Kroker odluči da naruči hranu čim kelnerica pogleda
prema njima.
Margarita je obuhvatila glavu rukama.
- Moram sa nekim da razgovaram o ovome. Ne mogu
više da to držim zatvoreno u sebi. Ali ko bi to razumeo? Ni
moj muž ni moja kćer to ne bi shvatili. Ne mogu o tome da
razgovaram sa svojim prijateljima - podiže glavu i pogledom
potraži njegove oči. Pitao se zbog čega? Zbog razumevanja,
rešenja?- Ostajete vi, Lu, jer ja ne znam šta ste vi meni, ili
šta ćete postati. Vi ste mi nepoznati baš kao i ovo što je
nastalo od mog života.
- Margarita, šta je to što se plašite da je uzeo od vas?
- Moju moć da ga mrzim.
Video je da se plaši da će joj se nasmejati u lice, a bilo je
sasvim sigurno da bi to njen muž uradio da se njemu
poverila. Posle onoga što je video da je ostalo od tela
Dominika Goldonija, njemu ovaj naročiti strah uopšte nije
bio smešan. Baš naprotiv, bilo je jezivo.
- Kao da smo povezani dušom. Ne mogu da ga
zaboravim, ne mislim na njegovo lice, ili… Ali usred noći
mogu da ga osetim, mogu da ga osetim blizu sebe kao da je
stvarno tu.
Kroker je pogleda.
- Margarita, želim da nešto shvatite pre nego što odemo
dalje. Taj čovek koji je oteo vas i Frensin, koji je ubio vašeg
brata, toliko je opasan i ja mislim da ste vi jedini koji
možete da mi pomognete da mu uđem u trag. Bez vas sam
izgubljen. Moram da znam da li mogu da računam na vas u
ovome. Ako ste tako povezani…
- Želim da vam pomognem - rekla je previše brzo -
moram da dokažem sebi da on nije… - odmahnula je
glavom, nije mogla dalje.
Kroker dozva kelnericu, naruči najpre školjke u pari, a
onda jastoge. Lokalne školjke im donesoše gotovo odmah.
Mirisale su na more i morsku travu, a bile su poslužene u
velikim činijama koje su se prelivale. Margarita, jedući
ukusno meso polako i slobodno, povrati boju u lice i kao da
je bila sigurnija.
- Neprestano razmišljam o tome kako sam se promenila
otkako me pustio da odem - završila je sa školjkama,
odgurnula je činiju i oblizala prste jedan po jedan, mazna
kao mačka. - Moj brak je bio promašaj, iskreno govoreći.
Toni i ja ne komuniciramo, a ne verujem da smo to ikada i
radili. Kad su žene u pitanju, Toni s njima komunicira samo
svojim đokom i pesnicama. S drugim muškarcima
komunicira pregovarajući, to je život za njega. Kad bih ja
progovorila, on bi me tukao. Pretpostavljam da je on, kao
Sicilijanac, loše volje otkako je Frensin rođena. „Šta, nije
sin?“ - Pokušala je da se osmehne, ali to se pretvori u
grimasu.
Dođe kelnerica da odnese posuđe. Dala im je vlažne
maramice. Margarita reče da želi pivo, Kroker naruči dva
pa kelnerica ode.
- Stvar je u tome - reče nežno Kroker - što ste to
prihvatili. Mislim, batine.
Margarita ga pogleda.
- Vi niste žena i ne očekujem od vas da razumete.
- Trudim se koliko mogu. Slušam.
Razmišljala je o tome neko vreme, buljeći u tamu koja je
dolazila preko vode. Ribarski brodić, upaljenih reflektora,
kretao se sleva nadesno preko vode kao da je televizijski
ekran.
- Dajte mi ruku - reče ona tiho - ne, onu drugu.
On stavi svoju biomehaničku ruku u njenu.
Sedela je i gledala mešavinu kože i elemenata koje je
načinio čovek.
- Svet muškaraca je pun nasilja - rekla je najzad - svet
žene… pa, žena se pita zašto je nasilje deo svega toga.
- Ali, pasivnost…
- Vi razmišljate kao muškarac - osmehnula mu se nežno -
pasivnost se ne uklapa u to. Muškarci greše kad misle da su
žene, zato što ne mogu da vide smisao u nasilju, pasivna
bića. To jednostavno nije istina - nakrivila je glavu. - Na
jedan važan način, najzad, muškarci su pasivni seks. Ako im
se dopusti da biraju, oni će se uvek opredeliti za status kvo.
Oni mrze promene bilo koje vrste i oni se stalno bore protiv
toga. S druge strane žene žele stabilnost, a kad o tome
počnete da razmišljate to je onda nešto sasvim drugo.
Stigli su jastozi i pivo. Dobili su salvete prekrivene
plastikom koje su vezali oko vrata. Margarita podiže klešta i
okomi se na narandžastu školjku.
- Sada kad sam to rekla, ja sam shvatila da u meni
postoji još nešto. Robert - tako se nazivao - to mi je
pokazao. Bila sam spremna da ga ubijem. Bar sam sada
sposobna da kažem svom mužu: „jebi se“ i da osetim da to
vredi. Sada vidim kako mi je sjeban život uz njega. Bila je to
pogrešna odluka, ta želja za stabilnošću - za mene i moju
kćer. Ona pati od bulimije i ima razloga za to. Ona nije
glupa i nije više dete. Ona vidi šta se zbiva oko nje, ona
bolje oceća vibracije od odrasle osobe. Možda sam više nju
povredila nego bilo koga drugog. Možete li da vidite kao ja
da mi je Robert dopustio da shvatim tu važnu istinu?
Kroker je ćutao neko vreme. Bio se zasitio školjkama ili
su prevelike emocije i briga kako će se sve dalje razvijati
uticale na gubljenje apetita.
- Neće me više povređivati.
- Kako možete da budete tako sigurni?
Tapkala je kažiprstom u visini srca.
- Osećam to na isti način na koji jedem ili dišem. Postoji
veza na nekom nivou koji ide dublje od svesne misli.
Naravno, nema logike u tome. Ipak, ja sam sigurna.
Stvar je bila u tome što joj je on verovao. Zagledajući se
u njene jasne oči, video je istinu koja je bila veoma
uznemirujuća. Osetio je kako se kosa na poleđini njegovog
vrata pomiče, kao da je taj čovek koji se nazivao Robertom
mogao odjednom da se pojavi iza njega. On se pomakao u
stolici, odjednom se osećajući neugodno.
Misleći o sceni na koju su on i Lilihamer naišli u kući u
marini St. Kroa, Kroker reče.
- Možda bi trebalo da se koncentrišete na ono što je
Robert učinio Dominiku.
- Mislite da bih to mogla da zaboravim? - i Margarita je
bila sita, pa Kroker mahnu kelnerici da pospremi sto.
Margarita je sačekala da ona ode pa nastavi. - Ima u tome
više od Domove smrti i ja o tome razmišljam otkako sam se
vratila iz Minesote. Ona obrisa ruke. - Rekla sam vam da
želim da vam sve priznam. Nije to teatarski gest, ja to
stvarno mislim.
Nagnula se unapred, na licu joj se ogledala napetost.
- Sećate se da vam je Frensin pričala o svojim posetama
ujaku Domu, kako je često tamo odlazila sa mnom, kako je
provodila vreme u kuhinji probajući sladolede kojih je bilo u
izobilju u Domovom zamrzivaču? Klimnula je glavom. - Da li
vam je nalo na um da se zapitate šta sam ja u
međuvremenu radila i zašto smo tako često išle kod njega.
- Bili ste brat i sestra, porodica.
Sada se pojavi osmeh na Margaritinom licu.
- Kriste, Lu, to mi je i Dom uvek govorio kad sam brinula
što provodimo toliko vremena zajedno. Smejao bi se mojoj
uznemirenosti i rekao bi. „Naravno, belisima, mi smo
porodica. Kome će biti sumnjivo što smo toliko zajedno?
Toniju neće a neće ni saveznim agentima.“
Zastala je na tren da popije poslednje gutljaje piva, ali
Kroker je video da se ona pribira. Bio je u pravu.
- Vidite, Lu, ja sada verujem da je moj brat znao da će
umreti. Pripremao se za svoju smrt dve godine pre nego što
se to dogodilo.
Znao je da mu daje ključeve, da vidi da li on može da
odbaci logiku, da joj poveruje da bi se zagonetka rešila.
Nije mislio da je ona namerno neosetljiva, ali je morala da
nađe čoveka koji bi mogao da zauzme mesto njenog brata, a
da ne bude zanet njenom lepotom, zaluđen njenim polom.
Ona je bila toliko inteligentna da…
Blagi Bože! Odjednom je zanemeo kad mu je to palo na
um, a bilo je tako čudno, tako divlje, tako nepovezano s
logikom da je odmah bilo jasno da može da bude istina.
- To ste bili vi. Vi ste stalno bili prisutni. Džini Moris nije
ništa značila. Dominik je prekršio Pravila programa zaštite
da bi ostao u vezi s vama.
- Da - reče Margarita vidno oduševljena što je on
pogodio. - Priznajem. Dominik je odabrao mene da budem
njegov naslednik. Želeo je da delam iza maske svog muža,
koga je naočigled svih Dom načinio svojim naslednikom,
službeno. Zbog toga sam stalno išla u posetu svom bratu.
Učila sam njegov zanat, koristeći sopstvenu kompaniju kao
štit da se sastajem s ljudima i on je pod tom egidom
prenosio svoj uticaj na mene.
- Ali kao žena u posvećenom svetu muškaraca zar vam to
nije bilo nemoguće?
- Bio je to težak projekat koji je zahtevao dosta vremena,
jer sam morala da se nosim s Domovim vezama u
poslovima, politici i iskrivljavanju zakona na jedan sasvim
drugačiji način nego što se on odnosio. Ja sam uvek bila
Tonijeva žena jer je Toni bio maska iza koje sam morala da
se krijem. Ali ja sam bila ta u koju je Toni verovao. Ja sam
bila ta koja je snabdevala Tonija informacijama koje je
trebalo da zna da bi Domovi kontakti bili na liniji.
Iako je shvatio ovaj čudni aranžman, Krokeru je trebalo
vremena da proguta detalje.
- Ne shvatam. Ja sam policajac a vi ste upravo priznali…
- Da sam nastavila konsalting posao svog brata - rekla je
Margarita s ironičnim osmehom - da se ne gubimo u
zakonima kad imamo važnijih stvari o kojima treba da
govorimo.
- A to su?
- Da se vratimo logici. Ja sada verujem da je Dom bio
ubeđen da je obeležen čovek, da je njegovo ubistvo
neizbežno. Sama sam došla do istog zaključka. Ako
krenemo odatle, videćemo da je on počeo da planira svoju
budućnost dve godine ranije. Odabrao je mene, ženu da mi
prenese moć. Zašto? Bila je to verovatno najteža opcija.
Žena nije nikada imala moć u njegovom poslu, nikada.
Zašto bi sada pokušao? Odgovor je zato što niko u
njegovom poslovnom svetu ne bi posumnjao da žena ima te
moći - čak ni Domova sestra - da zna sve njegove tajne
veze, informacije - prljavštnnu, ako želite - što je sakupio
tokom godina i što je koristio kao odskočnu dasku.
Njena glava priđe bliže njegovoj iznad stola i njen glas,
već nizak, pretvori se u slabi šapat.
- Rat besni, Lu. Rat u koridorima moći, daleko od
pogleda mnogih ljudi. I to nije samo rat mafije, Goldoni
protiv Leonfortea, mada sam počela da sumnjam da je ovo
element važniji nego što čak i ja mogu da razumem.
- Zar to ne zvuči pomalo dramatično?
- Ne zaboravite da ja imam pristup svim Domovim tajnim
informacijama. Lista imena moćnih ljudi koje je on mogao
da prisili da urade što on želi je takva da vam dah zastane,
tako da znam polje na kome bi moglo da se igra.
- Korišćenje izvora informacija vašeg brata moglo bi da
nam pomogne.
- Ne znam identitet Domove veze; ja samo povremeno
primam informacije preko pisma koje uzimam uvek s
drugog mesta. To je veza u jednom pravcu: ja ne mogu da
stupim u kontakt s njim.
Odmahnula je glavom.
- Sigurna sam u jedno da je ovo rat mnogo šireg dometa
koji ne obuhvata samo mafiju. U to su umešani vrhovi
najvećih korporacija, agencije koje štite zakon na saveznom
nivou, guverneri i kongresmeni, čak možda i Bela kuća. I
upravo sada Robert je naš jedini put da uđemo u srž.
***
Udarci šaka kad bi se srele, zveckanje nekode koje je
melodično odjekivalo kad bi udario o oštricu bodeža, bili su
jedini zvuci u prostoriji punoj senki.
Čeleste je vrisnula.
Vrh bodeža bio je na tri santimetra od njegovog srca kad
ga je uhvatio dlanovima. Tresnuo ga je o pod, kao insekta,
pogledao pored Čeleste u tamu. Prepoznao je lice koje je
nakratko video u Veneciji: bile su to orijentalne crte, s
mladežom u uglu usana. A onda kao što mesec nestaje iza
oblaka, to lice se izgubi.
Nikola, čija se snaga svakog trena pojačavala u ritmu
Akšare, jurnu u fizički okršaj. Držao je čvrsto zatvoreno
svoje oko tanđiana jer je shvatio da ovaj neprijatelj može da
upotrebi moć i okrene Akšaru protiv njega.
Morao je da ima poverenja u borilačke veštine koje je
naučio u najranijoj mladosti, morao je da veruje u svoje
ruke.
Um mu je bio otvoren kad je primetio Mesuleta u
senkama i on uhvati njegov desni članak desnom rukom.
Odabrao je sokumen irimi-nage jer je morao sve da brzo
završi. Psihički napad Mesuleta protresao ga je do srži,
doveo ga do same ivice smrti i nije znao dokle će izdržati
njegove rezerve snage.
On iskrenu Mesuletov članak i krenu u sunjari-njaza,
ukrutivši prste, podigavši levu ruku uvis, zabivši koren šake
u Mesuletovu vilicu. Kad je čuo pucketanje dok se glava
zabacivala unazad, on posegnu levom rukom unazad i
nadole i koristeći težinu Mesuleta obori ga s nogu.
Mesuletovo telo se okrete dok ra je Nikola obarao i
njemu pogled pade na članak protivnika. Mesulet udari o
pod bradom i glava mu opet polete unazad.
- Sranje! - reče Nikola nagnuvši se iznad zgrčenog
oblika.
- Šta je? - Čeleste dođe iza njega.
Nikola joj pokaza unutrašnju stranu levog napadačevog
članka.
- Imamo pogrešnog čoveka. Vidite, nema plavo
istetoviranog crteža. On nije Mesulet.
Ona pogleda.
- Mislite da je ovde još neko?
- Jeste - reče Nikola i pusti čovekovu ruku - ili je bio.
Prišao je monitoru kompjutera, ali ekran je bio prazan.
On posegnu prema kućištu za diskete. Bilo je prazno.
- Prokletstvo, on je uzeo dokumente Avalona koje sam
našao - pokaza joj procep u podu gde je bila sakrivena
kutija s disketama.
- Šta je to?
Ona izvadi komad papira i pokaza mu ga.
Šta želite da znate? Gde je Okami? Ili zašto je
neophodno da on umre? Koje vam je pitanje važnije? Kora
Okami kontroliše? Ili ko je on?
Sada je vreme da se donese odluka. Dođite sami u
parohijsku crkvu na Bregu mučenika u dva posle ponoći.
Sutra.
Nije bilo iznenađenje što poruka nije bila potpisana.
Nikola je buljio u reči, čitao ih i izgovarao kao da su
molitva. Osećao je pretnju čak i na daljinu, ali morao je da
se upita da li je to važno. Ono što je bilo važno bilo je to da
ma ko da je napisao ovo, znao je šta treba da pita - a ako je
postojala šansa, makar i slaba, da zna odgovore na njih,
Nikola je znao da mora da bude na Bregu mučenika u
određeno vreme.
***
- Nema Mikija Okamija - reče mali čovek. - Nema ga i
pretpostavlja se da je mrtav.
Bio je to Tomu Kozo, ojabun klana Jamauči. On je imao
šezdesetak godina, ali je izgledao mnogo mlađe;
zahvaljujući svakodnevnim vežbama borilačkih veština.
Imao je dugačko lice kao da mu je za vreme porođaja neki
lekar sadista stegao glavu gvozdenom šakom. Vrh njegove
glave bio je obrijan, blistao je od ulja. Samo je pozadi
njegova srebrna kosa bila vezana u konjski rep. Nosio je
pantalone od odela, zakačene tregerima. Košulja mu je bila
otkopčana a rukavi zavrnuti tako da su se videle ivice krila i
nogu s kandžama - šareni irizumi, jedinstveni tetovirani
crteži jakuza. Njegove male, crne oči, kao u pacova piljile
su u sve i svakoga, kao da je svakog trena očekivao da
otkrije novu zaveru.
Nangi je posmatrao fasciniran dok se nemirno kretao po
prostoriji. Ona je bila neobična kao i njen vlasnik i nema
sumnje da je odražavala Kozoov karakter. Drveni pod je bio
izglancan kao u nekom dođou. Zidovi su bili sivi, a na njima
su bile isprepletene gvozdene grede, kao u vežbaonici bodi-
bildera. Usred poda bio je isečen ovalni oblik. Bio je
presvučen staklom, napunjen vodom, lokvanjima, vodenim
biljem i najčudesnijim primerkom retkog šarana. Riba sa
zlatnim, crnim, bakarnim i belim tačkama plivala je
osvetljena odozdo nekom vrstom nebeske svetlosti. U
prostoriji nije bilo prozora tako da su uglovi bili u senci.
- Ne osećam se potresenim zbog njegovog nestanka -
rekao je Kozo dok je obilazio oko bazena kao mačka
spremna na skok - osećao sam da je prigrabio suviše moći.
Ja sam oduvek smatrao da je kaišo smišljen samo kao još
jedan način uzurpiranja vlasti. Mi ojabuni smo uvek na
savetu govorili o razlikama među nama - zagleda se u
dubine bazena, možda u dragoceni primerak. Stavi prst u
vodu, možda je želeo da vidi kakva je temperatura.
- Da, bilo je povremenih neslaganja. Ali rat i prolivanje
krvi, istorija je pokazala, imaju pozitivan efekat na
čovečanstvo. Neka prežive najsposobniji, to bi trebalo da
bude moto jakuza, je li? Zakikotao se kao dete i protrljao je
ruke. Bile su ogromne; Nangi je imao čudno osećanje da su
presađene na Kozoove članke pošto su skinute nekom
američkom drvoseči.
Kozo iznenda stade, pogleda Nangija kao da se setio da
je on tu.
- Dolazak kaišoa sve je promenio. Moć koju je nekada
imao savet sada je preneta na jednog čoveka: Mikija
Okamija. Ta vrsta koncentracije moći suviše često nosi
opasnosti sa sobom - stavio je ruke iza leđa, klimnuo
glavom. - Rukovođenje tom moći bilo je nešto što je
vekovima mučilo čovečanstvo?
Nangi ustade, raširi noge, pomalo napet, sa šakama
obavijenim oko glave zmaja na štapu. Nisu ga ponudili
čajem, nisu mu ponudili da sedne. To je bio način Tomu
Kozoa; razgovor uz ponižavanje.
Kozo sada sleže ramenima.
- Možda je Okami-san primio poruku. Ko zna? On skloni
ruke iza leđa, protrlja ih jednu o drugu. - U svakom slučaju,
imam poruku za vas, Nangi-sane.
- Je li od vas?
- Od mene? - Kozo je bio zaprepašćen. - Nangi-sane, ja
sam samo skromni glasnik.
- Onda ste odabrali čudan način da se sastanemo - Nangi
je posmatrao ljude koji su ga doveli ovamo, a koji su sada
stajali u uglovima prostorije. On još nije znao kako Kozo
može da bude opasan, ali činjenica da je Okami nestao, da
je možda mrtav, bila je vrlo loš znak. - Mogli ste da me
pozovete telefonom.
- Da vam telefoniram? - mali čovek se opet zakikota
čudnim, visokim glasom - ali to se ne radi. Mi ne govorimo
javno o svojim vezama, zar ne? A onda tu je i moj gazda za
koga je bezbednost nešto najvažnije.
- A ko bi to bio? - upita Nangi.
- Zar nas ne prepoznajete? - reče glas.
Nangi postade svestan figure koja je krenula iz senke
prema svetlosti.
Na trenutak čovek vojničkog držanja probi zavesu
svetlosti koja je padala na njega odozgo i davala mu prilično
zastrašujući izgled.
- Ušiba-san - reče Nangi prigušenim glasom.
Naohiro Ušiba se malo nakloni. Bio je to čovek star
četrdesetak godina, u punoj formi, čvrst, s licem koje je
moglo da se nazove samo lepim. U drugim kulturama bi
možda bio opisan kao feminiziran i otuda bi bio predmet
podsmeha. Ali u Japanu je bilo drugačije. Istorija je znala za
japanske heroje, poznate kao bishonen - mladi Adonisi, koji
su uvek imali starijeg zaštitnika.
Mada je bio pravi bishonen, po mnogo čemu Naohiro
Ušiba nije imao potrebe za starijim zaštitnikom. Premda je
istina da je u Japanu moć koncentrisana u zajednici, više
nego kod pojedinca, možda je Ušiba bio izuzetak od pravila.
On je bio daiđin, glavni ministar MITI-a, Ministarstva za
međunarodnu trgovinu i industriju, telo koje je kontrolisalo
i koordiniralo japansku izvoznu politiku. I sam Nangi je
mnogo godina radio za ovo Ministarstvo pre nego što se
povukao iz birokratije u poslovni sektor.
Pored Kozove nekonvencionalnosti, Ušibina skoro bolna
krutost bila je još primetnija. On je bio odeven u crno odelo
od svile i vune. Imao je izglancane crne cipele. Košulja mu
je bila bela kao sneg, a uz nju je nosio stilizovanu crno-belu
kravatu čija se spirala završavala crvenom tačkom pri
kraju. Njegova kosa progrušana srebrom bila je kratko
ošišana na slepoočnicama, a na temenu je bila sasvim
prava.
Lice mu je bilo prelepo, nežno kao u devojke, bez oštrih
ivica ili teških površina da unište krhku celinu. Pune usne,
zaokrugljeni obrazi, izvajan nos, brada u obliku srca, široko
rastavljene oči dugih, gustih trepavica sve je to doprinosilo
njegovoj vanzemaljskoj lepoti.
- Ima još ljudi u MITI-u koji o vama govore s najvećim
poštovanjem, Nangi-sane - reče obazrivo Ušiba - mada ste
vi tu radili pre mnogo godina.
To baš liči na Ušibu, mislio je Nangi, da uz kompliment
kaže i uvredu. Pazi se, stari, govorio je, ja znam da si ti bio
pametan, ali to je bilo davno.
- Zahvalan sam što je nešto što sam uradio ostalo i
položilo ispit vremena - samo je Nangi znao da je njegov
osmeh veštački.
- Često smo mislili da stupimo u vezu s vama - reče
Ušiba preko blistavog koi bazena - da ručamo na nekom
tihom mestu - sleže ramenima - ali naš raspored je tako….
pa, dobro - osmehnuo se na japanski način, ne pokazujući
zube - možda ste zaboravili kakav je život unutra.
Uvreda je bila kao šamar preko Nangijevog lica. On je
zadržao stav, ipak, jer je znao da taj čovek kao neprijatelj
može da bude prepreka koju neće moći da pređe u svom
poslu.
- Kad čovek bude jednom unutra - reče Nangi neutralnim
glasom - nikada to ne zaboravi. Njegov osmeh je bio kao
Ušibin. - Doći će taj dan, u to ne sumnjam, kad će daiđin to
bolje razumeti nego sada. Jednom sam bio na vašem mestu
i mogu da vam kažem da unutra postoji neznanje baš kao i
napolju.
Ušibin osmeh postade širi i njegova lepa glava samo
malo klimnu da bi pokazao da je shvatio Nangijev mudri
odgovor. Možda mi i nije neprijatelj, mislio je Nangi. Ali
onda ugleda Kozoa kako bulji u dubinu bazena u kome je
plivao koi-šaran i nije osetio srdačnost.
- Možemo samo da se složimo - reče Ušiba osmeha
zalepljenog na licu - sa tim jer znamo da moramo
svakodnevno da se nosimo s takvim neznanjem.
Kao zvezda na snimanju filma daiđin je dobro odabrao
svoj centralni reflektor. Osvetljen svetlošću koja je dolazila
odozdo, on je stajao u zamagljenosti te čudne prostorije.
- Imamo toliko toga o čemu treba da porazgovaramo -
nastavio je Ušiba dok su mu se usne napućile - o
kompjuteru Hajv, koji nam je veoma važan i razlozima zašto
je zastao. Treba da pričamo i o ozbiljnim optužbama na
račun vaše kompanije a naročito na račun Lajnir-sana.
Kao da je namerno hteo da skrene punu Nangijevu
pažnju na sebe. Nangi postade sumnjičav. Nastavio je da
sluša Ušibu dok je držao na oku Kozoa, jer je verovao da će
ojabunove reakcije mnogo bolje da mu kažu šta se dešava
nego reči glavnog ministra.
- Smatramo da je to veoma prljavo - reče Ušiba s bolom
tinejdžerke koju je ostavio ljubavnik. - U stvari, sramno.
Računali smo da će Lajnir ostvariti za Sato ugovor za
američki Hajv kompjuter i onda pripojiti Hajroteh-ink. Bio
bi to sjajan pogodak za Japan na planu međunarodne
reklame a i tehnološkog progresa. Sada moramo da
menjamo naše planove, a da ne uključimo Sato.
- Ali Lajnir-san je sve to uradio, čak i više - reče Nangi.
- Zašto je onda vlada SAD blokirala Satov pokušaj da
preuzme Hajroteh-ink? Zašto je najmoćniji komitet
kongresa kojeg se svi najviše plaše optužio vašeg
američkog predstavnika Harlija Ganta za ilegalne poslove i
izdaju? Zašto se Lajnir krije tako da i sam ne bi bio
optužen? - Ušiba je vrteo lepom glavom s jedne strane na
drugu. - Ovo su vrlo ozbiljna pitanja, Nangi-sane. Ona ne
mogu da nestanu uz nekoliko mudrih rečenica.
- Lajnir-san se ne krije - reče Nangi znajući da su mu
reči providne kao papir.
- Ne? - Ušiba okrete glavu i svetlost mu preplavi lice.
- Njegovo putovanje van zemlje nema nikakve veze s
američkom optužbom - Nangi je znao da mu to sada niko
neće verovati.
- Kako mi je drago što to čujem, Nangi-sane. Recite mi
gde je? Da li znate? Možete li mi ga dovesti danas, večeras,
sutra, čak i prekosutra? - jeknuo je. - Kako biste mogli?
Ljudi iz američke vlade ga traže otkako je vaša kancelarija
primila optužbu - lice mu je sijalo od zadovoljstva, kao u
devojke koja s novim momkom prolazi pored svog bivšeg
mladića. - Da, oni nas o svemu obaveštavaju. Što da ne?
Ubeđen sam da će njihov kongresni komitet tražiti našu
saradnju u istrazi o Sato-Tomkinu i ja sam spreman da
pristanem na to.
Ušibino lice je delovale izborano, ličilo je više na
dvodimenzionalnu paradigmu, na neku ilustraciju u
blistavom časopisu.
- Vidite, Nangi-sane, mi smo usred delikatne igre sa SAD
i odlučili smo da u njoj pobedimo. Ako to želimo da
uradimo, moraćemo da žrtvujemo po nekog piona ovde ili
onde, bez obzira da li je reč o varalici ili biskupu, mi ćemo
to učiniti.
Nangi je ćutao.
- U ovom trenutku, Amerikanci žele da obore Sato-
Tomkin i Nikolu Lajnira. Mi ćemo da kažemo: „Neka ih“.
Što da ne? Sato nas je razočarao.
- Vi ne obraćate pažnju na ono što se događa iza scene -
reče Nangi očajnije nego što je želeo. - Lajnir-san veruje da
američka vlada…
- To me se ne tiče - reče glatko daiđin. - To je stvar
prihvatanja. Moramo da izbegnemo po svaku cenu bilo koje
negativno iskustvo sa Amerikancima.
Glavni ministar zauze pozu kao da su kamere uperene na
njega. Pored njega je Kozo usredsredio svu pažnju na koi.
- Veze s javnošću su igra u koju smo se kasno uključili.
Ali to je igra koju mi želimo da dovedemo do savršenstva i
to najbrže što možemo. Ma šta da je potrebno da se uradi
da bismo to obavili, biće urađeno, verujte mi. U stvari,
urađeno je. Američki senator Rens Bejn je primio sve
dokumente koje je tražio od nas i mi to radimo javno. Ušiba
podiže ruku. - Fotografije su najvažnije za našu strategiju.
Što smo otvoreniji i spremniji da pomognemo senatoru, više
ćemo vetra uzeti iz njegovog antijapanskog kursa a celom
svetu ćemo pokazati da smo se promenili.
Nangi je bio zaprepašćen. Njegova krv se sledila pri
pomisli šta daiđin - i to baš on iz Japana - priprema da uradi
njemu i Nikoli.
- Dakle, vi bacate moju kompaniju, moj čitav život,
psima.
Bila je to patetična izjava, i tako nemoćna da se Nangi
osetio zgađenim na samog sebe.
Ušiba mora da je to shvatio.
- Kako zvučite gorko, Nangi-sane. Ali, naravno da ćemo
se pobrinuti o vama. Vi ste bivši minisgar MITI-a, ipak, bili
ste jedan od nas. Što se tiče Lajnira, on je sasvim druga
priča.
Daiđin je bio ledeno hladan, a iz oka ciklona koje je
počivalo u njemu pružale su se ruke da smrskaju Nangija,
Nikolu i sve do čega im je bilo stalo. Nangi je znao da ne
može to da spreči. Ipak, znao je da mora da pokuša.
- Šta je Lajnir-san uradio da je zaslužio tako strašnu,
nepravednu sudbinu? Borio se mnogo puta, lično je
rizikovao u borbama protiv neprijatelja Japana, i u SAD i u
Rusiji.
- Svesni smo toga - reče Ušiba. - I bilo je onih unutra koji
su se trudili da ga spasu zbog sećanja na njegovog oca i
onoga što je on učinio. Ali sadašnjost je ipak važnija od
prošlosti. Tako mi mislimo.
Nangi odjednom oseti strašan strah. Predosećao je da su
sada došli do srži, pravog razloga zbog kojeg ga je Ušiba
dovukao ovamo na ovako ponižavajući način.
- Sadašnjost. Šta vam to znači?
- Mi sada govorimo o Či projektu, o tajnom programu,
nečemu što je smislio Lajnir-san. On je pokrenut i on se
ostvaruje, Nangi-sane, bez vašeg znanja. Njegovi delovi su
proizvedeni i ugrađeni u Sato pogonima u Sajgonu, a vaš
čovek Vinsent Tin tiho ih je prodavao po najvišoj ceni već
nekoliko meseci.
Nangi oseti kako mu stade srce. Daiđin je znao za Či
prototip.
- Ne znam ništa o tome.
- Nažalost, ima još - reče daiđin ledeno. - Či tehnologija
se okrenula novoj generaciji kompjutera kontrolisanih
raketa namenjenih Iraku, Siriji i Avganistanu. Zahvaljujući
Či tehnologiji, ova nova ratna oružja koja prodaje vaša
kompanija sposobna su da misle, da im ne naude ni
najmudrije akcije izbegavanja najbrže mete.
Nangi otvori usta da bi rekao nešto, ali nijedna reč mu
ne izađe iz usta. To je bilo najgore.
Ušibino rezonovanje nije moglo da se obori.
- Či projektom rukovodi Lajnir; ta činjenica je javno
poznata. Sada shvatate kako bi žrtvovanje Nikole Lajnira
Bejnu i njegovom komitetu bilo od velikog psihološkog i
reklamnog značaja za nas. On je savršeni žrtveni jarac i mi
ćemo mu dahtati za petama sve dok ne nestane iz vida, dok
ga ne progutaju senator Bejn i njegov gadni komitet.
***
Držeći rukama pušku kalibra 38, Harli Gant se setio
vremena kad ra je otac vodio u lov. Sveži jesenji vikendi,
miris drveća, dima i lišća koje gori u nozdrvama, mir u
šumama po bregovima Virdžinije, zlatne, narandžaste i oker
boje u krošnjama i pod nogama, a slatki miris se diže iz
mekog šumskog tla za koje mu je otac jednom rekao da je
od humusa.
Mani Manhajm, debeo čovek, koji je počeo da ćelavi, s
dva dana starom bradom i pantalonama nisko spuštenim
ispod struka, reče:
- Je si li dobro, Harli? Nikada te ranije nisam video s
puškom. Ne volim da mislim o tome da ćeš povući okidač i
razneti palac ili neki vitalniji deo.
Gant se osmehnu dok se osvrtao po Manijevoj
prodavnici. Mesto se nije mnogo promenilo od vremena kad
je prvi put došao ovamo sa majkom. Otada ju je piće toliko
promenilo da je prodavala stvari koje su za nju imale
neprocenjivu i sentimentalnu vrednost - prodala je
Tifanijevu ogrlicu od dijamanata i platine koju joj je Gantov
otac poklonio za desetogodišnjicu braka, broš sa safirima
koji joj je ostavila majka, čak i zlatnu burmu. Kad se
Gantova majka propila, izgubila je posao i ponižena počela
je da rasprodaje imovinu, samo da njena porodica ne bi
doznala šta se dogodilo.
Gant je sreo Manija pre mnogo godina, bio je mlad,
radoznao čovek koji je pomagao ocu u prodavnici. Njih
dvojica nisu postali prijatelji, ali su bili nešto više od
poznanika. Uživali su u tome da pomažu jedan drugome kad
je to bilo neophodno. Mani je pazio da ništa od onoga što je
Gantova majka htela da proda ne bude prodato. Mnogo
godina kasnije došao je do Ganta da mu se požali da
reketaši prete njegovom ocu. Gant je razgovarao sa
nekoliko prijatelja u FBI i Manijevom ocu niko nikada više
nije smetao.
Mani trepnu kratkovido na lošem osvetljenju prodavnice.
- Puška je sjajna. Sam sam je očistio - nasmejao se
gurnuvši naočare na nosu koji je bezbroj puta bio slomljen.
- To su veštine koje naučiš u mom zanatu.
- Ne brini - reče Gant dok je pažljivo punio pušku - znam
da koristim ovo.
Manijev nos se namršti.
- Za ime Boga, nemoj da se uvališ u neku nepriliku, važi?
To je samo radi efekta, stvarno.
Mani šmrknu, obiđe oko tezge, otvori metalna vrata kao
na kavezu i isprati Ganta do ulaznih vrata sa staklom
pojačanim žicom.
- Sada kad si se vratio, hajde da večeramo zajedno.
- Svakako, Mani - reče Gant i kliznu u sumrak
Vašingtona. - Voleo bih to.
Proveo je noć u motelu u Betesdi, prevrćući fotografije
koje mu je Renata dala, pitajući se kako da najbolje
predstavi ove dokaze Vilijemu Džastisu Lilihameru. Celog
dana je razmišljao o svim alternativama. Odbacivao je jednu
po jednu. Kasno posle podne ioče da se priprema. Zastao je
još u Manijevoj prodavnici.
Nazivaju se Ogledalom, rekla mu je Renata prilikom
njihove noćne šetnje do spomenika poginulim u Vijetnamu.
Ne mogu da kažem pod kim su ili pod čijom egidom operišu
- sumnjam da to i predsednik zna. Imaju mnogo uticaja,
duboke džepove, mada ne znam kako su osnovani. Bili su
veoma aktivni za vreme rata u Vijetnamu, možda i mnogo
ranije.
- Kakav im je cilj? - pitao je Gant.
- Da promene svet prema svojoj slici - rekla je Renata.
Da polako dovedu ljude do moći - i onda da ih tu zadrže, da
ih zamenjuju kako vreme prolazi ostalim simpatizerima
svojih ciljeva. U osnovi su konzervativni, protekcionisti,
ksenofobični, krajnje pravedni. Oni veruju u ono što rade,
mada žive u svetu koji izbegava sve postojeće zakone.
Neko je jednom rekao da um postaje ruševina kad
prikupi više informacija nego što može da primi. Mislim da
to može da se primeni na Ogledalo. Toliko dugo su radili u
svojim nezakonitim lavirintima moći da više ne mogu da
razluče šta je dobro, šta ne valja, šta je pravedno, šta nije.
Gantu je trebalo malo vremena da se izvuče iz otrcanog
dela Vašingtona, gde je bila Manijeva prodavnica, do
uređenog Dipon serkla, sa viktorijanskim palatama i crnim
gvozdenim kapijama. Kiša je prethodne noći oprala
pločnike i kolovoze, pa je razlika između siromašnog dela i
ovog bogataškog bila još šokantnija. Bila je to čudna
činjenica urbanog života da takva oronulost može da stoji
uz tako doterano susedstvo, kroz koje je prolazila policija i
koje je bilo mirno.
On krenu avenijom Nju Hempšir prema M Stritu, pa
skrenuvši uputi se mostom u Džordžtaun.
Lilihamer je živeo u velikoj kući iznad Dambarton Ouksa.
Iza nje je bila Američka pomorska opservatorija i kuća
potpredsednika.
Ovaj kratki deo S Strita, poslednje ulice pre ogromnih
parkirališta, ličio je na drum u malom mestu, rub koji samo
što nije prešao u fantastičan pejzaž. Tu nije bilo kola, nije
bilo ni pešaka u ovo doba dana kad se spuštao sumrak,
vazduh je postajao leden.
Gant je polako vozio svoja iznajmljena kola pored
Lilihamerove kuće, video je da su svetla upaljena, jedan
američki karavan stajao je na ulazu u garažu. On stade
blizu ugla i vrati se peške.
Kuća je bila uvučena, od belog kamena, trem je bio
prijatan, a zbog stubova fasada je izgledala mnogo veća
nego što je, u stvari, bila. Dve bredfordske kruške
nadmašile su visinu krova.
Polukružni prilaz se polako penjao. Sladak miris zemlje u
sumraku koji se spuštao podsetio je Ganta na lovačke
ekspedicije sa ocem. Popeo se stepeništem, kucnuo na
izrezbarena drvena vrata ofarbana crnim lakom.
Trebalo je dugo dok se vrata nisu otvorila. Na vratima je
stajao visok, mršav čovek, rumenih obraza, tamnih obrva i
prodornih plavih očiju, čiji ga je pogled osmatrao s
radoznalošću i prostudiranim mirom.
Nosio je tamnoplave pantalone od vunenog štofa i belu
košulju, s rukavima zavrnutim iznad lakata.
- Da?
- Vilijem Lilihamer?
Lilihamer klimnu glavom.
- Šta mogu da učinim za vas?
Gant se predstavi. Primetio je kod Lilihamera strogo
vojničko držanje i prema tome je prilagodio svoj govor
koristeći precizne, kratke rečenice.
- Nadam se da imate malo vremena za mene. Došao sam
iz daleka da bih s vama razgovarao o senatoru Rensu Bejnu
i njegovom komitetu koji se oborio na Tomkin industrije i
Nikolu Lajnira, posebno.
Lilihamerove obrve se malo podigoše.
- Bez obzira na Bejnov motiv, otkud vam ideja da ja mogu
da vam pomognem? Ja nemam veze s pravnim službama.
- Ali treba da imate veze - reče Gant i pomilova oružje
skriveno pod mantilom. - Vi ste član Ogledala, zar ne?
U tišini koja je usledila Gant pomisli da je mogao da čuje
kako vetar šušti iznad vrhova bredfordskih krušaka, čuo je
udaljeno šištaše saobraćaja duž Viskonsin avenije.
Oprostite? - trepnu Lilihamer kao da mu je Gant bacio
jaku svetlost u lice.
- Mislim da me razumete - reče Gant a stisak njegove
ruke na pušci postade jači.
Te plave oči bile su kao rendgenski zraci koji traže slabu
tačku na posetiočevom licu.
- Da, svakako - reče iznenada Lilihamer. On se osmehnu i
koraknu natrag u ulaz. - Zar nećete da uđete?
Nije bilo ničeg čudnog na njegovom licu. Nije bilo
napetosti dok je vodio Ganta uvrnutim kolonijalnim
stepeništem od uglancanog javora, niz tepihom zastrveni
hodnik na čijim su zidovima visile slike sa scenama iz lova
na lisice i sa jahanja.
Renata mu je rekla da Lilihamer živi sam. Gant nije
mogao da otkrije ni po čemu prisustvo neke žene - ni u boji
ni u stilu. Nameštaj je bio masivan, presvučen kožom, bilo
je dosta metala.
Studio u koji je uveden gledao je na mali, uredan vrt u
pozadini kuće. Bila je to prostorija sa visokim plafonom sa
širokim zelenim panelima, sa lažnim drvenim stubovima
ofarbanim u boju šlaga. Tavanica je bila plitka kupola,
ukrašen plitkim reljefom.
Lilihamer prođe pored velikih kožnih sofa do bara s
ogledalima.
- Piće?
- Pivo bi bilo sjajno.
Lilihamer se nagnu, izvuče flašu boje ćilibara ispod bara,
skide zatvarač, pažljivo nasu pivo niz stranu plzenske čaše.
Onda za sebe napravi viski i sodu u ogromnoj, starinskoj
čaši.
Vratio se tamo gde je Gant stajao, pružio mu pivo, a
onda se vratio za svoj pisaći sto i seo u fotelju s visokim
naslonom.
Gant, ostavljen da se sam snalazi, pogleda prema prvoj
stolici, nije delovala udobno, bila je od mesinga i širokih
kožnih traka boje meda. Odabrao je da ostane da stoji.
Prostorija, zastrvena i udobna, bila je toplo osvetljena
serijom zidnih lampi od mesinga, dajući svemu ugodnu
domaćinsku atmosferu.
Lilihamer spusti čašu na ploču stola boje meda i reče
čudnim glasom:
- Dragi moj prijatelju, vi apsolutno morate da mi kažete
kako ste došli do naziva Ogledalo.
Gant se pitao da li da se bori protiv Lilihamerove
odbrane - ova prilično zanimljiva tehnika okretanja procesa
ispitivanja - ili da jurne napred i postane neprijatan. Sve je
to zavisilo više od Lilihamerove ličnosti nego od njegovih
živaca.
Gant spusti čašu u kraj.
- Da prekinemo s tim prijateljskim sranjem, važi? Vi ste
član Ogledala. Otkuda ja znam za to, nije uopšte bitno za
ovu situaciju.
- Ali, svakako da je bitno - reče Lilihamer. - Ja sam tokom
karijere stvorio mnoge neprijatelje. Svima u ovom gradu se
to dogodi pre ili kasnije - zakikotao se kao da se poverava
Gantu. - I ako vam je priču ispričao jedan od mojih
neprijatelja, ja bih voleo da znam ko je to da bih znao kako
da se ponašam. Podigao je glas. - Nećete mi to odbiti, je li?
Gant ugleda blesak metala u Lilihamerovoj levoj ruci
suviše kasno. Desnom rukom je izvukao pušku iz pantalona
kad ga je mali metak kalibra 25 pogodio usred čela. Nije
osetio ništa više nego kao da ga je žena ošamarila. Trepnuo
je, nije mogao da se seti zašto je njegova šaka obavijena
oko cevi puške.
Buljio je u svetle plave oči, bez radoznalosti, gotovo
stoički, u herojskoj pozi, nalik na plemenite vojnike koji
stoje na spomeniku palima u Vijetnamu. Znao je da je video
taj spomenik nedavno, da li je bio s nekim. S kim? Padala je
kiša, i sada je osećao ledenu kišu na licu.
Mala eksplozija mu privuče pažnju i njegova glava polete
unazad. On kliznu na jedno koleno, kao da je tlo odjednom
postalo nesigurno. Ledena kiša: možda ima leda na tlu?
Osećao je kucanje iza jednog oka. Nije osećao ništa više,
malo glavobolje, bio je više kao zanesen u stvari, ali više
nije mogao da vidi. To je bilo čudno. Otac ga nikada ne bi
poveo u lov po mraku. Suviše opasno. Otac je uvek govorio
kako je opasno vatreno oružje, kako mora uvek da bude
obazriv s njim, čak i kad je siguran da nije napunjeno,
naročito tada, rekao bi, jer tada postaješ nebrižljiv.
Gde sam, mislio je Gant. U šumi, usred noći. Gde je tata?
Pokušao je da vikne, ali nikakav glas nije izašao iz njegovih
usta. Čulo se repetiranje u blizini, i on je bačen. osetio je
miris baruta u nozdrvama koji se mešao sa slatkim mirisom
bogatog šumskog tla u jesen, pre nego što zima sve natera
u san, jelene i veverice, kedrove, borove, javore i…
Bang!
- Blagi Bože, čoveče, morate da mi date šansu da se
branim protiv optužbi - reče Lilihamer naginjući se preko
Ganta koji je pao dok su se pivo i krv mešali. - To je
američki način.
***
Monmartr. Breg mučenika. Parohijska crkva Sen Pjer sa
Monmartra ležala je severno od Plase di Tertr, gde su se
nekada skupljali na otvorenom najčuveniji pariski slikari.
Sada je celo mesto bilo zagađeno varalicama koji su se
okupljali oko turističkih autobusa, kao muve oko tegle s
medom.
Gledano spolja Sen Pjer nije bio nešto naročito - svakako
da je bio potpuno beznačajan u poređenju sa obnovljenom
Sakr-Ker. Unutra, znao je, bilo je nešto drugo. Crkva je bila
sazidana na ruševinama rimskog hrama iz sedmog veka.
Nekada je to bio manastir za benediktince, zbog vatre je
nekoliko puta zidan iznova, a onda su se benediktinci
odselili dalje uz breg, pa je paroh zauzeo crkvu.
Nikola ugleda nekoga blizu senki koje je bacala crkva.
Kad se osoba okrete licem prema njemu, on ga je
prepoznao. Bilo je to Okamijevo lice. Pitao se da li ga neko
čuva - ili koliko ga čuvaju. Ali želja da stigne do Okamija
nadvladala je svako osećanje opreza.
Približavao se duž reda Nemaca koji su počeli da
protestuju jer su mislili da hoće da se prvo njegov portret
izradi. A onda, u poslednjem trenu kad je bio sasvim blizu
fasade Sen Pjera, on se više nije krio nego je jurnuo prema
Okamiju.
Stigao je do njega u tri ogromna skoka i ščepao ga.
- Okami-san…
Okami načini grimasu, izvi telo s neočekivanom snagom.
Oslobodio se, istrgao se od Nikole i jurnuo na Plas di Tertr
gde je upao u bujicu turista i budućih slikara. Veseli
Nigerijac pokušao je da proda Nikoli balon od deset stopa
na kome je pisalo: Volim Pariz. Pobegao je.
Nikola pogleda prema mestu gde je rekao Čeleste da
bude, uzbrdo prema Bit di Monmartr. Video je kako stoji,
pokazujući pravac u kome je Okami nestao.
Nikola se okrete, vide Okamija kako izbija iz gomile i
jurnu za njim. Probijao se kroz gomile Japanaca i Nemaca,
prošao pored linije autobusa. Okami nestade iza ugla, uđe u
ulicu Korto. Nikola, prateći ga, vide ga kako zamiče za
drugi ugao, kako se naglavce baca u Ri de Sol. Stigao je do
tamo, video da je to ulica sa stepeništem, ređalo se jedno
iznad drugog, penjući se do Bita.
Okami je trčao niz stepenice s druge strane i Nikola
jurnu za njim. Stepenište je bilo podeljeno širokim
odmorištima. Sa svake strane, su se dizale bele stambene
zgrade. Sa Bita stepenište se spuštalo na Ri Kolenkur, sa
pretrpanim prodavnicama, gustim saobraćajem i metro
stanicom. Nikola je znao da mora da uhvati Okamija pre
nego što nestane u urbanoj šumi gde neće ostaviti nikakvog
traga.
Đonovi njihovih cipela udarali su o beton, a zvuk se
odbijao od fasada. Oblak golubova, uznemiren za vreme
podnevnog obroka, podiže se u vazduh, načini veliko, crno
krilo.
Nikola otvori svoje tanđian oko i čuo je tiho udaranje o
membranu kokoroa, koje je pokretalo misao, davalo psihički
impuls u stvarnosti.
Jurnuo je niz stepenište, držeći pogled na osobi koja je
trčala ispred njega, dok je njegovo tanđian oko pretraživalo
širu okolinu ne bi li osetilo zlikovca za koga je znao da čeka
na njega.
Kao mnogo puta do sada, slika njuškala kako ga je video
u Veneciji dok se saginjao da podigne šešir i sada mu prođe
kroz um, kao oblak preko sunca. Šta nije bilo u redu sa tom
slikom? Nešto je smetalo, nešto nije bilo na mestu, kao da
je to bio film a ne stvarnost.
Stigao je na jedno odmorište, skočio prema sledećem
stepeništu. Približavao se Okamiju. Ispod njih obojice
mogao je da vidi ulicu Kolenkur, autobuse koji su jurili, gust
saobraćj, gomile pešaka. Grad je bio dole, s mnogo puteva u
lavirintu kojima je moglo da se pobegne.
Ako je to bio Okami. Čak i ako je Okami imao koryoku,
razmišljao je Nikola, bio je suviše sgar da se kreće takvom
brzinom i spretnošću.
U tom trenutku Okami se saplete. Bio je na pola
stepeništa ispod Nikole. Pao je i počeo da se kotrlja, a onda
se tumbao preko glave do dna stepenica.
Nikola pojuri još brže, a onda preskoči nekoliko
stepenika. Bacio se pored Okamija koji je ležao, posegnu da
ga okrene i vide nešto duž Okamijeve brade.
Opipa to prstima, oseti lepljivost, a onda zakopa prste i
koža poče da se skuplja na neprirodan način. Pokaza se
ivica nepoznate vilice i on je znao da ovaj čovek na licu ima
silikonski polikarbonat koji su koristili u Či projektu.
Odjednom sadašnjost se sukobi sa slikom koju je imao o
Mesuletu. On je znači nosio masku!
Bio je to šok unutrašnjeg sukoba vida i memorije zbog
čega je Nikolina reakcija bila usporena. Telo se zalete na
njega i on se nađe licem u lice sa Okamijevom maskom.
Usne su bile delimično otvorene, malo slovo o formiralo se
u njihovoj sredini.
Nikola je znao šta će se dogoditi, jer je posmatrao svojim
okom tanđiana. Njegovi mišići odgovoriše na opasnost ali
bilo je prekasno. Nešto ga udari u vrat i on oseti kako mu
stežu grlo. On udari svom snagom, ali jedan njegov deo već
je bio odrveneo.
Osoba se opet zakotrlja i obori Nikolu s nogu tako da
ovaj poče da pada napred. Pokušao je da se spase, ali
njegovi udovi nisu odgovarali na komande mozga.
Na trenutak je imao samo kontrolu uma, dok se otrov
širio njegovim sistemom.
Osećao je sunce kao težinu na leđima. Njegova svetlost
pojavila se u svim bojama duge, a onda je ugašena kad mu
je svest zamrla.
15
ŠEST MAJMUNA Tokio, proleće 1947.
- Omerta, zakon ćutanja - reče Mikio Okami. - Ako ne
shvatate to o Sicilijancima, onda ne shvatate ništa.
Pukovnik Denis Lajnir zatvori oči, osećajući kako mu se
graške znoja spuštaju niz obraze. Padale su u vruću vodu u
kojoj su on i Okami bili potopljeni.
- Čudno je čuti Japanca kako govori o starom
sicilijanskom zakonu.
Okami udahnu mirisnu paru koja je izlazila iz vode. Vrlo
dobro je znao da je pukovnik hteo da kaže ojabun jakuze ali
je rekao Japanac jer on nije bio iteki-varvarin, što je Okami
pretpostavio kad je njegova sestra insistirala da se
upoznaju. Ona je bila luda za tim čovekom. Potpuno ludilo,
mislio je Okami, zato što je on zapadnjak; to je još gore zato
što je oženjen; a još je gore što je srećan ovako.
- Počeo sam da proučavam pre izvesnog vremena te
određene sicilijanske porodice - reče Okami osećajući kako
mu znoj ističe iz tela. - Logika je jednostavna. Ti ljudi nalaze
načina da prelaze međunarodne granice kako žele. Jakuza
je uvek bila striktno nacionalna organizacija; kao zemlja u
kojoj živimo nismo bili svesni ostalog sveta.
- Omerta i kuokuaki - reče pukovnik kao da je bio sam. -
Neki veruju da kuokuaki - lokalni heroji, kao što su, na
primer, vatrogasci koje je Tokugava šogunat postavio u 17.
veku da održavaju red, predstavljaju početak mitskog
verovanja jakuza u čast među lopovima, koji su živo
plemstvo kao iskre života u podzemlju. Kako je društvo
postajalo sve iskvarenije, tako su se kvarili i kuokuaki dok
se nisu izgubili u senkama kockanja i prostitucije.
Nije ni čudo, pomislio je pukovnik, što se Okami
zainteresovao za mafiju.
- Govorim o omerti zato što je to neophodnost - rekao je
Okami - zato što osećam pretnju celom svetu i od mene
zavisi da nešto uradim sa tim.
Pukovnik je bio visok čovek, zgodan, prodornih plavih
očiju, osoba koja zna da naređuje. Pomače se malo u toploj
vodi. Prigušeni zvuci iz drugih kupatila u furou bili su
ritmička pozadina njihovom razgovoru.
- Ima i drugih, starijih od vas koji bi mogli da ponesu to
breme.
Okami je opet bio impresioniran pukovnikom. On je
koristio japansku reč za stariji ali je, u stvari, hteo da kaže
„moćniji“. Njegova sestra je bila u pravu: on je znao sve o
Japanu i japanskom životu isto toliko dobro kao da je sam
bio Japanac.
- U svakom drugom društvu to bi moglo da bude tačno -
priznao je Okami. - Ali jakuza je zatvorena knjiga. Stariji
vide prošlost kao budućnost. A ja vidim budućnost kao
sadašnjost - on podiže ruku da se počeše. - Ja verujem da
smo vi i ja slični po tom pitanju, Lajnir-sane.
Pukovnik otvori oči, nagnu glavu prema Okamiju.
- Ljubazno što to kažete, Okami-sane.
Okami se osmehnuo samom sebi. Rekao je ljubazno a
mislio je mudro.
- Ali mi smo slični i u drugom pogledu. Mi smo obojica
časni ljudi. Po mom iskustvu to je retko među
zapadnjacima; to je nešto što treba čuvati.
- Reč i delo, Okami-sane.
- Baš tako. Dakle, on zna - mislio je Okami osećajući
kako mu se puls ubrzava. U Japanu reč nije ništa značila.
Važno je bilo delo.
- Shvatam kako ste se osećali kad je Kisoko insistirala da
se upoznamo - rekao je pukovnik sačekavši malo - naročito
zbog mog statusa u okupacionom generalštabu.
- Daglas Mekartur vas sluša.
- Naročito vam se nije dopalo to što vaša sestra oseća
prema meni.
Okami je učinio što je mogao da se ne nasmeje od sveg
srca. Voleo je način na koji je ovaj čovek vodio razgovor!
Pitao se koliko bi izgubio da je odbio da se upozna s
pukovnikom. Pre dva meseca bio je besan. Sada je bio
zahvalan što je mogao tako lako da se menja prema sebi i
drugima.
- Imali ste sve razloge da me mrzite - rekao je pukovnik -
a možda i jeste. Sam Bog zna da ne mogu da vas krivim.
Okami ne reče ništa. Pitao se koji će potez pukovnik da
povuče.
- Sada smo počeli da se razumevamo. Znamo šta
možemo da očekujemo jedan od drugog i zbog toga mi smo
naučili da poštujemo jedan drugog. Uzimanje i davanje,
Okami-sane, to je ono što je važno u svakoj vezi.
- Jakuza i vojnik SAD - reče Okami - zar ne nalazite da
ima ironije u toj vezi?
Mali osmeh zaigra na pukovnikovom tamnom licu.
- Slušajte, Okami-sane, ja verujem da ljudska rasa ima
bezgranični kapacitet da racionapizuje grozne događaje,
dela koja se ne mogu protumačiti, veze koje su nezamislive.
Svako mora ipak da povuče neke granice koje nikada,
nikada ne sme da pređe.
Okami je buljio u te bleštave plave oči.
- Što se tiče mene - reče on - ja sam vezan kodom časti
koji je ništa manje strog nego Bušido, zakon samuraja. Sve
što ne krši taj kod dopustivo je.
Pukovnik se nasmeja.
- Zvučite kao Sicilijanac.
Okami najzad dopusti da se i on nasmeje.
- Dakle, vraćamo se predmetu Džona Leonarda,
poznatog i kao Džoni Leonforte.
- I, očigledno, vašoj ljubljenoj omerti - pukovnik preplete
prste. - Taj Lenoforte trguje svim i svačim što može da se
zamisli, ne samo američkim materijalom i ruskim oružjem
već i lekovima i drogama. Problem je jedino u tome što niko
koga smo uhvatili sa robom neće da govori.
Okami klimnu glavom.
- Ja sam uspeo jedino da se dočepam imena. Leon
Vaksman. Imam samo ime. Ništa drugo nisam uspeo da
saznam. Kao da je zaštićen.
- Štiti ga Leonforte?
Okami sleže ramenima i pukovnik uzdahnu, zatvori oči.
- Neko - reče - mora da razgovara sa Džonom
Leonforteom.
Istinu govoreći Okamiju je najviše smetalo što su ulične
jakuze počele da izdaju svoju zakletvu i da se prodaju
nekom itekiju. Kakvu je moć posedovao Džoni Leonforte da
je mogao da komanduje lojalnošću japanskog kriminalnog
podzemlja?
To je bilo centralno pitanje o kome je Okami neprestano
brinuo na putu do policijskog kapetana. Pukovnik nije želeo
da ode službeno u posetu Leonforteu. Obojica su se složili
da bi im to stvorilo nove probleme. Najbolje u toj vezi
između Okamija i pukovnika bilo je to što niko nije mogao
da veruje da takva veza uopšte postoji.
Kapetan Džon Leonforte provodio je mnogo vremena u
svom malom, pretrpanom stanu koji je pripadao ženi s
kojom je spavao. Bila je to Fejt Sovhil, vojna bolničarka,
uskog struka i mudrih očiju. Imala je noge manekenke i
znala je kako da ih pokaže. Ona nikada nije dežurala ni
radila obične poslove jer je brinula o generalu koji je imao
čir na stomaku i koji ju je pazio.
Poznajući Sicilijance Okami je sumnjao da je Leonforte
uputio svoju inamorata u svoje poslove ali s druge strane on
je delao iz njenog stana.
Sve je to prolazilo Okamiju kroz glavu dok je stajao na
otvorenim vratima stana Fejt Sovhil. Ona je baš ljubila
Leonfortea opraštajući se od njega da bi išla da čuva svog
generala. Osmehnula mu se širokim osmehom i nestala niz
stepenište.
- Mikio Okami.
- Hai - Okami se lagano nakloni.
- Uđite, ovo je Vinsent Alba - Leonforte pokaza grubijana
s očima grabljivice, kratko ošišane kose. - Hoćete li aniset?
Možda sambuku? Sveža zrnca kafe plivaju u njoj. Okrete se
Okamiju. - Vi znate italijanski običaj za sambuku? Ne? Onda
morate da probate.
Okami prihvati providnu tečnost s dva zrnceta kafe koja
su plutala po njoj. Primeti da se Alba nije ni pokrenuo.
Leonforte ga nije ni ponudio pićem, ponašao se kao da nije
tu.
Leonforte kucnu svoju čašicu o Okamijevu. Ispi zatim
pola sambuke.
- Šta kažete? Dobro? Bolje od sakea, je li?
Okamiju se nije dopao prvi ukus pića, ali se prisili da se
navikne.
- Odlično je. Mogu li da dobijem još malo?
Dok mu je Leonforte sipao piće, on se osvrte oko sebe.
Primetio je dosta knjiga iz medicine, ali i iz oblasti prava i
ekonomije a bilo je tu i filozofskih dela od Sokrata do Kanta
i Ničea. Pitao se kada li to čita Fejt Sovhil.
Leonforte mu pruži čašicu, sede u ogromnu fotelju,
prekrsti noge i reče:
- Šta mogu da uradim za vas? Priznajem da sam se
iznenadio kad sam primio vaš poziv. Vi momci stalno tražite
neke usluge - namignuo je. - Mnogo puta sam odvratio
pogled dok su vaši ludaci divljali. Dok dobijam svoj deo, ja
sam zadovoljan. Šta je sada u pitanju? Kocka? Prostitucija?
Ili možda hoćete moje odobrenje da sredite rivalsku
porodicu. Danas se svašta događa. Nasmejao se. - Istinu
govore i, to mi se najviše dopada. Vi momci s vašim
teorijama kad ubijate jedni druge, ostavljate meni više
prostora.
- Razumem vaše zadovoljstvo - reče Okami - to je baš kao
kod kuće, zar ne, gospodine Leonforte?
Leonforteovo srce preskoči otkucaj, ali da ga Okami nije
pažljivo posmatrao, to bi prošlo neopaženo.
- Zašto ste me tako nazvali?
- Zar mislite da sam došao ovamo a da nisam uradio
domaći zadatak?
- Ima domaćih zadataka i domaćih zadataka - prvi put je
Leonforte pogledao Vinsenta Albu. - Ljudi koji provode
vreme raspitujući se o meni mogu da budu opasni. A ja
odgovaram brzo na opasnost, šta mislite, gospodine Okami?
Ja se ne zezam unaokolo. Tako ne moram da brinem da ću
dobiti metak u utrobu.
- Sasvim mi je sve jasno - reče Okami.
- Drago mi je da shvatate stvari na italijanski način - reče
Leonforte. - A sada mi recite šta želite?
- U redu - reče Okami i spusti čašicu sa sambukom. -
Predlažem vam posao. Moji ljudi poznaju sve mračne ulice
Tokija. Znam gde bi vaša roba mogla da dobije najveću
cenu i gde ne biste gubili vreme. Ukratko, mi smo bili sjajan
tim.
Leonforte se nasmeja.
- Čuješ li ovo, Vini? On hoće da dam komad kolača
njuškalu. Skočio je s takvom silinom da su se čaše zatresle.
- Šta misliš ko si ti, kosooki? Dođeš ovamo, piješ moju
sambuku i onda tražiš deo mog posla? Da sam kod kuće,
išibao bih te, ali pošto sam u stranoj zemlji, moram da se
uzdržavam, zar nije tako, Vini? O, da. On pokaza na vrata. -
Gubi se odavde i smatraj se srećnim.
***
- Drugi čovek - Vinsent Alba - njegov je telohranitelj - reče
Okami - u to nema sumnje.
- Njih dvojica su baš tim - reče pukovnik. On gurnu lulu
u kožnu kesu i napuni je duvanom. Prsti mu se s ljubavlju
obaviše oko grubih strana. Lula je bila neka vrsta
talismana. Ona je spasla njegov život i život njegove
jedinice početkom 1945. u Singapuru. Tražio je lulu pa nije
poveo ljude preko čistine onda kad je trebalo. Trenutak
kasnije počelo je bombardovanje. - Prema tim rečima
sasvim je jasno da njemu niko nije potreban.
- Moram nešto da uradim da sprečim preotimanje
članova jakuze - reče Okami. - To što me je gotovo fizički
izbacio iz stana kad sam mu ponudio saradnju veoma mi je
sumnjivo.
- Stvarno - reče pukovnik - on nije glup. Sudeći po svemu
on već ima dogovor.
- Ako je tako, onda smo suočeni s velikim problemom. Za
vas to znači da je Leonforte nedodirljiv, za mene da se sve
već otelo kontroli. Leonforte ima dogovor s drugim
ojabunom i ja bih to do sada već trebalo da znam. A ako ja
to ne znam, to znači da ojabun jakuze pravi tajne dogovore
sa strancima.
- Kao i vi.
- Šta sada to znači? - Okami je bio povređen.
- Viloufbaj me danas pozvao - reče pukovnik. Major
general Čarls Viloufbaj bio je kao i sam pukovnik jedan od
najuticajnijih Makarturovih pomoćnika.
Okami je posmatrao pukovnika. Bio je sasvim opušten.
- Očigledno je da su Viloufbajevi ljudi naslutili da se ja
bavim nekim istraživanjem. Hvala Bogu da on još ne zna za
vašu umešanost.
- Bio sam krajnje pažljiv.
U protekla tri meseca Okami i pukovnik čudili su se
zašto neki ključni oficiri u velikoj carskoj vojsci i mornarici
Japana nisu pozvani na sud zbog ratnih zločina. Okami je
lično identifikovao te oficire i rekao je pukovniku da su
počinili strašne zločine koji zahtevaju najveću kaznu.
Pukovnik je predao imena tih oficira ađutantu
generalove kancelarije sa dokumentacijom koju mu je
Okami prikupio o njima. Ali do danas nisu primili nikakav
odgovor na svoja mnogobrojna raspitivanja. Očigledno neko
je tu umešao prste.
- Viloufbaj se glasno pitao zašto se upuštamo u nešto što
je on nazvao lovom na divlje guske. To je nekorisna potraga.
„Ako vam je dosadno na vašem poslu“, rekao mi je „biću
zadovoljan da vam napišem sve preporuke za neki drugi
posao“. Pukovnikove plave oči postadoše ledene. - Primetio
sam kako je bio obazriv. Nijednom nije pomenuo moje
istraživanje ili svoj interes u tome. Počeo sam da se pitam
kako sam nagazio Viloufbaja dok sam tragao za vašim
ratnim zločincima. On upali šibicu. - Naravno, trebalo bi
dosta snage da se izborim sa svim onim oficirima u
generalovoj kancelariji. Posle sastanka poslao sam po
kuriru kopije dokumenata koje ste vi prikupili. Naredio sam
kuriru da sačeka dok Viloufbaj lično ne potpiše da je primio
paket. Sada imam njegov potpis.
- Viloufbaj neće ništa uraditi sa tim obaveštenjem - reče
Okami.
- Onda ću bar ja dobiti svoj odgovor. Znam da je on uzeo
te ljude u zaštitu iz nekih svojih razloga. To ne mora da
bude ništa neobično. Možda oni ne žele da im se sudi
otvoreno.
- Pravda mora da bude zadovoljena - Okami je imao
kameni izraz lica. - Ja ću imati svoju osvetu, Lajnir-sane, to
je bio glavni deo dogovora o našem savezu.
- Potpuno to shvatam.
Kasnije te noći, na svom putu kroz ratom razrušeni
Tokio, Okami je počeo da sumnja. Možda su pukovnik i
Viloufbaj iskrojeni od istog platna. Obojica su bili
zapadnjaci, a ko bi verovao njima? Okami odmahnu glavom.
To je bila opasna putanja; on je znao da jedan njegov deo
još misli onako kao drugi ojabuni.
Ponekad, kao sada, Okami se osećao sasvim
šizofreničnim. On je u srcu znao šta je trebalo da se uradi.
Ovo je bio novi svet - rat na Pacifiku se pobrinuo za to.
Ako je bilo šta naučio u ratu, to je bilo da Japan više ne
može da računa samo na sebe u decenijama koje dolaze. On
je pogrešno krenuo u ovom ratu, uništio svoj narod i to
samo zbog mnogih godina izolacije.
Njegova želja da mu posao cveta u godinama koje dolaze
naterala ga je da se poveže s pukovnikom. A i čovek mu se
dopadao. Ta privlačnost mu je bila čudna jer je on kao
većina Japanaca tih dana osećao duboko odbacivanje svih
drugih društava sveta van Azije.
Č
Čudno za njega, Japanca, da otkrije da pukovnik shvata
šintoizam, zen, konfučijanizam i zakone ratne metafizike što
zajednički čini etos Japana.
Shvatio je da on veruje pukovniku, ali nije shvatao zašto
pukovnik dopušta Viloufbaju da sumnja. Ali iskreno
govoreći, Okami je lakše namirisao zaveru nego što je to
mogao pukovnik. Iz najgoreg iskustva znao da je najteže
održati red u sopstvenoj kući.
Pre sedam godina Okami je bio svestan tragičnih
događaja kad je njegovog oca izdao rođeni brat.
Jednostavno ga je prodao drugoj porodici koja se tako
dočepala plodonosne teritorije Okamija u poslovnom centru
Tokija. Okamijevog oca ubili su članovi rivalske porodice
dok je ležao u krevetu. Majka nije bila tu, otišla je da poseti
bolesnu majku izvan Hirošime. Sledeće detaljne informacije
koje im je dao Okamijev stric, ti ljudi su se uvukli u kuću,
prošli pored telohranitelja i zaboli svoje mačeve u stomak
Okamijevog oca.
Na pogrebu Okami je stajao između majke i svog strica.
Osećao je samo tugu. Dve nedelje kasnije, dok je pio u
jednom baru s devojkom, čuo je razgovor pijanaca u velikoj
grupi mladih jakuza. Dvojica od njih bili su među onima koji
su ubili njegovog oca i sa uživanjem su prepričavali kako su
lako ušli i izašli iz kuće, a da ih niko nije video.
Sutradan ujutro Okami je uzeo katanu svog oca, sakrio
je ispod dugačkog mantila i krenuo u kancelariju svog
strica. Posle petnaest minuta pustili su ga da uđe. Njegov
stric sa širokim osmehom predstavi svog nećaka jakuzama
oko sebe. Uživao je da ima publiku. On je živeo u prošlosti
kad su elitni ratnici vladali zemljom i komandovali manje
vrednim smrtnicima.
Kao što je bio običaj Okami se pokloni tim ljudima, koji
su stajali dok je njegov stric sedeo iza masivnog drvenog
stola dižući desnu ruku s okrenutim dlanom. Kad se
uspravio, stric ga upita zašto je došao.
Okami koraknu napred. Njegov nezakopčani mantil se
razdvoji i on skoči iza stričevog stola izvukavši očev mač.
Pre nego što je bilo ko od telohranitelja mogao da reaguje,
on je digao mač iznad glave i svom silinom spustio ga
nadole odsekavši stričevu glavu jednim zamahom.
Fontana krvi eksplodira, zahvati dva telohranitelja koji
su pokušali da reaguju. Obezglavljeno telo Okamijevog
strica refleksno se trzalo. Glava je ležala na okrvavljenom
stolu, oči širom otvorene u neverici, a izraz zaprepašćenja
bio je sleđen kao na dobro urađenoj maski.
Okami zabode vrh katane u nos jednog telohranitelja,
onda se okrete, a njegov mač odseče rame drugom.
Revolver pade na pod, dok je čovek urlao od bola,
pokušavajući uzalud da zaustavi reku krvi.
Bila su tu još dvojica. Izvukli su mačeve. Nije bilo ni
pomena o tome da koriste revolvere; čovek koji bi to učinio
izgubio bi obraz i ne bi se više smatrao jakuzom. Bio bi
izbačen iz svog sveta i ne bi imao kuda da ode.
Okami se brzo obračunao sa njima. I tako je Mikio
Okami postao ojabun klana Okami.
Pre nego što je napustio kancelariju, Okami je imao
prisustvo duha da ponese stričevu glavu. Šest nedelja ona
je visila na kožnoj uzici u dvorištu Okamijeve kuće. Svako
ko je u to vreme došao u kuću - podšefovi njegove porodice,
kao i ojabuni drugih tokijskih porodica - morali su da prođu
pored glave da bi se sreli s njim.
Poslednji ojabun koga je Okami primio bio je Seizo
Jamauči. Dva kobuna koji su razgovarali u baru i koje je
Okami čuo bili su iz Jamaučijevog klana.
Dok je prelazio preko dvorišta, Seizo Jamauči je dugo
buljio u glavu Okamijevog strica. Odmahivao je glavom kao
da posmatra delo nekog anarhiste.
- Gadni dani - rekao je Okamiju kad je obavljeno ritualno
upoznavanje.
- Potpuno se slažem s vama - reče Okami posegnuvši za
hibačijem da bi napravio čaj svome gostu.
Ćutali su dok je iseckano lišće stavljano na dno šolja, dok
je sipana vrela voda preko njega i dok se metlicom od trske
pravila svetlozelena pena na vrhu. Okami je posmatrao
kako Jamauči prinosi šolju usnama; tek tada je uzeo svoj
čaj. Jamauči klimnu glavom, zadovoljan manirima mlađeg
čoveka.
- Pošto je izdajnik Okami klana kažnjen, pozvao sam vas
da bismo ostvarili vezu sa Jamauči klanom. Ovo su stvarno
gadna vremena. Rat se bliži; mogu to da osetim kao što
starac oceća dolazak kiše u kostima. Sada, više nego ikada,
mi moramo da budemo zajedno, da zaboravimo naše
teritorijalne razmirice, da zaboravimo na osvetu. Da
preživimo, Jamauči-sane. Spustio je svoju šolju.
- Ako smem da govorim otvoreno, i zbog drugih razloga -
klimnu glavom stariji čovek, koji je sada bio opušteniji.
- Ja sam možda mlad. I možda neki sumnjaju da nisam
zreo da postanem ojabun tako velike porodice kao što je
moja. Ali ja samo reagujem na okolnosti i zato mi možda
može biti oprošteno brzo napredovanje. Ipak, ja sam
svestan svoje situacije i znam da će biti dobro za mene da
imam mentora, nekoga ko je stariji i mudriji od mene, kome
mogu da se obratim za dragoceni savet. Zauzvrat, ja sam
spreman da delim bogatstvo Okamija. Kako vam se dopada
ta ideja, Jamauči-sane?
- To što ste predložili veoma je značajno. To pokazuje da
uprkos svojoj mladosti zbog koje vam zameraju neki ojabuni
vi posedujete mudrost koju drugi u vašem klanu nemaju -
klimnuo je glavom. - Prihvatam vaš predlog.
- Odlično. A da bismo zapečatili naš dogovor, tražim od
vas da otkrijete dva druga učesnika u ubistvu mog oca i da
ih ubijete svojom rukom.
Jamauči ništa ne reče. Nije se ni pokrenuo; nije takao
ostatak svog čaja, koji se hladio u šolji. Posle izvesnog
vremena on polako reče:
- Bilo mi je dosta čaja. Molim vas, donesite napoleon
konjak da bismo na svoj način mogli da proslavimo
ujedinjenje porodica Jamauči i Okami.
***
Tri noći kasnije Okami je pozdravio Micubu Jamaučija u
kancelariji iza bara koji je služio kao sklonište jakuza.
Micuba je bio jedan od Seizovih podšefova i jedan od
njegova dva glavna izvršitelja. Isto tako Micuba je bio
Seizov nećak.
Micuba je bio oprezan kao što bi bio i Okami na
njegovom mestu. On je bio mršav čovek bez kukova, s
dugim nogama pauka. Imao je gadnu naviku da trlja vilicu
palcem.
Posle pozdrava Micuba otkopča sako i sede preko puta
Okamija. Dok je sedao, Okami vide da mu je revolver 38
zakačen za pojas. U glavnoj prostoriji bara bila su dva
Micubina vojnika, oprezni kao lovački psi koji su nanjušili
žrtvu. Okami je bio sam.
Nekih tridesetak minuta dva čoveka su pila fini viski i
govorili o običnim stvarima. Okami najzad reče.
- Šta mislite o vezi između moje i vaše porodice?
- Imate čudan način da govorite o nečemu što već postoji
- reče Micuba.
- I ja sam u to verovao. Sve do danas dok nisam dobio
ovo - ustao je, otišao u zadnji kraj sobe, uključio filmski
projektor od 16 mm. - Molio bih vas da pogledate ovaj film
u celini, Micuba-sane, i da mi kažete vaše mišljenje.
Okami je nasuo još viskija.
- Gde… - Micuba zastade da bi pročistio grlo. Progutao je
polovinu viskija pre nego što je nastavio. - Gde ste našli ovaj
dokument?
- Iz mog izvora u Tokiju. - To je bila poznata „policija
misli“, koja je bila toliko moćna da su je se plašili čak i više
od jakuza.
- Dakle, policija već ima ove dokaze protiv Seizo-sana.
Okami je primetio da on nije koristio izraz moj stric. Ne
reče ništa želeći da vidi na šta će Micuba skočiti.
- Ovo će stvoriti haos u redovima - reče Micuba samom
sebi. - Sad kad više nema Seizo-sana… - on pogleda
Okamija. - Mogu li nešto da vam poverim, Okami-sane? Beć
neko vreme sam nezadovoljan onim što radi Seizo. Ja sam
se ogorčeno suprotstavio nekim njegovim najnovijim
odlukama.
Njegov pogled se zadrža na Okamijevim očima i oni su
obojica znali da je Micuba mislio na direktivu da se ubije
Okamijev otac.
- Drago mi je što to čujem - reče Okami. - Možda nešto
od saveza naše dve porodice i ispadne. Onda ustade
pokazujući da je kraj razgovoru.
Sat kasnije ista scena se odigrala sa Kacuodo Kozoom,
Seizovim drugim glavnim izvršiocem. Za razliku od Micube
on je došao sam. Sedeo je i ćutke gledao film, nije ništa
rekao ni na Okamijeve reči. Tek kad je Okami završio, on
reče:
- Znate, ta dva momka koje je Seizo-san ubio,
učestvovala su u ubistvu vašeg oca.
- Oni su bili oružje, to je tačnije - reče Okami. - Ali ruke
Seizo-sana su držale revolver.
Kozo je o tome razmišljao neko vreme.
- Ne verujem da bi se Seizo-san obračunao sa njima da
to nije dovodilo u pitanje savez.
- Stari dugovi moraju da se izravnaju pre nego što se
počnu novi savezi.
Kozo pucnu prstima.
- Izgleda da je Seizo-san pogrešio u proračunu. Ne mogu
da govorim za Micubu, ali mislim da je najbolje za porodicu
Jamauči da izgradi svoju stazu koja će ići paralelno sa
stazom porodice Okami.
Dobro, rečeno, pomislio Okami.
Bilo je jasno da je Kozo shvatio šta on predlaže. Podigao
je svoju čašu na način zapadnjačkog nazdravljanja.
- Za stabilnost - reče on s malim osmehom.
***
Nedelju dana kasnije, odgovarajući na anonimni poziv,
policija je otkrila tela Seiza Jamaučija i njegovog nećaka
Micube u dnevnoj sobi Micubine vile. Po položaju tela bilo
je jasno da su se dvojica jakuza svađala i da su onda
potegla smrtonosno oružje na sebe. Ako je i bilo nekih
indicija da nije bilo baš tako, policija je bila spremna da
progleda kroz prste. Najvažnije je bilo da su to bili još dva
jakuze o kojima nije više trebalo brinuti. Možda će se svi
tako počistiti i tako će se policijski san ostvariti.
U nedeljama koje su usledila tela raznih vojnika Jamauči
porodice ili podšefova nalažena su na raznim mestima sve
dok Kacuodo Kozo nije istrebio sve neprijatelje i učvrstio
svoju moć. Kao što je Okami predvideo krvoprolića su
iznervirala druge ojabune i počelo je da se govori da treba
zavesti red u porodici Jamauči. Veran svojoj reči, Okami je
štitio mir i Kozoa držeći podalje druge ojabune sve dok
Kozo nije učvrstio kontrolu.
Ovo nije samo ojačalo Kozoov položaj, već je cementiralo
i Okamijev.
To je bio početak Okamijevog uspinjanja na položaj
kaišoa, misterioznog komandanta, ojabuna svih ojabuna.
***
Dogodilo se da je general Viloufbaj imao ađutanta koji je
zapao za oči Okamijevim ljudima. Taj čovek je voleo
mladiće, a svoju perverznu žeđ mogao je da zadovolji samo
na teritoriji Okamijeve porodice.
Ime mu je bilo Džek Donohju. Bio je mlad, sasvim
zgodan, kose boje peska, visokog čela i zelenih očiju. Imao
je tanke usne, bio je dobar radnik, ali za vreme noćnih
izleta bio je sasvim druga osoba, tako su rekli Okamiju.
Sada, dok se vozio kroz Tokio noću, mislio je da može da
iskoristi Donohjua. Reče vozaču da promeni pravac, pa
krenuše u Šinđukuo gde su bile prostorije za trgovinu
vodom kako su Japanci slikovito zvali tu vrstu ljubavi.
Vlasnica Gvozdene kapije pusti ga da uđe, klanjajući se
toliko da joj se svakako zavrtelo u glavi. Ona je bila sićušna
žena u crno-narandžastom kimonu. Kosa joj je bila
očešljana u komplikovanom stilu stare gejše. Ogromne
šnale od kornjačinog oklopa držale su je na mestu. Njeno
lice, mada izborano, bilo je još elegantni podsetnik na
vreme kad je bila lepa i željena.
Džek Donohju je našao zaista plodno polje, rekla je ona
mirno dok mu je pokazivala gornju sobu na poleđini kuće.
Okami je mislio da je interesantno što Amerikanci imaju
tako striktnu zabranu za seksualne veze između muškaraca;
u Japanu, to je vekovima bilo prihvaćeno kao deo života.
Zanimljivo, Donohju uvek insistira na toj istoj sobi, rekla
je vlasnica. Nije znala zašto ali posle pretraživanja zgrade
Okami je znao. Kroz prozor te sobe video se ugao ulice koja
je bila mračna i u kojoj je mogao lako da se izgubi u slučaju
da dođe policija ili da se dogodi nešto drugo.
Okami je ušao u Gvozdenu kapiju i baš je hteo da se
popne stepeništem kad je video vojnu bolničarku koju je
upoznao kad je išao da se nađe sa Džonijem Leonforteom.
Bila je to Fejt Sovhil.
On brzo koraknu unazad u senke hodnika koji je išao
prema kuhinji i posmatrao je dok se ona mirno penjala
stepeništem. Bilo je zanimljivo da je ona bila ovde i što je
još važnije da joj je ovde očigledno sve poznato.
Okami priđe vlasnici i upita je da li zna nešto o
Amerikanki.
- Dolazi ovamo s vremena na vreme - reče žena
koncentrišući se. - Možda jednom na tri-četiri puta koliko
dolazi Donohju. Ona je uvek tu kad je i on tu. Šta ona tamo
radi sa dva muškarca ja zaista ne znam. - Ona sleže
ramenima. - Rekla sam Donohjuu kad se to prvi put
dogodilo, da očekujem više novca od njega. Platio je bez
pitanja.
Fasciniran, Okami tiho krenu za Fejt Sovhil.
Na kraju hodnika zastade, razmišljajući o svom sledećem
koraku. Prinese uvo vratima koja su za ovu vrstu građevine
bila prilično tanka.
- Jeste li sigurni da je bezbedno? - čulo se kako Fejt pita.
- Rekao sam vam - kaza muški glas bez sumnje
Donohjuov - on ne govori engleski.
- Ježim se zbog svega ovoga.
- Zbog čega - reče ledeno Donohju - zbog seksa među
muškarcima ili što ganjate Albu?
- Drski ste za nekoga ko igra ovako opasnu igru - reče
Sovhilova. - Ako Viloufbaj otkrije šta radite…
- Neće - reče Donohju hladno - mali fašista je suviše
zaposlen vežbanjem mozga japanskih generala. Hoće da ih
pretvori u špijune. Zakikotao se. - Izgleda da je teško naći
posao ukoliko nisi pravi ratni kriminalac.
- Ti ljudi treba da budu iza rešetaka. Ja znam za neka
zverstva koja su počinili.
- Zna i Viloufbaj, ali to mu ne kvari san. Ali to je zbog
toga što on na umu ima komuniste. On želi da upotrebi te
japanske oficire kao nukleus novog vojnog generalštaba
ponovo naoružanog Japana. „Sovjeti su“, voli da kaže, „tu,
da ih pljuneš“.
Okami je čuo kako mu krv bubnja u ušima. Srce mu je
udaralo i usta su mu bila suva. Na šta je to naleteo? Bio je u
pravu za Viloufbaja. Ali šta je to Sovhil ganjala, kako je
Donohju to rekao, između njega i Albe?
I zašto je ganjala Albu, a ne njegovog šefa Džonija
Leonfortea?
- Kasnim - reče Sovhil - dajte to.
Glas joj odjednom postade jači. Okami shvati da je prišla
vratima.
- Evo - reče Donohju - poslednji pogled na Viloufbajovu
grupu od petnaest. Ovo treba da ulepša Albin dan.
Okami je čuo šuštanje, okrete se pa jurnu niz hodnik.
Trčao je niz stepenište kad je čuo kako se vrata otvaraju za
njim i potpetice lupkaju po hodniku iznad.
On je sedeo na klupi od crnog laka i čekao je.
- Gospođice Sovhil - reče i osmehnu se.
Fejt Sovhil krenu u njegovom pravcu. Njene ledene
tamnoplave oči posmatrale su ga kao da je zanimljiva torba
u izlogu.
- A vi ste Mikio Okami. Sećam vas se.
- Tako je. Pitam se da li bismo mogli da popijemo nešto.
- Bojim se da to ne dolazi u obzir - reče Fejt i namršti se.
- Već kasnim. Džonatan ne voli da čeka.
- Ne mislite na Vinsenta Albu?
Fejt je sada bila zaprepašćena.
- Pa, da, kad i bolje razmislim mogu malo da provedem s
vama.
Okami je povede u akachochin niz ulicu. Crveni lampion
veselo se klatio u tami. Unutra je bilo lepljivo i tako
zadimljeno da se nije video drugi kraj prostorije. Okami se
progura do bara i naruči dva viskija.
- Vi i Alba imate zgodan mali reket - reče Okami čim su
seli.
- Izvinite.
- Možda vas dvoje vodite ljubav iza Džonijevih leđa.
Fejt se nasmejala.
- Da, a mesec je možda napravljen od zelenog sira - opet
se nasmejala. - Pa taj tip liči na majmuna.
- Ali to je majmun za koga vi radite.
- Vi ste ili prorok ili dobro prisluškujete.
- Šta on ima što Džoni nema?
- Alba? On je potpuno odan i zna kako da prima
naređenja. Fejt podiže čašu, srknu viski. - Džoni pravi
greške, ima usijanu glavu. Njegove šeme osvajanja nemaju
uvek veze sa stvarnošću.
- Dakle, Vinsent Alba je njegov pastir.
- Može i tako da se kaže - klimnula je glavom.
- Za koga Alba radi?
- Za sad bolje da ne znate - kaza Fejt tako ozbiljnim
tonom da je Okami zastao.
- Možda bi trebalo da pitam majora Donohjua.
- Mogu da vidim kuda vodi ovaj razgovor. Ona podiže
obrvu. - Da li treba da pretpostavim da Vinsent i ja imamo
novog partnera.
- Zar je to tako lako?
- Kad si u Rimu… - ona sleže ramenima i dodade.
- Pored toga, ovo je vaša zemlja i vi ste u prednosti. Ako
pozovete Donohjua odosmo svi u božju mater. Moja odluka
je jednostavna: dve trećine lonca bolje je nego ništa.
- Šta Alba radi sa informacijom o Viloufbajovoj grupi
ratnih zločinaca.
- Ništa što bih ja znala. On to jednostavno šalje natrag u
države.
- I vas dvoje nemate pojma kako se to koristi?
- Nemamo pojma.
- A šta bi bilo da prislonim revolver uz glavu Vinsenta
Albe i postavim mu ova ista pitanja?
- Isuse, vi gangsteri ste svi isti, zar ne? Sve sređujete
oružjem.
- Da vidimo šta vam je dao Donohju. Okami pruži ruku.
- Vidim da mi ne dajete drugi izbor - reče Fejt. On brzo
prelete izveštaje koje je Donohju kopirao.
Viloufbaj je zaista bio zaposlen. General Arisue, bivši
ministar tajnih službi pri Generalštabu i nekoliko njegovih
oficira, već je bilo uklopljeno u G-2 istorijski sektor.
Pukovnik Takuširo Hatori, koji je bio šef Prvog sektora
operacionih divizija pri Generalštabu, sada je bio zadužen
za japansku vojnu demobilizaciju. Ovo je bilo čudesno.
Ratni zločinac je bio postavljen da istrebljuje ratne zločince
i ako se Viloufbajov plan za ponovo naoružanje Japana
ostvari, Hatori će remobilisati svoju vojsku. Ovo je
fantastično, mislio je Okami. Morao je da se obuzda da se
ne trese od besa. Ovi ljudi su bili dignuti na nivo slavnih
umesto da budu osuđeni na sedam krugova pakla koje su
zasluživali. - Pomalo ste napeti, gospodine Okami - reče
Fejt.
- Da možda naručim drugu rundu pića.
Stiže piće. Okami iskapi svoje. Uprkos lepoti i pameti
znao je koja je uloga Fejt u svemu ovome. Ona je bila
žensko i prema tome manje važan igrač, baš kao i Džoni
Leonforte. Sada je dobio odgovor: misteriozni gazda bio je
Vinsent Alba.
- Recite mi, mis Sovhil, kakva je vaša uloga u svemu
ovome? U mafiji igraju samo muškarci.
- A vi znate sve o muškim igrama, zar ne, gospodine
Okami - osmehnula se tako slatko kao da joj je ljubavnik.
- Istina je da imam nemirnu dušu. Ja sam dobra
Amerikanka. Došla sam ovamo da obavljam svoju dužnost
najbolje što mogu.
- I dogodilo se da ste upali u pogrešno društvo - reče on
skeptično.
- Zaljubila sam se u pogrešnog čoveka - tuga i
prebacivanje ispuniše joj lice. - Priznajem da sam ispala
glupa što sam se zaljubila u Džonija. Zašto? Radoznala sam
kao mačka. A posle rata u ovom gradu sve je moglo da se
proba. I ja sam sve probala. Otkrila sam čime se bave
Vinsent i Džoni. Kad je Džoni to shvatio, hteo je da me
izbaci, ali ja sam obavila butke oko njega i on me pustio da
ostanem. Ostala sam kao drvo u oluji.
Okami se pitao da li da joj veruje ili ne. Onda je shvatio
da to nema veze, ona uopšte nije bila važna.
- Napraviću kopije ovoga. Dobićete sve ujutro natrag -
ustao je.
- Vinsent će se naljutiti.
- Neka - reče Okami - neka počne da se navikava da ima
novog partnera.
***
- Ovaj izveštaj ne vredi - reče Okami - to je oružje koje mi je
potrebno da bih se osvetio.
Pukovnik je posmatrao papire dok su on i Okami hodali
Ueno parkom.
Mnogo godina kasnije kad je Okami bio pozvan u kuću
svog oca one noći kad je ubijen, klečao je pored njegove
postelje čekajući da dođe majka. Nije dopustio nikome od
očevih ljudi da uđu u sobu, mada nije mogao da ih spreči da
se muvaju po kući i imanju. Čuvajući ga kasnije, on će se
obračunati sa svima. Ali u tom trenutku on je sagnuo glavu
i uhvativši hladnu ruku svog oca osetio je sladak miris
trešnjevog cveta u kome su zajedno uživali tokom svog
kratkog ali bogatog života.
Sada šetajući ponovo parkom Ueno, Okami je duboko
udisao taj čudesni miris pun uspomena. Bacio je pogled na
pukovnika koji je ponovo listao izveštaje.
- Kad biste ove izveštaje odneli Makarturu…
- Zašto vi mislite da on već ne zna za Viloufbajeve
planove? Ovde među trešnjevim drvećem moramo da
nađemo vremena da uživamo u toj divnoj slici. Znam za šta
su ovi ljudi sposobni. Znam da su izdali naređenje da se
ubije vaš brat.
- On je bio pacifista - reče Okami čudnim glasom.
- On je bio hrabar a ne ja. On je glasno zagovarao ono
što sam ja u srcu osećao ali nikad glasno nisam rekao.
- Možda je on bio pomalo luckast jer to nisu vremena u
kojima se govori ono što imaš na umu ako to nije mišljenje
većine.
- Ne, ne. Zar ne vidite da je on bio iskren prema sebi.
Heroj. A ja sam dobijao ordenje. Odlikovan sam zbog onoga
što sam uradio da spasem svoj život. Moj kapetan bi mi
pucao u leđa da nisam poslušao naređenja. Zar me nećete
pitati što sam rizikovao da mi pucaju u leđa? Pukovnik
zastade i uzme praznu flašu konjaka iz Okamijeve ruke.
- Znam zašto. Zbog slave. „Kad bi smo samo mogli da
padnemo kao trešnjin cvet u proleće - tako čist i blistav!“
Dok je pukovnik recitovao pesmu koju je pilot kamikaze
napisao neposredno pre leta u smrt. Okami je počeo da
plače. Bio je pijan među prijateljima. To je bilo dopustivo,
čak poželjno. Zadržavanje svih unutrašnjih pritisaka i
emocija zahtevalo je povremeno otvaranje.
- Mislim da nemam vremena za razmišljanje - Okami je
razmišljao normalno. - Morate da idete do Makartura…
- Ne, slušajte me, prijatelju, mi moramo da pokvarimo
Viloufbajev scenario, ali ne smemo da postanemo sumnjivi.
Makartur ne voli razlaz među svojim ljudima. On ima svojih
problema sa predsednikom i pomoćnicima i plaši se bilo
čega što bio moglo da ga prikaže u negativnom svetlu. Mi
moramo da vidimo one koji su poređani protiv nas. Recite
mi, Okami-sane, da li biste izvukli svoj katana gluv, nem i
slep.
- Učinio bih to kad bih morao.
- Vi niste tip koji bi se ubio. Ja vas bolje poznajem - reče
iukovnik. - Imamo Albu i njegove šefove koji ce mešaju u
sve, ne samo na američkom crnom tržištu već i među vašim
jakuzama. Gadno je zamisliti mafiju i jakuze u istoj postelji.
To je naš glavni problem. Viloufbajeva šema je samo deo
veće slike one koju moramo da izoštrimo pre nego što
budemo znali kojim putem da krenemo.
- Pretpostavljam da je sada vreme da posetim Albu.
- Ne - mislim da bi to bila greška - reče pukovnik. -
Štaviše, mi ne znamo ko je naš prijatelj, ko nam je
neprijatelj. Sada bi bilo dobro suočiti se sa Džonijem
Leonforteom. Po onome što ste uspeli da sakupite on bi
mogao da bude slaba karika u tom lancu. Ako je tako, njega
ćemo najlakše slomiti. Moramo da znamo sa čim smo
suočeni. Budućnost vaše zemlje i moje možda dovedena je u
opasnost.
***
Okami je pažljivo birao vreme i mesto. Tri dana je pratio
Džonija Leonfortea tako da bi video njegovu rutinu. Na
kraju je rešio da ga uhvati kad bude išao prema stanu Fejt
Sovhil. Okami je primetio da su mu večeri bile slobodne jer
se tada bavio svojim najunosnijim poslom. Iz senke je
posmatrao kako Leonforte parkira svoj džip.
Pritisnuvši držak svog vakizašija - dugog, pomalo
zakrivljenog bodeža koji je ležao uz njegov trbuh, Okami
krenu hitro preko ulice.
- Džoni! - povikao je kad se približio čoveku.
Leonforte tako brzo okrenu glavu da je Okami mogao da
čuje kako mu pucaju pršljenovi u vratu.
- Ti, rekao sam…
Okamijeva desna ruka polete i spreči snažan
Leonforteov udarac koji je hteo da mu plasira u solarni
pleksus.
- Aaaah!
Leonforte je zvučao kao da povraća. Počeo je da se
presamićuje, ali se držao za sedište jednom rukom, trudeći
se da drugom izvuče svoj oficirski revolver kalibra 45.
Okami posegnu i pritisnu tačku ispod mišice, blizu ramena.
Čitava desna Leonforteova strana odrvene. Okami ga izvuče
iz džipa, nekoliko puta mu tresnu glavom o omalterisani
zid, dok mu se plave oči ne razbistriše, pa reče:
- Žao mi je što je došlo do ovoga - reče Okami
pritiskajući ga jako u prepone.
Leonforte poče da povraća. Okami odskoči da ga ne
uprlja. Gurnuo je Leonfortea dalje niz ulicu.
- Hoću da znam šta se događa.
- Idi u pakao!
Okami ga tako snažno udari u glavu da je čuo kost kako
puca. Leonforte jeknu, oči mu se napuniše suzama.
- Ubiću te! - prosikta kroz krvave zube.
- Gineš za tim - Okami mu tresnu revolver u ruku. - Eto ti
ga.
Uprkos povredi Leonoforte je bio brz, ali kad je pritisnuo
okidač, Okami je već bio van njegovog domašaja. Držao mu
je nož pod grlom.
- Uradi to…
- Šta hoćeš?
- Reci mi šta hoće Vinsent Alba?
- Vini? On je jebeni telohranitelj.
- Džek Donohju je znači lud. Od njega sam sve čuo.
- Madona! - viknu Leonforte. Onda poče da se smeje.
Smejao se sve glasnije. Okami ga udari petom u nos da bi
prekinuo taj odvratni zvuk, a onda se s odvratnošću okrete
od onesvešćenog čoveka i ode niz ulicu.
***
Da li je Fejt Sovhil bila iznenađena što vidi Okamija, nije
moglo da se zaključi.
- Gospodine Okami, zar nećete da uđete? - rekla je
osmehujući se i otvarajući vrata svog stana.
Okami uđe.
- Hoćete li piće? Imala sam grozan dan. Generalov čir je
počeo da krvari, a što je još gore umešala se i jedna ameba.
- Gde je šef? Gde je Alba?
- Napolju.
- Čekaću. Naleteo sam na Džonija dole. Loše je izgledao.
- Šta ste mu uradili?
- Ono što sam morao - reče Okami. - Pored toga on je
želeo da se tuče.
- Nadam se da ga niste ubili, jer ako ima imalo života u
njemu…
U tom trenutku otvoriše se vrata i Džoni Leonforte sav
krvav i preznojen s revolverom 45 u rukama ulete u sobu.
- Okami, barabo. Ubiću te!
- Džoni… - Fejt je ustala.
- Umukni! - razderao se Leonforte. - Šta ćete vas dvoje
zajedno? Kujete zaveru protiv mene kao sa onim jebenim
špijunom Albom ili se zabavljate udvoje?
- Ne budi glup.
To nije trebalo da kaže.
- Gubi se Fejt jer si i ti gotova…
- Džoni, budi razuman nema ničeg između mene i
Okamija. Smiri se…
- Smiriću se - dreknu Leonforte pritiskajući okidač - kad
se pakao zaledi!
Jedan, dva, tri metka! Eksplozije! Meci se zabiše u
naslon fotelje za dvoje. Okami povuče Fejt na pod. Jedan
metak joj se zari u levu butinu.
- Uhhh! - jeknula je od bola i stegla zube.
Okami se bacio preko nje. Jedan metak mu prolete blizu
uveta da ga je zabolelo.
- Znam gde ste. Ubiću vas!
Okami je znao da se ne šali. Znao je da mora da se
izvuče iz nesigurnog skloništa. Tada začu glasove.
Rizikovao je i provirio iza fotelje za dvoje. Video je
Leonfortea kako cilja u glavu. Već je bio ispalio dva metka u
Vinsentovu glavu. Okami nije oklevao. Bacio se prema
Leonforteu. Video je da čovek okreće revolver prema
njemu, ali Okamijev vakizaši je poleteo. Presekao je
Leonforteovo lice sve do grudi u trenutku kad je ovaj ispalio
tri metka. Okami oseti otpor kad je nož proleteo kroz
Leonoforteova rebra. Ovaj posrnu, širom otvorenih očiju,
pade na kolena.
Nekoliko trenutaka kasnije Okami diže fotelju za
zaljubljene sa Fejt.
- Koliko krvi…
Mislila je na to koliko je krvi izgubila. Otišla je u kuhinju
i našla krpu da previje ranu.
- Ne osećam nogu.
- Tako treba da bude.
- Ne znam, to nije moj resor. prošla sam kroz rat i nisam
videla ranu.
- To je rat.
- Džoni?
- Mrtav je, ali je prethodno ubio Albu.
- O, Hriste - šapnula je. - Da razmislim. Postoji mesto na
koje bih volela da me odvedete.
- Znam gde je vojna bolnica.
- Ne, ne tamo. Ne znam da li da vam verujem.
- Mislim da nemate izbora.
Uspeli su da izbegnu vojni džip i policijska kola i da se
dočepaju njegovog automobila. On upali motor i krenuše.
***
Rekla mu je da krene na zapad. Pokazivala mu je put koji je
očigledno znala do detalja. Kad su stigli blizu vode, reče mu
da je ostavi na nečemu što je izgledalo kao prazan plac
između dva skladišta.
- Ne možete sami, izgubili ste dosta krvi.
- Odigrali ste ulogu dobrog Samarićanina. Ne smeju da
vas vide ovde. Opasno je.
Nosio ju je u naručju, disala je površno. Bila je u šoku od
gubitka krvi.
Kad je došao do ulaznih vrata, zakucao je. Bio je
zaprepašćen kad je vrata otvorila Japanka, ne starija od
osamnaest godina.
Povela ih je dugim hodnikom, efikasno kao da je
bolničarka ili lekar. Doktor je već čekao.
- Anako će vam reći gde možete da sačekate - rekao je i
počeo da pregleda Fejt. - Ja ću vam se pridružiti čim budem
mogao.
Anako ga je odvela u lepo nameštenu sobu koja je
očigledno bila biblioteka. Počeo je da razgleda knjige, bilo
ih je na japanskom, na engleskom i na francuskom. A onda
se setio da je Fejt rekla da je opasno za njega da bude ovde.
Počeo je da istražuje okolinu. Otvorio je vrata i ušao u jednu
manju sobu. Na stočiću je video papir za pisanje i pero.
Učinilo mu se da je pero čudno, deblje nego što bi trebalo
da bude. Prišao je, uzeo ga u ruke i otvorio. Počelo je nešto
da zuji. Prineo je vrh uvetu. Čuo je sasvim razgovetno glas
Fejt Sovhil.
„Izveštaj iz Tokija. 17 april. Našli smo sjajan izvor.
Donohju ga je otkrio. Nažalost, ja sam naletela na prepreku.
Ojabun jakuza Mikio Okami izgleda da zna više nego što je
zdravo o našoj operaciji. Ponudila sam partnerstvo, što je za
sada najbolja opcija“.
Nastala je mala pauza.
„Rekla sam mu da je Vinsent tu da bi upravljao
Džonijem, što je donekle tačno. On ne zna da Vinsent
upravlja i sa mnon. Čak i Džoni to ne zna, ali on ionako ne
zna mnogo. Ali tako ste vi hteli, jer Džoni brine samo o
Džoniju“.
Ponovo mala pauza.
„Okami veruje da Vinsent vodi predstavu ovde, što je
pomalo smešno, ali je korisno. On je pametan i preduzimljiv
i što je najgore ja verujem da ima američku podršku, što je
opasno. Moram da ga ložim, ali tako da misli da on loži
mene. Nije tako lako, ali ne brinite uspeću.“
Vratio se brzo u biblioteku. Uzeo je knjigu i stavio je u
krilo. Najpre je hteo da ubije Fejt Sovhil, ali onda je shvatio
da bi to bilo blesavo. Ako se ostvari Viloufbajev scenario,
svi će potonuti - naročito Japan kome treba prostora za
privredno disanje i građenje osnove da bi izrastao iz pepela
poraza.
Čak ni pukovnik neće moći da pomogne u ovakvom
scenariju koji je spremio Viloufbaj. Ponovno naoružanje bilo
je poslednje što je Japanu bilo potrebno da bi zalečio rane i
počeo da brine o svojoj budućnosti. Pošto je bio američka
brana protiv komunizma na Pacifiku, Japan će decenijama
biti pod američkom šapom, a to nije moglo da se prihvati.
Dok je razmišljao kako da najbolje iskoriste Fejt, da
pokušaju da uspostave dogovor sa njom, otvoriše se vrata
biblioteke. Ušao je doktor.
- Biće sve u redu - rekao je - možda će malo hramati. Da
li biste pošli sa mnom? Želela bi da vas vidi.
Ušao je u njenu sobu. Ležala je. Bila je vrlo bleda.
Otvorila je oči.
- Još ste tu?
- Do sada mi se ništa loše nije desilo.
- Da li ste nekoga videli?
- Samo Anako i hirurga. Bio sam u biblioteci.
- Ja sam spremna da uđem u savez sa vama, ono što
Džoni nije hteo.
- Kako to da sam toliko srećan?
- Više volim da mi budete partner nego neprijatelj -
osmehnula mu se. - Pored toga učinili ste mi veliku uslugu
što ste me oslobodili Džonija. Vinsent mi je rekao da se
ponašao nekontrolisano. Prezirao je žene.
- Ja ću biti bolji partner. Ja ih samo potcenjujem.
Fejt je pokušala da se nasmeje.
- Da li je ovog puta stvarno? Rekli ste mi da sam
akachochin, ali oboje znamo da to niste mislili.
Š
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Eric van Lustbader -Kaiso
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Eric van Lustbader -Kaiso
- 1 - 50
- 51 - 100
- 101 - 150
- 151 - 200
- 201 - 250
- 251 - 300
- 301 - 350
- 351 - 400
- 401 - 450
- 451 - 500
- 501 - 508
Pages: