. Trebalo bi da bude odana Rikardu do isteka ugovora. Ali šta ako je to obična laž? Je li isplanirala atentat? Mogla je da ga bez problema ubije u ovim katakombama, sakrije njegov leš i da kaže Rikardu da je otišao. Razmatrao je desetak mogućih motiva i sve razloge koji im nisu govorili u prilog. Stigao je do kraja hodnika nimalo ohrabren i siguran da nema nikakve šanse u borbi s njom. Lampa je stvarala jezive senke u velikoj četvrtastoj sobi na kraju hodnika. Fel se progurala pored Adamata i upalila kandelabre duž

četiri zida da bi osvetlila prostoriju. Prostor je ličio na bilo koji od stotina džentlmenskih klubova u Adopestu, s plišanim zidovima i mesinganim kandelabrima. Na divanima i kaučima bilo je mesta za najmanje desetak ljudi. U središtu prostorije bio je sto za kartanje za šestoricu igrača. Mali lift u ćošku verovatno je vodio u kuhinju. Tu je bila i manja, privatna kolekcija vina i bure piva sa česmicom. Na suprotnim krajevima sobe bili su kamini. Izbliza se videlo da su to šporeti na drva s kamenom fasadom. „Znači ovo je Društvo Anderhil?” Fel je završila s paljenjem kandelabra i ugasila lampu. „Da.” „Je li oduvek bilo ovde?” Adamat je prvi put čuo za Anderhil pre trinaest godina. Znao je da je mnogo starije. Rikard je pre samo šest godina postao vlasnik hotela. „Ovde je otkad je Rikard kupio hotel. Nije mi rekao gde su se pre toga sastajali.” Adamat je pokazao na hodnik. „Da li su...” „Doći će da pretraže odaju. To će potrajati. Samo nemoj da pominješ... znaš već.” Felini ljudi pretražili su dodeljene im niše. Prešli su u veću prostoriju. Proverili su svaku rupu i pukotinu, ne komentarišući njenu namenu. Adamat se vratio u vinski podrum i nastavio da pregleda boce. Bio je sve nespokojniji. Instinkt mu je poručivao da je eksplozivno ulje skriveno među vinom. Vinski podrum bio je predobro mesto za skrivanje za svakog zlikovca s imalo mozga. A ako je počinilac bio iole pametniji, eksploziv je sakriven pažljivo među manje popularnim vinima Rikardovih prijatelja i saradnika - onima koja pobuđuju najmanju pažnju. Tragači su prešli u prizemlje. Adamat jedva da je registrovao njihov prolazak. Prošao je čitav sat pre nego što je čuo nekog na podrumskim stepenicama. Prepoznao je Felin meki korak. „Ima li napretka gore?”, pitao je. Fel je spustila lampu na bure vina u ćošku. „Nikakvog. Ovo je veliki hotel. Pretraga napreduje polako sa četvoricom ljudi.

Napreduješ li ti?” „Odabrao sam tridesetak sumnjivih boca”, rekao je Adamat. „Jesi li siguran da trošiš energiju na pravom mestu? Naposletku, zar je teško pronaći bocu oko čijeg zapušača se petljalo.” „Naravno da nije. Ali mogli su je zapušiti negde drugde i doneti ovamo.” Adamat je s uzdahom vratio pregledanu bocu na mesto. „Trebalo je da pitam Rikarda da li mu je neko od gostiju doneo vino.” „Svi mu ga donose”, kazala je Fel. Adamat je pogledao police na koje je poredao najizglednije boce. „Nek mi napravi spisak. Jedini način da budem siguran jeste da otvorim svaku bocu. Ili, što je mnogo sigurnije, da ih izvezem iz grada i bacim niz liticu.” „Rikard bi se... naljutio. Već je ostao bez zbirke ispod starog središta sindikata. Znaš koliko je vezan za vino.” „Osoblje hotela ionako će me zaklati kad vidi da sam ispremeštao boce. Rizikovaću da razgnevim Rikarda. Nađi nekog ko će mi pomoći da ih iznesem uz stepenice.” Protrljao je slepoočnice. „Jame mi, kako ću ih izvesti iz grada? Ako je verovati Fleringu, transport ovih stvari kočijom je grozna ideja. Biće previše truckanja.” „Gospođo?” čuo se neko na podrumskim stepenicama. Fel je zakoračila u hodnik. Odazvala se. „Da?” „Mislim da smo našli nešto.” Adamat je smesta poskočio. Sledio je Fel uz stepenice, na kojima je čekala Drejli. Povela ih je u kuhinju. Zastala je pred ormarićem sa srebrninom. „Pozvala sam upravnika da ga otključa.” Otvorila je jedna vrata i kleknula pred njima. „Pogledajte sami. Ne želim da posežem unutra.” Adamat je legao na drveni pod pored ormarića sa srebrninom. Uzeo je Felinu lampu. Na najnižoj polici, iza srebrnih poslužavnika, bila je drvena kutija. U njoj su bile staklene bočice sa zapušačem. Svaka je bila puna bistre tečnosti. Adamatu je srce snažno zakucalo. „Proklete mi jame”, rekao je. „Je li to ono što tražimo?” „Jeste.” Fel je izdahnula s olakšanjem.

„Pozovi Malu Fleringovu”, rekao je Adamat. „Možda je najbolje da se profesionalac pobrine za ovo. Stavite ovu prostoriju pod stražu, ali pokušajte da budete neupadljivi. I dovedite mi kuhinjsko osoblje. Hoću da ga ispitam do večeri.” Fel je izdala niz naređenja odsečnim glasom. Uhvatila je Adamata za ruku. „Sjajno obavljen posao, inspektore.” „Rano je za zahvaljivanje”, kazao je Adamat. Još je ležao na podu. Nije mogao da skrene pogled s naizgled bezopasnih bočica eksplozivnog ulja. „Zašto?” „Nedostaju dve bočice.” POGLAVLJE 38 Tamas se šunjao u šiblju pored reke. Hladna voda reke Adaun dopirala mu je do kolena. Imao je pištolj za pojasom. Drugi je uperio u nebo. Mač mu je visio postrance, povlačeći plitku brazdu po vodi. Noć je bila prohladna. Ispuštao je oblačiće pare, vidljive njegovim barutom osnaženim čulima. Riba je iskočila iz vode levo od njega. Čuo je kako se Andrija trza iza njegovih leđa. „Psst”, tiho će barutni mag. „Činiš me nervoznim.” Tamas se spremao da ga prekori zbog vickaste napomene, ali se Andrija uozbiljio. Nastavili su dalje. Žabe su ćutke pratile njihovo napredovanje, ali u tvrđavi ispred njih niko nije dizao uzbunu. Tvrđava, razmišljao je Tamas, bilo je preterano laskavo ime. Kamena građevina je bila samo jedan sprat visoka. Zid od dva metra visine pružao se od rečne obale do trideset metara udaljenog glavnog druma. To je bila trošarina, u kojoj su državni službenici proveravale rečni i drumski saobraćaj da bi pohvatali krijumčare i poreske prekršitelje između Adopesta i Budvila.

U njoj je, pre revolucije, bilo samo između osam i deset službenika krune. Keška vojska je utvrdila čitavu zgradu kad je prošla ovuda. Postavili su topove malog kalibra duž zida. Na kraju kamenog doka postavili su top većeg kalibra, uperen ka središtu reke. Tamas je procenio da garnizon nije brojao manje od četrdeset duša. Prišao je doku, posmatrajući trošarinu. Baklje su osvetljavale zid. Video je bajonete, koji su svedočili o prisustvu stražara. Zaustavio se i okrenuo, kad ga je neko dodirnuo po ruci. Andrija je pokazao na šibljak. Tamas je ugledao gnezdo i gusku, koja ga je gnevno posmatrala. Zašao je dublje u vodu da bi ga zaobišao. Zavukao je pištolj za pojas i privezao mač uz butinu. Podigao je ruke i napipao kamenu izbočinu. Hitrim pokretom popeo se na dok. Potegao je nož s pojasa i počeo da se šunja ka topu na kraju doka. Keški stražar se naslanjao na artiljerijsko oruđe. Tiho hrkanje doprlo je do Tamasovih ušiju. Stražar se ukočio kad mu se Tamasov nož zario između rebara. Telo mu je, trenutak kasnije, ležalo iza topa. Tamas je pogledao put trošarine, na vreme da vidi kako se Andrija, tih kao sova, prebacuje preko bedema iznad prvog sprata. Čuo je bolni jauk i podsetio sebe da čuje mnogo bolje od stražara u trošarini. Ušao je u zgradu. Garnizon će, ako se dobro sećao, biti na spratu. Zastao je u podnožju stepeništa. Neki zvuk mu je privukao pažnju. Vratio se. Četiri keška vojnika su bacala kocke u maloj kantini pod svetlošću lampe. Tamas ih je video kroz prorez na vratima. Bili su zaneseni igrom i verovatno pripiti. Odlučio je da se prvo pozabavi njihovim usnulim sabornima na spratu. Spremao se da krene, kad su se vrata naglo otvorila. Zamalo što ga nisu udarila po licu. Skočio je unazad. Peti stražar ga je iznenađeno posmatrao. Tamas mu je zario nož u grlo. Gurnuo ga je natrag u prostoriju i bacio preko najvećeg stola. Ostala četvorica su skočila, vičući i posežući za oružjem. Tamas je bio brži. Povukao je ruku s nožem nazad i prešao preko grla drugog stražara pre nego što je ostavio

sečivo u srcu trećeg. Preskočio je sto. Barutni trans mu je pevao u venama. Dočekao se na klupu i opsovao kad je popustila pod njim. Zateturao se posle doskoka. Zakotrljao se prema drugom kraju prostorije. Stigao je do četvrtog stražara baš kad se ovaj okrenuo ka njemu s pištoljem. Posegnuo je napred svojim čulima i potpalio barut u trenutku kad je vojnik povukao oroz. Iščupao je pištolj iz vojnikovih ruku. Tresnuo ga je drškom po licu dovoljno jako da mu razbije lobanju. Poslednja stražarka potrčala je ka vratima. Tamas je potegao nož iz čizme. Bacio ga je za njom. Pogodio ju je odmah ispod lopatice. Jeknula je, zateturala se i posegla unazad za drškom. Tamas ju je stigao i slomio joj vrat. Uzeo je oba noža i stao iza vrata. Tišina je bila zaglušujuća. Gde je pojačanje? Gde su pospani stražari? Čuo je bat jednog para čizama na kamenom stepeništu. Provirio je u hodnik i ugledao Andriju. Bio je pokriven krvlju, ali izgleda da nije bila njegova. „Previše si bučan”, kazao je. Tamas je ispustio tihi uzdah olakšanja. Očistio je noževe i krenuo za Andrijom uz stepenice. Prošli su kroz sobu s posteljama. Čuo se tihi samrtni ropac. „Postaraj se za to”, rekao je. Dva stražara ležala su u lokvama sopstvene krvi na krovu. Tamas je zaklonio oči od treperavih baklji i bacio pogled na Prolaz Surkov na jugu. Iznenadio se kad nije video ništa. Nije bilo vatri, ni utaborenih četa keških rezervista. U daljini je video baklje na Središnjoj tvrđavi, a daleko iza nje blistava svetla Budvila. Čitava keška vojska je bila severno od njega. Podigao je baklju i mahnuo dva puta. Tle severno od trošarine ubrzo se nije videlo od tamnih prilika adranskih vojnika, koji su pohrlili napred. Andrija mu se ubrzo pridružio. „Zar to već nismo radili?” pitao je Andrija. „Zar nismo otišli iza neprijateljskih linija? Sećam se da se to nije dobro završilo.” Tamas ga je pogledao. Zbog nečega je izgledao još krvavije. Olem, zaključio je, možda nije tako dobar ubica kao Andrija, ali je bio prijatnije društvo. „Trebalo bi da promeniš uniformu.” „Nemam rezervnu.”

„Kratkovido od tebe.” Andrija je olizao nešto krvi s vrha prsta. Na usnama mu je zaigrao ne preterano ljudski osmeh. „Sutra ćemo se popeti preko bedema Budvila. Hoću da prokleti Kežani znaju šta ih čeka kad me vide.” „Ako insistiraš.” Andrija bi zaboravio na „gospodine” kad bi ovako ogrezao u krvi. Ubijanje Kežana bilo mu je najdraža aktivnost na svetu. „Samo pazi da budeš uz vetar od mene.” Tamas se okrenuo da pogleda svoju vojsku, koja je nicala iz mraka. Prethodnica je opkolila trošarinu. Na putu je video dugu tamnu zmiju, armiju koja maršira u mraku. Nekoliko teretnih barži pojavilo se na reci desno od njega. Tiho su sekle vodu natovarene teškom artiljerijom. „Nek se keška vojska nosi”, rekao je Tamas. „Ništa me neće zaustaviti.” Nilin prvi poriv nakon povratka svesti bio je da vrisne. Zamalo što nije pregrizla jezik u naporu da to spreči. Ruke su joj bile vezane na leđima, a oči otvorene. Videla je samo tamu. Strah je pretio da je čitavu proguta. Adrenalin joj je kolao venama, potiskujući ukočenost udova i bol od dugog jahanja u samom središtu njenog bića. Gotovo instinktivno je kliznula u prostor između stvarnog sveta i Drugog - u stvari, prošlo je nekoliko minuta pre nego što je shvatila šta je uradila. Disala je mirno, srce joj više nije treperilo. Svet je plivao pred njom u providnoj izmaglici. Bo je ovaj prostor opisao kao dobro mesto za mirovanje i razmišljanje, ali je upozorio da um u njemu neće primati informacije potrebne za analizu okoline. Zvuci su bili prigušeni, čak se i zemlja ispod njenih nogu činila dalekom. Oprezno je dopustila sebi da napusti to mesto i da utone natrag u stvarni svet. Povratak je doneo bol. Morala je da jaukne tiho. Bila je u usnulom logoru. Čula je tihe glasove, pucketanje vatre i rzanje konja u tami. Ležala je na boku. Leva ruka joj je trnula, a vonj povraćke vređao joj je nozdrve. Skorela tvar na uglu usana govorila joj je da je povraćka njena.

Treptala je da bi odagnala suze bola iz uglova očiju. Shvatila je da zuri u poplavelo, okrvavljeno lice. Muškarac je ležao postrance, licem okrenut prema njoj. Bio je nag do pasa. Videla je crne pruge na njegovim golim ramenima i rukama - bio je bičevan i batinan do krvi. Ruke su mu bile vezane na leđima. Poželela je da užasnuto ustukne, suočena s tolikom okrutnošću. Nije se usudila. Znače da se probudila ukoliko se pomakne. Možda će dobiti sličan tretman. Ako bude imala sreće. Srce joj je ponovo ubrzalo. Spokoj ju je napuštao. Curio je iz nje kao zrnca peska kroz prste. Osećala je da joj ruke drhte i... Prepoznala je čoveka koji je ležao pored nje. Bio je to Olem. Progutala je psovku. Da li je još živ? „Oleme”, prošaptala je, zaboravivši na svoj bol. „Oleme!” Nesnošljivo sporo je otvorio oči. Prošlo je izvesno vreme pre nego što je videla prepoznavanje u njima. Kratka brada mu je bila puna skorele krvi, ali je videla da mu se krajevi usana podižu. „Drago mi je što te vidim budnu.” Zakašljao se. „Šta su ti, jame ti, učinili?”, prosiktala je. „Samo su me ispitivali.” „Prebili su te na mrtvo ime!” „Moji odgovori im se nisu dopali.” Htela je da ga pita da li je ona sledeća, ali bi to bilo nedolično. „Varvari.” „Nego šta.” Olem se malo pomerio i jeknuo od bola. „Jame mi, kako boli.” „Moraju da ti pruže pomoć. Vikaću dok to ne učine. Kako mogu da rade tako nešto ratnom zarobljeniku?” „Psst”, prošaputao je. „Ni reči. Ne mrdaj dokle god možeš. Većina njih spava. Neće te dirati do jutra.” Njena smirenost je sasvim ishlapela. „A šta će biti ako ih probudim?” „Ne znam. Zapovednik im je Gurlijski Vuk. Mogao bi da uradi bilo šta. Ni ostali nisu mnogo bolji.” „Spaliću im logor.”

Olem je gotovo neprimetno odmahnuo glavom. Mrštio se dok je to radio. „Ne znaju da si privilegovana.” „Stvarno?” „Nemaš rukavice, jelda? Rekao sam im da si moja sekretarica.” Iznova je pokušala da pronađe prostor između stvarnosti i Drugog, ali bez uspeha. Nije mogla da veruje da je situacija tako loša. U jednom trenutku su bili sami, u drugom su Kežani eruptirali iz magle da ih sve pobiju. „Gotovi smo. Da li su nas sve pomlatili?” Olem je sklopio oči. Pomislila je da se onesvestio. Rekao je: „Nisu. Nisu očekivali da ćemo biti u zbijenoj formaciji. Neko vreme su se žestoko tukli. Odvojio sam se od ostatka jedinice. Slušao sam šta govore. Uhvatili su petnaestoricu ili dvadesetoricu i ubili još nekoliko desetina naših. Ostali su još tamo negde.” „Ima nade, zar ne?” Olem nije odgovorio. „Slušao sam šta govore”, ponovio je. „Planiraju da pošalju moju glavu Tamasu. Verovatno u pratnji tvoje. Najbolje je da pobegneš.” „Neću!” rekla je za nijansu preglasno. Nastavila je kad niko nije reagovao. „Neće to učiniti!” „Oni šire strah i sumnju. Pokušavaju da skrenu Tamasa s Ipilovog traga. Moja glava im se čini kao dobra ideja.” „Pobeći ćemo”, kazala je Nila. „Iskrašćemo se usred noći. Mi ćemo...” Olem je ponovo zavrteo glavom. „To je previše opasno. Samo bi i tebe ubili. Ovako je najbolje. Zato sam im rekao ko sam.” „Oleme.” Glas joj je pukao. Pročistila je grlo. „Oleme, ne govori tako nešto.” „Dobro je”, zapinjao je u govoru. Videla je da mu glava pada. Gubio je svest. „Oleme ostani budan!” Nije odgovorio. Nekoliko puta je pokušala da ga probudi. Zaključila je da neće moći bez kofe hladne vode. Molila se u sebi da ne umre pred njenim očima. Okrenula se na leđa i osmotrila okruženje. Obličja oko obližnjih logorskih vatri hrkala su na prostirkama. Razgovor je utihnuo. Izgleda da niko nije čuvao nju i Olema. To joj se činilo čudnim. Posle

kraćeg razmišljanja shvatila je da stražari nisu potrebni. On je prebijen gotovo nasmrt, dok je ona bila obična, obeznanjena sekretarica. Napregnula je čula i dodirnuta Drugo. Osećala je ujed vatre na vezanim zglobovima dok su se njene veze topile pod magijom. Miris izgorele konoplje zagolicao ju je po nozdrvama. Oslobodila se. Polako, oprezno je ustala. Proverila je Olemov puls - još je bio živ, hvala Adomu - i pružila korak po logoru. Niko nije obraćao pažnju na nju. Niko se nije probudio. Gusta magla sakrila bi je od pogleda i da se neko rasanio. Posle nekoliko minuta prošla je pored poslednje logorske vatre. Doslovce se spotakla preko prvog stražara. Ležao je u šiblju s mušketom na grudima i mirno spavao dok ga nije šutnula. Probudio se. Videla je obrise njegovog zaprepašćenog lica u mraku i njegove oči koje su gledale njenu plavu uniformu. Otvorio je usta da krikne. Uhvatila ga je oko vrata. Neće dozvoliti da Olem umre radi njene bezbednosti. Neće dozvoliti stranim divljacima da je premlate, ponize i iskoriste. Plavi plamen je zasijao. Stražarevo meso popuštalo je pod njenim prstima. Obmotali su se oko kičme. I ona je popustila. Glava mu se zakotrljala nizbrdo i nestala u gustom šiblju. Ustala je i potrčala. Nije imala vremena da misli na ubistvo, još jedno povrh bezbrojnih koje je počinila u poslednjih nekoliko nedelja. Mora da pobegne. Keški magolomac mogao bi da oseti njenu magiju - i da krene za njom za nekoliko minuta. Kretala se brdima pomoću trećeg oka, boreći se s mučninom. Njen vid bi bio beskoristan u tmini i magluštini. Trčala je. Gonila je samu sebe napred, iako je posle svakog koraka želela da vrisne od agonije. Butine su je bolele od jahanja, a telo od noći provedene vezanih ruku. Plakata je od bola. Stomak joj se uzburkao kao da je nedeljama plovila brodom. Sati su prolazili. Zastajala je na vrhu svakog brda i osluškivala zvuke potere, ali nije ih bilo. Trčala je naslepo - nije mogla da se orijentiše u maglovitoj tmini. Nastojala je da pobegne što dalje od Kežana. Pokušavala je da zapamti vrh svakog brda, iako su u Drugom izgledala identično. Čupala je travu i slagala kamenje gde

god je mogla. Nadala se da će na svetlosti dana moći da povede adransku konjicu na mesto s kog je pobegla. To je bila Olemova jedina šansa. Prvi zraci jutarnjeg svetla prodirali su kroz maglu. Više nije mogla da se služi trećim okom. Iscrpljenost joj je preplavila čula. Na jedvite jade se teturala kroz rosnu travu. Uniforma joj je bila pocepana i vlažna, a čizme pune vode. Drhtala je od glave do pete. Pritisla je ruke na grudi. Zaustavila se da bi se odmorila na dnu jedne od bezbrojnih jaruga koje je prešla. Prsti su joj se ukočili. Iskoristila je ono malo snage da prizove plamen iz Drugog. Nek se keški gonioci nose u jamu. Mora da se ogreje! Plamen joj je pokrio šake, pa ruke. Osetila je kako toplina napreduje ka kostima. Polako je prestala da drhti. Para joj se dizala s odeće. Opsovala je kad je shvatila da joj plamen pokriva čitavo telo. Zgasnuo je. Ponovo je stajala u hladnom i vlažnom svetu, na dnu jaruge. Htela je samo jedno - da legne u glib i zaspi. Nek se Kežani nose. Nek se feldmaršal Tamas nosi. Slika Olemovog lica, brade zamrljane krvlju i iskasapljenog mesa, blesnula joj je u umu. To je bilo dovoljno da se počne peti uz padinu. Izlazeće sunce spaljivalo je maglu. Pribraće se ako se magla raziđe. Krenuće ka istoku iz nade da će naići na preostale pripadnike Oka sokolovog koji traže keški logor da bi spasli Olema. To je bilo rizično ako su Kežani tragali za njom. Ali nije imala izbora. Vetar joj je, nedugo posle predaha, doneo daleki zvuk. Možda rzanje konja? Uzvišenja i dolje Brudinog pribežišta obmanjivali su joj sluh. Uspela se na sledeće uzvišenje i zastala da bi oslušnula. Nastojala je da se pogledom probije kroz sve redu jutarnju maglu. Učinilo joj se da je čula uzvik. Nije znala da li je na keškom ili adranskom. Bilo je nemoguće proceniti. Molim te, pomislila je, molim te da bude adranski. Naprezala se, glave okrenute u stranu. Ponovo ga je čula. Dolazio je iza nje. Pokrenula se i oprezno krenula napred. Možda joj je adranska izvidnica zašla iza leđa. Ionako nije razlikovala sever od juga. Mogla je da ide u bilo kom pravcu.

Čula je još jedan uzvik. Pretrnula je. Bio je prilično nerazumljiv, ali je zvučao keški. Kopita su zakloparala po kamenu. Pre izvesnog vremena prešla je preko gomile ravnog stenja, zar ne? Ti konji su je sledili. Povici su se približavali. Potrčala je svom brzinom. Trošila je poslednje atome snage. Na tragu su joj. Pregaziće je kao umornog psa na ulici kad je pronađu. Osvrnula se preko ramena i ugledala ljude na konjima manje od dvesta metara iza sebe. Preskočila je potok. Uspela uza strmu padinu i bacila se niza stranu. Okretala se i obrtala nizbrdo. Ustala je, trenutak kasnije, spremna da trči, kad se ukopala u mestu zbog prilike na konju. Bila je manje od deset koraka daleko. Ćutala je. Magla jedva da ju je doticala. Jahačevo telo je bilo zaštićeno od vremenskih prilika. Para se dizala iz konjskih nozdrva, što je značilo da je prešao dug put. Odstupnica joj je bila presečena. Kežani su je uhvatili. Ukočila se i čekala da progonilac potegne pištolj i opali hitac. „Zašto bežiš?” Glas ju je prenerazio. Zamalo što nije pala. Govorio je adranski. Bio je muški. „Šta?” Prilika je besno udarila po rogu sedla. „Zašto bežiš?”, pitala je. Konji su se pojavili na drugoj strani jaruge, trideset koraka levo od Nile. Bilo ih je na desetine. Brzo su napredovali. Videla je karabine spremne za paljbu. „Bo?”, pitala je okraćala daha. „Ti nisi lisica koja beži pred lovačkim psima! Ti si boginja vatre za te mrave.” Šta je Bo ovde radio? Kako ju je pronašao? „Magolomac me goni...” Nila je potrčala ka njemu. Pobeći će na njegovom konju. „On nije s njima. Trebalo je da se zaustaviš i proveriš. Okreni se i brani se. Pokaži im ko si!” Glas mu se, na kraju, pretvorio u urlik. Nila je zurila u njega. Ukopala se u mestu od zaprepašćenja. Presekao ju je pucanj karabina. Okrenula se u tom pravcu. Mahnula je sporednom rukom. Vatra je potekla s vrhova njenih prstiju kao tečno zlato. Plamenovi su prešli razdaljinu za treptaj oka i

zasekli ljude i konje kao kuršumi papir. Crni barut je eksplodirao u dodiru s plamenovima. Samo jedan zbunjeni krik dopro je do njenih ušiju pre nego što je čitava potera nestala, svedena na crnu, zadimljenu grudvu na šištećem tlu. Nila je nekoliko trenutaka zurila u to mesto. Pokušavala je da dokuči šta je upravo učinila. Nije bilo razmišljanja, usredsređenja. Ubila je te ljude i konje vođena isključivo instinktom. Kužni crni dim kovitlao se po vazduhu praćen vonjem pečenog mesa. „Svaka čast.” „Ja...” Okrenula se u pravcu Boa. Odmah je videla da nešto nije u redu. Oklembesio se u sedlu. Bio je bled. Znoj mu je izbio po čelu. Ljuljao se napred-nazad. Prsti su mu pobeleli na rogu sedla. „Nikad nemoj da bežiš iz borbe koju možeš da dobiješ. Svetaca mi, bićeš moćna. Nikad nisam video takvu... lepotu.” Govorio je s mukom i zadihano. „Šta radiš ovde, da li ti je dobro?” Pritrčala mu je i spustila ruku na njegovu nogu, da bi smesta uzmakla od nje. Dodirnula je nešto tvrdo i malo. I kad je podigla njegovu nogavicu, nije videla meso, već drvenu protezu na mestu na kom je nekad bio list. Činilo se da ništa ne primećuje. „Dobio sam tvoju... poruku.” Izvadio je izgužvani papir iz džepa na sakou. Kliznuo mu je iz prstiju. Slabašno je pokušao da ga zadrži. Nila ga je zgrabila u vazduhu. Jedva da se sećala gnevnih reči koje je napisala pre nego što je odjahala s Olemom. Zaboravila je na pocrnele ljudske ostatke iza nje, kao i na nipodaštavanje privilegovane iz Deliva. „Bo, šta nije u redu?” „Ništa, ništa.” Mrštio se gledajući papir u njenoj ruci. „Ja sam... mislio sam da nije... dolično... da moja učenica bude prepuštena... samoj sebi.” Govorio je iskidano i nepovezano. „Bo?” Odmahnuo je rukom kao da želi da odagna njenu zabrinutost i skliznuo je iz sedla. Bacila se ispod njega. Pali su pored konja. S užasom je pogledala protezu koja je ostala u uzengiji i praznu nogavicu ispod njegovog kolena. „Izvini”, rekao je. „Malo mi se muti u glavi.”

Suze su joj pošle na oči. Bo joj je bio jedina nada da će se izvući. A on je bolestan i obogaljen. Kako će pronaći adransku konjicu i spasti Olema? Nakratko se bavila mišlju da ga ostavi ovde i uzme njegovog konja, ali to bi ga moglo koštati života. Nije to mogla da uradi. Ne nakon što je krenuo za njom u bespuće da bi je našao. Sklopio je oči. Videla je da mu se grudi polako dižu i spuštaju. Bilo joj je teško da ga gleda ovako ranjivog, posle svega što je učinio za nju. Borila se protiv suza, gnevna na sebe. One su slabost koju je prezirao, zar ne? „Dosta je bilo toga”, prošaptao je ne otvarajući oči. „Bezbedna si.” „Ti nisi, prokleti idiote!” „O, biću... dobro.” Privukla ga je sebi. Znala je da mora brzo delati. Mogla je da spase samo jednog od njih - Boa ili Olema. A Olem je možda mrtav. „Gde je adranska konjica?”, pitala je. „Malo sam isprednjačio”, tiho će Bo, kao da je mogao da obrazuje rečenice samo šapatom. „Jahao sam što sam brže mogao kad sam video tvoju magiju u Drugom.” „Bio si ispred njih?” „Stići će... ah! Eno ih.” Podigla je glavu. Začula je škripu sedala i zveckanje oružja. Iz magle su izronile stotine kirasira, s prsnim oklopima poprskanim jutarnjom rosom i karabinima na sedlima. Bo se, stenjući, iskotrljao iz njenog zagrljaja. Uzeo je protezu iz uzengije i podvio nogavicu. Videla je kožne kaiševe pričvršćene za zalečene ali uništene ostatke kolena. Vezao je protezu kaiševima. Nila je ustala, osu šila obraze i pomogla Bou da ustane i da se vrati u sedlo. Ovo poslednje je učinila na njegov zahtev. Kirasir je pojahao napred s uzdama Nilinog konja u rukama. „Privilegovana Nila”, rekao je. Glas mu se orio u tihom jutru. „Hvala Adomu što smo vas pronašli.” „Zaista”, bio je jedini odgovor za koji je bila sposobna. Kolena su joj bila kao pihtije, ali je znala da ovo jutro još nije gotovo. Prihvatila je uzde. Nije joj padalo na pamet da će joj toliko laknuti kad vidi konja. Podigla je glas i rekla: „Pukovnik Olem je u njihovim rukama.

Nije mogao da pobegne sa mnom, zato što je bičevan skoro do smrti.” Gnevni žagor se digao iz kirasirskih grla. „Možete li nas odvesti do njihovog logora?”, pitao je jedan od njih. Zatvorila je oči. Pokušala je da zamisli svako uzvišenje i dolju koju je prešla u očajničkom begu i naišla na maglovitu zbrku u pamćenju, ali je znala da je keška konjica koja ju je gonila ostavila lak trag za praćenje. „Da. Idemo.” POGLAVLJE 39 „Mislio sam da nikad neću doživeti dan da napadnem jedan od vlastitih gradova.” Tamas je zurio u zidine Budvila. Grad se uzdizao na najužem delu Prolaza Surkov, između golemih, oštrih litica zvanih Kapije Vasala. Nije bilo drugog puta u grad nego preko veličanstvenih granitnih zidina. I svaki njihov kamen bio je zaštićen magijom, starom koliko i sama naseobina. Zidine na južnom kraju grada izdržale bi višemesečno bombardovanje keške vojske da nije bilo izdaje Hilanske, za koju je u međuvremenu doznao. Morao je da osvoji grad za jedan dan. General Arbor je posmatrao grad, naslonjen na tešku konjaničku sablju kao džentlmen naslonjen na štap. Drevni general je izgledao starije nego ikad pre, ali je u njegovim očima plamsala vatra uzbuđenja. Raširio je vilicu i izbacio veštačke zube u šaku. „Nego šta. To će biti bitka dostojna jame.” „Ipil je postrojio svoje gardiste po zidinama”, kazao je Tamas. „Oni će se boriti zubima i noktima za svog kralja. Na ulicama nas čeka klanica kad savladamo gradske zidine.”

„Imam dobre vesti za vas”, rekao je Arbor. „Pronašao sam špijunske izveštaje Ket i Hilanske. Ako im je verovati, Kežani su ostavili malo naših ljudi u gradu. Većina je poklana u prvom napadu. Ostali su prodati u roblje.” „To su najlošije dobre vesti koje sam ikad čuo.” Tamas je poželeo da pljune, ali je znao da tako ne bi uklonio loš ukus iz usta. Arbor ga je počastio bezubim osmehom. „Samo pokušavam da kažem da možemo da bombardujemo grad koliko god hoćemo! Dužni ste da sagledate i dobru stranu ove situacije, gospodine.” „Ne osećam se nimalo bolje, uprkos tvojim naporima.” Sumnje su skolile Tamasa sa svih strana. Gde je Tanijel? Od njega nije bilo ni traga ni glasa. Dosad bi čuo da je spasao Ka-pel. Nije želeo da razmišlja o drugim mogućnostima. U logoru oko njega vrilo je od aktivnosti. Artiljerija koju je poslao na jug rekom Adaun raspoređena je iza zemljanih fortifikacija. Merdevine i kuke, municija i nove puške istovareni su iz barži. Šatori su podizani, a umorni ljudi su se na smenu odmarali pre napada. Sinoć su osvojili Središnju tvrđavu. Napravili su dovoljno buke da izmame Ipilove gardiste iz Budvila. Imali su nekoliko čarki s njima u praskozorje. Gardisti su ga usporili nekoliko sati pre nego što su se povukli u grad. Njihovi kupasti srebrni šlemovi načičkali su se na zidinama. Stajali su u tri stroja. Oblak dima se digao iznad zidina. Tamas je trenutak kasnije čuo topovsku paljbu. Đule je palo na tle nekoliko stotina metara ispred Tamasovog najisturenijeg artiljerijskog oruđa. Arbor se zakikotao bez trunke veselosti. „Ti zidovi nisu načinjeni za tešku artiljeriju. Najveći kalibar kojim će moći da uzvrate na našu vatru biće nejaki šestofuntaši.” „Više me brinu karteči kad napadnemo zidove”, odvratio je Tamas. „Još veća šteta je što nemamo vremena da ih izmorimo dugotrajnom opsadom. Moraćemo da jurišamo na njihove cevi i bajonete.” „Stvarno?” Arbor je držao veštačke zube podalje od sebe. Izvadio je nešto što se zaglavilo između njih. „Ja sam uvek raspoložen za dobar juriš, ali danas nećemo ni okrznuti taj zid, pa makar imali još

pedeset topova. I, bez uvrede, gospodine, ali slanje dvadeset hiljada ljudi na ove zidine bilo bi nešto najgluplje što ste ikad uradili.” „Ja sam očajnik, Arbore.” Osvrnuo se preko ramena. Nakrivio je glavu da bi osmotrio Prolaz Surkov. Pitao se da li je glavnina keške vojske prozrela njegov plan i da li im se približava brzim tempom. Sulem je juče po podne trebalo da zapodene bitku s njima da bi ih sprečio da krenu na ovu stranu i zdrobe Tamasa o zidine Budvila. Desiće se katastrofa ako su Kežani izmakli Delivljanima. „Pođi sa mnom.” Arbor je krenuo za njim sa osmatračnice ka najvećoj artiljerijskoj bateriji. Andrija ih je sledio na odstojanju. Tamasov novi telohranitelj bio je prekriven usirenom krvlju. Bazdeo je na klanicu. Naredio bi da ga operu na silu da nije bio jedan od njegovih barutnih magova. Ovog popodneva će mu njegov pištolj i kama dobro doći. „Pukovnice Silvija”, povikao je Tamas i privukao pažnju jedne artiljerijske posade. Silvija je bila sredovečna žena, smeđe, kratke kose i mišjeg lica zaprljanog barutom. Manžetne njene uniforme bile su gotovo crne, od istog praha. Tamas je morao da se spusti do kapetanskog nivoa da bi pronašao iskusnog artiljerca koji nije bio u prijateljskim odnosima sa generalom Hilanskom ili nije bio generalov učenik. Silvija je za jedan dan postala pukovnica, zapovednica Tamasove artiljerije. „Gospodine!” Uspravila se i oštro salutirala. „Jeste li spremni?” „Još malo pa ćemo biti, gospodine. Rasporedićemo još nekoliko haubica i početi bombardovanje posle vašeg naređenja. Zasućemo zidove i prostor iza njih granatama i usmeriti direktnu vatru na glavnu kapiju.” „Otkazi to. Imaš li durbin?” „Da, gospodine.” Izvukla je durbin iz torbice. Otvorila ga je i čekala na Tamasova uputstva. „Pogledaj tri stotine metara istočno od glavne kapije. Vidiš li komad zida od nešto bleđeg kamena? Teško ga je opaziti. Razlika je veoma mala.” „Ne vidim... čekajte, vidim ga. Adoma mi, liči na iscerenu lobanju.”

„Ispali hice pravo na nos. Udari, sačekaj sedam intervala, udari, sačekaj dva intervala, udari i sačekaj još četiri. Verovatno ćeš morati da pokušaš nekoliko puta.” Spustila je durbin. Radoznalo se zagledala u Tamasa. „Gospodine?” „Šta je to?” pitao je general Arbor. „Neka vrsta kombinacije?” „Na izvestan način. Kraljevski kabal koji je utkao čini u taj zid pre mnogo stotina godina sačinio je rezervni plan za slučaj da Budvil ikad padne u šake Kezu a mi budemo morali da ga osvajamo. Taj deo zida postaće ranjiv na našu artiljerijsku vatru kad to uradiš.” „I kako, proklete mi jame, vi to znate?”, pitao je Arbor. Tamas je zafrktao. „Bio sam ljubimac Gvozdenog Kralja, Arbore. Taj položaj donosi izvesne povlastice.” I ako ne upali, pomislio je, ispašću kompletan idiot. „Kad hoćete da počnem, gospodine?”, pitala je Silvija. „Počnite da bombardujete glavnu kapiju čim budete spremni. Nek grupa oruđa bude pripravna da na moj znak otvori vatru na bleđu tačku na zidinama. I nećemo biti spremni za napad najmanje jedan sat.” Tamas je pružio korak u pravcu zapovednikovog šatora. Arbor ga je pratio u stopu. „Gospodine, šta će biti ako je Ipil već pobegao u glavni grad?”, pitao je general. „U tom slučaju gonićemo ga kao prokletog psa”, izgovorio je Tamas s lažnom samouverenošću. Ipil je mogao da ode pre dva dana. Mogao je toliko da odmakne da bi njegovo hvatanje postalo nemoguć poduhvat. Tamas je bio spreman da prihvati taj rizik. „Hoću da zaposliš čitavu vojsku”, rekao je Tamas kad je stigao do svog šatora. „I nek formacija bude neuređena. Kežani do poslednjeg časa ne smeju posumnjati da ćemo danas napasti.” Lupio je Arbora po ramenu. General je salutirao s veštačkom vilicom u ruci. Tamas je zamakao u šator. Naslonio se na glavnu motku zatvorenih očiju. Bio je jako nervozan. Telo ga je bolelo od previše baruta, premalo sna i skrivanja iscrpljenosti od podređenih. „Još jedan dan, Tamase”, promrmljao je sebi u bradu. „Noćas će biti gotovo ili ćeš ležati mrtav ispod zidina Budvila.” „Zato većina zapovednika ne predvodi napad.”

Tamas je potegao mač i zamahnuo u pravcu glasa. Gavril je sedeo na njegovom ležaju. Prašina od puta pokrivala mu je čitavo telo. Jedan rukav bio mu je rasečen i krut od usirene krvi. „Proklete mi jame”, rekao je kad je vratio mač u korice. „Nikad nisam bio bliži srčanom udaru. Šta, jame ti, ovde radiš? Gde je Tanijel? Ustaj s mog kreveta.” Gavril je podigao ruke, ali nije ni pokušao da ustane. „Odmaram se. Jahao sam od Kauntersovog puta, izbegavajući keške patrole. Stigao sam u logor Deliva nekoliko sati po tvom odlasku i zadužio kanu. Veslao sam dovde po Adaunu.” Tamas je špartao po šatoru. Planirao je da zapuši uši voskom i odspava nekoliko sati pre napada, dok njegova artiljerija rastera Ipilove ljude sa zidina. Taj plan je propao. „A Tanijel? Devojka? Gde su? Govori, čoveče!” „Tanijel je živ, kao i Vlora i Norin. Svi ostali su stradali u zasedi.” „A urođenica?” „Nismo videli ni nju ni privilegovane.” „Pa zašto si ovde?” Je li Tanijel ušao u Budvil goneći privilegovane? Da li su ga keške patrole uhvatile? Tamas je svakog trenutka bio sve nervozniji dok je čekao da Gavril progovori. „Trebalo bi da sedneš”, kazao je Gavril. „Sešću kad mi se prokleto prohte da sednem!” „Kežani nisu prekršili primirje. To su bili maskirani Brudanijanci.” Tamas se zateturao ka stolici i sručio se u nju. „Ne”, izgovorio je. Jedva je prevalio tu reč preko usana. „Bojim se da je to istina. Zarobili smo nekoliko grenadira. Silno smo se iznenadili kad smo shvatili da niko od njih ne govori ni reč keškog. Štaviše, nisu išli na jug, već na sever, zaobilaznim putem, da bi izbegli naše ljude između vojske i Adopesta. Vlora i Tanijel su na njihovom tragu, ali sumnjamo da će se pridružiti zemljacima u Adru. Da li ti je dobro?” Tamas je neko vreme piljio u šuraka otvorenih usta. Kako je ovo moglo da se desi? Ispao je budala. Kežani nisu prekršili primirje. On je to učinio. Bio je toliko zaslepljen pravedničkim besom da je zanemario Ipilove molbe za sastanak i otposlao keške glasnike ne saslušavši ih.

Prestar je za ovo. Suviše je ponosan i previše ispunjen gnevom. Svojevremeno je grešio - to se dešava i najboljim oficirima - ali ovoliko... „Nisi mogao da znaš”, tiho će Gavril. „Ne.” Tamas se kiselo nasmejao. „Postao sam ono što najviše prezirem. Da li sam samo obični ratni huškač, Gavrile? Samo još jedno diktatorsko zlopamtilo s vojskom? Znaš da stare priče kažu da je Devetka bila takva pre Kresimirovog dolaska - igračka u rukama zavađenih gospodara rata.” „Ovo je nešto drugo.” Tamas je nastavio: „Pred očima mi je vizija budućnosti. Revolucije se šire od zemlje do zemlje. Narodi zbacuju monarhe. Najjači ljudi, bez blagoslova sveca ili bogova, penju se na vrh i grade mala carstva. Ljudi i žene ginu u milionima i sav napredak koji je naš svet iznedrio u poslednjih hiljadu godina biva izgubljen i prekriven prašinom vremena. I sve to zbog mene.” Tamas je podigao prste ispred lica. Gledao je kako drhte. „Mislim da preteruješ u pogledu vlastite važnosti.” Vizija koja je lebdela pred Tamasovim očima polako je izbledela. Imao je utisak da je stariji od vremena. Svaki mišić ga je boleo, a svaka kost podsećala na stare prelome i uboje. Tutnjava artiljerije vratila ga je u sadašnjost. „Jesi li ranjen?” Gavril je bacio pogled na okrvavljeni rukav. „To je obična ogrebotina. Zašio sam je u sedlu.” „Trebalo bi da to ponovo uradiš. Šavovi verovatno izgledaju kao delo slepog majmuna.” „Ubo sam se nekoliko puta, ali šavovi su ravni, a rana čista. Zaboravljaš da sam proveo mnogo više vremena u sedlu od tebe.” „Uglavnom bežeći od ljubomornih muževa.” „Neki su bili veoma opasni. Nego, zaboravio sam da ti kažem. Delivljani su se sukobili s glavninom keške vojske. Ali ja sam prošao pored kolone usred noći.” „Keške kolone?” „Tako je. Idu ovamo. Ne bih rekao da ih je više od nekoliko hiljada - glavnina se usredsredila na delivsku pešadiju - ali ima ih dovoljno da te dobro pritisnu.”

„Koliko su daleko?” „Nekoliko sati.” „Bilo bi bolje da si to ranije spomenuo.” Gavril je zevnuo. „Za mnom je duga noć.” „Jesi li čuo vesti o Olemu?” „Nisam”, rekao je Gavril. „Da li je trebalo?” „Gonio je kešku konjicu koja nam je zašla iza leđa na severu. To sad nije važno. Andrija!”, povikao je Tamas. Barutni mag je provirio u šator. „Gospodine?” „Reci Arboru da nam društvo dolazi iza leđa, i da ima četrdeset pet minuta do napada na zidine. I imaćemo vremena samo za jedan napad.” „Da, gospodine!” Andrija je otišao po Arbora veseo kao dečačić u školskom dvorištu. „Tom momku fali neka daska u glavi”, rekao je Gavril. „Znaš li da je on jedan od onih koje je Erika spasla. Godinu dana pre nego što je...” „To ne objašnjava krv koja je svuda po njemu.” „Uživa u ubijanju bivših zemljaka. Verovatno malo previše, ali takvi ljudi se mogu korisno upotrebiti. Na primer, malo je vojnika koje bih radije video kako krče put kroz pukotinu na onom zidu.” Gavrili je oprezno prešao prstima preko ramena. „Mislim da ne bi trebalo da učestvuješ u napadu”, kazao je. „Uvek sam učestvovao.” „Više nisi mlad.” „Ne znani.” Tamas je odmahnuo glavom. „Neki ljudi vole da vode otpozadi. Ja više volim da budem ispred svojih ljudi.” „Jedan srećni hitac iz muskete biće dovoljan. Jedan ubod bajonetom.” „To saznanje me nikad nije sprečavalo.” „Kada ćete sreća napustiti?” Tamas mu je pružio ruku. „Možda danas. Možda nikada. Pomozi mi da ustanem. Moram da ubijem još jednog kralja.” „Mislio sam da hoćeš da ga zarobiš.” Gavril je pomogao Tamasu da ustane.

Tamas se namrštio. „I zarobiću ga. Pretpostavljam da je to bilo ono razmišljanje: što je babi milo, to joj se i snilo. Izaći ću za minut.” Gavril je napustio šator. Ostavši sam, Tamas se nagnuo napred, s rukama na kolenima. Nekoliko puta je duboko udahnuo. Napravio je strahovitu grešku. Ma napravio je mnogo njih u ovom kratkom ratu. Previše. Verovao je pogrešnim ljudima. Povlačio poteze u nevreme. Ova poslednja greška u vezi sa Kezom - mora ostati poslednja. Odložiće pištolj i otići kad završi ovaj posao ili će se njegova vizija obistiniti, a sve za šta se borio propasti. Uspravio se, namestio mač i proverio džepove da bi bio siguran da ima dovoljno barutnih punjenja. Odlučnim korakom stupio je na sunčevu svetlost. Kucnuo je čas. POGLAVLJE 40 Adamat je otkrio dve važne činjenice nakon što je ispitao kuhinjsko osoblje: Prva je da Rikardovo obezbeđenje nije ni izbliza onako dobro kao što je Rikard tvrdio. Druga je da je čovek po imenu Deni od Rodigasa pre dve nedelje ostavio eksplozivno ulje iza srebrnine. Rekao je jednoj služavki da su to boce uvozne votke za Rikardov rođendan. Dao joj je pedeset krana da bi ćutala o „iznenađenju”. Sirota devojka se slomila i zaplakala kad joj je Fel rekla šta je u tim bočicama. Ta reakcija je bilo dovoljna da ubedi Adamata da nije bila deo zavere. Uprkos tome, rekao je Fel da je nekoliko dana drži na oku. Poznavao je Denija, ali samo po čuvenju. Bio je mirodija u svakoj čorbi - prevarant, grubijan za unajmljivanje, lopov i krijumčar. Nedostajale su mu ambicija i vizija. Pomogao je Rikardu da osnuje prvi sindikat, ali nije želeo da upravlja njime zbog odgovornosti koja je pratila takav položaj.

„On nije loš momak”, ponovio je Rikard po treći put za toliko sati. Adamat je stajao naslonjen na hladni zid od cigle u podrumu odaje Društva Anderhil. Stiskao je štap jednom rukom. Odvrnuo je glavu da bi mogao hitro da potegne mač. Kandelabri su goreli, špil karata je bio na stolu, a pića su bila poslužena. Sve je bilo spremno kao za normalni sastanak Anderhila, izuzev dva Rikardova snagatora, skrivena u podrumskim nišama, i Sua Smita, koji je dežurao nedaleko od ulaznih vrata hotela. „Pokušao je da te ubije”, odvratio je Adamat. Rikard je seo za kartaški sto. Petljao je oko zapušača. „Možda nije znao.” „Zaista?” Adamat je zakolutao očima. „Nije znao da ćeš ti, vođa sindikata, biti na sastanku u svom štabu kad je bacio bombu u tvoju kancelariju? Ili je možda omaškom bacio drugu bombu, onu koja je pala pored tvoje kolekcije vina, na mestu na kom provodiš mnogo vremena.” „Možda i nije bacio bombe”, kazao je Rikard. „Možda ih je kupio za nečiji račun.” Fel je sela pored njega. Zamišljeno je žvakala indijski orah. „To ćemo utvrditi.” Adamatu je bio žao Rikarda. Iskreno ga je žalio. Pripadnici Društva Anderhil su već dvadeset godina bili njegovi najbliži prijatelji i saveznici. Tajnost je bila deo mistike njihovog poslovnog kabala. Izdaja nečeg takvog pala mu je veoma teško. Ali zločinac je morao biti uhvaćen. „Kasni”, rekao je Adamat gledajući na džepni sat. „Uvek kasni”, odvratio je Rikard. „Odložio si dolazak ostalih?” Zakazivanje redovnog nedeljnog sastanka je bio jedini način da Deni dođe. Sve je moralo da izgleda potpuno normalno. To je zahtevalo pozivanje svih članova društva. „Da”, rekla je Fel. „Doći će najmanje pola sata kasnije. Deni obično ne kasni više od deset minuta.” „I jesi li siguran da će doći?” „Siguran sam”, kazao je Rikard. „U poslednje vreme nema mnogo posla. Ima obilje slobodnog vremena.” „Izuzev ako ne sumnja u nešto”, promrmljao je Adamat.

„Prošle nedelje je bio ovde”, rekla je Fel. Rikard je, trljajući ćelavu tačku na temenu, upitao: „Je li ovo zaista neophodno? Mogao bih da porazgovaram s njim.” „Naivan si, Rikarde”, kazao je Adamat. Sindikalac je čačkao nokte vadičepom. Tužno je uzdahnuo. „U redu, u redu. Možda i jesam. Nek bude kako ti kažeš. Vidi šta mi se dešava. Dozvoljavam da me najamnici maltretiraju.” „Odbio bih ovaj posao da sam najamnik”, oštro će Adamat. „Ovde sam kao tvoj prijatelj. Je l’ ti jasno?” Otvorio je usta da nastavi. Sve više se ljutio zbog Rikardove nevoljnosti da uradi ono što je neophodno. Koraci na podrumskim stepenicama privukli su mu pažnju. Bili su hitri. Odmicali su po hodniku bez oklevanja. Još čvršće je stisnuo štap. Deni od Rodigasa bio je nešto niži od Adamata, ali građen kao trezor, sa širokim ramenima, debelim rukama i veoma malo sala. Nosio je smeđe, po meri skrojeno odelo, cilindar i štap. Kovrdžava crna kosa bila mu je podšišana do iznad ušiju. Namrštio se kad je video Fel, koja je sedela pored Rikarda. Video je i Adamata, koji je čekao pored zida. „Deni”, rekao je Adamat. „Imamo neka pitanja za tebe.” Adamat se sklonio s puta kad je Deni skočio napred i zamahnuo štapom kao batinom. Podigao je svoj štap, spreman da odbije napad, ali to je bila samo finta. Deni je već jurio niz hodnik. „Sad!”, kriknuo je Adamat. Pojurio je za Denijem, a Fel za njim. U slaboj svetlosti podrumskog hodnika nazreo je prizore borbe. „Pažljivo!”, kazao je. „Možda ima...” Video je iskru. Zaglušni pucanj iz pištolja razlegao se u skučenom prostoru. Jedan Rikardov snagator je pao. Drugi je popuštao pod udarcima drške Denijevog pištolja. Zateturao se unatraške i sapleo se. Pao je na hotelsku kolekciju vina. Lomljenje stotinu staklenih boca bilo je samo daleki zvuk u Adamatovim delimično ogluvelim ušima. Inspektor je zamahnuo štapom uprazno, pošto se Deni već peo uz stepenice. Fel ga je odgurnula. Jurila je osumnjičenog. Adamat je trčao hodnicima hotela, kuhinjom i ostavom. Jedva je video Felina leđa dok je jurila za Denijem. Prošao je pored još jednog Rikardovog snagatora. Ovaj je ležao u uličici iza hotela.

Držao se za ranu od noža. Adamat je sve teže disao. Srce mu je tuklo kad je izašao na ulicu ispred hotela. Na njoj nije bilo gužve u ovo doba noći, ali je bilo dovoljno saobraćaja da se Adamat zabrine da Deni možda nema još koju bočicu eksplozivnog ulja kod sebe. Pokušao je da pretraži sećanje u trku. Zamišljao je Denija na ulazu u odaju Anderhila. Da li je imao izbočinu na džepu sakoa? Možda i jednu za pojasom? To je objašnjavalo pištolj, ali bi ona druga mogla biti bilo šta - nož, još jedan pištolj ili bočica eksplozivnog ulja. Video je kako Deni trči niz ulicu sa štapom u ruci. Izgubio je šešir negde u metežu. Fel je bila blizu njega, ali ga je nedovoljno brzo sustizala. Adamat je prešao ulicu kad je Deni šmugnuo u sokak. Trčao je paralelno s Denijevim putem za bekstvo, dok nije stigao do druge ulice. Trenutak kasnije zašao je za ugao. Pluća su mu gorela. Potrčao je sledećim sokakom. Deni je izleteo iza ugla i skrenuo. Išao je pravo na Adamata. „Stani!” povikao je Adamat. Potegao je mač iz štapa i presekao Denijev put. Ovaj nije ni usporio. Podigao je štap i zamahnuo moćnim ramenima. Naterao je Adamata da parira ili reskira da dobije udarac u glavu. Kratki mač mu je ispao iz ruke i zazvečao po kaldrmi. Deni ga je udario ramenom u grudi. Adamatu se činilo da ga je udario konj u galopu. Pao je na tle tako da su mu se sve kosti protresle. Okrenuo se na sve četiri. Pljuvao je krv i psovao. Podigao je pogled. Očekivao je da vidi kako Deni nestaje niz ulicu. Ali on se zaustavio i okrenuo se ka Adamatu dvadesetak koraka dalje. Inspektoru je zastalo srce u grlu kad je zlikovac izvukao bočicu sa zapušačem iz džepa. Nije imao vremena da razmišlja kad je ovaj zavitlao bočicu ka njemu, okrenuo se i dao u beg. Adamat je pokrio lice rukama. Čitav svet se usporio do nivoa puzanja. Pred očima su mu proletele sve greške i trenuci zbog kojih se kajao dok je eksplozivno ulje letelo ka njemu. Video je koliko je ta stvar moćna. Neće imati šta da sastružu s kaldrme od njega. Javila mu se pomisao ispunjena nadom da je Deni pogrešno procenio

razdaljinu i da se zahvaljujući tome Adamat ne nalazi u okviru radijusa eksplozije. Zapazio je munjeviti pokret kad je Fel projurila pored njega. Pružila je ruku i uhvatila eksplozivno ulje u vazduhu. Stajala je na jednoj nozi, okrenula se i pala na koleno. Pažljivo je spustila eksplozivno ulje na kaldrmu ispred Adamata. Trenutak kasnije pojurila je za Denijem. Adamat je drhtavim rukama podigao eksplozivno ulje s ulice da ga prolaznici ne bi slučajno šutnuli. Pitao se kako prokleta stvar nije eksplodirala u metežu i trku. Prekorio je sebe što je posumnjao u Fel. „Mislio sam da si rekao da neće biti naoružan!”, kazao je Adamat kad se Rikard pojavio iza ugla, rumen i zadihan. Rikard je prostenjao: „Nije trebalo da bude.” „Neko mu je dojavio da ga čekamo ili je planirao da večeras dovrši posao. Drži ovo.” Adamat je položio bočicu eksploziva na Rikardovu pruženu ruku. „Nemoj da je ispustiš!” Podigao je kratki mač i krenuo za Fel. Nadao se da Deni nema još jednu bočicu kod sebe. Trčao je po ulici, osluškujući zvuke potere preko svog sve težeg disanja. Ugledao je Fel, koja je trčala preko ulice. Krenuo je za njom i prešao još jednu ulicu. Uleteo je u obućarsku radnju. Cipele su ležale na podu. Pale su s polica koje je Deni oborio u bekstvu. Stari zanatlija je čučao iza radnog stola. Prigušeno je jauknuo kad je Adamat projurio kroz prednju odaju, niz hodnik i u uličicu. Našao se na oskudno osvetljenom sokaku, na vreme da vidi kako je Fel priterala Denija uza zid. Zlikovac je zamahivao ka njoj praznim pištoljem, koji je držao za cev. Skočio je na Fel kad je video Adamata. Nadao se da će je savladati pre nego što joj inspektor priskoči u pomoć. Prvi udarac ju je promašio. Fel je skočila kao mačka u stranu. Udarila je Denija u vrat. Udarac bi oborio bilo kog čoveka, ali ga je Deni izdržao na nogama i zamahnuo pištoljem. „Moramo da razgovaramo!”, povikao je Adamat. Njegov glas je odjekivao sokakom.

Fel je uhvatila dršku pištolja jednom rukom. Spustila se na koleno, od siline zamaha. Snažno je udarila Denija u međunožje pesnicom. Ustala je i koraknula uz njega. Ruka joj je kao kandža počivala na njegovom vratu. Sagnula se, podvukla Denija pod jednu ruku i našla se iza njega. Pritisnula je vrh dugog šiljatog noža uz njegov obraz, odmah ispod oka. Deni se ukočio. Borba je bila gotova kad je Adamat stigao do njih. Hodao je normalnom brzinom. Činilo mu se da će mu srce iskočiti iz grudi. Morao je da se nasloni rukom na zid sokaka. Konačno se povratio. Uspravio se i zategao sako. Prišao je Deniju s kratkim mačem u ruci. „Imaš dosta toga da objasniš. Gde je poslednja bočica eksplozivnog ulja?”, pitao je Adamat. „Ne znam. Nije kod mene.” „Kod koga je? Ko te je unajmio da podmetneš bombu u sedištu sindikata?” Deni je namakao tvrdokornu fasadu. „Lakši put će te odvesti u ćeliju. Teži put će te ostaviti bez oka, a zatim i bez čašice kolena.” Deni se zagrcnuo i oprezno udahnuo kad mu je Fel pritisnula vrh noža uz obraz. „To je bila Čeris!” „Šta si rekao?” Adamat je spustio vrh mača. „Čeris, vođa bankarskog sindikata! Poslala me je da kupim eksplozivno ulje. Naterala me je da unajmim čoveka koji je bacio one bombe u Rikardovu kancelariju. Naložila mi je da ga ubijem večeras na sastanku Anderhila.” „Vidiš da nije bilo teško”, rekla je Fel. Nije pomerila vrh noža s njegovog obraza. „Prokleta jamo! Vodi ga! Rikarde”, kazao je Adamat kad je glavešina sindikata ušao u uličicu kroz zadnja vrata obućarske radnje, „pozovi policiju. Moramo biti brzi.”

POGLAVLJE 41 Nila se osećala iscrpljeno. Glava joj je padala. Morala je da obmota uzde oko šaka da joj ne bi iskliznule iz ukočenih prstiju dok je jahala. Svaki centimetar tela ju je boleo od trčanja i jahanja. Više nego išta želela je da potegne u travu, mokru od jutarnje rose, i zaspi. Ali znala je da će Olem umreti ukoliko se to desi. Ako već nije mrtav. Bo je izgledao gore od nje. Jahao je uzdignute glave i budnih očiju kao da je odnekud crpao snagu. Ipak, videla je kolutove ispod njegovih očiju i grimase koje je pokušavao da sakrije dok je poskakivao u sedlu. „Tvoja noga”, tiho je rekla dok su jahali iza prethodnice konjice Oka sokolovog. Izviđači su bili ispred njih. Sledili su trag koji su ostavili keški konjanici što su krenuli u poteru za njom. Bo se nagnuo u sedlu. „Šta u vezi s njom?” „Zar nisu mogli...” „Ne, nisu. Meso je bilo previše oštećeno oko kolena. Iscelitelji čine čuda, ali i oni znaju za granice. Noga bi bila pet centimetara kraća i ne bih mogao da je savijem da su je iscelili.” Zamišljala je Boa koji hramlje ulicom, trzajući se kao marioneta i pokušavajući da izgleda opušteno. Suzbila je nedolični smeh, pokrila je usta i pokušala da se pretvara da se ništa nije desilo dok ju je Bo gnevno posmatrao. Kad je konačno skrenula pogled, rekao je: „Da, to bi bilo prilično smešno.” „Jako mi je žao, Bo.” „Nemoj da me sažaljevaš. Imam sreće što sam sačuvao sve iznad kolena. Okončajmo ovaj zadatak da bih mogao da siđem s ovog prokletog sedla. Približavamo li se logoru?”

Nila se osvrnula oko sebe. „Sve izgleda isto u magli”, kazala je i pokazala na prugu na zemlji na vrhu brda. „Eno jedne od mojih oznaka.” „Na dobrom smo putu.” Bo je izvadio pljosku iz džepa i potegao gutljaj. „Zašto piješ pre bitke?” ■ „Bolje je da sad nešto popijem nego da se onesvestim od bola usred okršaja.” Ćutke su jahali dok se strojem nije proneo glas da stanu. Prišao im je izviđač. Nakrivio je kapu. „Imamo ih, privilegovana. Utaboreni su u dolini iza sledećeg brda.” „Idemo”, rekao je Bo. „Hoćeš li da budem pored tebe?”, pitala je Nila. „U svakoj drugoj prilici pristao bih na to”, prozborio je Bo s umornim ali zavodljivim osmehom. „Ali ne i ovog puta. Magolomac možda zna za tebe. A možda i ne zna. Kako bilo, misliće da ima posla samo s jednim privilegovanim, s konjicom. Možda neće moći da poništi našu magiju ako se razdvojimo. Ne zaboravi da postaviš vazduh ispred sebe da bi se zaustavili kuršumi. I oslobađaj vatru na malom odstojanju, da ne bi spržila vlastite ljude. Predstojeća borba iziskuje precizno dejstvo, a ne brutalnu snagu.” Konjica se podelila u dve grupe i obrazovala formaciju u obliku potkovice oko doline u kojoj su se utaborili Kežani. Nila je namirisala kuhinjske vatre. Učinilo joj se da čuje prigušene glasove u magli. Konjica se postrojila. Nila je dobila pratnju od dva teško naoružana kirasira. Oni će je štititi. Pokušala je da umiri disanje dok je čekala na signal. Nije bila obučena za ovakvu niti za bilo kakvu borbu. Znala je samo da pusti vatru iz sebe. I to samo ponekad. Nije imala vremena za paniku. Rog je zasvirao, a konjica krenula u juriš na keški logor. Nahrupili su u dolinu sa spremnim mačevima. Tutnjali su između šatora i vatrenih prstenova. Oduprla se nagonu da prizove vatru oko svojih šaka - ne samo da bi spalila uzde već je znala i da će najveće rezultate postići ako na svojoj strani bude imala element iznenađenja.

Čula je udarce mača o mač, pucnje musketa i karabina. Njen konjički odred nije nailazio na otpor. Jurili su napred, nadahnuti zvucima bitke. Prepoznala je ovaj deo logora. Sećala se kako se sinoć šunjala po njemu dok je bežala. Nedaleko odavde je bio siroti stražar čiji vrat je spalila. Videla je telo adranskog vojnika u blatu. „Oleme!”, kriknula je i petama obola konja. Zamalo što nije pala kad je poskočio napred. Prišla je dovoljno blizu da shvati da telo nije pripadalo Olemu. Čovekova glava je bila skoro odsečena. Sveza krv je liptala iz njegovog vrata. Videla je još jedan leš u sličnom stanju, i još jedan. Kežani su ubijali zarobljenike. Keški vojnik je izronio iz tame. Stajao je iznad klečećeg adranskog zarobljenika. Prepoznala je izbičevana ramena i skorelu krv na bradi čoveka koji je klečao. Mač keškog vojnika je sevnuo. Nila je reagovala panično i instinktivno. Prsti su joj se trgli. Vatra je odnela glavu keškog vojnika čisto kao topovsko đule. Njegovo telo je palo. Olem je polako, umorno podigao glavu. Borila se da uspostavi kontrolu nad svojim konjem dok su se njeni telohranitelji sukobili s nekolicinom keških vojnika bez konja. Smirila je životinju, kliznula iz sedla i polegla pored Olema. Skljokao se u stranu. Presekla mu je veze. On je izbacio krpu iz usta. „Iza vas, budale!”, dreknuo je. Adranska konjica, zauzeta borbom s nekolicinom Kežana bez konja, imala je problema da se okrene prema iznenadnom jurišu iza svojih leđa. Glavnina keških dragona se zarila u njihov bok svom snagom. Prosecali su put kroz adranske kirasire, koji su do malopre pobeđivali. Nila je ispružila ruku. Njeni plamenovi su progutali konja i jahača koji je jurišao pravo na nju. Okrenula se i ponovila isti gest, zapanjena vlastitom preciznošću. Posekla je još jednog keškog dragona. „Mač!”, povikao je Olem, iako mu je jedna ruka bespomoćno visila. Dohvatio je oružje koje mu je bacio jedan kirasir. Obrnuo se u mestu da bi odbio napad keškog dragona koji je projurio kraj njega.

Konjanik se okrenuo i ponovo krenuo u juriš, nameran da pregazi Olema kopitima, ali je jedan od Nilinih telohranitelja navalio na njega otpozadi. Posekao ga je po vratu. Nila je pomogla Olemu da ustane. „Pusti me”, rekao je. „Ne gasi vatru!” Zavitlala je vatrenu kuglu veličine vola, koja je progutala najbližeg keškog dragona i osetila kako crnilo dodiruje obod njenog uma. Strah ju je obuzeo kad su joj plamenovi na vrhovima prstiju zgasli. Magolomac. Njegova moć je rasla oko nje. Ništa nije mogla da dodirne kad je posegnula za Drugim. Panika joj se digla u grudima. Pretila je da je zaguši. Nije mogla da se mačuje ili puca iz pištolja. Ostala je bez jedinog oružja. Nije mogla da odredi položaj magolomca. Natprirodna čula su prestala da je služe. Vinula se u sedlo, znajući da je bekstvo njena jedina mogućnost. Munja je sevnula u vazduhu iza nje. Okrenula se na vreme da čuje dve velike eksplozije u magli. Zaboravila je na Boa. On bi mogao da okonča ovaj sukob, ako je magolomac ovde, ukoliko bi magolomcu uspela da skrene pažnju. Čovek je vrišteći izleteo iz magle na najvećem, najbržem konju kog je ikad videla. Na sebi je imao crno krzno i smeđu kožu. Mahao je golemim, krivim mačem. Galopirao je ka njoj. Presekao je grlo jednog od njenih telohranitelja u prolazu. Podigla je ruke, samo da bi se setila da više nema magije koju bi bacila na njega. „Ide na Boa!”, povikala je. „Za njim!” Keški logor postao je polje mrtvih i ranjenih tela. Keških i adranskih. Konji bez jahača su galopirali po magli. Kirasiri i dragoni bez konja teturali su se po njemu. Zapodenuli bi borbu kad bi naleteli jedni na druge. Osećala se beskrajno ranjivo u magli. Suočila se sa svojom bespomoćnošću. Da li da pokuša da pomogne Bou? Hoće li, čineći to, samo izgubiti glavu? Prekasno je za takva pitanja. Izašla je iz najgušće magle i naišla na niz magijom pobijenih leševa. Konji i ljudi su ležali mrtvi, ubijeni

ledenim kopljima. Videla je Boa, koji je još jahao konja sa uzdama u zubima da bi oslobodio ruke i mrazom koji mu se lepio za zulufe. Izvio se u sedlu ka grupi keških dragona u jurišu. Vetar je udario u njih. Poobarao je konje i ljude, koji su se valjali i vrištali, nestajući u uskovitlanoj magli. Nešto se pomerilo u magli iza Boa. Isprva je pomislila da je to konj bez jahača, koji trči bojnim poljem užasnut i unezveren. Ali stvorenje se nepokolebljivo šunjalo napred. I senka je zaličila na čoveka. Krupnog i izvitoperenog. Besnilo mu se ogledalo na izgužvanom licu dok se šunjao iza Boa. Čuvare je dotad videla samo iz daljine. Izbliza je bio više nego užasavajući. „Bo!”, povikala je. Bo se okrenuo kad je čuvar skočio. Prsti su mu se trgli. Ledenice duge kao koplja probole su stvorenje. Čuvar ih je slomio na grudima. Krv i voda kapali su za njim kad je skočio naizgled neozleđen. Boovi prsti su se ponovo trgli. Stvorenje je bilo bačeno unazad kao list. Gnevno je vrištalo u naletu magijski prizvanog vetra. Uspelo je da se dočeka na noge. Nila je čekala da ga Bo dovrši, kad je ponovo jurnulo na njega. Iznenadna pojava keških dragona odvukla mu je pažnju. Jurišali su na njega sa strane. Poobarao im je konje magijom. Ljuljao se u sedlu kao da će se svakog trenutka srušiti. Bio je previše umoran da bi nastavio da se bori. Osećala je mračno prisustvo magolomca i shvatila da će Bo svake sekunde ostati bez svoje magije. Nila je podigla kamen. Bacila ga je na čuvara u jurišu. Kamen mu se odbio od ramena. Zastao je i okrenuo masivnu, izvitoperenu glavu ka njoj. Dah joj je zastao u grlu kad je videla njegove zle, sitne oči. Čuvar je riknuo i pojurio pravo na nju, oborene glave kao razjareni bik. Povukla se i okrenula, spremna da beži. Šta je mogla da uradi? Stvorenje će joj otkinuti ud po ud. Ubiće je, a zatim i Boa i sva njena borba će biti uzaludna. Teški koraci stvorenja odjekivali su iza nje. Okrenula se da bi se suočila sa smrću licem u lice. Posegnula je za Drugim, kroz zavesu tame koja je bila odraz magolomčevog uticaja, progonjena panikom, besom i očajem.

Doprla je do Drugog i prizvala plamičak vatre u svet. Hitnula ga je kao šiljak kroz čuvarevo oko. Čuvar se zateturao i pao, sa zadimljenom, crnom rupom u glavi. Tresnula je o zemlju i ostala bez daha. Zakotrljala se da bi ublažila udarac. Ali ruka joj je ostala neprirodno savijena ispod tela. Magolomac je projurio kraj nje u pravcu Boa, koji je podigao ruke, lica izvitoperenog od gneva. Međutim, njegova magija se pokolebala i nestala. Umakao je magolomčevoj teškoj sablji samo zahvaljujući trzaju uzdama. Gurlijski jahač je nestao u magli. Nila se nesigurno uspravila. Proverila je ruku. Laknulo joj je kad je videla da nije slomljena i potrčala je ka Bou. „Brzo”, rekla je. „Moramo da bežimo. Ne možemo da se borimo protiv njega.” Bo se naizgled složio. Poterao je konja ka njoj i pružio ruku. Krajičkom oka videla je magolomčev juriš. Gurlijski Vuk je jurio na nju na svom bojnom konju. Mahao je sabljom. Bila je nemoćna. Otvorila je usta da bi vrisnula. Boov konj je postrance udario u krupnijeg gurlijskog pastuva. Oba konja su pokleknula i krenula unazad, zbacivši jahače. Propinjala su se i njištala u panici. Nila je potrčala ka Bou, koji se upinjao da sedne. Videla je da je njegova proteza u uzengiji. Magolomac se već podigao i potrčao ka Bou s mačem u rukama. Nila je osetila suze u uglovima očiju. Nasrnula je na crnilo koje ju je odvajalo od njene magije, posegnula je kroz mastiljave dubine ka Drugom. Probila se jednom. Moraće da ponovi taj podvig. Bilo je tamo. Osećala ga je, naizgled nadohvat ruke. Zagrebla je ka Drugom. Osećala je da je tamo na vrhovima prstiju. Košulja magolomca je zaplamsala. Bacio se na tle. Kotrljao se da bi je ugasio. Njegovo lice je svedočilo o mešavini zbunjenosti i gneva. Nila je koračala napred. Drugo joj se izmaklo ispod prstiju. Očajnički je pokušavala da ga dosegne. Magolomac se okrenuo prema njoj. Držao je sablju obema rukama. Nastojala je da nanovo pronađe Drugo. Bacila se da bi izbegla prvi zamah. Plamenovi su briznuli ispred njenih šaka, prljeći magolomčeve ruke. Odvukli su mu pažnju dovoljno dugo da se izmakne, ali je ponovo navalio na nju.

Zamahnuo je i promašio njeno lice za nekoliko centimetara. Pala je u užurbanom nastojanju da se odmakne. Opet je pokušala da dosegne Drugo. Nije mogla. Trgla se posle iznenadnog pucnja iz pištolja tri metra od nje. Magolomac se sapleo i pao. Trzao se neko vreme. Krv mu je liptala iz usta i nosa. Umirio se. Bo je sedeo na tlu. Zdrava noga pritiskala mu je praznu nogavicu. Bio je prljav i razbarušene kose. „Jame mi, mrzim barut”, rekao je. Odbacio je zadimljeni pištolj u stranu. „Da nisi slučajno videla da li tom čuvaru nedostaje prstenjak?” POGLAVLJE 42 „Znaš, ovo je samoubistvo.” Tamas je popreko pogledao šuraka. Gavril se brzo upristojio. Navukao je kirasirski koporan s potpukovničkim činovima na reverima. Prihvatio je unapređenje s mlakim „hvala”. Tamas je mislio da će se Gavril, čim se ovo završi, vratiti u Planinsku stražu. „Tvoje samopouzdanje nije na visokom nivou.” „Nemam problema sa samopouzdanjem”, rekao je Gavril, pripasujući tešku sablju. „Samo mislim da bi neko drugi trebalo da vodi napad.” Adranske haubice tukle su po gradu, a topovi po glavnoj kapiji. Izgledalo je da svakog Ipilovog gardistu pogođenog na kapiji zamenjuju dva njegova saborca. Tamas se pitao da li Ipil raspolaže s beskrajnim brojem gardista. „Jesi li zabrinut zbog mene?” pitao je Tamas. „Više se brinem zbog sebe. Nisam gibak kao nekad.” „Ne moraš da pođeš”, kazao je Tamas. „Erika će se dići iz groba da bi me progonila do poslednjeg časa ako ti dozvolim da pogineš. Ubeđen sam u to.”

„Nisam znao da se bojiš duhova.” Gavril je slegnuo ramenima. „Izgleda da kapija nije originalna”, rekao je, pokazujući prema gradu. Masivna vrata od crnog drveta štitila su glavnu gradsku kapiju. Pucala su pod upornom artiljerijskom vatrom. Tamas je video da gvozdena rešetka nešto bolje odoleva. Drevna magija koja je štitila zid nije bila utkana u novu kapiju. Čuo je kako zapovednica artiljerije naređuje da se posao dovrši težim, sporijim projektilima. „Krećemo čim kapija padne”, kazao je. Vojnici su se svuda oko njega postrojavali u bojnom redu. Grupisali su se po četama, uz pratnju bubnjara. Oficiri na konjima jahali su uz i niz strojeve. Vikali su na svoje ljude mašući sabljama. „Prsni oklop!” rekao je Tamas. Dva dečaka su pritrčala. Opremili su ga kirasirskim prsnim oklopom. Treći mu je priveo konja i dao šlem, koji je Tamas izabrao umesto dvoroge kape. „Odavno nisam osvajao grad najuriš.” Gavril je klimnuo s kiselim izrazom lica. „Ne sećam se kad sam te poslednji put video u oklopu. Ja više ne mogu da ga navučem.” Tamas je zario prst u Gavrilov stomak. „Izgubi neko kilo pre sledećeg pohoda.” On se, istini za volju, jedva uvukao u svoj. Nije hteo da Gavril to zna. „Neću poći na sledeći pohod.” Moliću se Adamu da ne pođem ni ja, pomislio je Tamas. Dečaci su završili svoj posao. Tamas se popeo na konja i uzeo pištolje s drškama od slonovače. Zadenuo ih je za pojas misleći na Tanijela. Dečaci su mu uručili mač i karabin. „Generale Arbore!” General je zauzdao konja pored Tamasa i izbacio veštačku vilicu iz usta. Pohranio ju je u bisage i salutirao. Arbor je bio deset godina stariji od Tamasa i nije bio barutni mag. Ipak je izgledao dva puta energičniji od glavnokomandujućeg. Tamas se pitao kako mu to polazi za rukom. „Da, gospodine! Momci su spremni, gospodine”, povikao je preko topovske paljbe. „Dobro je.” Pogledao je na glavnu kapiju Budvila. Bila je razmrskana u komade nakon poslednje topovske salve. Rešetka se svela na zgužvani metal. Ipilovi vojnici nisu ni pokušali da je poprave. „Dva minuta!”