Jesenja republika - Brian McClellan

Gavril se popeo u sedlo i spustio pogled na Andriju. Barutni mag je držao pušku s bajonetom u jednoj ruci, dok je drugom nehajno stiskao remen. „Zar on neće jahati?” 303 L. „Konji me ne vole, i ja ne volim njih.” Andrija je uzeo prstohvat baruta iz džepa na grudima. Ušmrkao ga je. „Mogao bi da se okupaš”, predložio je Gavril. Andrija je dodirnuo krvlju poprskanu uniformu. Nasmejao se. „Stići će nas”, rekao je Tamas. „Kako ti kažeš. Ti, momče, daj zastavu!” Konjušar je potrčao s adranskom zastavom - kapljom Dopunskog mora pred planinama, s grimiznom pozadinom. Predao ju je Gavrilu. „Gde je Bion?”, pitao je Tamas. „Andrija, znaš li gde je Bion?” Andrija je mahnuo ka prostoru iza Tamasovog šatora. Ipilov najdraži sin stajao je između dva stražara, na mestu s kog će imati lep pogled na bojište. Kapa mu je zaklanjala oči. Posmatrao je Budvil čvrsto stisnutih vilica. Tamas je dojahao do njega. „Zašto sam ovde, feldmaršale?”, pitao je. „Kakav prokleti plan ste smislili?” „Mislite li da ću vas na bilo koji način ugroziti?” Bion nije odgovorio. „Recite mi iskreno”, nastavio je Tamas, „da li bi me vaš otac poslušao ukoliko bih vam natakao omču oko vrata i ako bih mu rekao da ću vas obesiti ukoliko se ne preda.” „Ne bi.” „Tako sam i mislio. Ovde ste zato što se kraljevska straža vašeg oca neće predati ako joj to ne naredi pripadnik kraljevske porodice.” „Mislite da bi me poslušali? Mislite li da bi im rekao tako nešto?” pitao je Bion, prkosno podignute brade. „Poslušati bi vas ukoliko bi Ipil bio mrtav.” Mladić je prebledeo. „Ili”, nastavio je Tamas, „ako je pobegao. Želim da kažete vašim ljudima da odstupe ukoliko danas pobedim, zauzmem Budvil i ako bi dalji keški otpor postao bespredmetan. Hoćete li učiniti to?” Bion nije odgovorio.

Tamas je blago povukao uzde i poterao konja ka Bionu. „Bitka ne mora da bude krvavija nego što je neophodno. Niko ne može imati nikakve koristi od borbe u gradu od zgrade do zgrade. Najverovatnije ćete biti spaseni, pa ćete igrati na mom lešu ako ne uspem.” „Radije ne bih. Previše vas poštujem za tako nešto.” „Verujem vam.” „Vrlo dobro, feldmaršale. Narediću im da se povuku ako danas izvojujete odlučnu pobedu - iako ne mogu garantovati da će me poslušati. Ali koliko vremena imate? Kada će vam Velika vojska doći iza leđa? Trebaće vam više od jednog juriša za savlađivanje ovih zidina.” „Nadam se da neće”, promrsio je Tamas i dao znak stražaru da odvede Biona. Podigao je mač iznad glave. Uperio ga je na generala Arbora. Ovaj je sjahao, veran svojim preferencijama. Dečak je odveo njegovog konja. Arbor je otrčao ispred svoje pešadije. Mač mu se klatio dok je urlao svojim ljudima. Odgovorili su mu pokličem i podigli bajonete u vazduh jednom, dva, tri puta. Bubnjevi su se oglasili. Zemlja se zatresla pod nogama Adranske vojske. Sedamnaest hiljada pešadinaca započelo je marš na zidine Budvila. Posle manje od tri minuta dospeli su u domet malobrojnih lakih topova na zidinama. Tamas je gledao otvaranje prvih pukotina u marševskim kolonama. Nijedan čovek se nije pokolebao. Nastavili su napred dok su im se bajoneti blistali na suncu. „Divan prizor”, rekao je Gavril. „Nego šta.” „Gospodine!” neko je povikao. Bila je to Silvija, zapovednica artiljerije. „Potrebno mi je više vremena. Rešetke će vas usporiti.” „Nemaš ga”, odvratio je Tamas. „Napravi mi otvor! Želim pukotinu u tom zidu kad moji ljudi priđu na dve stotine metara od njega.” Tamas je očekivao da će mu se suprotstaviti, ali se ona vratila svojim posadama s gomilom psovki i naređenja na usnama. Tamas se okrenuo u sedlu. Tri stotine kirasira stajalo je spremno u uzengijama iza njega. Prsni oklopi su im se blistali. Privezali su šlemove i napunili karabine. Svaki je imao dugo koplje da bi dosegao preko bajoneta keške pešadije. Njihovi konji su nosili prsne oklope i

zaštitu na bokovima, najteži oklop kojim se još služila Adranska vojska. „Konjanici Trideset sedme!”, povikao je. „Ta kapija je ulaz u prokletu jamu. Ja ću projahati kroz nju. Hoćete li jahati sa mnom?” Odgovorili su mu usklikom i potegli mačeve. Lupali su po prsnim oklopima tvoreći silnu buku. Tamas se nacerio. „Napred!” Kirasiri su vratili mačeve u korice i dohvatili koplja. Pojurili su napred, na Tamasovu komandu. U logoru je ostalo manje od hiljadu ljudi: tobdžija, konjušara i pozadinaca. Sve što je imao bacio je na zidine Budvila. Nadao se da se njegovi ljudi neće slomiti. Tamas je prošao kroz formaciju adranske pešadije u plavim uniformama, praćen morem kopalja. Usmerio je pogled ka mestu na zidinama - onom o kom je govorio Silviji. Srce mu je tuklo u ritmu bubnjeva kad je prvo đule udarilo u jedan od bleđih kamenova. Brojao je vreme do udarca drugog projektila. Srce mu je uzletelo posle udarca trećeg. „Ništa se nije desilo. „Prokleta jamo!” kriknuo je. Kežani na zidovima spustili su muskete. Video je kako se jedan oficir penje na bedem i podiže mač. Andrija je, bez vidljivog napora, držao korak s konjima. Trčao je pored Tamasa. Oči su mu blistale u barutnom transu. Namestio je pušku na rame u jednom uvežbanom pokretu. Nije zastao ni za trenutak i povukao je obarač. Tamas je pogledao ka zidinama u pravcu Andrijine mete - da bi se samo nasmejao kad je oficir pao s bedema i bubnuo o zemlju. Oblak dima se digao sa zidina nekoliko trenutaka kasnije, kad su kraljevski gardisti otvorili vatru. Redovi adranskih vojnika pali su pod salvom kuršuma. Tamas je prilazio sve bliže i bliže. Druga serija topovske đuladi udarila je o slabiji deo zidina. Još se ništa nije dešavalo. Njegovi ljudi su se približavali podnožju zida. Isturene čete bile su osetno proređene. Pripremale su kuke i merdevine za napad. Poslednji ostaci crnog drveta su razneti na kapiji. Rešetke su svedene na iskrzane metalne ivice. Ulaz je zevao kao usta puna slomljenih, crnih zuba. Tamas je usmerio pogled na njih. Brzina će biti ključni faktor u

ovoj bici. Jahaće napred, nošen plimom konjičkog juriša, u pobedu ili propast. Podigao je ruke kad je silni vetar dunuo na njega, kradući mu dah iz pluća. Vratio je mač u korice i podigao karabin. Tragao je za privilegovanim na zidinama, ali se zapanjio kad je osetio da ga nešto gura iz Drugog. Je li ovo neki trik? Još jedna od Ipilovih zamki? Otvorio je treće oko i smesta osetio šok s vrhova prstiju do samog sedišta svog bića. Paleta boja u Drugom, odraz drevnih čini koje su držale zid, zajedno se izvila. Činilo se da se zatežu kao ispravljeni feder na kočijama. Napele su se i prsle, s fijukom koji ga zamalo nije izbacio iz sedla. Sklopio je treće oko. Očekivao je da vidi svet u ruševinama, zid kao gomilu krša i raštrkanu pešadiju, ali niko nije bio pogođen udarom. Zid je stajao netaknut. „Jesi li nešto osetio?” povikao je Gavrilu. „Šta? Zamalo što nisi pao s konja.” Tamas je pogledom potražio nekoliko obdarenih pešadinaca. Zapazio je da se nekolicina saplela - jedan je pao. Pogledao je u stranu i ugledao Andriju, koji je držao korak s njim pešice. Barutni mag je vrteo glavom kao ošamućena životinja. Upravio je pogled na zidine, na vreme da vidi kako sledeća salva đuladi ruši drevno kamenje, pretvarajući ga u prašinu. Zelena i žutomrka tela padala su s visina, a kamene krhotine kosile njegove vojnike u prvim redovima. Zidovi su bili kao porcelan za savremenu artiljeriju, bez magije koja bi ih štitila. Sva Silvijina oruđa tukla su istu tačku. Za nekoliko sekundi otvorila su kršem posutu stazu kroza zidine. Adranska pešadija je pohrlila u procep. Tamas je izgubio prednje redove iz vida kad se približio gradskoj kapiji. „Spremite koplja!”, dreknuo je. Koplja su spuštena. Deset kirasira se svrstalo oko njega. Gavril je jahao naporedo s njim. Potegao je mač. Čitava četa je proletela kroz rasturenu kapiju, na šumu keških bajoneta. Tamasov svet se premetnuo u haos. Vrištanje konja mešalo se s uplašenim uzvicima ljudi. Vazduh se ispunio udarcima čelika o čelik.

Prvi red keških bajoneta bio je pregažen, ali je drugi zauzeo njegovo mesto. Dvorištance iza kapije postalo je klanica, splet bajoneta i kopalja. Bajonet ga je udario po prsnom oklopu. Okrenuo se i upucao keškog vojnika u lice karabinom. Jednim pokretom vratio je karabin u futrolu i potegao mač. Rupa se pojavila u zidu bajoneta. Tamas je naterao konja kroz nju. Napao je kešku formaciju sa strane. Jedan keški vojnik se okrenuo prema njemu, a za njim još jedan, i još jedan. Njihov bojni red se poremetio. Tamas je gurao napred - stotine konjanika su bile iza njega. U dvorištancetu neće biti nikakve vajde od njih. Probio se kroz otvor u stroju bajoneta i našao se na ulici. Avenija iza zida bila je prepuna keških vojnika. Žurili su da pomognu sabor cima na zidinama. Gurali su se napred da popune pukotine. Desetine su jurišale na njega. Posegnuo je čulima prema njima i detonirao barut. One najbliže razneo je u komade. Pustio je da magija obavi posao. Bilo ih je previše. Saborci su ih gurali iza leđa. Neće moći da napravi dovoljno širok koridor za prodor pešadije čak ni uz pomoć konjice i magije. „Gospodine”, povikao je kirasir, „naši ljudi popuštaju!” Tamas je vratio mač u korice. „Prokletstvo! Daj mi zastavu, Gavrile!” Gavril je odvezao zastavu sa sedla. Mač mu je bio poprskan krvlju. Bacio ju je preko glave. Tamas ju je uhvatio i skočio s konja. „Andrija, prokrči mi stazu!” Andrija je rasporio keškog pešadinca i potrčao ka najbližim stepenicama koje su vodile ka bedemima. Njegova krvava puška je bila prazna i verovatno beskorisna. Upotrebljavao je bajonet kao koplje dok se probijao uz stepenice. Tamas ga je sledio. Šutirao je mrtve i ranjene sa stepenica dok se peo za Andrijom. Stigli su do prvog sprata kapije. Tukli su se s vojnicima u njoj. Trenutak kasnije zakoračili su na sunčevu svetlost. Tamasu je zastao dah od prizora. Hiljade njegovih vojnika je jurišalo, Bajoneti su im blistali, a bedemi bili puni zeleno-žutomrkih koporana keške pešadije. Stotine njegovih ljudi je hrlilo preko zidova,

ali je video kako strojevi u podnožju zida popuštaju. Adranski napad će se slomiti bez podstreka. Skinuo je kešku zastavu s postolja iznad kapije. Bacio ju je s visine. Padala je dole ka zaraćenim vojskama kao koplje. Gledao je kako pada, dok keški grenadir, verovatno dvostruko veći od njega, nije jurnuo ka njemu s nerazgovetnim krikom na usnama. Tamas ga je tresnuo krajem motke za zastavu u bradu. Oborio ga je pre nego što je podigao zastavu visoko iznad glave i mahnuo njome. Uzvik se digao iz grla pešadije na tlu. Video je da jurišaju na neprijatelja s obnovljenom žestinom. „Uzmi je!”, rekao je adranskom pešadincu koji se uspeo uza zid. „I ne ispuštaj je iz ruku po cenu života.” „Da, gospodine!” Tamas je skočio na grenadira kog je oborio. Uhvatio ga je za kosu i povukao unazad u prostoriju iznad kapije. „Gde je Ipil?”, povikao je na keškom. Grenadir mu je pljunuo u lice i potegao nož iz čizme. Tamas ga je podigao jednom rukom zahvaljujući barutnom transu. Uhvatio ga je za zglob drugom. Kost mu se slomila u šaci. Tresnuo je grenadira o zid dovoljno jako da otrese prašinu s greda. „Gde je tvoj kralj?” Grenadir je vrisnuo i zamahnuo pesnicom. Tamas ju je uhvatio. Bacio ga je niz stepenice. Vratio se na sunčevu svetlost i video da se zastava vijori i još njegovih ljudi napada zidine. Bitka još nije odlučena. „Andrija, pronađi Ipila!” Tamas je skočio niz stepenice. Vinuo se u sedlo. „Kopljanici!” Većina kirasira probila se iz dvorištanceta na ulicu. Tamas je izbrojao više od deset praznih sedala, ali ih je mnogo bilo na konjima. Uz borbu se probio do njih. Posmatrao je tok bitke. Pratio je oseke i plime keške pešadije. Iskusnim okom je opažao obrasce u haosu. Video je kako navaljuju, kako se povlače i ponovo navaljuju. „U formaciju!” Konjica se pregrupisala, kad se keška pešadija povukla. Obrazovali su tesnu formaciju i naperili koplja. Gavril je stao pored

Tamasa. „Moramo da zarobimo Ipila. Nećemo moći da zauzmemo zidove.” „Zauzećemo ih, makar to morao sam da uradim. Kopljanici, nalevo!” Samo je trećina konjanika imala koplja. Stali su nasred formacije, dok su ostali zauzeli mesta na krilima. Tukli su se s pešadijom, teškim sabljama. „Juriš!” Čitava grupa je pojurila napred. Udarili su u neorganizovanu gomilu pešadije. Na širokoj aveniji bili su delotvorniji, čak i bez kopalja. Pešadija je padala pod Tamasovim oklopljenim konjem. Nagnuo se u sedlu mašući sabljom. Kirasir desno od njega oboren je metkom iz sedla. Još jedan je s krikom pao od neprijateljskog bajoneta. Juriš se zaustavio posle samo stotinak metara. Ali Tamasu je bilo jasno da je to dovoljno. Pukotina nešto niže na zidinama sejala je plave uniforme. Njegova pešadija se probila u grad. Teški grenadiri su bili na čelu. Tamasov juriš je privukao kešku pažnju, što je omogućilo njegovim ljudima da se probiju. Na brani se pojavila pukotina. Tok bitke se promenio. Tamas je dobio udarac po prsnom oklopu. Čitav svet se okrenuo naopačke. Bacio se s konja koji je padao i zakotrljao se pod kopita susednog. Ustao je s utrnulom nogom. Podigao je mač na vreme da odbije napad keškog oficira. Parirao je dva puta i munjevito ispružio ruku napred s namerom da ubije. Noga je popustila pod njim. Oficirov mač ga je udario po šlemu. Podigao je svoj da bi odbio novi napad, ali je bajonet probio oficirov stomak. Njegov leš je odbačen u stranu. „Na noge, gospodine!” Andrija ga je uhvatio ispod ruke. Pomogao mu je da ustane. „Nije gotovo s ubijanjem!” Iskoristio je predah da proceni svoje stanje. Imao je duboku posekotinu na levoj butini - gadnu ranu - i pet dubokih ogrebotina na prsnom oklopu, bez koga više ne bi bio živ. „Prespor si u tom čudu”, rekao je Andrija. „To je zato što starim. Gde je kralj?”

„Stoluje u Kresimovoj katedrali. Njegovi ljudi misle da je još tamo.” Tamas se probijao kroz metež bitke. S jedne strane bio je zaklonjen radnjama. Andrija ga je štitio s druge. Othramao je do visokog stuba. Popeo se na njega da bi osmotrio situaciju. Bitka još nije bila odlučena. Kežani su navirali iz sporednih ulica. Još su držali ključne položaje na bedemima. Nateraće Tamasove ljude da krvavo plate svaki centimetar grada. Nekoliko kirasira pod Gavrilovim vodstvom okružilo ga je na stubu. „Možeš li da jašeš?”, pitao je Gavril. I on i njegov konj bili su prekriveni posekotinama. List mu je bio natopljen krvlju, ali je izgledao spremno za borbu. „Mogu.” Tamas je pružio ruku. Gavril ga je posadio u sedlo iza sebe. „Idemo u Kresimovu katedralu”, povikao je Tamas u Gavrilovo uvo. „Moramo staviti tačku na ovo, i to što pre!” „Glavnom saobraćajnicom?” „Ne, već onom ulicom.” Tamas je pokazao na sporednu ulicu, u kojoj nije bilo keških pojačanja. Mahnuo je mačem. „Kopljanici! Za mnom!” Morali su da se probiju kroz dve poludovršene barikade na putu ka središtu grada. Bilo je jasno da na njima nema dovoljno ljudi, već da su podignute kao rezervni položaji za kešku pešadiju. Tamasova konjica sad je brojala manje od trideset glava. Svaki pali vojnik slabio je njegove izglede da savlada Ipilov poslednji otpor. Jedna sporedna ulica dovela ih je do trga s bogomoljom. Budvilska katedrala bila je znatno manja od njene nedavno uništene rođake u Adopestu. Ipak je oduzimala dah. Četiri tornja nadvisivala su najviše zgrade u gradu. Oivičavala su bronzanu kupolu i veličanstvene zidove, slične zidovima tvrđave. Trg je bio prazan. Tamas je naredio svojim ljudima da stanu. Nanjušio je klopku. Kliznuo je iz sedla pored Gavrila i gurnuo čitavo barutno punjenje u usta. Sačekao je da se rastvori, zajedno s papirom, na njegovom jeziku. Potegao je pištolj s pojasa, proverio da li je napunjen i pokazao svojim ljudima da oprezno krenu.

Topot kopita je odjekivao po kamenim pločama trga. Bitka na zidinama činila se dalekom. Tamas je očekivao da će se ovde susresti s najjačim otporom, da će Ipil ovde okupiti najhrabrije i najbolje ljude, ali katedrala je delovala napušteno. Pregledao ju je trećim okom. Nije video privilegovane ili obdarene u zasedi. „Nešto nije u redu”, rekao je Gavril. Glas mu se orio po praznom trgu. Tamas je proverio drugi pištolj. Noge su ga pekle, iako je bio u dubokom barutnom transu. Hramao je. „Možda su pobegli.” Prišli su glavnom ulazu. Dvokrilna vrata behu odškrinuta. Tamas je virnuo unutra. Nije video ništa izuzev kamenih zidova predvorja. Njegovi ljudi su sjahali i svezali konje. Klimnuo je Andriji. „Pet ljudi”, rekao je. Andrija je prozvao imena. Vojnici su se rasporedili oko vrata. Otvorili su ih i uskočili u katedralu. Njihovi koraci su odjekivali u zgradi dok su jurišali kroz predvorje ka glavnom brodu. Tamas je zadržao dah. Očekivao je pucanje puške i krike boraca. Mišići su mu se napinjali od želje da povede i ostale ljude unutra. Tišina. „Kopilan je pobegao”, rekao je Tamas. Zadenuo je pištolj za pojas. „Tako izgleda”, složio se Gavril. „Nije imao petlje da se obrati gardistima.” Tamas je šutnuo zid i smesta zažalio. Opsovao je tiho. Slušao je zvuke kirasirskih koraka, koji su pretraživali unutrašnjost bogomolje. „Hajdemo.” Uhramao je u predvorje, samo da bi se zaustavio ispred Andrije. „Gospodine”, rekao je bledi barutni mag. „Trebalo bi da vidite ovo.” Tamas je razmenio pogled s Gavrilom. Ono što je zabrinulo Andriju ne može biti dobro. Video je prvo telo odmah iza ugla. Pripadalo je jednom od Ipilovih elitnih boraca - zeleno-žutomrka uniforma sa zlatnim obrubom i sivom bluzom. Ženin bio mač je dopola isukan. Ustreljena je u srce s bliskog odstojanja. Sledeća dva tela su ležala na razdaljini od tridesetak centimetara. Još dva Ipilova elitna borca zarila su noževe jedan u drugoga.

Tamas je zakoračio u glavni brod. Ovlašno je pogledao goleme stubove koji su se pružali centralnom prostorijom pridržavajući kupolu. Ugledao je gotovo stotinu Ipilovih elitnih trupa, mrtvih ili umirućih. Ugledao je i dva mrtva čuvara. Otvorio je treće oko, ali u bogomolji nije bilo ni nagoveštaja magije. „Šta se, jame ti, ovde dogodilo?” pitao je Gavril. Tamas je pokazao ka prednjem delu glavnog crkvenog broda. „Kladio bih se da on zna.” Hramao je ka diocelovoj stolici u prednjem delu prostorije. Pomagao se mačem u koricama kao štapom i držao pištolj u ruci. Ipil je sedeo u stolici. Njegovo ogromno telo prelivalo se preko naslona za ruke. Bio je prikovan za stolicu malim mačem s draguljima optočenom drškom. Mermerni pod oko stolice bio je klizav od njegove krvi. U podnožju postolja sedeo je čovek izmučenog lica, u ranim četrdesetim. Tupo je zurio u Tamasa, s bradom naslonjenom na dlan. Nosio je uniformu keškog generala. Sličnost s debelim lešom u stolici bila je očigledna. Naposletku, bio je Ipilov najstariji sin. Princ je ustao kad se Tamas približio. Pružio mu je mač držeći ga za oštricu. Tamas je zastao, gledajući mač. Ophrvao ga je silan umor. „Izgleda da si izveo državni udar, Florijane že Ipile.” Florijan je progovorio, svestan leša iza svojih leđa. „Bio sam dužan da to učinim kao krunski princ. Okončao sam rat koji se nije mogao dobiti. Predajem svoj mač feldmaršalu Tamasu u ime keške nacije.” Tamas je sklonio pištolj i uzeo Florijanov mač. Prineo ga je svetlosti. „Ovo je Ipilov mač.” „To je kraljev mač. Ja sam kralj.” Tamas se zapitao šta bi keški zakon imao da kaže na tu temu. Ili Florijanov mlađi brat, Bion. Nije bio upoznat s finesama zakona o nasleđivanju keškog trona, pogotovo kad su u pitanju državni udari. Situacija je mirisala na građanski rat. Ali to nije bila Tamasova briga. „Imaš li uslove?” „Tražim da keški narod dobije pošten tretman na sudu sestrinskih nacija. I da Adro i Deliv smesta prekinu napade na kešku vojsku, unutar i van naših granica.”

„Imam dva hitna zahteva u vezi s vašom predajom, pored ostalih, koje ću vam kasnije saopštiti.” „Navedite ih.” „Naredite svojim trupama da polože oružje.” „Lorolija!” povikao je Florijan. „Jesi li još živa?” Žena crne kose i sokolovog oka iskoračila je iz niše glavnog broda. Nosila je uniformu pukovnika. Vidno je hramala. Držala se za ruku. „Da. gospodaru?” „Razglasi oficirima. Hoću da naši ljudi smesta prestanu da se bore i polože oružje.” Lorolija se zagledala u Tamasa, koji je pomislio da je video iskru prkosa u njenim očima. „Da, gospodaru.” Othramala je. Tamas se obratio Gavrilu: „Pošalji jednog kirasira nazad na front. Nek kaže našim ljudima da prihvate predaju Kežana i da se povuku unutar gradskih zidina - svi izuzev pešadije iz Sedme. Oni će početi s razoružanjem keške vojske.” Tamas je pogledao put Florijana. Osmeh na njegovim usnama naterao ga je da posumnja da okončanje rata nije bilo jedini motiv državnog udara. „I”, dodao je tišim glasom, „odvedi Biona na neko sigurno mesto. Dobro ga čuvajte. Ne želim da dobije nož u leđa. Jame mi, bolje idi ti.” Gavril je pružio korak preko glavnog broda. Poveo je nekoliko kirasira sa sobom. „I, šta još tražite?”, pitao je Florijan. „Predajte nam telo boga Kresimira.” Florijanove obrve poletele su uvis. „Tja! Nalazi se u diocelovim odajama. Uzmite ga. Doneo nam je samo nesreću.” „Obezbedi to telo, Andrija”, naredio je Tamas. „Ne dodiruj ga.” „Je li to sve?” Tamas se uspravio i ispružio Florijanov mač. „Florijane že Ipile, prihvatam tvoju predaju u ime adranskog i delivskog saveza. Nek se Adom svima osmehne na kraju ovog krvavog rata.”

POGLAVLJE 43 Tanijel i Vlora sledili su Brudanijance po Kauntersovom drumu. Jahali su tri konja do iznemoglosti. Išli su na istok, u pravcu Adopesta. Proždirali su kilometre. Tanijel je znao da sigurno sustižu lovinu dok su se približavali gradu. Drhtao je od iscrpljenosti. Um mu je bio haotično čvorište straha, besa i nade. Još nekoliko kilometara delilo ih je od Adopesta. Moraće da stignu Ka-pel i njene otmičare pre nego što uđu u grad, ako je on, kako Vlora kaže, u brudanijskim rukama. Nastavljali su poteru, bez reči, dok se nisu uspeli na brdo i ugledali Adopest u daljini. Tanijelov um je zujao od barutnog transa, a telo treperilo od višednevnog nespavanja. Morali su da ostave Gavrila i Norin za sobom. Gavril je otišao na jug da bi pokušao da upozori Tamasa na brudanijske ratne varke, dok je Norin ostala s dvojicom ranjenika da čuva zarobljenike. Tanijel nije želeo da je ostavi, ali je znao da će Vlora i on brže putovati sami. „Eno ih”, rekla je Vlora. Tanijel je zavrteo glavom da bi izoštrio vid. Usredsredio se na družinu nadomak gradskog atara. Izbrojao je devet jahača. I iz daljine je, po kaputu, kapi i sitnoj građi, znao da je Ka-pel jedna od njih. Žurili su ka gradskim ulicama. Ostavljali su oblak prašine za sobom. Tanijelove nade da će ih uhvatiti pre nego što stignu do gradskih zidina su kopnele. Nije odgovorio Vlori. Nagnuo se preko vrata svog konja. Poterao ga je prema gradu. Manje od jednog sata kasnije stigli su na rub Visokog Talijena na zapadnoj strani Adopesta. Panika je ispunjavala Tanijelove grudi dok se probijao kroz jutarnju gužvu. Na ustima njegovog konja izbila je

pena. Sapi su mu drhtale. Brudanijanci su nestali, a s njima i sve šanse da povrati Ka-pel. „Tanijele.” Čuo je Vlorin glas. Činilo mu se da dopire iz velike daljine. „Tanijele, nećemo ih naći.” Okrenuo se prema njoj. „Hoćemo. Naći ćemo te kopilane. Povratiću Ka-pel makar ubio svakog Brudanijanca na kog naiđem.” „Pa, moći ćeš odmah da počneš.” Tanijel je otvorio usta, ali nije znao šta da kaže. Prolaznici su zurili u njih i njihove konje na umoru. Sledio je Vlorin pogled ulevo. Brudanijski vojnici su preplavili ulicu ispred njih. Vikali su i pokazivali na njih. „Ostavi konje”, rekao je Tanijel i skliznuo iz sedla. Odvezao je bisage. Prebacio ih je preko ramena i uzeo pištolj i pušku. Vlora se povela za njegovim primerom. Šmugnuli su u obližnji sokak. Ostavili su konje i izbili na susednu ulicu. Tanijel je video da ih vojnici opkoljavaju. Nastojali su da ih stignu i preteknu. Spustio je ruku na pištolj, spreman da ga potegne. „Ovo nije dobro mesto za borbu”, upozorila ga je Vlora. „Ima previše ljudi.” „Nek se nose u jamu. Pustiću im krv ako nam priđu.” Znao je da moraju da se izvuku odavde. Vlora je imala pravo. Borba usred grada samo bi privukla još više pažnje i vojnika. Neće dobiti pojačanje. Adopest je sad neprijateljska teritorija. Vojnici će, ako započne borba, dovesti privilegovane, i to brzo. Tanijel se već borio s privilegovanima u Adopestu. To nije bilo nimalo prijatno iskustvo. „Prepoznaješ li ovaj kraj grada?” pitala je Vlora. „Blizu smo Avenije Hruš, zar ne?” „To je naše staro lovište.” „Nisam provodio mnogo vremena na ulicama”, rekao je Tanijel. „Ja jesam”, odvratila je Vlora. „I ispod njih. Ispred nas je staro kupatilo. Mogli bismo da uteknemo u odvodima.” Prešli su još dve ulice. Vojnici su ih opkoljavali, držeći se na opreznoj distanci. „Šta čekaju?”, pitala je Vlora.

I Tanijel je hteo to da zna. Bili su brojniji. Čak i kad bi Vlora detonirala sav barut - a neće to učiniti, ne dok su ljudi okolo - ostalo bi ih nekoliko, koji bi ih napali bajonetima i mačevima. Ili još gore - nekolicina bi mogla imati vazdušne puške. Staro kupatilo je bila ruinirana dvospratnica na kraju ulice. Vrata i prozori su bili zatarabljeni, s upozorenjima namenjenim lokalnoj dečurliji da je napuštena zgrada opasna za igru. Tanijel je ugledao brudanijske uniforme ispred njih. „Pretekli su nas”, progunđao je. „I ne samo to.” Vlora je prebledela. Nije morala da dovrši rečenicu. Tanijel je osetio privilegovane, koji su zauzimali položaje. Jedan je bio ispred, a drugi iza njih. Vojnici su čekali njih. Kako su, jame mu, tako brzo doveli dva privilegovana? Vlora i on bili su neviđeni baksuzi ili je brudanijski zapovednik računao da će mu biti potrebna pojačanja kad se Ka-pelini otmičari vrate. „Brzo!”, rekao je. Ušli su u sokak koji je prolazio iza kupatila. Tanijel je zario bajonet ispod daske na zadnjim vratima. Izvalio ju je. Oglasila se musketa. Tanijel se trgao kad je kuršum udario u zid iza njega. Izvalio je još jednu dasku kad je Vlora ispalila hitac i oborila vojnika na početku sokaka. Tanijel je tresnuo ramenom o zaključana vrata. Utrčali su unutra kad ih je razvalio. „Privilegovani se približavaju”, rekla je Vlora. „Znam! Gde su prokleti odvodi za kišnicu.” „U podrumu. Niz hodnik. Brzo, brzo!” Potrčao je mračnim, vlažnim hodnikom kupatila. Prolazio je pored senovitih, štrokavih kada. Iza njih je neko povikao na adranskom s jakim naglaskom. „Adranski vojnici, predajte se!” Tanijel je usporio i gurnuo Vloru ispred sebe. Podigao je pušku. Čekao je u tami da vojnik proviri na zadnjim vratima kupatila. Pogodio ga je između očiju. Čuo je uzvike i osetio pritisak magije, prizvane u ovaj svet. Pojurio je za Vlorom. Sledio ju je niz stepenice u mrak podruma. Ušmrknuo je barut, da bi jasnije video u tami. Pronašao je Vloru u najdaljoj prostoriji od stepenica. Uklonila je rešetku s odvoda i ubacila bisage u rupu.

Tanijel je čuo bat koraka u hodniku iznad njih. „Zašto privilegovani još nije napao?”, pitao je. „Tišina!”, rekla je. „Sad!” Osetio je da poseže ka vojničkom barutu i da detonira nekoliko punjenja da bi posejala haos. Eksplozije su odjekivale zgradom. Spustio se u odvod. Ruke su mu klizale po zarđalim merdevinama pričvršćenim za zid. Spuštao se dok nije stigao do vode. Poslednjih trideset centimetara se pustio. „Hajde!” pozvao je Vloru. Stajala je iznad odvoda nakrenute glave, kao da nešto osluškuje. „Čekaj”, tiho je rekla. „Čujem nešto...” Iznenadni drhtaj ju je ućutkao. Tanijel je podigao ruke iznad glave. Srce mu je zapelo u grlu kad je čuo da temelji zgrade pucaju. Odozgo se začuo prigušeni vrisak. Gušio se od prašine i brisao vodu s lica. „Brzo!”, povikao je. Njegov glas prestao je da odjekuje. Trudio se da vidi nešto u pomrčini iznad sebe, ali tamo nije bilo ničega izuzev kamena. Zgrada je pala na Vloru. POGLAVLJE 44 Adamat je pratio policijsku komesarku Hjui i šest policajaca. Krenuli su da uhapse ledi Čeris. Živela je na divnom imanju, na obodima Rovaca u Adopestu, nedaleko od doma nastojnika Ondrausa. Dvospratnica se nalazila usred jednog od najlepših gradskih vrtova. Adamat je čekao u predvorju. Svezi jesenji vazduh duvao je s otvorenih vrata dok je par policajaca razgovarao s batlerom. „Ovo je veoma neobično”, rekao je batler, podižući glas. „Ledi Čeris je cenjena pripadnica najviših društvenih slojeva i neće

dozvoliti da se s njom postupa kao s običnim kriminalcem.” Komesarka Hjui je pročistila grlo i preduhitrila jednog policajca, koji je nameravao da odgovori. „Dobri čoveče, ja sam komesarka adranske policije. Moje prisustvo jasno svedoči da je ledi Čeris krajnje neobičan kriminalac. Sad mi recite gde je, ili ćete sledećih šest meseci provesti u Samurovom zubu.” Činilo se da će batler nastaviti da protestuje, ali ga je pogled na policajce kamena lica naterao da se predomisli. „Ona je u salonu. Ali, komesarko, ima goste. Siguran sam da možete da pričekate.” Hjui ga je munula štapom i prošla kraj njega, a Adamat je krenuo za njom. Policajac je otvorio vrata salona. Hjui je ušla kao da je vlasnica kuće. Dva muškarca sedela su u foteljama pored prozora, dok su četiri žene sedele na dve sofe. Jedna od njih je bila ledi Čeris. Razgovor je smesta utihnuo. Svi su iznenađeno posmatrali komesarku Hjui. Adamat je stajao u ćošku, sa šeširom u ruci. Nije hteo da lično obavi ovo hapšenje. Svi, uključujući i Rikarda, smatrali su da će ledi Čeris biti veoma skliska i neuhvatljiva, kao jegulja. „Komesarko Hjui!” rekla je ledi Čeris i ustala. „Nisam vas očekivala. Mogu li da vam predstavim lorda Elmora iz Nacionalne banke Novog? Verujem da poznajete sve ostale.” „Izuzetno mi je drago, lorde Elmore. Ledi Čeris. Hoćete li da obavimo posao ovde, ili ćete prvo ispratiti goste?” Tamna senka prešla je preko domaćičinog lica. Žustro je zatreptala. „O kakvom poslu govorite?” Adamat je pročistio grlo. Značajno je odmerio policajce na vratima, iako je znao da se Čeris samo pravi nevešta. „Ah!” Čeris je progutala knedlu. „Lorde Elmore. Prijatelji. Da li bi vam odgovaralo da sutra nastavimo razgovor?” Dame i gospoda su ustali. Lord Elmor se rukovao s ledi Čeris. Popreko je pogledao komesarku. „Naravno. Molim vas da mi javite ako procenite da išta možemo da uradimo za vas.” Izašli su iz salona. Adamat je osluškivao da bi bio siguran da su izašli iz kuće. Ledi Čeris je sela na sofu kad su otišli. „Šta je ovo, Hjui?” pitala je.

„Za vas sam komesarka, moja ledi. I molim vas da ustanete. Uhapšeni ste zbog pokušaja ubistva Rikarda Tamblara. Nećemo vam stavljati lisice ako pristanete da mirno pođete s nama.” Čerisine nozdrve su se raširile. „Pokušaj ubistva? Zamalo što nisam poginula u toj eksploziji! O čemu to govorite?” „Imamo jake razloge da verujemo kako ste isplanirali podmetanje bombe u štabu Svetih ratnika rada.” Jače razloge nego što je mogla da prizna, razmišljao je Adamat. Deni od Rodigasa je priznao ispred obdarenog - onog koji može da razlikuje istinu od laži. Rekao je da ga je ledi Čeris lično unajmila da obavi taj posao. „Ja? Tavanska greda polomila mi je ruku!” Čeris je mahala rukom, koja je još bila u imobilizatoru. „Imate prokleto mnogo petlje kad me optužujete za tako nešto.” Hjui je uzdahnula. „Imamo ubedljive dokaze, moja damo.” „Dokaze? Kakve dokaze? Ništa me ne povezuje s tim zločinom! Dogovorila sam večeru s Rikardom. Mislite li da bih večerala sa čovekom kog sam pokušala da ubijem? Vi, gospodine. Inspektor Adamat, zar ne? Vi ste Rikardov prijatelj. Misli li on da sam uradila tako nešto?” Adamat je pogledao komesarku, koja mu je gotovo neprimetno klimnula. „Veruje u to, gospođo. Baš kao i ja.” Čeris se uspravila. „Zahtevam da mi kažete kakvim dokazima raspolažete.” Adamat se namrštio. Nije valjda mislila da će to uraditi? „Ne mogu to učiniti, moja ledi”, rekla je Hjui. „Ne možete? Ili nećete? Zato što nemate prokleto ništa. Rekli biste mi da imate. Znam u kakvom su stanju sudovi. Proći će dve nedelje pre nego što se pojavim pred sudijom, čak i s mojim vezama. Dotad ću trunuti u Samurovom zubu s pacovima. Moj ugled će biti uništen, a mo...” „Imamo priznanje Denija od Rodigasa da ste mu platili da nabavi eksplozivno ulje u Barutnoj kompaniji Flering”, kazala je Hjui s gadljivom grimasom. „I da postavi bombu u sedište Svetih ratnika rada.”

„Taj lažljivi kreten? Ha! Nemam ja nikakve veze s njim. Nadam se da imate nešto bolje od toga.” „Imamo i novčani transfer u iznosu od sto dvadeset hiljada krana s vašeg ličnog računa na račun Denija od Rodigasa”, oglasio se Adamat. „Već smo uhapsili i ispitali vašeg bankara.” Čeris je načas zinula od čuda. Tiho je progovorila: „Ti računi su nedostupni vladinim službenicima i ne mogu poslužiti kao dokaz na sudu.” „Sada su dostupni”, rekao je Adamat. „Zakon je donet pre mesec dana. Pretpostavljam da niste bili svesni toga gospođo, iako ste vođa bankarskog sindikata. Komesarko?” Hjui je nadgledala Čerisino hapšenje. Policajac ju je izveo na sporedna vrata i ukrcao u neobeleženu policijsku kočiju. Adamat je čekao pored kočije da mu se komesarka pridruži. „Hvala vam što ste došli, gospođo”, rekao je. „Ne, hvala vama, inspektore. Da imam još hiljadu policajaca na ulicama, falilo bi mi ljudi kao što ste vi. Moji saradnici nisu mogli da otkriju sve ovo. Zaista ste jedan od najboljih.” „Divno je čuti tako nešto iz vaših usta, gospođo. I zakon koji sam pomenuo...” „Trebalo bi da je objavljen. S ranijim datumom, naravno. Obično ne radim takve stvari, ali morala sam da prikrijem tragove, pošto je naš obdareni proverio da li Deni laže.” „Hvala vam, gospođo.” „Jeste li sigurni da želite da se vozite s njom?” pitala je Hjui. „Jesam. Biće najbolje da je ispitam nasamo.” „Iz tog razgovora neće proizaći ništa upotrebljivo na sudu.” „Naravno. Učiniću to zarad vlastitog duševnog mira.” Adamat se oprostio od komesarke i ukrcao se u kočiju, u kojoj je Čeris gledala kroz prozor. Odbacila je fasadu zgranute, ogorčene poslovne žene. Delovala je umorno i pomalo nervozno. Kočija je krenula. Adamat je posmatrao Čeris nekoliko minuta pre nego što je progovorio. „Zašto?” pitao je. Čeris ga je pogledala kao da je tek sad zapazila njegovo prisustvo u kočiji. „Zato što je Rikard idiot”, rekla je. „I prenesi mu

moje reči. Sigurno je vizionar. I to ga čini posebnim. Ali je budala i biće grozan prvi ministar.” „Znači da priznajete?” „Mogla bih, pošto izgleda da već znate istinu.” Uzdahnula je. „Moji resursi su prenapregnuti, inspektore. Stomak mi se okreće zbog oslanjanja na ljude poput Denija. I budite sigurni da moj bankar za života više neće raditi nigde u Devetki.” „Mislite da ćete raspolagati takvom vrstom moći kad pukne glas o ovome?” „Moja umešanost biće zaboravljena za godinu dana. Deni će otići na giljotinu, a ja ću platiti kaznu i ostati bez položaja u sindikatu. Ali ponovo ću se uspeti na vrh.” „I naterati neprijatelje da zažale, pretpostavljam?” „Obično nisam ubica, inspektore. Ne ubijam i ne sakatim izuzev ako mi ne ponestane mogućnosti. Ali da, nateram ih da zažale. Uništim im ugled ako mi to odgovara. Trebalo je da imate to na umu kad ste pošli mojim tragom.” Adamatova istraga bila je kratkotrajni vrtlog burnih događaja. Pet sati je prošlo od Denijevog hapšenja do dolaska pred Čerisina vrata. „U stvari”, nastavila je. „Začuđena sam što ste otkrili vašu umešanost u istragu.” „Imao sam i većih problema.” Grizla ga je sumnja u pozadini uma. Pitao se da li je ovo bila dobra ideja. Možda je komesarkino upozorenje ukazivalo na nešto što je Adamatu promaklo. Ništa nije ukazivalo na to da je Čeris monstrum kakav je bio Vetas, ali je možda trebalo da preduzme mere opreznosti. Tajanstveni osmeh zaigrao je u uglovima Čerisinih usana. Adamat ju je popreko pogledao. Zapitao se da li je znala za lorda Vetasa. Možda jeste. To nije bilo nemoguće, zbog njenog odnosa s Rikardom. Stigli su do Trga izbora i ugledali crni toranj zatvora Samurov zub. Rastao je iznad njihovih glava. Bio je pun disidenata i najglasnijih rojalista, ali su stražari napravili mesta za Čeris u jednoj od pristojnijih ćelija. Rikard je to tražio, iako Adamat nije znao zašto. Možda je bio sentimentalan?

Čeris je izvedena iz kočije. I Adamat je izašao iz nje, pitajući se da li bi bilo pametno produžiti ugovor Suu Smitu. Gledao je kako je vode ka vratima zatvora. Naglo se okrenula. Počastila ga je pretećim osmehom. „Uživajte sledećih nekoliko nedelja, inspektore. Uskoro ćemo se videti.” Rezidencija nekadašnjeg arhidiocela Kresimove crkve u Adru, Šarlemanda, izgledala je opustošeno i turobno. Adamat se sećao prve posete ovom mestu. Vinogradi su bili puni radnika, dok su konji vežbali na trkalištu. Taj prizor je svedočio o razmetljivom bogatstvu. Ondašnja pompeznost činila mu se nekako prijatnijom od podivljalih živih ograda, visoke trave, pustih voćnjaka i hladne, beživotne fasade, ogromnog imanja. Na imanju je boravilo samo dvadesetak čuvara, koje su gradske vlasti poslale da razgone lopove i beskućnike dok vlada ne pronađe vremena da podeli Šarlemandovo bogatstvo. Njegova biblioteka pripašće univerzitetu i Državnom arhivu. Kolekcija umetnina biće prodata privatnim kolekcionarima ili poklonjena gradskom muzeju. Zgradu će verovatno kupiti neki bogati trgovac - Adamat je čuo da se Rikard zanima za nju - ili će biti srušena, a kamen upotrebljen za obnovu gradskog centra. „Šta tražiš?” pitao je Su Smit. Adamat je zategao prednji deo sakoa. „Pokušavam da saznam kakav čovek ne ostavlja senku”, rekao je. Adamat je pokazao papire pred stražarskom kućicom na nekoliko stotina metara od rezidencije. Čuvari su mu mahnuli da prođe. Na ulaznim vratima setio se druge posete imanju: bitke u kojoj je Tamas zarobio Šarlemanda. Spaljeni ostaci kočije još su ležali pored pošljunčanog prilaznog puta. Video je blatnjave brazde, tragove magije privilegovanog. Još dva stražara dežurala su pred ulazom u rezidenciju. Bacali su kockice. Ustali su kad je Adamat izašao iz kočije. Prišao im je u pratnji Sua Smita. „Rečeno mi je da vi imate ključ”, obratio im se Adamat.

„Tako je. Imamo”, kazala je jedna čuvarka, mlada žena od najviše dvadeset pet godina. Nosila je musketu i svetloplavu uniformu gradske policije. „Vaši papiri?” Adamat je ponovo pokazao isprave. „Da li sam video dim na jednom dimnjaku?” „Verovatno”, rekao je drugi čuvar. Protrljao je obod šešira palcem. Bio je stariji, sa sedim brkovima. „Nisam znao da neko živi u rezidenciji.” „Država je zadržala nekoliko radnika da bi održavali red i čistoću u zgradi do njene prodaje”, pojasnila je čuvarka. Vratila je papire Adamatu. „Ne brinite zbog njih, neće vas uznemiravati. Biblioteka je na samom kraju južnog krila. Uđite unutra, prođite pored prvog stepeništa i skrenite levo. Taj hodnik vodi do biblioteke.” „Veliko vam hvala”, rekao je Adamat. Sačekao je da otključaju vrata i ušao unutra u pratnji Sua Smita. U predvorju je još bilo tragova borbe od pre mnogo meseci. Neko je počistio nered, kog se Adamat sećao, ali niko nije dirao rupe od kuršuma na mermeru, niti prazni stub na kom je nekad stajala Šarlemandova bista. Su Smit je zastao i otegnuto zazviždao. „Ovo je bio dom jednog čoveka?” Adamat je zaboravio da Su Smit u prethodnim posetama nije smeo da ulazi u kuću. „Malo deprimirajuće, zar ne?” Su Smit je prešao zdepastim palcem preko pukotine na mermernoj stepenišnoj ogradi. „Hm. Trebalo je da postanem sveštenik.” Napustili su predvorje. Pratili su čuvarkina uputstva na putu ka biblioteci. „Rekao si da je Šarlemand pobegao”, pitao je Su Smit. „Rikard me je obavestio o tome.” „Misliš li da bi mogao biti ovde?” „Šta? Da se ovde krije?” „Da.” „Ovde ima čuvara i slugu. Ne bi prošao neprimećen.” Su Smit je naglo zastao i pogledao uz i niz hodnik. Bio je preko dve stotine metara dugačak, a tavanica viša od sedam metara. U

njemu je bilo najmanje trideset vrata. Podigao je obrvu u pravcu Adamata. „Dobro, kuća je velika”, složio se Adamat. „Ali Šarlemand je... pa... upoznao si ga. Navikao je da zapoveda. I navikao je na luksuz. Mislim da ne bi umeo da se sakrije ni kad bi mu život zavisio od toga. Pretpostavljam da je već pobegao u Kez, Novi ili još dalje. Mislim da nećemo dugo čekati na vesti o njemu.” Njihovi glasovi su neobično odjekivali velikom zgradom. Žmarci su se spustili niz Adamatovu kičmu. Pripisao ih je jesenjoj hladnoći. Hodnik se završavao zatvorenim dvokrilnim vratima. Adamat je povukao kvaku. Cimnuo ju je kad je video da vrata nisu zaključana. Prostorija iza njih ostavila ga je bez daha. Šarlemandova biblioteka bila je pravougaona prostorija nekoliko puta veća od Adamatove kuće. Uredno složene knjige na policama od trešnjevog drveta pokrivale su sve zidove. Drvene merdevine omogućavale su prilaz najvišim policama. I na svakom uglu bile su gvozdene spiralne stepenice, koje su vodile na prvi sprat. Na oba kraja prostorije bio je veliki, mermerom obloženi kamin. Ovde je bilo manje knjiga nego u Državnom arhivu ili univerzitetskoj biblioteci, ali je ova kolekcija bila gotovo jednako velika kao biblioteka pokojnog kralja, ako ne i veća od nje. Adamat nije mogao da shvati kako je jedan čovek mogao da nabavi toliko knjiga. Šarlemand je bio daleko od „učenog čoveka”. „Nemam nikakvu prokletu ideju odakle da počnem.” Su Smit je nešto progunđao pre nego što se spustio u kožnu fotelju pored hladnog kamina najbližeg vratima. „Probudi me kad završiš”, rekao je. „Nisi ni od kakve pomoći.” Su Smit je glasno hrkao kad je Adamat shvatio principe po kojima je Šarlemand razvrstavao knjige. Askan mu je dao spisak od desetak knjiga koje bi mogle biti zanimljive. Potražio ih je. Pronalazio ih je i skidao s polica. Gomilao ih je na stolu nasred biblioteke. Počeo je da ih lista kad ih je sakupio. Pamtio je svaku stranu da bi ih kasnije pregledao. Tragao je za rečima poput „senke” i „osenčenja”.

Do jedan je pregledao deset knjiga. Vratio se, pomalo nervozan, policama. Dar mu je omogućavao da se po biblioteci kreće brzinom koju bi većina smatrala zapanjujućom. Njemu se činilo da je obeshrabrujuće spor. Knjige su bile razvrstane po imenima autora, što mu nije mnogo pomagalo u potrazi. Tragao je za naslovima koji su upućivali na religiozne knjige ili za piscima koje je prepoznavao kao učenjake. Skinuo je još deset knjiga i počeo da ih lista. Oko četiri je obrađivao treću gomilu knjiga. Su Smit se probudio i ponovo zaspao. Na osnovu sve dužih senki zaključio je da će uskoro ostati bez dnevnog svetla za čitanje. „Su Smite”, rekao je i prodrmao bokserovo rame. Su Smit je otvorio oči. „Šta je?” „Imaš li šibicu? Moram da upalim lampe, vatru, ili nešto slično.” „Nemam.” Zatvorio je oči. Adamat je uzdahnuo. Su Smit mu neće biti od velike pomoći na ovom zadatku. Zadržao ga je u telohraniteljskoj službi još nedelju dana, iako je prava opasnost prošla. I Su Smit je to znao. Takođe je znao da Rikard plaća njegov angažman. Adamat nije mogao da krivi boksera zbog zabušavanja. „Pronaći ću nekog slugu”, obznanio je. Su Smit je nešto progunđao. Adamat je zapamtio da se dim dizao iz dimnjaka u severnom krilu. Zamislio je kuću u oku svog uma. Prisetio se kratkog obilaska posle bitke sa Šarlemandom. Severno krilo imalo je balsku dvoranu, opservatoriju, trpezariju, kuhinje i odaje za poslugu. Tamo će imati najveće izglede da pronađe šibicu. Možda će mu sluge zapaliti vatru u kaminu biblioteke. Uzeo je šešir i štap i krenuo glavnim hodnikom. Popeo se stepenicama u predvorju i nastavio niz glavni hodnik na prvom spratu. Stigao je do odaja za poslugu. Ovaj deo kuće je bio topliji. Radovao se toplini ognjišta. Jesenja hladnoća je bila iznenađujuće prisutna u zgradi. Pokucao je na nekoliko vrata u odajama za poslugu, ali mu niko nije odgovorio. Troja vrata bila su otključana. U njima je bilo tragova boravka, ali nijednog sluge.

Ozlojeđeno se spustio stepenicama za poslugu ka kuhinji. Vratio se u prizemlje i čuo glasove. Konačno! Ušao je u kuhinju sa zadnje strane. To je bila ogromna prostorija, širine deset metara. Zapanjio se kad je video da je vrlo dobro snabdevena, uprkos malobrojnoj posluzi. Trave su visile sa stropa, na policama je bilo konzervi mesa - obrisanih od prašine - i džakova žitarica, nenačetih od glodara. Prilika s belom keceljom i visokom belom kapom pevušila je na drugom kraju prostorije ispred naloženog šporeta. „Oprostite”, progovorio je Adamat. Prilika se okrenula, tako da je Adamat mogao da je dobro osmotri iz profila. Noge su mu u trenu otežale, kao da su od olova. Zgrabio je štap obema rukama. Okrenuo ga je, da bi potegao mač. Usta su mu se osušila. Uperio je vrh mača na begunca, arhidiocela Šarlemanda. „Ti”, prosiktao je. Šarlemand je podigao obrve. Kecelja mu je bila poškropljena brašnom, a šake pune hlebnog testa. „Hm, da?” Adamatove usne su se pomerile, ali nije bio načisto u pogledu onog što će reći. Arhidiocel je bio izdajnik nacije i zlikovac. Dva puta je ranio Adamata kad su se poslednji put sreli. Ali činilo se da je nenaoružan i da ga je ovaj susret iznenadio više od Adamata. „Spusti testo,” „U redu.” „Čekaj! Nije bitno. Drži ga. Hoću da ti vidim ruke.” „Dobro.” Šarlemand je nastavio da mesi. „Prestani.” „Ne bih voleo da upropastim hleb”, rekao je Šarlemand. „Baš me briga!” Reči su mu izletele iz usta u obliku uzvika. Znoj mu je curio niz leđa. Šarlemand ga je posmatrao, ali nije prestao da mesi testo. „Da li smo se sreli?” „Kakvo je to pitanje? Sreli smo se nekoliko puta.” Srce mu je tuklo u grudima, ali je ljutnja potiskivala nervozu. Ovo je Šarlemand, zar ne? Ugojio se nekih četrnaest kilograma od poslednjeg susreta - što je jako mnogo za samo nekoliko meseci - ali se nesumnjivo

radilo o istoj osobi. Izuzev ako Šarlemand nije zaposlio rođaka u kuhinji? I zar nije pevušio kad je Adamat naišao? Šarlemand se zamislio i uperio pogled u nešto iznad Adamatovog ramena. „O, tako je. Sreli smo se.” Namrštio se. „I nisi bio u najboljim odnosima s ovim telom. Stvarno se izvinjavam. Dopusti da ti pomognem.” „Da mi pomogneš?” „U tvojoj istrazi. Tražiš knjigu. Mislim da bi Priručnik o bogovima i svecima bio prava stvar. U njemu su uglavnom sakupljene praznoverice i gluposti, ali naći ćeš odgovor na tvoje pitanje. Knjiga je u biblioteci, u severozapadnom uglu. Metar od lakta Sua Smita.” Adamatu je mač zadrhtao u ruci. „Otkud sve to znaš?” Šarlemand se nacerio. „Samo se trudim da budem dobar domaćin. Mogu li da te ponudim nečim?” „Šta mi nudiš?” „Nešto za jelo. Sinoć sam skuvao malo supe od bundeve. Možda je nešto ostalo.” Tamas je stajao iznad ruševina budvilskih zidina. Podnevno sunce osvetljavalo mu je lice. Telo ga je bolelo, a noge su mu drhtale. Koža mu se zatezala oko šavova. Posekotina na obrazu ga je svrbela. Morao se podsetiti da je ne češe ili prokletinja nikad neće zarasti. Delivska vojska je pristizala, zmija zelenih uniformi vijugala je putem i ulazila u golemi logor Adranske vojske van zidina. Tamasovi ljudi postrojili su se oko saobraćajnice u paradnim uniformama, u znak poštovanja prema saveznicima. Sulem i njegov kabal jahali su na čelu povorke. Tamas je video njihove zastave iz daljine, iako nije bio u barutnom transu, i čuo daleki glas bubnjeva u maršu. „Gospodine!” Tamas je bacio pogled na mladog kaplara koji mu se pridružio na bedemu. „Da?” „Pukovnik Olem želi da vas vidi.” „Odmah ga pošalji ovamo.” Naslonio se na grudobran i ispustio uzdah olakšanja kad se kaplar udaljio. Olem je preživeo. To je dobra

vest. Previše valjanih muškaraca i žena je izginulo u poslednjih nekoliko nedelja. Ubrzo je začuo neravnomerne korake na kamenim stepenicama iza svojih leđa. Olem mu se pridružio na bedemu. Lice mu je bilo crno i plavo. Imao je nekoliko vidljivih rana na vratu i šakama. Stajao je blago pogrbljeno, obešenih ramena. Tamasu je bilo jasno da trpi velike bolove. Mnogo puta u dugoj karijeri video je taj stav. Tako su izgledali ljudi koji su žestoko bičevani. Nije želeo da zna kako izgledaju Olemova leđa ispod uniforme. Tišina je trajala nekoliko minuta. Tamas je čuo gotovo nečujni zvuk zveckanja novčića. Spustio je pogled i video Olemove pukovničke oznake na kamenu. „Da li se tvoja misija završila neuspehom?” pitao je Tamas. „Bila je uspešna, gospodine.” „Jesi li omanuo?” „Magolomac je mrtav, a njegovi ljudi pobijeni ili zarobljeni.” Tamas je podigao pukovničke oznake. Pružio ih je Olemu. „Gurnuću ti ih u dupe, ako još jednom pokušaš da ih vratiš.” „Ali...” „To je bilo poslednje upozorenje.” Olem je ćutke vratio oznake na revere. Tamas je krajičkom oka gledao kako se bori s njima, s jednom rukom u imobilizatoru. Lice mu je bilo jedna velika modrica. Na obrvama i usnama imao je desetine šavova. Ostao je bez donjeg dela ušne školjke. „Izgledaš kao jama”, rekao je Tamas, bez trunke prekora. Olem je zakačio oznake jednom rukom i uspeo da se slabašno osmehne. „Ni vi ne izgledate najbolje, gospodine.” „Pamtim bolje dane.” Tamasova sećanja na bitku behu vrtlog krvi i čelika. Nije mogao da se seti kako je dobio polovinu rana, ali se sećao lica stotina svojih umirućih ljudi. Neko vreme neće lepo spavati. „Moj raport je malo okasneo, gospodine. Ne umem da pišem levom.” „Ne brini.” „Mogu da vam ga predam ovog časa, ako želite.” „Kasnije. Čekaj. Kako se privilegovana devojka pokazala?”

„Vrlo dobro.” Olem je oklevao. „Ne znam mnogo o magiji, gospodine, ali privilegovani Borbador kaže da će biti najjača adranska privilegovana u poslednjih šest stotina godina.” „Bo ume da pretera.” „Zapalila je magolomca, gospodine,. Magijom. Ako je verovati Bou.” „To je... čudesno.” Tamas se setio Tanijelovog izveštaja u kom je stajalo da je magolomac Goten pao od ruke nekog ko se smatrao predeijem. Tamas je jedva poverovao u tu priču. I možda ne bi poverovao ni u ovu da nije bio previše umoran da bi sumnjao u Olema. Naposletku, u poslednjih deset meseci nagledao se koječega što je potreslo Devetku iz temelja. Iznenadio se kad je shvatio da Olem još govori. Mahnuo mu je da prestane. „To je dovoljno. Ostatak ću čuti kasnije.” „Naravno. Čestitam na pobedi, gospodine.” „Još nije gotovo.” „Gospodine?” Tamas je spustio glas: „Sećaš li se Ipilovog kršenja primirja? To nije bio on, već prerušeni Klermontovi ljudi.” „Platiće nam za to, gospodine.” Olemov pogled je otvrdnuo. Stisnuo je zdravu šaku u pesnicu. Tamas se osvrnuo ka adranskom logoru i delivskoj vojsci u maršu. Truba je zatrubila na čelu savezničke kolone. Taj zvuk išao mu je na nerve. „Lično ću se postarati za to.” Gledali su primicanje kolone. Tamas je procenio da Sulem dolazi u pratnji samo pet hiljada ljudi, a da je ostatak njegovih snaga utaboren na severu, pored zarobljenih keških brigada. Pitao se koliko vojnika je Deliv izgubio u bici. „Izgledaju kao herojski osvajači”, rekao je Olem, s notom gorčine u glasu. „Trebalo bi. Sukobili su se s glavninom keške vojske, severno od nas. Sigurno si prošao bojištem na putu ovamo?” „Video sam ga iz daljine.” „Izveli su manevar skretanja pažnje da bismo mi osvojili grad.” „Rizikovaću i zaključiti da su imali mnogo lakši posao od nas. Velika vojska se nije krila iza zidina načičkanih Ipilovim gardistima.”

Tamas nije hteo da osporava Olemove sudove. „Potrebni su mi. Njegovi vojnici i privilegovani.” „Gospodine?” „Onomad smo zarobili gotovo sedam hiljada keških vojnika. Još šest hiljada je u životu. Ne mogu održati mir, čak ni s najboljim ljudima. Proneo se glas o zločinima koje su Kežani počinili u Budvilu. Naši ljudi se svake noći svete. Predaću zarobljenike Sulemu što je brže moguće, ili ih neće biti.” „Daću sve od sebe da umirim vojsku, gospodine.” „Sačuvaj snagu. Ujutru krećemo za Adopest.” „Nećete ostati na pregovorima o miru?” „Moram da otkrijem šta se tamo dešava. Klermont igra veliku igru. Moram da saznam kakav je njen kraj. Primoraću ga da odgovora za napad kojim je narušeno primirje, ali moram pažljivo postupati. Zaposeo je moj glavni grad - njegov nož je na mom grlu. Ne znam da li ću morati da zapodenem borbu s njim da bih ga odande isterao, ili da li on želi nešto drugo.” Tamas je odmahnuo glavom. „General Arbor će zapovedati u mom odsustvu. Pregovori će u najboljem slučaju potrajati mesecima. Naložiću Rikardu Tamblaru da pošalje delegaciju na pregovore ako je uspostavio neku vrstu građanske vlasti.” „Vrlo dobro, gospodine. Da li će nam Delivljani pomoći oko Adopesta?” „Sulem nije u sukobu s Brudanijom. Prepušteni smo sami sebi.” „Nažalost.” „I ja tako mislim.” „Imate li naređenja, gospodine?” „Pronađi jednog delivskog privilegovanog i izviđaj se. Potreban si mi. Možda ćemo još ubijati pre nego što se ovo završi.” POGLAVLJE 45

Adamat se probijao kroz gomilu okupljenu na Trgu Lohlin na severnoj strani grada. Jesenji dan bio je predivan, gotovo bez oblačka. Duvao je jak vetar, ali su privilegovani lorda Klermonta magijom razapeli kišobran mira preko čitavog trga zarad njegovog najvećeg pojavljivanja u javnosti posle dolaska u grad. Adamat je procenio da je gotovo pet hiljada ljudi došlo da čuje Klermontov govor - i obećanu objavu dotad najveće i najuticajnije podrške. Govorio je gotovo čitav sat kad je Adamat stigao. Na osnovu pažnje s kojom ga je gomila slušala i čestog klicanja procenio je da govor glavešine Trgovinske kompanije „Brudanija-Gurla” nailazi na dobar prijem. Klermont je stajao na drvenom podijumu podignutom na južnom kraju trga. Adamat je morao da prizna da je ostavljao upečatljiv utisak u skupocenom odelu dok je gestikulirao na pravim mestima i obećavao reformu poreza za nasleđe, izdašnije javne usluge i osnivanje nacionalnog muzeja u palati Horizont. Odustao je od pokušaja da se približi podijumu posle dvadeset minuta napredovanja kroz gužvu i mnogo udaraca u rebra. Povukao se na drugo najbolje mesto - uzdignuti prolaz duž istočne strane trga, uglavnom popunjen dečicom i vlasnicima radnji, koji su zabatalili posao zbog Klermontovog govora. Adamat je s tog mesta imao lep pogled na podijum i, što je još zanimljivije, šator iza njega. Nesumnjivo je služio kao sklonište za Klermontove najuglednije pristalice koje će govoriti posle njega i kao skrovište za novog Klermontovog pristalicu. Zapitao se može li da se prikrade iza šatora i baci pogled unutra, ali je smesta odbacio tu pomisao. Klermont je imao dobro obezbeđenje - brudanijski vojnici su zaprečili sve prilaze ka šatoru. Gledao je kako jedan vojnik strogo kori dečaka koji se približio šatoru, najverovatnije gonjen radoznalošću. Čitav grad je nedeljama govorio o novom Klermontovom uspehu, obezbeđenju podrške poštovane javne ličnosti. Adamat se nije zanimao za sam govor. S površnom pažnjom je čekao veliku objavu i pogledom šarao po gomili. Pokušavao je da stekne utisak o Klermontovim simpatizerima. U prvim redovima su

bile gorljive pristalice. Aplaudirale su svakom prilikom. Nije mogao da proceni da li je ta podrška iskrena ili kupljena. Imućni donatori unajmili su sobe s balkonima u kućama na severnoj strani trga, iza Klermonta. Većina okupljenih su bili radnici svih profesija. Adamat je procenio da Klermont ima priličan broj pristalica, uglavnom običnog sveta, što je situaciju činilo još gorom. To je značilo da gospodarenje sindikatima ne obezbeđuje očekivanu prednost Rikardu u nižim društvenim slojevima. Video je priličan broj poznatih lica. Vladinih službenika. Nekoliko vojnika. Veliki broj plemića nižeg ranga koji su preživeli Tamasove čistke. Nastavio je da šara pogledom po mnoštvu dok mu se pogled nije zaustavio na zanimljivoj osobi. To je bila žena tamne kose i uskog lica, u crnim pantalonama i sakou. Stoički je stajala u gomili. Ignorisala je pokliče slušalaca, s rukama na leđima. Riplasova. Postala je Sopstvenikova zamenica posle evnuhove pogibije od pre nekoliko meseci. Pričalo se da to postavljenje nije za stalno. Još. Adamat nije imao vremena da razmišlja o njenom prisustvu. Klermont je utišao gomilu posle izuzetno dugog aplauza i rekao: „Dame i gospodo, zadovoljstvo mi je - ne, čast mi je - što sam zadobio podršku jednog od najuticajnijih građana i arhitekte nove vlade. Ondrausa, nastojnika Adopesta!” Nekim ljudima se oteo glasni uzdah. Adamat je zinuo od čuda kad je nastojnik Ondraus izašao iz šatora iza Klermonta. Nosio je najbolje odelo i zlatni lanac u džepu na grudima. Prišao je podijumu. Klermont je stao u stranu i podigao nastojnikovu ruku. Ondraus je izvadio naočari iz džepa i nešto što je ličilo na knjigovodstvenu knjigu ispod ruke. Postavio ju je na podijum. Neko vreme je posmatrao gomilu. Adamatov um je kipteo. Šta je Ondraus naumio? Bio je jedan, ne, dva preostala člana Tamasovog saveta. Zar nije znao da će mu Tamas zavrnuti šiju čim dozna za ovo? Adamat je pogledom potražio Riplasovu u gomili, jednu od malobrojnih osoba u Devetki koje su znale da su Ondraus i Sopstvenik jedna te ista ličnost, ali nije uviđao razlog njenog prisustva na trgu.

A on mora postojati. Ondraus je pročistio grlo. Glas mu se zaorio preko trga, pojačan magijom privilegovanih. „Prijatelji i susedi. Danas sam izašao pred vas da bih vam rekao da podržavam lorda Klermonta u kandidaturi za položaj prvog ministra Adra. Siguran sam da svi znate da ne volim da nastupam u javnosti, ali smatram da je ova politička kampanja dovoljno važna da vam pokažem svoje lice i dam glas za lorda Klermonta.” Adamat je bio zaprepašćen. Ondrausova izjava da ne voli da se pojavljuje u javnosti je bila preterano blaga. Njegov lik se nikad nije pojavio ni u jednim novinama, iako je bio jedan od najbogatijih i najuticajnijih žitelja Adra. Većina ljudi je mislila da je povučene prirode, iako je Adamat znao da je bio takav zbog dvostrukog života, gospodara gradskog podzemlja. Ovaj događaj će nesumnjivo privući silnu pažnju na Klermontovu kampanju. Rikard će se razbesneti. „Proučio sam brojeve”, rekao je Ondraus. „Projektovao sam finansijsku budućnost Adra i zaključio da su predložene reforme i zakoni lorda Klermonta najbolji put za ovu zemlju. A verujete mi kad kažem da se dobro razumem u plime i oseke kapitala.” Lord Klermont je sijao od ponosa iza Ondrausa. Podsticao je aplauz visoko podignute glave. Kakvu igru igra? Pitao se Adamat. Da li je Ondraus zaista prešao na drugu stranu u ovoj kampanji? Gomila se uskomešala. Adamat je potražio izvor nespokojstva, ali nije ništa opazio. Glasni aplauz je pozdravio Ondrausove reči. „Dajem vam reč da će, ako lord Klermont bude izabran...” Ondraus je iznenada zaćutao kad se neki čovek bacio na podijum. Nekoliko vojnika je pojurilo napred kad je čovek ustao. Gomila je uzdahnula kad je potegao pištolj. Tri stvari su se istovremeno dogodile: Prvo, pištolj je opalio, kuršum je preleteo preko Ondrausove i Klermontove glave i pogodio zgradu iza podijuma. Drugo, jedan od Klermontovih privilegovanih je skočio napred razigranih prstiju. Magija je isekla napadača na krvave trake. I treće, hitac je odjeknuo negde iznad Adamatove glave.

Lord Klermont je pao kad je počela vriska. Krv je briznula iz njega. Magija je sevnula preko trga i uništila krov zgrade iza Adamata. Primorala ga je da skoči s uzdignute staze da bi izbegao kišu drveta i kamena. Dao se u beg, pogleda uprtog u nebo. Probijao se kroz unezverenu gomilu. Ljudi su se, gotovo odmah, upustili u panični stampedo. Gurali su ga i bacali. Zastao je da bi pomogao starici da ustane. Ponovo je potrčao nasuprot gomili. Svi su urlali. Izbio je haos. Razlegla se pucnjava. Adamat je čuo niz pražnjenja magije. Nije znao da li su ona napad na podijum ili odmazda Klermontovih ljudi. Uspeo je da stigne do mesta na kom je poslednji put video Riplasovu. Probijao se kroz rulju psujući, vičući i laktajući se. Gde je? Da li je pobegla? Na koju stranu je otišla, ako jeste? Verovao je da je Sopstvenik nešto isplanirao. Riplasova je bila ispred njega, ako je pratila glavni tok kretanja rulje. Gurao se napred, dok nije stigao do glavne ulice. Šmugnuo je u najbližu uličicu da bi se izvukao iz haosa. Povratio je dah i krenuo trotoarom, dok nije opazio poznati crni kaput. Prelaženje ulice je bio priličan napor. Uspeo je da je pređe, i trenutak kasnije video Riplasovu kako žuri, mimoilazeći se s mnoštvom. Uhvatio ju je za lakat. Sledećeg trenutka je bio priteran uz izlog radnje, s njenom podlakticom na grlu i nečim oštrim naslonjenim na rebra. Gledala ga je u oči. „Riplasova”, rekao je. „To sam ja, inspektor Adamat.” „Znam ko si, inspektore.” Pustila ga je. Stresao je prašinu sa sakoa. Nastavila je put. Potrčao je za njom da bi je stigao. „Moram da ga vidim”, kazao je. „Njega?” „Njega”, ponovio je. „Pa, u tom slučaju.” Počešala se po bradi. „To će biti teže nego što misliš. Moj gospodar je ovih dana veoma zauzet i...” „Riplasova! Ovo je pitanje nacionalne bezbednosti! Ili bi više voleo da ga posetim na kućnoj adresi?” Zaustavila se i okrenula. „Pazi šta radiš, inspektore.”

„Veoma sam pažljiv. Želeće da zna ono što imam da mu kažem. Dovoljno me poznaješ da znaš da te ne bih lagao.” „Nadam se da nećeš zažaliti zbog ovoga. Pođi sa mnom.” Dva Sopstvenikova snagatora su gotovo dva sata vodila Adamata po gradu. Nisu mu dozvolili da skine povez s očiju dok nije stigao u predvorje Sopstvenikovog štaba. Protrljao je šake kad je odvezan. Skinuo je povez s očiju. Bacio ga je jednom snagatoru. „Ovako nešto se ne radi”, rekao je. „Izvinite, inspektore. To su naređenja Riplasove.” „Moraju li svi da imaju povez preko očiju?” pitao je. „Kako, jame mi, uspevate da išta uradite na ovom mestu?” „Ne moraju svi”, odvratio je snagator. „Ali vi ste inspektor. Budite zahvalni što niste uspavani etrom.” „Zahvalan sam. To mi se prošli put desilo. Moram da se vidim s vašim gospodarom.” Jedan snagator je klimnuo drugom, koji je krenuo hodnikom ogromne zgrade. Adamat je, kao i prilikom pređašnje posete, imao utisak da se ne nalazi u razbojničkom gnezdu kakvo dolikuje gospodaru zločina, već na mestu na kom se obavljaju poslovne transakcije. Mermerni podovi su blistali, sveža farba je krasila omalterisane zidove, a svećnjaci sijali. Knjigovođe su jurcale amotamo, dok su se krupni, žilavi grubijani, muvali po ćoškovima. Spremao se da po treći put pogleda na sat, kad se drugi snagator pojavio, počastivši ga gestom u značenju „dođi brzo”. Krenuo je za njim hodnikom do neobeleženih vrata na desnoj strani. Čovek je otvorio vrata, okrenut leđima i gledajući u stranu. Zatvorio ih je čim je Adamat ušao unutra. Kvalitetno drvo prekrivalo je zidove, kao prilikom Adamatove poslednje posete. Prepoznao je oskudne ukrase. Samo je tepih promenjen - što mu nije promaklo. Paravan je pokrivao sto, ali je stolica za Sopstvenikovog prevodioca bila prazna. Nastojnik Ondraus je iskoračio iza paravana i seo na prevodilačku stolicu. Pokazao je Adamatu da sedne preko puta

njega. „Mislim da bismo mogli da zaobiđemo uobičajenu proceduru, je l’ tako, inspektore?” „Verujem da jeste.” „Dobro je. Tajnovitost je neophodna u ovoj igri, naravno, ali moram da priznam da mi razgovor s nekim ko zna moj identitet donosi olakšanje. Postoji samo troje takvih ljudi otkad je evnuh ubijen.” „Pretpostavljam da Riplasova zna?” „Da. Ona i moj prevodilac su jedini.” U njegovom tonu nije bilo nimalo pretnje, ali je Adamatu bilo jasno da će Ondraus, ako poželi da okonča svoj dvostruki život u podzemlju Adra, morati da ukloni veoma mali broj ljudi. „Nego”, nastavio je Ondraus, „zašto ste hteli da se hitno sastanemo?” „Slušao sam Klermontov govor.” „Bili ste na trgu, stvarno?” Ondraus se nagnuo napred i naslonio se bradom na prste. „I, šta mislite?” „Mislim da je to zanimljiv karijerni izbor, nakon što se proneo glas o Tamasovom povratku.” Ondraus je zakolutao očima. „Mislite da sam glup? Zar ste zato došli? Zanima vas pozadina podrške koju sam pružio pokojnom lordu Klermontu? Moja dobra volja je na izmaku, Adamate. Pogotovo nakon što je moj evnuh ubijen zbog vas.” Bilo je nečeg pritvornog u načinu na koji je Ondraus rekao „pokojni”. Adamat se zamislio. „Rekli ste ’pokojni’? Znači li to da je mrtav?” „Prisustvovali ste ubistvu, zar ne?” „Ne izgledate naročito tužno zbog toga, s obzirom na pruženu podršku.” „Ne izgledam zato što je smaknut po mom naređenju.” Adamat je prasnuo u smeh. „Učinili ste to? Zašto ste traćili vreme na pružanje podrške?” „Veoma ste naivni, dragi moj inspektore. Nisam ga samo podržao. Klermont me imenovao za drugog ministra. Bojim se da nismo stigli do tog dela govora. Moji ljudi su po svoj prilici malo požurili. Najvažnije je da je papirologija gotova i da je ta odluka prilično zvanična.”

„Posle njegovog nestanka naći ćete se u položaju da zauzmete njegovo mesto.” „Pretpostavljam da će se ta vest sutra ujutru naći u novinama.” „I šta će feldmaršal Tamas imati da kaže o tome? Čitao sam da će sutra ujutru biti ovde.” „Naravno da hoće. I mislim da će biti mnogo srećniji kad bude čuo da se Rikard i ja nadmećemo za najviši položaj u državi, umesto Rikarda i Klermonta.” Adamat je zafrktao. „Pretpostavljam da hoće. Ali vi ste povučen čovek. Zašto želite položaj prvog ministra? Zašto baš sada?” „Ukusi se menjaju. Znate kako je. Sopstvenik će imati velike koristi ako postanem prvi ministar. Da i ne govorimo da bi taj položaj mogao da mi se toliko dopadne da Sopstvenik izbledi i nestane.” Nastojnik je slegnuo ramenima. „Ko zna?” Adamat je izvadio knjigu iz džepa na sakou. „Mislim da imate problem.” „O kakvom se problemu radi?” Podigao je knjigu. „Ovo je Priručnik za bogove i svece. Veoma stara knjiga. Napisana je za vreme Zatamnjenja, u vreme nakon Kresimirovog odlaska s našeg sveta. Rečeno mi je da je prepuna praznovernih besmislica, ali mi je nešto privuklo pažnju.” Pročistio je grlo i pročitao: „Lord Bruda, svetac i bog Brudanije, jedinstven je među braćom i sestrama po osobini da nema senku. Rečeno je da je njegova senka njegovo drugo lice: jedinstveno magijsko stanje u kom on obitava ne u jednom već u dva odvojena tela, što ga čini ne jednim, nego dvojicom bogova.” Adamat je zatvorio knjigu. Ondraus se uzvrpoljio. „Kakve to veze ima sa mnom?” „Lord Klermont nema senku.” „Ha! Da li tvrdite da je on bog Bruda?” „Tako je.” „Svestan sam da je ovo neobičan trenutak u našoj istoriji i da je nemoguće moguće, ali mislim da ste ovog puta otišli predaleko u zaključivanju, inspektore.” „Nije u pitanju nikakvo istrčavanje. Bog mi je to rekao.” „Stvarno?” Ondraus je zakolutao očima. „Bog Adom.”

Ondraus nije izgledao ubeđeno. „Zar on nije mrtav? Priča se da ga je Kresimir ubio.” „Uveravam vas da je i te kako živ.” Adamat se nagnuo napred. „Mislim da je mnogo teže ubiti boga.” Ondraus se namrštio. „Klermont je, u tom slučaju, još živ. Poslao sam čoveka u bolnicu da to proveri. Mislim da ćemo uskoro znati.” Neko je pokucao na vrata, pa još jednom jako i jednom tiho. „Uđi”, rekao je Ondraus. Adamat je prepoznao Sopstvenikovog prevodioca, ozbiljnu ženu. Nosila je pribor za šivenje ispod ruke, s bezizražajnim izrazom lica. Zatvorila je vrata za sobom. „Kakve su novosti?” pitao je Ondraus. „Moraš da ideš.” „Šta si rekla?” Nastavila je ne menjajući izraz lica: „Privilegovani je na ulici, s brudanijskim vojnicima. Imaš manje od trideset sekundi.” Ondraus je skočio sa stolice kao da je upola mlađi. „Izlazi odavde, idi!” Žena je pobegla. Ostavila je Adamata s Ondrausom. „Inspektore. Pođite za mnom.” Ondraus je prišao kaminu iza stola i okrenuo kandelabr pola kruga. Podigao je jedan kraj naizgled čvrste kamene grede. Čuo se škljocaj. Drvena ploča pored kamina se otvorila. „Ulazite.” Adamat je sledio njegove instrukcije. Šmugnuo je u niski, ali često korišćeni prolaz. Našli su se u tami kad je Ondraus zatvorio ploču za njima. „Brže!”, naredio je. „Privilegovani će videti da se krećemo. Previše smo oklevali. Naslutiće ko smo. Pazite gde idete.” Adamat se sapleo i zamalo nije pao niz stepenice, uprkos Ondrausovom upozorenju. Silazio je gotovo trideset stepenika. Vazduh je postao hladan, zagušljiv i vlažan. Žurili su, šljapkajući po baricama. Adamat je prepoznao žubor vode, negde ispred njih. Čuo je buku i tresak, a za njima vrisku i pucnjavu. „Brzo!” Ondraus je snažno gurnuo Adamata u leđa. Naterao ga je da pređe stotinu metara u polučučnju. Na dnu kamenog prolaza bio je dva i po centimetra dubok sloj vode. Adamat u tami nije znao gde će se prolaz završiti. „Penjite se”, iznenada je naredio Ondraus.

Adamat je trenutak kasnije zapeo o stepenik. Noge su ga iznele uz novo stepenište, sve dok nije razaznao izvor svetlosti. „Pazite glavu”, rekao je Ondraus. „Šta - jao!”, udario je glavom u dasku. Digao je ruke i podigao vratanca. Našli su se u nekom podrumu koji se osećao na slamu i konjsku balegu. Popeli su se uz drvene stepenice i našli se u štali. „U moju kočiju”, brzo će Ondraus. „Kočijašu!” povikao je. Kočija se, trenutak kasnije, zaustavila pred njima. Ponela ih je ulicama Adopesta i nestala u saobraćaju. Adamat se naslonio na zid kočije. Izdahnuo je s olakšanjem. Srce mu je tutnjalo u ušima. „Skreni ovde!”, povikao je Ondraus. Kočija je skrenula u ulicu na čijem kraju je bilo malo ali dobro održavano dvorište s dvospratnicom od cigle. Dvorište je bilo puno vojnika, a fasada zgrade iskidana magijom. Vatra je lizala uvis sa krova. Tela su iznesena iz zgrade - nešto brudanijskih vojnika, ali uglavnom Sopstvenikovi ljudi. „Imate spremnu kočiju u svako doba?” pitao je Adamat dok su se vozili pored Sopstvenikovog štaba. Uskoro su nestali u saobraćajnoj gužvi. „Imam tri, zapravo”, rekao je Ondraus. Škrgutao je zubima gledajući kuću u plamenu. „Decenije rada su mi upravo propale. Sigurno je uhvatio jednog od mojih poručnika.” „U bankarskoj smo četvrti”, iznenađeno će Adamat. Prepoznao je široku saobraćajnicu u koju su skrenuli. „Naravno da jesmo. Ja - hoću reći nastojnik Ondraus - ovde radim. Nisam mogao biti na prokletoj drugoj strani grada.” Dva puta je udario po krovu. Kočija se zaustavila pored puta. Kočijaš je sišao i otvorio vrata. „Savet se sastaje s feldmaršalom Tamasom sutra u četiri. Budite tamo. Budite spremni da objasnite Tamasu vašu teoriju o Klermontu. I pokušajte da budete ubedljiviji nego što ste bili u razgovoru sa mnom.” Adamat je izašao. Vrata su se zalupila za njim. Okrenuo se, nameran da nešto kaže, ali je kočija već krenula. Malo je sačekao pre nego što je zaustavio kočiju. Imao je osećaj da će Tamas biti spremniji da poveruje u njegovu priču od Ondrausa.

POGLAVLJE 46 Tamasovi vojnici podigli su logor tri kilometra van zidina Adopesta. Posmatrao je grad iznurenim očima. Primetio je odsustvo nekad dominantnih tornjeva Kresimove katedrale. Crni monolit Samurovog zuba uzdizao se nad gradom. Činilo se da se još više nagnuo, posle proletošnjeg zemljotresa. Podsetio je sebe da to pomene na sednici saveta. Trebalo bi da sruše tu kulu pre nego što sama padne. „Ponekad kad smo na pohodu”, rekao je Tamas, „daleko od voljene zemlje, lako zaboravljamo zašto nastavljamo da se borimo.” Pokazao je na grad, podignut na vrhu suze Dopunskog mora. „Povratak kući uvek me podseti zašto se borim.” „Ovo je divan prizor, gospodine”, kazao je Olem. Izgleda da se prilično dobro oporavio zahvaljujući privilegovanima Deliva. Ali Tamas je znao da će proći dosta vremena pre nego što u potpunosti povrati energiju i životnost. „Imate li još neko naređenje za momke?” „Hoću da podignu logor na što većoj površini. Ne želim da iznenadni napad njihovih privilegovanih bude u stanju da zbriše više od jedne brigade.” Olem je prineo durbin oku. „Ne izgleda kao da se spremaju na borbu. Gomila se okuplja na zidinama. Vidim samo nekoliko brudanijskih vojnika.” „To ništa ne znači. Raširite logor i postavite preostale barutne magove na stražarska mesta. Recite im da prosviraju oko kuršumom svakom privilegovanom koji priđe logoru na manje od dva kilometra bez bele zastave. I postroj odred. Idemo u grad.” „Da, gospodine.” Tamas je pola sata kasnije izjahao iz logora i krenuo ka jugozapadnoj kapiji Adopesta. Prateći odred brojao je šezdesetoro ljudi: najbolje pripadnike Olemovog Oka sokolovog, Nilu, Boa i

Gavrila. Nigde nije išao bez barutnih magova za leđima, ali su oni bili korisniji kao straža u logoru. „Jesi li poslao glasnike?” pitao je Olema kad su se približili otvorenim kapijama. Narod ga je gledao s prepunih zidina. Deca su mahala zastavicama. Čuo je njihovo klicanje s dva kilometra razdaljine. „Da, gospodine. Biće spremni za nas.” „Dobro je.” Jahali su ispod lukova. Tamasa je dočekao narod. Izvikivali su njegovo ime na ulicama. Poslao je glasnike članovima saveta. Ova gomila skupljala se od jutros. Lepa dobrodošlica, pomislio je. Prošli su kroz Fabričku četvrt i preko Dopunske reke, sa čijeg mosta je jasno video ruševine Kresimove katedrale - uglavnom raščišćene, izuzev džinovskih kamenova u temelju i jednog dela unutrašnjeg zida. Vest o njegovom povratku se širila. Građani su izlazili na ulice i mahali, ali Tamas nije obraćao veliku pažnju na njih. Posmatrao je krovove zgrada i sokake. Tragao je za brudanijskim privilegovanima ili vojnicima. Nije ih video, izuzev nekolicine na starim zidinama, koji su ga samo motrili u prolazu. „Oleme, ja...” „Gospodine”, prekinuo ga je Olem. Kucnuo ga je po ramenu. Pokazao je u jedan sokak i cimnuo uzde. Povukao se iza Tamasa, s rukom na pištolju. Konj je izašao iz sokaka i prišao Tamasovom. Feldmaršal se obratio jahaču u tamnoplavoj adranskoj uniformi. „Lepo je videti te, sine.” Tanijel je klimnuo u odgovor. Izgledao je izmučeno i umorno. Uniforma mu je bila prljava i izgužvana, ali je uspeo da je iščetka i da izglanca čizme. Tamas je primetio i upadljivo odsustvo uvek prisutne Hrušove puške. Ali njegov sin imao je dva pištolja za pojasom. „Gde si bio?” pitao ga je. „Krio sam se. Je li Gavril stigao do tebe?” „Jeste. On je na začelju kolone.” Tanijel je odahnuo od olakšanja. „Vlora je mrtva.”

„Šta?” Tamas je morao da se uhvati za jabučicu sedla kad ga je obuzela vrtoglavica. „Ne. To ne može biti.” „Jeste. Makar mislim da jeste. Pratili smo privilegovanog i Ka-pel do grada i zapodenuli borbu s Brudanijancima u Visokom Talijenu. Ne znam da li su pojačanja čekala privilegovanog ili samo nismo imali sreće. Pokušali smo da pobegnemo u gradske odvode, kad se zgrada srušila na nas.” „O, jame mi.” Reči su izašle kao šapat. Tamas se zaljuljao u sedlu. Još jedan barutni mag. Još jedan prijatelj. Jame mi, Vlora je bila član porodice. Hteo je da jaukne, ali je ugušio taj poriv i zadržao bezizražajno lice. Klermontovi ljudi su ga posmatrali. Osećao je neprijateljske poglede na sebi i nije mogao - niti je hteo - da pokaže slabost. „Moje unapređenje je bila loša ideja.” Tamas ga je pogledao krajičkom oka. Tanijel je drhtao, oči su mu bile zakrvavljene. „To nije istina. To je... Pogledaj. Pratio si ih sve dovde. Ponosan sam na tebe.” Izgledalo je da mu Tanijel ne veruje. Tamas je morao priznati da je zvučao prilično neubedljivo. Njegov sin je dopustio da Vlora, još dva barutna maga i desetak pripadnika Oka sokolovog poginu! Upao je u klopku i... Ne. Ne, ne, ne. Tamas je osećao kako se bol preobražava u gnev, da mu uglovi usana padaju. Nije to mogao da uradi. Ne sada. Ne Tanijelu. „Jesi li pronašao Ka-pel?”, pitao je. „Klermontov štab je u palati Horizont. Unajmljuje je od grada. Pun je vojnika i privilegovanih. Mislim da sam nazreo njenu auru u Drugom, ali ne mogu da budem siguran zbog velike razdaljine. Sigurno je još živa.” „Ili bi nas Kresimir već sve pobio.” Tanijel ga je čudno pogledao. „Je li rat gotov?” „Jeste. Trenutno se pregovara o miru.” „Imate li Kresimirovo telo?” „Imamo.” Tanijel je klimnuo. „Dobro je. Šta je s Klermontom?” „Biću veoma oprezan. Dolaziš li na sastanak saveta?”

„Da li će Rikard biti tamo?” „Pretpostavljam da hoće.” „U tom slučaju bilo bi bolje da ne dođem.” „Ne možeš pobeći od obaveza drugog ministra”, rekao je Tamas. „Dao si reč.” „Bio sam primoran na to.” Tamas je stisnuo zube. Pokušao je da zauzda bes. „Iskoristio si put za bekstvo koji ti se ukazao u tom času. Moraćeš da održiš reč.” „Ili šta?” Prkos se ogledao u Tanijelovim očima. „Ili te više niko neće poštovati.” Tanijel je skrenuo pogled. „To je sastavni deo igre”, kazao je Tamas. Pokušavao je da ublaži ton. „Sastavni deo života. Misliš li da sam hteo da budem poslušni psić Gvozdenog Kralja kad sam bio tek nešto stariji od tebe? Nisam. Ali radio sam ono što sam morao da bih preživeo. Stigli smo. Popni se na sprat.” Stigli su do zapadnog ulaza u Narodni sud. Samurov zub uzdizao se s druge strane Trga izbora. Tamas je sjahao. Njegovi vojnici stali su kraj vrata. Gavril im je zapovedao. Glavnina je ušla za Tamasom. Prošlo je samo nekoliko meseci od njegovog poslednjeg boravka u ovoj zgradi. Činilo mu se da ga od te posete deli pola života. Nije prepoznao većinu stvari kraj kojih su prolazili. Hodnici su delovali neodređeno strano, kao da prvi put korača njima. Popeli su se na peti sprat i krenuli ka nekadašnjoj Manukovoj kancelariji. Tamas je čuo galamu sa sto koraka razdaljine. Udvostručio je brzinu. Otvorio je vrata i ugledao Ondrausa, koji je sedeo u fotelji u uglu i gnevno posmatrao Rikarda Tamblara preko naočara za čitanje. Sindikalac je bio crven u licu, neuredne brade. Mahao je pesnicom ispod Ondrausovog nosa. Ledi Vinčeslava je stajala iza Rikarda s lepezom u ruci. Pokušavala je da izgleda dostojanstveno. „Prokleti, prljavi izdajniče!” vikao je Rikard. „Nitkove! Zlikovče! Zadaviću te ovim rukama!” Ledi Vinčeslava je uhvatila Rikarda za ruku. Odvukla ga je od Ondrausa. „Šta se ovde događa?” pitao je Tamas.

Ledi Vinčeslava je otvorila usta, ali ju je Rikard preduhitrio. Uperio je prstom u Ondrausa. „Prešao je na drugu stranu! Podržao je Klermonta. Kandidovao se kao Klermontov drugi ministar!” „Siguran sam da za to postoji savršeno razumno objašnjenje”, rekla je ledi Vinčeslava. Rikard joj se obratio: „Ne teraj me da počnem da pričam o tebi, ledi. Tvoji ljudi su napustili vojsku pre kraja rata. Znaš li šta javnost misli o tome? Trebalo bi da delujemo jedinstveno pred narodom!” „Imala sam svako pravo na to.” Vinčeslava se uspravila. „Moji savetnici su smatrali da je feldmaršal Tamas izgubio perspektivu i da nam je nizom propusta... žao mi je, Tamase, nisam htela da budem lična.” Tamas je prišao ogromnom Manukovom stolu i seo. Počastio je sve troje hladnim osmehom. „Ne, ne. Samo nastavite.” „Smatramo da naši gubici...” „Uplašili ste se i povukli se iz borbe!” prekinuo ju je Rikard optužujućim glasom. „Mislio sam da smo zajedno u ovome, dok nisam saznao da je ovaj ludi stari dripac Klermontov pomagač!” „Nije tako, dobro me slušaj!”, povikala je ledi Vinčeslava. „Svi smo imali dobre razloge za ono što smo učinili! Ne mislim...” Soba je eksplodirala od povika. Bilo je mnogo upiranja prstom. Tamas je položio bradu na dlan. Mirno je slušao galamu. U jednom trenutku pokazao je na Olema i pucnuo prstima. Ovaj je potegao pištolj. Pažljivo ga je napunio i uručio Tamasu. Hitac je sve ućutkao. Svi pogledi počivali su na njemu. Članovi saveta ukočili su se u mestu. Tamas je duboko udahnuo barutni dim i spustio pištolj na sto. „Možeš li da dobiješ izbore?” pitao je. Rikard je besno potegao bradu i ushodao se prostorijom. Sumnjičavo je gledao nastojnika. „Odgovori na pitanje”, rekao je Tamas. „Najbolji ljudi u Devetki vode moju kampanju. Kažu mi da je trka tesna. Trudim se da ne zaostanem za Klermontom ni za pedalj. A on sve više podmićuje, preti i ubeđuje kako se bližimo danu izbora. Novac mi je na izmaku. On ga još ima.”

„Nisam to hteo da čujem”, promrmljao je Tamas. Nešto glasnije je rekao: „Šta ti je potrebno za pobedu?” Rikard je pogledao Tanijela, koji je stajao pored balkonskih prozora gledajući na Trg izbora. „Izbori su za nekoliko dana, poslednjeg dana jeseni. Javni nastupi mog zamenika bi pomogli. Tvoja podrška bila bi bezmerno korisna.” „Sutra ujutru imaćeš je u novinama”, kazao je Tamas. Mnogo toga nije voleo kod Rikarda, ali je morao priznati da je darovit poslovni čovek. Adro će postati dragulj Devetke u narednim decenijama ako bude vodio zemlju makar s pedeset posto umešnosti koju je pokazao u vođenju sindikata. „Pretpostavljam da ubistvo Klermonta ne dolazi u obzir?” pitao je blagim tonom. Rikard se ukočio. „Nikako. Previše truda je uloženo u ove izbore. Odredili smo pravila, i moramo da ih se pridržavamo, inače nećemo ništa postići.” „Slažem se”, rekla je ledi Vinčeslava. „Konačno nešto oko čega se slažete.” Tamas je posmatrao pištolj, koji se još pušio. Svet se menjao. Za nekoliko dana neće imati moć kojom je nekad ućutkivao neprijatelje. Moraće da je se liši, dobrovoljno. „Sem toga, Sopstvenik je već to probao”, dodao je Ondraus. „Nije uspeo.” Rikard je tresnuo pesnicom o kauč. „Znao sam da je bio iza toga! Proklet da je!” „Gde je evnuh, kad smo već kod toga?”, pitao je Tamas. „I Prajm Lektor?” „Evnuh je mrtav”, šturo će Ondraus. „Sopstvenik još nije imenovao njegovog zamenika u savetu.” „I neće. Prekasno je za zamene. Savet će ionako biti raspušten posle izbora. „Kao što smo se svi složili na samom početku.” Tamas je podigao ruku da bi predupredio negodovanje. „Šta je s Prajmom?” „Prajm je pobegao”, rekao je neko. Tamas se okrenuo i ugledao Adamata na dovratku. Porumenelog i zadihanog od trčanja uz stepenice. „Žao mi je što sam zakasnio”, rekao je, i zatvorio vrata za sobom. „Pozvan si?”, pitao je Tamas. „Ja sam ga pozvao”, kazao je Rikard.

Tamas je obrisao čelo maramicom. „Hvala Adomu što si to uradio. Glas razuma je neophodan ovom savetu.” „Bojim se da imam veoma malo da ponudim na tom planu”, rekao je Adamat. „Oleme, stani na vrata. Nastavi, inspektore.” „Čekaj!” kazao je Rikard, pokazujući na Ondrausa. „On više nije jedan od nas. Ne bi trebalo da čuje išta od ovoga.” Adamat se naslonio na svoj štap i pogledao sve prisutne. „On već zna.” „Uh!” Tamas je klimnuo. „Inspektore.” „Prajm Lektor je pobegao iz zemlje. Možda i iz Devetke. Njegov pomoćnik tvrdi da je Prajm mrmljao nešto o najgorem koje dolazi, pre nego što je otišao, i da se iskrao usred noći.” Tamas je nakrivio glavu. „Šta je, jame ti, imao na umu? Svrstao se uz nas kad nam je Kresimir zakucao na vrata. Šta je moglo da ga toliko uplaši?” „Mislila sam da je on bio neka vrsta drevnog privilegovanog”, rekla je ledi Vinčeslava. „Je li to bila prevara? Je li on naposletku bio samo dokoni profesor?” „Verujte mi, ledi, kad vam kažem da nije bio prevarant”, rekao je Adamat. „Mislim da je Prajm pobegao zato što je otkrio šta se zaista događa.” „ A šta se zaista događa, moliću lepo?”, pitao je Rikard. „Lord Klermont je dvolični bog Brudanije. Bruda lično.” U sobi je zavladao tajac. Tamas je položio bradu na dlan. Razmišljao je o implikacijama ovog otkrića. „Sigurna sam da ne mislite ozbiljno”, kazala je ledi Vinčeslava. Tamas je rekao: „Već smo sreli dva boga. Zašto ih ne bi bilo više u ovom ludilu? Klermont već neko vreme manipuliše događajima iz pozadine. To ima smisla.” Nije hteo da veruje u reči koje je izgovorio. Još jedan bog, ovde u Adopestu, igra se sa smrtnicima kao da su figure na tabli? Krv mu je proključala od te misli. „Kakve dokaze imaš za tu tvrdnju?” „Radije bih nasamo govorio s tobom o tome, feldmaršale”, rekao je Adamat.

Rikard je ustao. „Ma hajde. Svi smo na istoj strani! Šta bi moglo...” Rikard se ućutao usred rečenice kad je neko pokucao na vrata. „Šta je bilo?”, povikao je. Olem je provirio u sobu. Obratio se Tamasu. „Gospodine”, rekao je. „Neko hoće da vas vidi.” „Ko je to?”, brecnuo se Tamas. „Lord Klermont, gospodine.” Adamata je najedanput obuzela nagla i moćna želja da se sakrije ispod sofe. Pogledao je Tamasa, koji je sačuvao kameni izraz lica. „Šta želi?” pitao je Tamas. „Želi da se obrati savetu.” Tamas je podigao prst ka telohranitelju, koji mu je prišao i nagnuo se prema Tamasu. Feldmaršal mu je šapnuo nešto u uvo. Olem je klimnuo i dodirnuo dršku pištolja pre nego što se vratio u hodnik. „To nije dobra ideja”, rekao je Adamat gotovo instinktivno. Bacio je pogled na Ondrausa, kog Klermontovi ljudi juče zamalo nisu ubili. Starac je ukočeno stajao, stiskajući naslone za ruke stolice. Gledao je vrata kao što zec gleda sokola koji kruži nebesima. Adamat se setio Ondrausove sumnje da je jedan od njegovih poručnika uhvaćen. Zapitao se da li je i njegov identitet provaljen. Klermont će u tom slučaju tražiti njegovu glavu. Tamas nije odgovorio Adamatu, već je rekao: „Primičemo našeg gosta mirno i učtivo. Je li to jasno, Tanijele?” Adamat je pogledao feldmaršalovog sina. Gotovo da je zaboravio na njegovo prisustvo. Bio je šokiran onim što je video. Obe šake kapetana Dva Hica bile su stisnute u pesnice. Naginjao se napred na nožnim prstima kao pas koji zateže povodac. U njegovim očima je bilo gladi i gneva. Adamat je pogledao feldmaršala da bi se uverio da će držati sina pod kontrolom, samo da bi video istu glad i gnev u njegovim očima. Bila je dobro skrivena. Ostatak saveta kao da je nije bio svestan, ali je Adamatu bila jasna kao dan. Bacio je pogled na sofu. Pitao se može li da se sakrije iza nje, a zatim je pogledao u zidove. Tragao je za vratima plakara, za nekim - bilo kojim - skrovištem.

Bilo je prekasno. Vrata su se otvorila. Tamasov telohranitelj je ušao u sobu. „Lord Klermont”, najavio je. Klermont je ušao trenutak kasnije. Predao je šešir i štap Olemu. „Gospodo, ledi”, izgovorio je Klermont s iritantnim osmehom. „Hvala vam što ste pristali da me primite bez najave. Zadovoljstvo mi je. Olem je nediplomatski bacio Klermontov šešir i štap na sofu. „... zadovoljstvo mi je što vas sve vidim. Ondrause, prijatelju moj! Da li ćemo se videti na ručku?” „Hoćemo”, procedio je Ondraus. Nemoj da izgledaš kao krivac, pomislio je Adamat. Besno je posmatrao Ondrausa. Stari nastojnik se, na njegovo zadovoljstvo, promeškoljio u fotelji i ponovio ono što je rekao s više samopouzdanja. „Sjajno! Ledi Vinčeslava, čast mi je! Moramo razgovarati o raspoređivanju vaših trupa u Gurli, pošto je ovaj grozni rat završen. Vaši vojnici su krajnje neophodni Trgovačkoj kompaniji. I, Rikarde, moj poštovani protivkandidate!” Klermont se savio u struku. Uspeo je da izvede naklon koji je bio otmen i naizgled lišen ironije. Pogledom je prešao preko Tanijela Dva Hica. Adamatu se učinilo da je u njemu opazio tračak oklevanja. Klermont je prišao stolu i pružio ruku Tamasu. „Feldmaršale. Ja sam vaš najveći poštovalac. Toliko mi je drago što ste se vratili s katastrofalne ekspedicije po Kezu i okončali ovaj rat jednom zauvek. Svima je laknulo zbog toga.” „Lorde Brudo”, rekao je Tamas i na trenutak stisnuo Klermontovu ruku. Klermontov osmeh se blago proširio. Adamat je mogao da se zakune da mu je pogled zasijao. „Pustite me da pogodim”, kazao je. „Adamat je to otkrio. Rekao sam lordu Vetasu da je dobri inspektor dvostruko pametniji nego što on misli.” Okrenuo se Adamatu i skinuo nepostojeći šešir s glave. „Svaka čast, inspektore. Šta me je odalo? Ne! Čekajte. Nemojte da mi kažete. Mnogo je misterioznije ako ostane neizrečeno.” Adamat je stiskao zube. Biće bolje da ćuti. Sav strah i zebnja su nestali. Ustupili su mesto gnevu. Klermont ga je pomenom

Vetasovog imena podsetio na užase koje je pretrpela njegova porodica. Smiri se, govorio je sebi. Klermont je nastojao da ih izbaci iz ravnoteže. I uspevao je u tome. Ledi Vinčeslava se uznemirila, Tanijel Dva Hica bio je spreman da ubije, Ondraus je bio snužden, a Rikard kao da nije znao da li da beži ili da se bori. Samo je Tamas izgledao staloženo, i to jedva. Ako su Klermontove oči zasijale od veselosti, Tamasove su sijale kao da zamišlja kako da umori Klermonta na što laganiji i bolniji način. „A sada bismo”, Klermont je glasno pljesnuo rukama, nateravši Rikarda da zamalo iskoči iz cipela, „mogli da porazgovaramo o poslu.” Prešao je preko sobe, seo u fotelju preko puta Tamasovog stola i na trenutak osmotrio Tanijela. „Ja sam poslednji bog u Devetki. Kresimir je sputan, a Adom mrtav. Dajem vam reč da niko od moje braće i sestara neće učestvovati u ovom sukobu. „Pretpostavljam da svi mislite kako ću vas zasuti gomilom ispraznih pretnji. Znajte da me takva pomisao vređa. Ja sam., za razliku od starijeg brata, savremeni bog. Shvatam da mnogo toga ne može biti nametnuto. Mogu da vas sve pobijem i porobim Devetku, ali to ne bi bilo pošteno. Za nekoliko godina došlo bi do pobune, a moćni privilegovani bi ustali protiv mene. I, iskreno, nisam stvoren za tako nešto. Ne volim sukobe. Da je ovde, Adom bi vam rekao da je to istina.” „Njegovo odsustvo vam odgovara”, kazao je Tamas. „Tužno je što ste to rekli”, strogo ga je ukorio Klermont. „Adom mi je uvek bio prilično drag. Samo me je on ozbiljno shvatao. Umirao sam za njegovom hranom.” Razvukao je reč „umirati” i dramatično nakrenuo glavu. „Šta želite da kažete?” pitao je Tamas. „Znate, neki od nas neće živeti eonima.” Klermont se žustro osmehnuo. „Jame mi, imate duha. To mi se sviđa kod vas. U Kresimirovo vreme postojao je general koji se zvao - prokletstvo, zaboravio sam mu ime. Kako bilo, bio je smrtnik, nije bio ni obdaren. Samo je on smeo da se usprotivi Kresimiru kad bi ovaj pomislio da radi nešto glupo. Govorio je da ima muda velika kao Saut Pajk. Podsećate me na njega.” Klermont je izgledao

zamišljeno. „Kresimir ga je na kraju odrao živog. Glupo traćenje, ako mene pitate. Nego, gde sam ono stao?” „Šta ste hteli da kažete”, rekao je Tamas. „ A, šta sam hteo da kažem! Ja sam savremeni bog, kao što sam rekao, i igram pošteno. Imate moju reč da je ovaj rat gotov. Štaviše, ovde sam samo zbog izbora. Sutra ujutru povući ću svoje trupe iz Adopesta. To će biti gest dobre volje. Izbori će se obaviti po planu za tri dana. Neću ih nameštati. Usmeriću ovu zemlju ka eri prosperiteta kakvu Devetka nije videla, ako budem izabran za prvog ministra Adra.” „ A ako izgubite?” Adamat je pronašao glas i odlučio da ga isproba. Jedva primetno je drhtao. „Ako izgubim, dobri inspektore, vratiću se u Brudaniju, mojoj Trgovačkoj kompaniji, i nastaviti da radim na boljitku čovečanstva s moje tamošnje pozicije moći. Više vam neću dosađivati.” „Zašto bismo vam verovali?” pitao je Adamat. Klermont se okrenuo prema njemu s nevino podignutim obrvama. „Zato što nemate drugog izbora. I zato što sam vam upravo dao reč. Božja reč je uzvišena zakletva.” „Vi ste sve ovo organizovali.” Bes je narastao u Adamatu. Osećao ga je kao moćni pritisak u grudima. „Kresimirov povratak. Keško-adranski rat. Od početka ste umešali prste u sve to. Video sam Vetasove beleške. Ne poričite to.” „Zašto bih poricao? Naravno da sam bio umešan u sve to. Ali niste pošteni. Džulin, to zabludelo dete, i keški kabal urotili su se da vrate Kresimira. Mislite da sam želeo da moj stariji brat dođe ovamo i počne da zabada nos u sve živo? Sve bi nas vratio u bronzano doba! Nije bilo tako, morao sam da se umešam da bih smanjio štetu koju je izazvao. Bojim se da su ljudi koje sam usput iskoristio, uključujući i vašu porodicu, bili samo nesrećna kolateralna šteta u ratu u kom ste se, ne znajući, borili.” „Nemojte da svodite moju porodicu na ’kolateralnu štetu’”, progunđao je Adamat kroza zube. Toliko jako je stiskao dršku štapa da je mislio da će se slomiti. Klermont ničim nije pokazao da je svestan njegovog besa.

„Napali ste moje trupe”, kazao je Tamas s bradom naslonjenom na dlan. „Na prevaru ste me naveli da prekršim primirje i uzeli ste nešto što vam ne pripada.” „Ah! To je bio... nesrećni splet okolnosti”, rekao je Klermont. „Učinio sam ono što sam smatrao neophodnim. Špijuni su mi dojavili za urođenicu koja je sputala Kresimira - čudesan podvig, uzgred budi rečeno - i nisam znao šta da mislim. Sav trud bi mi propao ako bi se njene čini ma i načas pokolebale. Smatrao sam da je neophodno da nešto preduzmem. Zarobio sam je. Uveravam vas da je to naređenje izdato dok nisam znao da ste dogovorili primirje s Ipilom.” „Neprestano koristite reč ’nesrećno’”, iznenada se oglasio Tanijel. Sve glave u sobi okrenule su se u njegovom pravcu. „Ona zaudara na neiskreno dodvoravanje.” „Ja sam poslovan čovek, momče. Neiskreno dodvoravanje je moja alatka. Pitajte Rikarda.” „Zašto ste došli ovamo?” pitao je Adamat. „Sledeća nedelja je mogla da prođe i bez ove vaše posete savetu. Događaji bi se odvijali na isti način.” „Hteo sam da budem siguran da ovaj savet zna ko sam i šta sam. Hteo sam da izbegnem nepotrebne sukobe, poput onih koji su se desili sa Sopstvenikovim ljudima. Takve postupke ne savetujem. nikome, kao ni vaš napad na mene golim rukama, gospodine Dva Hica.” Klermont se zagledao u Tanijela, koji je bio spreman na skok. „Uspelo je s Kresimirom”, procedio je Tanijel. „Šta mislite kako sam dobio njegovu krv za Ka-pel?” Klermont je prebledeo. „Više bih voleo da mi to ostane nepoznato. Predlažem trampu. Devojku u zamenu za Kresimirovo telo.” „Dogovoreno”, rekao je Tanijel. Tamas je ustao i ošinuo sina pogledom. „Zbog čega mislite da ga imamo?” Klermont ga je hladno odmerio. „Budite ozbiljniji.” „Ka-pel mora biti vraćena nepovređena”, kazao je Tanijel. „Dosta je bilo, Tanijele”, prodrao se Tamas.

„Ne nudim vam tu devojku”, rekao je Klermont. „Ona mi je potrebna. Daću vam drugu.” „Koga?”, Tamasovo čelo se nabralo. „Vloru.” „Još je živa?”, pitao je Tanijel. „Tišina!” zaurlao je Tamas. „Tanijele, pričekaj napolju. To je naređenje!” Adamat je na trenutak pomislio da će se Tanijel usprotiviti ocu, ali je mladić izašao u hodnik nakon što je gnevno odmerio Klermonta. „To nije poštena trampa”, rekao je Tamas kad je njegov sin izašao. „Vaši barutni magovi ubili su puno mojih privilegovanih. Činjenica da je Vlora još živa jasno svedoči o mojoj velikodušnosti.” „A činjenica da nisam dozvolio Tanijelu da te pošteno izbubeca svedoči o mojoj.” Klermont je prevrnuo očima. „Ne bi trebalo da posežete za pretnjama, feldmaršale. Nismo deca.” Tamas je dobovao prstima po stolu, gledajući Klermonta. „Trampa će biti uslovljena povratkom Vlore i Ka-pel i povlačenjem svih ljudi koje imate u Adopestu.” „Ne možete pristati na takvu razmenu”, negodovala je Vinčeslava. „Ne znamo šta želi da uradi s Kresimirovim telom.” „Ubio bih devojku da sam hteo da ga oslobodim”, rekao je Klermont. „Pozovite gospodina Dva Hica. On će vam reći.” Odmahnuo je glavom. „Već sam obećao da ću povući svoje ljude, ali ne mogu da vam predam urođenicu. Samo ona obuzdava Kresimira. Želim da je imam na oku. Vratiću vam je kad Kresimir bude sahranjen u najdubljem okeanskom rovu, u kom će ga težina debelog mora sprečiti da ustane. Dajem vam reč da će tako biti.” Tišina je zavladala u sobi. Trajala je nekoliko minuta. Tamas je razmišljao o predlogu. Adamat se pitao zašto Ondraus i Rikard nisu negodovali. Ovo je ludilo! Tamas ne bi smeo da prepusti Kresimirovo telo ako je u njegovom posedu. „Ledi Vinčeslava ima pravo”, tiho će Adamat. Tamas ga je pogledao i uzdahnuo. „Slažem se. Ne mogu da prihvatim tu trampu, Klermonte.”