Eric van Lustbader -Kaiso

Uz strašnu buku džambo 747 uzlete ostavljajući za sobom
oblak od izduvnih gasova.

- Hoću da nešto znaš - reče Margarita a njene oči boje
ćilibara posmatrale su Krokera. - Ako te više nikada ne
vidim, ja ću leći i umreti.

- Možda si stvarno sirena kao što je Do Duk mislio - on se
osmehnuo pokušavajući da to objasni, ali ona okrete glavu.

- Osetila sam kad je umro - šapnula je - osetila sam kako
viče moje ime.

- Zašto je to radio, Margarita? Ubio Doma i sve ostale?
- Mislim da je samo to znao da radi. Za njega je život bio
smrt. Nije bilo ničeg drugog. Samo je pokušavao da preživi.
- Jadnik.
- Pitam se - reče ona - šta bi uradio da ste mu ti i Nikola
dopustili da me ščepa.
- Ko zna? Ali mislim da čak ni on to nije hteo da zna.
Načinio je pokret da nas isprovocira jer za njega nije bilo
drugog izlaza. Rekao je da su mu psi na tragu i bio je u
pravu.
Okrenula mu je leđa. Znao je da ne želi više da govori o
Do Duku.
- Mislila sam ono što sam malopre rekla.
- Znam da jesi - reče Kroker - ali ja znam kuda ti ideš,
vraćaš se Toniju Di. Ja ću pomoći, ako mi pomogneš da
stupim u vezu s Nišikijem.
- To je bilo jedino Domovo nasleđe, nastavak njegove
moći. Ne želim da to dovedem u opasnost čak ni zbog tebe -
osmehnula se. - Posao. Vrati se što pre.
- Doći ću kad mogu. To je sudbina.

***
- Nije trebalo nikada da ga bacim - reče Nikola - to je bio
čin arogancije, kao da sam ošamario oca.

Iza njega na zidu visio je Iss-hogai, veliki dai-katana u
svojoj privremenoj kožnoj futroli. Čovek od devedeset

godina pravio je za njega novu futrolu od crnog laka
ukrašenu srebrom.

- Ovo mesto nije bilo isto bez njega - reče Kroker.
Pogledao je zatim dve posmrtne maske Do Duka koje je
Nikola hteo da se naprave. Kroker se čudio što Nikola želi
da ima takve jezive stvari koje će ga podsećati na čoveka
koji ga je gotovo ubio. Ali kao što je naučio od Margarite u
životu nije sve belo i crno, pa ni sam đavo nije tako crn
kako pričaju.
- Jesi li išao na grob? - reče najzad.
Nikola je znao da on mnsli na Justinin grob.
- Nisam još. Biće mi potrebno dosta vremena da u svojim
mislima prihvatim njenu smrt. Ne želim da odem tamo dok
se to ne sredi, dok se ne uspostavi neka vrsta mira među
nama. Još je tu deo njene nemirne duše. Mislim da mora da
se oslobodi s ovog mesta, Lu.
Kroker klimnu glavom, shvativši.
- Daj joj vremena, Nik - reče on i duboko uzdahnu. -
Senator Bejn nam više neće zadavati brige. Kad je Crvena
Kraljica umrla, njegova moć se srušila. Nije bilo teško za
Fejt Goldoni da okupi one koji su ga se plašili da ga obore.
- Ali, Godaišu još živi - reče Nikola - i mada nam se čini
da smo nešto završili, ja imam utisak da smo zagrebali
površinu. Gde je Okami? Šta mu se dogodilo? Nangi je
ubeđen da je još živ. Svakako još postoji pretnja i neka
teška pitanja koja čekaju odgovore.
Sneg je pao. Sutra će biti Nova godina, vreme
obnavljanja, kad su sve stvari moguće.
- Želeo bih da znam šta su smerali Okami i Dominik
Goldoni - reče Kroker.
- Moramo da pratimo trag dovoljno dugo - reče Nikola.
- Ako možemo da stignemo tako daleko.
- Počeću sa Tecuo Akinaga, sa Akirom Čosom i Tomu
Kozoom, tri oujabuna iz kaišoovog unutrašnjeg saveta.
Jedan od njih je odgovoran za kovanje zavere o njegovoj
smrti. A onda tu je Avalon Ltd. Oni su predstavnici svih
vrsta vojnih materijala. Lako je kupiti kinesko i rusko

oružje, ali oni imaju pristupa i američkim borbenim
avionima F-15.

- Vaksman, Crvena Kraljica, mogao je to da im obezbedi.
Nikola klimnu glavom.
- Tačno. Nadam se da je on jedini koji je to uradio.
Kroker nali kafe u svoju šolju.
- Šta misliš da je Dominik rekao Do Duku da si ti Nišiki?
Nikola sleže ramenima.
- Ko to može da kaže? Možda je Okami naveo Dominika
da poveruje da sam ja Nišiki u slučaju da se dogodi neka
nesreća. Okami je znao da samo ja mogu da zaustavim Do
Duka.
Nikola je gledao kroz prozor u duboki sneg. Tišina zime
se prikradala preko pejzaža kao magla koja zatamnjuje
zvezde.
- Sada me najviše brine Baklja Tri Petnaest, reč koju sam
našao u softveru Avalona u Parizu.
- Razmišljao sam o tome otkako si to pomenuo. Možda je
to neko eksperimentalno oružje koje pokušavaju da usmere
na nas. Proveriću.
Nikola je ćutao neko vreme.
- To je najverovatnije. Ali ima još nešto što ne smemo da
zaboravimo. Šta ako Tri Petnaest nije broj nego kraj? Od
sada pa za dva i po meseca biće martovske Ide.
Nikola odmahnu glavom.
- Da je samo Okami ovde. On bi mogao da nam kaže šta
je Baklja Tri Petnaest.
- Izgleda da Nangi misli da je Okami pokušao da nam
ostavi tragove da ga pratimo.
- Tako je. Avalon Ltd. I onda njihovi međunarodni dileri
oružja, Timoti Delakroa, koga Harli Gant pominje u
materijalu koji je doneo Maniju Manhajmu. Prema Harliju
Delakroa tvrdi da je Sato bio jedan od njegovih snabdevača.
To znači da je pokojni Vinsent Tin bio jedan od njegovih
snabdevača.
Dva čoveka su gledali jedan u drugog i ti pogledi su
donosili samo uspomene.

- Ispratio si Margaritu na onaj let? - upita Nikola.
- Sinoć, kasno uveče.
- Misliš da je to pravi izbor?
- Nije - reče Kroker - ne mogu da joj dopustim da ode iz
mog života, Nik, ali šta sam drugo mogao da uradim? Ja
sam policajac, za ime Hrista. Ja sam uvek bio na pravoj
strani zakona.
- Jesi li siguran da je ona na pogrešnoj?
- Ona je jebena mafija, druškane.
- Mikio Okami je kaišo svih jakuza. Pre dva meseca ja bih
ga s radošću prijavio da mi se samo ukazala šansa. Sada
nisam siguran u to. Da te pitam nešto, Lu. Da li je
Margarita amoralna osoba?
- Ja… - Kroker zastade. Nije znao gde leži istina.
Zavlada tišina a onda su se čuli koraci spolja.
- Znaš šta treba da radiš.
- Da. Nangi i Fejt Goldoni su ubeđeni da je Okami Nišiki.
Ako je tako, Margarita će znati kako da stupi u vezu s njim.
I to je bolje nego ovo što imamo sada, a to je ništa.
Kroker je vrteo kafu u keramičkoj šolji.
- Šta ako greše? Ako Okami nije Nišiki?
- Ipak, moramo da pokušamo da nađemo Okamija. Jesi li
za to?
Kroker je ispitivao svoju biomehaničku ruku kao da je
nije nikada ranije video. Znao je šta se od njega zahtevalo
da uradi; da špijunira Margaritu dovoljno dugo tako da bi
mogao da prati komplikovani lavirint tragova do izvora -
Nišikija.
- Ja je volim. Nik. Mi obojica znamo pravila. Mi znamo ko
smo i koje smo staze odabrali da njima idemo - zagledao se
u tamne oči prijatelja. - To nije jednostavno, ali mi imamo
samo to.
Prednja vrata se otvoriše, a onda polako zatvoriše i
Kroker ustade, krenu prema kuhinji.
- Večera za jedan sat?
- Fino - reče Nikola i uze svoju jaknu tinsulejt.

- Nemoj da brineš o spremanju. Sašiko će doći rano
ujutro.

Čeleste ga je čekala u hodniku. Posmatrala ga je kako
navlači čizme, a onda provuče svoje prste kroz njegove kad
su tiho izašli u sumrak.

Plave senke ležale su na sve strane. Ispod kedra punog
snega video je tragove zeca. Prošli su pored ginkgo drveta,
preko male čistine, sve do jezera. Bilo je gotovo sasvim
zaleđeno.

- U proleće - reče Nikola - roniću.
- Zar se ne plašiš da nije tamo?
- Nije. Ali njegovoj duši je potrebno društvo. Nikada ga
nije imao za vreme života.
- Taj čovek je bio hladnokrvni ubica. Ne mogu da
shvatim tvoj stav prema njemu ili prema mojoj sestri.
- Ne mogu da objasnim.
- Ne može ni ona.
Vratili su se, došli do čistine. Videli su druge kuće kraj
jezera koje su zračile toplinom. Psi su lajali a muškarci su
se bočali na ledu. Čeleste je naučila nešto japanskog za
vreme kratkog boravka ovde i nije ništa prepuštala slučaju.
- Kaži mi da li misliš da je koryoku, moć koja osvetljava,
zaista toliko važna? - pitala je.
- To ću pitati Okamija kad ga budem video. Ali mislim da
je sada važnija nego ikada - Nikola je mislio o daru koji je
našao iza Šeste kapije. Možda se zato osećao tako bliskim
Do Duku. Dok Duk je dao Nikoli i Margarita dragocene
stvari koje su promenile njihove živote. Moć iza Šeste
kapije je mirovala i bila misterija. Šta ona daje Nikoli nije
mogao da kaže samo je osećao da on nije više isti, kao što je
rekla Seiko.
- Nisi otišla sa sestrom? - pogledao je Čeleste.
- Mi smo dve različite vrste Goldonijevih. Ja moram da
nađem Okamija - vetar s jezera raščupa joj kosu. - Pored
toga ja nikada ne bih mogla da živim u Americi. Nedostajali
bi mi voda i svetlost - težina Venecije, značenje istorije.
Sada, zimi sve divne boje su prigušene oblacima i kišom do

onog magičnog trena posle podne kad se probije sunčeva
svetlost i pospe trgove vizantijskim zlatom - njen pogled
postade sanjalački - uskoro će biti vreme karnevala i maske
će se roditi opet.

U tišini išli su polako prema kući.
- Znam da se ljutiš na mene - reče Čeleste posle izvesnog
vremena.
- Zašto?
- Misliš da je trebalo na početku da ti kažem da sam
Goldonijeva. Ali istina je, Nikola, da sam sumnjala da bi mi
verovao da si znao. Okami zna tvoju ličnost i on me je
upozorio da držim svoj pravi identitet u tajnosti.
- Mikio Okami me ne napušta. Godaišu je sada moj.
Zastali su na tremu da otresu sneg sa čizama. Nikola
otvori vrata i oni se izuše.
- Molim te, nemoj da se ljutiš na mene - reče ona - to me
vređa.

***
Senke u noći. Mesečina isečena na komade bambusima
klizila je preko Nikole dok je ležao na svom futonu. Trebalo
je već satima da spava ali ra je telo izdavalo, vibrirajući od
krvi i vreline, želeći ženu u susednoj sobi.

Znao je da mora da se digne, ode i legne kraj nje. Znao
je da ona to želi - da oboje to žele, ali je bio paralizovan.

Slike Justine su mu kolale po mislima. Znao je da je ona
umrla zato što on nije bio tu da je zaštiti. To što njihova
ljubav nije preživela bila je njegova krivica i - Japana.

Čuo je tihi zvuk zaslona od pirinmanog papira svoje sobe
kako se pomiče u stranu. Video je senku kako ulazi u sobu.
Izbegavala je srebrne zrake meseca, držeći se dubokih
senki.

Stajala je mirno i posmatrala ga. A onda otvori kimono i
zavuče se pod pokrivač kraj njega. Oseti Čelestin miris,
uzbuđenje kojeg se sećao iz Venecije i Pariza. Ma šta da se
posle toga bude događalo, on je znao da će je se uvek sećati

onakve kakvu ju je video prvi iut u San Belisariju, odevenu
zagonetkom i moći, monetom Venecije.

- Ja ne mogu da budem ona.
- Toliko želim da ne budeš - reče Nikola.
- Misliš to?
- Pogledaj u mene.
- Ne želim da to više ikada radim.
To je voleo kod nje.
- Kad tebe gledam, vidim samo tebe.
Ona uzdahnu, ali ovog puta zato što ju je uzeo u naručje.
Njegove usne se spustiše na njene i on oseti kako drhte dok
su se otvarale, dok se njen jezik uvijao oko njegovog.
Njihova tela se stopiše kao da su stvorena jedno za drugo.

***
U zoru se Nikola diže. Nije želeo da ostavi Čeleste, ali
njegovo telo i um su imali svojih zahteva. Bio je dan Nove
godine. Napolju je padao novi sneg. Nije se videlo ništa sem
velikog drveća blizu kuće.

Nikola je razmišljao, osećajući se mirnije. Duboko je
disao, unutra, napolje, unutra, napolje. Znao je da mu ne
smeta što je tu Čeleste. Disao je.

Jedan njegov deo postade svestan da se šođi pomera, ali
nije obratio pažnju. Sašiko je dolazila rano u dane praznika,
bavila se svojim poslovima i odlazila u podne da bi bila sa
svojom porodicom.

Fioka se otvori dok je vadila stvari za čišćenje. Jedan,
dva, tri koraka načinila je mala žena. Nikola se izvi i okrete
ulevo dok mu je tanak glas nešto šapnuo u umu. On obori
figuru na tlo.

Čovek pade na leđa, perika mu spade, kimono se otvori,
vakizaši je zlo sijao. Odmah ga je prepoznao. Bio je to Tomu
Kozo. Čeleste mu je pokazala njegovu fotografiju u Veneciji.

Nikola pokuša udarac mačem, ali bio je u lošem položaju
jer je sedeo s prekrštenim nogama. Kozo je probio njegovu
odbranu, vrh bodeža je bio na pedalj od njegovog vrata.

Nikola ukruti prste i udari Kozoa ispod sternuma
kidajući kožu, meso, unutrašnje organe, srce koje je još
tuklo.

Buljio je u lice Tomu Kozoa dok ga je život napuštao.
Onda potraži onaj glas u svojim mislima, ali znao je da je to
bilo poslednje što je Justina rekla.

Znači opet je počelo. Unutrašnji savet kaišoa krenuo je
na njega. Ali on je još bio živ. A negde je bio živ i Mikio
Okami i vukao je konce plesa u senci.

Nikola je disao, udahni, izdahni, osećajući kako mu
adrenalin bubnja u venama.

Još jednom je bio blizu smrti, tako blizu da je mogao da
oseti njen ukus u ustima. Pokriven krvlju drugog čoveka on
izađe u tišinu snega, nakloni glavu i pozdravivši dan Nove
godine izgovori molitvu.