bila obavijena oko nje.
Sitni zvuci leopardovog žvakanja bili su sve što se čulo
neko vreme. Onda je zver frknula, a Ao ispusti onaj jezivi
zvuk iz dna grla.
Stavio je ruke na Do Dukova ramena, gurajući ga
napred, niz obalu prema velikoj zveri. One ogromne oči
gledale su Do Duka sa kratkovidom inteligencijom dok je
prilazio. Mokraća se slivala niz Do Dukove noge i crni
leopard opet frknu, sada više zainteresovan za njegov miris.
Mogao je da oseti kako iz zveri izbija vrelina. Životinjski
miris se širio, udarao mu u nozdrve tako da mu se vrtelo u
glavi.
Iza crnog leoparda mesec je obasjavao vodu,
pretvarajući je u tamnoplavu kao lapis lazuli, po čemu je,
Do Duk je zamišljao, moglo da se hoda.
On opet obrati pažnju na zver i trepnu od zaprepašćenja.
Crni leopard nije više čučao ispred njega. Umesto toga on
vide vitku ženu divnog lica, guste crne kose koja se
spuštala u potočićima kao reka obasjana mesecom iza nje.
Bila je po svemu ljudsko biće samo što su joj dugi prsti bili
korenje drveta, a kad se pokrenula Do Duk je video da je od
pojasa nadole ona bila skelet, bez kože, bez mesa, samo
kosti koje su sijale na punoj mesečini.
- Ko… šta si ti? - nije mogao da se obuzda Do Duk; morao
je da postavi to pitanje.
- Zar me ne prepoznaješ? - pitala je lepa žena. Gledala
ga je zlatnim očima. - Ja sam tvoja majka.
Do Dukovo srce je tako jako udaralo u grudima da mu se
činilo da je on, a ne životinja, progutao otrovnu zmiju.
- Nemoguće - promucao je glasom debelim od užasa -
moja majka je mnogo starija od tebe.
- Nije - reče lepa žena - ja sam mrtva.
- Šta?
- Francuzovi prijatelji su me ubili kad nisam htela da im
kažem kuda si pobegao.
- Ali ti nisi znala! Nisi mogla!
- Ipak, u srcu, ja sam znala. Postojalo je samo jedno
mesto na koje si mogao da odeš. Ti, koji nije trebalo da se
rodiš, čiji je život bio strašna greška. Da bi živeo, moraš da
umreš da bi se ponovo rodio. Tvoj prvi život je bio
nesporazum; sada imaš šansu za drugi.
Sada je znao ko je ona i da se pojavila pred njim onakva
kakva je nekada bila - mlada i lepa - i sada je mogao da
shvati zašto su je svi želeli, bar za jednu noć, ti putnici u
noći koji su se kao svrake okupljali pod Francuzovim
krovom.
- Majko - rekao je a vlažnost na koju nije navikao pojavi
mu se na očima. On nikada ranije nije prolio suzu ni zbog
nje, ni zbog bilo koga drugog.
- Ne zovi me tako; nikada ti to nisam bila - reče ona
tužno. - Bila sam zla, nikada nisam mogla da nađem
sažaljenja u sebi da bih te volela. Bio si parija za mene;
Francuz te bez sumnje više voleo nego ja - glava joj je bila
oborena, a njena tamna kosa spuštala se niz njeno srebrno
lice. - Dobro je da sam mrtva. Danima sam se molila Budi
da mi dopusti da osetim ljubav koju bi trebalo prema tebi,
ali moje molitve nisu nikada uslišane. Moje srce je već bilo
uništeno, mrtva kocka u mojim grudima.
- Majko, nisi ti kriva za to.
Njena glava se podiže, slap kose pade joj niz lice. Njene
oči su bljuvale vatru, a grimasa koju je načinila imala je u
središtu srce crnog leoparda, koji je ogolio svoje žute zube
da bi ubio.
- Ne. To naravno nije istina - šapnula je ponosno. - Ja sam
Azija, širila sam noge da me siluju Francuzi, Rusi, Kinezi,
Amerikanci. Koristili su nas tako bezobzirno, porobili nas
pomoću opijuma, stvorili su od nas bivole da im obavljamo
posao i najzad smo se mi, kao besni psi, okretali oko sebe
grizući sopstvenu nogu iz ludila.
Ona podiže njene prste kostura i zamaha njima kroz
vazduh.
- I ja sam luda, toliko luda da nisam imala mogućnosti da
volim ono što je trebalo da obožavam. Ti si moja krv, Do
Duk, a ja sam na tebe gledala kao što oni gledaju na nas.
Odmahnula je glavom. - Ne, nemoj da traćiš vreme žaleći za
mnom. Imam svoju karmu i ja je prihvatam. Ja sam deo
uništenja Azije. To je možda grozno, ali je bar nešto.
- Ali ja sam te ubio! - viknuo je. - Zbog mene…!
Lepo lice je sijalo.
- Neću im reći kuda si otišao. Čuvaću tvoju tajnu, Do
Duk. Zar si mislio da nisam znala kakve će posledice da
budu? Da, da. Ja sam to učinila dobrovoljno i bilo mi je
drago što sam ih obmanula. Najzad, oh! - uzdahnula je. - To
je bio jedini značajan čin u mom životu. Ipak sam otkrila da
moje srce još tuče, tuče za tebe - zlatne oči su ga uhvatile u
svoju mrežu. - Sada je tvoje vreme, sine. Iskoristi ga
najbolje što možeš.
Oblak mora da je prešao preko neba jer je mesečina
potamnela, preovladala je tama, a Do Duk se nađe,
trepćući, licem u lice s crnim leopardom. Vrtelo mu se u
glavi od njegovog mirisa, pa zatvori oči na tren, a kada ih je
ponovo otvorio, zver se bacila u vodu i počela je da pliva niz
struju, dalje od njih.
On obori glavu i poče nekontrolisano da plače. Nikada
ranije nije ga dotakla ljubav, a sada je bila ovde, tako bolna
da je on odlučio da joj to nikada više ne dopusti.
Ruka na njegovom ramenu bila je čvrsta i mirna.
- Da, mlađi brate - šaputao mu je Ao u uvo - očvrsni srce
dok ne bude kao kamen u tvojim grudima, jer tvoja je staza
podmukla i teška.
Do Duk je čučnuo na obali planinskog potoka, više
osećajući te reči nego što ih je čuo i one ispuniše prazninu
u njemu, tako da se osećao kao nekada na hladnom dnu
Francuzovog bazena.
Kad je najzad podigao glavu, bilo je nešto pre svitanja,
kad je svet bez boje, oivičen sivilom magle i poslednjim
noćnim senkama.
- Bili smo ovde cele noći?
- Vreme sada nije važno - reče Ao. - Zaboravi na vreme.
Š
- Šta se dogodilo? - Do Duk okrete lice starijem čoveku. -
Crni leopard, otrovnica, duh moje majke. Da li je sve to bio
samo san?
Aove usne se izviše u podrugljiv osmeh.
- To je Ngoh-meih-juht - Mesečev srp. Sada me slušaj, ja
ću ti reći sve o plesu Paau. U staro doba, kad je civilizacija
Nanga bila na vrhuncu, neke od naših gradova-država
obožavale su leoparda. Nang narod zove životinju Paau i
veruje da je božanstvo. Ali bilo je onih koji su zavideli
bogovima na moći pa su krenuli da uhvate Paau. To su
obavili s velikom hrabrošću i ledenim lukavstvom, uhvativši
ga u rupu koju su sami smislili.
Ao je imao poseban način govora koji je gotovo
hipnotisao onoga ko ga je slušao, kao da je glasom mogao
da stvori čaroliju iz same atmosfere.
- Najpre su slomili životinji noge da ne može da pobegne,
čak i njihovo zlo je imalo granica pa nisu smeli da je stave u
kavez i tako izazovu bes bogova. Ali pošto su mu slomili
kosti, bili su ubeđeni da će njegova duša ostati netaknuta u
telu i da će eventualno postati deo njih. U celim kostima
čoveka i životinje ostaju tragovi „duše“ iz kojih može da se
rekonstruiše novi život običnim ritualima i molitvama. Onda
su hranili životinju sirovim mesom svojih neprijatelja da bi
postala jaka i da bi povećala svoju božansku moć. Posle
devet dana rasekli su grudi leoparda, razvukavši rebra da
bi izvukli njegovo srce koje je još kucalo. Pojeli bi taj organ
i nagi su se obavijali na otvorenom u leš životinje kao da
mogu da apsorbuju njegovu krv. Priča se da je grozni ogrtač
podrhtavao dok je visio sa njihovih nagih ramena. To je bio
Paau ples.
Jutarnja magla se pušila sa obale, zaklanjujući potok; čak
i njegovog zvuka je nestalo u opalnom vazduhu, tako da su
mogli da budu bilo gde, obešeni u vremenu.
- Postali su sjedinjeni u tom grotesknom ritualu, ti ljudi i
njihova moć, da li stvarna ili zamišljena, rasla je. Njihovi
neprijatelji su nalaženi nagi sa slomljenim prstima,
okrenutim naopako tako da ne bi više morali da zadržavaju
duže svoju moć, a njihove noge nisu više mogle da im
posluže za bekstvo.
Aove oči kao da su posebno sijale.
- I najvažnije od svega, njihova srca su bila izvađena iz
njihovih grudi i zašivena za pupak tako da njihova duša nije
mogla da izleti u trenutku smrti.
Glava mu se okrete na tren, pa se Do Duku učini da on
gleda kroz zidove magle na drugo mesto, u drugo vreme.
- Paau ples. Izlaz do moći i još veće moći - to je ono čemu
ću te naučiti jer si zbog toga došao do mene iz nizine. Ao
podiže ruku. - Sada moraš da izabereš životinju koja će te
predstavljati, da bude tvoja srodna duša. Biraj!
Do Duk reče prvu stvar koja mu je pala na um.
- Želim belu svraku.
- Bela svraka - Ao okrete glavu prema Do Duku i on oseti
vrelinu u njegovim očima. - Jesi li siguran?
Do Duk klimnu glavom. Čudno, bio je siguran, prvi put u
životu.
Aov izraz je bio ozbiljan.
- Rekao si, neka bude tako. Tvoja srodna duša biće bela
svraka.
Aove reči kao da prodreše kroz Do Dukovo meso kao jato
strelica, nateravši ga da se namršti zbog trenutnog bola.
Aove oči su bile kao crno kamenje na dnu reke, glatko i
nepoznato. Oklevao je samo tren.
- Učinjeno je! Postaćeš Ngoh-meih-juht i samo po Ngoh-
meih-juht moći će da te slede.
- Šta to znači? - šapnu Do Duk.
Podrugljiv osmeh izvi Aove usne.
- Postaćeš druga osoba. Da li te to plaši? Ne? Dobro. Ti
ćeš biti žedna duša. Uskoro, vrlo uskoro, hrana i piće
nećete više interesovati.
- Šta će me održavati?
- Zavisi od mnogo čega - reče Ao ozbiljno - od toga šta će
ostati od tebe kad postaneš Ngoh-meih-juht.
- Ali biću smrtan.
Ao mu nije odmah odgovorio. Najzad mu reče:
- Ako dobiješ smrtonosnu povredu, onda da, možda ćeš
umreti. U tom smislu, bićeš smrtan. Ali bićeš Ngoh-meih-
juht i tvoje telo će imati mnoge značajne isceliteljske i
regenerativne moći.
- Biću blizu besmrtnosti.
Aove oči postaše ozbiljne.
- Na kraju ti ćeš odlučiti o tome.
On je sada bio svestan da ga je Ao posmatrao sa velikom
pažnjom. Starac je držao ruku između njih, uzdignutog
dlana.
Oglasi se ptica, glas joj je odjekivao džunglom, odbijao
se o zidove magle jezivim tonom.
Ao je čekao na Do Duka da bi stavio ruku na njegovu.
Kad je Do Duk to učinio, on oseti čitavim telom kako ga Ao
steže. Kad je Ao progovorio, to je sada već bilo kao da
govori kroz drugačiju vrstu vela ili magle.
- Da li si spreman da nastaviš svoje putovanje iz jednog
sveta u drugi?
Do Duk otvori usta da progovori, ali Ao je klimao
glavom, kao da je već svestan odgovora koji se formirao u
njegovom umu.
6
Venecija/Tokio/Njujork
Duboko brujanje brodića na Kanalu grande probudn Nikolu.
Otvori oči u tami. Pogleda svoj sat; još nije svanulo. Ali dok
je tabanao kroz sobu, već je mogao da vidi usku traku
svetlosti koja je prolazila kroz drvene šalone. Širom ih je
otvorio da bi ga sačekala bleda svetlost takve boje koju nije
mogao ni da opiše ni da imenuje a koja je osvetlila
mermerne fasade palata duž kanala. U vodi se video odraz
morske ptice, koji se uskoro izgubi iz vida. Videla se hladna
i dostojanstvena Santa Marija dela Salute.
On uđe u kupatilo, olakša se, pljusnu hladnu vodu po
licu, obuče se i izađe iz sobe. Pojma nije imao kuda ide,
samo je znao da treba da šeta ulicama, da udiše vazduh, da
oseća grad na svojoj koži kao zlatnu tkaninu.
Podiže kragnu jakne sve do obraza kad ga dohvati prvi
ujed vetra sa kanala. Onda krete s malog trga niz ruga -
ulicu s prodavnicama. Nikoga nije bilo u taj rani čas i
većina trgovina bile su zatvorene. Nos ga je vodio prema
maloj pekari gde je kupio šolju kafe i ukusnu kiflu, koju je s
uživanjem jeo dok je prelazio preko malog mosta koji je
vodio na Trg sv. Marka.
Zastao je na tren, kao što je to voleo, na najvišem delu
luka mosta, zagledao se u kanal, u igru svetlosti na svilenoj
vodi. Brodovi za dovoz robe ležali su privezani, ljuljajući se
polako, strpljivo čekajući vlasnike pred čijim su stepeništem
plutali.
Prešao je još preko dva mosta ispod luka koji je vodio na
trg. Ispred njega dizala se Duždeva palata a s njegove leve
strane zvonik koji je još otkucavao sate kao što je to radio
decenijama. Veliki prostor, oivičen s jedne strane
prodavnicama ispod arkada i kafeima sa sgolovima napolju,
delovao je tako intimno u ovaj čas, da mu se činilo kao da je
ušao u salon bogova.
Hodao je po kamenju i uskoro je čuo gugutanje dobro
uhranjenih golubova što su se skupljali oko reke turista koji
su se pojavljivali nekoliko sati pre ručka.
Odjednom Nikola začu glas koji se dizao u pojanju.
Slušao je, zaprepašćen kad je čuo „NessimDorma“, lepu
ariju princa Kalafa iz opere „Turandot“ Đakoma Pučinija.
„Niko ne spava“, pevao je bariton i Nikola ugleda kako
prema njemu ide čistač ulica, koji vuče svoja kolica s
kantom za đubre, dok svoju gustu četku gura ispred sebe.
Glava mu je bila zabačena unazad dok je pevao i Nikola,
kad je čuo staru pesmu u prefinjenom amfiteatru
venecijanskih duždeva, osetio je da bez obzira kakve je
neprilike ostavio iza sebe u Tokiju, bez obzira s kakvim
opasnostima treba da se suoči, tog jutra, tog trena bilo je
divno što je živ.
On pozdravi operskog pevača dok je prolazio pored
njega i krupni čovek mu se osmehnu ne gubeći ritam, idući
dalje dok mu je strasni glas odjekivao preko trga.
Nikola skrete za ugao, pređe preko trga prema obali
Kanala grande. Prve boje zore digle su se s grudi mora da
bi osvetlile nebo i zgrade duž vode istim tonom tako da se
činilo da nema razlike između mora i kopna.
Kej - u stvari Riva degli Sciavoni - Obala robova - počela
je da se puni školskom decom koja su ulazila u vaporete,
žureći na jutarnje časove. Njihovi piskavi glasovi kotrljali su
se preko pizzetta dok su jurili da kupe karte i popnu se na
palubu. Tu su se smejali i gurali, puneći uske spoljne
palube brodića dok su radnici umornih očiju u kabinama
zabadali glave u lokalne novine.
Nije bilo mnogo ljudi na ulicama. Turisti su se verovatno
tek sada valjali iz svojih kreveta da bi naručili kifle i
kapučino. Išao je prema kejovima gde su brodići pristajali i
odakle su odlazili. S njegove desne strane bio je spomenik
Sv. Teodoru, s njegove leve krilati lav. Bilo je sasvim u redu
što su venecijanski duždevi odabrali mitsku životinju da
predstavlja njihov grad.
Pojevši poslednji zalogaj kifle i progutavši kafu do kraja,
razmišljao je da što je više ovde on sve bolje razume kako je
Venecija pravi moderni grad-država. Ljudi su ovde mogli da
budu Italijani po nacionalnosti, ali tu se sve završavalo.
Mnoge oblasti unutar zemlje imale su sopstveni jezik, baš i
Venecijanci, ali niko nije mislio drugačije kao što oni jesu.
Njihov način života je bio jedinstven sam po sebi i Nikola
otkri da odgovara toj ikonoklastici na najdubljem nivou.
Kad je prišao bliže krilatom lavu, on ugleda mladu ženu
u kratkoj, krznenoj bundi kako sedi na postamentu. Prvi
talas školske dece prešao je preko Kanala grande i bar
jedno vreme široki potez Rive bio je pust.
Žena je bila fantastična. Imala je jedno od onih
dugonosih, širokoustih mediteranskih lica koje je moglo da
pripada i Feničanki ili Rimljanki - njena gusta crvena kosa
bila je zabačena unazad, oslobađajući lice, a koža joj je
imala boju severnoafričke pustinje. Kad je došao do nje,
Nikola vide da su njene duboko usađene oči plave kao
akvamarin. Njeno lice kao sa kameje nije bilo ni savršeno ni
simetrično, a ipak je imalo neobičnost od koje je zastajao
dah, kao da je bilo delo začaranosti. Sedela je s kolenima
povučenim na više, s laktovima na njima. Držala je kolač
napunjen čokoladom i jela ga je s očiglednim uživanjem.
Ona podiže pogled kad Nikolina senka pade preko nje, a
sunce blesnu u njenim providnim, plavim očima. Njen
osmeh mu reče ko je ona.
Bilo je sitnih mrvica čokolade na njenim usnama.
- Hoćete li da se pomaknete? Uživala sam u pogledu.
Govorila je engleski, ali bilo je naglaska u njemu koji ga je
naveo da otkrije šta je njen maternji jezik.
Nikola sede kraj nje.
- Čekala sam vas - rekla je.
- Nadam se ne predugo. Prijatno je iznenađenje da vas
vidim bez maske.
Ona zagrize kolač, a osmeh joj se proširi dok je žvakala.
- Prošla je Noć veštica. Na dnevnoj svetlosti možemo
opet da budemo ono što jesmo.
- Čak i Mikio Okami?
Ona ga oštro pogleda.
- Okami-san je pod velikim pritiskom. Taj život bi do sada
svakako ubio slabije ljude.
Nikola ne reče ništa. Protrljao je ruke da bi se oslobodio
jutarnje hladnoće.
Pomoći ćete mu?
- Kakve veze ima on sa Dominikom Goldonijem,
najmoćnijim američkim šefom mafije?
- Pokušao je da se spase - reče Čeleste pa dodade. -
Znate li nešto više o Goldoniju sem da prigtada mafiji?
- Šta bi još trebalo da znam?
Ona mu se tužno osmehnu.
- Pre svega. Goldoni je napola Venecijanac; po tome je
jedinstven među šefovima mafije kojom dominiraju
Sicilijanci. Drugo, imao je viziju koja je išla iznad onoga o
čemu je mafija ikada sanjala. On je video da su dani Sema
Đankane i drugih sličnih njemu odbrojani i on je planirao za
novo doba. Njegove veze u Americi bile su važne za Okami-
sana da bi ostvario svoj plan da uguši Godaišu. Njene jasne
oči su ga gledale. - Znači li to da nećete da pomognete
Okami-sanu?
Nikola je osetio zabrinutost u njenom glasu.
- Recite mi - kazao je - da li znate poreklo Okamijeve zle
kobi, koja je iskovala vezu jakuze i mafije?
- Ne. Želela bih da znam.
- Kakva je mogla da bude njegova moć, njegovo držanje
u šaci svih ostalih moćnih ljudi?
Čeleste je ćutala tako dugo da je Nikola osetio potrebu
da promeni temu.
- Šta vam je Okami-san? Poslodavac? Očinska figura?
Ljubavnik? Ili svo troje ujedno, možda?
Čeleste se nasmejala.
- Kako bi Okami-san bio ponosan da vas je čuo da ste to
rekli. Da li znate da on ima više od devedeset godina?
- Nisam to znao.
- Hmmmm. Pa, on je već dugo ovde u Veneciji, a pre
nego što se ovde naselio on je ostvario, hm, veze sa nekim
važnim venecijanskim porodicama.
- Verujem da je vaša jedna od njih.
- Moj otac je žrtvovao život zbog Okami-sana - ona obrisa
ruke komadom papira. - Mislim da vam to zvuči neobično i
možda bizarno.
- Ni najmanje. Ja sam napola istočnjak. Ja razumem
značenje duga.
- Da, svakako - ona okrete glavu u stranu i zagleda se u
sunce koje se dizalo iznad lagune. S njene desne strane,
preko Kanala grande, Santa Marija dela Salute sijala je u
ružičastoj svetlosti boje unutrašnje strane školjke, a iznad
njih krila Venecijanskog lava kao da su bila zahvaćena
vatrom. - Moj narod, ili bar neki od njih, došli su iz
Kartagine, preko Mediterana, idući prema skrovištu koje će
postati Venecija.
Nikola je slušao.
- Pretpostavljam da u svetlosti venecijanske istorije,
sudbina moje porodice nije toliko atipična. Mi smo ovde
naučili da se prilagođavamo vremenu, sudbini i što je
najvažnije politici. Moj otac se bavio tekstilom: pliš, čipke,
svila i slično. Moj deda je smislio specijalni proces za
pravljenje brokatnog moarea koji je još samo naš. Ljudi
Okami-sana su došli iz Osake i jedno vreme su se bavili
trgovinom. On i moj otac su se odmah razumeli. Obojica su
bili časni; obojica veoma pragmatični. Porodica mog oca je
bila istočnjačka i on je mogao da shvati zašto Okami-san
želi da kupi njegovu kompaniju. Najzad su se dogovorili da
postanu partneri.
- Dakle, partnerstvo je bilo sasvim legitimno, savršeni
zaklon za boravak Okamija ovde u Veneciji.
- Mene interesuje samo ono što je Okami-san uradio za
moju porodicu - a onda upita nežno: - Molim vas, odgovorite
na moje pitanje. Da li ćete mu pomoći?
On pomisli na prošlu noć kad mu je Okami rekao da mu
je život u opasnosti.
„Problem je u tome“, rekao je tada Okamiju, „što ne
znamo koga će poslati da vas ubije. To je i pitanje vremena:
moramo da pretpostavimo da ga nemamo dovoljno. Pod tim
krajnjim okolnostima naše opcije su strogo ograničene.
Neće biti dobro da vas sakrijemo jer vi morate da radite, a
to ne možete iz skrovišta. Ne bi ni pomoglo da vas čuvamo
noć i dan jer onaj ko bude poslat moći će da bira vreme
napada, ako ne i mesto i ja ću biti u lošijem položaju. U
ovim očajničkim uslovima ja ne mogu to sebi da dopustim.
Ja sam već u lošijem položaju jer ne znam protiv koga se
borim.“
Okami ga je bledo gledao.
„Šta to govoriš, znači da smo matirani.“
„Ne, nismo. Kažem samo da posebne okolnosti zahtevaju
posebne mere.“ Nikoli odjednom postade hladno kao da je
vetar dunuo kroz palatu. „Da bih vam pomogao, moram da
postanem magnet“.
„Magnet?“
„Da. Nazovite to ljudskim štitom. Ono što želim je da
preusmerim pažnju ubice sa vas na sebe.“
- Učiniću sve što mogu - reče Nikola sada.
- Da, znam - klimnu glavom Čeleste. - Okami-san i ja smo
o svemu diskutovali prošle noći kad ste otišli. Ali želela sam
da to čujem i od vas. Da budem sigurna. Pogledala je na
more za tren. - Moram da vam kažem nešto o tri čoveka iz
unutrašnjeg Kaišoovog saveta jer je jedan od njih naručio
ubistvo Okami-sana.
- To je čovek za koga Okami kaže da se nalazi iza
uzdizanja Godaišu kao internacionalne kriminalne
organizacije.
Čeleste klimnu glavom.
- Unutrašnji savet se sastoji od ojabuna koji komanduju
trima glavnim japanskim jakuza porodicama; Tecuo
Akinaga, Akira Čosa i Tomu Kozo - pokazala mu je
fotografije sve trojice. - Svakog od ova tri čoveka treba
smatrati krivim dok se ne dokaže da su nevini. Ja vas molim
da ne verujete nikome od njih; jedan je izdao Okami-sana i
sve ono što je radio.
On je buljio u fotografije, pamteći ih. Onda je pogleda.
- Okami-san nije vaš ljubavnik, ali on je vama nešto
posebno. Ranije ste rekli da bi toliki pritisak ubio manjeg
čovska.
- Tako je.
- A njemu je, ipak, devedeset.
Ona se odjednom diže.
- Hajde da prošetamo. Hladno mi je.
Ona uvuče ruke u džepove kad su krenuli rivom.
Golubovi su se dizali i padali, kao krila ogromne ptice, a
čamdžije su nudile vožnju do ostrva Murano sa obaveznom
turom po fabrikama stakla. Njihovi glasovi nadjačavali su
brujanje brodskih motora. Golubovi, tražeći hranu, leteli su
nisko, a njihova krila su snažno udarala po ledenom
vazduhu.
- Sada ću da vam kažem šta čak ni ljudi iz unutrašnjeg
saveta ne znaju, tajnu o Kaišou: on poseduje koryoku.
Koryoku. Reč mu se okretala po mislima.
- Mikio Okami ima prosvetljujuću moć?
- To je ono što mu je dopustilo da preživi sve ove godine.
To daje odgovore na mnoga pitanja, zar ne? On ima više od
devedeset godina, ali ima snagu pedesetogodišnjaka.
Nikolino srce poče brže da kuca i on je morao da uspori
disanje. Ali misli su mu jurile. Koryoku, veza, kapija u
Šukenu. Ako je Okami stvarno posedovao moć koja
prosvetljuje, on će moći da kaže Nikoli da li on može da
dostigne koryoku. Njegov san da nađe izgubljenu tajnu
svoje tajne rase, kombinacija Akšare i Kšire, Svetlosti i
Tame, dve odvojene poluloite Tau-taua, mogao je najzad da
bude ostvaren.
Kad bi samo mogao da sačuva Okamija.
- Najzad sam vas iznenadila - reče Čeleste.
- Plašim se da jeste.
Ona okrete glavu, pogleda ga kratko, oštro.
- On ne želi da to uradite. Da stanete na vatrenu liniju.
- Prekasno je za to.
- Šta hoćete da kažete? I ja se slažem s njim.
- Nastavite da hodate, ali malo ubrzajte korak - Nikola ju
je vodio dalje od rive, u pokrajnu ulicu. Mnoge radnje su
već bile otvorene i bilo je puno ljudi koji su žurili na posao.
Nikoli se to učini nekako čudno i zabavno; bilo je teško
poverovati da bilo ko radi u tom gradu čudesa. Ali, naravno,
ispod blaga Venecije postojao je grad, mada daleko od toga
da bude običan.
- Ni Okami ni ja sada nemamo izbora - reče on. - Obojica
smo osuđeni na tu stazu. Morate da prihvatite šta se
događa.
- Karma. To je vaša sudbina.
Osetio je ciničan ton u njenom glasu.
- Slušajte, Čeleste, ako ne verujete u karmu, ona ne
postoji.
- Kao giri - dopadao joj se zaprepašćeni izgled koji se
pojavio na njegovom licu. - Da, ja znam za obavezu, dug koji
nikada ne može adekvatno da se uzvrati.
Ugledavši malu pekaru on je povuče unutra i tu su stajali
pred staklenom vitrinom zagledani u hleb i male kolače tek
izvađene iz pećnice.
- Jeste li gladni? Pa upravo smo jeli.
- Voleo bih da znam da li smo sami u ovom delu grada.
Čeleste ga je posmatrala dok je gledao u ogledalo na
zidu iza prodavačice, sredovečne žene rumenih obraza i
ljubaznih reči za svoje redovne jutarnje mušterije.
- Šta ste videli?
- Možda ništa - reče Nikola kad im je žena prišla.
On pokaza veliku, tanku veknu hleba, punu crnih
maslina i ruzmarina. Reče koliki komad želi, ali njegov
pogled je bio prikovan za ogledalo.
- A možda nešto - reče Nikola.
- Zar je počelo? Da li se to njenom licu videlo uzbuđenje
zbog straha?
On zavuče ruku u džep da bi našao lire, pa uze belu
papirnatu kesu i kusur od žene, a onda krenu prema
vratima.
- Ostaviću vas ovde. Sačekajte pet minuta a onda se
vratite na rivu.
- Ne. Idem s vama.
- Vi u ovo niste umešani.
- Ali jesam. Setite se - giri. Ja dugujem Okami-sanu.
Pored toga kogod da je krenuo na njega, mora već da zna
za mene. Biću bez sumnje sigurnija s vama.
Nikola nije imao spreman odgovor na ovo. On nije mislio
da je ona tip koja će se kriti u kući svoje majke dok se ovo
ne smiri. Odluči da ne kaže ništa, ali je znao da će morati
malo da izmeni svoje planove sada kad je znao da neće biti
sam.
Ponovo na ulici, krenuli su dalje od Kanala grande. Uske
ulice su bile periodično zakrčene ljudima, a onda gotovo
puste dok su se gomile rasturale na raskršćima ili
mostovima.
Povremeno bi Nikola koristio ravna stakla izloga na
prodavnicama i restoranima da bi pregledao ulicu iza njih.
- Šta vidite? - pitala je Čeleste.
- Ono što sada vidim ne uznemirava me. Više me
uznemirava ono što osećam. Neko nas drži na oku.
Prešli su most, a onda skrenuli levo u drugu ulicu.
- Dakle, počelo je - reče ona. - Šta ćemo sada?
- Dopustićemo da nas taj koji nas prati, prati.
- Zašto?
- Jer što nas duže prate, imamo veću šansu da ih
primetimo. A to je ono što ja želim da učinim - stegao ju je
za ruku. - Jeste li spremni da se suočite s neprijateljem?
Ona mu se osmehnu.
- U ovim okolnostima ne bih ništa više volela.
***
- Stiglo je nešto - Lilihamer je išao prolazom u mlaznjaku Er
Fransa i držao je nekoliko fakseva u rukama. Lice mu je bilo
ozareno uzbuđenjem.
- Reč je o unakaženoj devojci - reče Kroker, ostavljajući
šoljicu s kafom i pokrivši je da se ne prospe.
- Tako je - Lilihamer je mahao faksovima. - Imala je most.
Neuobičajeni zubarski rad, nešto što se nikada ne događa
kod odraslih osoba. Stavili su joj most kad su joj ispali
mlečni zubi.
- Neka vila za zube, a?
Lilihamer se nacerio, a mreža njegovih bledih ožiljaka
pokazala mu se na licu. Napolju su se valjali teški oblaci,
jureći i menjajući oblike. Morali su da uzmu malo kiseonika,
gore iznad nevremena koje je pokrivalo centralnu
Minesotu. Avion je još podrhtavao posle velike turbulence,
na istočnoj ivici fronta, ali je sada odlazio dalje od nje.
- Rad je bio tako poseban na njenim zubima da su
kompjuteri u trenu izbacili njeno ime: Virdžinija Moris.
Koji kompjuter, pitao se Kroker, ima tako bogatu banku
podataka i da je tako dobro koordiniran da može da
identifikuje žrtvu za manje od dvanaest časova? Ni jedan
kojim se on koristio nije bio takav, čak ni oni kojima je
povremeno mogao da priđe u FBI. Ali on se odavno nije
koristio kompjuterom, možda se sve promenilo.
Kroker je posmatrao nevreme kako juri ispod njih dok
avion lagano podrhtava.
- Zbog nje je Dominik prekršio pravila Pograma zaštite?
- Izgleda da je tako. Ona je iz Kvinsa, njegovog starog
bojnog polja. Govorio sam sa šerifom koji je vodio njegov
slučaj. Nemaju njenu dokumentaciju. Lilihamer odmahnu
glavom. - Ja sam ih upozorio. Dominik nije nikada mogao
dugo da ga drži mirnog u pantalonama kad su u pitanju bile
žene.
- Dakle, on je doveo ljubavnicu iz Minesote ispred nosa
ljudima iz Programa. Kako je uspeo?
Lilihamer sleže ramenima.
- On je komandovao hiljadama. Mogao je da naredi bilo
kome da to uradi za njega.
Kroker skrete pogled sa oblačnog neba.
- Sumnjam. Znam te momke. Nije njihov običaj da svoje
ljude obavezuju da im rešavaju lične probleme. Ko zna
kakav vetar može da dune iz te bolne tačke?
- Imaš li pojma ko mu je pomogao?
- Razmišljam o tvojoj teoriji o unutrašnjem poslu.
- Šta tu ima da se razmišlja? - Lilihamer nakrivi glavu. -
Ko bi drugi sem nekoga ko je bio unutra mogao da da ubici
Dominikovo skrovište?
Kroker odmahnu glavom.
- Znam da ti misliš da je neko u vladi pokvaren, ali moj
instinkt mi kaže da postoji druga mogućnost i ja želim da je
sledim. Vidiš, Goldoni je ubijen u toj kući. Kako je došao do
nje? Da li je bio prokrijumčaren? Sumnjam; suviše su ga
dobro pratili. Pored toga ako je to bio posao iznutra i ako su
znali gde je, sami bi otišli tamo. Ali šta ako je on namerno
iskliznuo svojim čuvarima da bi otišao na sastanak? Bilo bi
to relativno lako; mogao je da kaže ženi da ide po toalet
papir ili biftek i onda da skrene u poslednjem trenu.
- To je moguće - reče Lilihamer. - Ali zašto bi to radio?
- Možda da bi se sastao sa nekim kome je beskrajno
verovao - Kroker baci pogled na sat. - Da li bismo mogli da
skrenemo na Kenedi aerodrom u Njujorku?
- Da proverim sa pilotom - reče Lilihamer i maši se
interfona.
***
Kad se Justina probudila u ogromnom krevetu u apartmanu
tokijskog Hiltona, prva stvar za kojom je posegnula bio je
muškarac koji je usnuo kraj nje.
Ali nikoga nije bilo. Njena ruka napipala je samo
čaršave, njeno srce preskoči otkucaj i na trenutak je preuze
potmuli bol, sličan gladi.
Onda ona podiže glavu s jastuka i čula ga je u kupatilu
kako mokri. Bilo je nečeg prisnog u tom čisto muškom
zvuku, pljuskanju urina o porculan.
- Rik?
Pojavio se na pragu kupatila, nag, nasmejan.
- Najzad si se probudila? Dobro, nadam se da si gladna.
Baš sam hteo da naručim doručak.
Justina sede i isteže se. Bila je svesna njegovog pogleda,
željnog i strasnog.
- Znaš li šta to za njega znači?
Ona ce nasmeja.
- Izgleda on ulazi pre tebe u sobu - raširila je ruke prema
njemu.
On skoči i nadnese se nad nju. Ona se zagleda u njegovo
lice.
- Šta je s doručkom?
- Ne znam kako se ti osećaš, ali nisam ništa manje
gladan nego pre nego što si se ti probudila.
Kasnije, kad su se istuširali i obukli, sišli su u restoran.
On je naručio jaja sa slaninom, pečen krompir, dosta soka
od pomorandže, kafu i tost. Justina nije mogla da se ne
nasmeje - bio je pravi Amerikanac. Oduševljena i gladna,
reče da će ona uzeti isto.
Sok i kafu im doneše gotovo istog trena. On je pio crnu
kafu. Dok je ona sipala šećer i mleko u svoju, on reče:
- Ako se nisi predomislila, kad možeš da se vratiš u
Njujork?
Justina pogleda preko stola, uze njegovu ruku u svoje.
- Nisam se predomislila. Kada me želiš?
- Sada - reče on pritisnuvši njenu nadlanicu uz usne. -
Suviše sam dugo čekao. Ne mogu više.
Justina mu se osmehnu, poneta njegovim oduševljenjem.
- U redu. Ali biće mi potreban jedan dan da se spakujem.
- Zašto? Zar ti je nešto stvarno potrebno - ili zar zaista
nešto posebno želiš da poneseš sa sobom?
Stigla je hrana i to joj je dalo vremena da razmisli o
onome što je on rekao. Rik je tražio džem od jagoda. Justina
je grickala slaninu, posmatrala ga kako maže tost puterom i
džemom. Najzad je rekla:
- Kad bolje razmislim, mislim da ovde nemam ničega bez
čega ne bih mogla da živim.
On je pogleda.
- Znam šta misliš. Počinješ iz početka. Od samog
početka.
Ona pojede režanj slanine.
- Mislim da mi se to dopada.
- Sjajno! - on obrisa usne. - Odmah ću da rezervišem
karte.
Ona ga je posmatrala kako odlazi i traži telefon od šefa
sale. Nije mogla da prestane da proučava njegovo lice.
Zamišljala je sebe u Njujorku, udatu za njega, ponovo na
starom poslu. Osećala je kako nova snaga kola njenim
telom, osećanje za koje je mislila da više ne postoji. Bila je
željna da se vrati na posao, da se stabilizuje, da načini
napor da se vrati starom životu, da stekne samopoštovanje,
što će joj dati identitet.
U tom trenu kelner donese bežični telefon.
- Gospođo Lajnir - reče. - Poziv za vas.
Za trenutak Justina je sedela sleđena, preplašena da je
Nikola nekako otkrio gde je odsela, preko Nangija, možda.
Ledena lopta joj je sedela u dnu trbuha, sprečavajući je da
diše.
- Gospođo Lajnir?
Ona klimnu glavom, osmehnu se kelneru, uze telefon
koji joj je pružao.
- Alo?
- Justina, ovde je Nangi.
- Dobro jutro - reče ona s olakšanjem.
- Da li se osećate bolje? Da li je vaš sastanak sa Milar-
sanom dobro protekao?
- Da, vrlo dobro - reče Justina svesna koliko su blizu
Nangi i Nikola. Ali Nangi nije bio tanđian; on nije imao
posebnu moć da pročita njena osećanja, naročito ne preko
telefona. - Lepo je bilo videti starog prijatelja iz Amerike.
- Mogu da mislim. Tokio je centar Japana, ali ja često
uhvatim sebe kako žalim za gradićem u kome sam rođen.
To je tako prirodno osećanje.
- Hvala, Nangi-sane, za vašu brigu.
- Možda bismo mogli uskoro da se vidimo - glas mu je bio
melanholičan. - Ne znam koliko će Nikola biti odsutan.
- Da li ste razgovarali sa njim? - onog trena kad je to
izgovorila, znala je da je pogrešila.
- Zar ga niste zvali? Zamolio sam Ito-san da da telefon
portiru u vašem hotelu.
Da li je primila poruku od Nikoline omrznute
pomoćnice? Justina nije mogla da se seti. Očajnički je
razmišljala. Šta da slaže?
- Da, dobila sam broj. Pokušala sam da zovem, ali nisam
uspela.
- Nije ni čudo. Ni ja ga nisam dobio. Pokušavaćemo i
dalje.
- Da, hoćemo.
- Pozovite me bilo kada, Justina-san.
- Hoću, Nangi-sane. Hvala još jednom.
Prekinula je vezu s dubokim osećanjem olakšanja. Ona
stvarno nije volela da ga laže, ali koji je drugi izbor imala?
Kad je spustila telefon, videla je da je vlažan od njenog
znoja.
Rik se vratio. Osmeh mu je osvetljavao lice.
- Sve je sređeno - rekao je i seo preko puta nje. -
Odlazimo noćas. Imaćeš dovoljno vremena da me provedeš
po gradu kao turistu što i jesam.
- Ne, meni je do smrti dosta Tokija. Otići ćemo na selo
tamo gde je lepo. U svakom slučaju moram da vratim kola
kući.
Jeli su ćuteći neko vreme, a Justina pomisli da dugo nije
ovoliko uživala u hrani.
Uz još kafe i gomilu tostova koje je Rik pojeo sa džemom
od jagoda oni su razgovarali o svom budućem zajedničkom
životu.
- Gde bi više volela da živiš - pitao je Rik - na Menhetnu
ili negde van grada, kao na Long Ajlandu?
Justina je razmišljala.
- Posle onoga što sam čula o Menhetnu u ovo vreme,
rekla bih da tamo ne želim da živim - oči joj se zamagliše na
tren. - Ali ni na Ajlendu. Suviše uspomena ju je vezivalo za
kuću u kojoj su ona i Nikola živeli na Vest Bej Bridžu. - Šta
kažeš za Konektikat?
- Sjajna ideja - reče Rik srčući kafu. - Jedan od
funkcionera firme živi u Derajnu i kaže da je tamo lepo.
Iscerio se. - Nećemo morati da plaćamo njujorški porez, što
će biti olakšica.
- Neće ti smetati da ostaviš stan? Ona se sećala da Rik
ima stan na Petoj aveniji.
On odmahnu glavom.
- Ni najmanje. Moja bivša žena mi je napravila pakao od
života, jer ga ona želi - on obrisa usta. - Sam Bog zna zašto
želi da živi na Menhetnu. Ovih dana bolje je da nosiš
revolver kalibra 45 za pojasom u tom delu grada. On sleže
ramenima. - U svakom slučaju to će mi pojednostaviti život.
Moći ću da joj prodam stan i ona će mi dugovati veliku
sumu novca.
- Siguran si da ti ne smeta što ćeš ga se lišiti?
Rik se nasmejao.
- Šališ se? Jedva čekam. Ići ćemo u potragu za kućom
prve nedelje kad stignemo.
To je zvučalo tako lepo, da je Justina počela da plače.
Traženje kuće u Derajnu. U Americi. Kod kuće. O, Bože!
Bilo je suviše dobro da bi bilo istinito.
Rik je uhvati za ruke, nagnu se preko stola, poljubi joj
nežno svaki kapak, osećajući slanoću njenih suza.
- Nema više bola, dušo - šaputao je - obećavam ti.
Njegove usne poklopiše njene i on oseti drhtaj njenog
plača kroz svoje telo.
***
- Toni - Margarita Goldoni reče kad je ušla u spavaću sobu -
onaj Sicilijanac je morte.
Antoni Dekamilo, tek naimenovani kum porodice
Goldoni, ležao je nag - imao je samo male bele gaćice -
ispod velike lampe. Na očima je imao plastične naočare.
Zbog čudne boje koju je njegovo telo poprimilo ispod
svetlosti lampe on je Margariti ličio na one jevtine plastične
kipove svetaca koje su mnogi Njujorčani nosili na
komandnim tablama svojih kola.
Zazvoni termostat i on ugasi lampu. Seo je, uklonio bele
plastične naočare. Zagledao se u njenu veličanstvenu figuru
u spavaćici koja se pripijala i oseti kako se kruti.
- Margariga, to je čudno, ti sada izgledaš bolje nego pre
deset godina. Da li sam ti to rekao u poslednje vreme?
- Sve do sada nisi imao razloga za to - reče Margarita
idući prema njemu.
Ona je masirala ruke jednom od svojih vlažnih krema.
Toni jeknu, a onda se prepusti sećanju.
- Znaš li da mi je brat rekao da ću zažaliti što se ne
ženim Sicilijankom.
- Tvoj brat je idiot - mirno reče Margarita.
On brzo sede.
- Hej, ovde se govori o Porodici! Pazi na svoj jebeni jezik!
- Žao mi je, Toni - ona sede kraj njega na krevetu i upita
se da li će se on pomaći.
Osećala se odsečenom. Jedan njen deo je očajnički želeo
da popravi štetu koja je načinjena njenim prepuštanjem, da
postane ponovo čista u očima svog supruga. Istovremeno
njen drugi deo, koji je manje poznavala, uživao je u žudnji
za njim koju je osetila kad je poslao nju i Frensin u Nju
Hempšir.
- Oboje znamo da si u neprilici - rekla je. - Leonforteovi
dolaze na istok i pokušavaju da otmu ono što je nekada bilo
samo Dominikovo.
- Ako sam u neprilici, to je zbog tvog jebenog brata -
reče on besno. - On nikada nije imao formalnog consigliere
- savetnika. Nikada se nije poverio nikome od svojih
poručnika. Nikada nije nikome dopustio da mu se približi.
On je držao svoj savet. Tajne koje je imao i pomoću kojih je
držao svoje moćne kontakte u Vašingtonu u šaci, sada su
istorija - Tonijeve ruke poleteše kroz vazduh, opisujući
komplikovane arabeske.
- Majko božja, koliko puta sam mu rekao da mi kaže te
tajne da bi ih sačuvao. „Ako te nasleđujem, moram sve da
znam“, govorio sam. „Ne možeš mi tako vezati ruke.“
Odmahnuo je glavom, tužan i ljut u isto vreme.
- Kunem se da sam ga voleo kao brata, Margarita, ali on
je bio prokleto tvrdoglav čovek. Ostavio me sa ugatz i ja se
sada savijam prema vetru koji smrdi do nebesa na Loše
školjke i njegovu čitavu mašinu sa Zapadne obale.
- Imaš mene.
- Tvoj brat ludak predao je tebi sve tajne! Jebenoj ženi! -
bacio je ruke u vazduh. - Dovoljno je što sam morao da
sedim na sastancima s Domovim vezama, znajući da si ti
jedina koja ćeš ga izveštavati, koja ćeš donositi odluke
izašle iz mojih usta. Sada moram da živim s činjenicom da
je Dom sve dao tebi!
Ustao je, počeo da se oblači, bacivši na sebe belu
košulju, crne pantalone. Odmahnuo je glavom.
- Onaj kučkin sin Čezare Leonforte najzad je ostvario
svoju želju. Želeo je toliko Dominikovu smrt da je to
verovatno pominjao i u molitvi koju je izgovarao nedeljom.
Ali neću mu dopustiti da se izvuče sa tim. Znam da je on
unajmio barabu za koju ti misliš da nas drži u šaci. Ja ću…
- I ti i ja znamo da ti ne možeš da se nosiš sa Čezarom.
Mislim da je došlo vreme da prestaneš da se ubeđuješ da si
stvarno glava Porodice.
Toni ju je posmatrao neko vreme dok je provlačio kaiš
kroz gajke na pantalonama.
- Reći ću ti nešto, bebo. Znam da si pod šokom, naročito
otkako su Domova žena i deca odvedena iz zemlje tako da
savezni agenti mogu da ih drže u bezbednosti. Znam da je
to bilo teško za tebe, pa onda sve ostalo, i pretvaranje svih
nas da se Domovo telo nalazi u tom prokletom sanduku koji
smo juče sahranili…
Pitala se da li će početi razgovor o Robertu. U stvari,
kladila se sa samom sobom da posle onoga što se dogodilo,
on o tome neće govoriti. Dobila je opkladu.
- Ali, za ime božje, otkako si se vratila sa te magične
misteriozne turneje, ti si se promenila.
- Naravno da sam se promenila.
- Ne - odmahnuo je glavom i navukao meke, italijanske
mokasine. - Ne shvataš, zar ne? Ti si potpuno druga osoba.
Margarita Goldoni kojom sam se oženio kao da više ne
postoji.
- Imaš bujnu maštu - reče Margarita ali se pitala da li je
tako jer joj se činilo da čuje drugi glas u glavi: Šta sam ti
još dao, Margarita? Sada znaš da imaš snagu da izvršiš
cilj… da uradiš bilo šta. Zadrhtala je, ali isto toliko od
saznanja koliko od straha.
- Misliš? Ranije ti je bio dovoljan tvoj posao.
- Posao je posao, Toni. Pokazala sam da ima dobru glavu
za posao.
Šmrknuo je.
- Pa, mogu jedino da kažem da si bila cura koja nikada
nije mogla da zadrži zeca u pećnici.
Suze joj linuše niz obraze.
- Kopile! Kako možeš to da kažeš? Imala sam tri
spontana pobačaja trudeći se da ti rodim sina koga si toliko
želeo. Poslednji pobačaj me gotovo ubio.
Toni odmahnu glavom.
- Možda je to bilo fizički, a možda psihološki. Nikada nisi
želela da budeš vezana s decom. Pogledaj našu kćer.
Nikada joj nisi poklanjala dovoljno pažnje. Da li si nekada
pomislila da bi trebalo da ostaneš uz nju kod kuće kad je
bila mala?
- Da li si ti ikada pomislio da dođeš kući u pristojno
vreme da bi bio sa njom?
- To je nešto drugo - razderao se - muda sam otegao
radeći za tebe i nju da ne bih dugovao tvom bratu. I kako
Ž
sam završio? Živim na ovom prokletom imanju sa kćerkom
koja ne ume ni da me ljudski pozdravi.
- Jasno mi je. Pošto si muškarac, za tebe je sasvim u redu
da ne budeš s porodicom.
- Ne bismo vodili ovaj razgovor da imam ženu koja zna
šta su njene dužnosti u pogledu deteta - reče on. - Kad bih
imao ženu koja zna šta je prava majka.
- O, Hriste! Umorna sam od tebe i tvog nasilja.
On joj pokaza grubi sicilijanski znak.
- Onda se gubi!
Ona obori glavu, jecajući.
- Možda bih i mogla.
- Samo sereš!
Margaritino lice poblede i ona podiže glavu.
- Ne razgovaraj sa mnom tako! Tako ne razgovaraš ni sa
jednim od svojih prijatelja.
- Zato što niko od njih nije jebena žena!
Pokušala je da ga ošamari i on je uhvati za članak, pa je
udari o zid. Osetila je strašan bol. Bilo je to suviše poznato
osećanje.
Stajao je iznad nje, preteći.
- Nateraću te da zaboraviš ovakvo ponašanje - izvukao je
kaiš iz gajki na pojasu. - Odavno ti nisam dao dobru lekciju.
Ali već u sledećem trenu on je buljio u cev revolvera
kalibra 45.
- Vi prokleti Sicilijanci razumete samo jednu stvar - reče
ona dižući se na noge.
- Margarita!
- I nemoj da pogrešiš misleći da ne znam kako se ovim
barata.
Šta je sada osećala? Bes? Ne, to je osećala i ranije. Bes
je bio zatvoren u njenoj duši kao duh u boci. Šta onda?
Ispod besa i užasa osećala je neku vrstu čvrstine za šta je
mislila da ne poseduje, čvrstu volju koja se rodila iz
košmarne bure što je postala njen život. Ona uzdahnu kao
plivač koji je iscrpeo sve snage.
Glas koji je jedva prepoznala reče:
- Suviše dugo sam bila - šta? Da, bojala sam te se. Bojala.
Sada izgovaram, tu reč i jedva mogu da verujem. Ti si me
tukao i ja sam to podnosila, tiho sam grizla usnu i nisam
progovorila ni reč. Ništa nisam rekla čak ni svom bratu. Jer
sam se bojala.
Toni je išao unazad dok mu se ona približavala.
- Ma hajde, bebo. Smiri se. Ti si pod velikim pritiskom
zbog smrti svog brata i tog čoveka koji je provalio…
- I zbog toga što mi nisi uputio nijednu ljubaznu reč kad
sam se vratila kući, s našim detetom u naručju. Nisi osetio
nimalo sažaljenja. Videla sam samo mržnju. Toni. Mislio si,
ne, ne znao si, da me je silovao. U tvojim mislima bila sam
uništena. Samo zato što sam bila sa njim. Imao si taj pogled
na licu, o, Hriste, zbog toga sam se osećala kao komad…
- Bebo…
Stao je jer je ona podigla revolver. Stajala je dovoljno
daleko od njega tako da nije mogao da je savlada
ogromnom snagom. U njenim očima videla se čudna
svetlost koja ga je plašila.
- Margarita, postigla si cilj. Zašto ne skloniš tu stvar pre
nego što povrediš nekoga.
- Ne, Toni, nema više bebe. Nema više dranja na mene,
nema više batina. Sa tim je gotovo. Počinje novi svetski
poredak. Imam moć da te ubijem sada. Mogu da povučem
okidač, daj mi samo razlog više, kao da ih već nemam
dovoljno. Eto, tako sam se promenila: data mi je ta moć.
Ne, ona je bila skrivena u meni. Moje samopoštovanje. Ti si
ga odneo, Toni, i neka mi Bog pomogne, ja sam ti to
dopustila.
Toni ovlaži usne, pogled mu blesnu sa revolverske cevi
na njeno lice.
- Ma hajde. Ne mislim da će te toliko promeniti to što
nam se dogodilo u poslednjih nekoliko dana. Znam da si
poludela od brige za detetom i da ti je teško zbog svega što
se dogodilo, što je Dom…
- Barabo, znam ja šta se dogodilo i sa Dominikom i sa
Frensin, i sa mnom! Ali ti to nikada nećeš shvatiti.
- Shvatam da smo svi silovani. Moj dom, moja porodica…
Oči su joj sijale. Ona se udari po glavi.
- Sada mi je jasno. Ne muči tebe što se dogodilo meni i
Frensin. Reč je o tebi, ti mačo kurče! Ti ne možeš da
iodneseš ono što je on uradio s tobom!
I sada je shvatila; iz njenih usta je dolazio glas njenog
brata. Dok se jedan njen deo čudio tome, drugi deo se
sećao vremena kad je Dominik prislonio cev revolvera uz
slepoočnicu Riča Kupera, njenog poslovnog partnera.
Margarita je želela da proširi Serenisimu, svoju kompaniju
za proizvodnju i prodaju kozmetike, i na drugu stranu
okeana, ali Rič je smatrao da je to suviše riskantno.
Dominik je proveo čitavo posle podne koristeći sve
argumente da ga ubedi da promeni mišljenje. Nije uspeo.
Kasnije, s potpisanim ugovorom u džepu, Dominik joj je
rekao: Vidiš, Margarita, postoji odgovarajući način
ubeđivanja za svakog čoveka.
Dok je sada gledala kako se njen muž s poštovanjem
odnosi prema revolveru koji je ona držala u rukama, ona je
znala da je našla pravi način kako da njega ubedi u nešto.
***
- Potrebno nam je ogledalo - reče Nikola.
- Ogledalo? - upita Čeleste kad su opet izbili na rivu.
- Da. Mesto na kome možemo da nestanemo i gledamo
naše progonitelje.
Čeleste mu se osmehnu i uhvati ga za ruku.
- Mislim da znam takvo mesto.
Vodila ga je preko PontedellaPaglia, Slamnatog mosta,
gde su, dok su vekovi prolazili, bili iskrcavani brodići koji
su dovozili slamu, prešli su Most uzdisaja, gde su bili
zatvoreni duždevi zarobljenici odakle su vođsni u zatvor ili
još prema goroj sudbini. Sagnuli su se prolazeći kroz
sottoportego - luk koji je vodio u podzemni prolaz, i ubrzo
su stigli na satro sa kamenom crkvom, skromnu prema
venecijanskim standardima i drugim građevinama.
Č
- Ovo je manastir Svetog Zaharija - reče Čeleste vodeći
ga preko čistine. - Ima zanimljivu istoriju. Časne sestre
ovog manastira su već po tradiciji uvek vezle duždev
ceremonijalni plašt.
Skrenuše oštro na malenom trgu, pa onda požuriše
uskom ulicom koja se savijala kao leđa stare žene na desno.
- Od devetog veka dužd koji je vladao hodočastio je
ovamo na Uskrs za večernju molitvu u crkvi.
Izađoše na prazan prostor. S njihove desne strane bio je
red kuća i prodavnica, s leve gvozdena ograda ispod koje je
bio kanal, a preko njega dva mala kamena mosta.
- Zbog ovoga su satro i zamak bili tako dobro utvrđeni -
reče Čeleste dok su prelazili preko čistine. - Ne možete da
nađete drugi ulaz u crkvu ili zamak sa trga.
Na pola puta naiđoše na stara vrata u zgradi. Iznad njih
je pisalo: Osnovna škola Armando Diaz. Pošto je pogledala
na sve strane, Čeleste ga uvuče kroz otvoreni portal.
Prošli su kroz smrdljivi prolaz, izašli s druge strane u
dvorište puno trave koje je s tri strane bilo okruženo
prilično modernim zgradama. Čula su se deca iza fasada.
Čeleste ga uvede kroz dvorište sa ogromnim drvećem i
puno igračaka male dece. Iza te bezbedne fasade bilo je
čudesno iznenađenje: zadnji deo San Zaharija.
Čeleste ga povede u podrum najstarije zgrade od smeđih
opeka. Osećao se miris pepela i urina. Na najudaljenijem
kraju prostorije bila su drvena vrata, izrezbarena i stara.
Čeleste ih otvori i Nikola odmah oseti miris kanala. Mogao
je da čuje ciku pacova, da vidi njihove rubinske oči u tami.
Zvuk njihovih koraka odbijao se o kamene zidove za koje
je Nikola bio ubeđen da su veoma stari. Kao da su bili u
mreži tunela.
Čeleste to potvrdi.
- Duždevi Venecije su bili paranoični. Takvi su bili zbog
okolnosti, plašim se. Pa su postavili ove tunele za svoje
ulaske i izlaske iz San Zaharija iz čisto bezbednosnih mera.
Mnogo vekova kasnije škola je izgrađena na starim
temeljima, pod upravom sestara iz San Zaharija koje nisu
dale da im se uništi deo tradicije.
Tamni vazduh je bio živ i pun kamene prašine i istorije.
Ispred sebe Nikola je mogao da vidi sjaj Čelestine kose kao
da je baklja koja ga je vodila niz koridor vremena.
Tunel se završavao malim drvenim vratima na starim,
propalim gvozdenim šarkama. Ona tiho kucnu, određenim
ritmom i gotovo istog trena vrata se otvoriše. Brzo kliznu
unutra i povuče Nikolu za sobom. Vrata se za njima
zatvoriše.
Blesnu baklja i Nikola ugleda malu ženu u odeći časne
sestre. Čeleste je govorila brzo i nežno sa njom
venecijanskim dijalektom, pa iako je mogao sve da čuje.
Nikola nije ništa razumeo. Časna sestra najzad dade
znak bakljom, tiho im pokaza da je prate uz zavojite
kamene stepenice, koje su na sredini bile plitko udubljene.
- Gde smo?
Čeleste se okrete prema njemu.
- Želeli ste ogledalo. Dala sam vam ga - klimnu glavom. -
Ovamo.
Povela ga je do prozora sa vitražom. Zabola je baklju u
držač na zidu i pokazala kroz obojeno staklo prozora.
- Pogledajte. Satro s koga smo upravo došli.
Nikola pogleda dole i zaista je video fasadu zamka.
- Moć paranoje; glavna stvar venecijanske politike. Sve
je bilo kao živi pesak - reče Čeleste. - Neki od duždeva o
kojima sam govorila nikada se nisu vratili u svoju palatu.
Ubijeni su na povratku sa večernje molitve baš na tom
mestu koje sada posmatrate. Venecijanci, kad su uzbuđeni,
mogu da budu vrlo krvožedni.
Kao i sve ostalo u Veneciji, mislio je Nikola, dok se tama
mešala sa svetlošću.
Čim je nastavio da bulji dole na satro, video je kako se
pojavljuje jedan muškarac. Bio je odeven kao bilo koji
savremeni Venecijanac, jedino što je nosio starinski šešir,
širokog oboda, koji je bacao duboke senke na njegovo lice.
S mesta na kome je bio, Nikola nije mogao da vidi crte
njegovog lica.
- Da li je to onaj koji nas sledi? - pitala je Čeleste.
Nikola je posmatrao kako se čovek obazrivo kreće preko
trga. Ruke su mu vešto prelazile preko vrata i prozora kraj
kojih je prolazio. Proveravao je da li su otvoreni. On je to
radio sasvim neprimetno.
- To je naš čovek - reče Nikola - dođite.
Vratili su se stepenicama u mračno podzemno
predsoblje. Nikola priđe vratima, stavi ruku na gvozdenu
bravu. Sada je bilo vreme da krenu za progoniteljem.
Zajedno su napustili svoje ogledalo, prešli su tunel,
školsko dvorište i krenuli uz temelje, dalje od zamka.
Ispred njih je video senku čoveka kad se obazrivo
pojavio na čistini, dok se kretao kroz splet ulica. Dobar je,
primeti Nikola, metodičan i obazriv, ne propušta nijednu
mogućnost. Više puta je koristio odsjaj stakla u izlozima da
bi proverio prostor iza sebe. Kad je prvi put to uradio,
Nikola je gotovo bio uhvaćen, ali je uspeo da se sakrije u
plitki portal.
Bilo je lakše kad je osetio mogućnosti tog čoveka, ali
znao je da neće biti uvek tako. Kad je lovac video da je
izgubio plen, vratiće se poslodavcu ili onome ko mu je izdao
naređenje da mu saopšti lošu vest. Nikola je znao da će u
tom trenu oni morati brzo da reaguju i da imaju malo sreće
da ostanu uz njega a da ne budu otkriveni.
Pošli su za njim do Trga sv. Marka gde je bilo mnogo
turističkih grupa i dece s punim šakama mrvica od hleba za
golubove.
Čovek prođe ispod jednog luka s desne strane Torre dell
Orologio - Satne kule na severnoj ivici i nestade u uskoj,
prenatrpanoj ulici Mercerie. Ovaj trgovinski deo, gde su se
nekada prodavali samo fantastični venecijanski materijali i
odeća, vijugao je i vodio sve od Trga sv. Marka do Rijalta.
Sada su tu bile prodavnice i restorani svih namena i oblika.
Svetlost je bila prigušena posle suncem okupanog trga i
imala je u sebi neke tajanstvenosti, kao da je bila filtrirana
Č
kroz uzvitlane velove vremena. Čak su i prodavnice
ultramodernih kreatora, kao što su Đanfranko Fere i
Franko Zankan, imale neku vanvremensku odliku.
Uhoda se zaustavi ispred prodavnice starina, stajao je
baš na otvorenim vratima i ćaskao sa vlasnicom. Nikola
uhvati Čeleste i brzo je povuče u prodavnicu Roberte di
Kamerino. Krenuo je sa njom prema vunenim haljinama u
venecijanskim bojama morskog akvamarina i nebeskog
indiga, dok je kroz izlog posmatrao prodavnicu starina
preko puta.
- Zastao je da proveri da ga ne prate - šapnu joj Nikola. -
Ovaj čovek je vrlo pametan.
Šik odevena prodavačica trudila se najviše što je mogla
da nagovori Čeleste da kupi jednu od haljina.
- Poznajete li ra? - pitala je Čeleste.
- Nisam mu dobro video lice - reče Nikola dok je Čeleste
učtivo odbijala prodavačicu. - Stalno smo iza njega, a on se
drži senki.
- Bilo bi dobro da mu vidim lice - reče Nikola zamišljeno.
On raširi svoju psihu, osećajući meke udarce o kokoro
centar, srce univerzuma.
Neočekivani nalet vetra iznenadi uhodu, podiže kraj
njegovog sakoa. Skide mu šešir s glave koji pade na
pločnik.
Ukaza se lice: bronzana koža, orijentalni izgled, ali
mešavina; nije to bilo čisto japansko lice, oštre crte su bile
malo ublažene možda kmerskom, burmanskom ili tibetskom
krvlju, čvrste usne; mladež na usni u uglu usta. Ipak, lice
koje se ne zaboravlja, bar što se ticalo Nikole.
Bez oklevanja, uhoda se saže da podigne šešir iz
slivnika. Bio je otkriven na tren i Nikola ugleda nabreklost
mišića i čvrstinu ramena i mišice, struk i zadnjicu potpuno
bez sala, a na licu ni najmanje napetosti. Onda se uspravi, a
šešir mu je bezbedno počivao na glavi.
- Hajdemo.
Čovek je krenuo dalje, vodeći ih kroz splet gradskih ulica
i kanala. Pratili su ga niz ulicu, a onda on nestade oštro
skrenuvši ulevo. Kad su stigli do tamo, našli su se u
malenom kamenom dvorištu prepunom izuvijane
bugenvilije, a na najudaljenijem kraju bio je ulaz u restoran.
Oni uđoše u nešto što je ličilo na plišom presvučeni vagon
za ručavanje. Tezga bara od uglačanog mahagonija
zauzimala je levu stranu prostorije, dok su tri intimne lože
bile s desne strane.
- Ovo mesto ima još jedan ulaz - reče Čeleste - brzo.
Požurili su niz prolaz, kroz malo plišom presvučeno
predsoblje restorana, a onda kroz dupla vrata na drugu
ulicu.
- Eno! - reče Nikola i pokaza desno.
Jurnuli su niz usku ulicu.
- Hriste, mislim da je krenuo prema Rijaltu - reče Čeleste
posle izvesnog vremena. - To je loše po nas. Tamo je uvek
takva gužva da ćemo ga svakako izgubiti.
Nekoliko trenutaka kasnije, kao što je i predvidela, oni
izjuriše na kej koji je okružavao čuveni pokriveni most,
jedini preko Kanala grande od devetnaestog veka. Od
samog nastanka Ponte di Rialto je bio ispunjen trgovačkim
prodavnicama i sa svojom ponudom strane robe i
mešavinom svih jezika više je ličio na arapski suk nego na
zapadni most.
Ugledaše uhodu i Nikola jurnu prema kanalu, Čeleste
odmah iza njega. Stigli su taman na vreme da ga vide kako
se spušta na imbarcadero dok je vaporeto broj 1 koji je išao
prema Arsenalu pristajao uz dok.
Nikola i Čeleste jurnuše niz kej dok je on ulazio u
vaporeto s grupom drugih ljudi. Gurali su se kroz gomilu,
pretrčali nekoliko poslednjih stopa i uspeli da uskoče na
palubu u trenutku kad je brodić kretao.
Nikola se držao uz kraj brodića tako da ih neće odvajati
mnogo prostora od uhode ukoliko budu morali brzo da
krenu za njim. Vaporeto prođe pored Fondacodei Tedeschi,
ogromne palate od 160 soba, gde je sada bila smeštena
Centralna pošta. Svojevremeno porodica Tedeski koristila je
ovu građevinu kao magacin i neku vrstu hotela za posetioce
koji su im dolazili u goste iz drugih trgovačkih porodica.
Išli su prema Volta del Canale - Velikoj krivini - gde je
Kanal grande počeo da se savija unazad paralelno sa
sobom. Tu su stajale četiri palate Močenigo, nadzirući
Kanal grande baš kao ta porodica koja je podarila Veneciji
sedam duždeva. Čeleste mu je govorila malo o tom delu
venecijanske istorije dok su se pretvarali da su turista i
vodič, koji uživaju u razgledanju.
Uhoda iskoči iz brodića u trenu kad je dotakao kej
stanice Sen Anđelo. Nikola i Čeleste grunuše kroz gomilu,
jureći niz imbarcadero za njim. Prošli su ispred fasade još
jedne palate. Ova je bila kudikamo tradicionalnija od
mnogih koje mu je Čeleste pokazala.
Uhoda jurnu iza palate Spineli niz usku uličicu, a onda
nestade u drugoj. Tu je bila druga nalata, manja i starija.
Otvori vrata i nestade kroz njih.
Čekali su jedan tren. Sekunde su prolazile i Nikola je
mogao da oseti Čelestinu uznemirenost dok je stajala uz
njega u senci. Fasada palate je bila od opeke, omalterisana
tradicionalnim venecijanskim malterom od mlevene cigle i
mermernog peska pomešanog sa krečom koji je davao
raskošan crvenkasti sjaj tako karakterističan za ovaj grad.
On joj najzad dade znak i oni priđoše vratima. Prineo je
uvo vratima, osluškivao neko vreme, ali nije ništa čuo. Šta
ih je čekalo s druge strane? Nikola duboko uzdahnu i otvori
širom vrata.
Uđoše i nađoše se u malenom dvorištu prepunom ruža i
uznemirenih žalosnih vrba, čija su debela stabla ličila na
mermerne stubove. U jednom uglu posmatrao ih je lav od
istarskog kamena.
Nikola začu tihi zvuk iznad njihovih glava. Pogledavši
gore ugleda otvorenu ložu, sličnu onoj na Duždevoj palati.
Spoljno stepenište od uglancanog kamena i crvenog
mermera iz Verone penjalo se pored lukova ukrašenih
komplikovanim vizantijskim reljefima. Stepenište je vodilo
do piano nobile - vlasteoskog sprata, koji kao da je visio
između neba i zemlje na redu vitkih vizantijskih stubova.
Na vrhu stepeništa izađoše u ložu. Pod je bio od žutih,
tamnonarandžastih i svetlozelenih pločica u šari koja je
podsećala na Vizantiju. Unutrašnji zid je bio od maltera,
ofarban bojom slatkog krompira s puterom. S druge strane
fini stubovi obojeni bojom verde antica spiralno su se
izvijali.
Osvrnuše se oko sebe: kao da su bili sami.
Čeleste je stajala sasvim blizu njega i on je mogao da
oseti kako ju je potresao laki drhtaj. Došli su do onog dela
lođe na kojem nije bilo ni prozora ni vrata, što je bilo čudno
za palatu koja je izgrađena u venecijansko-vizantijskom
stilu i trebalo je da bude više otvorena.
Krenuli su duž lođe. Iza nebeskih stubova s njihove leve
strane drveće u dvorištu sada je oživelo pokrenuto slabim
povetarcem koji je jačao. Oblaci su se skupljali; biserna
svetlost ispuni lođu, bez ijedne senke.
Zaokrenuše za ugao. Mogli su da vide kanal kroz prorez
niskih građevina. Voda je postala tamna, siva, bez dubine
koja kao da je isisavala svetlost popodneva. Grmljavina
motornog brodića dizala se i umirala, ostavljajući ih u tišini.
Onda su stigli do vrata, teških, hrastovih sa mesinganom
kvakom zelenom od patine. Bio je to jedini otvor u zidu od
maltera, a to što nije bilo prozora bilo je sve čudnije.
On posegnu za bravom, ali ona ga zadrža.
- Sačekajte! - šapnula je brzo u njegovo uvo. - Ne želim
da tu uđem!
- Moramo - reče Nikola. - Moramo da otkrijemo ko nas je
pratio.
Držala se za njega, nomalo podrhtavajući.
- Mora da postoji drugi put. Plašim se onoga što bi moglo
da bude unutra.
- Držite me za ruku.
Ona stavi ruku u njegovu, a on okrete jabuku na vratima
i otvori ih. Kliznuli su unutra tiho kao dim, zatvorili vrata
iza sebe.
Bili su u tami. Ocećao se blagi miris pepela i težak,
gorak miris koji Čeleste nije mogla odmah da prepozna.
Načinili su samo nekoliko koraka dalje od vrata a izgledalo
im je kao da su putovali miljama. Sve osećanje da su u
prostoriji - da su unutra - nestalo je. Čulo se hujanje, kao da
vetar duva preko prerije, hladan i opasan i oni osetiše
napad vrtoglavice.
Čuli su, ili bolje rečeno osetili, pritisak na bubne opne -
seriju vibracija, što je postajalo sve jače ili sve jasnije.
Uskoro je to postao prepoznatljiv ritam koji je posle
izvesnog vremena promenio kadencu prema pulsiranju krvi
kroz njihove arterije.
Čeleste kriknu.
Ispred njih se pojavio kao kroz otrovnu maglu most sa
lukom koji kao da je sasvim bio konstruisan od kostiju.
Kosti su bledo svetlucale, a tu i tamo se videlo nešto
crvenila, kao da su nedavno odvojene od mesa.
Most kao da je povezivao tamu, kao da je to bila
centralna tačka, jedina važna struktura u inače amorfnoj i
zastrašujućoj praznini.
Čeleste, s pesnicom prinetom stegnutim zubima, okrete
se da bi našla put natrag do vrata, ali Nikola je povuče bliže
sebi.
- Znam to mesto - reče tiho - ili sam ga bar prepoznao.
- Boli me glava - reče Čeleste - teško dišem, kao da sam
pod vodom.
Nikola je stajao vrlo mirno, koncentrišući se. Čeleste
oseti prorez u mislima i osećanje olakšanja koje se ima kad
se posle duge, teške zime promoli glava kroz vrata. Polako
misli počeše da joj se razbistravaju. Baš je htela da ga upita
šta se dogodilo kad je on povuče napred, prema bližem
kraju mosta.
Bilo je to već samo po sebi zastrašujuće jer su kosti bez
sumnje bile ljudske. Sada kad su bili sasvim blizu, videli su
da je most veoma uzan. Ako pokušaju da ga pređu, moraće
da idu jedno za drugim i to veoma pažljivo, jer su ograde
bile od rebara koja su se uvijala prema unutra. a krajevi su
bili kao oštrica brijača.
Kao da je padala kiša - bar je mogao da se čuje zvuk kiše
koji je dolazio prema njima iz nekog pravca, prolazio kroz
ravnicu njihovog sluha, a onda padao iza njih, ali oni nisu
ništa osećali.
- Gde smo? - pitala je Čeleste. - Da li je ovo halucinacija
ili sanjamo?
- Ni jedno ni drugo - reče Nikola.
- Onda ovo… - ona odmahnu glavom. - Odbijam da
verujem da most od kostiju postoji.
- Dovoljno je stvaran - reče Nikola i uhvati je za ruku - ali
to ne znači da ne može da nestane u svakom trenu. Sećate
li se onog mirisa kad smo ušli? To je miris spaljene pečurke,
Agaricus muscarius.
- Kao neka gljiva. Pa to je onda halucinacija.
- Nije. Korišćenje halucinogena je pokvarenost; njih
pravi mistik ne primenjuje. Njegov trans je čist, dolazi samo
od njegove visoko istrenirane volje. Vukao ju je za sobom
kad je koraknuo na most. - Ova gljiva se koristi u nekim
ritualima. Ona sadrži večnu moć nekromanta dopuštajući
mu da u stvarnost pretvori stvari koje postoje, ali se retko
viđaju.
„Osnova“ mosta se sastojala od samo devet kostiju u
širinu, a ivice opasno iskrivljenih rebara bile su
zastrašujuće. Mogao je da oseti njen strah kao da je živo
biće, kao da treća figura visi između njih kao opasna senka,
spremna da ih baci na neko opasno rebro. Znao je da taj
sgrah može da bude smrtonosan po njih. Morao je da je
prodrma, da je natera da zaboravi svoj strah.
- Čeleste - reče tiho - ja zaista mislim ono što sam rekao.
Ovo je most Kanfa - centralna tačka sveta; mesto gde se
sreću nebo i zemlja, gde se sudaraju život i smrt.
Dok je govorio, nastavio je da se kreće napred, vukući je
obazrivo za sobom.
- Na Kanfi, vreme prestaje da postoji, ili se ne ponaša
onako kako vi smatrate da bi trebalo. Ono ne otkucava u
sekundama i minutima; ono se kreće samo u jednom
pravcu.
Drugi korak i ona je dahtala iza njega dok se polako
klatila, a njeni obrazi su gotovo dodirivali ivice kao oštrica
brijača. Nikola zastade i uhvati je jače za ruku.
- Ovde vreme odjednom ide u svim pravcima, često se
vraćajući preko sebe, vukući se i ponavljajući se kao eho
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, sve dok ne prestanu da
budu skrivena bića i dok se ne pojave iz okeana vremena.
Vukao ju je dalje, ali sada sporije. Osetivši da ona okreće
glavu i da se naslanja između rebara, on reče:
- Ne gledajte dole. Kanfa je izgrađen na visini stotinak
ljudi. Ispod je mesto koje liči na ono što hrišćani nazivaju
pakao, mada sveštenici Tau-taua imaju za to drugi, mnogo
stariji naziv.
Čeleste je gledala pravo napred, u njegovo teme.
- Da li je ovaj most neka vrsta Tau-tau magije?
Nikoli je bilo zanimljivo što ona zna za Tau-tau i da zna
da je on tanđian. On reče:
- Samo površno - zastao je na tren. - Most Kanfa je
kreacija najstarijih psihonekromanata. Bili su poznati pod
imenom Mezulete i tako su stari da niko ne može sigurno
da kaže odakle potiču. Ali to možda nije ni važno, jer su
svakako bili nomadi, koji su prelazili široka prostranstva
pustinje Gobi, stepe koje će kasnije postati Sibir, visoke
planine Tibeta i Butana.
Kosti ispod njihovih nogu su zveketale i uvijale se, a
njihova površina je bila klizava, ogoljena.
- Bili su to ljudi bronzane boje kože sa teškim čeonim
naborom i crnom, ravnom kosom kakvu imaju neka
plemena koja su sada raštrkana po severnoj Kini,
Kambodži, Laosu, Burmi i Polineziji. Ali svi imaju jednu
zajedničku stvar; njihov znak je plavi vertikalni srp, kao
mlad mesec, koji im je istetoviran na levom članku.
Bilo je usko na mostu Kanfa, a zveket kostiju je još više
pojačavao opasnost njihovog prolaženja, a u njihovim
mislima javljala se stara ideja o smrti duše.
- Priča se da je njihovo ime, prenošeno s jezika na jezik,
najzad ispalo Metuselah, a onda Mesulete, što može da
označava i jednog jedinog mudrog, starog čoveka, i da je
upleteno u tkivo Biblije.
Približavali su se izlazu sa mosta Kanfa i put je bio sve
teži jer cu se rebra sve više savijala.
- Mnogo godina kasnije persijski mistik Zaratustra našao
je podatke o Kanfi i uneo ih je u svoje učenje. Prema
njegovoj verziji, pravednici koji veruju u njegovo učenje,
preći će most i biće uzdignuti do nebesa uz pomoć duha
čuvara.
- A šta je s nevernicima? - pitala je Čeleste.
- Prema Zaratustri, prelazak Kanfe je bilo naređenje,
nešto kao uvođenje u njegovu veru. Ono je predstavljalo
simbol kosmičke borbe za dušu čoveka. Mislim da možete
da pogodite ostatak. Nevernicima je bilo zabranjeno da
pređu. Njih je na sredini čekao demon iz pakla koji ih je
bacao preko ograde.
Čeleste kriknu.
Pravo ispred njih put im je blokirala prikaza. Bila je
maskirana, videle su se okrutne oči, visoke čeone kosti i
usta koja su se grozno cerila. Prikaza je ličila na odvratnog,
velikog insekta. Nikola je osetio kako se iza njega Čeleste
okreće, vuče ruku koju joj je on držao. Trudio se da ne
prekine tu vezu, da ne izvuče svoju ruku, znajući instiktivno
da ako se ta veza među njima prekine, da su njihove šanse
da siđu s mosta Kanfa na drugu stranu, gotovo nikakve.
Psihičkim širenjem Tau-taua on je znao gotovo sigurno
šta ih čeka pre nego što je prošao kroz vrata lođe. Nije bio
preplašen, bio je zainteresovan - i sve mu je to bilo
zagonetno. Dok je čitao o osnovama Kanfe, nije bio svestan
da to može da se manifestuje kroz Tau-tau ili bilo koju
drugu poznatu magiju. Sveštenici Tau-taua su pomno
proučavali Mesulete, ali ostala je činjenica da čak ni njihovo
znanje o toj staroj sekti svetih magova nije bilo potpuno i
često je bilo kontradiktorno.
Bilo mu je zanimljivo da se Kanfa manifestovala ovde u
Veneciji. Interesantno, ali ne i nerazumljivo. Nije li Čeleste
pomenule Skite prilikom njihovog prvog susreta u crkvi San
Belisario? Skiti su, takođe, primenjivali staru magiju
Mezuleta, čak i pre Zaratustre. Prema Čelesti oni su bili
jedan od izbegličkih naroda koji su osnovali Veneciju.
Nikola se suoči s maskiranim demonom.
- Znam šta hoćeš - reče - nećeš to dobiti.
- Ne znaš ti ništa - smeh je bio dubok i razoran, a izlazio
je iz otvora na maski koja je predstavljao usta. Zvuk je
grmeo kroz tamni prostor, terajući ih da se ježe.
Nikola poče da širi svoj um napred, a onda iznenada
stade. Instinkt ga je upozorio i on sada poče da naslućuje
razlog pojavljivanja mosta Kanfa. On sakri moći Akšare koje
je naučio uz koleno Kanzadua - svog Tau-tau senseija i svog
nepomirljivog neprijatelja; čoveka zbog čijeg uništenja je
bio rođen. Kako je želeo da ima Šuken, puno učenje Tau-
taua - Akšaru i Kširu - već u sebi jer je naslućivao da bi tako
bio bolje opremljen za smrtne opasnosti koje su nailazile.
Nikola pusti Čelestinu ruku i polučučeći jurnu na
maskiranog demona. Skoči udesno s opasnim atemijem
glavnim razornim udarcem aikida - okrete se na levoj nozi,
krenuvši iz polučučećeg stava do pune visine.
Demonska figura sačeka udarac.
On krenu u drugi atemi i zavitla desnom nogom prema
demonu. Kad se ovaj pomakao da sačeka udarac, on prikupi
svu snagu i svom težinom udari desnom nogom u demonov
članak.
Odmah je zabio lakat u demonov bubreg, prolazeći
pored njega i vrteći se iza njega dok se demon okretao da
se suoči sa njim. On gurnu ruku napred, promaši a onda
zahvati demona atemijem u najdonje i najnezaštićenije
rebro.
Demon ispusti dah i Nikoli se učini kao da se našao pod
vodom. Pluća su mu se borila za vazduh koji je odjednom
postao gušći od mulja. Zujanje mu je ispunjavalo uši i
svrdlalo um.
Znao je šta je to. Pripadnik Tau-taua je skupljao svoju
psihičku moć dodirujući membranu kokoroa u srcu
kosmosa. To je bio ritam koji su „čuli“ kad su ušli u ovu
prostoriju, magija koja je stvorila most Kanfa.
Sada mu je intuicije ponestalo. Ovo nije bio demon
dovučen iz Zaratustrinog pakla, ovo je bio tanđian,
pripadnik Tau-taua za koga je Čeleste verovala da je bio
poslat da ubije Okamija. On je nekako imao pristupa
nasleđu Mesuleta!
Osećao je kako ritam Tau-taua udara svoj neprekidni,
hipnotički ritam u njegovoj svesti, ali je odbijao da pokaže
svoju moć. Umesto toga on je i dalje fizički napadao
demona, dok je metodično zatvarao staze po kojima je
pripadnik Tau-taua mogao da mu priđe.
Ali, ovde je bilo nečeg više od Tau-taua i Nikola je osećao
kako to počinje da se ubacuje između udara o kokoro i kao
loza ili koren belog vresa koji koristi drugu biljku kao
domaćina da bi nikao, on je znao da stara magija Mesuleta
sada cveta kao zla struja, prepuna truleži.
Čeleste ih vide u zahvatu, dok su im se mišići napinjali, a
znoj curio, kao u borbi titana. Ona se pomače iz čudne
paralize koja ju je zahvatila i jurnu da pomogne Nikoli. Dok
im se približavala, osetila je kako dunu ledeni vetar, ne po
njenoj koži, već u njenom umu i ona se povuče unazad. I
onda shvati da taj sukob obuhvata ne samo fizičke već i
mentalne moći.
Diže se nevreme, zavijajući i škripeći preko mosta od
kostiju, tako da se Čeleste zanese unazad i pade na kolena.
Besni blesak ledene zelene svetlosti je zaslepi i ona kriknu,
verujući da su joj kosti ogoljene, da joj je duša promenjena
da je neće prepoznati. A onda nestade i tog zvuka kad je
ona pala, onesvešćena i počela da se kotrlja po podu s
neverovatnom silinom.
***
Kupola difuzne svetlosti nadnosila se nad Tokio kao
ogromna kapa legećeg tanjira. Senke, blede, spremne da
nestanu u trenutku, pratile su Justinu i Rika Milara dok su
ostavljali prenapregnuto srce grada iza sebe.
Ali možda ih nisu pratile samo senke. Dok je Rik
nastavljao monolog o tome kako će se promeniti odnos
partnera kad ona bude postavljena u predsedništvo, Justina
je posmatrala put iza njih u retrovizoru - Tojota, ni po čemu
posebna, visila je stalno iza njih udaljena za troja kola.
Još nije bila zabrinuta. Mada joj se činilo da je videla tu
tojotu na jednoj od velikih tokijskih raskrsnica, ova kola su
mogla da budu jedna od hiljadu drugih, sličnih koja su baš
u ovom trenu bila na ulicama grada.
Ipak, nije mogla da se otrese čudnog osećaja baš zbog te
bele tojote. Da li je hvata paranoja? Nije krivica pokretala
njenu paranoju, već prošlost. Pa, zašto ne bih bila nervozna,
pitala je samu sebe dok je opet proveravala u retrovizoru
da li se vidi bela tojota. Zbog opasnih ljudi s kojima se Nik
stalno nosio trebalo je da imam neprestano telohranitelja
uza se. U stvari, Nikola je bezbroj puta načinjao tu temu.
Naravno da je odbijala. Nije želela da joj neko prati svaki
pokret, naročito ne stranac. To je nije zaustavilo da s
vremena na vreme ne pogleda preko ramena kad je išla u
Tokio. Otud njena uznemirenost zbog bele tojote.
Držala se autoputa, idući u pravcu svoje kuće, gde će
eventualno ostaviti kola. Uredila je da limuzina dođe po njih
i odveze ih na aerodrom. Ponovo je bacila pogled u
retrovizor, trudeći se da vidi vozača, ali difuzna svetlost se
odbijala o tojotinu šoferšajbnu i bilo kakva identifikacija je
bila nemoguća.
- Dušo, šta je? - upita Rik jer je video da više nije
koncentrisana već zabrinuta.
- Možda ništa - reče ona, pa ode u najudaljeniju traku i
poveća brzinu.
Trenutak kasnije posmatrala je kako bela tojota izlazi iza
crnog BMV-a i ubrzava iza njega.
- Ne bih htela da te uznemiravam, ali možda nas neko
prati.
- Šta? - Rik se okrete da bi pogledao kroz zadnje staklo. -
Ko?
- Vidiš onu belu tojotu? Mislim da je iza nas još od grada.
Rik pogleda još jednom tojotu, onda se opet okrete i
ispravi sako.
- Ali to je ludo. Zašto bi nas bilo ko pratio?
- Ne znam. Možda to ima neke veze s Nikolinim
boravkom u Veneciji. Sve loše se događa zbog onoga što je
on.
Rik jeknu.
- Mislim da zamišljaš stvari, ali da bi se smirila, pokušaj
da otkriješ da li nas prati - pokazao je. - Siđi s autoputa na
sledećem izlazu. Da vidimo da li će tojota za nama.
Justina klimnu glavom, ali dok su znaci za skretanje
prolazili kraj njih, nije se potrudila da promeni traku.
- Šta radiš? - pitao je Rik. - Sa ovom brzinom nećemo
uspeti… Isuse!
Justina je opet ubrzala, kliznuvši u poslednjem trenutku
iza kamiona gotovo dotakavši njegov branik dok je menjala
trake. Vozač kamiona je besno trubio. Izlaz se brzo
približavao a nisan sedan je polako klizio u levoj traci. Ona
pritisnu kočnice, skliznu skoro postrance preko jednog
čistog prostora u traku za skretanje i ostavljajući miris
spaljenih guma za sobom dok je svom silinom pritiskala
kočnice, baci se na izlaz duplo većom brzinom od
dopuštene.
Gotovo je udarila spoljnu ivicu, ispravila je kola, a onda
usporila duž dugog luka na autoputu. Kad su se našli na
lokalnoj ulici, ona reče:
- Da li si video da li je tojota pokušala da nas prati?
- Šališ se? - reče Rik i osmshnu se. - Bio sam suviše
zauzet brigom da se ne upišam.
Okrenuo se sada. Justina skrete desno i on vide da je
drum iza njih prazan.
- Ništa - reče on i poljubi je u obraz kad je ponovo
normalno seo. - Vidiš, rekao sam ti. Ali, slatki Isuse, mogla
si isto to da postigneš i da izađeš normalnom brzinom.
- O, Bože, ne!
- Šta je?
Video je kako bulji u retrovizor, pogleda i on i ugleda
poznatu siluetu bele tojote.
- Ista kola?
Justina klimnu smračeno.
- Šta sada kažeš na moju teoriju?
- Da vidimo da li možemo da ga skinemo s leđa.
Justina klimnu glavom.
- Blizu kuće smo. Znam ovu oblast bolje nego bilo ko u
Japanu. Ako možemo da se dočepamo puta prema mojoj
kući, a da nam on ne bude preblizu, mogla bih da ga tu
izgubim.
Skrenula je odmah nalevo s oštrim cviljenjem guma,
opasno ubrzavajući kroz jednu raskrsnicu, a onda opet
skrete levo. Video je da ona gubi kontrolu, pokušavajući da
zameni mesto sa tojotom i ostane iza nje, a onda nestane
tako da onaj ko ih prati neće imati prilike da vidi kuda su
nestali.
Posle šestog okretanja vrtelo mu se u glavi. Ni traga ni
glasa od kola koja su ih pratila. Riku pade na um da je on
žrtva njenog osećanja krivice što je prevarila muža.
- Stižemo na drum na koji sam htela da dospem - reče
ona. - Ima li znaka od njega?
- Ne - reče Rik. Ali on je bio zabrinut zbog drugih
razloga. Ona je očigledno bila sjajan vozač, ali morala je da
se koncentriše na mnogo stvari odjednom; da nađe pravi
put, da ne zaboravi da vozi levo, da gleda da li će se pojaviti
bela tojota. I mora da misli na Nikolu.
- Polako - rekao je - tojota nas ne prati, ako nas je ikada i
pratila.
- Ne, ja sam sada na drumu; želim da budem sigurna da
nas neće naći.
Drum je bio uzan, sa mnogo krivina. Veliki joširo
japanski kedrovi i guste zimzelene živice oivičavali su ga
tako da nije bilo praznog prostora sa strane. Osećao se kao
da je unutar džinovskog lavirinta. Nije ni čudo što se
Justina ovde osećala bezbednom. Kao da je našla raj posle
betona i čelika tokijskog megalopolisa.
Krivine su bile kao serpentine. Bile su tako oštre da su
mnogi kućevlasnici postavili okrugla ogledala kao riblje
oko, na stabla drveća tako da bi vozači mogli da vide ko
dolazi iza krivine.
Jurili su duž druma, a zbog oštrih krivina on je postao
malo nervozan.
- Za ime božje, Justina, malo uspori!
Ona je neprestano gledala u retrovizor; njeno lice je
pokazivalo da još oseća da ih slede.
- Još samo malo, dok ne budem sigurna da smo
bezbedni.
Uleteše u krivinu oštriju od ostalih. Tu nije bilo ogledala
i Rik oseti nešto slično onome što je osetio kad je prvi put
skočio padobranom. Ništa ispod njega sem vazduha, zemlja
se približavala a on je jurio prema njoj u susret.
Čuo je duboku grmljavinu dizel motora džinovskog
buldožera pre nego što je njegov mozak registrovao ono što
su videle njegove oči. Justina je gledala u retrovizor ne bi li
videla progonitelja. Razdravši se, Rik ščepa volan.
Ogromna mašina se oborila na njih dok je Justina vrišteći
pritiskala kočnice. Sirena buldožera eksplodirala je u tihom
popodnevnu, zvučeći tužno kao pogrebni marš.
Rik se baci preko Justininog sedišta, uhvati se grubo za
volan, ali u tom trenutku ostale su samo dve stope između
dva vozila.
Šta se misli u tim beskrajnim trenucima kao što su ovi?
Justinin um je bio prazan. Videla je samo delić plavog neba
koji je sijao čudnom svetlošću iza ogromne mase crvenog
buldožera. U tom osvetljenju mogla je da vidi čitav svoj
život kao u jednom uzdahu koji je izašao kroz božja usta.
Dve stope su preskočene u trenu. Masivni prednji kraj
buldožera gotovo odmah je smrskao njena kola. Sve se
izgužvalo kao da je od kartona, smrvljen motor, iskidana
kontrolna ploča i razbijena šoferšajbna uleteli su u kola kao
neumoljiva sila koja ruši sve na putu.
Ono što je ostalo od kola, prepolovljeno po dužini,
podignuto je uvis kao matador na rogove bika i zavitlano u
vazduh. Ostaci su pali na stare kedrove i odmah su ih
oborili. Sve je to visilo neko vreme u vazduhu dok je iz
rezervoara isticao benzin kao krv iz arterije.
Zapanjeni vozač buldožera osetio je opasni miris sirovog
benzina i skočio je iz svoje kabine, jureći dalje što je brže
mogao. Uprkos tome udarni talas eksplozije oborio ga je s
nogu. Priljubljen uz stablo drveta koje je bilo oboreno, ili
prilikom sudara ili prilikom eksplozije, on je u vrtoglavici
pogledao da vidi kako ogromna vatrena kugla guta
automobil, plavo nebo i najzad njegovu svest.
7
10.001 noć, Vijetnam, jesen 1971.
Naučna fantastika, tako su zvali specijalne snage američke
vojske u Vijetnamu i taj nadimak kao da je sasvim
odgovarao. Ti momci su obavljali sve prljave poslove o
kojima niko drugi nije hteo ni da razgovara i koji svakako
nisu bili ubeleženi u Nedeljni izveštaj o tajnim zadacima
koji je u ograničenom broju deljen u Pentagonu Istoka -
Vojnoj komandi, Generalštabu Vijetnama u Tan Son Nutu.
Vojska ih je zvala NRO - Neuobičajeni ratni optimisti.
Bez obzira na sve to Do Duk je bio neka vrsta anomalije
unutar Naučne fantastike. On je službeno bio E-9, narednik
major u Vojsci Republike Vijetnam, gde je služio u Tpećoj
rendžerskoj komandi. Tu je postao stručnjak za napade
misije nađi i uništi. Tako je pao u oči ljudima iz Naučne
fantastike.
On se prijavio u Vijetnamsku vojsku kad je imao šesnaest
godina, slagavši o starosti i mešovitom poreklu. Bilo je
lakše da bude samo Vijetnamac, pa je sakrio svoje prezime,
izmislio drugo, a niko se nije trudio da proverava. Južni
Vijetnam se borio za život; važni su bili ljudi, a ne papiri.
Narednik major bio je najviši rang koji je dobrovoljac
mogao da dobije. U njemu je bilo štofa za oficira, ali on je
odbijao sve predloge pretpostavljenih u tom pravcu.
Nešto od njegove prirode bilo je iskovano u tom ludom,
okrutnom ratu. Život je ovde bio bezvredan. Muškarci su
slani da ubijaju jedni druge, a žene - pa one su bile tu da se
strpaju u krevet između dva zadatka.
U takvoj paklenoj atmosferi nije ni čudo što su ljudska
bića gubila vrednost. Život je bio sveden na robu, mogao je
da se kupi ili proda, da se ima ili da se okonča s njim. Srca
su tako brzo postajala tvrda tako da se grubost življenja
nije više primećivala.
U Vijetnamu džungla ima načina da vam sve oduzme. Inč
po inč, košnica užasa koja se tu krije polako skida slojeve
civilizacije, izlažući kao živi nerv sve tamne strane čoveka.
Ubrzo osnove dobre volje nestaju, tako da se na kraju
počinje da sumnja da li je uopšte postojalo osećanje
ljudskosti. Nije ni čudo što je omiljena pesma Do Duka
postala ono što pevaju Roling stonsi - Simpatija đavola.
Sažaljenje je bilo svedeno na sećanje iz sna: bilo je
zamenjeno potrebom ajkule da nastavi da se kreće. To je
značilo ići u misije; zastrašujuće poniranje u džunglu,
užasan strah da ćete načiniti pogrešan korak i završiti bez
nogu ili da ćete biti bačeni na šiljke - vatrom očvrsli
bambusovi prutovi čiji su zašiljeni vrhovi bili tamni od
otrova koji je odmah paralisao centralni sistem. Ljudi iz Do
Dukove jedinice često su se poveravali da imaju košmare da
im se tako nešto desilo. Čudno, ali to je postalo izazov za
dobrovoljce.
Šta se događalo između misija? Ajkula mora stalno da
oseća izazov. Seks je bio dobrodošao, a bilo je i droga koje
su davale iluziju pokreta. Ali Do Duku je trebalo više,
mnogo više.
Tako je stupio u vezu koja je bila neobična čak i za čudne
dane u kojima je on živeo. Počelo je kad je kaplar po imenu
Rok premešten u Do Dukovu jedinicu. Dok je bio u pešadiji,
Do Duk je odlikovan jer je uspeo da spali pet
vijetkongovaca pre nego što su ga ranili i pre nego što je
pobegao kao vetar.
Na sopstveni zahtev Do Duk je premešten u jedinicu
Naučne fantastike. Tražio je to umesto daljeg
napredovanja.
A što se tiče jedinice važno je da se kaže da su se
nazivali vukodlacima. Oblačili su se kao pripadnici
Vijetkonga, jeli su kao oni i vrlo malo su se mešali sa
drugim vojnicima. Vukodlaci su bili neka poluautonomna
grupa ludaka koji su korišćeni u misijama što druge
jedinice nisu mogle ili nisu htele da obavljaju. Neke od njih
predsednik, da mu je rečeno, ne bi odobrio.
Ko je naređivao da se ide u te misije Do Duk nije nikada
otkrio, ali vukodlacima je komandovao pukovnik mrkog lica
Bad Pauel, koji je dolazio iz samog srca Amerike. Bio je
profesor u koledžu kome je sve dosadilo pa se dobrovoljno
prijavio u vojsku. Ni po čemu niste mogli da zaključite da je
on bio profesor jer je sa takvom veštinom i lukavošću vodio
ove ljude da obavljaju krvave zadatke za američku armiju.
Njegovi ljudi su ga sa simpatijama zvali Bauel - Utroba.
Bauel je prvi spario Do Duka sa Rokom.
- Hoću da se zna da je on gadan tip - rekao je Do Duku
pre oficijelnog brifinga za misiju. - Šta kažeš na to što on
hoda unaokolo noseći jedan M 72 automatski raketni bacač
koji može da digne u vazduh svaki bunker koji Čarli
sagradi.
- Izgleda da je to moj momak.
Bauel se oduševio.
- I ja sam tako mislio. Šaljem vas u gadnu misiju da vidim
kakav je on u stvari.
Njih dvojica su poslati da nađu vampirsku patrolu
Vijetkonga - jednu od onih sastavljenu od zastrašujućih,
smrtonosnih bića koji su se krali kroz granice noći, ubijali
vojnike u snu. Takvo ponašanje neprijatelja nije moglo da se
toleriše, prema Bauelu, koji je to trebalo da zna jer je bio
dobro povezan sa Pentagonom Istoka.
Psihološke posledice takvih upada bile su razarujuće i
trebalo ih je zaustaviti. Određeno je da vukodlaci obave baš
to.
Ali Bauel je rekao Do Duku i Roku da on želi mnogo više
od njih, a ne samo da unište patrolu.
- Želim da načinite primer od njih. Kako ćete to da
uradite, na vama je.
- Hoćete li da nam kažete da nije važno kako se
ponašamo kad smo napolju - pitao je Rok.
Bauel se okrenuo od njih.
- Sine, pojma nemam o čemu govoriš.
Tako su Do Duk i Rok otišli da jure vampire.
- Da li je Bauel zaista mislio to što je rekao? - pitao je
Rok Do Duka kad su se izvukli iz logora po srebrnoj
svetlosti meseca.
- On uvek misli ono što kaže. A misli i ono što ne kaže.
Rok se isceri.
- Momci, vi ste sebi stvorili sasvim drugačiji rat ovde.
Mislim da će mi se dopasti taj aranžman.
U džungli Do Duk tiho reče: - Ja ne želim samo da ubijem
te barabe, shvataš?
- Sjajno - reče Rok - ja već razmišljam o hiljadu i jednoj
stvari koja je bolja od samog ubijanja.
Ulogorili su se u džungli i spavali naizmenično po dva
sata, do četiri sata pred zoru. Tada su počeli da slede
vampire Vijetkonga - jedinicu od četiri čoveka - koji su se
vraćali u bazu posle noćne misije.
Našli su ih u privremenom logoru gde su ih čekala ostala
četvorica. Ni metak nije ispaljen. Vezali su vijetkongovce za
noge, a onda su ih rasporili od vrata do prepona i ostavili su
ih tako da budu nađeni, kao testament mržnje i
pokvarenosti ljudske duše, pravo i trajno oštećenje koje rat
ostavlja na one koji u njemu učestvuju.
Rok se pokazao krajnje neustrašivim. Da ga nije bolje
poznavao, Do Duk je mogao da pomisli da je samo suviše
glup da bi osećao strah. Ali Rok nije bio glup. Do Duk je
odmah video da Rok brzo uči; imao je lukav smisao da
proceni situaciju i da izvuče najbolju prednost iz nje.
Rok je bio kao one velike gradske bubašvabe koje mogu
mesec dana da žive hraneći se proteinom nađenim na
otisku ljudskog prsta. On se hranio strahom; ubijanje - što
je bio glavni pokretački faktor većine vukodlaka - za njega
je bilo slučajno. Bauel je imao prava što ga je odredio u ovu
misiju.
Kasnije, naravno, morali su da se spasavaju - da ne
polude ili da se možda suviše ne oduševljavaju onim što su
počinili. Alkohol je bio dobrodošao za to, bar za četrdeset
osam sati. Bili su u to vreme seksualno nadraženi.
Oslobađanje nekoga od života zahtevalo je i ovu drugu
vrstu olakšanja.
Do Duk je bio sa svojom devojkom zgodnom
Vijetnamkom koja nije mogla da ima više od četrnaest
godina. On je nežno milovao njenu gustu, kao noć tamnu
kosu, prevlačio svojim žuljevitim dlanovima preko njene kao
pliš meke kože. Bilo je to tako nežno da ju je nateralo da se
podigne sa slamnate prostirke i poljubi ga u vrat u znak
zahvalnosti.
Do Duk je čuo urlik iz susedne sobe gde je Rok bio sa
svojom devojkom. Pomislivši da je u opasnosti, Do Duk
ščepa svoj marinski nož za borbu i jurnu u pomoć drugaru.
Ono što je video u susednoj sobi sledilo mu je krv. Rok je
vezao svoju devojku tako čvrsto da je njeno meso bilo
naduveno između vezova. Tu i tamo gde je metalia žica
suviše ušla u kožu videla se krv.
Rok, nag, tukao ju je bambusovim štapom. Njegov ud u
erekciji, crven i preteći, štrčao je ispred njega.
Do Duk, posmatrajući to, seti se klanice koju su načinili
u džungli. Stajao je tako mirno da je mogao da čuje
šuštanje sopstvenog krvotoka u ušima prema ritmu udaraca
bambusa o telo.
- Šta je bilo? - reče Do Dukova devojka na vijetnamskom
iza njega.
- Vidi koliko krvi - reče on.
- Pa? To se stalno događa - ona posegnu za njim,
obuhvati ga rukom. - Uuuu, oružje ti je tvrdo. Zašto još
stojiš tu? Vrati cei vreme je za tucanje.
Do Duk, dok se devojka uvijala oko njega, baci još
jednom pogled na Roka i devojku koja je krvarila, kao da su
neka slika u paganskom hramu koji je preživeo vekove.
Nešto se pokrenu u njegovim mislima, kao bol koji se oseća
od rane vrlo duboke ali toliko stare da je davno
zaboravljena.
Mnogo godina kasnije Do Duk se sećao te nasilničke
scene, osećao miris krvi i rečenice izgubljenog deteta koja
mu je vibrirala u umu: Vreme je za tucanje.
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Eric van Lustbader -Kaiso
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Eric van Lustbader -Kaiso
- 1 - 50
- 51 - 100
- 101 - 150
- 151 - 200
- 201 - 250
- 251 - 300
- 301 - 350
- 351 - 400
- 401 - 450
- 451 - 500
- 501 - 508
Pages: