Eric van Lustbader -Kaiso

- Pretpostavljam da se pitaš šta ću ja u Veneciji?
Nikola je posmatrao staro, ali još moćno lice.
- To je svakako čudna priča - Okami popi svoj espreso,
stavi šoljicu u stranu. - Najpre moraš da shvatiš nešto o
promeni prirode sveta u kome sam proveo život. Mnogo
godina jakuze su se interesovale samo za ono što se zbivalo
unutar granica Japana. Ja sam prvi shvatio kratkovidost
takve politike. Nagnuo je glavu na jednu stranu. - Činjenica
je da se mi, kad su poslovi u pitanju, ne razlikujemo od bilo
koga drugog. Došlo je vreme kad je postalo teško zarađivati
novac u Japanu. - On podiže ruku, pusti je da padne na
butinu. - Pa, nije to baš, otvoreno govoreći, istina. Ono što
želim da kažem je da je došlo vreme kad smo mi teško
mogli da zaradimo dovoljno novca u Japanu. Tada sam
sazvao sastanaka ojabuna i rekao im rečenicu koju sam
naučio od tvog oca. Bilo je to jednostavno ovo: svet je naša
školjka.
Okami se zavali unazad i prekrsti ruke na svom malom,
okruglom stomaku.
- Naravno, nisu me razumeli, ne odmah, svakako. Morao
sam da im to demonstriram i zato sam napustio zemlju.
Otada, možda od pre dvadeset godina, retko sam se vraćao.
Suviše je ovde zahtevalo moju pažnju da bi sve bilo
obavljeno kako valja prvi put. Ponovo je klimnuo glavom. -
Mada je istina da mi imamo neku vrstu… - ovde upotrebi
japansku reč koja ne može da se doslovce prevede, ali
mogla bi da označava prećutno razumevanje - prećutnog
razumevanja sa policijom, političarima i birokratijom, drugi
kobun Japana nije toliko srdačan koliko bismo mi želeli da
bude. Istina je da savremeni samuraj ne može da zaboravi
naše skromne početke. Pošto članovi jakuze potiču
tradicionalno iz nižih klasa, ovi ministri visokog roda ne
mogu ništa drugo nego da nas gledaju s visine. Da, možda
nas se plaše; mogu povremeno da otrpe naše zapovesti, jer
mi s naše strane možemo da im budemo od koristi. Ali ni
najmanje ne sumnjam da nas u svojim srcima oni preziru i
ukoliko se ukaže prilika, kad mogu da budu potpuno

zaštićeni, oni će učiniti sve da nas vide uništene. Ponovo
onaj poluosmeh. - Zato sam postavio svoju bazu ovde, u
Veneciji.

Nikola se sećao Čelestinine kratke ali žive lekcije iz
istorije o postanku Venecije i video je da to nije bilo prazno
naklapanje.

- To je bilo istorijski opravdano - nastavi Okami - a s
poslovne strane ovaj grad ima svoja jedinstvena merila koja
se nisu menjala od vremena Medičija. Mada smo naravno u
Italiji, Venecija je još grad-država. I mudro je da to znaš dok
si ovde, ti si u Veneciji, nisi u Italiji, niti si u Evropi.
Pomakao se nestrpljivo na jastucima. - Ali sada počinjem da
se pitam da nisam počinio političku grešku.

- Nešto se dogodilo - reče Nikola.
- Da - Okamijeve oči se odjednom zamutiše i on ustade
sa njihovim praznim šoljicama u rukama da naspe još
espresa. Nije se odmah vratio, već je stajao razmišljajući
kraj tezge i gledajući svetlosti Venecije.
Odjednom, kao da je doneo tešku odluku, on se vrati,
pruži Nikoli šoljicu. Stajao je i gledao ga.
- Prosta istina je da će tokom iduće nedelje neko
pokušati da me ubije.
Jecajuća sirena oglasi se kratko dok je brodić
uplovljavao u obližnji trageto. Okami se pokrete, priđe brzo
prozoru, pogleda napolje. Izraz na njegovom licu odavao je
nervozu.
- Neko želi da se povučem. Ali nemam namere da to
činim.
- Okami-san - reče Nikola - morate da pokrenete svakog
čoveka svog klana da vas štiti.
Okami se okrete od prozora i pogleda Nikolu sa
iznenađenjem, kao da se pojavio iz vazduha.
- I više od toga - reče odsutno - to zahteva više od samo
jednog klana. Ali, taj čovek koji dolazi…
Došao je do Nikole koji je sedeo, čučnuo je sasvim blizu
njega. Čak je i njegov omiljeni espreso sada bio
zaboravljen. Nikola vide uznemirenost na njegovom licu.

- To nije pravo rešenje za mene - reče on. - Jedan od
mojih ojabuna se okrenuo protiv mene. Kad to znam, ne
mogu da verujem nikome. Naravno, verujem Čeleste. I
govoreći ti sve ovo, predajem ti se u ruke, ja verujem i tebi.
Ali nikome drugom! Prvi put je podigao glas.

- Nikome - ponovio je tiše. - Obraćam se tebi zbog duga
tvog oca - reče Okami. - Potrebne su mi tvoje sposobnosti i -
veštine - da me zaštitiš da bih mogao da završim ono što
sam počeo. I da ogkrijem izdajnika među mojim ojabunima
kojima sam najviše verovao.

Nikola je sedeo vrlo mirno, upijajući ono što mu je
govorio Mikio Okami. To je klizilo niz njega kao plima,
rashlađivalo ga. Najzad, kad je postigao kontrolu disanja,
on reče:

- Dva puta ste pravili aluzije da ste ojabun.
- Da - Okami podiže obrve - zar nisi znao? Tako se i
stvorio dug. Ja sam ono što mi je tvoj otac pomogao da
postanem i sa svog mesta s puno moći ja sam obavio veoma
mnogo teških stvari za njega. Opet poluosmeh. - Vidiš,
Lajnir-sane, istina je iza mita; ja sam kaišo, ojabun svih
jakuza ojabuna.

***
Justina je sedela u sobi u tokijskom Hiltonu, najameričkijem
od brojnih megahotela u gradu. Teške zavese su bile
spuštene da bi se sakrila svetlost tokijske noći, pa je ona
mogla da zamišlja da je bilo gde u Državama - Njujorku ili
Čikagu; čak ako je htela da pusti mašti na volju, u
londonskom Hajd parku ili kamenoj stepi Serengetija.

Sedela je skupljena, zgrčene šake držala je između
kolena i gledala je u tepih od zida do zida. Kao da nije
mogla da se kreće, čak ni da povezano razmišlja. Njen um
je bio more emocija, veliki kotao koji je bio suviše dugo na
vatri pa se sada prelivao, preplavljujući nju kao đavolovog
šegrta. Osećala je kako je hvata neka vrsta očajanja, nešto

što nije osetila godinama. U stvari, otkako je srela Nikolu,
osećala je da se tako neće nikada osećati.

On je tada bio njen spasilac, njen zaštitnik od neke vrste
zaglupljujućeg očajanja koje je pretilo da je rasturi. Sada,
na njen užas, kao da je Nikola bio sam vinovnik tog
osećanja. Osećala se kao da je zatočena, izbačena na obalu
neke nepoznate zemlje bez nade na povratak. Nikola joj je
to uradio svojom neobjašnjivom ljubavlju prema Japanu i
njegovom čudnom shvatanju giri-a i časti i njegovih deset
hiljada besmislenih rituala koji su služili samo da udalje
ljude - čak i članove porodice - jedne od drugih.

Ova poslednja misao, možda više od ostalih, počela je da
je proganja od trenutka kad je prvi put ostala u drugom
stanju. Imala je vizije - košmare, u stvari - kako Nikola želi
da njeno dete pošalje u zen budistički manastir ili dojo za
borilačke veštine, gde će biti obučen u smislu čudnih odlika
istočnjačke vere i filozofije - daleko od nje. Ta pomisao -
možda preterana i pomalo paranoična - proganjala ju je s
upornošću kojoj nije mogla da pobegne. Taj užas je istrošio
njenu odlučnost da bude majka, uništio njeno
samopoštovanje, zatrovao jednu jedinu stvar za koju je
verovala da je nedodirljiva; njenu ljubav prema Nikoli.

Na kraju je počela da ga se plaši. Dok je bio njen
zaštitnik, bio je tako jak i nepobediv, a sada je nekim
čudnim alhemijskim procesom postao biće s monstruoznom
moći. Njegovo poreklo tanđiana plašilo ju je, i što je dublje
uranjao u misterije Tau-taua, njegova čovečnost joj se činila
manje dodirljivom.

Sada kad se usuđivala da dotakne svoj bes i svoj strah,
kad ih je izvukla na svetlost, shvatila je da je postala druga
osoba onog trena kad je umrla njena kćer. Zauvek je bila
uznemirena, u snu i tokom dana, kao da je bila osuđena da
traži onu posebnu vezu sa svojom kćeri koji joj je njen
kratki život darovao. Znala je da je možda nikada više neće
naći, ali je bila sigurna da neće moći da je nađe ovde u
Japanu sa Nikolom.

Sada je jecala, sama u bezličnoj hotelskoj sobi, koja je
uprkos svoj američkoj praznini delovala umirujuće na nju
posle unutrašnjosti njene kuće koja kao da je odzvanjala
crnom magijom što je pretila da uguši sve koji nisu bili
posvećeni u njene tajne.

Kada je to shvatila da nema kuda da ode? Da li je to bilo
kad je Nikola, ipak, otišao uprkos njenim pretnjama? Ili kad
su poslednji put vodili ljubav i kad se ona osećala
neobjašnjivo prevarenom? Ili je to bilo mnogo ranije, kad je
izgubila svoju drugu bebu i tajno zahvalila Bogu?

Kako je patila zbog te pomisli! Ja sam zla i sebična,
jedan njen deo, je prekorevao dok je drugi osećao duboko
olakšanje. Kako da opiše paniku koja ju je uhvatila kad je
ostala drugi put trudna? Sama pomisao da će doneti drugi
život na svet, da će opet uspostaviti onu posebnu vezu i da
će se onda umešati Nikola sa svojim Tau-tau i opsednutošću
ratnim igrama, terala ju je da se njen stomak grči od užasa.
Umirem iznutra, jadikovala je. Uskoro neće ostati ništa.

Došla je do tačke sloma nekoliko minuta posle odlaska
Nikolinih kola, spakovala je svoju torbu za vikend i
automobilom se odvezla u grad. Bilo je to već neko
iskušavanje, vozila je pogrešnom stranom druma u kolima
sa volanom s desne strane - nešto na šta se nikada nije
navikla - po drumovima na kojima nije bilo oznaka na
engleskom. Morala je da se osloni na sećanje, kome je u
ovom njenom uzbuđenom stanju teško moglo da se veruje.

Najzad je stigla do lavirinta Tokija i po instinktu se
uputila prema Hiltonu. Tu su odsedali njeni prijatelji iz
Amerike prilikom retkih poseta, jer je njena kuća bila suviše
daleko od grada da bi im odgovarala.

Sedela je satima u istom položaju, promenivši ga samo
da bi obavila jedan jedini razgovor pre četrdeset minuta.
Pozvala je Tanzana Nangija, Nikolinog prijatelja, i njenog.
Povremeno bi zadrhtala kao da je bolesna - a, u stvari, i bila
je. Njena bolest se zvala očajanje.

Nangija nije mogla da nađe, ali njegova sekretarica Umi,
pošto je prepoznala Justinin glas čak i pre nego što se

predstavila, obećala je da će preneti poruku svom šefu da
ga Justina čeka u njenoj sobi u Hiltonu. Spustivši slušalicu
pojma nije imala šta će da mu kaže kad stigne - zaista nije
znala zašto mu je telefonirala, sem što je neka srž
samozaštite duboko u njoj prepoznala da je postala leptir u
tamnom ponoru, da se okreće bez kontrole, da joj je
očajnički neophodna tačka oslonca sa koje će se vratiti u
proces logičnog donošenja odluka.

Tiho kucanje na vratima razbi njenu inertnost tek toliko
da je mogla da se digne, da pređe preko sobe ukrućenih
nogu i otvori vrata. Bila je spremna da pozdravi Nangija, ali
srce joj se sledi.

Pred njenim vratima, u hodniku je stajao zgodan
Amerikanac duge tamne kose, svetlih očiju i nasmešenih
usta. Bio je manje preplanuo nego u Mauiju, ali bio je
nekako čvršći, savršeno popunjavajući tamnoplavo odelo.

Brzo se osmehnuo dok je prelazio preko praga u njenu
sobu, onda ju uze u naručje i strasno poljubi.

- Bože, divno je što te opet vidim - reče Rik Milar, stežući
je u naručju.

Justina, osećajući ukus njegovih usana na svojima,
sećala se kako ju je pratio od Njujorka do Mauija kad ju je
proizveo u potpredsednika svoje reklamne firme Milar,
Soums i Roberts. Najurila ga je kad je saznala da je on
otpustio njenu prijateljicu da bi načinio mesta za nju. U
Mauiju je skoro ostvarila vezu sa njim. Skoro. Sada,
ugledavši ga dok je bila u ovom ranjivom stanju, njeno grlo
se steglo i srce je zabole. Bila je tako blizu da zajeca da je
mogla da oseti kako joj suze gore ispod očnih kapaka i ona
pomisli: O, Hriste! Neće mi biti potrebno mnogo da se
raspadnem.

- Rik, šta radiš ovde? - kad je progovorila, glas joj je bio
visok i jedva je disala.

- Bio sam sa gospodinom Nangijem kad je njegova
sekretarica telefonirala zbog tvog poziva. Hteo je da dođe
ovamo, ali ja sam ga ubedio da će najbolji lek za tebe da
bude da vidiš prijateljsko lice od kuće - lice mu je

pokazivalo iskrenu zabrinutost. - On mi je nešto rekao o
tvojim problemima da se uklopiš ovdašnjem životnom stilu.
Veoma je zabrinut zbog tebe, ali ne zna kako da ti
pomogne.

Justina odmahnu glavom, još zbunjena.
- Ali, kako to da si ti ovde u Japanu?
Nije hteo da je pusti, zagledan duboko u njene bolom
pomućene oči i ona je osetila kako drhti pod njegovim
dodirom.
- Mogao bih da ti lažem, Justina, i kažem ti da sam ovde
zbog ugovora sa firmama Dalekog istoka, ili da sam na
odmoru, ali nisam. Istina je da sam došao ovamo da te
nađem i da te nekako ubedim, priznajem ne znam još kako,
da se vratiš u Njujork i priključiš za stalno firmi.
Justina je mislila da će se onesvestiti. Koliko puta se kao
devojčica pitala šta bi bilo kad bi snovi koje je sanjala
postali stvarnost?
- Ne misliš valjda ozbiljno.
- Justina, slušaj me, mi se širimo. Pošto smo prošli kroz
jedan loš period za vreme recesije, posao nije nikada bio
bolji. Problem je što sve radim sam. Ma koliko se trudio,
nisam mogao da te zamenim. Ne mogu više da radim
sedamdeset dva časa nedeljno. Stegao ju je. - Potrebna si
mi. Ne krijem to. Ako se vratiš, možeš da radiš šta želiš.
Spreman sam da ti ustupim deo posla. Četvrtinu, ako te
zadovoljava. Ponovo ju je stegao, a njegovo očigledno
oduševljenje kolalo je kao vrelina iz njegovih vena u njene. -
Samo reci da.
Justina zatvori oči. Znala je da će to reći pre nego što se
reč pojavila na njenim usnama i čudno osećanje topline je
preplavi, kao da se neki oklop otvara, trese je.
- Da.

***
- Šta zaključujete po ovome?

Kroker pogleda u leš boje voska koji je visio sa sredine
plafona u kuhinji. Iza prozora prljavi, sivi oblaci oivičeni
purpurom pritiskali su autoput - toliko poznati pejzaž da je
bilo zastrašujuće.

Mada je isti pogled bio kopiran širom Amerike, ovaj
određeni deo bio je izvan marine u Sen Kroa u Minesoti.

Kroker je buljio u krv koja je još stajala u čeličnoj
sudoperi. U sredini je bila karmin crvena a na ivicama, gde
je počinjala da se steže, smeđa. Pogled na leš je osećao kao
psihički pritisak, kao bolno peckanje pod kožom.

Kao bivši detektiv poručnik u njujorškoj policiji, Lu
Kroker je video mnoge grozne stvari po đubretom
zagađenim ulicama Njujorka. Ali ništa ovako.

Svaka kost pokojnika bila je slomljena. Kroker je znao za
tu vrstu mučenja, ali za ostalo nije. S preciznošću hirurga,
srce mu je bilo isečeno iz rupe na grudima, čisto, uredno i
stajalo je kao sjajni predmet na Donovom pupku. Kroker
priđe bliže i vide nešto čudno.

- Srce je zašiveno za Goldonijev pupak - reče on. Njegov
pogled se spusti niže. - Svaki prst mu je izgleda slomljen da
bi mogao da bude izokrenut za sto osamdeset stepeni.

- Čudno, zar ne? Kao neka vrsta rituala?
Hriste, šta bih dao da je Nik ovde, mislio je Kroker.
Tajanstveni rituali bili su njegov zanat. Pomislio je da ga
pozove, ali onda je odbacio tu ideju. Svojevremeno ne bi ni
mislio ništa drugo, ali danas je Nik vodio veliku firmu, imao
je ženu i trudio se da zasnuje porodicu. Njegova
interesovanja su se izmenila. Nije više imao vremena da leti
preko Pacifika da reši neku bizarnu misteriju. Kroker oseti
duboku žaljenje. Nikada nije prestao da žali za dobrim,
starim danima pre svega zato što nisu bili tako dobri, ali
sada je otkrio da želi da vreme može da se vrati i da se u
treptaju oka on i Nik nađu tamo gde su bili nekada. Tim na
zadatku, koji se spremno baca u opasne vode.
On trepnu, samo da bi bio siguran, ali jedina živa osoba
pored njega u prostoriji ostao je i dalje samo Vil Lilihamer.

Lilihamerova ekstremna mršavost delovala je nekako
mrtvački u ovom groznom okruženju. On je očigledno leteo
po zemlji - možda po svetu, koliko je Kroker znao - u avionu
američke avijacije. Letelica ga je čekala, napunjena i bez
mane, na određenom i nepristupačnom delu aerodroma u
Napulju. Vojna posada aviona odnosila se prema Lilihameru
onako kako ne bi prema običnom civilu.

Senka pređe preko Krokerovog vidokruga i on to
primeti. On se divio Lilihamerovoj moći. Bilo je jasno da ni
FBI ni državni vojnici koji su čuvali ovaj deo autoputa ni
lokalni goniči iz marine u Sen Kroa nisu bili ovde; ipak,
mesto je bilo puno policajaca dovoljnih da smire manje
demonstracije. Trebalo je dosta uticaja da se scena ovakvog
ubistva zadrži u netaknutom stanju, razmišljao je.

Tokom leta Kroker je pročitao izveštaj o Goldonijevima.
Bio je neobičan i čudno nepotpun. Dominik je rođen 1947.
Rodila ga je Fejt Matačino, koja je sedamnaest godina
kasnije postala druga gospođa Goldoni. Očigledno da se
ništa nije znalo o Dominikovom ocu - čak ni o tome da li je
njegova majka bila venčana sa njim.

Prema vladinoj dokumentaciji, malo se znalo i o Fejt
Goldoni, sem da je bila Amerikanka italijanskog porekla,
rođena 1923. Godinu dana posle venčanja za Enrika
Goldonija ubedila ga je da usvoji njenog sina Dominika.
Enriko je imao dve kćeri od prve žene, od kojih je jedna -
Margarita - živela u Njujorku i bila je udata za advokata
Tonija „D“ Dekamila. Fejt je poginula 1974, u nesreći na
Lidu, venecijanskoj plaži.

Što se tiče Enrika Goldonija, u vreme kad se venčao sa
Fejt, već je bio uvučen u podzemlje mafije. Kako je
Venecijanac uspeo da se dočepa moći u tipično sicilijanskoj
kriminalnoj organizaciji nije bilo poznato, sem što je bilo
jasno da su preko Enrikove kompanije, koja je proizvodila i
trgovala finom svilom i ručno tkanim brokatom, rasturani
manje fini artikli širom sveta.

Prošle godine, 11. decembra, vlasti su izvukle Enrikov
leš iz Kanala grande, gde se bio zakačio za drvenu motku

kao džak sa đubretom. Ko ga je ubio i zašto, ostalo je
nerešeno.

Goldonijevi su očigledno bili porodica smrti i tajni, ali
ništa u dokumentaciji nije moglo da pripremi Krokera za
Dominikov jeziv i uznemirujući kraj.

Lilihamer obiđe oko leša, usta su mu podrhtavala.
- Da li ste se navikli na smrad?
Kroker se osmehnu, izvadi zapušače iz nozdrva i odmah
ih vrati.
- Pitam se šta je bilo s glavom?
- Možda ju je sahranio.
- Zašto bi to uradio?
Lilihamer sleže ramenima.
- Zašto bi uopšte uradio sve ovo? Osoba je poremećena.
- Mislite?
- Šta bih inače zaključio?
- Ne znam. Ali iskustvo me upućuje na širok krug
mogućnosti.
Izašli su iz kuhinje i krenuli hodnikom. Kroz prljavi
prozor Kroker je mogao da vidi oblake kako se spuštaju.
Osećao je da pritisak pada, ali njegova nelagodnost je
poticala od užasa u kuhinji. Razmišljao je. Mislio je da su
imali sreće što su se spustili pre nego što je počelo
nevreme.
- Ovo je kuća u koju su ljudi iz Programa za zaštitu
svedoka doveli Dominika?
- Bože, ne - reče Lilihamer. - Ovamo je doveden… da
umre. Otvorio je beležnicu povezanu u kožu aligatora. - Ovo
mesto se prodaje… već osam meseci. Niko nije bio ovde
otkako ga je banka preuzela.
- Sem Dominika i ubice.
Kroker je pomoću lampice počeo da pregleda mesto,
pomičući svetlosni snop. Beli zidovi i plafon zurili su u njih
kao da imaju zle namere.
- Šta je to?
Kroker zastade. Krug svetlosti se zaustavi na jednoj tačci
na zidu, tamnijoj od ostale površine. Dva čoveka se

zagledaše u to.
- Izgleda kao…
- Da - Kroker završi ono što je Lilihamer počeo - kao

znak.
I on tada oseti miris svog i, naravno, Lššhamerovog

straha, kao da je reč o životinji čiji zagađeni dah govori o
prolivenoj krvi i ubistvima bez broja.

Taj psihički pritisak opet, kao bol na duši, sada uporniji,
mada su bili dalje od kuće, od mesta užasa.

- Nešto se ovde dogodilo. Nešto… grozno.
- Grozno? - Lilihamer ga zagonetno pogleda. - Šta hoćete
da kažete, čoveče? Šta može da bude groznije od onog što
visi u kuhinji?
- Još… ne znam.
Kroker obigra svetlosnim snopom čitavu prostoriju.
Mrlja, skoro savršeno simetrična, stajala je kao zvezda u
džungli Jugoistočne Azije, obeležavajući prolazak jed-nog
starog, zagonetnog naroda.
Osvetlio je zidove, onda pod. Direktno pod njegovim
nogama bila je druga mrlja, ova manja, ali deblja, lepljiva.
- Gotovo sigurno da je to sperma - reče Lilihamer preko
njegovog ramena. - Možda je ubica silovao Goldonija pre
nego što ga je obesio i pre nego što mu je odsekao glavu.
- Ne - reče Kroker - kao što ste rekli, neki ritual je
obavljen sa Goldonijem, kao neko žrtvovanje. Ne bi bilo
dozvoljeno silovanje žrtve.
- Otkuda to sigurno znate?
- Ne znam. To je samo osećanje.
- Da. Bio sam u džungli - reče Lilihamer - gde je osećanje
sve. Osećaj daha nekog duha može da vam spase kožu… ili
da vas odvede na stranputicu.
Lilihamer se osmehnu svojim jezivim osmehom, a mali
ožiljci su bili beli i živi na jakoj svetlosti baterijske lampe.
- Vidite, želim tu barabu. Moram da ra uništim.
- Morate? Možda ste odabrali pravo ime za sebe, Ahab.
Lilihamer se nasmeja oštrim, metalnim smehom i njegovi
veliki zubi škljocnuše kao čeljusti krokodila.

- Svakako - reče on koristeći svoje poznavanje američkog
engleskog - jednom ću vam pričati o tome.

To će biti dan, pomisli Kroker. Posmatrao je kako je
Lilihamer kleknuo, otvorio svoj mali crni kofer, izvadio par
hirurških gumenih rukavica i počeo da skuplja spermu.

- Daću da se analizira. Možda je to ćorsokak, ali uz
otkrića genetike možda ćemo ugvrditi da je imao neku
čudnu genetsku bolest što će nam pomoći da mu uđemo u
trag.

Lilihamer je bio potpuna zagonetka i to je bilo ono,
Kroker je mislio, što ga je privuklo. Jednostavna je bila
činjenica da su Krokeru bile drage misterije. Zbog ubistva
svog oca postao je policajac, ali radoznalost da sazna koliko
daleko može da ode ljudska priroda, naterala ga je da
postane detektiv za ubistva.

- Ipak - nastavi Lilihamer dok je pakovao svoje stvari -
pojma nemamo šta se ovde dogodilo.

- Pa nije baš tako. Ubica je bio umešan u seksualni čin,
verovatno odmah pošto je ubio Goldonija. Jasno je da je
Goldoni ubijen u kuhinji, da je tamo iskrvario.

- U redu. Možda se toliko uzbudio zbog ubijanja da je
masturbirao do ejakulacije. To odgovara mnogim ubicama
poremećene psihe. Oni su normalno impotentni, ali strašan
bes koji ih tera da ubiju, sam čin donošenja smrti,
razularuje njihovo seksualno sputavanje.

Pritisak na psihu, senka na duši.
- Možda - reče Kroker. - Ali mislim da to nije ovde slučaj.
Pogledajte šta smo našli u kuhinji. Nema tragova besa,
samo preciznost. A što se tiče žrtvovanja? Samo čarobnjaci,
šamani, znaju da obave ovako složene rituale, moć za moć.
Ne vidim tu impotenciju.
Lilihamer kao da je želeo da to prihvati. Pogledao je još
jednom oko njih.
- Ako nije imao odnos sa Goldonijem i ako nije
masturbirao, ostavljeni smo sa samo jednom mogućnošću.
- Tako je. Bilo je još nekoga.

Ušli su dublje u kuću. Mirisi stare boje, terpentina, vlage
i truleži ispunjavali su vazduh. Hodnik se završavao
starinskim kupatilom sa malenim crnim i belim pločicama,
ispucalim i prljavim da ništa nije moglo da ih očisti. Kada sa
nogicama, četvrtasti lavabo sa nešto okrnjenog porculana,
nijednog peškira na gvozdenim šipkama, grebanje insekata.
Bilo je to tužno i pusto mesto da se Kroker nije sećao da je
nekad tako nešto video.

Lilihamerova usta ponovo se iskriviše.
- Da li nešto osećate?
Kroker izvadi zapušače iz nozdrva.
- Hriste! - viknu i jurnu prema vratima na drugoj strani
prostorije. Bila su zaključana. Podiže levu ruku do visine
brave. Pojavi se tanak metalni ekser iz vrha jednog prsta.
Kroker ga uvuče u bravu.
Lilihamer je to posmatrao očigledno fasciniran dok je
Kroker okretao ekser napred-nazad, osećajući zareze.
Trenutak kasnije čuo se glasan zvuk.
- Sjajno! - reče Lilihamer.
Kroker okrete jabuku i otvori vrata na spoljnu stranu.
- Prokletstvo! Šta je to? - Lilihamer pritisnu maramicu na
nos i usta. - Ovaj smrad je gori nego onaj u kuhinji.
- Mislim da smo našli drugu osobu - reče Kroker dok su
ulazili u prostoriju.
Na krevetu je bila mlada žena, ili bolje rečeno - ono što
je nekada bilo mlada žena. Bila je raširena u formi zvezde -
ruke, noge i glava stvarali su pet vrhova. Torzo joj je bio
isečen - presečen tako fino i precizno kao da je to uradio
hirurg. Kroker, obilazeći oko kreveta, brojao je posekotine.
Bilo ih je sedam. Zabodeno uredno u sedmu posekotinu bilo
je belo ptičje pero, umrljano krvlju.
Lilihamer, prateći ga, reče tiho:
- Bože, nekada je bila lepa.
- Drugi ritual.
- Pogledajte ovo!
Na sredini njenog čela bila je usečena crta, tamna od
usirene krvi. Dole niže gde se nekada nalazio pupak bila je

tamna rupa preko koje je nešto bilo upleteno. Nekada je to
bilo belo, ali sada je bilo tamno od krvi.

Kroker reče:
- Da li je to neka vrsta ptičjih pera između polnog organa
i mesa?
- Izgleda. Čim ovde završimo, moram da proverim kod
nekog ornitologa o čemu je reč. Lilihamerov pogled kao da
se zamrzao na krvavim perima. - Bolje da pozovem
stručnjake sudske medicine što pre.
- Oduvek sam verovao u starinske metode policije, ali u
ovom slučaju sumnjam da će to pomoći. Ovde nam je
potreban čarobnjak. Naš ubica nije ostavljao otiske.
- Ostavio je spermu - podseti ga Lilihamer.
Da, jeste - reče Kroker zamišljeno još ispitujući scenu. -
Bio je to znak i vidite kuda nas je to dovelo. Okrenuo se da
pogleda Lilihamera. - Postoji tu još jedno pitanje koje
zahteva odgovor: šta se do đavola dogodilo sa glavom
Dominika Goldonija?

***
Mikio Okami reče:

- Vidiš, Lajnir-sane, došao sam u Veneciju pre mnogo
godina zbog specifičnog razloga. Ovde, radim na tome da
kanališem stari novac jakuze u novi legitimni posao koji će
obezbediti ulazak jakuze u dvadeset prvi vek. Kao što
sigurno znaš jakuze su stavljene van zakona u aprilu 1992.
Ne zna se koliko će još trajati ovaj status kvo. Mitovi se
ruše, čak i oni tako moćni koji okružuju jakuzu. Pre godinu
dana sve se za mene promenilo: prijatelji, neprijatelji,
saveznici koje sam decenijama negovao. Ta promena mi je
nametnuta narastajućim nezadovoljstvom unutar mog
unutrašnjeg kruga. Mnogo šta se dogodilo. Jedan od mojih
starih partnera je ubijen i sada imam moćnog neprijatelja.
On je član grupe koja sebe naziva Godaishu - Godaišu.

- Pet kontinenata - reče Nikola nesvesno prevodeći s
japanskog.

Okami klimnu glavom.
- Filozofija Godaišua je dijametralno suprotna mojoj. Taj
ojabun smatra moj plan da ih dovedem pred lice zakona
pretnjom. Ti ljudi uživaju u svom bezakonju jer im to daje
zajedništvo, status i uticaj. Osećaju da bi bez toga bili mali
ljudi, a njihov strah od gubljenja statusa i privilegije koju im
je obezbeđivao stari način života je sve o čemu mogu da
brinu. Oni su ovisnici o moći, nemoćni da se suoče sa
svetom ako ne osećaju adrenalin koji im obezbeđuju njihov
novac, moć i tajni život. „Kakva je slast života bez ivice
noža?“ Čuo sam kako bezbroj puta postavljaju to pitanje.
Vitalno je, čak suštinsko za interese jakuze da se šire. A pod
tim ja ne podrazumevam da idu iz poroka u porok. Da, mi
krećemo stopama američke mafije. Ti ljudi su stari i
bolesni; nova krv je toliko daleko od omerte i drugih sgvari
vezanih za čast da nema više osnove da se na njoj gradi.
Jedan don ruši drugog na najmanji pritisak saveznih
agenata.
On podiže ruku, kao u nekoj čudnoj formi blagosiljanja
tako da se Nikola seti obreda koji je čuo u crkvi San
Belisarija.
- Sada je vreme da se učvrsti moral jakuza. Tlo je plodno
i spremno za našu snagu cilja. Ali, to nije cilj mafije. Ne, ja
govorim o legitimnom poslu koji delimično kontrolišemo ili
želimo da kontrolišemo. Nije lako kupovati takve
konglomerate. Imamo američki SEC da se zadovoljimo kao i
bezbroj bankarskih organizacija. Moramo da budemo tako
precizni u svojim kupovinama da ni najmanja sumnja ne
sme da bude usmerena u našem pravcu.
- Zašto mi sve to govorite, Okami-sane? - upita Nikola. -
Vi znate da ja nisam prijatelj jakuza. Ja ne odobravam kako
koriste slabost finih ljudi.
- Govorio si iskreno, pa ću i ja. Ti ne znaš ništa šta mi
radimo, ili što se nadamo da ćemo ostvariti. Osudio bi nas
iz čista mira, kao i naše neprijatelje.
Nikola se osmehnu.
- Baš naprotiv, o ličnim životima ojabuna bar nešto znam.

- Ali ne i o mom.
Kako Nikola nije odgovorio, Okami je bio primoran da
kaže:
- Zar ne očekuješ da bismo mi mogli da se bavimo i
dobrotvornim radom?
- Dobrotvornim po sebe, to da.
- Tvoj otac nije video tako stvari.
Nikola spusti šoljicu.
- Moj otac je živeo u drugim vremenima. Za njega je još
trajao rat. Bio je obuzet stvaranjem savremenog Japana.
- Ne moraš da objašnjavaš - reče tiho Okami. - Bio sam
sa njim. Onda pogleda Nikolu. - Te grube reči me vređaju.
Nas dvojica ne treba da ratujemo.
- Možda ratujemo iz neznanja. Ne znam kakvo je poreklo
dugovanja mog oca vama.
- To je tajna za koju smo se zakleli da će ostati među
nama.
Nikola ne reče ništa: tišina je bila takva kao da je rekao
Okamiju da su stigli do mrtve tačke.
- Zar bi pogazio zakletvu da si je ti lično dao ocu? - reče
Okami oštro. - Zar bi hteo da ja pogazim svoju zakletvu
njemu?
- Vaš odnos s mojim ocem imao je sopstveni život. Sada
morate da se pozabavite mnome. Vi i ja moramo da ce
borimo da bismo se razumeli. Samo iz toga možemo da
očekujemo da se razvije veza.
Okami kao da je bio iznenađen.
- Govoriš o… savezništvu.
Nikola klimnu glavom.
- Možda. Ali ma kakva naša veza postala, ne možete da
očekujete da mene koristite kao lovca koji baca strele.
- Ali, tvoj otac…
- Okami-sane, molim vas, pokušajte da shvatite, ja nisam
samo sin svog oca.
Okami ustade i, okrenuvši leđa Nikoli, priđe prozorima
da bi pogledao niz - kanal. Njegove ruke su udarale jedna o
drugu dok je razmišljao o problemu. Nije trebalo mnogo da

se razmišlja; Nikola mu je rekao nešto što se graničilo s
ultimatumom; želeo je da zna kako je došlo do duga ili
inače nije hteo da ga poštuje. To je sada bilo pitanje obraza,
Nikola je to znao.

- Tvoj otac je bio izuzetan čovek - reče Okami iznebuha. -
Bio je izuzetan na mnoge načine, nekih ti nisi ni svestan.
Tvoj otac je bio kao umetnik. Ono što je on video nije uvek
bila stvarnost, već ono što je ležalo ispod nje. Jednostavnije
rečeno, tvoj otac je video potencijal u svakoj situaciji, i znao
je da iskoristi situaciju u smislu da okrene taj potencijal u
vrlo stvarnu budućnost.

Nikola je primetio da su se Okamijeva leđa ispravila, kao
da su godine skliznule s njega dok se sećao svoje prošlosti
sa pukovnikom Denisom Lajnirom.

- Sreo sam tvog oca na čudan način, jer to nije bilo zbog
posla. Istina je da je moja sestra bila luda za njim i ona nas
je upoznala. Ona je insistirala da ga upoznam - iteki -
stranac, mislio sam. Omrznuću ga čim ga vidim, razmišljao
sam. To je bilo pre nego što sam ga upoznao.

Okami duboko uzdahnu, kao da želi da očvrsne.
- Ti svakako znaš da su često povezivali Makarturovu
komandu sa nekim članovima jakuze. Mi smo im bili od
koristi u borbi protiv komunističkih upada u Japan
omogućenih novim demokratskim poregkom koji su
nametnuli Amerikanci. U prvi mah ja i meni slični osećali
smo se kao da smo u tesnacu između Scile i Haribde,
uhvaćeni između dva strana politička sistema, od kojih će
svaki da se izobliči na osnovnom tkivu japanskog života. Ali,
naravno, više je trebalo plašiti se i mrzeti komunizam, pa
smo se našli na strani Amerikanaca. Šta bismo drugo mogli
da uradimo? Bilo je to pitanje koje smo sebi neprestano
postavljali tih dana, i nešto o čemu smo tvoj otac i ja
neprestano debatovali. Ali komunisti nisu bili jedina
pretnja. Oni su bili javni neprijatelji i zato ih je lako bilo
identifikovati. Ipak, tvoj otac je otkrio grupu skrivenu
duboko ispod površine oba naša društva i ti ljudi su me
angažovali da ga uništim.

Okami se najzad okrete, sede na jedan od jastuka.
Prekrsti nogu preko noge i prebaci ruku preko prozorske
daske.

- Moraš da shvatiš, Lajnir-sane, to su bili dani bezakonja.
Crno tržište je cvetalo i svaka malo preduzimljivija osoba
mogla je da se obogati za nekoliko meseci ako je imala veze
i robu za prodaju. Bilo je to čak i lakše, ako ste bili oficir
američke vojne policije. Vi ste tada doslovce rukovodili
zemljom. Vi ste bili zakon.

Tvoj otac je otkrio vezu na crnom tržištu Tokija. Njime je
rukovodio kapetan gradske policije po imenu Džonatan
Leonard koji je bio okrutan i beskrupulozan. On je isto tako
bio dobro zaštićen da tvoj otac nikada ništa nije mogao da
mu pripiše, uprkos velikim naporima. U međuvremenu
kapetan Leonard je snabdevao grad svim što mu tada nije
bilo potrebno: revolverima, municijom, oružjem svih vrsta i
drogama. Mnogo droga.

Odakle je to nabavljao? Gde je to skladištio? Koga je
koristio za distributersku mrežu? Na svoje zaprepašćenje i
bes otkrio sam da je izvesni kobun jakuze uključen u to na
uličnom nivou. To su bili nečasni, nelojalni vojnici koji nisu
bili unapređeni, ili što je još gore, koji su bili nestrpljivi da
se popnu hijerarhijskim stepenicama.

Ali ko je stajao iza njih? Kapetan Leonard? Što da ne? On
je bio taj koji je imao veze. Tvoj otac je još dalje kopao i
otkrio je da je Leonard zakonski promenio ime nešto pre
nego što se prijavio u vojsku. On nije rođen s imenom
Džonatan Leonard. Njegovo pravo ime je bilo Džon
Leonforte.

Okami klimnu glavom.
- Tako je, Lajnir-sane, on je bio mlađi brat Alfonsa
Leonfortea, mafijinog dona, koji je terorisao Države tokom
ratnih godina i posle. Alfons je sam učvrstio kontrolu mafije
s Istočne obale nad lukom Njujorka, a on je zasnovao
međudržavni posao s kamionima. To su bile dve oblasti
zbog kojih je sve ostalo prestalo da napreduje u Americi
pedesetih godina.

- Zar nije pre nekoliko godina objavljena njegova
biografija u kojoj sam pročitao da je mlađi brat Ala
Leonfortsa poginuo u vojsci?

- Tako je. Ja sam ga ubio.
Nikola je posmatrao Okamija neko vreme. Onda je ustao,
prišao baru i nasuo brendi. Progutao ga je u jednom
gutljaju, dopustio da žarenje stigne do stomaka pre nego
što se okrenuo da se suoči sa Okamijem.
- Hoćete da kažete da ste ubili Džonija Leonfortea po
nalogu mog oca?
Okami uze poslednji gutljaj espresa.
- Evo nešto što nisi pročitao u toj biografiji. Poslednji
službeni zadatak Alfonsa Leonfortea bio je, pre nego što se
povukao, da naredi ubistvo Džejmsa Hofe. A znaš li zašto
nisu nikada našli njegovo telo? Ja ću ti reći. Stariji senator
iz Njujorka u to vreme bio je dobar prijatelj Leonfortea,
zaboravio sam mu ime, ali nije ni važno. Ako želiš, možeš da
pogledaš u biografiji. U svakom slučaju taj senator je imao
kuću - letnjikovac, mislim da je bila na Šelter Ajlendu. Znaš
li gde je to, Lajnir-sane?
- Znam - reče Nikola s osećanjem mučnine u stomaku.
Okami klimnu glavom.
- Nisam bio tamo, ali jednog dana bih voleo da odem.
Mislim da je vrlo lepo, vrlo skriveno.
- I više od toga.
Okami opet iskrivi glavu.
- Kao što sam rekao, senator je tamo imao kuću u koju je
odlazio da se odmori. Leonforte je voleo to mesto, mada mu
nikada nije bilo dopušteno da priđe tokom dana. Bilo je
suviše opasno za senatora, možda. Na imanju su rasla dva
veličanstvena javora, savršena čak i tada. Leonforte je bio
opčinjen tim drvećem, naročito kad bi u jesen njihovo lišće
postalo crveno. Možda je senator malo zapustio javore a
Leonforteu su bili potrebni za nešto. Ili je možda hteo da se
grubo našali s prijateljem. Ko bi znao. Ali Leonforte je tamo
uputio svoje ljude da sahrane Hofu, ispod korenja

senatorovih javora. Rečeno mi je da drveće još raste,
veličanstvenije nego ikada.

Nikola protrlja čelo.
- I to je momak čijeg ste mlađeg brata vi ubili?
- Nisam ga ubio. Ne baš tako. Potukli smo se, on i ja.
Plašim se da sam kriv što sam ja pokrenuo tu borbu. Sećam
se da je bio jak i grub i da je imao instinkt preživljavanja.
Ali ja sam u to vreme bio veoma dobar u borilačkim
veštinama i ta vrsta borbe… - on sleže ramenima - teško je
zaustaviti udarce. Mislim da znaš šta hoću da kažem.
Nikola pogleda svoje ruke, znajući vrlo dobro šta je
Okami mislio. I njegove ruke su bile odgovorne za mnoge
smrti. Pogledao je Okamija. Želeo je da mu stari otvoreno
kaže da li mu je njegov otac naredio da ubije Džonija
Leonfortea, ali mislio je da Okami to neće učiniti.
Razmišljao je tren, pa reče:
- Da li se posle smrti kapetana Leonarda nešto
promenilo? Da li je crno tržište prestalo da postoji?
Okami nije odmah odgovorio.
- Neko vreme - reče najzad - ali onda je na iznenađenje
tvog oca opet oživelo. I niko od nas nije uspeo da im sada
uđe u trag.
Nikola se pomače.
- Zar niste i vi bili iznenađeni?
Okami mu se osmehnu osmehom koji profesor upućuje
nadarenom učeniku kad postavi lukavo pitanje.
- Verovao ili ne, ja znam mnogo više o američkoj mafiji
nego što je tvoj otac ikada znao. Ja sam ih proučavao, čak
sam išao na Siciliju - odmahnuo je rukom - ali to je druga
priča. Znao sam da ako je umešan jedan Leonforte, umešani
su i drugi.
- Mislite Alfons?
Okami odmahnu glavom.
- Bila su četiri brata. Jedan je poginuo u nesreći čamaca
u koledžu. Pa, nikada nisi siguran da li reč nesreća postoji u
svetu tih ljudi, naročito kad je posredi čovek koga je Alfons
negovao za svog naslednika. U svakom slučaju Pol

Leonforte je umro mlad, tako da je ostala crna ovca
porodice Frensis. On je emigrirao u San Francisko i ostao je
tamo. uprkos oštrom Alfonsovom protivljenju. Ali Frenk je
uvek bio svojeglav; nije za njega bilo da bude senka svom
velikom bratu. Znao je da bez obzira koliku moć bude
skupio, uvek će primati naređenja dok bude na Istočnoj
obapi. Nije imao želje da ukršta rogove sa Alfonsom, pa je
krenuo da zasnuje svoju imperiju na Zapadnoj obali, što je i
učinio sa velikim uspehom. Imao je troje dece, kćer i dva
sina. Jedan sin Majkl umro je kao visoko odlikovani
vijetnamski veteran. Drugi Čezare gradio je imperiju na
Frenkovom uspehu i sada je don zapadne polovine
Sjedinjenih Država. On je glavni rival Dominika Goldonija
na Istočnoj obali.

Okami jeknu, bio je to smeh.
- Čezara zovu Bed Klems - Pokvarene školjke. Misliš da
je to šala, ali nije. On se ukopao u organizaciji kad je poslat
da ubije očevog rivala. Čovek je večerao u lokalnom
restoranu. Makarone sa školjkama. Pričaju da je Čezare,
kad mu je razneo mozak po trodelnom odelu, stao iznad
njega s revolverom koji se još pušio i rekao: „Vidi, šta loše
školjke mogu da ti načine.“
Okami se kratko nasmeja, kao da je lanuo, a onda se
brzo uozbilji.
- Ali, skrenuo sam. Kad mislim o tome, čini mi se da je
logično da je Frenk bio Džonov poslednji izvor, ali da bismo
potvrdili tu priču tvoj otac ili ja, trebalo je da otputujemo u
San Francisko, gde u to vreme niko od nas nije imao veza.
Pored toga štrajk koji su počeli komunisti u Tokiju, na
dokovima, zahtevao je našu pažnju.
Nikola nasu još jednu čašicu brendija, onda priđe i sede
pored Okamija. Obojica su gledali tamnu vodu s odrazima
palata preko Kanala grande.
- Tako misterija nije nikada rešena - reče najzad Nikola.
- Nije, ali danas sam se približio rešenju - reče
zamišljeno Okami.
- Šta hoćete da kažete?

Okami okrete glavu da bi pogledao Nikolu.
- Samo ovo. Dok sam pokušavao da ozakonim jakuzu,
neko nepoznat je učvrstio vezu sa mafijom za šta sada
sumnjam da je bila iskovana tokom onih dana kad je Džoni
Leonforte služio kao glavni za Japan.
Okamijeve oči su blistale uhvativši refleks s vode.
- Lajnir-sane, verujem da je taj isti neko, neko s
briljantnim umom, iza najnovije transformacije mafije. Svi
stari donovi sa njihovim osećanjem časti i porodice bačeni
su niz reku, ostavljajući iza sebe krvožedne šakale, koji bi
prodali dušu za veliki profit, i izgleda da su to i uradili tom
jednom čoveku koji sada kuje međunarodni konglomerat iz
pakla Godaišo.
Takav konglomerat, deljenje podzemnih ugovora i izvora
od Istoka do Zapada, neka je vrsta kriminalnog keirecija s
rukama koje mogu da obuhvate planetu, mogu da dobiju
više moći nad svetskom privredom nego što vlada SAD i
Nemačka imaju sada. Možeš li da zamisliš koliko pometnje
može tako nešto da načini? Zakonski posao širom sveta
doslovce će ih hraniti, dopuštajući da postaju još moćniji.
- Ali postoje vladine organizacije, CIA, na primer, koje
mogu da izađu na kraj s takvom pretnjom.
- Tako bi trebalo da bude. Ali nedavno sam se raspitivao i
izgleda da misterija o tome šta se desilo sa Leonforteom u
posleratnom Japanu ide mnogo dublje nego što smo tvoj
otac i ja mislili. Mislim da su veze koje je Leonforte ostvario
imale poludržavni karakter. Ma kako to izgledalo čudno,
Leonforte mora da je radio pod egidom nekih ličnosti u obe
vlade, japanskoj i američkoj. Godaišu je krajnji rezultat. On
je mnogo uticajniji nego što ti možeš da zamisliš, njegovi
pipci sežu sve do najmoćnijih elemenata u Vašingtonu i
Tokiju.
- Pomenuli ste da vam je potrebno vreme da počnete sa
svojim planovima.
- Da. Tokom prošle godine pokušavao sam da prikupim
snage dovoljno jake da se suoče sa Godaišu. Bio je to divan
zadatak, izmorio me, prešao čak i granice uticaja koji ima

kaišo. Sada sam u finalnoj fazi i znam da će to biti sve ili
ništa. Ili ću preživeti da bih uništio Godaišu ili će oni postati
sila koju niko i ništa neće moći da zaustavi. Ti treba da mi
obezbediš vreme koje mi je potrebno da ostvarim svoj plan.
Ne postoji drugi koji je tako sposoban kome bih mogao da
se obratim

Okami zapali cigaretu, ali je brzo ugasi. Nije mogao da
uživa u njenom ukusu.

- Iskreno, Lajnir-sane, moje nastojanje da zaustavim
Godaišu dovelo me je do toga da načinim sumnjive veze s
osobama koje ne mogu sasvim da kontrolišem i kojima ne
mogu u potpunosti da verujem. Ne mogu da kažem da li će
moje akcije uroditi plodom ili će biti potpuna propast.

Okami se okrete tako da svetlost iz palate s druge strane
kanala zaigra preko njegovog lica, menjajući ga u neku
vrstu titanske slike.

- Jednu stvar znam, moje akcije su me stavile u opasan
položaj. Smrtonosan. Već sam obavešten da je jedan od
mojih partnera Dominik Goldoni, jedini kome sam mogao da
verujem, ubijen. Ubeđen sam da su me moje znanje o
Godaišu i moji pokušaji da krenem na njih obeležili za smrt.

4

Njujork/Tokio/Vašington

Margarita Goldoni, sa ćerkom koja joj je spavala u naručju,
vratila se kući da bi otkrila da je njen muž sakupio četu
ljudi da krenu za Robertom. Toni je bio pripadnik stare
škole - pravi mačo. Zato ga je Dominik i odredio da bude
čuvar porodičnog posla.

U stvari, ona se plašila povratka. Svi njeni strahovi su se
pojavili kad je Toni širom otvorio vrata. Nije ju pitao gde je
odvedena, niti koliko je duboka njena krivica za bratovljevu
smrt, niti kako se vratila kući. Postavio je samo jedno
pitanje: - Da li si bila dirana?

Čak nije ni rekao: da li te on dirao jer Toni nije želeo da
izgovori ono što je već u mislima video da joj se dogodilo.

Jer njen odgovor i nije bio važan za njega. On je već
odlučio o njenoj sudbini, videći u mislima šta je postala.
Madona, kakva je želeo da oduvek bude, sada je bila
srušena na tlo.

Rekla mu je da nije dirana. Kazala mu je da je Frensin
drogirana, što je bilo tačno i da su njoj bile povezane oči,
što, naravno, nije bilo tačno. Ali kako je smela bilo kome - a
naročito njemu - da prizna šta je bila prisiljena da radi?
Uraditi to bilo je već strašno; priznati kasnije bilo je nešto
što ona nije mogla da podnese.

Nije čuo šta je rekla; nije bio zainteresovan. Nije hteo
čak ni da joj priđe, stojeći dalje od nje, ledenih očiju, ne
odobravajući to što joj se dogodilo kao da je dobila lepru na
svom čudnom putovanju.

Uprkos činjenidi da je bila očigledno očajna i
emocionalno izmorena, Toni ju je optužio za sve što se
dogodilo s Robertom. Želeo je osvetu.

- Za ime Hrista, Toni, mi čak ne znamo ni njegovo pravo
ime! - eksplodirala je.

Toni je imao onaj lukavi izraz koji je dobijao kad se
spremao da gurne ugovor niz grlo protivnika.

- Ali imamo tebe. Margarita. Sada kad je dete bezbedno
kod nas, ti možeš da daš umetniku koga sam doveo detaljan
opis. Potrebno nam je samo njegovo lice. On je Azijat. Misliš
da nećemo moći da ga nađemo?

Duboko je udahnula vazduh i rekla polako, odmereno.
- Toni, želim da me saslušaš. Rekao je da će nas
posmatrati, da će, ako bilo šta učinimo, uzeti Frensin.
Toni odmahnu rukama.
- Reči, samo reči. Pokušavao je da te uplaši, to je sve.
Razmisli o tome, Margarita, kako će moći da sazna šta mi
radimo? Čak ni federalci nisu za to, a znaš koliko oni imaju
ljudi. Odmahnuo je glavom kao da je žali. - Ti si žena. Znao
je kako da te uplaši, postidi. Muškarci kao što je on stalno
to rade. Dopusti da ja rukovodim stvarima. Uhvatićemo
kopile pre nego što će imati vremena da pljune.
Ona prinese dlan slepoočnici kao da je tim gestom htela
da smiri puls, da smanji plimu panike. Osećala se kao dete,
nemoćna, baš kao što je bilo kad je bila mala. Isto je to
osećala pred ocem. U očajanju reče:
- Ti ga ne znaš. On će je uzeti. On to može.
Trudila se da joj glas bude miran, ali on je pukao i
pojaviše se suze.
- Frensin je s nama. Isuse, ostavi sada sve na miru.
- Da ostavim sve na miru? Mora da si sišla s uma. Da
zaboravim! Taj kučkin sin je došao u moju kuću, napao me,
ponizio me i ostavio da čistim leševe koje je razbacao po
mom domu. Ovo je sveto tlo, Margarita. Čak ni onaj kučkin
sin Loše školjke Leonforte ne bi se usudio da mi oskrnavi
dom. Lice mu je bilo podliveno krvlju. - Sveta Bogorodice,
on ti je ubio brata!
Ćutala je pred njegovom moći, pred njegovim pravednim
besom, toliko sličnim njenom ocu. Toni je počeo da saziva

svoje strelce. Onda se bacio na telefon, obavio nekoliko
poziva. Kucnuo je na vrata njenog kupatila, gde se tuširala.

- Pakuj se - rekao je - ti i Frensin idete na put.
Margarita je buljila u njega.
- Već je izgubila dovoljno od škole, ne želim da…
- Uradi kako sam ti rekao!
Poslušala je.
Toni završi s pripremama, onda uđe u spavaću sobu gde
se ona oblačila.
- Niko ne zna kuda ideš sem nekoliko mojih ljudi kojima
verujem i čoveka s kojim sam razgovarao telefonom. To je
njegova kuća, a on je Porodica, tako da ne treba da brineš
zbog njega.
Pozvao je čoveka da snese torbe koje je spakovala. Uzeo
je usnulu Frensin u naručje, sišao niz stepenište. Pokušao je
da joj iščupa Rajana, njenog omiljenog medvedića iz ruku,
ali nije htela da ga pusti. Sav pocepan i izgrizen, bila je to
jedina stvar koja ju je vezivala za detinjstvo, jedino čega
nije htela da se liši ni kao tinejdžerka.
Margarita uđe u Linkoln. a Toni joj preda Frensin. Bili su
okruženi telohraniteljima Porodice. Bilo ih je u kolima
ispred i iza Linkolna.
- Videćemo se kad se sve završi - reče Toni i lupi dlanom
po krovu Linkolna.
Tek kad su napustili imanje, Margarita je shvatila da je
nije poljubio, da je, u stvari, nije ni dotakao otkako se
vratila kući.
Frensin je ležala mirno držeći Rajana, s glavom na
Margaritinom krevetu, a ona je milovala njenu kosu kao kad
je bila beba i kad je imala zapaljenje grla. Dok su jurili kroz
noć, nije mogla a da ne razmišlja o tome šta Toni sprema i
njena uznemirenost je bila sve veća. Pokušala je da se
smiri. Govorila je samoj sebi da bez njene pomoći neće
usieti da načini Robertov portret, ali to ju je malo tešilo u
ovako tamnoj noći.
Stigli su u kamenu kuću u Nju Hempširu sat pre
svitanja. Ljudi iz prvih kola su najpre ušli u kuću, upalili

svetla, pretražili su pomno čitavo mesto. Tek onda su dali
znak šoferu Linkolna.

Margarita je povela Frensin sa sobom u spavaću sobu,
ušuškala je u pokrivače, stavila je Rajana uza zid, tako da je
njena kćer lako mogla da ga dohvati, ako bude htela, u snu.
Onda se povukla u svoju spavaću sobu.

Ako je spavala, nije toga bila svesna. Ona je stalno
preživljavala ono što se dogodilo njoj i njenom detetu.
Videla se kao kroz staklo, jedva svesna, vođena jedinim
ciljem, naređenjem njenog najprimitivnijeg dela koji je još
funkcionisao da mora da spase dete od zla koje ju je napalo.
U tom košmarnom stanju njeni snovi su zamenili san.

Probudila se oko podne, oči su joj bile slepljene, osećala
se kao da je malopre zaspala. Adrenalin uznemirenosti
kolao joj je krvotokom kao razulareni talas mučnine.
Pojurila je u kupatilo, imala je taman toliko vremena da se
nagne na toalet. Oči joj zasuziše, usta joj se napuniše
tekućinom.

Kasnije je išla je da vidi Frensin, koja je još spavala,
onda se istuširala i obukla. U kuhinji je ćuteći sedela nad
doručkom koji je spremio jedan od telohranitelja, veliki
čovek sa očima rakuna i nežnim osmehom. Gurkala je jaja s
jednog kraja taljira na drugi razmišljajući o tome koliko joj
se gadi muž.

Najzad se pojavila Frensin, naduvena, zamućenih očiju.
Margarita je morala da joj objasni gde su i zašto su tu.

- Naravno - reče Frensin tupo - Toni.
Želela je da ide kući; nedostajali su joj prijatelji.
Margarita je učinila sve što je mogla da uteši svoju kćer, ali
bilo je to gubljenje vremena; nije mogla da nađe put da joj
se približi. Najzad je uspela da je nagovori da nešto
doručkuje. Čudne droge koje joj je davao Robert još su
delovale, ali izgleda da taj san nije imao dugoročne
posledice.
Sat kasnije jedan od telohranitelja uđe u kuću i obrati se
velikom čoveku koji je pripremio doručak.

Š

- Šta je? - pitala je Margarita, a njena uznemirenost se
pretvorila u paniku.

- Možda nije ništa - reče veliki čovek, ali osmeha je
nestalo s njegovog lica. - Našli su paket napolju. Adresiran
je na Frensin.

Frensin se uznemirila. Skočivši Margarita kriknu:
- Hoću da ga vidim.
Veliki čovek odmahnu glavom.
- To vam nije pametno, gospođo Dekamilo. Mislim da će
za sada biti najbolje da odete u moju sobu sa svojom
kćerkom. Sal će biti uz vas.
Iz male sobe čula je kako veliki čovek razgovara sa
Tonijem.
Za dva sata on je stigao. Čula je lupkanje elise
helikoptera, a buka se strašno pojačavala kako se letelica
približavala. Dopustili cu joj da izađe iz sobe, ali je ostavila
Frensin unutra sa Salom.
Kutija je stajala na pragu ulaznih vrata. Toni joj ništa ne
reče, naredi jednom od svojih ljudi da otvori paket. Unutra
je bio paket upakovan u šaren papir sa ružičastom trakom.
Čovek otvori i to i svi se nagnuše da vide šta je unutra.
Margarita prodorno kriknu. Na oblaku ružičastog krep
papira ležao je Rajan, Frensin medvedić.
Ona jurnu u Frensininu spavaću sobu i zagleda se u
krevet, u izgužvane pokrivače i prazno mesto kraj zida gde
je ona prethodne večeri stavila Rajana.
- Majko božja!
Prinela je pesnice ustima kad je Toni ušao i stao iza nje.
- Toni, on je bio u kući; bio je baš ovde, kraj nje.
Glas joj se slomio, morala je da stane, da se pribere pre
nego što je nastavila:
- Ja sam je lično ušuškala u krevet prošle večeri.
Okrenula se i širom otvorenih očiju zagledala se u Tonija. -
Da li sada shvataš šta sam ti govorila? To je upozorenje.
Zašto si nas doveo ovamo? Čemu straža? Rekla sam ti. Svi
tvoji ljudi na svetu neće da nas spasu. Ne možemo da se

sakrijemo od njega. Ako kažemo samo jednu reč, Frensin će
nestati.

- Smiri se - reče on automatski, ali ona je videla da je
pobledeo ispod tamnog tena.

- Molim te, slušaj me, Toni. Ne mogu da podnesem da
Frensin bude povređena još više. Bog zna čega se ona seća
iz tog košmara; ona neće da razgovara sa mnom o tome.
Preklinjem te za život naše kćeri. Pusti sve to - da li je čisto
očajanje dalo njenim rečima toliko ubedljivosti da je čak i
Toni bio dirnut?

Šta sam ti drugo dao, Margarita? Ti sada znaš snagu
cilja… da možeš da učiniš bilo šta.

- U redu - reče on najzad. - Ubedila si me. Ali želim da ti
i dete odmah uđete u helikopter. Idemo do đavola odavde.

***
Eto kuda to vodi, mislila je Justina dok je osećala mišićavu
butinu Rika Milara kako se pritiska uz njenu nogu ispod
stola. On me želi, ne jedan moj deo, već mene celu. A onda
pomisli: odavno nisam tako nešto osetila kod muškarca.

Suze su joj pekle oči, morala je da okrene glavu. Brzo
obrisa lice nadlanicom. Nije smela da mu dopusti da vidi
koliko je ranjiva. Ono odbrane što joj je ostalo i to se klatilo
i ona je znala uz drhtaj da kada - ne ako, već kada - on stavi
ruku na nju, neće moći da mu odoli. Ne ovde, ne večeras.
Toliko je imao toga što joj je bilo potrebno. Osećajući ga
tako blizu sebe zamišljala je kako mora da je divno kad
nedeljama lutaš po pustinji i onda najzad naletiš na zelenu
oazu. Ona je bila tako blizu toj jasnoj, hladnoj vodi. Ko bi
mogao da je krivi ako popije gutljaj?

- Izgleda da nema udaljenosti među nama večeras - reče
Rik dok joj je sipao još vina. - Zar su tako loše postupali s
tobom otkako sam te poslednji put video?

- Zar sam uvek bila nedodirljiva?
Nagnuo se nad nju, pokrio njene usne svojima. Ona ih
okusi, pa steže. Čula ga je kako je jeknuo, telo mu je

zadrhtalo, ona podiže noge, prilagodi mu se.
Bila je vrlo vlažna i on jednim pokretom kliznu do pola u

nju.
- Ohhhh! - viknu Justina i podiže bokove. Već je bila

zahvaćena vatrom i kad on sledećim pokretom dotače
svojim vrhom njeno samo središte, ona izgubi kontrolu,
vičući dok ju orgazam preplavi. Sisala je njegovo meso,
želeći da ga sasvim oseti, da je ukus preuzme.

- O, Bože, o, Bože! - ponavljala je sa svakim pokretom.
Jedan njen deo je znao da ne želi ništa drugo sem te
strasti, da joj je potrebno to opuštanje, sloboda. Butine su
joj podrhtavale i ona oseti još jedan orgazam. Podigla je
glavu, jecajući u njegovo uvo. Oseti kako su njegovi pokreti
postali brži i jači, njegovi bokovi postadoše čelični i on se
zgrči negde u njoj, potpuno predan.
Justina oseti kako se javlja njen orgazam. Ovog puta je
bio drugačiji, manje nasilan, slabiji, dolazio je iz same
dubine.
Kad je svršila, ležala je kraj njega s jednom nogom preko
njegove butine, potpuno prepuštena. I prvi put posle
mnogih dugih meseci spavala je kao dete: duboko i bez
snova.

***
Duhovi.

Bilo je nečeg u Vašingtonu, mislio je Harli Gant, što ga je
odvajalo od ostalih gradova u Americi. Njegov nacrt u
obliku točka, široki bulevari oivičeni drvećem, njegovi
parkovi, jaki stubovi njegovih glavnih građevina, sve ga je
podsećalo na Pariz ili London, ili Evropu, pre na Stari nego
na Novi svet.

Isgo tako mesto je vibriralo od moći. Gant je osećao kao
da je grad prepleten žicama. Ta moć, kao i široki bulevari,
vodila je u jednom pravcu:1600, Avenija Pensilvanija. Bela
kuća smeštena u centar Vašingtona kao pauk u svojoj
mreži..

Ovaj grad je bio pun duhova.
Gant je dobro poznavao glavni grad, imao je mnogo
prijatelja. Kao sin bivšeg demokratskog senatora iz
Merilenda, bio je rođen s pogledom na Elipsu. Podizan je s
pucketanjem moći u ušima, izgoreo je na njoj, kao i otac
koji je umro u svojoj kancelariji.
Gant je dobro znao da ta moć koja hrani grad može da
bude maligna kao nuklearna radijacija. Igra dogovora uvek
je imala zadah moći. Ili si bio u Vašingtonu ili nisi bio nigde.
Ta elitna klika vodila je zemlju - jedina preostala svetska
supersila - i to je bilo dovoljno da se laže, vara, uvija, krši
svako naređenje u prikuiljanju moći.
Ta moć je bila kao virus, sipila je u krvotok igrača,
menjala njihove ličnosti, njihove odluke. Gant je video
mnogo puta taj virus tako da je mogao da ga prepozna kao
temperaturu u očima. Imao je dovoljno iskustva s njim. Bio
je ubeđen da je njegov otac umro od te groznice, ne od
starosti ili preteranog rada. Njegov otac, u osnovi dobar
čovek, pošten onako kako mnogi uspešni političari nikada
ne nauče da budu, polako se menjao. Nije bio imun na
groznicu kao što se Gant nadao da će on lično biti. Gantova
majka i sestra žalile su za ocem na sahrani, ali Gant ga je
ožalio mnogo ranije.
Svaki put kad bi se vratio u Vašington, Gant bi čuo
duhove kako ječe u vlažnom vetru iznad reke Potomak,
kako se bave u krošnjama trešanja blizu Bazena odsjaja,
kako se cere sa vrha Kapitol hila. Na neki način njegov otac
nije nikada napustio ovo mesgo - moć ga je tu zadržavala,
čak i posle smrti.
Lobista koga je Gant odabrao da za njega vodi poslove
oko Tomkin industrija bio je u prošloj administraciji državni
sekretar. On je bio napola konzervativac, visoko poštovan -
držao je zelenu vatru moći reke Potomak u svojoj
zatvorenoj šaci. Za razliku od mnogih on je izašao iz borbe s
virusom kao pobednik.
Terens Meknoton imao je kancelarije na Dži stritu, blizu
Stare predsedničke kancelarije, zgrade koja je onako

izgrađena u viktorijanskom stilu izgledala noću kao da je
naseljena duhovima. Nema sumnje da je tako i bilo, ali nisu
to bili obični duhovi iz horor romana, već ostaci
administracija koje su tu živele i obavljale zadatke
obeležene šifrom „Samo za oči“ i čije posledice nikada nisu
sagledane.

Impozantna federalna fasada kamene zgrade u kojoj je
Meknoton obavljao svoju trgovinu kao mnogi drugi u ovom
gradu, govorila je o starom novcu, uticaju i prisustvu zelene
vatre reke Potomak.

Meknoton je bio visoki Teksašanin tvrde kože boje
bronze, svetloplavih očiju, s borama od čkiljenja i s gustom,
srebrnom kosom. Njegovo dugo, očajničko lice bilo je
ukrašeno rimskim nosem i prijatnim osmehom koji je
usavršio tokom mnogih kampanja u svojoj mladosti. Bio je
kao stara rukavica, istovremeno izgužvana i poznato
ugodna.

Izašao je iz kancelarije u trenutku kad je Gant najavljen,
pružio mu ruku za srdačan, suv pozdrav. Nosio je tamno
odelo, belu košulju i mašnu s ručno načinjenom iglom od
srebra i tirkiza.

- Uđi - reče on svojim bogatim baritonom - lepo što te
opet vidim, Harli - zatvorio je vrata za njima udarcem svoje
visoke, kaubojske čizme - mada sam želeo da to bude pod
drugim okolnostima.

Gant odabra fotelju, sede.
- Pa kakve su okolnosti?
Meknoton jeknu, sede na sofu preko puta Ganta umesto
da se povuče iza svog stola u obliku bubrega, tako
starinskog koji je opet bio u modi.
- Okolnosti - reče Meknoton savijajući svoje dugo telo u
sedeći položaj - mogu da budu okarakterisane sa tri reči:
senator Rens Bejn.
- Bejn me želi.
- On želi Nikolu Lajnira, ali ne može da ga nađe. Znaš li
gde je?
- Ako nije u Tokiju, pojma nemam.

- Nadam se da je tako - Meknoton pucnu svojim dugim
prstima. - Znam Rensa godinama. Odrasli smo u susednim
gradovima. Moj brat se zabavljao godinu dana s njegovom
sestrom. Dugo sam pratio njegovu karijeru i to me brine.
Taj čovek je sklon opsednutosti, a njegova sadašnja
opsednutost je da najuri Japance iz američkog biznisa. Za
njega je spajanje Tomkina sa Sato internešenelom postalo
simbol onoga što on smatra lošim.

Meknoton ispruži noge. Tako opušten i osećajući se
ugodno, on smanji napetost svog gosta.

- Zato što je Lajnirova kompanija uključena u mnoge
napredne kompjuterske projekte, senatorova uznemirenost
stigla je do tačke ključanja. On hoće da optuži Lajnira i želi
da se spajanje poništi odmah.

- Za šta bi mogao da optuži Nika? - pitao je Gant
uznemiren. - Nik nije uradio ništa ilegalno.

- Zaista? Možete li da se zakunete da znate šta se sve
događa u Tomkin-Satou?

- Ne, ali ja poznajem Nika. On ne bi…
- Ne poznajete ga dovoljno. Čuo sam govorkanja, nešto o
tome da je Tomkin-Sato koristio tehnologiju koju je preuzeo
od Hajroteka, pa je to ukomponovao u svoj Hajv kompjuter
koji prodaje širom sveta po najvišim cenama. Hajv je
vlasništvo vlade SAD. Nedopušteno korišćenje moglo bi da
bude gadna ogggužba.
Gant pogleda starijeg čoveka.
- Teri, to je sve sranje.
- Dejvis Manč ne misli tako. On je istražitelj Pentagona
priključen Rensovoj komisiji.
- Čista paranoja.
- Zavisi od toga koliko su Manč i njegove lasice otkrili…
- Nema ničeg nepoštenog da se otkrije.
- Zavisi od toga kako će predstaviti ono što su našli -
reče Meknoton.
- Hej, ovo je Amerika, Teri. Ljude ne proganjaju na taj
način. Mislim ne na nacionalnom nivou.
Meknoton ga pogleda.

- Prilično sumnjičava tvrdnja, naročito što dolazi od tebe.
Čak i ako prođemo ispitivanje, imaćemo muke sa Rensom
Bejnom kome je Makarti uzor.

Gantova uznemirenost se opasno pojačavala.
- Dakle, šta kažete vi?
Meknoton se naže i pritisnu jedno dugme na plastičnoj
konzoli.
- Marsi, sada ćemo popiti tu kafu.
Sedeo je i ćutao neko vreme, lupkajući prstima u
nepoznatom ritmu. Za trenutak se otvoriše vrata i njegova
dugonoga sekretarica unese kafu i danske kekse na divnom
srebrnom poslužavniku.
- Zahvalan sam ti, Marsi - reče Meknoton dok je ona sve
spuštala na stočić za kafu.
Pitala je da li je još nešto potrebno, i kad on reče da nije,
ona izađe.
Gledao je u servis za kafu.
- Sećanje na prošle dane. Tačerova mi ga je dala kad
sam… - osmehnuo se. - Ali, ne, ni sada ne mogu da govorim
o tome.
Počeo je da sipa kafu. Dodao je šlag i jednu kašičicu
demerara šećera u Gantovu šolju - nikada ništa nije
zaboravljao. Sebi je sipao žuti šećer.
- Keks? - pitao je dok je pružao šoljicu Gantu. - Ovi sa
suvim šljivama su naročito dobri.
Gant odmahnu glavom. Sumnjao je da bi u ovom
trenutku mogao da stavi bilo šta u stomak. Srkutao je kafu,
posmatrao Meknotona kako bira pecivo i kako zagriza
savršeno belim zubima.
Tek kad je pojeo keks i kad je nasuo sebi drugu šoljicu
kafe, Meknoton odgovori na pitanje.
- Imamo veliki problem. Otišlo je predaleko. Već sam
nešto pokušao, ali ne vredi. Rens je bacio udice na firmu
Tomkin i neće pustiti dok ne bude otresen.
- Moramo da ga zaustavimo.
Meknoton je buljio u Ganta i rekao:

- Vi ste proizvod ovog grada. Razmislite o onome što ste
rekli.

- Ali…
Meknoton je odmahivao glavom.
- Nema ali, Harli. Ja imam moć, imaju je i moji prijatelji,
ali Bejn je iznad nas. On je čak van kontrole predsednika.
To je čovek koji je preplašio ovaj grad jer ima podršku
evangelista sa čim se ni najbolji političar ne bi šalio. Upravo
sada on je pod punom parom i bolje je da se svako skloni u
stranu da ne bi bio smrskan.
U tišini koja je zavladala Gant je mogao da čuje kako
Marsi, ili neko kao što je ona, radi na kompjuteru. Zazvoni
telefon. Neko se javio. Lupiše vrata.
Gant najzad reče:
- Teri, pošto je ovo veoma važno, želim da mi sve kažeš.
Meknoton klimnu glavom, povuče noge ispod sebe tako
da pete njegovih čizama ogrebaše pod.
- U redu, evo kako to izgleda. Vi, odnosno Tomkin
industrije, platili ste mi dobro da se založim za vas, što sam
ubeđujem te i učinio. Ali sada ću da dam lični savet. Vi i ja
se dugo znamo. Ja sam došao kad ste diplomirali na koledžu
jer vaš otac nije mogao zbog bitke koju je vodio na Brdu.
Samo me lepa sećanja vezuju za njega, i mislim da sam vam
bio dobar prijatelj.
Nagnuo se unapred.
- Koliko ja mogu da vidim, postoje samo dve opcije.
Jedna je da se izađe pred Komisiju i da se odgovori na sva
Bejnova drska pitanja uz saznanje da ćete otići na dno
zajedno s brodom. Jer bez ikakve sumnje, sigurno je kao što
je sigurno da mi sada ovde sedimo, da je Tomkin-Sato
osuđen.
Gantovo grlo se osušilo i on srknu poslednji gutljaj svoje
ledene kafe, gotovo se zagrcnuvši.
- Koja je druga opcija? - ali on je to već znao.
- Prema mom mišljenju druga opcija je ona koju treba da
preduzmete - reče Meknoton odmerenim tonom. Oči su mu
bile grozničavo sjajne i činilo se kao da su njegova usta

izgubila moć da se osmehuju. - Dajte kauciju. Povucite se.
Sklonite se. Neka parni valjak protutnji. Neka uništi ono što
želi: Tomkin industrije i Nikolu Lajnira.

***
Margarita Goldoni otvori oči. Srce joj je bolno udaralo u
grudima. Njeni zgrčeni prsti stezali su satenski čaršav. Opet
isto, mislila je, osećanje padanja.

Ležala je u krevetu pored muža koji je tiho hrkao. Članci
su joj bili beli od stezanja čaršava, bila je zadihana dok je
naslepo zurila u plafon. To bi se uvek događalo kad bi se
budila, klizeći iz njene podsvesti, kao kučka u žaru.

To čudno osećanje padanja.
Nije padala niz stepenište niti preko ivice bazena, već u
ništavilo - u ambis ispunjen sopstvenim užasom.
I onda bi se iznenada probudila - kao sada - vlažna od
ledenog znoja, ispunjena saznanjem da je nešto dragoceno
zauvek uzeto od nje.
U početku su košmari bili brze slike njenog nestvarnog
putovanja preko Amerike u potrazi za bratom, bile cu to
nenormalne emocije koje su prskajući bojile slike kao boja u
spreju ludo rasuta po nizu soba. Onda bi sanjala o
Dominiku, ili još bolje o njegovom veličanstvenom pogrebu,
cveću na sve strane, limuzinama parkiranim branik uz
branik, saveznim agentima koji su na video traku snimali
svakog ko je npeuiao ulicu prema groblju. I sa svih strana,
dok je ona stajala kraj blistavog kovčega od mahagonija i
trešnjinog drveta, u nju su piljili otvorenih usta, bez reči
sve dok više nije mogla to da podnese pa je bila prisiljena
da pogleda u otvoreni grob gde je ležao Dominik. unakažen,
bez glave i odakle je odjednom počeo da se diže, slomljena
figura s koje je padalo blato, okrećući se prema mestu gde
je ona stajala, skamenjena s užasom koji je pretio da joj
ispuni pluća, grlo, otvorena usta.
Budeći se iz tog košmara, pokrivena znojem i drhteći,
rekla bi sebi da naravno ona oseća veliki gubitak, da je

izgubila brata, da je delom bila kriva za to.
Ali na svetlosti dana, prilikom sastanaka u kancelariji, ili

kasnije, dok bi se večernje senke širile kuhinjom, dok je
spremala večeru za Frensin, došla bi do saznanja negde u
dubini da sve to dolazi zbog užasnog žaljenja i osećanja
krivice. Bilo je to nešto suviše lično.

Margarita je ležala, napeta i bleda, osluškujući struganje
svog disanja, okrenuvši se prema svom gubitku kao da je
trodimenzionalni objekat. Vratila se na ono leto kad je
imala jedanaest godina. Njeni otac i maćeha su je poveli da
vidi baku - majku svog oca - koja je, kako se pokazalo,
umirala.

Stara dama je bila suva kao venecijanski štap za šetnju,
pogrbljena kao da je svaku godinu svog života nosila na
plećima. Kosa joj je bila bela i zategnuta unazad u urednu
punđu. Zauvek se otada Margarita sećala njene crne haljine
koju je nosila po vrelom suncu a da joj se ni kapljica znoja
nije pojavila na čelu.

Teško je čula, a ostalo joj je jedva nekoliko zuba. Nešto
ranije uklonjene su joj glasne žice pa je njen glas izlazio iz
male kutije, više nalik na vibraciju nego pravi govor tako da
je Margarita morala da se nagne bliže njoj.

Njena baka je hranila porodicu i kasnije je tajno stisnula
Margaritinu ruku. Povela je svoju unuku u spavaću sobu
koja je bila puna fotografija iz njenog detinjstva, njenih
roditelja, njene prve pričesti i njenog venčanja u Veneciji.
Margarita ugleda fotografiju svog oca i svoje sestre koja je
umrla od kolere, kao dete.

Margaritina baka je pričala o svakoj fotografiji, a onda je
prišla gornjoj fioci njenog toaletnog stočića. Izvadila je
nešto što je pritisnula Margariti u ruku pre nego što su
otišli, promrmljavši joj nešto u uvo i poljubivši je. „To je za
tebe. Pripadalo je precima moje čukunbabe. Imala je to sa
sobom kada je došla u Veneciju pre mnogo vekova. Ona je
bila izbeglica i to je sve što joj je ostalo od porodice, koja je
nestala u velikom ratu što je trajao dvadeset godina.“

Na putu kući Margarita je otvorila znojavu pesnicu i
videla je kamen od ćilibara sa likom najlepše žene koju je
ikada ugledala. Nikada nikome nije rekla za taj poklon i kad
je mesecima kasnije stajala kraj groba svoje bake, stezala je
kamen u ruci da bi savladala osećanje da joj je nešto
nepovratno oduzeto.

Sada, dok je ležala dahćući u svom krevetu, obuze je
opet slično osećanje. Smrt njenog brata je bila udarac za
nju, ali njeno učestvovanje u tome nastavilo je da je muči.

Čovek koga je znala po imenu Robert naterao ju je da
odabere između kćeri i brata. Bila je to paklena odluka i
znala je da ona posle toga nikada više neće biti ista. Ali koji
joj je drugi izbor ostajao sem da mu preda Dominika
Goldonija? Frensin je morala da bude sačuvana po svaku
cenu. Čudno, ali ona je verovala Robertu koji joj je obećao
da ako dobro odigra svoju ulogu, on neće povrediti njenu
kćer. Održao je reč i nestao, kao da se izgubio s lica zemlje
kad ju je ostavio - i Frensin - u prljavoj sobi motela na
autoputu broj 95, izvan marine u Sen Kroa, u Minesoti.

Ona se opet upita da je nije začarao. Sa sve većim
užasom suviše se jasno sećala njene želje, mogla je da oseti,
mada je on bio daleko, njegovu težinu, njegovu vrelinu
prisutnu kao jak erotski naboj. Njegov miris je postajao jači.

Ne, ne smem da mislim na to.
Nesvesno, ona spusti ruke ispod trbuha, oseti da je
vlažna i znala je kakav greh kao kamen leži na njenoj duši.
S naporom je odbacila te misli, pokušavajući da se
koncentriše na Dominika. Ali šta je to bilo s Robertom? Šta
joj je uzeo; a šta joj je dao zauzvrat?
Dominik: jedini muškarac u njenom životu koji joj je
verovao, koji je ispod njene ženstvenosti video briljantni um
koji je posedovala, iskorišćavao je tajno u njenom zatvoru
kao monahinju iza bršljanom obraslih zidova njenog
manastira.
Ti muškarci su kao deca, mislila je, svi se igraju pape. Da
li znaju da žive u pravom svetu? Pored nje Toni Dekamilo je
spavao, ponekad bi malo zahrkao. Osećala se daleko od

njega, kao da je u Londonu. Nikada nije znala koliko ga
prezire sve dok Dominik nije izneo svoj kompleksni i čudni
plan da Toni bude njegov naslednik. Pomisao da će biti
kapo Porodice odmah je udarila Toniju u glavu. Zar je to
bilo iznenađujuće? On je želeo uticaj - mentalitet Holivuda,
nasledstvo njegovih poslovnih klijenata. Moć je bila jedini
luksuz koji je nešto vredeo u svetu filma i Toni je imao dosta
iskustva grabeći je za sebe. Kad je Dominik otvorio vrata u
jedan sasvim novi svet, Toni je bio suviše oduševljen i
nestrpljiv da što pre zakorači u njega.

Pojma nije imao kakve posledice taj svet vuče sa sobom -
samo su ona i Dominik to znali. Dominik mu je rekao da će
on biti veza; Tonijeva veza s Dominikom moraće da bude
minimalna - čak i u društvu - zbog prirode Tonijevog
zakonskog posla.

Onda je Dom ubijen. Margarita se sećala trenutka kad je
bila prisiljena da kaže Toniju kako će od sada biti, da su
njegovi moć i uticaj bili samo iluzija. Bilo je lako predvideti
njegovo reagovanje. Sicilijanska priroda je izbila u prvi
plan, njegov bes je jačao i on je počeo tako često da je tuče
da je ona prestala da oseća udarce kao nešto drugo nego
osećanje da je pritisnuta uza zid njihove spavaće sobe.
Ujedala se za usne. Koliko je Frensin čula? Da li je to bilo
važno? Da li je čula sve ili polovinu to će imati uticaj na
devojku koji Margarita nije mogla da ukloni.

Zašto je Dominik želeo da se samo meni poverava, pitala
se. Njen ponos zbog njihove posebne i tajne veze često se
lomio usled odgovornosti koju joj je ostavio u nasleđe. Oseti
trenutak očajanja, emociju koja je bila dobro poznata onoj
nekadašnjoj Margariti.

Onda se Robert podiže u njenim mislima kao dah mora.
Ležeći sada u svom krevetu, osluškujući noć i puštajući
film u svojim mislima, Margarita je znala da je prešla neku
vrstu Rubikona. Nekako je sve bilo drugačije kad se vratila
kući; sada je čula Robertov glas kako joj šapuće u mislima:
šta sam ti još dao, Margarita? Ti sada znaš da imaš snage
da postigneš cilj… da učiniš sve što je potrebno.

Sviđalo mi se to ili ne, on je izvor tih velikih promena,
mislila je Margarita. Znam da mi je nešto uzeo i ja ga
mrzim zbog toga, ali, o, Bože, šta je to što mi je ostavio
zauzvrat?

Odjednom, kao da je tako želeo duh iz boce, njene misli
su bile sasvim obuzete njim. Kroz talase svoje podsvesti ona
je videla kamen, njen greh koji leži na dnu njene duše.

Kao da je tu, da leži kraj nje i ona zadrhta od nepoznatog
osećanja. Sada je znala da joj je on dao snage da nastavi sa
Tonijem duž staze njihove nove budućnosti. Zato što je bilo
toga još, ona odvrati misli od takvog saznanja koliko god je
mogla. Međutim, na kraju sve joj se vratilo, ali bar u tom
trenu, nova Margarita koja se pojavila imala je snage da se
suoči s nasleđem svog brata.

Zbog Roberta. Uz meko ječanje ona se predala misli da
je želela da ga opet vidi.

5

Vijetnam, leto 1965.

Istinu govoreći Do Duk nije nikada znao svog oca. Zaključio
je po onome što je čuo u kući, da mu je otac bio Japanac, ali
nikada mu to nije potvrdila majka ili bilo ko drugi. Ona
nikada nije govorila o njegovom rođenju ili kako je začet,
kao da je želela da se pretvara da se tako nešto nikada i
nije dogodilo. On je zamišljao da mu je otac bio Japanac, jer
su sve druge alternative bile gore.

„Kuća“ je bila imanje u Sajgonu gde je Do Dukova majka
radila. Bila je vlasništvo jednorukog Francuza, ograđena
svetlozelenim omalterisanim zidovima. Ta vila koja je
propadala imala je oblik konjske potkovice i strme krovove
s crepovima i prostrana unutrašnja dvorišta. Oko vile su bili
vrtovi u bojama kaleidoskopa puni puzavica bugenvilije i
drveća tamarinda koje je šuštalo. Do Duk je provodio sate
znojeći se da bi ih podsekao prema Francuzovim zahtevima;
a u popločanom dvorištu bio je asimetrični bazen čiji je
oblik podsećao Do Duka na glavu bivola.

Bilo je nečeg u tom bazenu što je Do Duk voleo.
Tokom kratkih časova koje je imao za san i odmor, on bi
se iskrao iz svoje sobe, kliznuo nag u čistu vodu i sišao do
dna. Tu bi ostao, u tom svetu tišine, s glavom zabačenom
unazad, buljeći u prazninu, ne misleći ništa i ma šta da ga
je ispunjavalo, čak i san, nestalo bi u ništavilu.
Ovde, na Francuzovom imanju, buka saobraćaja u
Sajgonu, a naročito zveket rata, mogli su da se drže
podalje. Samo odblesci aviona, trenutni kao snovi,
poremetili bi hladnu, plavetnu vodu bazena odslikavajući
grubu stvarnost izvan omalterisanih zidova.

Do Dukove prve uspomene na Francuza sasvim su
netačne; činilo mu se da je on ljubazan čovek, religiozan na
svoj način, jer je pevao NuncDimillis, Simonovu molitvu, i
što je svake večeri učio Do Duka kao što bi otac učio svoje
dete dečjim pesmicama: Bože, dopusti svom slugi da počiva
u miru, prema tvojoj reči…

Da bi privoleo Do Duka da peva sa njim - reči su bile
nepoznate i teške za njega da ih izgovori - Francuz mu je
davao slatkiše, načinjene po sopstvenom receptu, koji su
bili tamni i teški, a imali su ukus meda, cimeta i karanfilića.

Ali to je bilo davno, kad je Do Duk imao pet godina, a
tada je Francuz odlučio da je dovoljno star da može da
počne da radi.

Kad je bio sasvim mali, Do Duk je bio ubeđen da Francuz
štampa novac u svom podrumu, toliko je bilo para. Kasnije
je shvatio da Francuz trguje drogom i oružjem, koje Ujka
Šećerko - lokalni cinični nadimak za vladu SAD - nije
podržavao, ali je svakako tolerisao.

Često polupijan od medoka, on bi naredio Do Duku da
inventariše njegov ratni materijal. Jednom je snabdevač,
nezadovoljan Francuzovim niskim cenama, ostavio otvorenu
granatu vezanu za sanduk sa K-50, koji mu je prodao. Tih
dana je Francuz, fanatik bezbednosti, sam pregledao robu.
Tako je izgubio ruku. Sada je naređivao domorocima da
obavljaju taj posao. Do Duk je otkrio da je on treći, mladi
Vijetnamac koji je to radio.

Kasnije, kad je radio kao kućni sluga-rob na jednoj od
Francuzovih čudesno ekstravagantnih zabava, par
lakoumnih Šveđana mu je rekao kako je njegova majka
iskorišćavana na ovakvim zabavama mnogo godina pre
nego što su vreme i težak život načeli njeno lice i pogrbili
njeno telo. Tada je prvi put počeo da oseća auru.

Uvošteni od kombinacije šampanjca i posebne vrste
marihuane koju je Francuz voleo, oni su se obraćali živahno
Do Duku i govorili o događajima koji su se zbili pre nekih
dvanaest godina. Njegova majka, koja ih je posluživala,

stajala je stoički, pogleda uprtog u prazno, bezizražajnih
očiju, boje noćnih oblaka koji zaklanjaju polumesec.

Do Duk nije mogao da shvati da li su oni nostalgični ili
su sadisti. Kako su mogli da ne znaju ko je on i da li je
moguće da nisu znali da je to njegova majka kojoj se
podsmevaju? Ali belci imaju taj običaj da Azijate smatraju
samo delom egzotičnog pejzaža, nešto što ide uz nipa
palme, pirinčana polja i močvare mangra.

Što se tiče aura, tih čudnih okvira koje je mogao da vidi
da izlaze iz ljudi da ih obeleži kao pečat duboko utisnut u
meso, bile su sve prisutnije kako se on menjao. Kao da je
mogao da oguli slojeve razumnog ponašanja civilizacije koji
su počivali preko ljudi i da u njihovim aurama vidi onu
najprimitivniju suštinu.

Aura je za njega postala neka vrsta okidača. Počeo je da
veruje da je opuštanje njegovog dubokog besa neko stanje
milosti. U tom trenutku prateći aure, čistota cilja koja ga je
pokretala u akciju bila je veliko olakšanje, posle grčeva
sukobljenih emocija koje je nosio na leđima kao kosti
mrtvaca.

Tako je Do Duk posmatrao Francuza; on je bio čovek koji
je poklonio život njegovoj majci, pošto je čovek koga je
volela bio ubijen jer se usudio da govori za dobrobit svog
naroda. Ma kakvu inteligenciju i obrazovanje da je imala,
ma kakvo držanje sve je to nestalo kad je nestao čovek koga
je volela. Ali taj pad je bio fatalan. Za razliku od svojih
sunarodnika ona je bila prepuštena onome što mora da
bude. Sada je mogla samo da bulji kao mačka, praznog
pogleda dok je naginjala na frižider tešku glavu.

Život je za nju sada značio nekoliko pjastera, prostirka
na kojoj može da spava (njegova majka je živela u kuhinji
da bi mogla da pripremi hranu u bilo koje doba dana ili
noći) i povremeno dobru volju Francuzove zaštite, jer on je
bio veoma moćan čak i u pokvarenim i varljivim vodama
Sajgona.

Istovremeno Francuz se odnosio prema njoj s nekom
vrstom brige koja se pokazuje prema bolesnom psu. Nije

video kako ju je zaglupeo, kako joj je oduzeo celo
dostojanstvo, bio je, u stvari, zadovoljan svojom dobrom
voljom, svojim jedinim značajnim činom da ta Vijetnamka
ne postane kurva u nekom prljavom sokaku gde bi umrla od
iscrpljenosti ili droge. Umesto toga postala je kurva u
njegovoj kući i bila je poznata po tome što je služila
pripadnicima svih nacija koji su dolazili pod Francuzov
krov.

Život? Često je mislio Do Duk. Kakav život? Od nje se
očekivalo da zadovolji apetite - svih vrsta - Francuzovih
mnogih gostiju. On je bio praktično ponosan na reputaciju
koju mu je davala gostoljubivost.

Bez Francuza kao anđela čuvara njegova majka ne bi
imala ništa, ulica bi je iskoristila, umrla bi od starosti pre
vremena. A šta bi bilo sa Do Dukom? Ne bi ga ni bilo. On je
dugovao svoje postojanje - ponižavajuće i bedno ispod
svakih reči - tom čoveku. Dugovao mu je, u stvari, za sve
urro mu je imalo značilo. Pa ipak…

Francuzova aura, kako se pokazalo, bila je drugačija od
ostalih. Bila je oštro plava, skoro metalna, a mnogo kasnije
u odsjaju mnogih sličnih incidenata, Do Duk je shvatio da ta
boja označava da je taj čovek blizu smrti.

- Grupno silovanje - reče Do Duk dok je prinosio nož za
hleb suvoj koži Francuza. Zabava, kao sunce koje je bilo
suviše svetlo, spalila je samu sebe. Svi gosti su otišli ili su
bili poluludi od droga. - Rekli su mi. Svi su se skupili,
brojeći koliko muškaraca može da prodre u nju pre nego što
se onesvesti.

Nož sevnu kao albatros na suncu kad se diže i pada u
strašnom ritmu.

- To si učinio mojoj majci - krv na Francuzovim rukama,
najpre mala količina, kao da se prosula boca dobrog vina. -
To je moje začeće, ponižavajuća epizoda sa zabave.

A onda su odjednom Do Dukove ruke postale vrele i
lepljive.

- Da li shvataš koliki je bio stid moje majke? Nije mogla
čak ni da se natera da govori o mom rođenju. - Njegova

tanka pamučna košulja bila je teška od krvi. - Ne, ne možeš.
Šta ti znaš o stidu?

Francuzove oči su bile širom otvorene, zaprepašćeno je
buljio, zamućene jer nije shvatao šta se događa, njegov
život je isticao kroz otvore dok ga je Do Duk ubadao i
ubadao.

- Svaki put kad me pogleda, ona se seća šta je, šta si je
naterao da postane.

Francuzova usta su bila širom otvorena.
- Ona zna kako život može da bude okrutan i zao jer to je
bio tvoj dar njoj.
Pružio je krvavu ruku; otvarala se i zatvarala, grčila se
kao u ritmu rokenrola.
- Ti si za nju Reč, više od Boga ili Bude, jer to su
nezainteresovana bića. Ali ti si tu, od krvi i mesa. Čovek
koji je stvorio svet.
Francuz je skliznuo na kolena i sada se klatio u ritmu
diktiranom Do Dukovim napadima. Jedva povrativši glas,
što je bilo teško kroz krv koja je grgotala u njegovom grlu,
on reče:
- Ništa ti nisam skrivio… ja sam je spasao.
Još nije verovao i sada na kraju, što je bilo najstrašnije,
on je bio ubeđen da je on u pravu, da je on pravedan. I ta
nevinost samo je još više razbesnela Do Duka, mada
kasnije, kako je aure nestalo, to će ra proganjati, zbunjivaće
ra u lavirintu kompleksnih emocija odrasle osobe za koje
nije bio spreman jer je Francuz bio iskren.
- Spasao si je da bi je gurnuo u bedu i degradirao je. Ona
te nikada ne bi takla, nikada čak ne bi ni razmišljala o tebi,
jer je takva. Ali ja nisam takav. Ja sam drugačiji…
drugačiji… drugačiji.
- Bože, daj da tvoj sluga ode…
Do Duk mu preseče grlo, ne želeći da mu dopusti tu
poslednju obscenost - reč mir iz Nunc Dimittis - da u mirnoj
izolaciji raskošne fantazije koja je odbijala postojanje
siromaštva i patnje bilo gde.

Francuzove poslednje reči ugušile su se u krvi i besu,
pretvorene u neshvatljive rune smrti, ali ipak dovoljne da se
ukopaju u Do Dukovu dušu.

- Nema… loših misli - povraćao je Francuz - samo… loših
dela.

To kao da mu je uzelo svu snagu koja mu je još preostala
jer on okrete oči i sruši se dok mu se jedna noga refleksno
grčila. Onda mu popusti petlja i bio je to poslednji epitaf za
koji je Dok Duk smatrao da sasvim odgovara.

Do Duk je pobegao iz Sajgona, plašeći se za svoj život.
Znao je kako je Francuz moćan i znao je da mora da se
pokopa da bi ostao među živima.

Najviše je želeo da se bori, da se popne u kokpit jednog
od onih mlaznjaka koje je godinama posmatrao samo kao
odraz u daljini.

Mrzeo je komuniste isto onoliko koliko Francuze i
Amerikance - još i više jer su komunisti pripadali njegovom
narodu i nije trebalo da se okreću protiv svojih. Kakvo ih je
ludilo zahvatilo pa su pokušali da počine genocid, da izbrišu
sopstvenu istoriju, još nije mogao da shvati. Znao je samo
da su oni kao čopor besnih zveri koje je najbolje uništiti bez
traga.

Ipak, priključenje Vijetnamskoj armiji moglo je da bude
opasno u ovom trenutku, jer oni koji će ga tražiti svakako
će najpre pogledati dosijee tek primljenih regruta. Umesto
toga otišao je u planine i zauvek promenio život.

U to vreme planine nisu bile za dvanaestogodišnjeg
dečaka. Tu su se skupljali pripadnici planinskih plemena; tu
su se okupljali pripadnici Vijetkonga; tu se lila krv svakog
minuta dana i noći. Ali Do Duku je to bilo još manje opasno
nego život koji je vodio na ograđenom Francuzovom imanju
u Sajgonu.

Bilo je i drugih u planinama, proteranih tamo zbog
komunista i rata. Oni su išli na jug iz svojih kuća u
Severnom Vijetnamu. To su bili Nangi, divlji, urođenički
narod kineskog porekla, koji je imao sopstveni primitivni

pogled na svet i starinski način da sačuva ono što je
njegovo.

Čak su se i ponosni vijetkongovci plašili Nanga, držeći se
podalje, izbegavajući oblasti gde su ovi ljudi viđeni. Do Duk
je svašta slušao o Nangima, bilo je tu divljih priča i
preterivanja - govorilo se da poseduju čarobne moći, da se
uvijaju u odrane kože neprijatelja dok čuče kraj vatre, da
jedu pečeno meso neprijatelja.

To ga nije plašilo, to je samo pojačalo njegovu
radoznalost. Zanimali su ga ljudi koji mogu da preplaše
komuniste. Na Francuzovom imanju naučio je jedinu lekciju
koju vredi uvek imati na umu u Aziji: novac ne spasava
život, već moć. Nang narod je imao moć dok je Do Duk nije
imao. Tako je krenuo da ih nađe. Bilo mu je jasno da može
da izgubi samo sopstveni život, koji je u tom trenutku bio
bezvredan. A ono što je morao da osvoji bilo je bezgranično.

Bila je to najbolja odluka koju je doneo. I najgora. Stari
Do Duk, ma ko da je bio, nestao je među Nangima i rodio se
novi. Uskrsnuće bio bio suviše jednostavan termin, ali posle
procesa utapanja, često bi odlazio sam, penjao se po
liticama da bi gledao sve dublji safir sumraka i ne znajući
to, pevao je samom sebi NuncDimittis.

Čak i kad ga je stari Nang Ao pregledao i rekao mu da je
nekada bio ovisnik o opijumu, Do Duk je odlazio u sumrak
da peva molitvu. Čak i kad je izbacio ono što je moralo da
bude u kolačima uz med, cimet i karanfiliće, kojima ga je
Francuz hranio, iako je bio zaprepašćen ciničnim metodima
kojima se Francuz služio da bi obezbedio lojalnost svom
imanju, on je pevušio u sumrak.

- Bože, daj tvom slugi da ode u miru, kao što si rekao.
Reči, još jedva razumljive, donosile su mu toliko utehe
da još nije mogao da ih zaboravi. Naravno da je imao
biološke roditelje, poznavao je majku, mada samo površno,
ali ona nikada nije želela da ga upozna jer je na njegovom
licu videla odraz svega onoga što njen život nije trebalo da
bude.
Pesma Nunc Dimittis je obezbeđivala jedinu sigurnost.

Jedinu pravu toplotu koju nije nikada upoznao. Nije
mogao to da iščupa iz svog uma čak i posle obuke kroz koju
je prošao kod Nanga.

Njima se dopadalo što je odmetnik. Kad je došao prve
noći preko visoke ivice, smejali su se njegovom repu, lupali
ga po leđima i pljuvali u prašinu da bi pokazali svoje
zadovoljstvo zbog onoga što je uradio. Svi sem Aoa,
najstarijeg i najpoštovanijeg u plemenu. On je čučao miran i
povučen, a njegove čudne, svetle oči boje ćilibara bile su
zatvorene kao da su Do Dukove reči bili zraci svetlosti koji
mogu da ga zaslepe.

Gledajući ga dok je govorio Do Duku se učini da je Ao
svestan koliko ga boli srce; bes, gorčina, odbacivanje bili su
pokopani kao riba u muljevito dno jezera, baš kao i nežnost
koju je osećao prema čoveku koga je ubio.

Kad su se ostali razišli po sopstvenim putevima u ledenoj
planinskoj noći, Ao otvori oči i poče da posmatra Do Duka
usamljenog kraj vatre. Grančica krcnu, a onda kao da
potonu dublje u plamen.

- Ljudi govore čudne stvari o vama - reče iznenada Do
Duk drhteći. Stavio je ruke na savijena kolena, gotovo
odbrambenim gestom. - Kažu da pečete meso neprijatelja i
da ga jedete.

- Više volim sirovo meso - Ao je sačekao dosta dugo pre
nego što je prsnuo u nešto što je bilo nalik na smeh. Kad se
njegovo lice smirilo i dobilo raniji izboran izraz depresije,
on reče: - Bezbedan si s nama, mlađi brate.

Tako je Ao, stoik, otvorio svoj psihički zagrljaj Do Duku,
primivši ga u Tamu.

On je bio neuobičajeno veliki čovek, zapovedničkog
držanja. Znao je sve misterije i znao je kakvi su belci. Na
primer, znao je kako da rastavi američki mitraljez M-60, da
ga očisti i ponovo sastavi, i to sve u tami.

Znao je sve o plastičnom eksplozivu, kako da se koristi
minobacač s belim fosforom, kako granate s gasom, znao je
sve o principima avijacije.

Jedne noći poveo je Do Duka niz planinu u zeleno-crno
išaranu džunglu. Bilo je tako vlažno i zagušljivo kao da su
klizili pod vodom. Do Duk je primetio da Ao, mada star,
uopšte ne pravi buku. Kao da prati neki trag, ali ma koliko
se grudio, Do Duk nije mogao da razazna ništa, čak ni
povremeni zarez na stablu drveta koji bi mogao da obeleži
stazu.

Nastavili su tim putem kroz noć. Gusta tama ih je
obavila, tako da je Do Duk, idući na korak iza Aoa, morao
da stavi ruku na rame starog čoveka da se ne bi izgubio.
Oko njega su se na sve strane čuli noćni zvuci i krici
džungle. Mirisi mahovine i trulog lišća bili su jaki kao kod
sveže skuvanog crnog čaja sa Gvozdenih planina Kine.

Veliki insekti očešali bi se o Do Dukove obraze i mišice i
jednom je čuo prigušeno režanje grabljivice. Nivo tla se
promenio, počeo je da pada pomalo nadole i tek tada
njegove oči ugledaše trag blede mesečine koja se pojavila
na tlu džungle kad je ova počela da se proređuje.

Ao zastade i, čučnuvši, bez reči pokaza pravo napred. U
prvi mah Do Duk nije mogao ništa da vidi, onda vetar
promeni pravac i on je čuo kao zvona sa hrama duboke,
muzičke tonove vode koja je polako pljuskala.

Zvuk ga je vodio i on poče da razaznaje obalu na kojoj su
čučali, i malo dalje planinski potok. Čuo je iznenadni
pljusak i velika senka kliznu polako u vodu.

Ao ispusti poseban zvuk iz grla zbog čega se dlaka na Do
Dukovom vratu nakostreši. Senka podiže glavu i Do Duk
ugleda dlakavu glavu crnog leoparda.

Čuo je priče o takvim životinjama, retke kao što su bile i
one same, ali nije znao nikoga ko ih je video. Pričalo se da
imaju magičnu moć koja je pretvorila narandžaste pege
njihovog krzna u crno, kao da su obeleženi snagom iznutra.

Ao ponovo ispusti onaj zvuk i Do Duk zadrhta. Crni
leopard se polako okrete i krenu prema njima. Do Duk je
osećao grčenje mišića, podrhtavanje živaca koje više nije
mogao da kontroliše. Glava kao da mu se tresla tako da je
gubio iz vidnog iolja životinju koja se približavala. Bio je

tako preplašen da je mogao da oseti kako ga preuzima jeza
dok mu je krvi nestajalo iz ekstremiteta. kao da se skupljala
u praznini njsgovog stomaka.

Crni leopard se pojavi iz vode. Bio je sada dovoljno blizu
da može da sruši Do Duka jednim zamahom svoje moćne
šape. Telo mu je bilo možda jedanaest stopa dugo, a njegov
debeli rep lupao je tamo i ovamo i bio je dug najmanje tri
stope.

Do Duk je osećao njegov težak, životinjski zadah, miris
moći i smrti. Usta su mu bila tako suva da mu se jezik
zalepio za nepce i on nije mogao da ga pokreće. Zver je
buljila u njih, ne krećući se, dišući uzdasima kao da prede.

Ao pritisnu dlanom Do Dukovo rame, pokazujući mu tako
da ne sme da se kreće. A onda iznenada, zastrašujuće,
njega nestade u džungli.

Veličina crnog leoparda bila je kao planeta. Njegove
široke grudi dizale su se i spuštale. Njegove ogromne
zlatne oči posmatrale su Do Duka s posebnom vrstom
inteligencije, ali zbog toga je delovao pomalo kratkovido.
Jedan američki pukovnik, koji je bio čest posetilac u
Francuzovoj vili, rekao je Do Duku da leopardi ne vide i ne
čuju baš najbolje, da se najviše oslanjaju na miris.

Zver trepnu i Do Duk se trže, uprkos najvećim naporima.
Crni leopard zareža duboko u grlu i obori glavu. Do Duku
se učini da mu je utroba postala vodena. Morao je da
urinira.

Ao se vratio, držeći pravo ispred sebe levu ruku. Kad je
čučnuo, Do Duk vide otrovnu zmiju kako mu se savija oko
mišice. Ao je stezao njenu trouglastu glavu između palca i
kažiprsta.

On pruži ruku prema crnom leopardu, kao da mu nešto
nudi i, Do Duk vide kako se leopardove nozdrve raširiše kad
je uhvatio miris zmije. Kad je pokrenuo glavu, bilo je to sa
zaprepašćujućom brzinom. Do Duk je sumnjao da li bi Ao
mogao da nestane iz takve blizine.

Velike čeljusti se širom otvoriše, obuhvatajući i zmiju i
Aovu ruku. Trenutak kasnije, Ao izvuče ruku. Zmija više nije