Eric van Lustbader -Kaiso

zaista to čini. Ali i ja pomažem njoj. Ona ima dobro srce. Ali
plašim se da je srce često izdaje.

- Uzeli ste je u zaštitu?
- Ništa tako formalno. Seiko to ne bi tolerisala. Mislim da
je naučila da bude sama. da krije život od drugih. Po tome
se ne razlikuje od nas ostalih, neh? Ona nema porodicu,
nema nikoga kome bi se obratila, nego mene. Da li sam
smirila vaš um.
- Nešto tako nisam zamišljao. Iskreno rečeno sada mi je
laknulo.
- Dobro. Verujem da će Seiko uživati u novim
odgovornostima. Sajgon će biti dobar za nju.
- Onda je to rešeno.
Otvoriše se vrata biblioteke. Nangi se okrete i vide
čoveka širokih ramena i razvijenih mišića na grudima koji je
sedeo u invalidskim kolicima. Bio je odeven u polo košulju.
Posmatrao je Nangija mekim, smeđim očima. Bilo je neke
tuge u njegovom lepom ovalnom licu.
- Telefon je za tebe - reče on Kisoko dubokim, prijatnim
glasom.
- Tanzan Nangi, moj sin Ken - reče Kisoko. Ken, koji je
proučavao izgraviranu glavu zmaja na Nangijevom štapu
kao da želi da je nauči napamet, oštro saže glavu.
- Sin? - Nangi iskrivi glavu. - Nikada nisam znao da ste
imali dete.
Kisoko se osmehnula.
- Ken nije bio sa mnom kad smo se mi…. družili. Bio je u
školi u inostranstvu. Nije bilo razloga da govorim o njemu.
Naravno, bila je u pravu. On je imao vezu sa njom, a ne
sa njenom porodicom.
Ustala je uz šuštanje svilenog brokata, dotaknula mu
ruku.
- Moram da se javim. Neću dugo.
Nangi i Ken su ostali sami, gledajući se kao sumo borci
pre meča. Nangi se trudio da ne gleda Kenove beživotne
noge.
- Vaša majka i ja se nismo dugo videli.

- Znam.
- Ovo je divna kuća - reče Nangi osvrćući se oko sebe.
- Majka ju je nasledila.
- Onda je bila srećna. - reče Nangi.
- Mislite?
- Pa, samo sam hteo da kažem…
Nangi je počeo da hrama preko tepiha prema Kenu. Ovaj
ga je posmatrao kako se teško oslanja na štap.
- Majka mi nikada nije rekla. Da li to mnogo boli?
- Ponekad boli, a ponekad može da se podnese.
- Znate, sanjao sam o vama. Uvek sam zamišljao da vas
mrzim, ali sada kada sam vas upoznao, ne vidim razloga za
to.
- Drago mi je. Možda sam povredio vašu majku, ali ja
nikada nisam prestao da je volim.
- Možda. Vi ste bili drugi čovek za kojim je bila luda, a
koji ju je povredio. Možda to niste želeli. Karma, neh,
Nangi-sane? Moja majka je još lepa. Voleo bih da vam nešto
pokažem.
Ken ga izvede iz biblioteke pa uđoše u mali lift. Pritisnu
taster sa brojem tri.
Lift stade, Ken otvori vrata, povede ga niz hodnik
zastrven tepihom sa motivima velikog božura. Cvetovi su
bili povezani trnovitim puzavicama. Ken uvede Nangija u
neku vrstu dođoa. Na sve strane su bili ogromni dai-katana,
tradicionalno oružje samuraja, mačevi normalne veličine
katana, vakizaši, dugi noževi koji su pored ostalog služili da
se počini sepuku, ritualno samoubistvo; starinske ratne
lepeze s ivicama oštrim kao brijač; manrikigusari, oružje od
lanaca i klinaca; sve vrste šurikena, mali, zvezdasti oštri
projektili koje najčešće koriste ninđe.
Ken sede na ivicu tatamija.
- Nadam se da će vam se dopasti jedan od ovih. On je iz
prvih šesnaest stotina.
Nangi, znajući da invalidska kolica ne mogu da idu preko
tatamija, razmišljao je da li da kaže da nije zainteresovan.
Ali smatrao je da bi to za Kena bio gubitak obraza.

Č

- Čudno - reče Ken - dok sam bio čitav, nisam nikada
razmišljao o oružju. Tek kasnije je to nešto počelo da mi
znači.

- Kolekcija vam je sjajna.
- Znao sam da neće ostati nezapažena oku majstora
mačevanja.
- Oni su bili delom umetnici, delom zen filozofi, ti stari
majstori - Nangijeve oči pratile su plesanje svetlosti preko
oštrica. Katana predstavlja umetnika i sliku, ljubav i želju
koje treba razdvojiti od navike i sećanja. Presekao je
mačem vazduh kao da seče kroz telo. - Put da se modifikuje
prošlost sa fizičkom željom sadašnjosti.
Kenov osmeh, nežan i blagosloven, bio je kao u malog
dečaka, a ne u čoveka od četrdeset godina koliko je stvarno
imao.
- Vreme kao da je stalo u ovoj kući - rekao je dok je
vraćao katanu. - Nangi-sane, došli ste ovamo zbog Seiko
Ito.
- Da, tako je.
- Brinem zbog nje. Ona je žena jake volje, i verujem da je
sklona samouništenju.
Nangi, gledajući od svoje katane prema Kenovom
zgodnom licu, reče:
- Zašto si to rekao?
- Znate da ona sebe smatra odgovornom za smrt svoga
brata.
- Nisam imao pojma.
- To je strašna tajna s kojom ona mora da živi. On je bio
retardiran i živeo je s njom. Ostavila ga je samog u kupatilu
dok je ona vodila ljubav sa svojim dečkom, koji se vratio s
tromesečnog putovanja iz Vijetnama. Njen brat je skliznuo
u vodu i udavio se.
Nangi je osećao kako gori. Kao da je sramota Seiko
nekako postajala i njegova.
- To se desilo pre šest godina - reče Ken - i verujem da se
ona od tada mnogo promenila.
- Kako to misliš da se promenila?

Ken sleže ramenima:
- Na više načina. Pod jedan, počela je da se druži sa
opasnim ljudima.
- Kako to misliš opasnim?
- Ljudi koji joj nisu društvo. Ljudi koji bi učinili bilo koji
zločin da bi došli do para.
- Da li je to tako i sada?
- Pitam se da li izdajem Seiko što vam to sve pričam.
- Možda je spasavate. Možete li da mi kažete neka
imena?
- Postoji jedno ime koje je pomenula. Masamoto i još
nešto…
- Masamoto Gei? - ulita Nangi, a srce mu gotovo stade.
- Jeste. To je ime. Da li ga znate?
Gei je bio direktor Či projekta koji je sa njim razgovarao
zbog klona neuroneta. Kao jezički tehničar on je do sada
svakako završio analizu klona.
- Recite mi, Kene, da li vaša majka nešto zna o Seikinim
vezama?
- Vi znate majku. Ona prima sve što želi da primi. Ostalo
ne postoji.
- Mislim da će biti bolje da se vratim. Kisoko će se pitati
gde sam nestao. Hvala na informaciji. Učiniću što mogu da
pomognem Seiko.
Kad se vratio u biblioteku, Kisoko ga je čekala s puno
poštovanja.
- Ken vas poštuje. On retko kada bilo kome dopušta da
uđe u dođo. To je njegov lični prostor. Čak i ja retko odlazim
tamo.
- Žao mi je zbog njega.
- On se navikao na to. Vi bar treba da znate koliko je
hrabar.
- Tako je.
- Nedostajali ste mi. Moje srce želi… - odvratila je pogled
na trenutak. - Ne smem ponovo da se ponizim. Dovoljno
sam patila jednom.
- Kisoko…

Hteo je toliko toga da joj kaže, a između ostalog i to da
je bilo trenutaka kad je duboko žalio što je krenuo baš tom
stazom koju je odabrao za sebe.

- Ako sam vas povredio, uvredio sam i sebe.
Ona je jecala, tihe suze klizile su iz uglova njenih očiju.
- Zašto bih plakala - šapnula je - zbog vas? Ne, ne zbog
vas, a ni zbog sebe. Već zbog ljubavi. Samo ljubavi.
- Kisoko, koliko sam vas voleo, ali kako bi se brzo ljubav
pretvorila u gorčinu i odbojnost da smo se venčali.
- Kako ste bili usamljeni. Oboje smo.
- Ovako su nam bar ostale uspomene.
- Želela sam da mi to kažete pre mnogo godina.
- U pravu ste.
Povela ga je hodnikom i on je opet bio oduševljen
tišinom ove kuće, bezbednošću koju su pružali zidovi. Pitao
se da li bi Okami mogao tu da bude. Njegovi neprijatelji bi
ga suviše lako našli.
- Moja radoznalost nas je opet spojila. Verovatno je bilo
razloga za to.
- Da li još živite u istoj kući?
- Da.
- Sećam se bašte iza kuće. Da li još uživate u branju
plodova sa vašeg duda šišigašira.
- To je neprolazna strast, plašim se.
- Ja sam posadila jedan pre pet godina i bilo bi mi drago
da brinete o njemu.

***
- Žao mi je, on nije ovde.

- A gde je onda?
- Izvinite ko ga zove?
- Kroker. Lu Kroker. Zovem iz Amerike. Tražim Nikolu
Lajnira.
Tišina. A onda onaj užasno formalni glas, utanjen zbog
elektronike i daljine reče: - Mogu li da uzmem poruku za
Lajnir-sana?

- Moram sada da govorim s njim.
- Ja mogu da uzmem poruku.
- Moram da govorim s nekim ko može da mi pomogne.
- Samo trenutak.
Gledao je jučerašnji Vašington post. Harli Gant je buljio
u njega. Pokojni Harli Gant. Jadnik. Kroker ga nikada nije
upoznao, ali sećao se nežnosti sa kojom je Nikola govorio o
njemu.
- Da? Gospodine Kroker, mogu li da vam pomognem?
- Iskreno se nadam da možete. Ja sam prijatelj Nikole
Lajnira. Možete li da mi kažete gde je? Moram da govorim
sa njim. Hitno je.
- Plašim se da ne mogu da vam pomognem.
- Ko je to?
- Moje ime je Seiko Ito. Ja sam pomoćnica Lajnir-sana.
- I vi ne možete da me povežete sa njim? Da li vi znate ko
sam ja?
- Da, gospodine Kroker, znam. Istina je da niko ne zna
gde je on u ovom trenutku. Svi smo veoma zabrinuti.
- Mogu li da razgovaram sa Tanzanom Nangijem?
- Nangi-san je na sastanku. Rekao je da ga niko ne
uznemirava. Hoćete li da mi date svoj broj telefona…
- Nije važno - reče Kroker. - Predajte poruku Nangiju.
Recite mu da je Lu Kroker na putu za Tokio. Biću tamo
sutra u četiri po podne i očekujem da se nađem s njim čim
stignem sa Narite.
- Da, preneću poruku…
Ali Kroker je više nije slušao. Spustio je slušalicu. Prišao
je prozoru kraj kojeg je Margarita stajala. Dodirnuo ju je i
ona je zadrhtala.
- Mogu da ga osetim - šapnula je - kao da je u sobi s
nama. Zagrli me. Drži me čvrsto. Ne znam da li mi je
hladno ili vruće. On je u meni, Lu, i postoji samo jedan
način da ga izvučem.
Prođe taksi. Par požuri u hotelski ulaz. Policijska kola
polako zamakoše za ugao.
- Moram opet da ga vidim.

- Prikloniću se Lilihamerovom planu. Ti ćeš postati
čuvar, ja mamac.

Osetio je kako je zadrhtala u njegovim rukama.
- Voleo bih da ponovo razmisliš o tome.
- Ono što se dogodilo ne može da se promeni. Ma kakva
veza da postoji između mene i Roberta, ne može drugačije
da se prekine.
- On će znati da dolaziš. Fejt je to rekla. Ne mogu da
pretpostavim šta će se dogoditi kad te opet bude video.
- Ti ćeš ga ubiti.
- Moj posao je da ga privedem.
- Ne, ubićeš ga ili će on ubiti tebe. To su jedine
mogućnosti.
- Život je složeniji - reče on. - U svakom slučaju bićemo u
Japanu sutra i videćemo.
- Reci mi, zašto si prihvatio pomoć moje maćehe?
- Zar ti to nisi htela?
- Jesam, ali je važno da znam zašto si se ti složio.
- Ako tražiš racionalni odgovor, bojim se da ga nemam.
Mogu samo da ti kažem da sada ne verujem nikome.
- Verovao si mojoj maćehi?
- Verovao sam u ono što mi je rekla.
- Čula sam.
- Ne bi me iznenadilo da čujem da ona ima svoj posao.
- Zašto da jurimo Do Duka? Zašto ga ne zaboravimo i
njega, i Lilihamera i moju maćehu?
- Ima toliko razloga da ne vredi da ih brojim - reče on. -
Prihvatio sam Lilihamerovu ponudu znajući da to nije ono
što on kaže da jeste. Ali bilo mi je dosadno na Marko
Ajlendu. Suviše sam pio, nisam bio u kondiciji. Trebalo je da
to promenim. Interesovao me Lilihamer i Dominikovo
ubistvo. Ne samo što je ubijen nego kako je ubijen. Hteo
sam da sredim sve kockice: ko je ubio tvog brata i zašto, ko
je bio Lilihmer i zašto tako očajnički želi da uhvati Do Duka.
A onda je ta stvar postajala sve veća kao krugovi na vodi. A
tu si i ti. Čak ako ja i dignem ruke od svega, ti ne možeš.
- Onda sam bila u pravu.

- Jednom su emocije srušile detektiva. Njegov osmeh
postade širi.

Oseti kako se pomače u njegovom naručju, kako se
udobnije namesti. Sa rukama oko njegovog vrata, uzdahnu.
Stavila je čelo na njegove grudi.

- Umorna sam - rekla je - nikada nisam ranije osetila
kako moć može da te izmori.

- Bolje da pozovem Lilihamera i da kažem da si se
složila. Ne želimo da postane sumnjičav - reče Kroker. -
Biće oduševljen.

Lilihamer je zaista bio oduševljen. Pitao je šta im je
potrebno. Kroker reče da su im potrebni dokumenti i da idu
u Tokio. Lilihamer obeća da će ih sve čekati u hotelu.

- Fino, fino, ali, Ahabe, moramo da se nađemo na
aerodromu pre poletanja.

- Primljeno.
Kroker spusti slušalicu, oseti kako se preznojio. Sada je
sve obavljeno, mislio je. Nema više povratka. Okrenuo se i
video Margarita kako ga posmatra u polutami.
- Na koliko načina će pokušati da nas zezne na kraju? -
rekla je.
- Mislim da mu neću dati prilike.
On pređe preko sobe i priđe Margariti.
- Reci mi nešto, šta je to između tebe i Fejt?
- Ti ne znaš ništa o njoj, pa nemaš prava da pitaš.
Odjednom ramena počeše da joj se tresu. On je mislio da
plače, ali ona se smejala.
- Bog se sigurno ovako našalio sa mnom zbog mojih
grehova - reče ona smejući se. - Udata za odvratnog
Sicilijanca koji mi je ipak neophodan, vezana za posao svog
brata odgovornošću iza muževljeve muške maske, a ipak
sam ludo zaljubljena u bivšeg policajca koji radi za
federalce. Šta će biti sa mnom?
Šta je mogao da joj kaže? Život je bio pun nejasnih
izbora i obrta.
- Želiš da ti kažem šta je između mene i moje maćehe -
šapnu Margarita. - U redu, reći ću ti. Sumnjam u nju. Zbog

onoga što je učinila a što je za nju bila samo poslovna
odluka. Kad moj otac više nije mogao da rukovodi
poslovima, ona ga je ubila.

- Ubila. Misliš umorila?
- Da.
- Imaš li dokaza?
- Moj detektiv, uvek i svugde.
- Ne mogu da pomognem. Tako ja vidim svet.

19

Tokio

Miševi su jurili železničkom prugom.
Nangi je ležao u tami i razmišljao.
Seiko i Gei.
Izdani kod kuće i napolju. Isuse, on i Nikola su gotovi.
Miševi su opet jurili.
On je proveo sate prateći Seiko preko čitavog Tokija pre

nego što je shvatio da su ona i Gei suviše pametni da bi se
sreli licem u lice.

Tako je počeo da prati samo Geija. U sumrak kad je
završio posao, Gei je došao u Nakagin Kapsul Tauer u
neonskoj džungli Ginze. Zgrada je bila načinjena od modula
koji su mogli da se prevezu kamionom.

Da ne bi mislio na Seikinu izdaju, on hiljaditi put
pregleda materijal koji mu je Amerikanac Mani Manhajm
dao tog jutra. Pomisao na Manhajma natera ga da opet
zažali zbog smrti Harlija Ganta. Gant je bio sjajan
administrator. Biće mu teško bez njega.

Otkrića u Gantovom materijalu bila su uzbudljiva.
Najalarmantnije je bilo to što je vlada SAD - a to znači
Komitet senatora Rensa Bejna - našla Či klon na azijskom
crnom tržištu i što su zaključili da mašina koristi
tehnologiju Hajroteh-inka i Hajv. Tu su bile i kopije dva
šifrovana faksa iz kancelarije Sato u Tokiju poslate u
Sajgon, što je pokazivalo da je Sato-Tomkin povezan sa
krađom Hajv tehnologije. Pošto je Hajv tehnologiju
odabrala američka vlada da je koristi u svim agencijama -
čak i u onim tajnim - ta krađa mogla je da se smatra
izdajom.

Sada je sve bilo jasno. Hajv tehnologija koju je Nikola
želeo da primeni bila je vlasništvo Hajroteh-inka, američke
kompanije koju je Nikola hteo da kupi.

Nije ni čudo što je američka vlada stavila to sjedinjenje
na led. Amerikanci su hteli krv Sato internešenela pa su se
zato okomili na njegovu najranjiviju tačku Sato-Tomkin,
američku ruku keirecua. Samo što su Nikola, Nangi i Sato
internšenel bili potpuno nevini. Ona baraba Vinsent Tin,
kome Sato nije nikada verovao, uvukao ih je u sve ovo.

Naravno, Tin to nije učinio sam. Neko je bio u dogovoru
sa njim da se ukrade tehnologija Či neuro-net kompjutera, a
Tin je koristio svoju stručnost, ekspertizu veze i što je
najvažnije kapital Satoa i mogućnosti da dođe do prototipa
Či softvera tako da je ovaj kompjuter mogao da se
proizvodi.

Neko na visokom položaju u Či projektu mu je pomogao.
Naravno, Amerikanci su osumnjičili Nikolu. On je vodio Či.
Za mnoge od njih on je bio izdajnik onog trena kad je spojio
Tomkin industrije i Sato internešenel. I da bi bilo još gore,
on je napustio Sato-Tomkin u Njujorku i preselio se u Tokio.

Nangi je insistirao da Nikola ostane u Tokiju da bi
pomogao da se nauče japanski lideri kako rade američki
biznis i vlada i kako da se uspešno radi s američkim
saradnicima. Nikola, uvek obazriv, možda je prevideo taj
trenutak i želeo je da se vrati u Ameriku da bi zastupao
svoju stvar za saradnju Japana i Amerike.

Ali, prema Gantu, bilo je elemenata u vladi koji su imali
svoj program. Oni su bili poznati kao Ogledalo i delali su
već neko vreme. Čovek koga je Gant išao da vidi i koji ga je,
to je bar bilo jasno, ubio, bio je Vilijem Džastis Lilihamer.

To ime je zvučalo poznato Nangiju. Gde ga je čuo ranije?
Nije li ga Okami pomenuo? Ali kojim povodom? Nije mogao
da se seti mada je naprezao mozak. Video traka koju je
Gant priložio s materijalom ležala je nadohvat ruke. Nangi
ju je video već jednom ali je želeo da je vidi ponovo, sliku po
sliku.

Zvuci su bili kao udari energije koji su se čuli u tami a
između tišina kancelarija praznih tokom noći. Nangi je
načuljio uši. Nesvesno stavi ruku na povređenu nogu i poče
da je masira da bi poboljšao cirkulaciju. Osećao je samo
miris plastike i prašinu neodržavanih mašina. Sgegnuo je
nos da ne bi kinuo.

Kakva ironija, mislio je Nangi. Nikole, heroja, plaše se u
Japanu a ponižavaju ga u Americi. Nangi se pitao gde bi
Sato sada bio bez njega. Svakako ne u vrhu proizvodnje
kompjutera i tehnologije telekomunikacija, zbog čega će
keirecu biti jedan od tri vrhunske korporacije u Japanu
devedesetih godina. Ako preživi. Ali prema pretnjama
ministra Ušibe i onome što je Nangi sada saznao
zahvaljujući Gantu, sumnjao je da će se to destiti.

Ukoliko ne otkrije ko je odgovoran za krađu Či
tehnologije. Vinsent Tin, mozak operacije, bio je mrtav.
Ubio ga je neko od njegovih mnogih neprijatelja. Srećom
Nangi je našao prvoklasnog istražitelja i odmah ga je poslao
u Sajgon da nađe u šta je bio umešan Tin. Čitav sajgonski
kompleks Satoa sada je mirovao dok je Nangi pokušavao da
nađe zamenu. Kao što je rekao Kisoko, već je postojala
logična zamena u firmi.

Seiko.
Ali Seiko je radila za Tina i učinila je sve što je mogla da
uništi keirecu.
Osluškivao je. Pitao se ko je s druge strane zida. Gei nije.
On je ostao samo nekoliko minuta, a onda je otišao. Tačno
sedam minuta posle njegovog odlaska miševi su počeli da
prelaze koloseke.
Nangi se odvoji od zida i aparata za prisluškivanje.
Ustao je s teškoćom i ne obazirući se na bol u nozi hramao
je iz kancelarije. Namestio je bravu pa kad je izašao,
kancelarija je opet bila zapečaćena.
Išao je uskim hodnikom osvetljenim samo jednom
fluorescentnom cevi. Namestio je rukavice na rukama i
stajao je ispred vrata kancelarije u koju je ušao Gei.

Mogao je da oseti odmereno udaranje svog srca,
ubrzavanje pulsa. Nekoliko puta je duboko uzdahnuo,
smirujući se. Onda je gurnuo tanku metalnu alatku sa
zakrivljenim krajem u bravu u centru i počeo da traži
unutrašnje ivice. Njegova druga ruka oseti kako nestaje
otpora i on okrete jabučicu tiho koliko je mogao.

Nangi uđe u kancelariju i zatvori vrata za sobom. Nije
trebalo da brine. Nikoga nije bilo. Bio je to prazan prostor.
Videli su se samo faks i telefon da se tek zna da je
prostorija iznajmljena.

Naslanjajući se na štap on se nagnu nad faks i poče da
gleda listove papira koji su tu stajali. Okrete ih na svetlosti
metalne lampe. Bili su prazni. A onda, kad ih je približio
svetlosti, on vide metalne odsjaje utisnute u papir.

Šifra.
On savi papire i stavi ih u džep. Buljio je u faks neko
vreme.
Miševi su završili svoju trku preko šina.
Transimisija je bila obavljena.

***
Nigde u fabrici robota nije zvonilo zvono. Plave električne
munje jurile su cementom, čelikom i finim komponentama
prekrivenim bakrom, ledena vatra koja je prodirala kroz
veo nesvesti.

Ipak, Nikola još nije otvorio oči. Umesto toga duboko je
disao, polako i pravilno kao da mu um spava.

Slušao je zvonjavu zvona, udaljenu kao iz drugog
svemira i usred haosa koji ga je očekivao iza zatvorenih
kapaka on se držao tog dubokog zvuka kao što se davljenik
drži bilo čega što plovi da ne bi otišao u dubinu. Nije to bila
svesna odluka već nešto doneto na primitivnom nivou, u
srži njegove obuke.

Čak i na ivici smrti postojalo je to. I samo to.
Zvonjava nepostojećeg zvona.

Da se usmerio na bilo šta drugo, bol bi ga preuzeo i
gurnuo u jaz očajanja. Osoba s njegovim licem polako je
uvlačila nešto nalik na igle u njegovo meso koje su sijale od
crnog otrova. Duboko, duboko su ulazile u samo srce
njegovog centra za bol.

Samo što te igle nisu bile stvarne, ti dugi noževi, ti
čelični klinci. Oni su dolazili iz uma Mesuleta, budeći tamnu
stranu Tau-taua - Kširu. Nikola nikada ranije nije toliko
žudeo za koryoku-om, moći koja prosvetljuje, stazom u
Šuken, oblast gde su se Akšara i Kšira bezbedno mešale u
umu. Bilo je jasno da je tamna strana uništila um Mesuleta.

Što je bol bio jači, bila je i ironija jer je bilo jasno da ono
što Mesulet želi od Nikole ovaj ne može da mu da čak i da
izgubi svu volju da se odupire. Postojala je veza između
Okamija i američke mafije Dominika Goldonija, čije je tajno
ime bilo Nišiki, koji je davao podatke o prijateljima i
neprijateljima. Mesulet je pomislio da je Nikola Nišiki.

Da je mogao da se smeje, to bi učinio, ali smrt je bila
svuda oko njega. Nije to bila fizička smrt - nije to Mesulet
planirao - već neka vrsta mentalne dezintegracije, šok za
šokom koji je pretvarao mozak u pihtije. Promena lica bila
je tek prvi korak. A onda plamene igle koje je Mesulet slao
iz uma dok je Nikolina psiha u šoku, bez prepoznavanja
mesta. bila zakucana za tamu kao leptir za papir,
nesposobna da se dočepa Akšare, odbrane u kokorou,
centru svemira. Nikolin um je bio odrveneo, paralizovan,
operisan od mogućnosti da pobegne. Mesulet je to planirao
pomno i uspešno.

Samo nije planirao zvono koje je odjekivalo u ćelijama
mozga, mreži koja je svetlucala od bola.

Da nije bilo te zvonjave, njegovog uma više ne bi bilo.
Zdravlje je bilo nešto što je mogao da identifikuje na ivici
ambisa, nešto za šta se držao.

On je znao šta je zvonjava. Najzad je mogao da skupi
energiju koja će povezati jednu misao s drugom, kao da je
beba koja uči kako da misli, a mišljenje je povezivalo misao

i akciju. Veo šoka i paralize bio je još čvrsto na svom mestu,
ali ispod toga on se malo pomakao.

Pred psihičkom branom on otvori svoje oko tanđiana,
vide boju zvonjave, jasnu, svetlozelenu kao padine bregova
u Nari u proleće i on je oseti kraj sebe.

Čeleste.
Čeleste s velikom moći uma. Taj plan su razradili u
Parizu kad je Nikola omirisao opasnost zamke. Pokušala je
da ga odgovori, preklinjala: uradila je i nešto strašno,
uletela je u centar zamke. Ali kakav je izbor imao? Nije
mogao da zaboravi zakletvu koju je dao ocu, ni svoje
obaveze prema Okamiju? Drugi čovek možda kad bi mu
duša bila tako natopljena strahom, zaboravio bi kome da se
obrati pa bi pobegao. Za Nikolu je to bilo nemoguće. Nije
mogao da se okreće već samo da ide napred kroz vatru koja
ga je svakako čekala.
Neću otići nenaoružan, rekao je Čeleste pre nego što su
krenuli prema Monmartru. Vi ćete biti moje tajno oružje.
Pogledala ga je zagonetno, a onda shvati, s užasom koji
je postajao sve veći.
Ne, reče ona, ne mislite to valjda. Moj um nije obučen,
za ime Boga, plašim se onoga što je u meni.
Nikola, otvorivši svoje oko tanđiana, obavi je svojom
psihom smirivši je i pokazavši joj put - stazu Akšare kojom
je mogla da se psihički poveže sa njim i tako ostane u
kontaktu.
Ali zar Mesulet neće osetiti vezu?
Ne, rekao je, ja vam dajem stazu Akšare. Sve ide od
mene i on će samo biti svestan Akšare i mojih napora da ga
zaustavim. Vi sa svojim neobučenim umom bićete izgubljeni
u psihičkoj maski moje odbrane.
Jedina opasnost, a to joj nije rekao, bila je ako ona zbog
nekog razloga izgubi psihičku vezu koju je on uspotavio. On
nije znao da li će ona umeti da je uspostavi ponovo. Da bi to
uradila, moraće da pobedi svoj strah da prođe kroz njega i
pojavi se s druge strane, vidi u svom umu kako da opet
nađe njegovu psihu.

To je bila zvonjava u njegovom umu, jedina veza sa
zdravljem u oluji Mesuletove zamke.

Čeleste.
Ona je bila tu, negde u ludom svemiru magije i robotike,
gde su se lica skidala i ponovo stavljala kao papir za
uvijanje preko svežeg mesa.
On se opet pomače, iscrpljujući se da vidi da li ima veze
među njima, taj psihički napor koji je mogao da ga provuče
kroz ovo.
I tako je bio nespreman za udarac psihičke energije koja
ga je sada opet bacila u krajnju paralizu. Sedeo je kao
insekt u ćilibaru, uhvaćen u kavez i slomljen,
neprepoznatljiv jer je imao lice Do Duka a njegov inkvizitor
koji se naginjao prema njemu stavi mu palčeve na oči
najpre nežno a onda pritiskajući sve jače dok nije počela da
treperi membrana kokoroa dok je pojanje postalo deo
providnog metafizičkog.
Pritiskajući Nikoline oči Do Duk otvori još jedna vrata na
Kapiji od šest strana u kokorou. Bila su to vekovima
zatvorena vrata, zabranjena čak i za one koji su pošli za
Mesuletima i naučili njihove tamne i tragične tajne. Bila je
to Šesta kapija, jedina zapečaćena kletvama i pojanjem koju
čak ni Zaratustra ne bi pokušao da obori.
Ali čak ni Zaratustra nije odabrao za svog zaštitnika belu
svraku, glasnika bogova, donosioca njihove osude. Do Duk
je sada pozvao belu svraku, pevušeći reči koje je izvukao iz
Aovog uma, kad je šaman Nanga blesavo odbio da mu ih
preda. Šta je govorio stari, koji se s godinama pretvorio u
prestrašenu ženu. Kakvu je on moć imao u poređenju s
ovom moći koju on otključava pozivajući belu svraku?
I tako je zabranjena Šesta kapija otvorena i Do Duk se
nađe u blistavoj i zastrašujućoj asimetriji koja je ležala
tamo. On krenu prema njoj i začu krik bele svrake jasno kao
da je opet u divljim planinama svog zavičaja među
Nangima.
Nije mogao da otkrije šta je bilo sa njim pre nego što je
bela svraka, zakopavši moćne kandže u njegova ramena,

progovorila. Onda je razumeo.
Video je asimetriju jer je postojala - još jedna stvarnost

koja se pružala van metafizičke čaure u kojoj je bio smešten
fizički svet.

A sada, posegnuvši napolje, on je koristio, izvukavši je
kao mač iz neba i zabivši ga žrtvi u um.

Nikola, zakucan iznenadnim bleskom psihičke energije,
oseti dolazak. Pogrešio je. Promena lica nije bila samo radi
šoka. Mesulet je imao strašniji motiv u glavi.

Pritisak na njegove oči postade tako jak da su njegovi
prijemnici bola, pošto su bili prepunjeni, jednostavno
obamrli i čitavo lice mu je odrvenelo. A onda je obasjan
strašnim zračenjem i znao je šta će se dogoditi.

Nije Mesulet želeo samo njegovo lice - on je želeo srž,
koju je izvlačio tom vezom, fizički i metafizički. On bi nestao
u oblačku dima ostavljajući samo mrtvu školjku za koju bi
svako ko je nađe pomislio da je Mesulet.

Sada dok se zračenje širilo kroz Mesuletove palčeve
pritisnute uz njegove oči, on prikupi poslednje mrvice
snage i otvori svoje oko tanđiana, poče da se vrati oko
sjajnog konca, životne linije koju mu je obezbeđivala
Čeleste, rezervu psihičke energije koja će mu biti potrebna.

Ali tada sa užasom i očajanjem on stade.
Nestalo je zvonjave, čiste, zelene providne svetlosti.

***
- Poslednje instrukcije.

- Taj čovek Robert - reče Lilihamer - uhvatite ga i
dovedite mi ga.

- Iz Japana? - reče Kroker. - A šta ćemo sa
formalnostima?

- Nema formalnosti za moje ljude.
Mesto je zaudaralo na ustajali dim od cigareta i strah,
kao soba za ispitivanje. Ali ovo je bila mala prostorija jedna
od garderoba na aerodromu u Vašingtonu.
- Dovešću ga - reče Kroker.

- U redu - kaza Lilihamer. - Glasnik će ti dati sve što ti je
potrebno.

Atmosfera je bila napeta.
- Mislite da sam bezub? Nisam dopustio da izgubim sve
veze - reče Kroker.
- Ne znam šta mislite.
Kroker priđe bliže Lilihameru i pokaza njegovo lice.
- Recite mi je li vam to Do Duk napravio, pretvorio vam
lice u masku? Čitava stvar je oko toga, zar ne?
- Bilo bi dosta o tome - reče Lilihamer. - Umuknite i
radite svoj posao. Ne zezajte se sa mnom.
- Ne plašim vas se.
- Onda ste glupi.
- Nisam glup. Samo spreman. Niste čuli za hodanje
unazad? Ja jesam. To smo stalno radili u njujorškoj policiji,
inače biste se našli s nožem u leđima. Ne bi vam ga zabili
zlikovci koje ste jurili nego ljudi iz vašeg kruga, neki
nadmeni kapetan koji je hteo da napreduje ili bilo ko drugi
ko je radio s vama. Naravno da smo brinuli o sebi. I da vam
nešto kažem: nikada ne zaboravite na koje sve načine
možete da dobijete nož u leđa.
- Dosta. Potrebno je da mi nađete to kopile. Nisam lagao.
Da, znam ga iz Nama. On je bio jedan od trojice koji su me
stavili u kavez i koji su uradili sa mnom ovo. On obrisa usne
kažiprstom. Jedan od njih je bio ludak Majkl Leonforte. On
se poistovetio s ljudima iz Laosa. Ja sam poslan da ga
vratim, ali su me uhvatili. Leonforte je komandovao grupom
Nanga, pripadnika plemena iz kineskih brda. Onda je uzeo
još dvojicu, Roka i Do Duka.
Lilihamer obrvan uspomenama poče da korača gore-
dole.
- Rok je radio na meni dok su ostali gledali i postavljali
pitanja na koja nisam hteo da odgovorim. Znate dril. U
svakom slučaju konjica nije stigla tog dana. Niko da me
spase. Lepo i uredno su me izgravirali, onda su me zavili i
isporučili mojim ljudima kao upozorenje. Prokleto
upozorenje.

- Zašto mi to niste ranije rekli?
- Nije bilo prilike. Trčite, da vam ne pobegne avion.

***
Zračenje je padalo kao veo s neba. Bilo je kao da posmatra
sebe kako ga živog proždiru. Svaki mišić u Nikolinom telu
grčio se od bola i straha. Maska iz drugog vremena je visila
nad njim. Počela bi da seče njegovu srž kao meso na
mesarskom panju.

On je tražio Čeleste - sjajnu nit koja je mogla da ga
spase.

Gde je bila? Šta se dogodilo? Psihička veza je bila
prekinuta i ona više nije mogla da je uspostavi. Znao je da
je bez toga gotov.

A onda pritiska nestade.
Diže se s njegovih očnih jabučica i odmah se oseti
zračenje, nerazumljivi jezik se začu. Tada se otvori njegovo
oko tanđiana. Oslobođeno paralize ono je sijalo do kokoroa,
udaralo o membranu skupljajući energiju koja je bila misao
i koja će sada biti akcija.
Nikola otvori zamagljene oči, vide lice koje se krivilo u
grimasu. Telo Mesuleta je bilo zabačeno unazad, ruke su
mu bile na vratu. Bio je pritisnut uz rešetke kaveza i video
je sjaj čelične žice obavijene oko njegovog vrata koja se
duboko zabijala u grlo.
On pomače stolicu kao mrtav čovek koji je oživeo, a noge
i ruke su mu radile u brzim, grčevitim pokretima. Mišići su
se grčili dok je pokušavao da vrati koordinaciju između njih
i mozga.
Fizička veza s Mesuletom je bila prekinuta.
Čovek s njegovim licem kriknu, odbaci garotu i poče da
se bori za vazduh.
Čeleste je vrištala.
Čeleste!
U trenu je video šta se dogodilo. Preplašena za njega
ona je fizički napala Mesuleta i tako je prekinula psihičku

vezu.
Mesulet je držao njenu glavu u rukama i počeo je da je

udara o čelične šipke kaveza. Čeleste posrnu, njeno
stezanje sjajne garote popusti i Mesulet je bio slobodan. On
odvi krvavu žicu sa svog vrata, odbaci je.

Čeleste je bila na podu ispred kaveza. Da li je bila
svesna…?

Nikoli se činilo kao da ide kroz vodu. Misli su mu
dolazile sasvim polako. Vetar je duvao, osećala se vrelina
peći. Bačen je unazad, preko glave, udario je o stolicu na
kojoj je sedeo, slomio je. Glavom udari o rešetke. Zanese se.

Ništa nije uspevalo.
I onda dođe čovek s njegovim licem.
Poče tada zvonjava, duboko u njemu i zelena svetlost ga
obasja.
On otvori svoje oko tanđiana.
Poveza se sa kokoroom i poče osnovnu litaniju Akšare
kojoj ga je naučio Kanzacu, njegov Tau-tau sensei, njegov
neprijatelj.
Ali opet se javljala vrelina, ocećao je miris u nozdrvama,
u kosi, u ježenju kože. Zvonjava, providna svetlost, njegova
veza sa Čeleste, njegovo tajno oružje, propadanje pod
Mesuletovim napadom.
Akšara - sve što ga je Kanzacu naučio bilo je beskorisno.
Čovek s njegovim licem načini dva koraka po kavezu,
podiže ga na noge.
I tada on shvati. Ostavi osnovnu litaniju i sve lekcije koje
je naučio iz Akšare. Umesto toga samo je slušao zvonjavu
unutrašnje zvona.
Okupan zračenjem svog tanđian oka, on se oslobodi
njegovo stezanja. Udari ga brzim atemijem koji Mesulet
lako odbi. Nikola, napustivši aikido, udari Mesuleta u kuk.
Mesulet uzvrati udarcem u rame. Ponovi taj udarac.
Ovog puta Nikola se dovoljno spustio tako da mu je
jedno koleno bilo na zemlji. On je sada brzo vraćao udarac
čvrstom ivicom svoje leve ruke i uhvatio je Mesuletovu ruku
izvivši je u neprirodnom luku da mu slomi kosti.

Mesulet se kretao zaprepašćujućom brzinom, izvivši
torzo da bi popravio neprirodan luk svoje ruke. Istovremeno
on se namerači da udari Nikolu u bubrege.

Nikola usmeri udarac u Mesuletove prepone. Oba
udarca spustiše se gotovo istovremeno i oba čoveka padoše.
Ali Nikola se otkotrlja i pogodi Mesuleta u čelo.

Njegova glava polete unazad ali već su ga uhvatile
čvrste Mesuletove noge. S grčem u stomaku on je pokušao
da se izvije i dobi još jedan udarac u vilicu.

On posrnu a Mesulet na jednom kolenu udari ga u pazuh
izvivši ruku i stegnuvši je. Nikola napipa nogu slomljene
stolice, steže je i udari Mesuleta u glavu iznad uveta.

Mesulet posrnu, njegovo stezanje popusti i Nikola se
diže udarajući ga. Pada na njega jer je znao da mora da ga
ubije pre nego što se Mesuletov jači um ne povrati.
Koristeći dlan ruke on je jednim atemijem nameravao da
smrska nosnu hrskavicu i pošalje je direktno u mozak. Bio
je to smrtonosni udarac. Nikola je bio ubeđen da ima snage
za to, a i nije imao drugog izbora.

Udarac nikada nije stigao tamo gde je bio usmeren. Šaka
je zastala na santimetar ispred cilja. Ostala je da visi u
vazduhu. Onda mišići njegove ruke počeše da se grče kao
da su na vrelom uglju.

Nikola je duboko u umu davao otpor Mesuletu svojim
gornjim delom tela, čak i kad je njegova leva noga krenula
napred refleksno. Udarac pogodi Mesuleta u bok u jedan
važan nerv za donji deo tela.

Mesulet pade, izgubi koncentraciju i velika moć njegove
psihe se podiže. Nikola udari rukom iznad Mesuletovog
oka. Osećao je još stezanje njegovog uma i pokušao je da se
otrgne privremene paralize. Znao je da ima malo vremena
za akciju.

Baci se na Mesuleta, ote mu ključeve iza pojasa, skoči
prema vratima, i otključa ih.

Igle mu se zabiše u um kad se Mesulet oporavio i
posegnuo svojom psihom, pokušavajući da spreči Nikolu da
izađe iz kaveza. Nikola posrte, pade na jedno koleno gotovo
Č

Čelesti u krilo. Ona obavi ruku oko njegovog pojasa i
zajedno počeše da hramaju dalje od kaveza. Čeleste
pogleda unazad prestrašena. Mesulet je ležao na podu. Da
li ga je Nikola ubio? Požurila je.

Nikola pade pa povuče i nju sa sobom. Ona kriknu, vide
krv na svojoj šaci. Plašila se ne samo što su mu uradili nego
šta ih je čekalo, plašila se Mesuletovog psihičkog posezanja
za njima.

Podigla ga je na noge, nastavila da ga gura dalje i držala
ga uza sebe da je mogla da ga oseti kako treperi kao
plamen. Užas ju je obuhvatao ali je ona nastavljala sa tim
kroz zujanje fabrike robota i sevanje plavih munja.

Dole! Glas u njenoj glavi ju je zbunio. Dole!
Nikola je brzo udari ispod kolena tako da se odmah
spustila. Bila je svesna njega, njegovog tela ispruženog
preko svog i velike vreline koja je jurila preko njenih nogu.
Čuo ce prasak kao udarac groma i ona zajeca. Eksplozija
je zatresla pod. Nikola ju je povukao uza zid. Sada su bili u
hodniku i daleko ispred njih ona je videla čelična vrata koje
on udari svom silinom koristeći rame. Odmah ih je otvorio.
Našli su se u velikom službenom ulaznom holu i jurnuli
su svom silinom duž rampe kroz još jedna metalna vrata do
platforme za utovar. Bio je tu jedan težak kamion.
Nikola otvori vrata, kliznu iza volana. Potraži ključeve
ispod otirača, ispod štitinika protiv sunca. Pošto ih nije
našao, on uze šrafciger koji je našao na podu i otvori
komandnu tablu.
Posmatrajući ga kako se sprema da upali motor Čeleste
oseti kako joj se stomak buni. Bilo je jezivo videti lice
Mesuleta. Plašila se. Mislila je da će se onesvestiti.
- Nikola!
Tresla ga je i on je ječao. Čelo mu se pojavi ispod volana.
Njegovi prsti su nastavljali svoj rad.
Čeleste pogleda i zadrhta. Na ivici njenog uma bilo je to
osećanje kao da je neka životinja njuškala kroz njene
najintimnije misli. Osećala je dolazak vreline. Mašina lanu i
Nikola se baci u sedište, gotovo sasvim iscrpljen.

Č

- Čeleste, vi morate da vozite.
- Ali ja nikada…
- Sedite za volan.
On skliznu na mesto do vozača. Ona se namesti iza
volana i poče nogama da traži pedalu za gas…
Čeleste pokrenu kamion u trenutku kad se metalna vrata
otvoriše s takvom silinom da su gotovo otpala sa šarki.
Čeleste promeni brzinu, jurnu unazad, pa unapred,
zaokrete i nađe put.
Prebaci menjač u prvu, doda gas, malo kasnije prebaci u
drugu, menjač brzina je režao a onda uhvati brzinu kad su
došli do druma.
- Pogrešna strana! - viknu Nikola. - Pređite u levu traku.
Sirena je zvučala jako i blizu da je Čeleste poskočila kad
je videla da joj u susret dolazi kamion. Presekavši mu put
suviše blizu, dok, su se metali grebali, a kamioni udarili
jednom, dva puta kao da je zemljotres, ona se dohvati prave
strane puta.
Kad je to prošlo, Nikola se sruši kraj nje i kamion je
grmeo kao ranjena zver dok su jurili dalje od bojnog polja.

20

Tokio

Oblici, napregnuti, životinjski, kao levijatan i đavo,
pokretali su se u svetlosti jednog reflektora.

Nangi udahnu vazduh kad mu postade jasno šta su dva
muškarca na filmu radili. Nangi, pripadnik kulture gde
zapadnjački tabu homoseksualizma nije postojao, ipak je
bio šokiran. Ne što je video dva muškarca naga, zajedno,
već zbog onoga što su radili jedan drugom.

Dakle to je bio Vilijem Džastis Lilihamer. To je bio onaj
stariji, viši. Mladi plavušan bio je zgodan, kao glumac, s
divnim telom, kao da je rođen za ovu vrstu opuštanja.

Nangi se nagnu napred i vrati traku na neke slike. Već je
posmatrao traku, koju mu je doneo Mani Manhajm a koju
mu je ostavio pokojni Harli Gant, nekoliko puta, a sada je
hvatao beleške.

Telefon zazvoni.
- Moshi.
- Nangi-sane, našao sam kome pripada telefon koji ste
mi dali.
Bio je to Jisaku Šindo, privatni detektiv, koga je Nangi
angažovao. Reč je bila o broju faksa koji je Nangi našao u
kancelariji koju je Masamoto Gei iznajmio u Ginzi.
- To je ovde u Sajgonu - reče Šindo - u poslovnoj zgradi
preko puta vašeg kompleksa.
- Čija je zgrada?
- Pokazalo se da ta kompanija ne postoji - Nangi je čuo
kako čovek lista stranice beležnice. - Izgleda da je vaš
čovek Vinsent Tin plaćao zakup svakog meseca.
Nangi zatvori oči na tren.
- Nangi-sane, ima još toga.

- Slušam.
- U redu. Prijatelj mog prijatelja koji radi u mrtvačnici
omogućio mi je da vidim izveštaj sa Tinove autopsije. U
redu on je spaljen kiselinom, baš kao što vam je Van Kit
rekao, ali ieto tako iskopali su dvadeset pet metaka iz
njega.
- Dvadeset pet?
- Tako je. Po kalibru metaka mislim da se našao na
pogrešnoj strani nekog mitraljeza. Iz vojnog naoružanja,
rekao bih.
Blagi Bože, pomisli Nangi.
- Postoji još nešto - reče Šindo - prijatelj mog prijatelja je
bio na dužnosti kad je telo doneto. On se kune da je čovek
Japanac. Isto tako kune se da je jakuza.
Nangijeve misli su se komešale.
- Kako je to mogao da zna?
- Mali prst na čovekovoj levoj ruci. Nedostajao mu je vrh.
Jakuza je često odsecao vrh prsta da bi se zakleo
ojabunu na odanost ili da bi se kaznio što je počinio greh.
- Dobar posao.
- Hvala, gospodine. Iskoristio sam svoje veze i uspeo sam
da se dočepam inspektora Vana Kita. Videću ga sutra
ujutro. Treba da vidim šta bi najbolje odgovaralo ovim
ljudima. Oni su svi veoma korumpirani.
- Nadam se da ćete imati uspeha. Stalno me
obaveštavajte.
- Kao i uvek.
Nangi prekide vezu i zavali se unazad na kauču u svom
studiju. Bilo je vrlo tiho u kući, nešto što je veoma voleo, ali
sad je odjednom žudeo za zvukom - za radiom koji emituje
rok muziku ili ženskim vokalom. Našao se opet pred istom
kapijom, a misli na Kisoko obavijale su se oko njega kao
magla.
Ali sada nije bilo vremena za nju. Sutra će Lu Kroker biti
ovde sa ko zna kakvim novostima. Pre tog vremena, Nangi
je znao on ima mnogo šta da obavi.

Š

Deo njegovog uma žvakao je ono što mu je Šindo rekao.
Počeo je opet da posmatra video traku, a neke delove je
puštao usporeno. Sada nije bio zainteresovan onim što bi
svakom prvo palo u oči - spajanje dva tela na najčudnije
načine. On je sada gledao gornji deo slike gde je oko
uhvatilo neki pokret.

Video je da dolazi i da se vraća, kao senka plamena na
zidu. Pomoću elektronike on dotera do savršenstva taj deo
slike.

Nangi se nađe oči u oči s licem.
Lice je bilo malo okrenuto od objektiva video kamere,
posmatrajući seksualne akrobacije bez ikakve strasti.
Nangi pritisnu taster za zaustavljanje slike i dugo je
posmatrao lice. Bilo je delimično u senci, ali naslućivali su
se obrisi i crte.
Čudno je bilo što je on prepoznao to lice.
To je bio okidač koji je bio potreban njegovom sećanju da
se seti Okamijevog komentara o Vilijemu Džastisu
Lilihameru.
Nangi je mogao da se seti razgovora kao da se dogodio
juče a ne pre dve godine. Okami je bio u Tokiju prilikom
neke od svojih neredovnih poseta. Nangi se sećao mesta -
Meiđi hram. Bilo je proleće, kad je sve brisalo tamne boje
zime. Vazduh je bio pun mirisa napupelog cveća.
Na velikoj sam prekretnici, rekao mu je Okami. Moram
da donesem odluku da li da živim ili umrem jer moram da
načinim veliki korak u nepoznato.
Treba li vam pomoć, Okami-sane?
Ne, ne. Čudno kako je Okamijevo angažovanje sada
imalo značenje. Ne želim da vas uvlačim u ovo. Ne na
materijalni način. Ali tražim vaš savet.
Šta mogu da uradim, reče Nangi.
Postoji čovek s kojim elementi unutar mog unutrašnjeg
kruga žele da sklopim posao, ali ima toliko toga što me
brine kod njega. Mada imam duboko osećanje zle slutnje,
ipak mislim da moram da krenem tom stazom. Znam da je
pogrešna, Nangi-sane, ali moram da načinim taj pokušaj da

bih smirio druge ojabune ako može da bude mira među
klanovima. Ne želim rat.

Okami je zastao da bi posmatrao decu koja su se igrala i
sanjarila na travi. Ko zna šta mu je u tom trenutku bilo na
umu? Možda je mislio, kao Nangi, kako je strašna cena koju
neko plaća za odrastanje.

Taj čovek, koji se zove Lilihamer, radi za nekoga koga vi
poznajete, pa mislim da smo zbog toga morali da se vidimo.

Otišli su dalje prepuštajući decu njihovoj igri, nailazili su
na ljubavnike, koji su se držali za ruke, s licima okrenutim
jedno prema drugom, blagosloveni suncem.

Leon Vaksman.
Da. Znam ga, rekao je Nangi. Sreli smo se ovde u Tokiju
nekoliko godina posle početka okupacije. Da vidim, možda
je to bilo četrdeset sedme ili četrdeset osme. U svakom
slučaju sreo sam ra u bolnici. Radio sam tada za
Ministarstvo građevine, a mislim da je bilo nekih oštećenja
na bolnici. Poslat sam tamo sa timom stručnjaka da vide šta
treba da se uradi.
Vaksman je bio Amerikanac, a oporavljao se u japanskoj
bolnici?
Tako je, rekao je Nangi. Bolnica je bila specijalizovana za
neurohirurgiju. Povrede su mu bile teške pa sam mislio da
će biti podvrgnut seriji tih operacija.
Kako vam se činio?
Radoznao, rekao je Nangi. Kao da je imao dve ličnosti.
Jednu, lukavu i sjajnu, drugu strašno sumnjičavu i tamnu.
Bolničarke s kojima sam razgovarao rekle su mi da je imao
tako strašne košmare i noćna preznojavanja da su mu
davale sedative odmah posle večere.
Kad je izašao iz bolnice, ostali ste u vezi?
Da. Iz jednog razloga, on je bio željan veza u Tokiju. Iz
drugog, on mi je pomogao da se uspnem lestvicama uspeha
u MITI-u.
Kako je uspeo?
Ljubavnici su nestali sa suncem i njih dvojica su sada
šetali među pankerima sa ružičastim i zelenim

mohikanskim frizurama, crnim kožnim jaknama, naočarima
zbog kojih su ličili na insekte, na crnim kavasaki motor
biciklima. Režali su na prolaznike i palili motore. Čula se
teška rok muzika.

Očigledno da nije bio bez kontakata, rekao je Nangi. On
je bio u vezama sa javnošću kad je bio u vojsci, pa je uradio
dosta da bi skupio osoblje ministarstva, naročito za
Ministarstvo trgovine i industrije koje će kasnije biti MITI.
On je očajnički želeo kontakte u poslovnom svetu pa smo mi
izmenjali usluge. Sećam se da sam bio impresioniran kako
on dobro razume Japance.

On je želeo da postane biznismen.
Očigledno.
Pa, on je sada na sasvim drugom poslu, rekao je Okami.
On je šef mreže špijuna koja je ukopana duboko u američku
federalnu birokratiju.
Došli su do parka gde se gradilo. Tu nije bilo ni pankera.
Najzad su bili sami. Drveće sa bledim pupoljcima, sa
korenjem u balama, ležalo je nagnuto na žičanu ogradu,
čekajući da bude zasađeno.
Vidim kako ga je privukao taj način žviota, rekao je
Nangi. Vaksman me oduvek impresionirao kao neko ko vidi
crteže u senci. Pored toga, mada je imao smisla za to, moj
utisak bio je da mu je biznis bio dosadan. To je bilo suviše
lako. „Kao ubiti ribu u buretu“, jednom mi je rekao.
Okami reče, Vaksmanova mreža je tako duboko ukopana
da čak ni američki Kongres nije čuo za nju.
To bi moglo da bude loše ili zlo.
Ima još toga. Okami stavi ruke iza leđa i namršti se,
duboko zamišljen. Vaksman se podigao na vrh čvrsto
povezane grupe koja je sebe nazivala Ogledalom.
Ogledalo. Nikada nisam čuo za njih.
Nisam iznenađen, u stvari, niko nije. Ti ljudi traže moć i
kontrolu preko političkih i privrednih politika svojih vlada.
Govorimo o jednom vrlo opasnom čoveku.
Okami stade, zagleda se u Nangija i Nangi je znao da je
sada došlo do presudnog trenutka.

Vaksman je kraj ove posebne staze za mene, rekao je
Okami. Ako se pokaže da on nije čovek od poverenja,
plašim se da ću morati da načinim svoj veliki korak u
nepoznato. Imam svoj program, koji ću ostvariti uprkos
velikoj opasnosti po mene. Izvinite što sam vas upetljao u
ovu važnu odluku, Nangi-sane, ali ne mogu nikom drugom
da verujem.

Sećam se da je Vaksman bio pametan, rekao je Nangi
kad je poslednji put video Mikija Okamija pre nego što je
iznenada nestao. Možda je bio suviše pametan.

Šta to znači?
Samo to. Njegova inteligencija je stvorena za nemirnu
dušu. A ja lično nikad ne verujem nemirnim dušama.
Sada dok je Nangi buljio u slike na ekranu, znao je da
gleda lice čoveka koga nije video godinama. Čovek je
hladno posmatrao seksualnu burlesku jednog od svojih
agenata. Bio je to Leon Vaksman.

***
Tomu Kozo pokri usta jer bi bez toga bljunuo svoju mržnju
prema Nikoli Lajniru. Stajao je nag ispred velikog ogledala i
posmatrao pokrete svog tela. Irizumi u obliku prizme pričao
je priču o gubitku, osveti, smrti. Na Kozoov način mišljenja
su bila tri oslonca časti.

Gubitak, osveta i smrt bili su sve što je zanimalo Kozoa.
Buljio je u feniksa koji je obavijao njegov penis svojim
krilima. Glava mu je bila istetovirana na glaviću. Feniks je
rastao kako mu se penis dizao, šireći svoja čudesna krila.

Gubitak, osveta i smrt nisu definisali samo čast već
Kozoovu vezu sa Nikolom Lajnirom. Njih dvojica se nikada
nisu sreli; možda Nikola nije ni znao da Kozo postoji, ali
Kozo je poznavao Nikolu, intimno.

Uprkos lažima koje je rekao ministru Ušibi, Kozo je
namerno poslao belu tojotu za Justinom Lajnir i njenim
ljubavnikom - da, Kozo je znao ko je on onog trena kad se
spustio na aerodrom u Nariti, mnogo pre Ušibe ili nekog

drugog ojabuna u unutrašnjem krugu kaišoa. I zato je žena
Nikole Lajnira mrtva.

Gubitak.
Kacuodo Kozo, Tomuov otac, odigrao je jednom ulogu u
dizanju Mikija Okamija, ali Okami ga je nadživeo. Naravno,
Okami je imao pukovnika.
Kozou je bilo zlo od toga kako su Japanci od pukovnika
pravili Boga. Čak su ga i mnogi ojabuni poštovali jer su
znali za njegove napore da učini nešto za dobrobit njihovih
klanova tokom godina okupacije. Kozo nije ni najmanje
sumnjao da je pukovnik bio više Japanac po svom
razmišljanju nego zapadnjak. Po njegovom mišljenju zato je
pukovnik bio tako opasan. To je ubilo Kacuodo Kozoa.
Kozo je verovao da je pukovnik Lajnir lično ubio
njegovog oca, koji je nađen udavljen u reci Sumida bez
ijedne ogrebotine. Kacuodo nije znao da pliva a pukovnik je
to znao; Kozo ih je čuo kako razgovaraju jednog vrelog
letnjeg popodneva kad se znoj skuplja na njihovoj koži kao
kiša na vrhovima drveća.
Nedelju dana kasnije Kacuodovo modro telo izvađeno je
iz Sumide. Kozo je izgubio oca.
Nenadoknadiv gubitak.
Samo nekoliko godina kasnije Kozo je počeo da shvata
prirodu i kontekst strašnog incidenta. Gotovo od početka
Kacuodo i Okami su se svađali politike jakuze. Okami je bio
za dogovor s Amerikancima - naročito otkako su okupacione
snage često počele da traže pomoć od jakuze da uguše
štrajkove koje su potpirivali ubačeni komunisti. Izgledalo je
bolje da Japanski mafijaši lupaju glave japanskim
radnicima, nego američka vojska. Ali Kacuodo se žestoko
svađao, i bio je protiv bilo kakve saradnje sa Amerikancima.
On je prezirao da ga koriste Amerikanci po bilo kom pitanju
- čak i po pitanju istrebljenja komunista sa japanskog tla.
Nesuglasice između dva ojabuna konačno su prerasle u
otvorenu paljbu. Dok Kacuodovo telo nije nađeno kako
pluta Sumidom. Zato što telo na sebi nije imalo nikakve

tragove, nije bilo ni krivca, a ni osvete. Okami i poručnik su
upotrebili njihov uticaj. Red je vraćen.

Ali ništa ne može vratiti život kakav je nekad imao Tomu
Kozo, i on nikada ne zaboravlja. U pravom japanskom stilu,
on uze Okami za mentora, postade iskren i privržen
prijatelj, učvrsti svoju moć dok je Okami napredovao kroz
hijerarhiju. I kad je Okami postao kaišo, Kozo mu je bio
najčvršća i najglasnija podrška. Ostao je uz Okamija dok se
ovaj uspinjao, zbog njegovog tajnog kopanja po istoriji koja
se ticala Kacuodove smrti, ali ga je ipak mrzeo zbog
njegove veze sa pukovnikom Lajnirom.

Pukovnik je umro pre nego što je Kozo mogao da ostvari
svoju osvetu. Ali tu je bio sin. Međutim, sin je bio ninđa,
veoma moćan. Čak su se i ojabuni njega plašili. A onda, tu
je bilo sećanje na pukovnika, poštovanje protiv kojeg se
Kozo nije mogao boriti. On zato nije žurio, strpljiv kao pauk
čiju mrežu uništavaju vetar, kiša i mraz, ali koji je uvek iz
početka plete.

Osveta.
Kozo se okrete od ogledala, poče da se oblači. Bilo je
vreme da se vidi sa Do Dukom.
Vreme da se prizove čast i da se pripremi smrt.

***
Nikola, bled kao zid, ležao je među opalim lišćem javora
kao da je na plamenom krevetu.

Čeleste, klečeći iznad njega, reče:
- Kuća - vaša kuća, zar ne? - Samo je na sto jardi kroz
drveće.
Njegove oči, zamagljene od bola, buljile su u nju kao da
je ne poznaje. Čelestino srce preskoči otkucaj. Šta je to
Mesulet uradio sa njim? Zašto je toliko dugo čekala da bi
reagovala? Znala je. Užas koji ju je ščepao od trenutka kad
je Nikola uspostavio svoju psihičku vezu sa njom bilo je
nešto tako strašno što nikada ranije nije iskusila. Uvek je
negde duboko u mislima zapretena senka saznanja da iza

sveta koji možemo da vidimo svojim očima, čujemo svojim
ušima leži jedan drugi svet, efemerniji, s kojim dođemo u
dodir s vremena na vreme u trenucima velikog stresa ili
sna. Živci sy joj jedva podneli tu povezanost. I eto šta je taj
užas doneo.

- Ah, Nikola.
Nagnula se preko njega i nežno je dodirnula svojim
usnama njegove. Učinilo joj se da ga je čula kako je zaječao,
pa se trgnula, uplašena da ga je povredila.
Bili su pored kamenog bazena punog vode koja kao da je
izvirala iz dubine. Jedan jedini japanski kanđi bio je urezan
u kamen, a preko vrha ležala je plitica od bambusa. Nikola,
šapućući nešto hrapavim glasom, zamoli je da ga napoji iz
plitice. Ona zahvati ledene, čiste vode i podigavši mu glavu
prinese pliticu njegovim usnama.
Pio je polako i bučno neko vreme, zatvorenih očiju kao
da je voda bila njegov svet. Stavi ruku na prostirku od lišća
i sede.
- Kuća - rekao je. - Da li sam vas ja uputio ovamo?
- Ne sećate se?
- Ne.
Stavila mu je ruku na obraz.
- Nikola, koliko ste teško povređeni?
- Ne znam - pogledao je u naokolo. - Ovde smo ja i
Justina sahranili našu kćer, jadno malo biće, bila je tako
slaba i bleda, nije imala šanse da preživi.
On obori glavu i Čeleste ga zagrli pa poče nežno da ga
ljulja dok je on tiho jecao.
- Sve je u redu - reče on posle izvesnog vremena. - To je
bilo davno. U stvari, u jednom drugom životu.
Čeleste zatvori oči na trenutak, ujede se za usnu.
- Nikola, plašim se - buljili su jedno drugom u oči. -
Mislim da je Mesulet na kraju razumeo. Postao je svestan
mog postojanja i kako sam ti pomogla.
Bilo je to istina kroz blesak bola i šoka Nikola je shvatio
da on više ne može da je štiti na taj način. On ju je iskoristio
i sada će oboje platiti cenu. Bila je to očajna kocka,

stavljanje glave u Mesuletove čeljusti, ali na neki način to
se isplatilo. On je znao da Mesulet nema pristupa Okamiju.
Inače bi znao da Nikola nije Nišiki, veza između Okamija i
Dominika Goldonija.

To je značilo da je Okami živ i da se verovatno krije.
- Nikola.
On pogleda u Čelestine oči i odjednom oseti kako joj
psiha izlazi iz školjke, kako je obavija toplinom i svetlošću.
Stavila je ruke na njega, najpre obazrivo, onda osećajući
kako njeno unutrašnje poverenje raste sve čvršće,
osvetljavajući njegove tamne dubine.
- Imaš ruke i um iscelitelja - rekao je puknutim usnama.
Automatski poče tiho pojanje Akšare. Odjednom, stade.
- Šta je to?- Čeleste oseti promenu u njemu. - To je meni
sve novo. Da li sam učinila nešto pogrešno?
Odmahnuo je glavom.
- Ne, ja sam kriv. Ja znam deo Tau-taua Akšaru. Naučio
me jedan čovek. Verovao sam mu mnogo godina, ali na
kraju se pokazalo da mi je on neprijatelj. On je podučavao
Akšaru i njen tamniji deo Kširu. Bez koryoku-a, puta i
Šukena, zaštite integracije, tamna strana ga je upropastila,
kao što je uništila Mesuleta.
Nikola dade znak da želi još vode i ona prinese pliticu
njegovim usnama. Pio je u tišini. Vlažan miris lišća i
plodnog tla ispunjavao je vazduh. Ptice su cvrkutale u
krošnjama, dozivajući jedna drugu. Ovako daleko od
zavojitog puta nije se čula buka saobraćaja.
Čeleste nije htela da misli na košmar koji je doživela
vozeći kamion autoputevima, prolazeći oznake koje nije
umela da pročita, prebacujući se opasno na levu stranu, sa
Nikolom koji je napola ležao kraj nje.
- Taj čovek, moj sensei, naučio me je svemu što znam o
Tau-tauu - nastavio je Nikola kad je utažio žeđ. - Kad sam
video kako to ne deluje na Mesuleta, počeo sam da se pitam
da li je sve u redu. I onda, u onom kavezu između svesti i
nesvesti, moj uspavani um ponovo prizva tog čoveka i ja

Č

sam ga video - ja sam ga video Čeleste - kako me izdaje. On
me je učio samo onim stvarima za koje je želeo da ih znam.

Nešto se pomače u žbunju iza golog ginkgo drveta.
Oboje okrenuše glave u tom pravcu, ali to je bila samo neka
mala životinja koja je tražila plodove.

Nikola se leđima naslonio na kameni bazen kao da je
dobijao snagu od njega.

- Taj čovek je bio vrlo pametan - rekao je posle izvesnog
vremena. - Uzeo sam njegovo učenje kao vrednost čak i kad
sam ga razmaskirao. Sada se čudim kako sam bio toliko
naivan. Pogledao ju je. - Čeleste, mislim da ono što me on
naučio jednostavno nije bila Akšara. Sada mislim da je to
bila nekompletna kombinacija Akšare i Kšire. Šta ako je ta
tamna strana Tau-taua počela da me menja?

Čeleste pogladi njegovu tamnu, vlažnu kosu i ukloni mu
je sa čela. Nežno ga poljubi.

- Ubeđena sam da grešiš - reče uverljivo - ne možeš tako
lako da zaboraviš efekte boravka u kavezu sa Mesuletom.

Znala je šta govori. Šok i droge uz ispitivanje doveli su
ga do paranoičnog razočaranja. Ali grešila je. Nije mogao
da se otrese osećanja da ga je Kanzacu izneverio. Pamtio je
kako mu je Kanzacu rekao da mu je često dolazio u goste
visoko u Hodaku, mada se Nikola sećao da je tamo bio
samo jednom.

Vreme je, rekao je Kanzacu, kao okean. Ima plima,
struja, vrtloga koji se ponekad prelivaju, stvarajući neku
vrstu virova događaja koji se ponavljaju kao krugovi na vodi
dok se ne rašire dovoljno i ne razbiju o stenovite obale.

Nikola, koji je tek počeo da putuje van vremena, znao je
sada bolje, nego onda, o čemu Kanzacu govori. Da je
Kanzacu bio sposoban da živi i ponovo preživljava trenutke
u vremenu, mogao je lako da predvidi da će ga Nikola ubiti,
baš kao što bi mogao da razume neizbežnost toga i da,
prihvativši to kao karmu, usmeri svoju osvetu tako što će
udenuti psihičku vremensku bombu u Nikolinu glavu.
Pitanje je sada bilo kako da je Nikola izbaci.

Postojao je način, ali to je bilo opasno, ispunjeno
nepoznatim zamkama, pa se nije znalo da li da se usudi da
ga preduzme. Pitao se da li ima drugog izbora.

U tom trenutku ptice su prestale da pevaju, a Nikola i
Čeleste, čiji se pogledi sukobiše u prepoznavanju, znali su
šta im se sprema.

Mesulet.
***

- Mrtva?
- Tako je. To je tragično. Automobilska nesreća.
- Isuse Bože. Justina je mrtva.
Lu Kroker je buljio u Tanzana Nangija.
- Da li Nikola zna?
Nangi odmahnu glavom.
- Kao što sam rekao neko vreme nismo bili u vezi.
Kroker sede i Margarita mu stavi ruku na rame. On joj je

sve ispričao o Nikoli i Justini dok su leteli ovamo. Oči su im
bile zamućene ali nisu bili toliko umorni koliko bi mogli da
budu. Podelili su pilulu za spavanje koju je Margarita našla
u svom neseseru sa šminkom i tako su spavali šest sati.

Bili su u dnevnoj sobi Nikoline kuće na imanju u Tokiju.
Masivne kedrove grede prelazile su preko tavanice, a
svetlost kasne jeseni širila se kroz ogromne prozore.
Tapacirani kauči i prevelike fotelje ispunjavale su centralni
deo sa tatamijem, dva stepenika nižim od ostalog prostora.
Duž zidova bili su zapadnjački umetnički radovi i sjajno
ofarbane tkanine iz Francuske i Italije. Kuća je mirisala na
nauljeno drvo, trsku i ruzmarin.

Nangi je osećao da je ovo logično mesto da dođe. Kad
mu je Seiko dala poruku, bio je besan što ga nije pozvala sa
sastanka. Ali brzo se smirio i brzo je počeo da misli. Seiko
mu je dala Krokerovu poruku, pa je prema onome što je
izvukao od nje veštim ispitivanjem i onome što je Kroker
rekao lako shvatio da je reč o nečem vrlo hitnom.

S obzirom na njegovu tekuću situaciju - kao i na situaciju
Sato internešenela - nije želeo da bilo ko zna za Krokerovo
prisustvo u Tokiju.

Od Justinine smrti Nikola kuća je bila prazna. Dolazila je
samo žena koja je održavala red. Nangi je imao ključeve i
njen položaj činio ju je idealnom. Odvezao je svoja kola na
aerodrom, našao je Krokera - i njegovu pratilju - i lično ih
dovezao ovamo.

Ali tek pošto se otresao Seiko. Ona je bila jedina osoba u
kancelariji koja je znala da je Kroker došao, nije želeo da se
muva unaokolo dok budu razgovarali.

On ju je poslao u Vijetnam da privremeno preuzme
poslove Satoa tamo. Dao joj je ime Jisaku Šindoa, ali joj je
rekao da je on konsultant i da će joj pomoći da zasnuje novi
štab u toj zemlji. Rekao joj je da pomogne Šindou na svaki
način.

Čitava ideja i toliko slobode koju joj je dao bili su
riskantni, ali Nangi je navikao na rizik. Telefonirao je
Šindou, rekao mu da je ona na putu i da sumnja da radi
protiv kompanije. Znao je da je to najbolje što za sada može
da uradi. Nije imao dokaze o njenoj pokvarenosti, samo ono
što je slučajno čuo i nije bio spreman da reaguje
preuranjeno. Pored toga ona je bila manje važna. Ako je bila
kriva. Možda je njeno osećanje slobode u Sajgonu otkrije.
Ako se to pokaže, Šindo će znati šta treba da uradi.

Gei, rukovodilac Či projekta, bio je druga priča. On je
sebe osudio sa šifrovanim faksom. I mada su ljudi još
pokušavali da dešifruju, Nangi je bio ubeđen u njegovu
krivicu. Želeo bih da mogu da ga držim dvadeset četiri časa
na oku. Ali nije imao te mogućnosti.

Nangi je sada pažljivo slušao dok mu je Kroker pričao o
tome kako mu je Lilihamer naložio da reši ubistvo Dominika
Goldonija. Kroker je govorio o tome kako sumnja da je
Lilihamer mnogo više nego što se predstavlja i rekao mu je
kako je otkrio da Lilihamer iz ličnih razloga želi da nađe
Vijetnamca Do Duka Fuđiru. Kroker je bio zaprepašćen što
Nangi već zna za Gantovu pogibiju, ali je on iznenadio

Nangija kad mu je rekao za Margaritinu vezu sa njenom
maćehom Renatom Loti, njenim bratom Dominikom i kad je
otkrio da je Dominik ostavio njoj u nasleđe svoju imperiju.

Kad je Kroker završio rekavši mu za Margaritinu sumnju
da je rat između Leonfortevih i Goldonijevih mnogo više
nego jednostavna krvava borba između porodica mafije,
Nangi se okrete Margariti i reče:

- Rekli ste Krokeru da vam je brat dao pristup svim
tajnim informacijama koje je imao o visokim funkcionerima
u vladi i zakonodavstvu. Otkuda vam ta informacija?

- Tajni izvor - reče Margarita. - Njegovo ime je Nišiki.
Odjednom uznemirena ona ustade sa sedišta i poče da
šeta po tatamiju.
- Da li vam je brat ikada dopustio da se sretnete sa
Nišikijem? - pitao je Nangi.
- Nije. Ja… mislim da ga ni Dom nije nikada sreo. On je
bio samo glas. Ali moja maćeha zna ko je. Ona nas je ovamo
poslala da ga zaštitimo od Do Duka.
- Tako je i Kroker rekao - Nangi pogleda u Margaritu
Goldoni Dekamilo pitajući se da li može da joj veruje.
Verovao je Lu Krokeru, najbližem Nikolinom prijatelju
zapadnjaku, ali samo je to mogao da uzme zdravo za
gotovo. - Da li vam je maćeha rekla ime?
- Jeste. Mi pretpostavljamo da treba da vidimo Mikija
Okamija.
Nangi je stajao mirno neko vreme.
- Okami je kaišo, šef svih ojabuna jakuze - rekao im je -
ali njegovi neprijatelji su uvek huškali protiv njega; njega
nema. Sada mi recite da verujete da je on Nišiki, izvor
Dominika Goldonija.
- Fejt je bila sigurna u to - reče Margarita - ali šta ako je
on već mrtav?
- I meni je to palo na um - reče Nangi - dok nisam
povezao neke stvari. Što se tiče optužbi protiv Nikole i
Sato-Tomkina, našao sam izdajnike unutar kompanije.
Jedan od njih Vinsent Tin ubijen je prošle nedelje u
Sajgonu. Izgleda da je on umešan u sve što je ilegalno. Ali

ko ga je ubio? Sajgonska policija nije nam pomogla. Ali
čudno je da je njegovo telo uzeo čovek koji je tvrdio da mu
je brat. On uopšte nema porodice. Taj čovek je rekao da
radi u kompaniji Avalon Ltd.

- Proveravao sam. Mada Avalon Ltd tvrdi da ne poznaje
tog čoveka, čudno je da se on pojavljuje kao veza za prenos
novca preko međunarodnih granica. Sada sam otkrio da je
čovek koji je došao za Tinovo telo bio Japanac i jakuza.
Izgleda jasno da su me namerno uputili u Avalon Ltd.

- Svi ti faktori vode do jednog zaključka da je Mikio
Okami živ i da se krije, da tajno šalje podatke o svojim
neprijateljima onima koji najbolje mogu da mu pomognu.
Vidite, članovi Okamijevog unutrašnjeg saveta povezali su
ga preko njegove volje sa čovekom po imenu Leon
Vaksman, čovekom koga sam pre mnogo godina poznavao u
Tokiju i koji je u međuvremenu postao glavni igrač u
senkama Vašingtona. Mislim da se Okami pobunio. Rekao
sam mu da se Vaksmanu ne može verovati, pa je Okami
tajno napustio Godaišu, stvorivši drugi savez koji je tajno
gajio, onaj sa bratom gospođe Goldoni. Dominik je bio
ubijen zbog te veze, a Okami je oteran u skrovište.

- Da li je bezbedan? - pitala je Margarita.
Nangi je pogleda.
- Čak i da jeste, ima toliko moći oko njega da se pitam
koliko dugo može da preživi.

21

Vašington/Tokio

Kad je Fejt Goldoni otvorila vrata njene kuće, Lilihamer se
nasmešio i rekao:

- Vil Lilihamer, gospođo Loti. Drago mi je što sam vas
najzad upoznao. Smem li da uđem?

Fejt, buljeći u vrh revolverske cevi koju je uperio u nju,
rekla je:

- Naravno da možete.
Dok ga je vodila kroz veliki foaje pa u hodnik, čula ga je
kako govori.
- Nema nikoga u kući, gospođo Loti. Proverio sam.
- Sigurna sam da jeste.
Gurao ju je unaokolo.
- Kuhinja a onda zadnja vrata.
Bilo je jasno da idu prema štalama. Znala je šta to znači.
Na neki način pitala se kako se to nije ranije dogodilo. Tek
nedavno, kad joj je Lilihamerov ljubavnik Daglas Mun
prodao video-traku i kad ju je pregledala, shvatila je da je
čovek koji posmatra divlju ljubavnu igru Džoni Leonforte.
Izgledao je drugačije, to svakako, ali to je bio čovek s kojim
je bila intimna i odmah ga je prepoznala. Bilo je to davno,
ali ne baš toliko. Ti dani u Tokiju posle okupacije postavili
su scenu svega onoga što će kasnije doći. Ti dani su bili
urezani u njeno sećanje kao laserom.
Koliko dugo je Džoni znao ko je ona? Ona nije živela u
senkama kao što je on morao i mada je dala da joj urade
neke male plastične intervencije u Los Anđelesu, ona je još
bila Fejt Goldoni. Džoni bi je prepoznao.
Džoni je živ!

Najpre je pomislila da joj to ne odgovara. Ali ona je
uspela da preživi sva čuda, zašto ne bi njega? On je imao
prednost nad njom - bio je muškarac.

- Otvorite vrata.
Ogvorila ih je i osetila je miris konja, seno, silažu.
Životinje okrenuše glave prema njoj, frknuše.
- Ne brinite, neću vas ubiti - reče Lilihamer. - Bilo bi
suviše pitanja.
Ona se osvrnula unaokolo, leđima okrenuta boksovima.
- Jedan od ovih će vas udariti u glavu - pokazao je konje.
Fejt je osećala bravu na leđima. Pomakla se još malo da
je otkoči.
- Niko vam to neće verovati. Ja suviše mnogo znam o
konjima. Sada se nije trudila samo da otvori vrata već da se
dočepa kože i metala.
- Moraće da u to veruju - reče Lilihamer prišavši bliže
njoj i konjima - zato što će to patolog napisati. Neće biti
drugih tragova na vama. Nikakvog znaka pogrešne igre.
Osmehnuo se. - Verujte mi. Ja sam majstor za to.
- Zašto to radite? - nije očekivala odgovor, želela je samo
da isproba njegovo osećanje kontrole.
- Ovde je veliki ždrebac - pokazao je pištoljem - otvorite
vrata boksa.
Fejt je samo na to čekala. Otvorila je vrata boksa desnom
rukom dok je levom dizala kuku i zabacila je uvežbanim
pokretom članka, skinuvši je pri tom sasvim i bacivši
metalnu šipku Lilihameru u lice.
On zaurla, zatetura i udari nogom zahvativši Fejt po
kuku. Kriknula je, pala na jedno koleno. Konji, preplašeni,
udarali su o svoje boksove, njištali su, širili oči, nozdrve su
im bile napete. Videlo se da su u strahu i panici.
- Kučko! - viknu Lilihamer. On snažno odbaci metalnu
kuku i posegnu za njom.
Bio je baš ispred otvorenih vrata boksa. Fejt ga udari
ramenom u koleno svom silinom. Lilihamer pade nauznak u
boks sa preplašenim ždrepcem.

On udari u ždrepca takvom silinom da se konj diže na
zadnje noge i poče da vitla prednjim. Životinja, očigledno
užasno prestrašena, spuštala je kopita na Lilihamera koji se
dizao. On udari o ivicu boksa, a to još više izbezumi
ždrepca, koji je sada počeo da dobuje kopitama po biću za
koje je mislio da ga napada.

Fejt, dižući se na noge, namirisa krv.
- O, gospodine Dominik - reče ona konju - jadna, jadna
preplašena životinjice.
Ždrebac, čije su oči još kolutale, čuo je poznati glas.
Okrenuo je veliku glavu, buljio je u nju levim okom. Ona je
nastavila da ga teši, pa se on spusti na sve četiri noge
ispred nje i poče da odmahuje glavom. Kao ni njoj, ni njemu
nije smetao miris krvi.
Ona priđe otvorenim vratima boksa, posegnu da ga
pomazi iznad nosa. Stavila mu je kocku šećera u njušku dok
ga je mazila. On se sada smirivao odgovarajući na njena
tešenja. Tek tada je pogledala levo i videla crvenu masu
koja je nekada bila Vilijem Džastis Lilihamer.
- Ah, gospodine Dominik - šaputala je ona ljubeći
ždrepca po njušci - sada je sve u redu.
- Bojim se da ste malo preuranili.
Okrete se, i prepoznavši glas, ugledala je čoveka koga je
videla na video-traci. Sada je bio stvarno grozan, manje je
ličio na Džonija Leonfortea koga je poznavala nego na
video-traci. Pomislila je da je mogao da sedi pored nje u
restoranu, u operi i da ga nikada ne bi prepoznala.
- Zdravo, Džoni, odavno se nismo videli.
- Oboje smo svašta doživeli. Tvoj prijatelj Okami me
dobro sredio, ali mene je teško ubiti. Fejt, bio bih ti
zahvalan ako bi izašla iz boksa. Posmatrajući kako se
ophodiš s tim bićima shvatio sam da je Vil pogrešio što je
mislio da će moći da navede jednog od njih da te ubije.
Pored toga, ne želim da se dočepaš Vilijevog naoružanja, je
li?
- Gospodin Dominik je još uznemiren. Mislim da će biti
bolje da ostanem ovde gde sam.

Džoni izvadi magnum 357.
- Gde da smestim metak? Ispod desnog uveta? - Naciljao
je u ždrepčevu glavu.
- U redu, šta hoćeš? - izašla je iz boksa.
- Zatvori vrata boksa. Ne želimo da nam neko smeta.
Ona učini kako je rekao i krenu iz štale dalje od ždrepca.
- Šta radiš?
- Ne želim greške. Ne želim da ti odjednom odlučiš da
ubiješ gospodina Dominika.
Džoni načini grimasu.
- Dala si mu ime po svom odbeglom ne baš dragom sinu,
Fejt? Velika kuća, štale, konji, više novca i uticaja nego što
si znala da koristiš. Isuse, kakvim si životom živela.
Pogledala ga je nemo.
- Ti živiš mojim životom, ti, kraljice svih kučki! - dreknuo
je tako jako da se ona trgnula. Mogla je da vidi sav bes i
zavist koji su se godinama gomilali u njemu, koji su plivali u
njegovim očima kao besne ajkule.
- Sve si mi otela! Ti i prokleti Japanac Okami. Ti si to sve
smislila! Jebena Goldoni maskirana kao Fejt Sovhil. I ja sam
to progutao. Ti si bacila svoje telo na mene i ja sam ga
uzeo!
- To boli, zar ne kad saznaš da si na kraju bio samo
muškarac kao ostali koje sam poznavala. Otvarala sam
butine kako sam htela, uzimala komad tvog mesa u usta i
sve što sam poželela dobijala sam kao da sam rekla:
„Sezame, otvori se!“
- Ubiću te!
- Sada zvučiš kao Džoni Leonforte koga sam znala - rekla
je dok je išla niz štalu. - Nisi Crvena Kraljica koja je zavela
umove Vašingtona. Kad se govori o uticaju, sa koliko si
predsednika manipulisao? Zamisli! Sicilijanac kao ti,
glumac! Nasmejala se. - Zašto me mrziš, Džoni? Učinila
sam ti najveću uslugu u životu. Rođen si za senku i glumu.
Sećaš se kako ti je bila dosadna poslovna strana stvari? Čak
si hteo da ja vodim knjige. Sećaš se?

- Uzela si mi život, Fejt! Pogledaj moje lice. Nekada sam
bio lep. Morao sam da promenim ime, da obavim toliko
skupih operacija. A bol! I onda sam morao da se sakrijem,
da, u senku, ali bez kuće, bez porodice, bez divljenja
aristokrata, svega onoga što sam želeo u životu. Ti si sve to
uzela - Džonijevo lice je bilo tako crveno da je ona mogla da
vidi svaku emociju kako kola njegovim venama. Krenuo je
na nju, ramena je oborio kao da su ga bolela od reči koje je
kao noževe bacala na njega.

Ponovo se nasmejala.
- Ništa se nije promenilo, Džoni. Ja još vodim
knjigovodstvo!
- Ne! Ti, Okami i Dominik ste me izbacili iz posla!
- Imao si loše prijatelje. Džoni, kad si odlučio da igraš
obe uloge. Za federalce ti si bio Crvena Kraljica koja igra
duboko sakrivenog vladinog špijuna, heroja ove zemlje. Ali
tajno ti si vodio Ogledalo za svoj račun. Birao si ljude iz
mafije, koristeći nećaka Čezara da ih unapređuje dok ne bi
postali donovi, odani tebi i njemu. Ti si bio heroj i razbojnik,
sve u jednom paketu.
Ona je sada stigla do najudaljenijeg zida, a išla je
blokirajući mu telom pogled.
- I sada to ponovo radiš sa Godaišu. Povezao si Ogledalo
sa Godaišu da bi minirao federalce, izbegao njihove zakone
i proširio svoju mrežu po svetu. Samo sada si zastranio. Oni
momci iz Godaišua ne brinu o tebi. Mislio si da ćete ti i
Čezare ostati partneri. Moram da te razočaram. Iskoristili
su te. Ti i Čezare ste bili njihova karta za sve oblasti
Amerike.
Ona dotače kožnu futrolu leđima i to je smiri.
- Razmisli o tome, mafija i vlada u savezu. Bila je to
neodoljiva kombinacija japanske jakuze - ona pokrete desnu
ruku i oseti kožu prstima. - Ali kad je ustanovljen Godaišu,
urra misliš da su uradili sa tobom i Čezarom?
- Imam zaštitu protiv te mogućnosti. Dobijao sam
poverljive informacije od… - Džoni načini pauzu pa reče. -
Zašto bi ti sada to govorio? Uskoro ćeš biti mrtva - pokušao

je da se osmehne i Fejt je zadrhtala. - Moj izvor je Nišiki, to
mu je šifrovano ime. Njegove informacije su mi omogućile
da se popnem u karijeri, da postanem šef Ogledala.

- Idiote. Nišiki je Mikio Okami. Od njega si dobijao
informacije, ali samo one za koje su on i Dominik želeli da
ih ti imaš.

- Nemoguće! Lažljiva kučko!
Magnum se diže ali Fejtina ruka je već izvukla stari
revolver iz kožnog držača. Kolt koji je htela da koristi u
slučaju da konj slomi nogu.
Omirisala je ulje, osetila kako joj leži u šaci. Ona podiže
revolver i opali jednom, dva puta a miris baruta joj ispuni
nozdrve.
Kasnije će se sećati zaprepašćenosti na licu Džonija
Leonfortea, usta u obliku slova O kao kod malog dečaka. On
je posrnuo unazad među uznemirene konje, pao na koleno.
Fejt, držeći revolver veoma čvrsto ispali mu metak u lice i
on pade na pod od dasaka.
- Nije tako teško ubijati - reče ona stojeći iznad njega.

***
Samo zato što si izvanredno talentovan, rekao je Kanzacu,
to ne znači da možeš sasvim da koristiš taj talenat.

Kako je bio ironičan, Nikola je shvatio tek sada.
Šta mu je Seiko rekla na Nariti u poslednjim trenucima
pre nego što je odleteo za Veneciju, s nečim što je bilo blizu
panike u njenim očima? Bićete drugačiji - toliko drugačiji
da vas niko neće prepoznati.
Da. To se sada događalo.
Čeleste, dok joj je srce snažno udaralo zbog saznanja da
se Mesulet približava, držala je Nikolinu ruku, ali nije
mogla da je oseti. Sva njegova osećanja bila su okrenuta
unutra da bi napravio veliki korak vere. Morao je da
napusti sve što ga je Kanzacu naučio. Morao je da ima vere,
ali ne u one koji su ga obučavali, bez obzira da li je ta vera
bila dobra ili loša, već u svoj sopstveni talsnat.

Koristio je haragei da bi se usmerio, da bi svoje disanje i
puls sveo gotovo na nulu. Boje mu nestade iz lica, ali
Čeleste nije rekla ni reč mada joj je srce preskočilo otkucaj.
On ju je upozorio.

Krv i energija skupljali su se u hara, centru energije u
telu, dok se vraćao na onaj trenutak u kavezu kad su on i
Mesulet bili psihički i fizički povezani, kad je Mesulet
pozvao u pomoć posvećenu belu svraku i tražio da se otvori
Šesta kapija.

Nikola je sada počeo pojanje i uz pomoć harageija, setio
se svega izgovarajući čudne slogove baš kao što je Mesulet
radio u fabrici robota. Vrata se otvoriše i Nikola sasvim
oslobođen Tau-taua, prođe kroz zabranjenu Šestu kapiju.

***
- Dragi Bože! On je ovde!

- Margarita!
Ali ona je već jurila hodnikom i otvarala prednja vrata,
nestajući napolje dok je Kroker jurio za njom.
- Čeleste!
Čuo je Margaritu kako viče žensko ime i trenutak kasnije
on vide dve sestre kako se grle.
- Lu, moja sestra Čeleste, Ona je bila s tvojim prijateljem
Nikolom - rekla je Margarita.
- Nik! Gde je?
- Nik i Do Duk…
- Kuda?
- Lu - reče Margarita - moram s tobom.
- Ne! - viknula je Čeleste - ti ne znaš kakav je Mesulet,
šta je uradio s Nikom.
- Ne znaš šta je uradio sa mnom - reče Margarita. -
Čeleste, on je ubio Doma.
- O, Bože! To je razlog više da se držiš podalje.
- Neće me povrediti. Postoji nešto neizgovoreno što mora
da se uradi - zagledala se u sestrino lepo lice. - Razumeš
me?

Č

- Idemo - reče Kroker Margariti dok je Čeleste
pokazivala pravac u kome su krenula dva čoveka. Čelesti je
rekao:

- Tamo je Tanzan Nangi, to je čovek kome možete da
poverite svoj život. Ostanite s njim.

Čeleste klimnu glavom i gledala ih je kako odlaze.
***

Koliko je grehova počinio u životu? Nije mogao da kaže. Ili
je izgubio broj ili više nije znao šta je greh. Sem jednoga.

Ubio je Aoa.
Ubio ga je zbog tajne koju Ao nije hteo da mu kaže:
pojanja koje će otvoriti Šestu kapiju. Ao, koji je uzeo
preplašenog dečaka bez doma, kad ga ostali Nangi nisu
prihvatili, Ao koji ga je podučavao, koji ga je uveo u magiju
Mesuleta koji mu je pokazao moć vekova.
Možda je Do Duk znao da će toliko grešiti. Kako inače da
objasni što je odabrao za zaštitnika belu svraku? Do Duk je
mogao da mu vidi lice, zaprepašćenje zbog učenikovog
izbora.
Ao, koji ga je voleo, sada je bio prah.
Sada dok je jurio preko malog travnatog proplanka
ocećao je težinu na ramenu i čuo je belu svraku kako mu
govori kuda je Nikola krenuo. Išao je sigurno. A onda mu se
nozdrve raširiše. Osetio je Margaritu, ne da je osetio njen
miris, ne njeno telo, već dušu. Video ju je kako ide potpuno
sama i hrabra. Nije ga se plašila, ali on se plašio nje.
- Margarita - šapnuo je.
Zadrhtao je kad je prišla bliže.
- Želim - rekao je - želim…
- Znam šta želiš - rekla je Margarita. Bila je tako lepa,
obasjana svetlošću, okružena visokim drvećem - uvek sam
znala.
- Ti si jedina.
Teško je disao i želeo je da skine masku da bi ona mogla
da mu vidi pravo lice. Ali to nije bilo važno, on je bio nag

pred njom kao sve vreme dok su bili zajedno na drumu,
putujući prema Minesoti.

- Znao sam kad sam te sreo da ćeš ti biti moj kraj - rekao
je. - Video sam te i negde duboko u sebi znao sam da više
ne mogu da budem ono što sam bio. Ja lako ubijam, ali
pomisao da tebe povredim je nepodnošljiva. Radije bih
uništio sebe.

- Znam. Mi smo jedno u drugom.
- Najpre sam mislio da želim da me se plašiš kao što me
se svi plaše, ali ti se nisi plašila, tako ponosna žena. Ti si
me pobedila, dovela me do kraja probušivši moj oklop a
sada su svi oko mene i gledaju kako da me rastrgnu.
- Ne mora da bude tako - ona mu pruži ruku - sada je
gotovo. Ja mogu da te zaštitim, da te spasem. Ako bi pošao
sa…
Ali on je shvatio da je nikada više neće imati, da nikada
više neće osetiti emociju kao u to.m trenu i on se izvi kao
zmija da bi je dohvatio, ali tada ga udari neka masa. On
jeknu a Margarita ispusti oštar krik.
- Ne! Čekaj, ja mogu…
Tresnuo je na zemlju, blato mu se zabilo u oči i nos,
valjao se a velika masa čas ga je puštala, čas ga je lomila.
Bio je zaslepljen zbog Margaritine blizine. Hteo je da je
pozove, da joj kaže… Bio je tako blizu da joj dohvati ruku,
da napravi kontakt u tom trenutku kad je sve sem nje
prestalo da ima značenje za njega. Bio je zaslepljen
farovima kola koja su se našla na pogrešnom mestu u
pogrešno vreme.
Ili možda nisu. Možda je to bilo vreme. Kako je mogao da
bira? Život je očajnički rat da se na oku drže emocije koje
mogu da te unište.
On kriknu kad mu nešto probi meso i pogledavši nadole
vide mehaničku ruku, veštačke prste sa čeličnim noktima.
On se oslobodi s drugim krikom, udari jednom, dva puta,
čuo je teško ječanje, teško telo koje se spušta i on podiže
lakat da bi udario dok mu je um tražio Margaritu.
Č

Čovek s njegovim licem pojavi se niotkuda i udari ga u
karotidnu arteriju na vratu. On samo slepim instinktom
podiže mač.

Obojica padoše u vodu. Na tom delu jezera obala je bila
strma. Nikola paralisan udarcem Do Dukovog mača, odmah
je počeo da ga hvata za glavu. Znao je da mora da mu zada
fatalni udarac, ali voda je radila protiv njih, tako da je
tradicionalni atemi bio neefikasan.

Nikola steže Do Dukovu glavu i zabi mu prste u usne i
nos. Uhvaćeni ukoštac oni su udarali nogama i udaljavali se
sve više od obale. Do Duk opet udari Nikolu i spusti se do
dna jezera.

Borili su se, borili su se za vazduh u plućima, ali premor
i ledena voda uzimali su svoj danak.

Izleteli su na površinu ali više nisu mogli da se tu održe.
Opet su potonuli prepletenih udova do dna. On je stezao
Nikolino grlo.

Osećao je Nikoline ruke kako rade po njegovom telu.
Znao je da ne sme da pusti njegovo grlo.

Osećao je kako mu se pritisak povećava u ušima dok su
tonuli, ali nije imao vremena za to. Um mu je bio ispunjen
crvenom krvlju, magijom Mesuleta i pomišlju da mora da se
izdigne iz tame da bi se dočepao Margarite, koja ga je
čekala na obali.

***
Nikola je znao da se davi. U stvari, obojica su se davili, ali
Mesulet kao da toga nije bio svestan.

Nikola pogleda u sebe, otvori svoje oko tanđiana,
spreman da ga uništi. Ali Mesulet je već prošao Šestu
kapiju i sada su bili blokirani.

Odlazili su sve dublje i sve dalje dok Nikola ne nasluti
senku na dnu jezera. Nadao se da nije pogrešio jer mu je to
bio jedini spas.

Na dnu jezera ležao je dai-katana koji mu je poklonio
otac, pukovnik. Ime mu je bilo Iss-hogai: Za život.

Udarao je nogama prema dugom maču, koji je nekada
bacio u jezero misleći da ga nikada više neće upotrebiti. Do
Duk je osetio da Nikolini udari slabe pa ga steže još jače.
Nikola tada zakopa prste ispod maske i povuče je. Uspeo je
da skine svoj obraz sa Mesuletovog lica, ali samo delimično
tako da mu je pokrivala nos i oči. Nikola podiže mač…
Mesulet se više nije pomicao.

Hteo je da krene prema površini. Ali nije mogao. U
samrtnom grču Mesulet ga je uhvatio za članak na nozi.
Pokušao je da se istrgne, bez uspeha. Ostao je da visi tu u
tamnoj dubini.

A onda Nikola oseti da je sam u krajnjoj tišini i mirnoći
dubine.

Vreme kao da je stalo. Čak je i njegovo srce kucalo sve
sporije. Krv mu se ledila. A onda mu se učini da vidi čoveka
kako mu se približava naduvenih obraza.

Vazduh!
Trepnuo je. Kroker je plivao kroz vodu brzo i odsečno.
Njegova veštačka ruka bila je istegnuta. Nikola nikada nije
sebi oprostio što je prijatelj tako nastradao zbog njega. Ali
Kroker mu je oprostio.
Posmatrao je kao u zanosu kako Krokerova ruka uzima
Mesuletove prste i odvaja ih jednog po jednog, lomeći
članke, oslobađajući ga samrtnog zagrljaja.
Kroker ščepa Nikolu oko struka i udarajući snažno
napred povede ih prema površini, dalje od ledene tame,
dalje od groba na površinu gde su ih čekali svetlost i dan.

Epilog:

Nova godina

Ah! Da budem deše

Na dan Nove godine!

Isa