Eric van Lustbader -Kaiso

- Porodica - reče on posle izvesnog vremena - porodica je
opasna.

- Ne, ne. Grešite. Porodica je jedina uteha u trenucima
tragedije.

- Ali ne ako tragedija uništi ono porodice što ste imali.
- Svu ljubav koja vam nedostaje.
Povređen.
- Ustajemo u zoru. Spavajte - reče on.
Posmatrala ga je, uplašena da se okrene.
- Kako očekujete od mene da sada spavam?
Kako izgleda videti ubijanje majke, oca, sestre? - pitala
se. Sama pomisao bila je nezamisliva. Da je bila glumica,
možda, možda bi zaplakala gorkim suzama, zamislila tela
razbacana ispred sebe, krv na sve strane, ne bi prestajala
da plače dok režiser ne bi viknuo:
- Stop! I dok kamere ne bi prestale da zuje. Tek tada. Ali
u stvarnom životu? Ne, nikada.
- Dođite - reče on glasom koji je preleteo preko nje kao
ptica preko gudure.
Bio joj je potreban tren da shvati da on pruža ruke
prema njoj.
Htela je da se nasmeje, da mu pljune u lice, ali osećala je
brijač, topao u sebi - i bilo je tu još nečeg, misteriozna
emocija, neuhvatljiva kao izmaglica, koja joj je držala usne
zapečaćene.
Ipak, iznenadilo ju je što se skupila u njegovom naručju,
meko kao dete; zaprepašćena da se u tom zagrljaju osećala
zaštićenijom nego ikada ranije.
Šta se događalo sa njom? Nije znala odgovor. Da li je
nekako uspeo da je očara nekim svojim magičnim
napitkom? Razmišljala je da li je nešto pojela ili popila. Da li
joj je nešto podmetnuo? Preplašena nije mogla da kaže.
- Te povrede su kao njegov potpis.
S vrhovima njegovih prstiju na modricama nije mogla da
govori; njen um je bio prazan sem topline koja je izbijala iz
njega, ulazila u nju tamo gde je bila najosetljivija.

Njegova glava se nagnu i njegove usne se otvoriše nad
tim modricama i ona oseti njegov jezik, pritisak a onda
ništa, kao da su i uspomene koje su se zadržavale na tim
bolnim mestima nestale.

Zadrhtala je kad je osetila njegove usne na svom vratu,
na nežnom mestu gde je meko pulsirala njena karotidna
arterija. On učini nešto jezikom što posla talase želje kroz
nju. Osetila je kako joj se bradavice učvršćuju i ona se
ovlaži između butina. Tada posegnu dole. Brijač je bio
ovlažen i izađe bez teškoće s kojom ga je ubacila. Ležao joj
je na dlanu, pun obećanja smrti, topao kao da je živ.

Margarita zatvori tanke prste oko njega i njene usne se
otvoriše da bi meko jeknula. Koristila je kažiprst da bi
otvorila brijač i sada je bila spremna.

Njegov jezik kliznu između njenih dojki, tu gde je bila
osetljiva. On zna, mislila je.

Sečivo se kretalo kao po sopstvenoj volji, životinja
gladna da oseti krv, da preseče meso.

Ubij ga sada, reče glas u njenim mislima. To želiš. To
ćete spasti iz zamke.

Ona zatvori oči i jeknuvši od napora pruži ruku između
njih. Ivica brijača ga pogodi, ali umesto da ga zaseče, čelik
kliznu niz kožu njegovog donjeg trbuha.

Mogla je da vidi kako se ceri, a zubi su mu bili veliki i
beli u polumraku dok je jednom svojom rukom držao njenu,
a drugom zatvarao brijač.

Margarita uzdahnu dok joj je otvarao prste. Bili su
neposečeni.

- Dodirnite oštricu - reče on. - Nije naoštrena. Onaj koji
ja koristim sklonjen je. Osmeh se proširi. - Morao sam da
osetim kako me posmatrate, kako vaše oči prate trag
brijača dok sam se brijao. Znam šta je želja, Margarita, i
mogao sam da je osetim kod vas. želeli ste moj brijač… i ja
sam vam ga dao.

- Ne - reče ona tiho i pade na čaršave između njih - ništa
mi niste dali.

Gorak ukus žuči bio joj je u ustima. Mislila je da će
povratiti.

- Baš naprotiv - rekao je uzevši je ponovo u naručje - dao
sam vam ono što je najvažnije: ukus osvete. Njegov jezik
opet dotače njenu kožu. - Pitam se, Margarita, da li je to
tako slatko kao što ste zamišljali?

Odbijala je da mu odgovori, a umesto toga je samo
gutala da bi istisnula iz usta grozan ukus. I ponovo je
pomislila: on zna.

- Odgovorite mi! - glas mu je bio iznenada tako grub da
se trgla.

- Da - rekla je.
- Sumnjao sam - kazao je s čudnim zadovoljstvom koje joj
nije promaklo. - Ubili biste me, imate to u sebi.
Mogla je da oseti njegov dah, miris karanfilića, da čuje
udaranje njegovog srca.
- Ne moram to da slušam.
- I šta sam vam još dao, Margarita? Treba li da vam
kažem? Vi sada znate da imate snage… da učinite bilo šta.
Dotakao je njene bradavice, zapalio ih. - Sada vidite da vas
bolje poznajem nego što vi poznajete sebe.
Ležeći tamo, mirno, nemoćni brijač zabijao joj se u
butinu, pokušala je da oseti odvratnost prema njemu, ali
nije mogla. Vrtelo joj se u glavi od želje koju nije mogla da
imenuje, od žudnje koju nije htela da prizna.
Polako, kao da joj je telo težilo hiljadu funti, ona se
okrete, dalje od njega, u tamu.
Iza prozora, su prolazila kola, zvrndajući kao insekti.

***
Kuća. Nekada je imala svu udobnost koju je tražio. Nikolina
kuća bila je van Tokija. Bila je tipično japanske građe spolja
i iznutra kad ju je otkupio iz ostavštine svoje pokojne tetke
Itami, ali Justina ju je postepeno unutra promenila,
namestivši pločice, tapete. Nameštaj je naručila iz Amerike,

Italije i Francuske sve dok on najzad nije mogao da
prepozna mesto u koje je svojevremeno bio zaljubljen.

Grede od kamforovog drveta spolja i vrt koji ju je
okružavao bili su pošteđeni njene ruke za sada, ali u
poslednje vreme je govorila da bi htela da od japanskog
vrta napravi engleski. Pošto joj nije dozvoljeno ono što je, u
stvari, želela - da se vrati svojoj kući u Americi - Nikola joj
je teško odbijao neke druge stvari samo sa željom da bi se
osećala ovde više kod kuće.

Ne samo da je te promene nisu zadovoljile i smirile njen
nemir, već, shvatio je sada dok je zaokretao prema kući u
opasnoj krivini, učinile su da se on oseća neugodno na
jednom mestu na kome se do sada osećao najbolje. Čak ni
građevina koja se dizala dalje niz drum nije ugušila njegovu
ljubav prema staroj kući. Vozio je sada sporije. Dobro je bilo
što je to uradio jer se odjednom pojavio ogroman buldožer
pa je Nikola morao brzo da skrene u stranu da bi monstrum
od vozila prošao.

Justina ga je čekala. Video ju je kad je krenuo grubom
kamenom stazom od parkinga. Njene šarene oči bile su
zelene, kakve su bile kad je bila neraspoložena ili pod
stresom, a crvene flekice su plesale u njenom levom oku…

- Seiko je zvala - rekla je pre nego što je ima prilike da je
poljubi u znak pozdrava. - Zar si bio suviše zaposlen da bi
mi sam telefonirao?

Okrenula se na peti, ušla u kuću a on je krenuo za njom
do kuhinje.

- Bio sam suviše uznemiren - rekao je. - Morao sam da
vežbam da bih se smirio.

Prošao je pored nje i počeo je da priprema zeleni čaj.
- Bože, postao si kao svi tvoji japanski prijatelji. Kad bi
razgovor pomogao, ti odlaziš i kuvaš svoj odvratni zeleni
čaj.
- Volim da razgovaram s tobom - reče on dok je
odmeravao fino iseckane listove, uzimao trščanu metlicu.
- Zašto si tražio od Seiko da me zove?
- Nisam. Ona je to smatrala svojom dužnošću.

- Pa, pogrešila je.
Voda je ključala u keramičkom sudu. Podigao ga je i
sipao vodu u šolju.
- Kako ne možeš da shvatiš? Ovde se najviše ceni
efikasnost…
- Prokletstvo! - Justinina ruka polete prema šolji. Ona
udari o zid i razbi se na komade. - Umorna sam od toga da
slušam šta je važno Japancima! Nije obraćala pažnju na
crveni trag koji je vrela voda ostavila na njenom članku
opekavši je. - Šta je sa tim šta je važno ovoj Amerikanki?
Zašto se uvek govori o tome kako ja moram da se
prilagodim njihovom načinu obavljanja stvari?
- Ti si u njihovoj zemlji i ti…
- Ali ja ne želim da budem ovde! - suze su joj lile niz
obraze. - Ne mogu više da izdržim da budem uljez, da ne
osećam ništa prema njima sem neprijatelzstva. To mi ledi
srž u kostima, Nik! Ne mogu da zapamtim ni najsitniji
običaj, ritual, protokol, formalnost ili ljubaznost. Dosta mi
je da me guraju s puta po ulicama, da me guraju kad
pokušam da koristim javnu perionicu, da me guraju
laktovima u podzemnoj železnici. Kako ljudi koji su toliko
učtivi u svojim kućama mogu da budu tako grubi na javnom
mestu meni je neshvatljivo.
- Rekao sam ti, Justina, ako prostor ne pripada nikome,
kao što je to na javnim mestima, Japanac oseća da nema
potrebe za učtivošću.
Justina je drhtala i jecala.
- Ti ljudi su ludi, Nik! - okrenula se prema njemu. -
Ostaću sama s tim ludacima, pa bar da sam to čula od tebe.
- Žao mi je - reče on, ali je ona ćutala. - Justina, Seiko je
samo obavljala svoju dužnost.
- Onda je suviše efikasna.
- Kako možeš da budeš ljuta na nekoga što je efikasan?
Pogledao ju je pažljivo i onda odjednom postade svestan
kako je kuća postala čudna. Bila je to soba koja bi vam se
dopala u prodavnici nameštaja, ali ne na svetlosti dana. -
Ne radi se o tome što te Seiko pozvala, je li?

Ona se okrenula, držeći šake na tezgi, mišice su joj bile
kao poluge. Njena duga kosa bila je neuredna, njeno telo
gotovo bolno mršavo.

- Ne - reče ona prigušenim glasom - ali reč je o Seiko.
Video je iapetost u njenim ramenima, u načinu na koji je
stajala širom rastavljenih nogu. Nesvesno ona je zauzela
stav uličnog borca koji traži sukob.
Nikola htede nešto da kaže, a onda pomisli da bolje to ne
uradi, osetivši da bi ona sve što bi on sada rekao iskoristila
kao dalju provokaciju.
Justina se okrete, lice joj je bilo tamno od besa koji je
dugo krila.
- Vodiš li ljubav sa Seiko?
- O čemu govoriš?
- Reci mi istinu, prokletstvo! Sve će biti bolje od sumnje.
Koraknuo je prema njoj.
- Justina, Seiko je moja pomoćnica, gotovo.
- Da li je to prava istina? Bilo bi bolje da pogledaš u
svoju dušu pre nego što odgovoriš.
- Zašto bi sumnjala? Njeno tužno lice visilo je ispred
njega i srce mu se slomilo. - Justina…
- Provodiš suviše vremena sa njom.
- To je neophodno.
Ramena su joj drhtala.
- Vodio si je u Sajgon…
- Ona poznaje Vijetnam bolje od mene i Nangija. Ne bih
mogao da obavim posao u Sajgonu bez nje. Prišao joj je i
zagrlio.
- O, Hriste, Nik, žao mi je, ne znam…
Na njegov dodir sve napetosti nestade i toplina polete od
nje k njemu. Njegove usne se spustiše na njene i njena usta
su već bila otvorena, njegov jezik gladno se obavijao oko
njegovog. Njena vrelina ga omami, zagrejavši mu telo sve
do kostiju, koje je čini se ohladilo pod gorčinom njenih
optužbi.
Nije bilo pošteno s njene strane da sumnja u njega, znao
je to, čak iako je on osećao da nije pošteno od njega što je

drži utamničenu ovde u zemlji koju je prezirala i koju
nikada neće razumeti.

Otkopčao je košulju, držao je njene dojke u rukama dok
su joj bradavice postajale tople i tvrde. Njena usta se nisu
odvajala od njegovih. On gurnu ruku niže niz njeno telo,
otkopčavši kaubojski kaiš, gurnuvši farmerke niz bokove.

Bio je tako nabrekao da se gurao žurno uz nju, ali ona ga
odgurnu s iznenađujućom snagom, pade na kolena pred
njim. Svlačila ga je znalački.

- Justina…
Uhvatila ga je za donji deo penisa, a njene usne
obuhvatiše vrh. Pokušao je da je ukloni, ali se ona oduprla.
Nije želeo sada to, nije želeo da je vidi potčinjenu, tako
preplašenu da će ga izgubiti da je bila spremna da uradi
bilo šta samo da ga zadrži za sebe. Želeo je samo da se
izgubi u njoj, da zaboravi na sve ostalo, da u njihovom
intimnom preplitanju odbaci njene sumnje u njihov dalji
zajednički život. Ali na kraju njen jezik i usne slomiše
njegov otpor i on zabi prste u njenu gustu kosu, osećajući
kako joj se glava pomiče napred-nazad.
Najzad je smogao snage da je odvoji od sebe. Podigao ju
je kao da je dete i njene noge se obaviše oko njega. Mogao
je da oseti poseban miris njenih usta dok su se spuštala na
njegova. Bila je otvorena, čekala ga je i duboko jeknuvši
natače se na njega do kraja. Bila je tako raspomamljena da
on nije imao drugog izbora nego da njoj prepusti kontrolu
njihovih pokreta. Samo to je mogao da učini da bi je pratio.
Osećao je kako joj se trbuh talasa dok su mu bradavice
šarale napred-nazad po grudima. Osećao je treperenje
njenih mišića s unutrašnje strane butina i vibracije njenog
ječanja u svojim ustima.
Nije bilo ritma, samo grčenja, životinjskog odgovora na
traganje za zadovoljstvom i svakako bola kad ga je duboko
ujela i raskrvarila. Posle toga njeno telo poče da se grči od
prepona. Grčevi su se spiralno penjali njenim telom dok nije
počela da se trese i podrhtava kao da je zahvaćena opakom
bolešću. Kriknula je i suze joj se pojaviše u uglovima čvrsto

stisnutih očiju. Gusti oblak njene vlažne kose gušio ga je
dok je osećao kako se trlja uz njega i drhti sve više u nizu
orgazama koji su sada njega izludeli. Osetio je njene prste
na testisima kako se žurno pokreću dok ona nevezano
šapuće u njegovo uvo i on pade na pod s njom još čvrsto u
naručju.

Jecala je nekontrolisano, on joj poljubi usne, obraze, oči,
čelo i slepoočnice.

- Justina, Justina, čim se vratim iz Venecije, obećavam ti
da ćemo otići u Njujork.

Ona nije dugo govorila ništa, lice joj je bilo zagnjureno u
njegovo rame, njene usne poluotvorene dok je osećala ukus
njegovog znoja i krvi. Kad ga je najzad pogledala u lice,
njemu se smuči kad je video njen očaj.

- Molim te, nemoj da ideš, Nik.
- Ja… Justina, ja nemam drugog izbora.
- Preklinjem te, ostani sa mnom samo nekoliko dana.
Uzmi slobodne dane, od… svega. Otići ćemo na selo, u
Naru, koju toliko voliš.
- To zvuči divno, ali ovaj put nisam ja smislio. Ja ne
mogu…
- Samo mi reci šta je toliko važno u Veneciji i kunem ti se
da ću razumeti.
- Starom prijatelju mog oca potrebna je pomoć.
- Ko je on?
- Nisam siguran.
- Hoćeš da kažeš da ga ne znaš?
- Justina, dao sam reč svom ocu pre nego što je umro. To
mi je dužnost.
Odmahnula je glavom, a suze su joj opet krenule niz
obraze.
- Sada smo došli do toga. Tvoja dužnost. Ti prema meni
nemaš dužnosti?
- Molim te, pokušaj da razumeš.
- Sam Bog zna da sam pokušavala, ali japansko
shvatanje giri-a, dužnosti, ja svakako ne mogu da razumem.
I znaš šta? Sada mi je jasno da više i ne želim da pokušam -

uznemireno je ustala, buljila u njega. - Najpre je bio tvoj
posao, onda tvoje prijateljstvo s Nangijem, onda tvoja
putovanja u Sajgon sa Seiko. A sada ovo: dužnost prema
ocu koji je mrtav godinama i zbog čega treba da pomogneš
nekome koga nisi čak ni upoznao. Hriste, ti si lud kao i svi
ostali!

- Justina…
Posegnuo je prema njoj ali ona se već odmakla i trčala je
hodnikom. Za trenutak on je čuo kako su se vrata zalupila,
ali se nije pokrenuo da pođe za njom. Šta bi to vredelo?
On se tužno diže, obuče se odrvenelim prstima. Tiho je
izašao na sporedni izlaz, pored japanskih kedrova koji su
šaputali. Nebo je bilo sivo, a oblaci su visili nisko kao
odežda fantomskih daimyo - plemića iz prošlih vremena.
Prošao je kroz vrt i pre nego što je shvatio, našao se na
padini pažljivo zasađenoj ginkgo drvećem s belim trupcima
kao stražarima i bakarnim lišćem s resicama koje je drhtalo
kao prsti proroka.
Nije znao kuda je krenuo dok nije stigao do uzvisine i
ugledao jezero pod sobom. Voda se nije videla od magle.
Oče, pomisli Nikola.
On čučnu i zagleda se u maglu nad jezerom kao da je
ogledalo alhemičara koje može da prekine granicu
vremena. U tom ogledalu on je video pukovnika i sebe,
mlađeg i nevinog, dok mu je stariji Lajnir darivao Iss-hogai,
dai-katanu, dugački samurajski mač, koji je mnogo godina
kasnije Nikola zavitlao u ovo jezero.
Mogao je sada da oseti Iss-hogai, baš kao što je mogao
da ga vidi kad je pre mnogo godina udario u vodu,
potonuvši vertikalno do dna. I sada, kad su se prošlost i
sadašnjost počele da prepliću, činio mu se tako blizu da je
mogao da ga dotakne i dohvati.
Mislio je da je sa njim tada završio, ali kao u prošlosti s
njegovim ocem i sadašnjosti sa Justinom postojao je jedan
problem, nepoznat, kao još nenapisan, koji je ostao
nerešen.

Pukovnik, koga je Nikola voleo i poštovao, nije nikada
imao tajni život koji je krio od Čeong i Nikole. Godinama
posle njegove smrti Nikola je otkrio da je on ubio opasnog
političkog radikala po imenu Sacugai. On je bio muž
Nikoline tetke Itami i mada ga je ona prezirala, ipak mu je
bila žena. Pukovnikov čin odrazio se duboko na Nikolin
život kad je Saigo, Sacugaijev sin, hteo iz osvete da ga
ubije.

Telefonski poziv Mikija Okamija uzburkao je vode koje su
dugo bile mirne.

Tajni život pukovnika. Šta je on imao sa Mikiom
Okamijem? Zašto mu je jakuza ojabun bio prijatelj? Nikola
nije znao odgovore na ta pitanja. Znao je samo da će tražeći
ih biti još jednom povučen prema svom ocu - i prema
nepoznatoj prošlosti.

Najzad ustade, krenu tiho kao što je i došao, vraćajući se
kroz šumu i šiprag, prolazeći kraj usnulih vrtova, duž
kamenih staza postavljenih pre mnogo vekova, do kuhinje
svoje kuće.

Dugo je stajao i gledao kroz prozor japanske kedrove i
javorovo lišće što je plesalo na vetru koji je samo trenutak
ranije osećao na svojoj koži.

Najzad se okrete kredencu, posegnu za šoljom, odmeri
macha, fino sečene listove zelenog čaja.

Uze metlicu od trske i sačeka da voda provri.
***

Harli Gant je bio usred krize koja je imala proporcije
Brobdinganga. Bilo je već dovoljno strašno što su Tomkin-
Sato industrije gubile značaj, pritisnute bez sumnje
izolacionističkom privrednom politikom demokrata sa
grozničavim ciljem ponovo rođenih hrišćana, ali sada je
udruženi centar ovde na Menhetnu bio doslovce pod
opsadom potrošača raspaljenih onim što su plakati na
ulicama pogrešno tumačili kao „prila-ženje neprijatelju.“

Sve koke ipak dođu kući na spavanje, mislio je Gant, dok
je namrgođeno gledao kroz prozor svoje kancelarije na
demonstrante koji su se okupljali. Dok je posmatrao kao
jastreb, video je TV kamionet Si-En-En-a kako dolazi. Za
nekoliko minuta sve lokalne stanice bile su zastupljene.

Hriste, pomislio je, potreban mi je Nikola ovde. Mi smo
uzeli privredni brod iz spajanja sa Sato internešenelom i
dovezli ga na vrh talasa, a spuštanje odavde gde ja sedim
biće strašno kao sam pakao.

Zazuja njegov interfon i on upita:
- Suzi, da li je to gospodin Lajnir na liniji?
- Plašim se da nije, gospodine Gant - glas njegove
sekretarice čuo se kroz vazduh - ali tu je čovek za sastanak
u deset.
- Kakav sastanak u deset?
- Sećate se, zvao je kasno juče. Rekla sam vam da ću
zapisati u vaš rokovnik pre nego što sam izašla.
- Ja se ne… - Gant se već okretao od scene koja se videla
kroz prozor i pogled mu se zaustavio na rokovniku njegovog
kompjutera. - Ko je, do đavola, Edvard Minton?
- On je iz Vašingtona - reče Suzi kao da će to spasti
situaciju. - Jutros je doleteo da bi vas video.
Gantov stomak se zgrči. Nije mu se dopadalo kako to
zvuči. Ti demokrati sa Brda stvarno su se palili na Japance.
Prema njima pripremao se privredni rat i svi Amerikanci su
zahtevali dobrovoljnu zaštitu od Demokratske partije da bi
se izbeglo privredno poniženje smišljeno u nekom
podzemlju Carske palate u Tokiju.
Tojo živi! - mogao bi da bude njihov borbeni poklič, mada
je počeo da primećuje da kao pečurke posle kiše niču
plakati sa carskom zastavom Japana sa izlazećim suncem
okruženim crvenom linijom i još jednom koja je dijagonalno
preko njega.
Za njega to nije bilo ništa drugo nego simbol moralne
propasti njegove zemlje - samonoga ko se reklamira, gde se
i najkompleksnija stvar može izraziti jednostavno.

Gant zatvori oči na tren. Bio je krupan čovek, s dosta
debljine i mišića, čovek koji je još u koledžu zaključio da
onaj ko nekada mnogo vežba ne mora s tim da nastavi da bi
zadržao dobru formu. On je nekada bio sjajan igrač
bejzbola, ali povreda ramena ga je zauvek odvojila od
profesionalizma u sportu.

Srećom po njega, bez sumnje, jer da se njegov bankovni
račun naduo, um bi mu zakržljao. Bila je činjenica da je
Gant bio retko inteligentan u oblasti koju je odabrao. On je
znao da predvidi korake genija i nestašnih preduzimljivih
službenika. Tako je zapao za oko Nikoli Lajniru i zato ga je
proizveo u izvršnog direktora Tomkin-Sato industrija za
Severnu Ameriku.

Intuicija mu je govorila da je ovaj sastanak u deset otrov.
Prineo je prste čelu, zatvorio oči na tren kao da će to
naterati Edvarda Miltona da nestane.

- Gospodin Gant?
- Da, Suzi.
- Deset i petnaest je.
Gant uzdahnu.
- U tom slučaju pošaljite mi gospodina Mintona.
Ako je Gantovo telo izgubilo čvrste atletske ivice
dobijene u koledžu, njegovo lice nije. Još je imao četvrtastu
bradu i nije bilo podvaljka, koji je primetio kod svojih
drugara na poslednjem sastanku. Njegova još gusta kosa,
bila je prošarana sedim vlasima, ali to se slagalo sa
tačkama u njegovim smeđim očima. Ono bora što se
pojavilo na njegovom licu bilo je kao da ih je uklesao fini
skulptor - kao da su pripadale tu, ili štaviše kao da su
oduvek bile tu, kao deo njegove snage, njegove lukavosti.
Edvard Minton je s druge strane bio sasvim drugačiji.
Visok i vitak imao je oborena ramena čoveka koji je rano
shvatio da je suviše visok. Imao je kožu boje voštanog
papira, po čemu se obistiniše najgori Gantovi strahovi; on je
bio vladin izdanak i sada je bio loš znak ovde kao vrana u
polju kukuruza.

Minton je imao odelo iz tri dela, usijano na laktovima,
neodređene boje i materijala. Nosio je naočare s čeličnim
ramom iznad ravnog nosa i tankih usana. Iza naočara videle
su se jasne plave oči grabljivice. Gant nije bio iznenađen što
vidi zlatni Fi Beta Kapa lanac kako visi iz džepa na
njegovom prsluku. Političari su bili kao psi, primeti tiho
Gant. Vole da se druže sa svojom rasom.

- Gospodine Minton - reče sada i razvuče usne u osmeh -
hoćete li da sednete. Šta mogu da učinim za vas?

Minton, koji je doneo sa sobom neki ustajali vazduh,
smesti se u fotelju od kože i hroma s druge strane Gantovog
starog stola od mahagonija.

- Pribrali ste dobru gomilu dole - reče Minton oštrim
tonom majke koja grdi.

- Te stvari imaju tendenciju eksplozije - reče Gant. - Već
sutra posle podne rat u Jugoslaviji biće na prvim stranama.

- Možda neće ovog puta - dok je govorio Minton je vrteo
svoj Fi Beta Kapa lanac zaverenički kao što neki muškarci
vrte divnu žensku čije su usluge kupili za to veče. - Ovo su
teška vremena za Ameriku i nacija je uznemirena. Njegova
sočiva blesnuše kad je okretao polako glavu. On je to radio
namerno i vešto. Gant je mogao da kaže da je školovan za
ponižavanje. - Mislim da smo pred lokomotivom
neverovatne energije. Vrteo je i vrteo Fi Beta Kapu. Gant je
mogao da se zakune da ta baraba zna da on nikada nije
završio koledž. - Kad se ona razulari, gospodine Gant, žalim
osobu ili kompaniju koja će se naći pred njom.

Gant pročisti grlo, ali ne reče ništa. Osećao se pomalo
kao Marija Antoaneta. Uvek je bilo tako, mislio je, kad je
čekao da se giljotina obruši.

- Mi na Kapitol hilu opipavamo puls sve većih nemira u
Americi i spremni smo da odgovorimo sa spremnošću i
silom na ono što narod želi.

- Više na ono što vi želite - reče Gant ne dišući.
- Šta? - Minton se nagnu napred odjednom uznemiren
kao terijer koji je namirisao lovinu. - Šta ste rekli?
- Samo sam pročistio grlo.

Mintonova kičma se ukruti.
- Narod Sjedinjenih Država želi da im se Japan Ink. skine
s glave. Gospodine Gant, Kongres SAD to će im pružiti.
On je bacio presavijeni tabak papira na sto.
- Ja sam tužilac u kancelariji ministra unutrašnjih
poslova SAD na zadatku koji mi je dao Senat. Ovde sam da
vas obavestim da vas, Harlija Ganta, kao izvršnog direktora
Tomkin-Sato industrija i Nikolu Lajnira, predsednika i
glavnog operativca iste firme, Senat SAD poziva na sud.
Isto tako treba da vas obavestim da ste vi predmet istrage
Strateškog senatovog komiteta za praćenje privrede. A to je
naredio senator Rens Bejn. Pozvani ste da se pojavite pred
tim komitetom kroz nedelju dana od ovog četvrtka tačno u
deset sati ujutro.
Senator Rens Bejn, ponovi Gant samom sebi. Otkako je
to ime pomenuto, prestao je da sluša Mintonovo blebetanje.
Bejn je bio demokrata iz Teksasa koji je nametnuo svoja
viđenja Beloj kući, kada je izgledalo - bez obzira da li će
demokrata ili republikanac sedeti na vrelom mestu - da se
gomila dugova skupljana dekadama ni najmanje ne
smanjuje.
Rens Bejn je bio oportunista. Došao je iz srca američkog
juga, iz države možda dotučene ekonomskim jadom, ali još
opevanom kao mestu rođenja američkih pokretača i
muvatora, od kauboja do teksaških rendžera i drskih
senatora. A to je Rens Bejn baš bio: predsednikov najbesniji
neprijatelj, koji je tvrdio da je najnepokolebljiviji zastupnik
Amerike i Amerikanaca, „prvi, najnapredniji i jedini“. kako
bi on rekao. Bejn je bio dobro staro momče koje je shvatalo
moć savremene politike i koje je znalo kako da najbolje
iskoristi samoreklamiranje i medije. On je zauzeo
odbranaški stav. Japanci su otimali posao i to nije bila šala
pa je Bejn, lukavi psiholog, odabrao privredni strah i
raspirio ga u vatru paranoje. Najstrašnije je bilo što nije bio
sam.
Bejn je imao istomišljenike u Holivudu, Detroitu,
Njujorku. Nije bilo ni čudo što su ljudi koje je Bejn odabrao

da ga zastupaju u javnosti svi bili deo jedne celine. Gant je
bio ubeđen da je to zato što imaju jednu zajedničku stvar:
živeli su i umirali na tržištu. Znali su kako da prodaju, na
srebrnom ekranu, na drumovima Amerike ili na Vol stritu i
Medison aveniji.

I njega su uspevali da prodaju. Sve dok je bio ono što
jeste danas: politička veličina koja isijava nadu za oporavak
posle godina opadanja interesovanja američke nacije.

Pojava čarobnog lica koje se viđalo gotovo svakog dana
na TV ekranu i u novinama; kovrdžava riđa kosa, visoko
čelo, oštar pogled, uvek spreman na osmeh, srdačno
rukovanje. Mršav, visok čovek, kao Lindon Džonson u
mladosti. Čovek povezan ne samo s naftom već i sa stokom,
koji spaja farmere i naftaše u čudesnu bazu interesa koja se
ne oslanja samo na tradicionalni demokratski sektor već
vuče i na republikansku teritoriju.

Nova vrsta makartizma - sada očuvanje zemlje od
infiltracije Japanaca - dizala je glavu, ovog puta skrivena
pod liberalizmom i vraćanju na dobre, starinske američke
vrednosti.

- Šta je, do đavola, Strateški komitet Senata za praćenje
privrede? - pitao je Gant mada mu se činilo da to već zna.

- Komitet je smislio senator Bejn - reče Minton. Njegovo
divljenje prema Bejnu bilo je mučno. - On je ustanovljen da
bi pregledao sve kompanije čiji se poslovni odnos sa
Japancima zasniva na godišnjoj zaradi višoj od pedeset
odsto, kao i kompanije koje su ušle u saradnju sa bilo kojom
vrstom kompanija koje poseduju Japanci.

- Zašto?- možda je to bilo nepotrebno pitanje, ukoliko
Gant nije hteo da mu se ta paranoja objasni od početka do
kraja.

- Senator Bejn je dobio informacije da neke od tih
transakcija mogu da ugroze nacionalnu bezbednost.

- Nacionalnu bezbednost? - Gant se gotovo nasmejao
Mintonu u lice. - Svakako se šalite. Ali mogao je da vidi po
tužiočevom izrazu lica da se ni on ni njegov novi idol Rens
Bejn, ne šale. - Kakve informacije?

- Nemam dozvolu da to sada kažem - Minton odjednom
ustade kao da se plašio da će ga duže zadržavanje ovde
izvrgnuti opasnosti od neke kontaminacije.

- Obavešteni ste, gospodine Gant - Minton nastavi da
uvija svoj Fi Beta Kapa kaiš. - Komitet vas očekuje u
naznačeno vreme.

- Šta je sa Nikolom Lajnirom? On je sada van zemlje.
- Formalni nalog za njegov dolazak predat je u vašoj
tokijskoj filijali - Minton pokaza žute zube lovačkog psa. -
Našli smo vas; naći ćemo njega.
Uz kratak naklon, Edvard Minton je otišao odnoseći sa
sobom ustajali miris koji je podsećao na ubuđali sir ili
čarape koje nisu prane nedelju dana, ali iza njega je ostalo
nešto; odsjaj moći.
Gant nije osećao želju za smehom. Pre mu se činilo da je
uhvaćen u ralje ogromne mašine koja ne želi ništa drugo
nego da ga sažvaće i ispljune. Ili još gori košmar, da ga
uguši i proguta, tako da bi za nskoliko meseci od danas on
mogao da postane prvi od američkih nestalih, što je bio
direktan prevod sa argentinskog španskog fašistički hir
Novog sveta koji se širio kao neobuzdani virus na sever
kontinenta.

***
Seiko se našla sa Nikolom u Nariti. Video ju je kako ozbiljno
hoda kroz gomilu koja je ispunjavala aerodrom. Osmehnula
se, naklonila kad mu je prišla. Dala mu je tanki neseser. On
je stajao pred šalterom Er Fransa za putnike prvog razreda,
a onda se sa njom izdvojio.

- Donela sam neke dokumente da ih pogledate za vreme
leta - rekla je. - Tu je i šifrovani faks od Vensana Tina.

Sajgon opet, pomisli Nikola. Tin, direktor Satoa u
Vijetnamu, imao je velike planove za kompaniju, ali on je
nekako želeo da prevaziđe sebe. On je naveo Nikolu da
uloži više kapitala u njihove početke tamo.

- Hvala, Seiko-san.

Ona je prepoznala tugu u njegovim očima, ali nije ništa
prokomentarisala. Umesto toga rekla je:

- Da li ste poneli pasoš?
- Hai. Da.
- Ima dosta vremena do vašeg leta.
Nikola je osetio to kao poziv.
- Zašto ne popijemo čaj?
Seiko klimnu glavom i oni prođoše kroz gomilu da bi
prišli tezgi gde su im poslužili zelsni čaj u papirnatim
čašama.
Miris ribe bio je veoma jak. Nikola pogleda u svoj čaj i
seti se kako se Justina gadila nacionalnog pića, koje je,
rekla je, mirisalo na ribu.
- Ovo putovanje - poče Seiko obazrivo - veoma je važno
za vas.
- Jeste.
- Da odate počast svom ocu na takav način je veoma…
japanski.
- Hvala vam. Obično povučena, čak i u trenucima krize,
Seiko je sada zračila energijom. - Seiko-san, o čemu je reč?
- Ja sam htela… - zastala je i oblizala usne - predosetila
sam nešto. Bilo je… sećate se da ja sve znam o Vensanu
Tinu? I to je bilo delimično predosećanje. Mi smo ga
upoznali i on je bio baš onakav kakav sam rekla da će biti i
još više s obzirom na rashode koji stižu iz Sajgona.
Njena mala šaka je čvrsto stezala papirnatu čašu, zeleni
čaj se prelivao preko oboda.
- Ja sam tada bila u pravu i ja… ovo putovanje je veoma
opasno. Preklinjem vas da budete pažljivi. Sada je govorila
veoma brzo, reči su preskakale jedna drugu kao da je znala
da što pre mora da obelodani svoju tajnu pre nego što je
zauvek proguta. - Možda vas više nikada neću videti.
Osećam da čak i ako vas ponovo vidim, sve će biti
drugačije. Ja neću biti ista a i vi ćete svakako biti drugačiji,
toliko drugačiji da vas niko neće prepoznati.
Uprkos zapadnjačkom porivu da se nasmeje tim
melodramatičnim rečima, Nikola je osećao neprijatnu jezu

koja mu se spuštala niz kičmu dok se prisećao slutnje koju
je osetio čim je dobio poziv od Mikija Okamija.

- Čak i ako je istina to što kažete, ja moram da idem.
Postoji jedan stari dug koji je načinio moj otac, a koji ja
moram da platim.

Seiko brzo proguta gutljaj čaja, gotovo se zagrcnu.
Nikola joj stavi ruku na leđa, masirajući zgrčene mišiće
dok je kašljala. Okrenula se da ga pogleda, lice joj je bilo
crveno ne samo od kašlja već i od nečeg drugog.
Nije bilo u redu da je on dodiruje na javnom mestu, čak
ni na taj nevini način.
- Oprostite - reče on i brzo trže ruku.
Ona spusti glavu i zagleda se u čaj. Nikola oseti
uznemirenost koja je zračila od nje.
- Seiko-san, o čemu je reč?
Ruke su joj bile čvrsto sklopljene na tezgi, kao da se
plašila da više ne može da ih kontroliše.
- Ja sam zla, sebična žena.
- Seiko-san…
- Dopustite mi da završim. Molim vas - uzdahnula je. - Od
trenutka kad je Nangi-san odlučio da radim za vas, ja sam
znala da osećam nešto iosebno prema vama.
Nikola se osećao kao na minskom polju i opet je mogao
da čuje Justinine optužbe.
Najzad ga je pogledala direktno.
- Zaljubila sam se u vas protiv svoje volje. Znala sam da
ste oženjeni: znala sam da vas nikada neću imati. Ali ništa
mi to nije bilo važno. U stvarima srca plašim se da logika i
razum nemaju mesta.
Zavlada tišina među njima. Sada kad je strašna istina
izbila na videlo, Seiko klonu kao da je iscrpljena.
- Nikada vam to ne bih rekla, nikada, nikada, nikada. Ali
ta slutnja, ako je tačno da vas više nikada neću videti, znala
sam da ne mogu da zadržim tu tajnu. Nisam dovoljno
snažna, vidite. Ugrizla se za usnu. - Oprostite mi, mada ne
znam kako. Ja sam slaba i sebična. Moja ljubav trebalo je da
ostane moj lični bol. Oborila je glavu. - Vidite kako se

uzvraća na ljubaznost. Ali ja sam bespomoćna. Volim vas,
Nikola.

Ništa što je ranije rekla nije moglo da ga pripremi za šok
koji je doživeo kad je čuo da ga oslovljava imenom. Učinilo
mu se kao je sa čvrstog tla zakoračio na živi pesak iz kojeg
nije mogao da se iščupa.

Bože, mislio je, Justina je to svakako znala - svakako je
videla tu strašnu tajnu na Seikinom licu. Nije ni čudo što
mu se suprotstavila. Deo svesti mu je naređivao da jurne
kući, zagrli Justinu, kaže joj da je voli, da je nikada neće
ostaviti. Ali, on je sedeo ovde, ukopan na jednom mestu u
čajdžinici na prenatrpanom aerodromu Narita sa prelepom
ženom koja mu je rekla da ga voli. I prvi put on je shvatio
ono što je nesvesno znao od trenutka kad je čuo ime Mikija
Okamija; da se nalazi na prekretnici, na tačci susreta sa
budućnošću odakle će doći obeležen.

Bićete drugačiji - toliko drugačiji da vas niko neće
prepoznati, rekla mu je, i on je sada zadrhtao jer je počeo
da naslućuje istinu tih reči čak iako nije znao šta bi mogle
da znače.

- Molim vas nemojte ništa da kažete - mrmljala je Seiko. -
Nije važno ako vi mene ne volite koliko ja volim vas. Čemu
to uopšte? Vi ste oženjeni i zaljubljeni u svoju ženu. Mene je
izdalo srce i sada ne očekujem da me i dalje zadržite kao
svoju pomoćnicu…

- Ako mislite da ću vas oterati kao neposlušno dete,
grešite - Nikola je jedva znao kako da odgovori na sve što je
ona rekla, ali znao je da ne želi da izgubi najbolju
pomoćnicu koja je ikada radila za njega. - Šta vi osećate
prema meni nije važno. Vi tako brzo učite, tako ste
sposobni, da očekujem da ćete za godinu dana prerasti
mesto na kome ste. Tada ćemo razgovarati o unapređenju i
promeni mesta. Odmahnuo je glavom. - Da li vi to znate ili
ne, ali vi se brzo penjete stepenicama uspeha u Sato
internešenelu. Suviše ste mi dragoceni da bih mogao da
rizikujem da vas izgubim. Vi radite za mene i tako će biti i
gotovo.

Seiko se malo nakloni.
- Ponovo vam zahvaljujem na vašoj beskrajnoj
ljubaznosti, Lajnir-sane. Ne mogu da zamislim kakav bi mi
život bio bez vas - ona baci pogled na sat, kliznu sa stolice. -
Vreme je da idete na kontrolu pasoša. U vaš avion će početi
ukrcavanje za pet minuta.
Otpratila ga je daleko dokle je mogla. Bila je smirena,
sada kad je emocionalna oluja prošla.
- Imate li broj telefona na koji bih vas pozvala dok ste u
Veneciji?
Nikola otvori rokovnik od teleće kože koji ga je čekao na
šalteru Er Fransa.
- Odsešću u hotelu Palaco di maskera Venecijana.
Dao joj je brojeve telefona i faksa. Seiko ih uredno upisa
u tanušni kožni imenik koji joj je Nikola poklonio prvog
dana kad je došla da radi za njega.
- Mislim da je to to - reče on i priključi se redu da bi
prošao kroz pasošku kontrolu.
Posmatrao ju je dok se odvojila od njega. Bila je veoma
lepa i veoma usamljena. Bila je tako puna bola da njegovo
srce polete prema njoj. Baš je hteo da nešto kaže, ali ona
prinese prst usnama.
- Nema opraštanja - reče Seiko. - Videćemo se opet.
Kad je prošao kontrolu, Nikola se malo zadrža da pozove
Justinu. Pustio je da telefon zvoni devet puta, ali se niko
nije javljao. Žalio je što nije poslednje sate proveo sa njom
da bi još jednom o svemu porazgovarali. Tek sada je postao
svestan fizičkog odlaska. Žudeo je da razgovara sa njom,
bar da joj kaže kako mu je žao. Ali dok je išao prema izlazu,
tešio se da je bolje da se lično izvini. Biće puno vremena za
to kad se bude vratio.

***
Tanzan Nangi je diktirao pisma Umi, svojoj sekretarici, kad
uđe Seiko. On prekide, pogleda je na tren, ućuta. A onda
reče:

- Kakve su vesti?
- Nisu dobre - otvorila je fasciklu. - Upravo smo dobili
formalni zahtev iz SAD da se Lajnir-san pojavi pred
Strateškim komitetom senata za praćenje privrede da bi
odgovarao na pitanja o spajanju Tomkin industrija i Sato
internešenela.
- Blagi Bože, to ima ukus američkog lova na veštice -
Nangi je pregledao dokumente. - Čitao sam dosta o
senatoru Bejnu. Često se pominje u međunarodnim
vestima. Video sam ga kako daje intervju na Si-En-Enu. I
bio je članak o njemu u poslednjem broju Tajma. - Pokazao
je na papire. - Da li je ovaj zahtev došao poštom?
- Ne, gospodine - reče Seiko osećajući se neugodno -
doneo ga je neko iz američke ambasade. Rekli su mi da je
došao jutros sa diplomatskom poštom.
Nangi je pažljivo listao papire, savio ih i vratio Seiko.
- Pa, ako ne znamo gde je Nikola, ne možemo da mu
pokažemo ove papire. Seiko, skicirajte odgovor Komitetu i
ocrtajte sadašnju situaciju. Vi znate kako se to radi, Lajnir-
san je na nekom hitnom poslu, negde u Evropi, nije
trenutno u vezi sa firmom, i tako dalje.
- Da, gospodine.
Ali, kad je ona otišla, on se nije odmah vratio diktiranju.
Razmišljao je o senatoru Bejnu i njegovog Komitetu. Plašio
se nečeg takvog jer su se Bejnov status i prestiž vrtoglavo
penjali. Neko će morati da postane gromobran senatorovog
pravednog besa, a Tomkin-Sato je bio logičan izbor.
Činjenica je bila da je Nikola bio ranjiv. On je bio
autsajder doveden da vodi kompaniju na osnovu tastovog
testamenta, izvršenog posle prerane Tomkinove smrti.
Nangi je pretpostavljao da Bejnu neće biti teško da načini
slučaj od Nikole, novajlije u svetu poslova, koji se suviše
oslanja na japansku stranu korporacije. Do đavola, mislio je
Nangi, on može da ga optuži i da natera ljude da mu
poveruju. Gle samo gde je Nikola odabrao da živi u
poslednjih osam godina - u Tokiju, ne u Njujorku.

Nangi oseti užasnu krivicu. Poče da razmišlja o tome
kako da nagovori Nikolu da se vrati u SAD da bi radio za
dobrobit konglomerata. Činjenica je bila da je Nangi bio
sebičan - ne samo u poslovnoj oblasti već i što se ticalo
Nikolinog prisustva, ne samo zbog poslova već i zato što je
on bio Nangijev najbolji prijatelj.

Šta sam uradio? - pitao je Nangi samog sebe dok je tiho
sedeo u svojoj kancelariji. Šta sam uradio što sam Nikolu
zadržao uza se? Osudio sam njega - i nas - na zaborav.

3

Marko Ajlend/Venecija/ Tokio/Marina u Sen Kroa

Ly Kroker žmirnu prema tropskom suncu i odvali žestoku
psovku. Čamac Obalske straže baš se pojavio kroz isparenjs
vreline, krenuvši pravo prema njemu.

On je bio na palubi svog sjajnog broda Kapetan Samo,
koji je iznajmljivao po kosmičkim cenama za najbolji
sportski ribolov na zapadnoj obali Floride. Milju i po dalje
od Marko Ajlenda, Kroker nije bio zabeležen. U stvari,
napustio je luku ne samo da bi pokušao da odagna sveže
uspomene već i da nađe mir i tišinu. Poslednja stvar koja
mu je bila potrebna, razmišljao je dok je gasio motore i
izlazio, bila je poluslužbena poseta Obalske straže.

Kroker je bio bivši detektiv njujorške policije. Ovde se
povukao sa Aliks Logan, bivšim foto-modelom. koja se, na
njegovo zaprepašćenje i oduševljenje, zaljubila u njega. Ona
je sada otišla, natrag u blistavi život mode koji joj je
nedostajao više nego što je njega volela. Bila je u Njujorku -
ili u Parizu? Više nije mogao da joj uđe u trag. I mada ga je
redovno zvala, nije se zavaravao da će njena vernost večito
da traje. Magija njenog prethodnog života - i svi izazovi koji
idu uz njega - bili su prejaki. Kako je on ikada mogao da
pomisli da će ona biti zadovoljna s njim, čovek od četrdeset
pet godina, širokih ramena i vremenom išibanim licem
kauboja? Nije mogao da se nazove zgodnim, i mada mu je
kosa još bila tamna i gusta, nije bila ošišana i zalizana
unazad kao kod njenih drugara manekena. Ti me podsećaš
na Roberta Mičama, rekla mu je Aliks na početku veze.
Toliko imaš karaktera, toliko istorije na tvom licu.

One večeri kad je otišla, on je sedeo iza volana
starinskog tanderberda iz 1969. koji je s mnogo ljubavi

uredio i posmatrao je njen avion kako se gubi u zalasku
sunca. Očaj ra je preplavio i prva pomisao je bila da zove
prijatelja Nikolu Lajnira, s kojim je delio toliko opasnosti.
Ali nije ličilo na Krokera da roni suze u svoje pivo, makar i
pred tako bliskim prijateljem kakav je bio Nikola. Odrastao
u zloj oblasti Kuhinja pakla na zapadnoj strani Menhetna,
Kroker je video kako njegov otac policajac gine u slepoj
uličici, kako se lomi duh njegove majke. Naučio je kako da
bude grub na grub način i za njega nije bilo povratka.

Brodić Obalske straže je stigao pa Kroker stavi motore
svog broda u neutralan položaj, a onda ih isključi. Pritisnuo
je elektronski uređaj i čuo je kako sidro udara u vodu.

Dok je obavljao pripreme da primi ljude na brod,
razmišljao je u kakvom je to nastupu ludila i ljubavi prema
drugima prihvatio ponudu Obalske straže da im s vremena
na vreme pomogne da kontrolišu trgovinu drogom koja se
povremeno javljala na beskrajnim miljama plaža Floride.
Možda on nije do kraja napustio policijski posao kako je
pokušavao sebe da ubedi da će učiniti kad se jednom
preseli ovamo.

Brodić je sada stajao i ljuljao se na talasima. Kroker ga
brzo priveza konopcima koje su mu bacili. Nagnu se da
pogleda tri muškarca što su se penjali vertikalnim
lestvicama koje im je bacio.

Očekivao je da vidi svog prijatelja poručnika Marka
Mekdonalda, koji je postao njegova veza sa Obalskom
stražom. Umesto toga ugleda dva mlada momka sa
službenim revolverima na bokovima. Ti mornari ozbiljnog
izgleda stajali su uz čoveka koga Kroker nije nikada ranije
video. Bio je visok i tanak kao hrt, sa tamnim obrvama i
crvenim obrazima. Kad se popeo na palubu, Kroker je bio
zapanjen jasnoćom njegovih čistih, plavih očiju. Imao je
dečački izgled mada je Kroker procenio da mora da ima
negde oko pedeset. Nosio je tamnosivi neseser.

Dva mornara su bili veoma formalni. Pozdravili su
Krokera, a onda su stali u stav mirno sa svake strane
lestvica.

- Gospodine Kroker - reče čovek pružajući ruku - drago
mi je da smo se sreli. Ja sam Vil Lilihamer. Njegove oči se
suziše, ali usne odbiše da se osmehnu. - Ljubazno od vas što
ste nam dopustili da se popnemo na brod. Plave oči su bile
kao instrument, sve su premeravale. - Ja sam na
specijalnom zadatku koji sam dobio od predsednika SAD.

Nije rekao sa kim je, a Kroker je mislio da on nije član
obalske patrole, mada je Lilihamer nosio uniformu njihovog
poručnika. Imao je slab, ali prepoznatljiv britanski akcenat.

- Da li možemo negde da govorimo nasamo?
Kroker se osvrte oko sebe. U blizini njegovog brodića bio
je ribarski brod, nešto dalje jedrilice su se nosile s vetrom,
a motorni čamac je sekao talase prema obali. Svi su bili
prilično daleko. On široko raširi ruke.
Lilihamer se sada osmehnu i to nije bilo prijatno.
Ukazaše se bore na njegovom licu oko krajeva usana.
- Bili biste zaprepašćeni kad biste znali koliko je
elektronika napredovala što se tiče prisluškivanja otkako
ste se vi povukli - reče on.
Dakle, on sve zna o meni, mislio je Kroker dok je vodio
Lilihamera u kabinu. Izvadio je rashlađeno pivo, pa su seli
na plastikom prekrivenu klupu. Lilihamer podiže flašu i
reče: - Nazdravlje.
Povuče dobro, a onda stavi neseser na klupu, otključa ga
i otvori. Kroker ugleda unutra nešto nalik na utrobu
kompjutera, samo što nije bilo tastature. Lilihamer izvadi
ključ pa ga okrete levo, a onda desno.
Kroker načini grimasu.
- Mala glavobolja? - Lilihamer pruži ruku. - Evo,
progutajte ovo.
Kroker uze sićušnu belu pilulu, proguta je s malo piva. U
trenu, glava mu se razbistri.
- Šta je do đavola bilo to?
- Elektronsko prisluškivanje je brzo postalo tako
sofisticirano da smo bili prinuđeni da odgovorimo
protivmerama koje nisu uvek sto odsto pročišćene -
Lilihamer pokaza neseser. - Ovo će obnoviti posao, ali još je

malo poražavajuće po mozak. To je nešto u vezi sa
vibracijama koje odašilje - pogledao je s ljubavlju napravu. -
Čini mi se da sam se navikao na barabu. Mojim ušima ne
smeta mnogo.

Popio je pivo, mljacnuo usnama.
- Uzgred, pozdravlja vas poručnik Mekdonald. Siguran
sam da mu je žao što sam ga izbacio s njegovog atara.
- Još piva?
- Pijem samo jedno na dan. Ipak, hvala vam.
- Koliko ste Britanac? - nitao je Kroker otvarajući novu
flašu za sebe.
Lilihamer se nasmejao:
- Mnogo, u stvari. Ali tamo odakle dolazim toliko sam se
navikao na američke izraze tako da se ponekad uhvatim
kako brinem da je moj engleski deo nestao. Van kancelarije,
plašim se da sam sklon da postanem plameni Britanac. To
je kad vam je majka Engleskinja, a otac Amerikanac.
- A gde vam je kancelarija?
- Nemam je.
- Nemate?
Lilihamer podiže kažiprst.
- Ako imate kancelariju, svako zna šta radite. Decenije su
bile potrebne da CIA to shvati.
Kroker vide kako se njegov rendgenski pogled usmerio
na njegovu levu ruku. Pokrenuo je metalne prste od
titanijuma.
- Radoznali ste zbog ovoga. Svako je.
Lilihamer klimnu glavom.
- Oprostite.
- Odavno sam prestao da budem osetljiv na to - Kroker
otvori svoju mehaničku ruku koju su mu biomehaničari iz
Tokija projektovali i namestili na patrljak što mu je ostao od
levog članka.
To je ličilo više na umetničko delo: četiri prsta i odvojeni
palac, koji su se pokretali na pregibima gde bi trebalo da
budu članci. Kostur je bio od titanijuma a sve je bilo
presvučeno plastikom: dlan, nadlanica, članak.

- Ne znam tačno kako radi - reče Kroker - ali nekako su
je povezali s mojim nervima. Ruka se pokreće specijalnim
litijumskim baterijama.

Liliham se nagnu, ispita ruku kao arheolog neku
iskopinu. Reče:

- Da li bi vam smetalo da mi kažete šta se desilo?
Kroker je naslućivao da on to već zna, ali reče:
- Tukao sam se sa veoma mudrom barabom. Bio je sumo
šampion, veoma jak. Bio je i majstor kenda, znate li šta je
to? Japansko mačevanje.
Lilihamer klimnu glavom.
- Bio sam dovoljno srećan da vidim nekoliko katana.
- Onda svakako znate koliko su oštri ti mačevi. Kod
najboljih ivica je tako tanka da u stvari nestaje. Sumo je
odsekao moju ruku jednim takvim mačem.
- Koliko ovo dobro radi? - reče Lilihamer i tapnu jedan
veštački prst.
Kroker steže pesnicu, vrlo polako, onda otpusti prste,
pokaza dlan.
- Ovo je drugi model, nov i poboljšan. Beć sam prototip
je bio dovoljno čudesan, ali ovo…
On ustade, ode da podigne jednu praznu pivsku flašu.
Držao ju je desnom rukom, pritisnu jedan veštački prst na
staklo. Čuo se čudan zvuk, kao cepanje platna. Kao brijač
oštra ivica klizila je bocom, oko dna, pa s druge strane.
Trenutak kasnije boca se raspade na dva jednaka dela.
- Fantastična kombinacija snage i preciznosti - primeti
Lilihamer.
Kroker se vrati, sede. On pokaza na neseser koji je
Lilihamer doneo.
- Od čega je to načinjeno?
- Ne znam, u stvari. Neka kosmička plastika tvrđa i lakša
od čelika. Mogu samo da vam kažem da je neuništiva.
Metak je ne probija. Ne može rupa da se načini.
Kroker je držao ruku da bi je Lilihamer ispitao, polako
uvlačeći duge prste tako da su ostali samo sa po jednim
člankom. Onda se nagnu, uze ugao poklopca nesesera

metalnim palcem i kažiprstom kao da će ga uštinuti.
Pritisnuo je.

Kvrc!
Njegovi prsti pucnuše kroz malu rupu koju su načinili u
poklopcu nesesera.
Lilihamer je sedeo i buljio u ono što je Kroker uradio s
njegovim tako reći neuništivim neseserom.
- Mislim da ću sada popiti to drugo pivo, hvala vam -
rekao je tiho.
Lilihamer je dugo pio pivo. Kroker je bio svestan sunca
koje se kretalo preko krova kabine, promene svetlosti na
vetrobranu. Dolazi oluja, pomislio je, osećajući miris fosfora
u vazduhu. Ali još imamo vremena. Za šta? Čekao je
strpljivo da mu Lilihamer kaže zašto je došao.
Vetar je duvao i brod je poskakivao. Kroker se osećao
loše, brzo ustade i izađe iz kabine. Nagnuo se preko ograde
na suprotnoj strani broda gde su mladi mornari još stajali.
Počeo je da povraća.
- Žao mi je - reče Lilihamer kad se vratio. - Plašim se da
one pilule nisu još sasvim usavršene.
- Učinite mi uslugu i sledeći put to sranje sačuvajte za
sebe - reče Kroker i ispra usta pivom. - Radije ću trpeti
malu glavobolju.
- Razumem. Izvinite.
Lilihamer spusti pivo, priđe mu i tiho reče:
- Da li vam nešto govori ime Dominik Goldoni?
- Svakako. Mafijaški šef koji se raspevao tako da su
federalci lako uhvatili dvojicu njegovih glavnih rivala i
uhapsili ih. Zato njega nisu mučili. On je u Programu
zaštite. Čuo sam da iz skloništa upravlja čitavom imperijom
na Istočnoj obali, a uz pomoć zeta, poštovanog advokata
Antonija Dekamila, poznatog i kao Toni Di među
prijateljima. Čuo sam i da je Goldonijev preostali glavni
rival Klam Men…
- Mislite Čezare Leonforte.
- Tako je. Zvali su ga Bed Klams. U svakom slučaju znam
da Klam Men namerava da ščepa sudbinu za grlo i pokrene

se da učini nešto na Goldonijevoj teritoriji.
Lilihamer klimnu glavom.
- Prihvatljivo. Vi znate detalje koji nisu svima poznati. U

svakom slučaju veza između Goldonija i Antonija Dekamila,
dobro poznatog advokata, ne može da bude ni na koji način
dokazana. Ja to znam. Ljudi iz Programa za zaštitu su to
probali. Žmirnuo je prema Krokeru, što je bio napor da
usmeri svoje čudne oči.

- Vidim da održavate veze.
- Neke. Ne mogu više druge da plaćam.
Lilihamer se opet grozno osmehnu.
- Dopada mi se vaš humor, gospodine Krokeru. Suv i
odmeren, kao fino vigno.
- Ali ni upola tako kompleksan - reče Kroker uklapajući
se u čovekovu šašavost.
Lilihamerov osmeh postade širi i Kroker sada vide
sićušne zareze na bledim ožiljcima. Bio je to neki hitan
posao, možda u opasnoj zoni negde daleko od onoga što
može da pruži visoka tehnologija koja je snabdela Krokera
sjajnom protezom. Ali činjenica da su ožiljci bili s obe
strane Lilihamerovih usta govorila je da nije reč o nesreći
ili napadu tajnih neprijatelja. To je pre bio rezultat mučenja
- bilo je sadizma koji se video čak i u ožiljcima.
- Nisam hteo da govorim, pa su pokušali da me ućutkaju
zauvek - reče Lilihamer kao da čita Krokerove misli.
Naravno on je samo video gde Kroker gleda. -
Pretpostavljam da su mogli da mi prerežu grlo i završe s
tim, ali to nije njihov način. Ja sam ih uznemirio i oni su
hteli da živim s onim što će mi uraditi. Pokušali su da
preseku mišiće koji pokreću moje usne. Ali dogodilo se da
nisu uspeli. Smatram se srećnim.
Kroker je baš hteo da pita ko su to bili oni kad je shvatio
da to nije važno. I možda je u svoje vreme on sreo mnogo
njih kao Lilihamer. Činilo se da on i ovaj Britanac imaju
mnogo zajedničkog.
Lilihamer dotače gornju usnu.

Š

- Šteta što ne mogu da pustim brkove. Ma šta da su mi
uradili, uništili su mi bradu.

On sleže ramenima pa reče:
- Dobro - protrljao je ruke. - Bolje da završimo s ovim.
Vetar je sve jači. Izgleda da ćemo se vratiti po neravnom
drumu. Pogledao je kroz prozor kabine i video kako se
jedrilice žurno vraćaju u bezbednost Marko Ajlenda. Kao da
nije bilo drugih brodića u blizini. - Da se vratimo Dominiku
Goldoniju. Vaše informacije kasne. Činjenica je da je juče
Goldoni neobjašnjivo i iznenada prekinuo dogovor sa
vladom SAD.
- Šta je uradio?
- Ubio se, eto to je uradio.
- Dominik Goldoni mrtav - Kroker gotovo poče da
objašnjava samom sebi. - To izgleda nemoguće.
- Ne samo da se ubio nego je to učinio na takav način da
je sludeo najbolje ljude iz Programa za zaštitu.
- Možete li da mi kažete zašto?
- Pa, sada sve zavisi - reče Lilihamer - od toga da li ćete
pristati da radite sa mnom na ovome.
Kroker je razmišljao jedno vreme.
- Šta ću vam ja do đavola? Vi ste verovatno na visokom
položaju u birokratskoj organizaciji. Imate na hiljade
kandidata između kojih možete da birate koji su mlađi i
obučeni u najnovijim tehnikama - on mahnu rukom prema
neseseru. - Hoću da kažem da nemam pojma da ovakve
stvari postoje.
Lilihamer odmahnu glavom.
- Nemojte da se ponašate kao stari ratni konj, na to se ja
ne primam. Našao sam vaše ime u kompjuterima. Radili ste
sa Nikolom Lajnirom pre nekoliko godina kad ga je
angažovao Si Gordon Mink, koji je tada bio šef Crvene
stanice, našeg Biroa za sovjetska pitanja. Vi i Lajnir ste
uspeli da ubacite gadnu krticu u Minkov kokošinjac.
Namrštio se. - Istina je da ne mogu nikome da verujem dok
ne otkrijem kako je neko uspeo da se dočepa Dominika
Goldonija, čoveka koji je bio van svakog domašaja. Tako se

pretpostavljalo. Iskreno, potrebna mi je pomoć. Goldoni je
imao jasna naređenja da ne zove nikoga jer svaki razgovor
može da se prisluškuje i naročito da se ni sa kim ne sastaje,
a da ne obavesti svog rukovodioca Programa zaštite. Pa
kako se to onda dogodilo? Do sada su ovim programom
uspevali savršeno da zaštite one koje su čuvali, sve do ovog
incidenta.

- Dakle, neko ga se, ipak, dočepao.
Lilihamer je dugo gledao u stranu. Onda mu se glava
vrati na mesto i njegove oštre plave oči fiksiraše se na
Krokerovo lice.
- Po onome što sam ja zaključio neko iznutra, neko kome
je verovao, izdao ga je. Kažem vam da je njegova
bezbednost bila stopostotna sve dok ne prekine Program
zaštite.
Kroker je razmišljao o tom problemu a onda reče:
- Jasno je da vam je potrebna pomoć, ali sumnjam da ja
mogu da vam je pružim. Ja sam nepouzdan. Nikada nisam
mogao da zapamtim pravila. Išao sam svojim putem.
Lilihamer ga pogleda u lice.
- Odgovorite na ovo pitanje: da li ste dovoljno
zainteresovani da mi postanete operativac ili biste radije
nastavili da tiho živite vozikajući od piva nabrekle
biznismene po tom ribnjaku?
Kroker se nasmeja.
- Vi umete da se koristite rečima, gospodine Lilihamer.
- Zovite me Vil.
Kroker pogleda ispruženu desnu ruku, a onda je prihvati
i steže je.
- Zašto se osećam kao Ismail koji odlazi u progonstvo?
Lilihamer se srdačno nasmeja i sada njegovih grotesknih
ožiljaka nestade u naborima potamnelog lica.
- Uživaću u našoj zajednici, Lu. Mogu li da vas zovem
Lu? Biće to poslednji put jer zbog sigurnosti tokom
operacije imena neće bigi pominjana nikada. Ismail sreće
Ahaba. Mi ćemo biti sjajan tim stručnjaka!

Ali kad je brodić Obalske straže odveo tajanstvenog
Ahaba, Kroker je ostao na moru, čekajući da zađe sunce i
pitajući se šta mu bi da se ponovo uključi s federalcima.
Imao je zakazano nedelju dana plovidbe od sutra ujutro sa
Marakejom, venecuelskim magnatom, koga je Kroker
zabavljao tristo ili čegiristo puta godišnje. Marakej je
stekao ogromno bogatstvo izvlačeći gvožđe i dijamante iz
zemlje. Bio je društven čovek ogromnih apetita, sjajan
ribolovac, veliki troškadžija i darežljiv kad daje napojnice.
Da se i ne pominje harem žudnih mladih žena koje je vodio
sa sobom i koje je bio spreman da deli.

Kroker je osećao sunce na leđima dok se naslanjao preko
ograde Kapetana Samoa. Primetio je neko đubre koje se
ljuljalo na vodi. On uze kuku i ukloni ga s kobilice. Možda je
brodu bilo potrebno dobro čišćenje.

U redu, reče samom sebi. Misli na sve sem na Aliks.
Možda je Lilihamerova ponuda bila katalizator, ali osećao je
mučninu, prazninu u sebi tako duboku kao da nije jeo
danima. Bilo je tačno da mu je Aliks nedostajala. Ljutio se
na nju što ga je ostavila ovde, da živi jednostavno na
morskoj vodi i alkoholu dok se ona vratila svom
glamuroznom bivšem životu u bleštavim glavnim gradovima
zapadnog sveta. Šta je mogao drugo da radi? Ali sada…

Mogao je da vidi njeno lice, ozareno floridskim zalaskom
sunca dok su stajali izvan terminala međunarodnog
aerodroma Majamija. Niko od njih nije hteo da se oprašta.

- Šta ćeš ovde? - rekla je tiho. Više ti se i ne dopada
ovakav život.

On je to odbio, ali ona je bila u pravu, naravno. Kad se
sada setio Marakeja i njegove ploveće javne kuće, Kroker
shvati šta je ona htela da mu kaže. Došao je ovamo jer se
nagledao suviše leševa, prešao suviše opasnih ulica.
Omirisao je smrad korupcije, moći, nehumanosti svuda oko
sebe i bilo mu je muka do smrti. Tako je ispao i otišao na
jug… samo da bi našao neku drugu vrstu smrti.

Voleo je Aliks ali šta je mogao da uradi, da se oženi njom
i odvoji je od života koji je volela ili da se oženi njom o pati

zbog dugih razdvajanja koje bi njen posao zahtevao od njih?
Nijedno nije bilo dobro rešenje pa joj je on zato dopustio da
ode i ostao je ovde među morskim algama i palmama koje
su se raspadale.

Vratio je kuku, posmatrao kako se đubre raspada, mulja
u vodi, tamna mrlja u suncem obasjanoj vodi. Ako ostanem
ovde samo dan duže, mislio je, osećaću se nepotrebnim kao
taj komad smeća.

Odložio je kuku, popeo se u kabinu i povukao sidro.
Onda se okrenuo i usmerio brod prema Marko Ajlendu. Krv
je počela da mu peva. Bilo je lepo imati opet cilj, biti
zahvaćen misterijom i intrigom, rešavati ubistvo.

Do đavola sa čuvanjem bogatih i razmaženih, mislio je.
Vreme je da se vratim u život.

***
Ispod naduvenog crvenog sunca kasnog jesenjeg
popodneva Venecija je ležala prenatrpana pod svojim
kupolama u svetlucavom bazenu zelenog i zlatnog.

Nikola nije nikada ranije bio u Veneciji i nije bio siguran
šta treba da očekuje. Bio je to grad koji je trulio, tonuo kao
Atlantida u laguni koja ga je stezala kao ruke stare majke
zemlje. Trulež vekova visila je na fasadama njenih palata,
zagađivala vazduh i u toj teškoj, gustoj izmaglici grada
čovek je gubio osećaj za pravac.

Nikola je o tim stvarima slušao od ljudi koji su dolazili
ovamo, videli grad i odlazili nedirnuti zaklinjući se u
strašnoj gomili i vlažnoj vrelini leta da se nikada više neće
vratiti.

Kako su nesrećni ti ljudi bili. Bila je to njegova prva
misao, instinktivna i slobodna, dok se vozio besprekornim
motoskafom preko lagune prema gradu koji je izgledao da
se ne oslanja na kamenje i mulj, već ni na šta drugo manje
efemerno nego što su snovi.

Stao je pored kapetana i morao je da zakopča svoju
postavljenu kožnu jaknu boje viskija da se zaštiti od oštrog

ledenog povetarca. Dok je brodić sekao vodu boje metala,
grad poče da se stvara iz mora i oblaka, dižući se iz niske,
sedefaste izmaglice nad vodom.

Iznad, prostrana činija neba, plava da stane dah, tako
prozirna da je izgledala beskonačna, svojim donjim rubom
sezala je do sjajnih zlatnih kupola i ćilibarskih kula koje kao
da su sačuvane iz Hiljadu i jedne noći.

Vibracije moćnog motora motoskafa produbiše se u
duboko grgotanje kad je brodić stigao do spoljnih granica
unutrašnje lagune i zaokrenuvši u dugom luku duž visokih
drvenih stubova koji su služili za obeležavanje kanala već
vekovima, počeo je polako, gotovo ritualno krajnje
približavanje kroz trbuh grada u Kanal grande.

Sada su skrenuli oko tačke San Džordžo Madžore i pravo
ispred sebe on bi nagrađen pogledom na baziliku Santa
Marija dela Salute, bledu i veličanstvenu, iznad koje se
ogromno sunce, crveno kao sasušena krv, polako spuštalo
kao veliki krilati konj čiji je dan trke završen.

Nikola oseti kako mu se kostreši dlaka na kraju vrata i
on se uzbudi zamislivši sebe kako prelazi preko popločane
pjacete. Imao je visoke crne čizme, dugačak crni ogrtač i
neku vrstu maske koja mu je pokrivala lice od nosa do
početka kose. Na glavi je nosio krut, filcani trorogi šešir.
Daleko ispred njega, zastave koje nije mogao da prepozna
vijorile su i pucale i on je znao, ne shvatajući kako da se
vodi rat. Imao je nejasno osećanje da se vraća kući.

Žmirnuo je, kao da ga je zaslepelo ogromno jesenje
sunce. Motoskaf opet skrete i on se sada nađe licem u lice
sa Trgom svetog Marka, s Duždevom palatom s desne
strane. S njegove leve strane dizale su se statue
venecijanskih krilatih lavova i Svetog Teodora, zaštitnika
grada. Osećanje da je to već video bilo je tako jako da on na
tren posrnu i uhvati se za ogradu od mahagonija i mesinga
da se ne bi sručio niz stepenište. To je bio trg iz njegove
vizije i mada je znao da je to bilo davno, nepogrešivi miris
rata bio je u vazduhu.

Palaco di maskera Venecijana bio je od otprilike na pola
puta između Punta dela Dogana, gde se u raskoši dizala
bazilika Santa Marija dela Salute i Kampa dela Karita gde
je bila Galerija del Akademija na udaljenom kraju drvenog
mosta kao iz bajki o vilama.

Hotel je nekada bio raskošan letnjikovac za dužda na
vlasti. Njegov položaj na Kanalu grande bio je dragocen: na
Rio de San Mauricio, samom kanalu, naravno, ali kako će
Nikola naučiti u Veneciji samo je Kanal grande nosio tu
oznaku. Velike građevine koje su svi zvali palazzi - palate,
bile su, u stvari, casas - kuće. Tokom vekova Presvetle
republike samo je duždeva rezidencija mogla tehnički da se
naziva palatom.

Hotel je imao svoj dok i portiri u zelenim i zlatnim
uniformama pojuriše da ga pozdrave, uzmu njegov prtljag i
povedu ga pored stolova postavljenih na otvorenom
prostoru za večeru.

Unutra zajedničke prostorije bile su raskošno ukrašene u
venecijanskom cvetnom stilu sa lukovima, visokim
plafonima sa gredama, zidova pokrivenim svilom moare i
sočnim bojama na sve strane - svi venecijanski tonovi
plavog, zelenog, žutog i narandžastog. I uvek rokoko ukrasi
na nameštaju, na ramovima za slike, na masivnim satovima,
svećnjacima od murano stakla i lusterima od stakla sa
suzama u obliku krušaka.

Nikola je primljen uz velike formalnosti, kao da je stari
gost koji se vraća uvek u specijalnim prilikama. Ogromna
maska visila je iznad drvene tezge. Bila je ofarbana belo, s
ogromnim nosem i širokom, agresivnom gornjom usnom.
Nikola, radoznao, upita portira kakva je to maska.

- Ah, sinjore, Venecija je grad maski, ili je bar bila u
proteklim vekovima. Ime ovog hotela, Palaco di maskera
Venecijana, znači Palata venecijanske maske. Dužd koji je
sagradio ovu palatu i provodio leta u njoj bio je prilično
vragolast tip, sklon da navuče svoju Bauta i pomeša se sa
običnim narodom i upusti se u na neki način nepodobne
aktivnosti. Portir dotače gornju usnu. - Tako prerušen ja

verujem da je dužd posejao mnogu vanbračnu decu i sredio
mnoge neprilične političke stvari. Pokazao je na ogromnu
masku. - To je Bauta, maska poznata kao veliki izravnjivač
računa jer su je koristili moćni dužd, sudija ili princ da bi
sakrili identitet. Kao običan čovek on je lutao calli - ulicama
i kanalima grada savršeno tajno.

- I niko nije saznao ko je on u stvari?
- Niko, sinjore - ubeđivao ga je portir. - Venecija čuva
svoje tajne.
Nikolina soba na drugom spratu bila je ogromna. Nosač
stavi njegov prtljag kraj vrata i prešavši preko persijskog
tepiha širom otvori visoke drvene šalone da bi pustio zvuke,
mirise i najvažnije od svega svetlost sa Kanala grande.
Kupana odsjajima sa vode ovog grada, obojena u boju
trule višnje za sva vremena između obale i mora, raskošno
nameštena soba bila je ista onakva kakva je mogla da bude
pre tri stotine godina kad su duždevi vladali i kad su pesme
s Istoka ispunjavale njihove vrtove očaranošću.
Ostavljen sam, Nikola uđe u mermerno kupatilo da spere
prljavštinu s putovanja. Obrijao se pred pozlaćenim
ogledalom, posmatrao finu promenu svog lica dok je
nestajalo brade i on se opet seti Seikinih reči: bićete
drugačiji - toliko drugačiji da vas niko neće prepoznati.
Pljusnuo je ledenu vodu na lice i s peškirom u rukama
vratio se u sobu. Stajao je kraj otvorenog prozora,
posmatrao kako se dugi prsti noći pružaju preko Kanala
grande. S njegove leve strane Santa Marija dela Salute bila
je bela kao puder u prigušenoj svetlosti, a dole, s njegove
desne strane, preko vode, tamo dalje, četiri gondole,
ofarbane plavo, zeleno, crno i crveno, ljuljale su se na
praznom embarkaderu. Njihovi visoki, zakrivljeni pramci,
sa šest rašlji koje su predstavljale sestieri - sektore grada,
ličili su Nikoli u somotskoj svetlosti na muzičke instrumente
koji su ispuštali tako harmoničnu i lepo melodiju koliko su
bili stari.
Obrisavši lice on se okrete od tog prizora i vide veliku
kartonsku kutiju ispod kreveta džinovskih razmera. On

priđe siguran da nije bila tu kad mu je portir uneo prtljag.
Pozvao je glavnu portirnicu i rečeno mu je da nikakav paket
nije donet za njega u hotel.

On otvori kutiju i zagledavši se u nju ukopa se kao
statua. Opet oseti kako mu se nakostreši dlaka u dnu vrata i
tanka linija znoja kliznu mu niz kičmu.

Posegnuvši u kutiju on izvadi dugi, crni ogrtač iz svoje
vizije. Ispod njega je bila maska, rukom načinjena od
pepier-mache-a. Kao Bauta u portirovoj loži u prizemlju i
ova je bila obojena blistavo belo, imala je veliki nos i još
agresivniju gornju usnu, tako da je bilo nečeg majmunskog
u celom izgledu. Bila je to maska koja je štitila identitet
visoko rođenih.

Na dnu kutije video je zeleni koverat oivičen zlatom.
Otvorio ga je i izvadio komad papira. Na njemu je lepo bila
ispisana jedna rečenica velikim, jednakim slovima:

„Očekuje se vaše prisustvo, sa ogrtačem i pod maskom,
u deset i trideset na Kampjelo di San Belisario“.

Nikola pogleda sat. Bilo je petnaest minuta do sedam,
još nije bilo vreme za večeru. On odbaci svoj bizarni kostim,
obuče se i otvori neseser koji mu je Seiko dala na
aerodromu. Tokom leta namerno nije obraćao pažnju na
njega; nije bio raspoložen za rad.

On se smestio u tapaciranu fotelju, dok su se odsjaji sa
vode mešali sa svetlostima lampi u sobi i poče da čita
poslednji šifrovani izveštaj koji je poslao Vini Tin. Tin je bio
rođen i odrastao u Vijetnamu, mada je emigrirao u
Australiju u toku studija. Bio je stručnjak za međunarodno
poslovno pravo i čak je proveo godinu dana na Volstritu
potvrđujući svoje teze.

Nikola je proveo dosta vremena sa Tinom i u Tokiju i u
Sajgonu i video je da je pametan i mudar, dve osobine koje
je retko kad posedovala jedna ista osoba. Postojalo je i
nešto neiskreno kod njega. Mada je Nikola shvatio da je
njegov pomalo sumnjiv talent bio dobar za uspehe u
Jugoistočnoj Aziji, ipak je bio ubeđen da je Tinu potrebno

nadgledanje. U stvari, to je bio jedan od razloga što je on
smislio sada odloženi put u Sajgon.

Nikola je pregledao planove Sato internešenela za
četvrtinu godine, gledao je planove za obuku budućih
službenika i probleme koji su se nastavljali da bi se
obezbedilo dovoljno proizvoda od nafte po razumnim
cenama. Japanci su kupovali skoro 90 odsto vijetnamske
sirove nafte, tako da je bilo čudno što je teško dobiti
proizvode od nje u samoj zemlji. On je pregledao Tinov
izveštaj o političkom režimu i trenutnoj poslovnoj klimi. Što
je najvažnije, čitao je Tinove najnovije podatke o njegovim
političkim i poslovnim kontaktima. U obilju fascinantnih
informacija jedna se izdvajala. Prema Tinu, čuli su se
glasovi - nijedan nije mogao da potvrdi - o uspostavljanju
vlade u senci, koja će biti potpuno nezavisna od
vijetnamske vlade. Šta će ta vlada u senci značiti ili šta će
da uradi, Tin nije mogao da kaže, samo je naglasio da njena
moć i uticaj rastu iz dana u dan. Tin je predložio da otkrije
nešto više o tome pre nego što bi to otkrio neko od
konkurencije i iskoristio.

Nikola se podseti da pošalje faks Tinu da ne gubi vreme.
To je bilo van pameti, mislio je. Sajgon je bio pun takvih
govorkanja. Ko bi uostalom pomagao takvu vladu? Kako je
mogla da bude osnovana i kako je mogla da opstane? Ako je
postajala sve jača, ko ju je osnovao?

To su bila pitanja koja bi mogla da zabrinjavaju Nikolu
da je poverovao u Tinove priče. Ako će se Vijetnam opet
destabilizovati, stotine miliona dolara koje je Sato
internešenel investirao u toj zemlji biće u opasnosti. U
svakom slučaju izgledalo je da je Tin bio suviše dugo na
ivici džungle i da su mu bile neophodne direkcije iz
civilizacije. Načinivši neke zabeleške na marginama, Nikola
odluči da ode u Sajgon što pre bude mogao.

Kad je sišao u hotelski restoran, shvati da je gladan.
Sedeo je u tamnoplavoj prostoriji, gledao kroz prozor
vaporetti - brodiće koji su trtljajući prolazili, a njihove
svetlosti su se ljuljale kao fantastične lutajuće vatre. Klizile

su gondole, noseći japanske i nemačke turiste okićene
kamerama i šarenim suvenirima iz Murana.

Večerao je spaghetti con vongole - sjajnu testeninu sa
sićušnim, krhkim školjkama čiji mu je ukus eksplodirao u
ustima kao kavijar, a posle su mu poslužili seppiea in tecca -
sipa u sopstvenom soku. Dopustio je šefu da mu odabere
vino, prošek, ali su ga upozorili da ne popije više od čaše i
po. Odbio je desert i odlučio da će umesto toga popiti dupli
espreso. Kad je potpisao ček bilo je skoro deset i setivši se
adrese na papiru, on upita portira kako da ode na mesto
sastanka.

Data mu je mala, presavijena mapa grada na kojoj je
portir crvenim flomasterom okružio lokaciju hotela i
obeležio nekoliko alternativnih puteva do Kampjelo di San
Belisario.

- Najbolje je naravno da šetate - reče portir u najboljoj
venecijanskoj tradiciji. - To nije najbrži način, ali je svakako
najlepši. Imate li vremena za šetnju od dvadeset minuta?

Nikola reče da misli da ima, a taj odgovor zadovolji
portira.

- Bene. Svaki trenutak dana ili noći daje posebnu
znamenitost La Serenissima - Presvetloj, sinjore - reče sa
širokim osmehom.

Gore u svojoj sobi Nikola pokuša opet da pozove Justinu,
ali niko se nije javljao. Gde je mogla da bude? Bila su dva
sata ujutro u Tokiju. On spusti slušalicu, navuče debeo
džemper, a onda osećajući se pomalo luckasto ogrnu dugi,
tamni ogrtač preko ramena. S maskom u ruci koju je
gurnuo pod mišku, izađe kroz vrata.

Jedinstveni zvuk grada preplavi ga, bila je to neka vrsta
jezika sastavljenog od sitnih zvukova - stvarno posebna
kombinacija buke i odjeka koji su se odbijali o uske ulice i
kuće sazidane duž kanala. Zvuci koraka, na primer, dobijali
su zvuk kao iz drugog sveta; snažno udaranje đonova o
popločano tlo odjekivalo je u prohladnoj noći kao fantomski
zvuk.

Prošao bi pored bara otvorenog do kasno u noć i čuo
prasak smeha, deo razgovora koji bi ga pratili niz ulicu ili
preko jednog od bezbrojnih malih mostova. I uvek je kao
san u snu šuštala voda koja je lupkala o drvene stubove
tragjetto-a, splavova gde su bile vezane gondole; ili u
mahovinom pokrivene kamene temelje samih zgrada.

Jednom, zamače za ugao i nađe se na kanalu punom
gondola. Stariji čovek u tamnom odelu, koji je stajao na
stražnjem delu flote, poče da peva, a njegov čist tenor
odbijajući se od fasada i gondola prolete ispod mosta na
kome je Nikola stajao opčinjen.

Prošao je pored male palate koja je imala maleni corte -
dvorište gde je bugenvilija cvetala kao raspomamljena, a
videlo se i stablo smokve, uvijeno i zgrčeno s listovima koji
su postali kao bronza na svetlostima ulice i kanala. Mogao
je da vidi klupu od kovanog gvožđa, s patinom vekova i
mogao je da zamisli Kazanovu kako kleči na jednom kolenu,
zavodeći mladu ženu koja je sedela kraj njega, zagledana u
noćno nebo.

Nikola, obučen da potone, da oseti struje mesta i ljudi,
počeo je da nalazi put prema metafizičkoj zagonetki
Venecije, dok je išao prema mestu sastanka sa Mikiom
Okamijem. To je, dakle, bila tajna Venecije; njeno
jedinstveno mesto na svetu, smešteno ni na zemlji ni na
moru, ispunjavalo je ne samo zvucima i svetlošću iz drugih
svetova već i imunošću na proticanje vremena. Nije bilo
automobila, autobusa, vozova, podzemne železnice. Bili su
proterani sa ovog magičnog mesta. Ljudi su se prebacivali
unutar grada onako kako su to radili vekovima. Zgrade su
restaurirane u tradicionalnom venecijanskom stilu,
unotrebljavane su iste tehnike koje su koristile zanatlije
vekovima. Nikola je hodao niz calli, callesse, preko mostova
od kamena, crnog metala i drveta duž temelja koji su
okružavali kanale nepromenjeni stotinama godina. Da je
živeo 1600. godine, video bi isto ono što je video i sada.

I dok je hodao, Venecija ga primi u zagrljaj, obuhvati ga
s puno ljubavi kao što je radila sa mnogo putnika pre njega.

Izgubio se ne toliko u mreži njenih ulica, kanala. mostova i
kejova već u njenom srcu čarobnice, osećajući kako vreme
klizi kao stara koža, osećajući zagrljaj kao krajnje uzbudljiv
dar koji grad daje onima koji su spremni da ga prihvate:
osveženje umornih, potvrda života onima koji su patili od
slomljenog srca.

Njegova frustracija i uznemirenost zbog veze sa
Justinom ovde su se izgubili: video je da je ona besna zato
što je izgubila dvoje dece; zaboravio je na svoje poslednje
vrtoglavo viđenje sa Seiko. Za divno čudo bio je sada
mnogo mirniji zbog neposrednog susreta sa Mikiom
Okamijem.

U tako dobrom raspoloženju uđe na Kampjelo di San
Belisario. Bio je to mali trg, popločan i čist, ali bez ukrasa:
ni drveta, ni fontane, ni klupe. Kao na većini venecijanskih
campiello samo kuće boje zemlje stajale su sa tri strane a
na četvrtoj se dizala impozantna bela fasada crkve. Ova se
zvala isto kao mali trg. Nikada nije čuo za San Belisarija, ali
izgleda su Itapijani, a posebno Venecijanci, imali čitav niz
inače nepoznatih svetaca i svetica.

Campiello je bio pust. Načuljio je uši i čuo odjek koraka
koji se gubio. Golubovi su se komešali u rupama zgrada,
pripremajući se za noć, a iz daljine se čulo brundanje
motoskafa koji je sekao vodu nekom nevidljivim ali čujnim
kanalom. Magla se vukla po kamenim pločama, viseći u dnu
zgrada kao prosjak.

Nikola je čekao a venecijanska noć, drugačija od svih
ostalih, spuštala se na njega kao ogrtač. Odjednom se setio
Baute i izvadivši je ispod mišice gde ju je držao za vreme
šetnje, stavi je na glavu tako da mu se lepo smestila na lice.
Osećaj koji ga je obuzeo bio je jedinstven, ali nekako poznat
i on se seti svoje vizije dok je prelazio Trgom svetog Marka.
Opet je imao jak osećaj. Ko sam bio, pitao se, da bih ovo
nazivao domom?

- Bauta!
On se okrete i ugleda osobu u svešteničkoj odori kako
drži otvorena mala vrata s jedne strane velikih bronzanih

vrata crkve San Belisario.
- Bauta! - viknu sveštenik čudnim, grlenim glasom. -

Kasniš na misu! Brzo je pokazao. - Dođi! Dođi!
Nikola se pope izlizanim kamenim stepeništem, prođe

pored sveštenika sa ogrtačem i kapuljačom i uđe u tamnu
unutrašnjost crkve. Čuo je oštro zatvaranje vrata koja je
sveštenik zalupio iza njega.

Unutrašnjost je bila puna mirisa: osećali su se tamjan,
vosak sveća, buđ, prašina kamena i mermera, prašina
vekova.

Sveštenik prođe kraj Nikole.
- Ovuda! - reče tiho. - Prati me!
Crkva je bila slabo osvetljena. Samo su plamičci sa
debelih, svetložutih sveća neprekidno osvetljavali
nadsvođene plafone, zidove ukrašene freskama,
veličanstvene popločane podove u komplikovanom
vizantijskom stilu, zlatom ukrašene ikone. Unutrašnjost je
bila trezor istorijskih relikvija i religiozne umetnosti. Plafon
sa potamnelim drvenim gredama visio je iznad elegantnih,
visokih zasvođenih arkada ukrašenih mozaičkim scenama iz
Biblije. Postojao je jedan gotovo istočnjački ton koji je
ispunjavao gustu atmosferu zvezdanom oštrinom.
Nikola je negde čuo žamor glasova, pozive i odgovore
liturgije. Mada je to bilo čudno, izgleda, se misa održavala
ovako kasno noću.
- Ovo je veoma stara crkva - šapnuo je sveštenik dok su
žurili niz kamene prolaze.
Njegov suvi glas nije sadržavao uzdržanost starosti i
zanimanja. Bio je to pre glas pun snage, bez ukrasa i boje.
- Neki kažu da je to najstarija verska građevina u
Veneciji. Svakako, u temeljima postoje dokazi da je ovo
nekada bio grčki hram.
Zvuci mise su slabili. bili su sada samo odjek odjeka.
- Ali pre Grka ko zna ko je bio? Skiti, svakako i možda
Kikladi, džinovi koji su lunjali zemljom u vreme Feničana i
pre njih, bogovi koje su davno zaboravili i najstariji živi
Venscijanci.

Nikola je bio iznenađen. Ovo nije ličilo na filozofiju bilo
kojeg sveštenika kojeg je ikada upoznao ili o kojem je čitao.
Baš je hteo da upita čoveka nešto o njegovim čudnim
teorijama, kad stadoše ispred zasvođenog ulaza u mali ali
impresivni prostor.

- Skola kantorum - šapnu sveštenik kao da to sve
objašnjava.

Trenutak kasnije nestao je u senkama koje su plesale na
ivicama sveća. Na nesigurnoj svetlosti videli su se
jednostavni pećinski crteži na zasvođenim kamenim
zidovima.

Nikola uđe u prostoriju koja je sva bila od kamena. On
priđe, prevuče rukama preko grubih zidova. Bio je ubeđen
da je ovo mesto bilo starije od spoljnih zidova crkve i da su
ga možda oblikovali radnici Vizantije. Da li je ovo bio deo
originalnog grčkog hrama? Starost ovog mesta! On pogleda
gore i vide da je plafon načinjen u obliku neobičnih lukova
koji su se lomili pod pravim uglovima.

- Tu je pevao sveti hor - reče melodični glas. - Pre mnogo
vekova.

Nikola se okrete i ugleda visoku ženu u crnoj maski koja
je sijala kao tamno sunce. Ona je bila odevena u ogrtač
sveštenika ili kaluđera, u svakom slučaju bila je to
eklestička odeća koja je dobro krila njeno odelo i njeno telo.

- Skola kantorum - reče i ona - ova prostorija je
konstruisana da pojača do maksimuma ljudski glas. Nekada
davno bio je to centar navosa… samog srca crkve.

- I sada je degradirano - reče Nikola. - Odvojeno od
svakodnevnih liturgija savremene crkve.

- Ali nije manje strašno zbog toga - reče ona. Onda se na
njenim lepim usnama pojavi osmeh. Njene duboko usađene
oči blesnuše, tako da se činilo da je ovaj čitav prostor, star i
ezoteričan, sadržan u njihovim dubinama. - Oprostite mi, ja
se zovem Čeleste.

- A vi znate kako se ja zovem, ako ste sigurni ko sam ja
iza Baute.

Č

Čeleste se nasmeja, a taj zvuk se fantastično odbi o
plafon, vrati se prema njima kao fragmenti gregori-janske
pesme.

- Da, znam ko ste vi.
- Gde je… - ali je zastao na Čelestin znak, dok se dug, fini
kažiprst pritiskao uz njene usne.
- Molim… Ne pominjite njegovo ime čak ni ovde u
skrovištu skole kantorum - pošla je prema njemu, a šuštanje
njenog eklestičkog ogrtača pojačavalo se dok nije ličilo na
zujanje livadskih insekata u toploj, letnjoj noći. Kad je
prešla preko svetlosti koju su bacale sveće, on vide da ima
svileni turban na glavi. Bio je boje venecijanskog neba u
trenutku posle zalaska sunca i bio je ukrašen nizovima belih
i crnih bisera. Bledo, zeleno kamenje visilo je po krajevima,
a zlatni medaljon komplikovane izrade bio je pričvršćen
iznad čela, a odatle se dizalo crno nojevo pero.
- Dakle, znate nešto o masci koju sam odabrala da
nosite?
- Bauta. Da, nešto malo.
- Ja nosim Domino - reče ona tiho. - U stvari, ime dolazi
od latinskog BenedicamusDomino. Slavimo Gospoda,
sveštenička banalnost.
- Vi ste bili sveštenik koji me je doveo ovamo - reče
Nikola shvativši odjednom.
- Jesam. Morala sam da budem sigurna da vas niko ne
prati.
- Ko bi me pratio?
Čeleste ne odgovori direktno. Umesto toga reče:
- Da li znate šta je noćas?
- Kraj oktobra, početak novembra. S vremenskom
razlikom koju sam doživeo ne mogu da kažem da li smo u
oktobru ili novembru.
- Ovo je Noć veštica - šapnu Čeleste. - Jedina noć
drugačija od svih tokom karnevala kad maske postaju
merilo. Veoma je bilo važno da se noćas sretnemo. Maska
nas štiti, kao nekada naše pretke.

- Vaše možda. Mislim da niko od mojih ne potiče iz
Venecije.

Čeleste se čudno osmehnu.
- Dobro došli u Serenisimu - reče promuklim šapatom. -
Svetlu Republiku.
Gde sam već video taj osmeh? - upita se Nikola.
- Zar nije vreme da odemo? - reče. - Izgleda da sam ja
ovde pozvan zbog hitnih stvari.
- Tako je, a razlozi za hitnost su očigledni. Uprkos tome
moramo da budemo obazrivi noćas - ona ga uhvati ispod
ruke i on oseti dah mirisa, koji je istovremeno bio i težak i
oštar, njemu sasvim nepoznat. - Nadam se da vam neće biti
sasvim neprijatno u mom društvu.
Povela ga je iz crkve kroz stražnji izlaz i oboje se nađoše
ispod luka kamenog mosta. Bilo je veoma mračno, tamna
voda je pljuskala o kamenje zeleno i hrapavo od algi i
lupara, školjki. Samo je odsjaj svetlosti dopirao do njih
tamo gde je Nikola čekao u polučučećem stavu dok je
Čeleste zaključavala starinsku kapiju od drveta i gvožđa za
njima.
- Ovo je čudesno mesto - reče Čeleste okrenuvši se
prema njemu. - Vizantijski imperator je 535. godine poslao
svoju vojsku preko mora u Italiju da bi oteli ono što je
jednom bio deo imperije pre nego što je Teodorik uspeo da
go otme iz vizantijskih ruku. Na čelu ovih snaga bio je sjajni
general Belisarijus. Nikola je mogao da nasluti odsjaj
osmeha koji joj je izvijao usne.
- Čista je ironija da ova starinska crkva može da bude
posvećena nekome ko se zove San Belisario.
- Nećete valjda da kažete da je to jedna ista osoba? -
reče Nikola. - Nemoguće je da je general vizantijske armije
postao hrišćanski svetac.
- Ovo je Venecija. Ako ste čitali istoriju, znate da ovde
ništa nije nemoguće. Uhvatila ga je za ruku, povela ga
ispod mosta. Na malom privatnom traghetto - pristaništu
tamnozelena i zlatna gondola čekala ih je kao bojni hat.
Č

Čeleste pusti Nikolu da se ukrca, a kad se on smestio,
ona uđe. Odgurnu gondolu, onda uze dugu motku i poče da
ih odgurkuje po kanalu. Onako s kapuljačom, u ogrtaču
izgledala je kao ilustracija nekog istorijskog događaja u
Veneciji.

- Venecija je stvorena kao neka vrsta Šangri-La, sklonište
od talasa varvara: Gota, Huna i sličnih, koji su povremeno
harali Italijom - reče Čeleste. - Ipak, kako nas Homer
podseća, Veneciju nisu osnovali ljudi iz zapadne Evrope, već
pre oni koji su došli sa daleko-istočnog Mediterana. Da li su
to bili oni koji su preživeli pad Troje, kako Homer očigledno
veruje, ili su bili pripadnici još starijeg naroda naviklog da
putuje morima, Feničana. Činjenica je da je Venecija
osnovana zbog svoje prirodne odbrane sačinjene od slanih
močvara, obala sa živim peskom i plićaka koje je plima
stalno menjala.

Njen glas je plovio niz kanal kao prameni magle koji su
ležala nad vodom. Nikola je upijao tu fascinantnu priču dok
je posmagrao građevine s ukrašenim balkonima od kovanog
gvožđa, s malim, romantičnim vrtovima sa iznenađujućim
eksplozijama boja i dubokim izvijenim orijentalnim
lukovima i prozorima koji su govorili o načinu na koji su
preci odabrali da se sećaju svog porekla.

- Bez obzira na sve - nastavila je Čeleste - osnivači
Serenisime bili su intelektualci koji su pobegli od rata,
silovanja, kuge, od samog uništenja. Ovde su se bavili
svojim fantastičnim veštinama i pleli lavirinte intriga. Ovde
je zlatna politika kakvu su znali Grci postala nešto što se
podrazumeva, da bi brzo ustupila mesto gorkoj vendeti do
istrebljenja.

- Tu se javljaju maske - reče Nikola.
- Da - Čeleste pristade uz mali mol, sačekavši strpljivo
dok je okasneli noćni motoskaf odjurio svojim poslom. -
Maske cu bile čista iluzija za ostvarenje ciljeva. Kakvih
ciljeva? Pa, u politici su ih koristili oni koji su dolazili da
otkriju svoje ispovesti pred državnim istražiteljima. U
ličnom životu tih nekadašnjih Venecijanaca dopuštano je

svima i svakom, od princa visokog roda do najbednijeg
ribara, da slobodno slede želje svog srca. Čeleste se oprla o
svoju motku. - Tako kaže istorija, ali šta je bilo u stvari? S
obzirom na ljudsku prirodu, maske su stimulisale korupciju
na svakom nivou venecijanskog života.

Brodić je nestao u magli koja je nisko ležala i ona ih
odgurnu dalje od malenog mola.

- Te maske, Bauta, Domino, Gagna, Primo Zani, Doktor
za kugu, nisu junaci komedije delarte, kako se često misli.
To su likovi venecijanske građe i svi potiču iz političke
paradigme, a ne od glumačkih. pozorišnih stereotipova.

Prošli su kraj gondole sa purpurnim, somotskim
sedištima i zlatnim držačima. Čovek ogrnut u ćebe od
mohera spavao je sa glavom u krilu kćeri, tamnokose
devojčice, koja nije imala više od deset godina. Ona im se
osmehnula dok je rukom milovala njegovu kosu.

Kad su opet bili sami na kanalu, Čeleste nastavi.
- Maske su postale simboli svega onog što je
venecijansko: dubokih misterija skrivenih iza bajkovitih
fasada zgrada rasutih svuda po gradu. Mislite o Veneciji
kao o veličanstvenoj školjki koja u svojoj dubini krije
neprocenjive vrednosti.
- Jeste li ovde od rođenja?
- Ponekad mi se čini da je tako - reče Čeleste zagonetno.
- U svakom slučaju, rođena sam ovde, a to je najvažnije.
Skrenuli su u Kanal grande a ispred njih Nikola je
mogao da razazna veličanstvenu zgradu Akademije. Čeleste
je vodila gondolu nadesno, klizeći tiho po blistavoj vodi.
Čuli su se samo najtiši zvuci: pljuskanje i krckanje, čak i
njeno meko uzdisanje dok je ritmički gurala motku u debeli
mulj na dnu kanala. Iz svega toga sklapala se neka vrsta
melodije, eterične i uzbudljive, koju kao da su svirali na
nekom instrumentu iz mašte.
Najzad su kliznuli uz prilično ukrašen traghetto gde su
već bile vezane dve druge gondole. Nikola oseti kao da
nešto prepoznaje: bile su to gondole koje je video sa svog

hotelskog prozora! On je noćas načinio veliki krug da bi se
našao opet tamo odakle je krenuo.

Gondole su nežno lupkale o starinske drvene motke. Bile
su ofarbane zlatno i zeleno. Nikola iskoči iz gondole, uhvati
konopce koje mu je Čeleste bacila i zaveza brodić.

Palata u koju su ušli bila je ukrašena u venecijanskom
stilu, sa kao more zelenom bojom i oker žutom. Orijentalni
filigrani oivičavali su duplo zasvođene lukove prema kojima
su išli. Prošavši pored odbojne morske kapije, Nikola se
nađe u vrtu sličnom onom koji je video dok je hodao prema
Campiello. Bugenvilija i ruže penjačice ispunjavale su
mirisom vazduh čak i u ovo doba godine, a ogromno drvo
kruške širilo se iznad zida gotovo u svim pravcima.

Unutra Nikola ugleda sjaj tikovine i čelika na motoskafu,
smeštenom na skelama. Tipično za ovakve palate, pod je bio
kao šahovska tabla od uništenog i izlomljenog crvenog
mermera iz Karare i belog istarskog kamena, koji su se
koristili jer je voda pojačavala njihovu boju. Popeli su se
širokim, kamenim stepeništem na ono što Evropljani zovu
prvim spratom, pjano nobile. Prizemlje je bilo neuređeno,
objasnila je Čeleste, jer su visoke vode uvek izazivale
poplavu i delovi u nivou kanala sada su se koristili kao
garaže za privatne brodiće.

Gore, sobe su bile raskošne, senzualne. Plafoni su bili od
indonežanske tikovine, potpuno tamni od dima koji se
vekovima tu skupljao; zidovi su bili u venecijanskom
ultramarinu, veoma skupoj boji, ili ukrašeni vizantijskim
mozaicima prašnjavih boja i komplikovanih crteža. Podovi
su bili pokriveni istrošenim persijskim tepisima od fine vune
i svile, a statue od izrezbarenog porfira i šarenog
orijentalnog mermera, opljačkanog možda iz starog
Konstantinopolja, bile su postavljene na istaknutim
mestima.

Ogromni jastuci od sirove svile boje dragog kamenja bili
su razbacani na mestima gde bi normalno trebalo očekivati
fotelje i sofe. Na udaljenom kraju dnevne sobe nalazilo se
mapo mermerno stepenište koje je vodilo do dela za

sedenje sa još većim i udobnijim jastucima naslonjenim na
zid sa duplo zasvođenim prozorima kroz koje se video
kanal. Svetlost je žmirkala i poskakivala kroz staklo, ulazila
u sobu zajedno sa odsjajima s osvetljene vode.

Sve, počev od srebrne kutije za šibice na mermernom
stolu, cveća u vazama od muranskog stakla koje su ličile na
dragulje, kao da je imalo svoje mesto i odnos jednog prema
drugom, kao da je osoba koja je živela u ovom prostoru
imala visokorazvijen matematički um.

Kad su ušli, Nikola primeti nejasnu figuru koja je sedela
na ivici prozora u prostoru za sedenje.

- Mikio Okami - šapnu Čeleste pre nego što je kliznula od
njega i nestala iza ukrašenih vrata od tikovine.

- Čeleste, čekajte…!
- Dakle, stigao si.
Nikola se okrete na zvuk glasa. Uprkos godinama, Mikio
Okami je još imao moć komande. Skinuvši masku, Nikola
pređe sobu i dođe do mermernih stepenica. Pred njim je
stajao Mikio Okami, stari i značajni prijatelj pukovnika
Lajnira. Ili je takav bio samo iz koristi? Posle rata okupacija
je stvorila svoje nemire. Bila su to čudna vremena i katkad
su bile neophodne posebne mere da se sa svima izađe na
kraj. Nikola se sada našao licem u lice s jednom od tih
mera.
- Toliko ličiš na oca!
Okami, ćelav čovek, imao je okruglo, veselo lice
diktatora dobre volje. Oči su mu bile suviše približene,
prilično oštar nos i usta uvek na ivici osmeha. Uši su mu
bile majušne, priljubljene uz glavu, a na jednoj strani brade
imao je taman mladež. Bio je srednje visine, ali je izgledao
nekako manji u odelu sa Savil Rouda. Bio je star, to je
tačno, ali na način orijentalca: koža mu je požutela, kao
patina na pergamentu i kao da je postala tanja, tako
providna, da su se na slepoočnicama videle sasvim jasno
plave vene.
- Kao da na neki čudan način ponovo vidim njega.
Pružio je ruku zapadnjačkim gestom i Nikola je protrese.

- Dobro je da si došao, Lajnir-sane - reče na japanskom. -
Pretpostavljam da te moj poziv šokirao. Nadam se da nije
bio suviše napadan.

- Nije - reče Nikola - ionako mi je bio potreban odmor.
Na Okamijevim usnama se zadržao onaj čudni
poluosmeh. On jednom obori glavu, što je bila samo
prolazna referenca na tradicionalni japanski običaj.
- Da li si uživao oblačeći se u odeću kakvu su nekada
nosili venecijanski sudije i plemići?
- Nisam imao problema da sebe zamislim kao Kazanovu.
Okami ga pogleda ledenim, ocenjivačkim pogledom, a
onda iznenada reče:
- Hoćeš li nešto da popiješ da se zagreješ? Sambuku?
Konjak Napoleon? Ili možda espreso.
- Espreso će biti sjajan.
- Divno. Mislim da ću ti se priključiti.
Okami priđe baru sa strane gde su stajale flaše sa
alkoholnim pićima i aperitivima pored blistavog aparata od
nerđajućeg čelika. Izgleda da je veoma uživao u tome da
sam pravi kafu. Njegove male koščate ruke vešto su
obavljale zadatak, i mada je imao više od osamdeset godina,
Nikola nije primetio drhtanje prstiju.
Okami prinese dve male šoljice u kojima su plivala dva
komadića limuna. Seli su na jastuke, dok je svetlost koja se
odbijala sa kanala igrala na njihovim licima.
- Toliko uživam da sam pripremim espreso - reče Okami
pošto je srknuo prvi gutljaj. Onda se odjednom osmehnuo. -
Pretpostavljam da si očekivao zeleni čaj i tatami dušeke.
- Činjenica je da sam stvorio naviku da nikada ništa ne
očekujem - reče Nikola. - To zahteva čista misao i reakcija.
- Instinkt, a? - klimnu Okami. - Možda je sve što sam čuo
o tebi tačno.
Nikola ne reče ništa, sedeo je skrštenih nogu srčući
odličnu italijansku kafu koju je ovaj jakuza naučio da
pripremi. Spolja je dopiralo brektanje brodova za nabavku,
možda su čak donosili namirnice za kuhinje njegovog
hotela, negde blizu preko kanala.