- Sada mislim - njena ruka uhvati njegovu. - Šta kažete?
Dogovor? Možemo mnogo da pomognemo jedno drugom.
Potrebna mi je sva pomoć sada kada više nema Vinsenta.
Ko zna kada će ga zameniti. U svakom slučaju vi ćete se
koristiti njegovim vezama.
Kao da je razmišljao o tome neko vreme. A onda reče:
- Da li znate priču o šest majmuna?
- Mislim da ne znam.
- Bio jednom jedan starac. Bio je veoma mudar i tokom
njegovog dugog života ljudi su tražili savet od njega. Ono
što je bilo najzanimljivije svako ko je došao do njega pitao
bi: „Kako da razumem sebe?“ Na to bi stari čovek
odgovarao uvek isto. Donosio bi čudan kavez od bambusa.
Bio je dugačak i imao je šest prozora. U kavezu je bio
majmun. „Odaberi prozor“, rekao bi starac, „i onda pozovi
majmuna. Posmatraj kako se ponaša. To će biti odraz tvog
unutrašnjeg života“.
Dugo vremena čulo se samo disanje, pomognuto
mašinama medicinske nauke.
- Da li to treba da razumem?
On sleže ramenima.
- I da i ne. To je zen zagonetka. To je staza za misao i
meditaciju.
Fejt nabra lice.
- Mislim da mi je jasno. Majmun odgovara drugačije na
stav i ton glasa.
- Mislim da je to tačno.
Pogledala ga je.
- Koji ste vi od šest majmuna?
- To ćete vi da otkrijete - reče Okami s osmehom.
Uhvatio je svojim rukama njenu. Njegove ruke bile su
tople i suve. Podsetiše je na oca.
- U međuvremnu, draga moja mis Sovhil, možemo da
popijemo zeleni čaj da bismo zapečatili ovaj ugovor.
- Nećete zažaliti zbog svoje odluke - njene oči mu se
osmehnuše - partneru.
Treća knjiga:
Beskrajna istina
Jesenji vetar.
za mene nema bogova;
nema Buda.
Masaoka Šiki
16
Tokio/Vašington
Naohiro Ušiba, daiđin MITI-a, čuo je da neki Tomu Kozoa
zovu ludim ojabunom. Bilo je mnogo priča o njemu. Jedna je
govorila da mu je penis potpuno prekriven irizumijem -
istetovirađim crtežima koje sve jakuze nose na koži. Irizumi
se izvodio kao što se radilo vekovima, oštro zašiljenim
bambusom koji se umakao u raznobojni tuš. Bol je bio,
pričali su, nepodnošljiv.
Dok je Ušiba buljio u Kozoovo lice, ovaj reče:
- Od trenutka kad ste odlučili da vi pratite ženu Nikole
Lajnira, vi ste nas usmerili na ovaj opasan tok - Kozo
povuče dim. Njegove sitne crne oči posmatrale su Ušibino
lice. - Bio je to mudar potez. Lajnir je nestao u magli - u
potrazi za Okamijem. Zar nije trebalo ništa da uradimo da
bismo ga držali na oku?
- Šta je s Nangijem?
Kozo odmahnu glavom.
- Žena je bila njegova veza. Oduvek je bila. I verujte mi
od trenutka kad je Okami ušao u njegov život, Lajnir više
nije mogao da se poverava Tanzanu Nangiju. Kako je
mogao? Kad se znalo koliko Lajnir mrzi jakuzu, kako je sada
mogao da kaže da će postati kaišov lakej?
Ušiba upali cigaretu i pratio je uznemirenog Kozoa koji
je obilazio oko bazena.
- Možete da prevarite druge ojabune unutrašnjeg kruga,
ali ne i mene. Mislim da ste izmislili taj napad na Okamija
samo da biste se ukopali protiv Lajnira. U pravu sam, zar
ne? Vi ne možete da odolite ludom izazovu?
- Kakva glupost! - Kozo je kružio oko bazena kao zver. -
Vi znate isto tako dobro kao i ja kakvu opasnost Okami
predstavlja. Moć koju on ima suviše je opasna da je
poseduje samo jedan čovek. Naša mreža raširena po celom
svetu radiće efikasnije. Svi Okamijevi argumenti protiv
Godaišua razneti su kao latice trešnjevog cveta na kiši.
Okami je možda naslutio svoju propast kao kaišoa pa je
možda planirao svoj prelazak u istoriju. Znam da bih ja tako
uradio.
- Ali bez Okamijevog savršenog poznavanja mafije,
Godaišu nikada ne bi bio ostvaren. Ni vi ni ja nismo pravi
otac.
- Utoliko veća šteta po njega što se okrenuo protiv nas.
Karma. Odabrao je sopstvenu stazu. Niko ga nije gurao.
- Učinili ste što ste mogli.
Kozo sleže ramenima.
- Nekada sam bio najodaniji Okamijev saveznik, svi to
znaju. Ali kad se njegov put promenio, ja sam to primetio i
postao sumnjičav. Bio sam u pravu. Borio sam se za ovo
rukama i nogama. Nije verovao u Godaišu. Izdao je
Godaišu, izdao naše poverenje u njega kao kaišoa. On se
lično dogovorio s Dominikom Goldonijem, a mi sada
skupljamo komade.
- On i ja smo uvek bili za dogovor s Amerikancima, ali
moram da priznam da ih je on bolje razumeo nego ja.
- To će se uskoro promeniti. Ja radim na tome da
razumem itekije.
- Vidite šta znači izazov - reče Ušiba. - Ne možete da mu
odolite. Ali vaša odlučnost da uništite Lajnira je bezumna,
još gore, opasna je.
- Nije bezumna. Pokrenuo sam svoju akciju na osnovu
čudne informacije. Lajnir je Nišiki, tajna veza koja daje
tajne informacije Okamiju i Goldoniju.
- Smešno. Lajnir se drži striktno moralnog koda…
- Istorija Japana nas uči da je ispoljavanje pravednosti
najbezbedniji način za korupciju, neh? - Kozo se osmehnu. -
Razmislite, Ušiba-sane. Lajnir ima um i poznaje borilačke
veštine da može sve da nas raznese.
- Ali to je samo deo toga? - reče Ušiba.
- Daiđine, nećete me uvući u ličnu ispovest - Kozo
odmahnu glavom. - Sada kad smo krenuli za Okamijem,
uhvatićemo dve ptice odjednom. Slažemo se da su dani
kaišoa odbrojani. I pošto smo ga naterali da i on to shvati,
saterali smo ga u ugao. Morao je da potrgne Pukovnikovo
obećanje da će njegov sin da mu pomogne.
Lajnir nije izneverio oca i sada mi možemo da biramo
vreme i mesto naše konfrontacije. Ubeđen sam da je jedini
način da se pobedi Lajnir da mi odaberemo teren za borbu.
Kao što nas Sun Cu uči, to će biti naša prednost.
- Naša. Mislite vaša - Ušiba ga je dugo posmatrao. - Ja
sam bio u pravu. Vi ganjate Nikolu Lajnira.
Kozo se nasmeja.
- Daiđine, mogu i bolje od toga. Ja ću ga uhvatiti.
***
- Saznao sam da se bavite čudnim poslovima.
Crvena Kraljica se isteže, oslobađajući se napetosti koja
se začaurila između lopatica. Pucnuo je prstima.
- Vi stajete novca vladu SAD koji ona ne može da potroši.
Recite mi zašto.
- Znate zašto - reče Lilihamer - Dominik Goldoni je
sređen ispred naših noseva. A pošto je Crvena Kraljica
ćutao, on nepotrebno dodade: - I to unutar Programa za
zaštitu svedoka.
- Goldoni je operisao unutar programa. Pa šta ste onda
drugo i mogli da očekujete?
- Očekujem da onaj ko je to uradio ne prođe nekažnjeno.
- Potrebna mi je još jedna koka-kola - reče Crvena
Kraljica. Kad se vratio, nastavi: - Ne glupiraj se sa mnom.
Dobro sam pogledao one Goldonijeve slike. Znam da ga je
ubio Do Duk. I isto tako dobro znam koliko želiš da mu
staviš muda u procep. Crvena Kraljica proguta komad
čizburgera. - Ali dajem ti jasno naređenje da prestaneš i
odstupiš.
Lilihamer je bio vrlo miran.
- Potreban mi je dobar razlog za to - reče tiho.
- Tvoj lični bes nam neće pomoći. Ako se ne uklapa u
operacije, daću da te ubiju. Želim tvoju reč da ćeš
zaboraviti Do Duka i da ćeš se baviti tekućim poslovima.
Bog najbolje zna koliko toga ima.
- U redu. Ostaviću Do Duka, dajem reč - kaza Lilihamer.
- Želim da držiš na oku Dejvisa Manča. Bejn mi kaže da
je njegov progonitelj viđen sa Harlijem Gantom neposredno
pre nego što se Gant pojavio kod tebe. Bejn je možda
paranoik, ali nije glup.
Crvena Kraljica potapša dečaka po glavi dok su prolazili
kraj njega. Na ulici, on se nagnu prema Lilihameru.
- Ludilo se rađa u razmišljanju o osveti - rekao je. - Bilo
bi dobro da to ne zaboraviš.
***
Mani Manhajm je buljio u debeli koverat kad se oglasi
zvonce. On se okrete, ubaci koverat u fioku kraj revolvera.
Kad je podigao pogled, vide visokog čoveka kako ulazi.
Čovek, odeven u kaput od tamnog vunenog tvida, nije
odmah pogledao u Manija već je gledao stvari koje je Mani
pokačio po zidovima ili poređao po prašnjavom podu: bilo je
tu blistavih električnih gitara, komplet putnog prtljaga Lui
Viton, zeleno-srebrnasti planinski bicikl, par kineskih vaza,
motor harli-dejvidson.
Čovek nije žurio sa razgledanjem pa je Mani imao
vremena da ga dobro osmotri. Što ga je više posmagrao sve
je bio nervozniji. U stvari, postao je nervozan onog trenutka
kad mu je Harli Gant dao debeli koverat od manile sa
instrukcijama šta da uradi ako ovaj ne stupi u vezu sa njim
u roku od dvadeset četiri časa.
To je bilo pre dva dana i Mani je morao da pretpostavi da
se nešto dogodilo njegovom prijatelju. Nije želeo da zna šta
je moglo da se dogodi Gantu, ali je sanjao o mogućnostima
kad bi u veče otišao na počinak.
Č
Čovek koji je ušao u Manijevu zalagaonicu bio je širokih
ramena, sa šakama kao šunke, da se preplašiš.
Mani je zaprepašćeno posmatrao čoveka pitajući se šta li
je Gant uradio da su ga ubili. Odlučio je da će biti najbolje
da spali koverat.
Čovek pročisti grlo i Mani poskoči.
- Da? - reče i obavi prst oko okidača.
- Ništa - reče čovek - samo koliko ovo staje?
- Dvanaest hiljada dolara. To je klasika.
- Da, znam. Jeste li vi stalno u tom kavezu?
Naravno da čoveka nije zanimao motor. Zanimao ga je
koverat.
- Jeste li čuli šta sam rekao?
- Bllll… - bilo je sve što je Mani uspeo da promuca.
- Šta?
- Imam problema… u poslednje vreme…
- Držite revolver tamo?
- Ne prilazite!
- Šta vam je? Hoćete li da pristanete na deset hiljada za
motor? Hoćete li da mi prodate motor ili da me ubijete?
Čovek zamaha novčanicama iznad glave.
- Kako bi bilo da izađete i da obavimo transakciju?
- Imate dozvolu?
- Naravno - reče čovek i jednu ruku skloni iza leđa.
To je bio trenutak kad je Mani shvatio da je mrtav. Nije
trebalo da napušta kavez. Čovek izvadi novčanik, odbroja
novac, pokaza vozačku dozvolu. Mani uze dozvolu drhtavom
rukom. Čovek se zvao Mek Divajn.
- Čoveče, moj komšija će se upiškiti kad vidi ovo luče
ispred moje garaže. On već tri godine traži nešto ovako.
Kad je otišao, vozeći motor kao da je rođen na njemu,
Mani se nasloni na vrata, teško dišući. Požurio je natrag u
bezbednost kaveza, obukao je kaput, gurnuo koverat ispod
njega. Onda je izašao, zaključao vrata, spustio rešetke,
stavio katanac. Bilo je tek tri posle podne, ali za njega je
ovaj radni dan bio gotov.
Noge ga nisu držale dok je išao prema banci da stavi
novac u svoj sef, a onda krenu da uradi ono što je trebalo
da obavi još jutros: ono što mu je Gant naložio.
***
Zvuk zvona je odjekivao duboko u njemu, kao hrapav glas
koji vas budi u rano jutro.
Zvonjava se nastavljala kao udaranje srca ili pridika, a
reči nisu bile jasne.
Ako je bio živ, još to nije znao. Njegove misli, još
haotične ličile su na istopljenu magmu univerzuma.
Ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost nisu obogaćivale
te misli. Nije osećao da diše, nije osećao kolanje krvi, nije
osećao potrebu za pokretom. Kako pokret može da postoji
bez mozga ili tela koji mislima daju težinu i sadržinu.
Ali zvonjava zvona se nastavljala, nije to bio zvuk, jer on
nije imao uši kojima bi mogao da čuje, bio je to puls,
beztonski glas koji nije pripadao ni čoveku ni mašini,
podsećanje da negde u prostranstvu postoji kontekst.
Svetlost, senka na duši. Dakle, on ipak postoji.
Rođen je u metalnoj kući. Kao da je bio negde ispod
zemlje, u prostranom kupastom prostoru ispunjenom
safirnom svetlošću i oštrim zvucima rada. Udahnuo je miris
metala, vreo i bezobličan, hladan i mastan, ali bar je disao.
Njegove oči koje su naučile da se usmere ugledaše biće
stvoreno od raznih automata mišica, nogu, stopala, ruku,
torza, hidrauličnih prstiju i infracrvenih zraka. Polako,
ispred njegovih još zamućenih očiju sklapane su savršene
životinje. Kao da je bio svedok Postanja, negde između
božjeg uma i vulkanovog nakovnja.
Ili je ovo možda bila samo fabrika robota. Bar je shvatio
gde je. Nije bio mrtav. Bio je u Tokiju. Kako ga je Mesulet
doveo ovamo?
Nije bilo drugih ljudskih bića, samo precizni pok-reti
metalnih cilindara kroz senku i svetlost. Čulo se zujanje
mašina kao u košnici, udaranje srca deset hiljada duša bez
tela, srećno opersko pevanje života koji je stvaran iz čelika,
titanijuma, visokootporne plastike, silikonskih čipova i
fiber-optičkih kablova.
On udahnu, uživajući u tom osećanju kao još jednom
odeljku dokaza da je zaista živ. Tri puta filtriran vazduh bio
je čistiji nego bilo koji seoski. Kao da je stalno bio pun
statičkog naboja kao oblaci puni predstojeće oluje dok u
daljini bleskaju munje parajući nebo kao uznemirene
životinje.
Odjednom ga uhvati vrtoglavica i sve postade sivo.
Zatvori kapke.
Oštar bol ga povrati.
- Probudi se! Ionako si previše dugo spavao!
Glas je bio veoma poznat.
Zaprepastio se kad je video sopstveno lice iznad sebe.
Njegove usne su bile izvijene u osmeh, njegove oči su
svetlucale od oduševljenja.
- Dobrodošao u svoj novi život - sopstveni glas dotače mu
uši kao da je halucinacija. - Biće kratak. Ali obećavam da će
biti pun iznenađenja.
Nikola se onesvesti.
17
Montok/Vašington/Tokio
Kroker je posmatrao Margaritu dok je stajala ispod tuša i
sapuiala se. Mogao je da vidi tek jedva naglašenu siluetu,
pa ipak, nije mogao da skine pogled s nje. Bili su u jednom
hotelu u Montoku, zajedno u istoj sobi, jer je ona insistirala
da ne želi da spava sama. Čega se više bojala, Robertovog
povratka ili dolaska svog muža?
On je pogledao kroz prozor čim je ona otišla u kupatilo:
video je samo nekoliko parkiranih automobila gde je inače
leti sve bilo pretrpano. Video je restoran brze hrane otvoren
tokom cele noći, prodavali su piletinu i morske specijalitete.
Odjednom ugleda telohranitelja, krupnog tela, glupog,
ovalnog lica. Izlazio je iz prodavnice, a u kartonskoj kutiji
nosio je dve kafe i nekoliko sendviča. Balansirao je s
kutijom na jednoj ruci, a druga mu je slobodno visila pored
tela, kako je bio naučen da bi mogao da izvuče šta je bilo
potrebno, ili da se obračuna s nečim što bi moglo da mu se
nađe na putu.
Kroker ga je posmatrao kako ulazi u crni ford taurus
parkiran blizu restorana brze hrane. Svetlost se na tren
upali u kolima i Kroker je mogao da vidi drugog
telohranitelja. Bio je siguran da su to ljudi Tonija Dekamila.
Nije se iznenadio. Nije ih bilo teško locirati naročito ne za
čoveka sa izvorima koje je imao Toni Di. Pored toga koristili
su Margaritin leksus sa poznatom registarskim tablicama.
Pod tim uslovima Kroker je znao da neće moći dugo da
ostanu skriveni.
Kroker se okrete od posmatranja forda i krupnih ljudi u
njemu kad Margarita delimično otvori vrata. Već je bilo
pretoplo u sobi, a nije mogao da se smanji termostat. Para
iz kupatila sada je doprinela da bude još gore. Miris buđi i
morske vode visio je kao prašina u vazduhu. Telohranitelji
se neće pomaći dok Toni Di ne dođe, a to će biti tek ujutro.
Kroker je imao dosta vremena da smisli kako će voditi
sukob a da niko ne bude povređen.
Posmatrajući savršenu liniju Margaritinog tela, znao je
da sada ima drugih stvari kojima treba da se zabavi. Još nije
mogao da se privikne na novu stvarnost, da je ona, a ne
Toni Di bila naslednik Dominika Goldonija i da je to sve
komplikovalo. Ona je u rukama imala moć Goldonijevog
sveta senki, gde su guverneri, policijski šefovi, sudije i
kongresmeni bili spremni da urade sve za odgovarajuću
sumu.
Video je sada kako ih je Goldoni sve nadmudrio - savezne
agente i svoje neprijatelje. On je dao vitalne informacije
Programu za zaštitu svedoka, to jest, prešao je preko onih
oko sebe, ispod sebe, tako da su oni pomislili da im on
pomaže da sruši svoju imperiju, ali on nije dao ništa
federalcima o sebi ili o tome kako rukovodi svojim
carstvom. Na kraju on se čak nije ni povukao u ugodan
život koji su mu stvorili u marini u Sen Kroa. A što se tiče
Leonforteovih, njegovih neprijatelja, njihovi pogledi su bili
usmereni na Tonija Di, pogrešnu metu.
Ako je to bilo istina - a on je verovao da je noćas vreme
za krajnje istine - on je bio preplašen i oduševljen
Margaritinom inteligencijom. Nikada ranije nije sreo
nekoga kao što je ona, niti je ikada mogao da pretpostavi da
neko kao ona može da postoji. Boravak uz nju imao je na
njega efekat kao susret treće vrste. Margarita je bila toliko
neobična i čudesna kao da je došla s druge planete.
Pojavi se iz kupatila uvijena u peškir. Nije imala
predrasuda. Vi poznajete moju dušu, rekla je dok se svlačila
pred njim. Zašto bih krila svoje telo od vas? Onda se
nasmejala. Toni je zahtevao da ugasimo svetlost kad vodimo
ljubav.
Možda je ta baraba Toni Di bio samo praktičan, jer nije
želeo da vidi posledice svoje brutalnosti, modrice i
posekotine po njenom telu.
Gledajući je sada Kroker je mislio kako bi mogao da voli
tu ženu onako kako nije voleo ni Geldu ni Aliks, ali odmah
je posumnjao u tu emociju. Muškarci su lako mešali strast i
ljubav na početku veze, da bi se ubedili da osećaju nešto u
srcima, a kad ono, čitava stvar se događala mnogo niže.
Poznato je da muškarci traže lepotu kod svojih partnerki,
a žene moć. Koliko puta je Kroker naišao na muškarce koji
su bili prestrašeni moćnim ženama? Njemu to nikada nije
smetalo. Žene su retko kad imale pravu moć. Prava moć je
bila tako retka, tako dragocena da je on nalazio da ima moć
afrodizijaka. Možda otuda ta pojava osećanja u njemu.
Noć i Margarita.
- Zašto me tako posmatrate?
Pročistio je grlo, prošao pored nje i rekao:
- Moram da se istuširam.
Ona posegnu prema njemu, obavi ga rukama i on je
osetio miris sapuna i sveže oprane kože.
- Prerano je za tuš - rekla je.
Podigla je jedno rame i peškir se odvi s njenog tela.
Mogao je da oseti vlagu kroz košulju.
- Mirišeš kao životinja - rekla je privlačeći mu glavu.
Njene usne se rascvetaše ispod njegovih, nežne i
strasne, njen sićušni jezik kovrdžao se o njegove zube.
Pomislio je da bi sada trebalo da kaže ne, da je odgurne od
sebe, u ovom trenu, jedinom kad je to još bilo moguće, ali
umesto toga on je uze u naručje.
Ona jeknu iz grla, njene noge se podigoše, njeni nagi
članci se vezaše iza njegovih leđa. Krevet je bio daleko i
odjednom neophodan. Njene dojke se priljubiše uz njega,
vrelina je iz nje izbijala u talasima.
Njihove usne se razdvojiše na tren i on reče:
- Toni…
- Ne želim Tonija - dahtala je Margarita, dok su joj ruke
užurbano radile oko njegovog kaiša. - Želim tebe.
Bio je toliko prisutan umom da je znao da mora da bude
pažljiv prema njoj, bez obzira koliko ona bila strasna.
Shvatao je koliko je to važno i nekako je naslućivao da je
Robert bio s njom, on koji je ubio i unakazio njenog brata;
koji joj je vratio njen živog.
Ona je udarala petama i njegove pantalone skliznuše na
pod. Pokida dugmeta s njegove košulje. Ruke su ga bolele
jer su sada krv i snaga počinjale da se skupljaju u oblasti
ispod pojasa.
Skide je sa sebe, spusti je na pod, kleknu preko nje.
Dugo je gledao u njene ogromne, vlažne oči, svedoke njene
prave nagosti - njene želje za njim, njene potrebe za
Robertom, uzbuđenja što je na pragu svog carstva, sve to
obavijeno jednom šemom, tako kompleksnom da mu se
činilo da se davi u tome. Ocećao je da se gubi u teškom
pulsiranju svoje krvi.
Prislonio je glavu na njene grudi. Svetlost iz kupatila ju
je osvetljavala, ostavljajući tamne i misteriozne meke
prevoje i udubljenja. Miris se dizao s njenog tela. On ga je
udisao kao tamjan dok je lizao njene tamne, tvrde
bradavice, kružio jezikom po njenom pupku, spuštao usne
niz blagi luk njenog trbuha.
Zaječala je duboko, uhvativši ga za glavu, milujući ga i
stežući dok je njegov jezik prodirao u nju. Njene noge se
raširiše svojevoljno, butine joj se zategoše. Mogao je da
čuje njeno uzbuđeno dahtanje i to ga je palilo više od svega.
Bio je to jedini zvuk u sobi, duboko erotski, jecanje
izvučeno iz same srži njenog bića.
- O, Bože, o, Bože, o, Bože! - pevušila je u tami dok joj je
glava padala napred-nazad, dok su joj se mišići zatezali,
dok je dizala Venerin brežuljak prema njegovim usnama a
njegov jezik odsečnim pokretima dodirivao njeno
najskrivenije mesto. Njene noge se obaviše oko njegovih
leđa, pokušavajući da ga privuče bliže, da ga oseti što
dublje kad…
Grčevi, kad su svršavali, bili su tako jaki da se celo njeno
telo u donjem delu odvojilo od poda i izvilo u luk. Njen seks
se otvori kao cvet, njen znoj se mešao s drugim, intimnijim
sokovima. A onda, posle toga, čulo se samo njeno dahtanje,
prigušeno mišicom bačenom preko lica.
Tada, dok je on tu klečao, čuo je kako se muva unaokolo.
Klečala je ispred njega, njene teške dojke visile su tako
zavodnički, pa on posegnu da ih obuhvati. Ona stavi ruku
na njegovu biomehaničku. Poljubi ga dubokim poljupcem,
onda posrka svoje sokove s njegovog lica.
Spustio je glavu, počeo je da mazi usnama njene
bradavice, išao je sve niže i niže dok nije osetio da ga
njegova požuda guši.
Gotovo istog trena odvoji je od sebe što je nežnije
mogao. Bio je svestan njenih povreda i šta one
predstavljaju, pa nije mogao da podnese da je vidi u tom
položaju, skupljenu ispod njega, podređenu. Želeo je druge
stvari za nju - i sebe.
Lerao je na leđa, povukao je na sebe i oseti kako ga
vlažnost obuhvata. Ona izvi leđa, gurnu dojke napred,
pojaha ga, pomalo nespretno u prvi mah, ali puna
oduševljenja u ovoj poziciji za nju stranoj.
Osećanje da je ona na njemu a on u njoj bilo je neopisivo.
Držao je njene dojke, gledao u njeno lice, upijao je, sa
svetlošću preko jednog obraza, koja je sada otkrivala neke
tajne koje je ona krila u sebi.
Vazduh izlete iz njenih pluća i ona uhvati njegove ruke
na svojim dojkama, raširi ih zatim po podu pa se pritisnu uz
njegove grudi, kao da ga tako drži dok su se njeni bokovi
dizali i spuštali.
Oči su joj bile širom otvorene, njeno lice sasvim blizu
njegovom. On je liznu i ona šapnu s čudnom žudnjom u
glasu:
- Opet ću da svršim. Ne mogu… To je…
Zatvorila je oči, njeni prsti su mu milovali vrat a iz grla
su joj izlazili čudni zvuci dok je nastavljala svoj kas.
- Molim te - dahtala je - molim te…
Ni on više nije mogao da se obuzdava, nije više želeo da
to radi, prepustio se svom uživanju, butine mu se stegoše,
čitava njegova snaga skupi se u jednu tačku, a onda jurnu
kao potok koji se spušta preko kamenja.
Dopuzali su do kreveta, spavali u lepljivoj iscrpljenosti,
obavijeni jedno oko drugog, bez početka, bez kraja, jedno.
Nemilosrdna dnevna svetlost, boje stare ostrigine
školjke otvori im oči.
- Moj detektiv - reče Margarita i nežno ga poljubi.
Polako su se razdvojili, kao da su odbijali da razbiju auru
koja ih je štitila kao noć i senka od teških životnih odluka.
Dok su se zajedno tuširali, Margarita reče:
- Rekla sam samoj sebi da je prošla noć samo hir,
zadovoljenje gladi koja je nastala zbog frustracije i
zahvalnosti.
- Da li veruješ u to?
- Ne - rekla je spirajući sapun s tela - ali volela bih da
mogu. Budućnost bi bila mnogo jednostavnija.
Htela je da izađe iz kade kad je on uhvati u zagrljaj,
okrete je da ga pogleda u lice. Njegova prava ruka
pokrivala je ogromnu plavocrnu modricu na njenoj butini.
Ona pogleda nadlanicu njegove ruke a onda uze
biomehaničku svojima i pritisnu je na svoje dojke.
Nisu imali šta drugo da obuku sem svoje stare odeće.
Dugmeta Krokerove košulje bila su razbacana po podu -
podsećanje da strast od prošle noći nije bila samo san.
- Sigurno negde u gradu možemo da kupimo košulje i
farmerke - reče Margarita.
Kroker ju je posmatrao kako oblači odeću.
- Vraćaš li se ti nekada kući?
- Kako bih mogla? Stara Margarita je mrtva.
- Mislim da je jedini problem što Toni to ne zna i ti
nikada nećeš moći da ga ubediš da je to istina.
- Ne brini za Tonija - reče Margarita dok je obuvala
cipele.
- Mislim da nemamo mnogo izbora. Njegovi momci su
spavali s druge strane ulice. Margarita jurnu preko sobe da
bi provorila kroz prozor.
- Crni taurus s leve strane blizu restorana brze hrane.
- Da - reče ona - tamo je sada linkoln s gradskom
registracijom. Okrenula se prema njemu. - Ako si spreman,
idemo.
Ledeni vetar koji je dolazio s vode oplete ih po leđima i
raščupa Margaritinu još mokru kosu. Dok su išli preko
puste ulice, prednja vrata taurusa se otvoriše i dva momka
koja je Kroker video prošle noći pojaviše se. Bio je
zadovoljan kad je video da je i njihova odeća izgužvana kao
njegova i da nisu opušteni kao on.
Onaj koji je nosio kafu i sendviče, priđe linkolnu, otvori
zadnja vrata. Izađe Toni Dekamilo. Stajao je, lagano
raširenih nogu, pucketajući prstima dok su oni išli prema
njemu.
Kroker je imao čudno osećanje da se nalazi usred nekog
obračuna na Divljem zapadu. Kad su prešli ulicu do
polovine, dva momka se pomakoše, ali Toni Di se okrete,
stavi ruke na grudi, reče nešto jedva čujno. Oni zastadoše,
zadovoljiše se samo da bulje u Krokera. Očekivao je da oni
njega krive zbog duge, neprospavane noći.
Na drugom kraju ulice Margarita se okrete prema njemu
i kao što je mislila da njen muž radi sa svojim ljudima, reče
mu:
- Ostani ovde. Pusti da ovo sama rešim sa Tonijem.
Nije ju hrabrost motivisala na ovo, mislila je Margarita
kad se našla kraj Tonija, već unutrašnje osećanje
praktičnosti. Znala je da je najgora stvar koja je mogla da
se dogodi bilo upravo ovo, da se svi zajedno sretiu, Toni sa
svojim telohraniteljima i ona sa Krokerom. Situacija će se
rešavati na muški način, degenerisaće se u mačo stvar i
doći će do nasilja. Ona to neće dopustiti.
- Bebo - reče Toni dok mu pogled kliznu s nje na Krokera
- provela si noć s ovim majmunom?
- Zašto bi to tebi bilo važno?
- Isuse Hriste! Zato što si moja jebena žena, eto zašto!
Ne zato što smo venčani. To je govorilo sve o njihovoj
vezi.
- Onda gledaj mene - reče oštro Margarita - a ne njega.
- Imam probleme koje treba da rešim.
- Mi smo ih rešili.
- Ostavila si me. Ti si uništila dete…
- Frensin! - gotovo se, izgubila podigavši glas. - Ime naše
kćeri je Frensin!
- Da, da - njegove usne se napućiše. - Otkrio sam gde si
je sakrila. Mislila si da neću?
Margarita je mogla samo da se čudi promeni kod sebe.
- Ne, nisam sumnjala - rekla je - ali ja sam je već odvela
dalje. I uradiću to opet, i opet - odmahnula je glavom. - Nije
važno šta misliš, Toni, nikada je nećeš dobiti. I znaš šta, što
ćeš više pokušavati, ona: će te više mrzeti i onda ćeš
izgubiti sve.
Zavlada tišina. Mogla je da čuje njegovo disanje i pitala
se koliko mu se digao pritisak. Čula je i kako se Kroker
nervozno pomera s noge na nogu.
- Znaš da se ponašaš kao budala, bebo. Ne znam šta ti to
treba ali izgledam smešan pred momcima. Šta je s
glasinama da Leonforteovi nešto pripremaju. Moral ti
opada. Potrebna si mi kod kuće, mala; ti si uz mene.
- Ti glumiš Toni. Mačo Toni, nežni Toni. Gotovo je s
tobom. Moraš da se suočiš sa stvarnošću.
- Prestani sa sranjem. Znaš dobro da ti ja nisam
potreban kao neprijatelj.
- Toni, ne želim da budemo neprijatelji. Ali više nikada
nećemo živeti onako kao nekada.
- To je jedino što ja želim i pokrenuću nebo i zemlju da to
opet vratim - sada je zvučao kao razmaženo dete.
- Ne brini, razvešću se od tebe. Za sada te neću ostaviti
jer si mi potreban. Dominik je računao na to da ćeš mi ti
biti maska. Bez tvoje muške fasade ne bih mogla efektno da
nastavim Domov rad. Bez mene, ti si bez Domovih veza.
Šest meseci kasnije porodica će te nadustiti i ti ćeš biti
parija.
- Hoću đavola.
Ona ne reče ništa znajući da je njemu potrebno vremena
da shvati istinu.
- Sranje, istina je da sam već imao problema s nekim
frakcijama Porodice. Infanteovi, Delakroini. Ja znam kako
da spasem klijentovu zadnjicu. Ovo je drugačija igra. Ove
klizave lopte…
Oboje se nasmejaše, bilo je to prvi put da se smeju
zajedno posle dugo vremena.
- Da - reče Margarita - te masne lopte mogu da budu
nezgodne.
- Možda nismo potrebni jedno drugom - ali njegove
tamne oči su bile opasne. - Ideš sada kući?
- Ne još, još treba neke poslove da sredim.
- Sa njim - on pokaza na Krokera.
- On je deo toga.
- Pa, bebo, ne znam. Proverio sam, tvoj prijatelj nije
federalac.
- Znam. Rekao mi je. On je bivši policajac njujorške
policije, odeljenje za ubistva. Čak je pomalo i poznat u
analima grada.
- Svemoćni Hriste, bebo, nadam se da znaš šta radiš.
- Znam.
- To je ona vrsta ludaka na koje me je uvek upozoravao
tvoj brat - htede da je dotakne, pa se predomisli. - Želim da
budeš pažljiva s tim čovekom.
- Ne brini.
- Kako mogu da pomognem? Ježim se od pomisli da si s
tim čovekom. Imam predosećanje kao onda kad sam osetio
da će Vorner Braders zeznuti Edija Mentora…
- Umem da vodim računa o sebi.
- Da. To si jasno pokazala.
Margarita je htela da mu zahvali ali još nije bilo vreme,
suviše joj je naneo bola.
- Što ce tiče porodica - reče ona - Infanteovi imaju sina
Džoja, koji se smuca oko Kejt, najmlađe kćeri Delakroinih.
Vole se. Razgovaraj sa njima: ugovori venčanje.
- Sveta majko, dva kapoa će se poubijati ako prvo ne
ubiju mene.
- Brak bi bilo najbolje rešenje za sve. Tako bi Dom
uradio.
- Šta je s malom? - pitao je.
- Ostavi to, Toni. Frensin pati od bulimije. Bolesna je. Ti i
ja smo joj to uradili. Naša psihodrama ima najveće
posledice na Frensin. Mislim da joj je potreban odmor i od
mene i od tebe.
- Pa, dobro - spustio je glavu - sranje.
- Mislim da je to sve - reče Margarita. Kroker ju je
gledao kako odlazi od muža. Nije se osvrnula, ali Toni Di je
buljio za njom sve dok se nije priključila Krokeru, onda se
okrenuo na petama, zalajao oštru komandu u tamni linkoln.
Upali se motor.
- Kako je bilo? - reče Kroker.
- Prošlo je. Samo to mogu da kažem - Margarita je bila
umorna.
- Hajde da doručkujemo - reče on vodeći je niz ulicu -
dok završimo, otvoriće se Vajtova robna kuća.
Klimnula je glavom bez reči.
Stigli su u Vašington u četiri posle podne. Kao što je
obećao Lilihamer ih je čekao na aerodromu. Bio je sveže
obrijan, odeven u crno odelo i belu košulju. Imao je kravatu
sa očima bika.
- Dobar let? - pitao je a njegove plave oči su probijale
Margaritu.
- Nekoliko zanimljivih dana - reče Kroker. - Ovo je
Margarita Goldoni Dekamilo.
- Oduševljen sam - reče Lilihamer i predstavi se.
- Veoma mi je žao za vašeg brata.
- Shvatam - reče Margarita - mrlja na vašem dosijeu.
- Nije - reče Lilihamer - svi mi iz vlade koji smo znali
Dominika divili smo mu se. Kao bivši vojnik, ja sam ga lično
cenio.
Bio je to dobar govor, ali Kroker je mislio da nije
obmanuo Margaritu.
- Pa, hvala vam - reče ona slatko.
Kad su završili s pošalicama, Lilihamer ih povede prema
kolima. Po tome kako su se vrata zalupila Kroker je ziao da
su blindirana.
- Ne mogu da se pravim da ne znam kako vam je teško
pao ovaj sastanak, gospođo Dekamilo - reče Lilihamer
iskreno - ali moje kolege federalci veruju da ste vi jedini
trag do čoveka koji je ubio vašeg brata i verujte mi, mi
veoma želimo da ga nađemo.
- Zašto?
- Oprostite? - Lilihamer se okrete na sedištu.
- Pitala sam zašto, gospodine Lilihameru - Margarita ga
je gledala otvoreno. - Zašto je toliko važno da nađete
Dominikovog ubicu? Da li je to samo stvar ponosa, neka
vrsta altruizma prema čoveku kome ste se divili i koga ste
poštovali iako ste ga, ipak, razapeli na krst?
Kroker je uspeo da zadrži osmeh na licu, ali Lilihamer je
pocrveneo.
- Isuse Hriste, oprostite mi, madam - borio se da
zadovolji sebe - ali vaš brat je kontrolisao toliko toga na
Istočnoj obali. Gradonačelnik Njujorka ne bi smeo da ode u
klozet dok ne traži dozvolu od Dominika Goldonija. Ne
morate da budete uz nas. Rizikujući da ću vas uvrediti
moram da vam kažem da je vaš brat umro zbog svojih
grehova, mi nismo imali nikakve veze s tim.
Kroker ne reče ništa, posmatrao je Margaritu kako grize
usnu a onda stavlja ruku preko lica.
Kola stadoše i oni izađoše. Bili su u Vašingtonu, ali
Kroker nije imao pojma gde. Lilihamer ih povede u
monumentalnu građevinu od mermera, na ulaz sa strane.
On pokaza svoju legitimaciju i uniformisani čuvar stavi
privremene karte na rever svakom posetiocu. Otišli su do
liftova i popeli se do neobeleženog sprata osvetljenog
neonom. Odnekuda se čuo zvuk kao da insekti žvaću drvo, a
to su, u stvari, ljudi kuckali noktima po tastaturama
kompjutera, ali se nigde niko nije video.
U prostoriji je bio jedan metalni sto, šest stolica, aparat
za hlađenje vode, gomila notesa, puno olovaka i mali prozor
kroz koji se video neosvetljeni svetlarnik.
- Divno - reče Margarita, pogledavši Krokera, ne
Lilihamera - kao da smo u zatvoru.
Prišla je stolu, videla gomilu crno-belih fotografija
snimljenih na mestu ubistva: Dominik Goldoni i njegova
ljubavnica Džimi Moris.
- Nije baš lep prizor, je li? - reče Lilihamer. - Ali morao
sam da ih posmatram sve dok me oči nisu zabolele.
Isuse, mislio je Kroker, ali znao je šta smera Lilihamer.
Želeo je da bude siguran da će Margarita pristati da
sarađuje.
Margarita kao da nije čula. Ona je gledala fotografije i
mehanički podiže jednu od njih. Kroker je video da je uzela
onu na kojoj je bila Džimi Moris - to su bile fotografije koje
joj nije dopustio ranije da vidi - na njima je ona čudna šema
posekotina sa krvavim perom bele svrake bila u centru
fotografovog objektiva. Stajala je vrlo mirno toliko dugo da
je Lilihamer počeo da brine.
Prišao je automatu za hlađenje vode, napunio papirnatu
čašu i spustio na sto pored nje.
- Možda će biti mnogo bolje ako svi sednemo - reče on.
Kad su svi seli, on izvuče parče papira i olovku, i tad
nastavi.
- Moj kolega me upoznao sa svim što se događalo
neposredno pre ubistava, ali ja bih voleo da čujem detalje
direktno od vas. Izvadio je mali magnetofon. - Da li vam
smeta ako snimam vašu izjavu?
Margarita odmahnu glavom.
- Da li biste to izjavili za dokumentaciju?
Ona je to uradila, a onda je počela da priča o svom
susretu sa čovekom koga je poznavala kao Roberta. Bila je
to vrlo skraćena i osušena verzija, bez dubokih emocija koje
nije krila kad je pričala Krokeru šta se dešavalo. Lilihamer,
zaprepašćen bizarnim događajima koji su vodili do ubistva,
očigledno nije primetio da nešto nedostaje. Ali on nije
poznavao Margaritu kao što ju je Kroker sada znao.
Kad je završila, Lilihamer pogleda nekoliko beležaka
koje je zapisao, postavi niz pitanja na koje je Margarita
odgovarala istim tonom glasa.
Kad je bio zadovoljen, rekao je:
- Sada ću da tražim od vas da uradite nešto strahovito
teško. Moguće je da će to biti i opasno. Po onome što smo
mi mogli da zaključimo i po ovome što ste mi sada rekli
jedini način da uhvatimo tog krajnje mudrog ubicu je da
koristimo vas kao mamac.
- Samo trenutak - reče Kroker pre nego što je Margarita
imala šanse da odgovori. - Ja se nikada nisam složio sa tako
nerazumnom idejom.
- Nisam imao taj utisak dok smo razgovarali telefonom.
Tapnuo je magnetofonom po njegovom laktu. - Snimio sam
razgovor. Da li bi dama htela da čuje?
- Ma šta da sam tada rekao, sada nije važno - kaza
Kroker. - Za mene je neprihvatljivo stavljati nevinu osobu u
opasnu situaciju.
- Zar hoćete da mi kažete da nikada niste koristili tu
taktiku dok ste bili u njujorškoj policiji.
Kroker brzo pogleda u Margaritu. Oči su joj bile oborene
dok je buljila u slike krvoprolića koje je Lilihamer ostavio
da ona vidi, a na kojima su bili jezivi ostaci njenog brata i
njegove ljubavnice. Kroker je mogao da zamisli rat emocija
koji se vodio u njoj - zgražavanje nad onim što je Robert
mogao da učini i privlačnost zbog onoga što je on
predstavljao u njenom novom životu. Nije joj zavideo.
- Ne mogu da kažem da nikada nisam koristio drugo
ljudsko biće kao mamac - reče on - ali uvek sam se loše
osećao zbog toga i uvek sam to radio samo ako sam ja bio
čuvar.
Lilihamer raširi ruke.
- Pa?
- Smrtni rizik - reče besno Kroker - o tome govorimo.
- Prestanite!
Margaritin glas, visok i prodoran, natera ih da zaćute,
zaprepašćeni.
- Prestanite obojica! Gledala je od jednog do drugog.
- Govorite o meni kao da nisam ovde, kao da sam
ugodnost o kojoj treba razgovarati. Odjednom je ustala. -
Potreban mi je svež vazduh, Lu.
- Razumem - reče Kroker. Oba muškarca ustadoše.
- Više nećemo razgovarati o tvom uvlačenju u ovo.
- Ne, gospodin Lilihamer je napravio dobar predlog.
- Valjda ne misliš ozbiljno…
- Možda razmišljam. Rekla sam ti da sam sigurna da me
Robert neće povrediti. Ali ako se to i dogodi, to će biti moja
odluka, a ne tvoja ili federalaca.
- Prilično pošteno - reče Lilihamer - to samo tražim od
vas. Hvala vam na vašem vremenu, gospođo Dekamilo.
Na pragu ona se okrete i slatko se osmehnu.
- Uzgred, gospodine Lilihamer, pogrešili ste kad ste ono
malo pre rekli. Vi i ostali kao vi odgovorni ste za smrt moga
brata. Da nema policajaca rasista, ne bi bilo potrebe za
Dominikom Goldonijem. Da nema policajaca željnih da budu
potkupljeni, Dominik nikada ne bi cvetao. Da nije bilo
policajaca željnih slave, on nikada ne bi umro onako kako je
umro.
***
Kad je alarm zazvonio, Nangi je bio u dubokom snu. Otvorio
je oči. Bila je mrkla noć. Pomakao se, tražeći svoj štap.
Zaspao je u fotelji u svojoj dnevnoj sobi. Kad je ustao, papiri
koje je čitao padoše na tepih. On se sagnu ne obraćajući
pažnju na bolove u nozi. Činjenice i brojke o firmi Avalon
kao privatnom vlasništvu bile su poređane u logičnim
redovima. Videli su se prihodi, plaćanje poreza. Površinski
gledano, to nije izgledalo kao dobrostojeća firma.
Mnogo se namučio dok nije skupio ove podatke. Pošto je
Avalon bio privatna firma, on nije morao da javno
obnaroduje svoj posao.
On prikupi papire i oslanjajući se na izgraviranu glavu
zmaja na svom štapu ustade. Stavi papire u stranu i ode u
predsoblje. Uzeo je svoj mantil od tvida.
Napolju, u kolima, on uključi defroster i posmatrao je
kako led polako nestaje sa stakala. Nije se potrudio da
probudi vozača. Zvuk u njegovom uhu povećavao se.
Prateći taj zvuk on je krenuo kroz ulice Tokija.
Informacija koju je primio bila je beskorisna, razmišljao
je dok je skretao u jedan od tokijskih noćnih bulevara. Ako
je Avalon imao mnogo posla, očigledno mu to nije donosilo
dobit. Čime su se još bavili da bi uskladili svoju zaradu?
Možda je to bila samo kompanija za skrivanje koja je služila
da bi se roba prebacivala od jednog do drugog izvora.
Nangi je razmišljao dok je vozio. Neko je želeo da se
Avalon poveže sa Tinovom smrću, pa ga je uputio u tom
pravcu. Da li je to bio pravi trag ili ne, u svakom slučaju
zamaglio je uzrok Tinove smrti.
Nangi spusti staklo i oseti miris reke Sumida.
Suviše pitanja bez odgovora, mislio je Nangi, a ja imam
samo jednu stazu koja nije sigurna u svemu tome.
Alarm u njegovom uhu sada je podivljao i on uspori. Još
ranije je ugasio farove i vozio je samo po uličnoj svetlosti.
Između zgrada video je svetlucanje Sumide, obasjane
mesecom. Video je dole niz blok kako se ugasiše farovi na
nekim starim kolima. Bila su parkirana ispred nečega što je
ličilo na prazan prostor između dva skladišta.
Dok je posmatrao u tišini i senci, Seiko izađe iz kola,
požuri uz stepenice i zakuca na vrata. Gotovo istog trena
ona se otvoriše. Otvorila ih je starija žena odevena u
tradicionalni kimono. Seiko pređe preko praga i vrata se
zatvoriše za njom.
Nangi izvuče minijaturni prijemnik iz svog uveta i
otvorivši izgraviranu zmajevu glavu spusti ga u rupu. Drugi
deo uređaja - odašiljač bio je u srebrnoj kutiji za lekove koju
je Nangi dao Seiko u kolima dok su se vraćali sa Justininog
pogreba.
Zašto je posumnjao u nju? U svakom slučaju on je dao da
mu nađu podatke o Seikinom bivšem ljubavniku, i dobio je
zaista uznemirujuće informacije. Sumnjalo se da on vodi
neki opasan posao u Hang Sengu, deo Hong Konga. Pričalo
se da njegovi klijenti imaju velike zarade. Isto tako
Vijetnamac je ubijao za svoje klijente po nekim japanskim
ministarstvima.
Seiko je možda bila savršeno nevina, nesvesna šta njen
ljubavnik radi. I dok je on bio spreman da spase Seiko,
naročito zbog Nikole, znao je duboko u sebi da ju je stavio
na neku vrstu probe.
A onda se ona zaljubila u Nikolu. Možda je to bilo jače od
nje. Ona je bila veoma seksepilna mlada žena. Ali
neosetljivost koju je pokazala prema Justini i prema Nikoli
ukazivala je na neke tamne strane njene ličnosti. Zbog toga
je i postao sumnjičav. Nikola je bio njen ključ za Sato
internešenel. Širenje u Vijetnamu bila je u potpunosti
njegova ideja.
Nangi je tek sad shvatio kakva je to žena bila. Ona je
osetila da Nikola ima problem kod kuće i poslužila se time,
ulazeći mu sve dublje u psihu. A kad je Nikola otišao, ona
se glatko uvukla u Nangijev život. Nije mogao da je mrzi, on
joj se divio. Retko se nađe takav makijavelistički um kao što
je bio Seikin. Pitanje je bilo šta sada uraditi sa njom kad ju
je otkrio. Da li da je najuri ili da je drži kao guju u nedrima?
***
- Nemoj da me lažeš, Lu - reče Margarita - nemoj da kažeš
da nisi razmišljao o tome da me iskoristiš kao mamac da bi
uhvatio Roberta, posle onoga što sam ti ispričala.
- Razmišljati o nečemu i preduzeti akciju dve su različite
stvari.
- To je tačno - klimnula je glavom. - Ali ti voliš rizik.
Vladina kola su ih odvezla u obližnji hotel gde im je
Lilihamer rezervisao sobe. Vozač je rekao da im je na
raspolaganju za vreme njihovog boravka u Vašingtonu.
Margarita se osećala neugodno, a imala je razloga za to, pa
mu je Kroker rekao da je slobodan. Margarita je želela
italijaisku hranu pa je hotelski portir preporuči Teracu.
Uzeli su taksi do Aleksandrije.
Sedeći preko puta nje za malim stolom Kroker se
osmehivao.
- Šta je toliko smešno?
- Ne znam - reče on, kidajući komad hrskavog hleba. -
Razmišljao sam o tome kako si razgovarala sa Lilihamerom.
- Pre nego što nastavimo i pre nego što poverim život u
tvoje ruke hoću nešto da te pitam. Da li mu nešto duguješ?
Dođe kelner, možda da bi im uzeo narudžbine, pa Kroker
spusti pogled na jelovnik, ali Margarita mahnu mladiću da
ode. Očigledno nije želela da joj smeta.
- Lu, bolje da razmisliš.
- Ja radim za njega. On računa na mene da završim ovaj
slučaj.
- Da ti kažem nešto. Federalci su dopustili Domu da vodi
svoje poslove preko Tonija, a u samom Programu. To je bio
deo dogovora - podigla je obrve. - Da li me sada slušaš?
Dobro. Federalci su više nego korumpirani, oni ništa ne
poštuju. To je zato što su ti moćnici bliži pravoj moći. Ali
takav je ovaj grad. Ljudi kao Lilihamer su drugačiji, Lu. Oni
skupe dovoljno moći, pa svaki trik mora da uspe. Ti si već
video šta on može, ali pitam se koji su nivoi njegovih
psiholoških igara. Ćelija u koju nas je odveo da vidimo
fotografije, bio je samo njegov način da mi pokaže u čijim
rukama je moć. Dom me upozorio na ljude koji igraju
psihološke igre, a sada ja upozoravam tebe.
- Nije ni čudo što im je tvoj brat bio meta.
Krokeru je bilo čudno koliko mrtav čovek utiče na
njihove živote. Počeo je da se divi Dominiku Goldoniju i da
žali što nikada nije imao prilike da ga upozna.
- Znam nešto o Lilihameru, a mogu da skupim i više -
rekao je. - Bio je zarobljen u Vijetnamu. Da li si videla
ožiljke oko njegovih usta? On mi je rekao kako ih je dobio.
Mučili su ra. Ko zna koliko je dugo bio pod pritiskom i ko
zna kako je pobegao. Odmahnuo je glavom. - Meni se čini
da ti ljudi nemaju baš čist put. Nešto je slomljeno u njima.
Možda to nije ono što je neprijatelj želeo, Lilihamer tvrdi da
im nikada nije dao šta su želeli, ali ispod takve vrste
pritiska čovek izlazi promenjen. Ljudi koje sam poznavao, a
bili su u sličnim okolnostima, kao da su izgubili moć
rasuđivanja.
Kroker otkide hleba, a onda pošto više nije imao apetita,
nije znao šta će sa njim pa ga je mrvio svojim prstima od
titanijuma i polikarbonata.
- Možda je suviše jednostavno reći da je predaja postala
saučesništvo, ali izgleda da je to tačno. Žrtve su padale u
zamku i želeći da zaštite psihu koja je bila pod pritiskom da
su na kraju postajale tako uvrnute da to niko ne bi verovao.
U stvari, on i njegovi mučitelji postajali su novi saveznici.
- Jasno je zbog čega on tako ogorčeno želi da nađe
Roberta. Robert je došao do Doma preko mene, ali kako je
Robert znao da će me Dom zvati i to tačno kada?
- Unutrašnji posao? Lilihamer mi je rekao da ne može da
veruje svojim ljudima. Zato što je Dom ubijen on sumnja da
postoji pukotina u federalnom sistemu - Kroker zatvori oči. -
Ali od tada Lilihamer nijedanput nije pomenuo pukotinu.
Oči mu se širom otvoriše. - Šta ako on poznaje Roberta?
- To nije moguće. Kad bi on znao Roberta, naravno da bi
jurnuo za njim. On zna Robertove navike, kuda voli da
gluvari, s kim gubi vreme, ne bi to bilo tako teško.
- Ne bi ako nije Roberta dugo video. Na primer, od
Vijetnama.
- Šta?
- Rekla si da Robert izgleda kao orijentalac, da nije ni
Japanac ni Kinez, ali da izgleda kao mešavina te dve rase,
da ima bakarnu kožu i da je možda delimično Polinežanin.
Možda si opisala Vijetnamca - Kroker klimnu glavom. - Da,
to bi imalo smisla. Udario je prstom po stolu. - Ko je mučio
Lilihamera? Vijetkong? Ja to pretpostavljam. Da li je Robert
mogao da bude jedan od njih? Ako jeste, on zna koliko
rizikuje ako je Robert krenuo za njim. Ako Robert uhvati
makar i pogled od njega, on će se sakriti tako duboko da ga
čak ni Lilihamer nikada neće naći. Ali Robert ne zna ko sam
ja. Bivši policajac, detektiv za ubistva, koji se dokazao pred
federalcima, jednom rečju savršen za ovaj posao.
- Ne dopada mi se Lilihamer.
- Nije reč samo o Lilihameru.
- Nije. To je nešto što sam videla u onoj njegovoj ćeliji -
zadrhtala je. - Ti mi nisi pokazao šta je Robert uradio sa
Džini.
- Mislio sam da to nije potrebno.
- Razumem. Ali sada sam videla da ovde u Vašingtonu
postoji neko koga treba da vidimo. Neko ko zna o tim
povredama koje je Robert načinio na njoj. Pogledala ga je. -
Ly, Džinina smrt bila je deo starinskog rituala. Ne znam
mnogo o tome, ali znam nekoga ko zna. Mislim kad ti ona
bude rekla šta zna, da ćemo biti tako blizu Roberta da ćemo
osećati njegov dah na svojim licima.
***
Dejvis Manč, specijalni inspektor na zadatku u komitetu
senatora Rensa Bejna, nije izgledao onako kako ga je Gant
opisao Maniju Manhajmu.
Ako ne dođem da ovo pokupim za 24 časa, rekao je Gant
Maniju kasnog popodneva kad se vratio u Manijevu
zalagaonicu pre nego što je krenuo u Lilihamerovu kuću,
želim da odneseš ovaj koverat Dejvisu Manču. On mora da
ih preda Nikoli Lajniru u mojoj kompaniji u Tokiju.
Mani je obećao. I zato je sada bio usred noći na kišom
okupanim ulicama Vašingtona. Crvene svetlosti bleštale su
sa šest policijskih kola koja su blokirala ulicu. Čula se
sirena i Mani ugleda iz senki u kojima se sakrio kola hitne
pomoći.
Toliko krvi, drhtao je Mani. Blagi bože, mislio je, u šta se
Hari umešao?
On je pozvao Dejvisa Manča, okrenuvši broj koji mu je
Gant dao i ostavio je poruku na sekretaridi. Možda to nije
trebalo da radi, možda su prisluškivali Mančov telefon. Ali
ko? Manč je bio sa špijunima iz Pentagona. Ko bi
prisluškivao jednoga od njih. Mani odmahnu glavom dok je
posmatrao bolničare kako rade. Čak i sa ove daljine bilo je
jasno da je njihovo prisustvo nepotrebno. Manč je bio
mrtav, metak mu je ispaljen u glavu iz moćne puške. Mani
zatvori oči.
Gant je upozorio Manija da ne daje svoj broj telefona čak
i ako razgovara sa Mančom lično. Ostavio je poruku na
sekretarici i dao telefon bara, ispod svoga stana. Večerao je
tu i čekao da telefon zazvoni.
Pomeni mu boksera sa „zlatnim rukavicama“, rekao je
Gant. On će znati o kome govoriš.
Gant je bio u pravu. Posle večere Manč se javio. Imena
nisu pominjana. Dogovorili su se da se nađu na Devetoj
ulici na mestu nekadašnjeg restorana Usamljena zvezda.
Federalci su promenili taj lokal prema svom ukusu.
To što je išao krijući se u senci spaslo mu je život.
Zatvorio je oči, ali nije mogao da izbriše sliku kako se
Mančov mozak rasprštava na deset stopa oko njega. On je
bio sa druge strane ulice kad je metak zakucao Manča uz
zgradu.
Bio je neki požar između bara i mesta sastanka pa je
Mani morao da izađe pre vremena iz taksija. Kasnio je
petnaest minuta na sastanak. To mu je spaslo život.
Požurio je kući, spakovao najneophodnije stvari i uzeo
svežanj novčanica iz spavaće sobe. Da li je nešto zaboravio?
Pasoš. Proveo je petnaest minuta preznojavajući se i tražeći
ga. Još je bio u jevtinim najlonskim koricama koje je dobio
od kompanije sa kojom je prošle godine išao u Izrael. Posle
onoga što se dogodilo Dejvisu Manču nije se osećao ugodno
u svom stanu, ili, istinu govoreći, čak ni u Vašingtonu.
Proveo je noć na međunarodnom aerodromu Vašington,
posmatrajući svoj odraz u izlozima zatvorenih prodavnica.
To je malo smirilo njegove napete živce, ali ne previše.
***
Margarita i Kroker su stigli tačno u ponoć. Kuća je više
ličila na dvorac u džordžijanskom stilu. Kroker oseti miris
konja i sena. Bio je to Potomak, u Merilendu, usred zemlje
lova.
Ona se saže i pruži novčanicu od pedeset dolara taksi
vozaču.
- Sačekaćete nas.
- Da, gospodine.
Čija je ovo kuća?
- Pssst. Ne govori, ne miči se, inače ću morati da mislim
šta je sledeće. Pusti me da sanjarim da smo nas dvoje sami
u noći.
Kroker je osećao njen miris i miris konja.
- Nekada sam jahala ovde, kad sam bila mlađa - šapnu
Margarita.
Pred vratima od izrezbarenog drveta Margarita zastade.
Okrete se i reče:
- Želim da nešto shvatiš, Lu. Ja ovde ne odgovaram ni za
šta. Ovo mesto je više od ličnog imanja.
Buljio je u nju pokušavajući da shvati kako se toliko
promenila otkako je videla strašnu sliku Džini Moris.
Vrata im otvori lepa žena odevena u crne pantalone,
svilenu bluzu sa španskom čipkom i crni sako.
- Margarita! Hvala Bogu da si stigla. Uđite. Ništa više
nije isto otkako je Dom umro. Uprkos mojim naporima da
povučem konce i svim svojim vezama, ništa nisam uspela.
Kad god se pomene Domova smrt, kao da udarim u kameni
zid.
- Mislim da možemo da pomognemo jedni drugima na
tom planu - reče Margarita.
- Draga, to je najbolja vest koju sam dobila posle toliko
nedelja - reče Renata. - Verujem ti. Znam koliko te duboko
Dom cenio. Ali, dušo, zašto si došla s nepoznatim čovekom?
Gde je Antoni?
- Lu Krokeru, želela bih da upoznaš moju maćehu Renatu
Loti - reče Margarita.
- Moja kćer je ljubazna - nasmeši se žena - kao Renatu
Loti znaju me mnogi i to ime mi najbolje služi. Ali
svojevremeno sam bila poznata kao Fejt Goldoni. Vi znate
to ime, zar ne, gospodine Kroker?
To je majka Dominika Goldonija, mislio je Kroker. Dragi
Bože!
Nije im rekla da se skinu nego ih je povela dugim
hodnikom.
- Glavna zgrada je puna gostiju noćas, a pošto poznajem
svoju kćer, osećam da će joj biti potrebno nešto intimno.
Prošli su kroz kuću i kroz veliku kuhinju pa izašli u
svežinu novembarske noći. Išli su kroz vinjage i našli se u
štali. Kroker odmah primeti revolver okačen na zidu.
- Nabavila sam ga kad sam kupila štale - reče Renata. -
Videla sam jednom konja sa slomljenom nogom kako pati
dok su ljudi pokušavali da nađu pušku ili revolver da mu
prekrate muke. Zaklela sam se da nijedan moj konj neće
patiti.
Kroker ju je posmatrao.
- Moram da priznam da ste me iznenadili - reče posle
izvesnog vremena.
- O?
- Mislio sam… i federalci to misle… da je Fejt Goldoni
davno umrla. Video sam lično kopiju njene umrlice u
dokumentaciji koja mi je data o Goldonijevima.
- Ne sumnjam u to. Ja jesam umrla pre nekoliko godina.
U stvari, umrla je Fejt Goldoni. Renata Loti se rodila i
uselila se ovde, nedaleko od Kapitol hila, odakle može
mnogo dobra da učini. Za mene nije ništa novo da menjam
identitete. Ja sam bila u američkoj vojsci za vreme Drugog
svetskog rata pod imenom Fejt Sovhil.
Kroker je odmahivao glavom.
- Ako je sve to tačno, ako čak ni federalci to ne znaju,
zašto dopuštate da ja saznam?
- Prvo niste federalac. Drugo, znam ko ste - Renatine
prodorne plave oči pogledaše Margaritu pa Krokera. -
Treće, ovamo vas je dovela moja kćer. Ona načini čudan
zvuk u grlu zbog čega konji načuljiše uši. - Ona nije ovamo
dovodila čak ni svog muža.
Margariti je očigledno bilo dosta pa odluči da kaže zbog
čega su došli.
- Džini Moris - reče kruto - njeno telo je nađeno u istoj
kući sa Domovim. Imala je vertikalnu ranu na čelu.
- Blagi Bože - Renata Loti je teško disala - nije ni čudo
što ste došli.
- Nadam se da znate ko je bila Džini Moris? - reče
Kroker.
- Moj sin nije imao tajni preda mnom. U svakom slučaju
on je bio izuzetan čovek. Što se tiče njegovih seksualnih
grehova, nije mogao da se obuzda. Ona se osmehnu. - A ko
od nas može?
- Ima još toga - reče Margarita - i znak usečen na njoj.
Renata je odvijala fotografiju. Jasno se videlo pero bele
svrake.
- Da li vam nešto na fotografiji izgleda poznato?
- Lestvice duše - reče Renata pošto je dugo posmatrala
fotografiju.
- Pardon? - reče Kroker.
- To je deo rituala koji izvodi narod Mesuleti. Stariji su
čak od kineske civilizacije. Vidite, ima sedam posekotina.
Mesuleti veruju da ljudska duša mora da prođe kroz sedam
nivoa u životu i posle života. Sveštenik Mesuleta često
stvara ovu lestvicu duše kod veoma bolesnih ljudi da bi
pomogao duši da nastavi putovanje. Kad su teška vremena,
na primer, kad je suša, žrtvuje se životinja na taj način i
veruje se da bi red mogao da se uspostavi.
- Dakle, to je neka vrsta rituala. Vudu?
- Ovo je Ngoh-meih-juht - reče Renata. - Ta fraza na
kineskom dijalektu znači „izlazeći Mesec“. Ali, naravno, to
ovde nije značenje. To je skoro sinonim sa rečju gim, što je
neka vrsta mača s dve oštrice. Gim je simbol sveštenika
Mesuleta; tamni prorez, ispunjen tamom.
- Otkuda vi znate za te ljude? - pitao je Kroker.
- Kad živite u Veneciji, gospodine Krokeru, kad se
održavate toliko dugo između mora i zemlje, u laguni od
magle i magije, morate da počnete da istražujete početak
stvari. Naročito ako niste poreklom Venecijanac i ako vas
na to podsećaju svakog dana. Ja sam po prirodi radoznala.
A o ovome sam saznala radeći sa mojim pokojnim mužem
Margaritinim ocem. On je bio Venecijanac. Njegovim
venama, venama Margaritine majke, pa i njenim teče krv
Kikladijanaca, tako bar govore. Mogu da kažem da su se
mnoge stare civilizacije zaklinjale da su osnovale Veneciju
čak i poslednji ostaci Trojanaca koji su uspeli da se spasu
od besa Menelaja i Agamemnona i njihove vojske. Ne
očekujem da vi znate za njih, ali na visoravni Severnog
Vijetnama i u Južnoj Kini žive plemena koja se kolektivno
nazivaju Nangi.
Ti Nangi primenjuju Ngoh-meih-juht, način Mesuleta.
Oni nisu lovci na ljudske glave ili ljudožderi. Ali ubeđeni su
da se u celim kostima ljudi i životinja nalazi suština duše iz
koje, određenim ritualima, mogu da se izvuku energija i
mudrost. Sveštenici Nanga veruju da je Ngoh-meih-juht
jedina prava staza do nirvane. Drugi su u tome videli svoj
zadatak da stara staza moći bude preneta u novi svet.
- Kao čovek koji je ubio Dominika i Džini.
Renata klimnu glavom.
- Bilo bi dobro da mi date neke detalje - rekao je. - Na
primer, kakvo značenje ima pero bele svrake?
- Dakle i vi ste se bavili istraživanjem - reče ona. - Da li
da vam kažem za pero? Ali, mislim kad sam već počela da
moram da završim. U Ngoh-meih-juhtu bela svraka ima
poseban status. Morate da shvatite da u svakoj kulturi
sveta let ima najveću šamansku vrednost. Ptica je simbol…
ne samo leta… već transformacije čoveka u Boga.
- Kako se ta transformacija povezuje sa Džini Moris? -
pitao je.
- Nema veze. To je potpis.
- Potpis?
- Da - klimnu glavom Renata - bela svraka je oznaka
onoga ko je izvršio ritual, a ne žrtve.
- Hoćete da kažete da pero može da vam pokaže ko je
izvršio ubistvo? - pitao je Kroker.
- Tačno. Sveštenici Nanga su poznati da uzimaju
životinju kao simbol na svom posvećenju. Mislim da danas
niko ne bi uzeo belu svraku - ona okrete glavu.
- Ako znate ko je ubio vašeg sina, morate da mi kažete.
- Među Nangima bela svraka je ptica čudesne moći. To je
ptica preko koje Bog govori svojim sveštenicima. Ona je
božanska. Onaj ko koristi njeno perje… - Renata duboko
udahnu vazduh kao da se pribira. - Kao što sam rekla bela
svraka je ptica čudesne moći, ali onaj ko je uzme kao svoj
simbol zna da je i opasna. Sasvim jednostavno ona priziva
uništenje. U istoriji Nanga oni koji su čuli glas Boga preko
nje su…
- Ludi?
- Ne, rezultat prelaska nije ludilo. To je nešto mnogo
gore…
- Šta ima gore od ludila?
- Slušajte me. Ima logike - reče Renata. - Oni koji žele da
postanu bogovi polako se gule živi, skidaju deo po deo svoje
ljudskosti, svoje mogućnosti da imaju osećanja, da budu
vezani za svet oko sebe. Oni polako klize u svet senki
odakle mogu da utiču na svet oko sebe a da njih niko ne
može da dotakne. Oni su kao živi mrtvaci - pogledala ga je
ozbiljno - imamo zombije, vampire i kako sve ljudi ne
nazivaju žive mrtvace. Ovo nije obična osoba koja je
počinila ubistva. Njega ne možete da sledite na uobičajeni
način.
- Moram da učinim nešto više. Moram da ga zaustavim.
- To je nemoguće.
- Ne mogu to da prihvatim.
- Vi niste sreli tu osobu. Vi, Margarita i ja jedemo meso
životinja, plodove zemlje. Ovaj je drugačiji. On se održava
zahvaljujući mnogo efemernijim izvorima.
- Ali je smrtan.
- Ako mu prostrelite metak kroz mozak, ili zabodete
bodež u srce, umreće. On je smrtan na taj način. Ali on je
Mesulet, i ako ga ne ubijete odmah, bićete u smrtnoj
opasnosti.
- Mislite da će moći i ranjen da funkcioniše dok ja ne bih
mogao.
- Treba da se sećate šta sam vam rekla o moći bele
svrake - Renata koketno nakrivi glavu. - Niste skeptični?
- Nisam - reče Kroker - imam prijatelja koji ima slične
sposobnosti, sličnu vrstu kontrole nad svojim telom.
Renata ga je posmatrala s interesovanjem.
- Kako se zove taj čovek? - odjednom upita Kroker.
- Ima mnogo imena - reče Renata - da vidimo. U ovoj
zemlji koristio je ime Donald Trak i Robert Ašuko.
Robert, pomisli Kroker i pogleda Margaritu, ali njena
glava je bila oborena, izgubljena u kosi i senkama.
Renata se pomače.
- Njegova majka, Vijetnamka, nazvala ga je Do Duk. On
je uzeo japansko prezime Fuđiru, kad je pobegao iz Sajgona
pošto je ubio svog gazdu, francuskog trgovca oružjem koji
ga je manje-više podigao. Sam Bog zna kakvo mu je pravo
prezime. Njegov otac je nepoznat; moglo je samo da bude
poželjno, ako se misli isto kao Do Duk, da je bio Japanac.
- Otkuda vi toliko znate o njemu?
- On je bio prijatelj Majkla Leonfortea u Vijetnamu. Njih
dvojica, zajedno sa čovekom po imenu Rok, uvalili su se
tamo u neki gadan posao. Ona podiže ruku uvis. - Nemojte
da me pitate otkuda imam toliko informacija o
Leonforteovima. To je informacija koju čuvam.
- Ali rekoste vi znate ko sam ja i Margarita me je dovela
ovamo, zar to nije dovoljno da mi kažete?
- Tačno, ali s druge strane, vi podnosite izveštaj Vilijemu
Džastisu Lilihameru.
- Pa urra onda?
- Pitam se koliko mogu da vam verujem.
- Zar hoćete da mi kažete da Lilihamer ima nešto što ja
ne znam?
- Zašto bih vam ja rekla? Vi to već znate.
- Sumnjao sam u tako nešto - Kroker sleže ramenima. - U
svakom slučaju ma koji da je Lilihamerov cilj, ja moram
sada duboko da razmišljam. Imam Margaritu o kojoj treba
da mislim.
- Margarita je udata žena - reče Renata oštro.
- Zaboravili ste da dodate srećno.
- Zar nisam? Njoj je potreban Toni Di. Ne bih je odvajala
od onoga što treba da uradi. Zašto ne izađemo?
Bledi mesec je visio s neba koje je sada bilo čisto posle
kiše. Podigao se vetar ali oni su bili zaštićeni vinjagama.
Mesečina je bila kao srebrna čipka.
- Margaritina sudbina je zapečaćena smrću mog sina -
reče Renata. - Do Duk ga je ubio i to je sigurno urađeno po
naređenju Čezara Leonfortea. Ali nije bez razloga što je
Čezare odabrao baš Do Duka. On nije želeo samo da
Dominik umre već je želeo njegov um.
Margarita se okrenula na mesečini i Kroker vide da je
ona tiho plakala.
- Zar hoćeš da kažeš da je Dominik mučen pre smrti?
- U to ne može da se sumnja - Renata polako klimnu
glavom. - Pitanje je koliko se moj sin držao protiv Do Duka.
- Vi znate tog čoveka bolje od mene. Vi… - reče Kroker.
- Ma šta da je Robert hteo da izvuče od Doma, budite
ubeđeni da je izvukao - reči su teško izlazile iz Margaritinih
usta. Renata je pobledela i Kroker je video da ona drži
ravnotežu s mnogo napora. Najzad se dovoljno pribrala da
bi rekla:
- Ti si ga videla.
- Da.
Krokeru je bilo čudno što Margarita nije ništa
objašnjavala i što Renata nije pitala.
- U tom slučaju treba da očekujemo najgore, gospodine
Krokeru. Morate što pre da odete u Tokio - reče Renata.
- Zašto? Zašto tako hitno?
- Dominikov izvor informacija je u Tokiju - Renata klimnu
glavom.
On ponovo pomisli na Nikolu, kao što je često činio
otkad je video jezive dokaze o smrti Dominika Goldonija.
Nikola će mu sada svakako pomoći kad se nađe u Tokiju.
Srce mu poskoči od pomisli da će opet videti prijatelja.
- Bolje da sve ovo prijavim Lilihameru.
- Mislim da to ne bi bilo mudro - reče Renata. - On neće
imati vašu otvorenost uma i razumevanje.
- Istina, ali u svakom slučaju potrebni su mi pasoš, novac
i zaleđe. Bez Lilihamerove pomoći u zemlji tako stranoj kao
što je Japan biću mrtav kamen u vodi.
- Mogu da vam obezbedim sve što vam je potrebno - reče
Renata. - Štaviše, mogu da vas zaštitim od njega.
- Od koga? Od Do Duka? S onim što ste mi već dali
mislim da mogu da vodim računa o sebi.
- Govorila sam o Lilihameru - Renata je odmahivala
glavom.
Ona izvadi današnji Vašington post ispod sakoa i pruži
mu ga.
„Ubijen funkcioner džinovske kompjuterske firme“ bio je
glavni naslov i ispod njega fotografija Harlija Ganta,
Nikolinog čoveka broj 1 u SAD.
- Noć pre nego što će biti ubijen Gant je došao do mene -
reče Renata. - Dala sam mu neke poražavajuće podatke o
Lilihameru.
- Imali ste te podatke a niste ih iskoristili, zašto? - upita
Kroker.
- Htela sam da pomognem Gantu. Bio je očajan
- Kako je Gant došao do vas?
- Preporučili su me. Znate kako je u ovom gradu. Veze su
vam sve i neka vam Bog pomogne ako ih pomešate s
prijateljima.
Rekla sam Gantu da Lilihamer tajno radi za komitet
senatora Bejna. To je bio trag koji je Gant tražio. Naoružala
sam ga…
- Ako ste ga naoružali, trebalo je da mu date haubicu -
Kroker ju je gledao kao da je kobra. - Trebalo je da se sami
obračunate sa Lilihamerom.
- Da sam ja samo jurila Lilihamera, to bih i učinila. Ali
moje neprijateljstvo je išlo dublje.
- Dakle, iskoristili ste Ganta…
- Prestanite! - reče Margarita pre nego što je Renata
mogla da odgovori. - Nisam te dovela ovamo da skačete
jedno na drugo. Onda tihim glasom da je samo on mogao da
čuje, ona reče: - Mi imamo naš lični motiv, zar ne, Lu?
Slušaj me: čak ni detektivi nisu imuni na emocije.
- Treba da je slušate - reče Renata - ona je prosvetljena
mudrošću predaka. Osmehnula se gotovo stidljivo.
Kroker je mogao da je zamisli kakva je bila kao divna
dvadesetogodišnja žena. Ona mu dotače ruku i reče:
- Ovo je poslednja tajna koju mi je sin ostavio da bih
identifikovala čoveka koji je bio njegova snaga, njegov izvor
informacija - ona prinese usne Krokerovom uvetu. - Čak ni
Margarita ne zna. Obećala sam Dominiku da nikada neću
reći ono što mi je on kazao u poverenju, ali sada događaji
diktiraju da izgovorim to ime da bih mu spasla život.
Renate reče:
- Nišiki je Mikio Okami, kaišo, šef svih ojabuna japanske
jakuze.
18
Tokio/Vašington
Kad je Dok Duk navukao silikonsko-polikarbonsku masku
na lice, ocećao se kao da su meso i krv, koža i kosti stavljeni
preko lica načinjenog od dima i snova. Jednom rečju,
ocećao se bezbedno.
Želim, rekao je samom sebi, da osećam.
Osećanje je bilo nešto urro mu je Ao, šaman Nanga,
oduzeo za vreme dugih, okrutnih ceremonija u planinama
Vijetnama. Mladi Do Duk nije toga bio svestan u to vreme.
Ali čak i da je bio, da li bi se bunio pred obećanjem
blistavog novog sveta koji mu je Ao nudio? To nije bilo
važno. To pitanje, metafizičko po prirodi, nikada ne bi palo
na um mladom Do Duku.
Osećanje je bilo nešto što je pokušavao da izvuče iz
svojih žrtava, najskorije iz Džini Moris i Margarite Goldoni
Dekamilo. Ali čak i on je morao da prizna da je Margarita
bila drugačija. Nije mogao da je ubije; nije mogao jer nije
želeo. Prvi put je Do Duk razumeo osnovnu istinu prirode,
mada ju je shvatao samo kad se odnosila na Margaritu, a to
je bilo ako ubiješ drugo ljudsko biće, na taj način smanjiš
prirodu sopstvene duše.
Često u danima otkako joj je dopustio da ode ocećao ju
je kraj sebe - njenu meku kožu, njen vrtoglavi miris mesa
ispod pazuha, pozadine kolena, koralnih pregiba između
butina. Najpre je mislio da je sebe ubedio da ta veza postoji
zbog onoga što joj je uzeo a da ona nije znala i sakrio ga u
sebi kao što ostriga zatvara biser koji raste.
I kao biser ono što je izvukao iz nje podržavalo je
njegovo maštanje o onome što se desilo među njima mada
je sadržavalo i paniku klizavu kao jegulja, koja je plivala
ispod površine svesti.
Ni divlje životinje ni nekromantija nisu ga plašili, ali
shvatanje da veza između njega i Margarite raste, jeste. On
više nije bio sam u univerzumu, a onda njegove misli o njoj
bile su tako jake da je zaboravljao na sve ostalo. To je za
njega bilo nešto strano, apsurdno i zastrašujuće kao što je
magija koju je on posedovao bila za druge.
On podiže ruke, popravi masku. Lepak koji je smislio
tako je dobro prianjao da je mogao da oseti masku kao
sopstvenu kožu. Tako je i trebalo da bude. Čemu maska ako
ne može da te promeni?
On isplazi jezik, pogleda se u ogledalo. Obliza usne, u
stvari, usne maske. U svakom slučaju usne Nikole Lajnira.
On će dobiti informaciju koju su njegovi gospodari želeli od
Lajnira i onda može da uradi sa svojim zarobljenikom
štogod želi. Kakav udarac sreće za pripadnika Tau-taua!
Onog trenutka kad je Do Duk otkrio pravu Nikolinu prirodu,
on je zadrhtao u sebi od pomisli da se dočepa nepoznatog
ili da krene stazom koju mu je čak i stari Ao zabranio.
Do Duk će pozvati svog zaštitnika belu svraku i uz njenu
pomoć otvoriće zatvorenih Šest kapija. On će spojiti svoju
osuđenu dušu sa Lajnirovom isisavajući je direktno iz njega,
ostavljajući za sobom samo praznu ljušturu sa licem Do
Duka.
Na taj način on će uništiti svoju istoriju.
Ali te misli o pobedi bile su kratkog daha zbog prisustva
Margaritinog duha. Pao je na kolena.
- Buda, pomozi mi - šaputao je kroz usne koje nisu bile
njegove.
Šta da radi? Sva njegova moć, sva njegova magija bile su
beskorisne pri pomisli na nju. Ali bilo je to više od osećanja;
njega je pogodila mašina nepoznatog porekla.
Njegova potreba za njom odražavala se u strasti i želji.
Njegovo osećanje razdvojenosti bilo je zamenjeno nečim
mnogo gorim; narastajućom intuicijom da bez nje više ne
može da diše.
Bilo je vreme da ostavi ogledalo. Podiže se na noge,
prikupi energiju, oslobodi se mirisa Margarite koji se
obavijao oko njegove duše i krenu na drvenim nogama do
metalnog kaveza koji je izgradio u fabrici robota.
Čim je otključao vrata i ušao, um mu postade preplavljen
vibracijama usnulog mozga Nikole Lajnira.
Dok Duk upali halogene svetiljke i usmerivši ih na
Nikolino lice, udari ga po jednom obrazu, pa po drugom.
Nije ni čudo što toliko sanja. Otrov kojim ga je sredio u
Parizu bio je dovoljan da obori nekoliko nilskih konja. Ali Do
Duk je znao da nema drugog izbora zbog moći Nikolinog
uma. U tom slučaju višak leka bio je bolji nega manjak.
Stavio je prste na Nikolino čelo i obraze, ocenio koliko je
sposoban. Stvarno je čudno šta sve kompjuteri danas mogu
da urade. Serija fotografija pretvori se u hologram,
trodimenzionalnu ikonu koja se svede na kompleksnu
formulu od nule do jedinice, sve se to stavi u kompjuter, čiji
softver sve pretvori u virtualno realnu repliku prave stvari.
To se tada formira u masku, koja se izvuče iz mozga
računara kao što je Atina izašla iz Zevsove glave.
Sve se savršeno uklapalo. Bile su tu pore, dlake, neko
zapaljenje, mladež. Sve je bilo tako stvarno da čak ni
ljubavnik ne bi bio siguran da to nije koža. Sa ovim ste
mogli da plivate, tuširate se, vodite ljubav.
Nikoline oči se otvoriše. Do Duk stavi ogledalo pred
njega tako da bi njegov zarobljenik mogao da vidi
sopstveno lice.
Čim se pogled Nikolinih tamnih očiju spustio na njega,
Do Duk oseti vrtoglavicu i on zakopa prste u mišiće svog
zatvorenika da ne bi opet pao na kolena. U nozdrvama je
osećao samo miris Margarite. Obuzet njenom vizijom, on
steže zube, vrati mentalnu disciplinu kojom ga je Ao naučio
i okači njenu nametljivu sliku na drvo u svojoj šumi. Da je
neko zabio nož u njegove grudi u tom trenutku, manje bi
osećao bol nego sada. Osećao se kao biće koje gleda u
ogledalo i shvata da je postalo leš. U agoniji od užasa on
reče Nikolinim glasom s Nikolinim licem.
- Sada kad si shvatio da si živ, vreme je da vidiš šta si
postao.
On koraknu nalevo da bi Nikola video masku načinjenu
pomoću računara. Osetio je refleksno trzanje koje je prošlo
kroz Nikolu kao da mu je stavio otvorenu žicu na testise.
Grčenje mišića ispod njegovog zahvata smiri ga, potvrdi mu
da je našao mesto u svemiru.
Spustio se niže da bi lice sa silinom boga visilo na
periferiji Nikolinog pogleda.
- Vidiš šta si postao - glas mu je bio kao krik jastreba
iznad vrhova drveća. - Možeš li da veruješ? Da, veruj mi. Ti
si ja, a ja sam ti.
Mogao je da oseti kao parfem znoj koji se pojavio na
Nikolinoj koži, osetio kako su i njemu dlanovi klizavi.
Pritisnuvši uvo na rebra svoje žrtve mogao je da čuje
udaranje srca kao lupanje krila divlje ptice uhvaćene u
staklenu klopku. Zvuk ga je zagrejao do kostiju kao prvi
prasak proleća posle duge hladne zime.
Onda se Nikola opet onesvesti i Do Duk je bio sam s
robotima, a crno mastilo se topilo kao sneg na suncu
Margaritine slike, otkrivajući da mu je bliža nego što je
mislio da može da bude.
Sećao se priče koju mu je majka ispričala kad je bio
veoma mali, o mladom seljaku koji je sreo ženu svojih snova
i zaljubio se u nju, bila je to devojka vilinske lepote, siroče
iz susednog sela. Venčali su se i živeli su srećno, sve dok
ona nije uhvatila zimsku bolest i uprkos seljakovim
naporima da je spase, nije umrla. Sam ju je pokopao ispod
drveta trešnje, čije su gole grane greble nebo puno oblaka.
Tako je bio obrvan bolom da je bio ubeđen da će umreti
bez njene ljubavi. Pade mrak i uprkos nagovaranju
prijatelja i porodice, on se savio pored tek iskopanog groba
svoje žene. Nije mogao da je ostavi i plakao je gorkim
suzama u tamnim satima noći.
A onda u biserno jutro pre svanuća, kad je svest
sastavljena od izmaglice i tišine, čuo je malo pomeranje na
ivici šume. U trenutku on vide kako iz vlažnih senki izranja
veličanstvena crvena lisica.
Lisica je bila toliko lepa, tako misteriozna i
dostojanstvena, s bogatim krznom, da je seljak na trenutak
zaboravio svoju bedu i prestao je da plače. Ali onda ga
lepota lisice podseti na njegovu ženu i on opet poče
neutešno da plače.
Lisica je sedela s prekrštenim prednjim šapama kao
čovek i gledala ga je pravo u oči. Pitala je zašto plače.
Seljak, odrastao uz priče o čarobnim lisicama u toj
oblasti, odgovori.
- Govoriš o svojoj ženi kao da je bila sama ljubav - reče
lisica.
- I bila je - odgovori on s uzdahom. - Ljubav je umrla sa
njom a bez ljubavi ja ne mogu da živim.
- Ljubav je svuda oko nas - reče lisica ali seljak je samo
odmahivao glavom.
- Ne za mene.
- Onda moraš da vratiš ženu, tako da možeš da naučiš
sve što treba o ljubavi.
- Ali to je nemoguće.
Lisica podiže jednu šapu kao da blagosilja.
- Sada spavaj. Uskoro dolazi zora a sa njom i tvoja žena.
Na lisičino nagovaranje seljak stavi glavu na ruke,
ubsđen da neće zaspati. Ali čudno, istog trena kad je
zatvorio oči, potonuo je u dubok san bez snova.
Probudio se sa suncem novog dana u očima. Zraci su
prolazili kroz grane trešnje ispod čijeg stabla je bila
pokopana njegova žena. Seljak trepnu, sede odjednom, srce
poče da mu bije kao ludo. Bio je sam, lisice je nestalo. Da li
je sanjao da se pojavila? Da li je sanjao fantastični razgovor
koji je imao s njom? To je to, pomisli on pa se diže, očisti
odeću od prašine, skide lišće i grančice.
Onda je oseti, ne kraj sebe već u svom umu. Njegova
voljena žena je bila živa! Nije sanjao lisicu. Ona je bila tu i
pomogla je svojom čarolijom.
Osećao je duh svoje žene u mislima i bio je presrećan,
uživajući u intimnosti koju su sada imali a koju ranije nisu
mogli da ostvare dok su bili oboje od krvi i mesa. Kako će
biti divan život sa njenom ljubavlju u njemu, da je nikada
više ne izgubi!
Za manje od mesec dana porodica je našla seljaka
mrtvog. Ležao je preko groba svoje žene a u beskrvnoj
pesnici stezao je lovački nož koji je zabio u svoj stomak.
Čudno, zemlja na grobu bila je isprevrtana. Lokalna policija
se pitala šta je to. Složili su se da je verovatno seljak hteo
da se dokopa tela svoje žene u poslednjim trenucima života,
da je poludeo od bola i tužno su ga pokopali kraj voljene
žene pre nego što su otišli da se bave drugim hitnijim
stvarima.
U mesecima koji su usledili rođaci su dolazili na grob
jednom nedeljno da bi ostavljali male poklone i molili se.
Mesto je, inače, bilo pusto. Sem u noći punog meseca kad
bi se pojavljivala lisica iz snežnih senki šume da bi šetkala
oko kamenih spomenika s ozbiljnim i lukavim licem.
Možda je samo lisica znala istinu: da je seljak naučio
mnogo više o ljubavi nego što je ikada želeo da zna. Voleti
nekoga nije isto što i dopustiti mu da se uvuče u vaše misli i
osećanja kao prikaza u noći. Deliti domaćinstvo nije isto što
i deljenje misli, gde nema tajni, nema opraštanja i nikada
mira kada dvoje ljudi to deli.
Tišina i prigušeni zvuci robota bili su sada jedini Do
Dukovi pratioci. Zašto se setio sada te neobjašnjive priče?
Kako ga je plašila kad je bio dete. Svake noći kad bi
pokušavao da zaspi, zamišljao je da će neko koga je možda
voleo da se tajno uvuče u njegov um kao demon. Najzad, u
očajanju, on bi otpuzio u Francuzov krevet, bez obzira da li
je ovaj spavao sam ili je imao žensko društvo. Francuz je
dopuštao Do Duku da se ušuška uz njega i nikada ne bi
rekao ni reč zbog toga.
Zašto nisam odlazio kod majke? pitao se Do Duk u
fabrici robota. Zašto sam išao kod Francuza. Buljio je u
svoje lice, pretvoreno u Nikolino pre nego što je mogao da
postavi sledeće i krajnje pitanje. Zašto sam ubio jedinu
osobu koja mi je ponudila…
Okrenuo se od svoje žrtve i ščepavši naslepo šipke
kaveza, pritiskao je čelo uz metal sve dok mu sjajne zvezde
bola ne eksplodiraše iza očiju.
Da li je mogao da izgovori tu reč? Kako bi mogao? Zar
nije priča o seljakovoj ženi pokazivala veliku opasnost? Zar
nisu sve teške, krvave lekcije koje je učio odrastajući to
pokazivale?
Ljubav je bila smrt. Da. Ali on je voleo Margaritu. Sada
je svakako bio proklet. I ako to nije želeo, on je zaječao.
Iza njega, van kaveza, tela blistava od ulja formirala su
se. Ekstremiteti su testirani i spajani. Infracrvene oči buljile
su u beskonačnost, videći izvan prostora i vremena u drugu
realnost u kojoj nije bilo ni bola ni užasa. Ni ljubavi.
Nikola je bio potpuno nesvestan Do Dukovog užasa,
njegovog stanja bezpomoćnosti pred licem Margarite u
svom umu. Kao seljakova žena ona je odbijala da nestane
uprkos razdaljini i prolasku vremena. Držala ga je, bila je u
njemu, otkrivala njegovu prošlost, buljila u njegove grehove
i još ra je volela.
Nije mogao to da podnese.
Zabacio je glavu unazad i ispustio neartikulisani vrisak
pun bola i očajanja. Van kaveza čelične sluge rađane su u
intervalima tačnim kao kucanje sata.
On onda uhvati Nikolu za ramena, pokuša da ga probudi.
Kad mu to nije uspelo, nagnu se napred i ujede Nikolu za
mišicu. Nikola se pomače i širom otvori oči. Safirna svetlost
treperila je i blistala.
Do Duk reče:
- Probudi se! Vreme je za umiranje!
***
- Ta baraba Manč - reče Lilihamer.
- Sačuvaj svoj bes za nekoga ko može da ga oseti.
Lilihamer se jedva uzdržavao da ne drhti. Erkondišn je
bio uključen na maksimum i bilo je ledeno kao u arktičkoj
tundri. Lilihamer, kome su nedostajale vrelina i vlažnost
Jugoistočne Azije, jedva se uzdržavao da sav ne pomodri od
zime za vreme tih razgovora.
Crvena Kraljica se nagnu unazad u svojoj stolici za
ljuljanje i reče:
- Dugo nisam pucao iz puške. Reci mi kako to izgleda.
- Kao da si na nebu.
- Kladio sam se sa sobom. Znao sam da ćeš to reći. Ali da
si samo malo sačekao, mogao si da ih oboriš obojicu.
- Da sam čekao, ne bih ščepao Manča. Zbog nečega je
bio uznemiren. Još trideset sekundi i nestao bi. A ti znaš
momke kao što je Manč, kad jednom odu pod zemlju, teško
ih je naći.
- Ne volim nerešene slučajeve, a mi sada to imamo. Šta
su, do đavola, ono dvoje radili kod Renate Loti u ponoć?
- Koliko ljudi ih prati?
- Samo jedan koga si ti odredio. Ali on je odgovoran i
meni i tebi - Crvena Kraljica se opet nasmeja. - Ne da ja
tebi ne verujem sad odjednom, ali shvati, ja mogu da
prihvatim kako ti je biće kao što je Do Duk Fudžiru ušlo pod
kožu.
- Ako misliš da sam izgubio svoju profesionalnu
odanost…
- Nisi još - reče Crvena Kraljica oštro. - Držao si visoko
glavu kroz ceo Vijetnam. Ali to je bilo pre zoološkog vrta,
zar ne? Njegove ledene oči su sijale. - Trebalo je da uništiš
Do Duka, Vil. Poslušaj moj savet i sada kad se približavaš,
nemoj da budeš suviše uznemiren. Ne želim da me pozovu
u našu mrtvačnicu da bih te prepoznao u kesi sa patentom.
- Da, gospodine.
- Želim da odeš do Renate Loti i vidiš šta su tvoji ljudi
hteli od nje.
- Bolje da budem pažljiv. Lotijeva ima moćne prijatelje na
Brdu.
- To je tačno. Ali ona nije prijateljica Rensa Bejna tako da
će morati da uvuče rogove. Mada moram da priznam da je
sa njom, s obzirom da je dama, zadovoljstvo sklapati
poslove. Crvena Kraljica podiže ruku i pusti je da padne na
čelični sto. - Ti znaš šta da radiš. Koristi malo diplomatije ili
bilo šta drugo. Ali pazi se, ona je pametna kao sam đavo.
Lilihamer klimnu glavom.
- Sada kad je Gant, glavni svedok komiteta, mrtav i kad
je Manč sleđen, senator Bejn je poludeo. To može da bude
vrlo opasno na ovom stepenu. Ako on načini jedan od svojih
poznatih javnih istupa, biće to kao da ti se pit bul pokaki po
najboljem tepihu. Možda bih…
- Prepusti Rensa meni - reče Crvena Kraljica ledeno - ja
sam ga napunio svim i svačim. Ja sam ga doveo, kupio mu
izbore, ostvario kontakte, smislio uticaje, obezbedio da
dobri stari momci na Brdu učine sve da on uđe u njihov
krug pre nego što ga pustim na njih kao besnog psa. Ne
znaju da li da se klanjaju ili da popišaju sami sebe kad on
uđe u prostoriju. Odmahnuo je glavom. - Rens Bejn je moja
kreacija pa ti to prepusti meni. Prah prahu, je li, Vili?
- Ipak. Bejn može da postane otkačeni top. Što mi ne
dopustiš da otplešem s njim valcer kroz prozor.
- Vil, ponekad mislim da se ti jedino dobro osećaš u ratu.
Izvan zapečaćene kancelarije sa elektronskim sistemom
obezbeđenja sedela je Vesper, odevena u svoj najnoviji
crveni Armani komplet. Ona je svakako bila najbolje
odevena žena u Vašingtonu. Bila je zadužena za
raspoređivanje novca agentima Ogledala. Ona je znala u
svakom trenutku gde se ko nalazi i sa koliko para.
Verovatno nije znala šta se, u stvari, zbiva a i kako bi
mogla. Crvena Kraljica je bio fanatik sigurnosti tako da čak
ni svojoj zadnjici nije govorio kad je vreme za sranje.
Lilihamer provede neko vreme diveći se dugim
Vesperinim nogama dok je ona radila na kompjuteru da bi
videla šta mu sve pripada od novca. Njeno čudno ime
poticalo je od toga što je njen otac bio zaljubljen u delo Jana
Fleminga, a prva ljubav Džemsa Bonda zvala se Vesper.
Vesper je imala oči plave kao različak i posmatrala je
Lilihamera dok su njeni koralno crveni nokti plesali po
tastaturi. Njena gusta, plava kosa padala je niz jedan obraz.
Posle one zimske atmosfere kod Crvene Kraljice ovde je bilo
više nego prijatno.
Izvinila se što ne može odmah da isplati novac.
- Nije važno, sačekaću.
- Uzgred budi rečeno izgleda da opet ima menstruaciju.
Lilihamer poče da sluša pažljivije.
- Paranoja je bila opipljiva jutros. Razgovarao je s nekim
po imenu Loti.
- Renata Loti? - upita Lilihamer pitajući se zašto mu to
Crvena Kraljica nije pomenuo. Antena sumnje se digla.
- A-ha, to je ime. Nije bila prijateljska konverzacija.
Nije bilo pri put da mu Vesper odaje tajne unutrašnjeg
skloništa.
- U stvari, razgovor je prerastao u užasnu svađu. Ne
znam oko čega ali čula sam da se pominje ime Daglas Mun i
reč ucena. Tada je poludeo.
Lilihamer pomisli da će se onesvestiti. Renata Loti je
znala za njega i Daga? Dobri Hriste! Nesvesno prinese ruku
obrazu, oseti navalu krvi. Ali kako je mogla da zna? On je
bio tako obazriv, iako se Dag žalio da će tolika opreznost
uništiti spontanost njihovog odnosa koju bi inače imali.
Homoseksualna afera bila je gadna za špijuna - bezbroj
puta su mogli da budu uhvaćeni - a pored toga bilo je i
drugih stvari koje su on i Dag radili zajedno. Kako se to
dogodilo?
Onda je besno pomislio: taj jebeni mangup Dag zasitio
me se i najurio me!
- U svakom slučaju - ćaskala je Vesper - meni je jasno da
on želi da se s njom nešto uradi.
- Ne znam. Ona ima prijatelje na visokim položajima.
- Je l’ tako? Šta je ono rekao kad je tresnuo slušalicu?
„Negde neka nesreća čeka da se dogodi toj ženi“.
Lilihameru je odjednom trebalo vazduha.
- Kako ide s mojim novcem? - pitao je nevino.
- Najzad. Otkočili su se. Vaše čekove upravo štampaju.
Trenutak kasnije čekovi izleteše iz njenog printera.
Vesper mu se slatko osmehnula dok mu ih je dala. Lilihamer
se izgubi u spletu hodnika.
***
Nangi se nađe između dva skladišta. Ovaj deo blizu reke
Sumida tokom dana je izgledao sasvim drugačije. Deca su
se tu igrala, a sada su samo lunjali psi bez gospodara.
Na njegovo kucanje mlada žena otvori vrata. Bila je
sasvim jednostavna, s gustom crnom kosom, počešljanom
na moderan ali neprivlačan način.
- Da? - reče ona i pogleda kroz malo odškrinuta debela
vrata.
Nangi se nakloni i dade joj vizitkartu. Ponekad se
predstavljao raznim imenima. Sada je bio Seizo Abe,
predstavnik Ministarstva unutrašnjih poslova. Mlada žena
mu uze cipele i povede ga hodnikom čiji su zidovi bili
oivičeni daskama od trešnjevog drveta. U dnu se videla
biblioteka. Žena ga uvede u nešto što je mogao da bude
kabinet naučnika.
- Vidim po vizitkarti da ste promenili profesiju.
- Izvinite - Nangi se okrete ulevo odakle je dolazio ženski
glas.
- Niste otišli na bolje. Hajde, šta čekate, čaj je spreman.
Nangi je othramao do fotelje s visokim naslonom.
- Kisoko! - zaprepasti se. - Ti si poslednja osoba za koju
sam verovao da ću je ovde naći.
- Često sam otkrivala da je stvarni svet sličan onome iz
Alise u zemlji čuda - čulo se šuštanje teškog svilenog
brokata dok je pokretala ruke a široki rukavi kimona
dodirivali njenu kao porculan glatku kožu.
Kisoko je bila privlačna kao i pre deset godina. Kako je
žalio što je nije poznavao kao mladu blistavu lepoticu.
- Kisoko - reče sada dok mu je glava bila puna mirisa
uspomena. - Čuo sam da je nestao Mikio Okami. Da li znaš
nešto o toj misteriji?
- Nemam vesti od svog brata. Hoćeš li sada da sedneš da
bismo popili čaj.
Ceo je c njene leve strane i posmatrao je kako priprema
zeleni čaj. Kad su popili prve šolje, ona reče.
- Ne znam da li je moj brat živ ili mrtav, znam samo da su
njegovi neprijatelji krenuli na njega. Šta će biti sledeće ne
mogu da kažem. Došli ste pod drugim imenom zbog nečega
što je sigurio važno. Recite mi, Nangi-sane, šta da zaključim
iz toga?
- Nisam znao čija je ovo kuća, Kisoko. Vi znate kako se ja
ponašam. Moje pravo ime je suviše poznato da bih dobio
istinu u nekim situacijama.
- A šta ste očekivali da nađete krijući se pod imenom
Seizo Abe?
Od kako je prepoznao Kisoko, Nangi se čudio zašto je
Seiko dolazila u kuću Okamijeve sestre. Možda je pogrešno
sumnjičio Seiko. Možda je njena veza sa Vinsentom Tinom
bila slučajna. U svakom slučaju on nije mogao da optuži
Kisoko za dvojnost.
- Došao sam ovamo da bih saznao nešto više o svojoj
službenici Seiko Ito - reče on. - Stidim se da priznam, pratio
sam je prošle noći dovde. Ona je uznemirena i možda je u
nevolji. Hteo sam samo da joj pomognem ako mogu.
- A da ona to ne zna.
- Plašim se da ne bi dobro reagovala kad bi saznala.
- Razumem - reče Kisoko.
- Kisoko, želim da vas ubedim da je moja briga za Seiko
vrlo ozbiljna. Ona je postala važan član moga personala.
Sada postoji mogućnost da je pošaljemo u Sajgon da vodi
naše poslove tamo. Onda vam je jasno zašto moram da
budem apsolutno siguran da mogu da se oslonim na nju.
Kisoko se nasmeja.
- To je divna vest. Nangi-sane, i ja mislim da je to
najbolje za nju - uzdahnula je. - Tako tužno biće. Ali tako
talentovano! Ona dolazi ovamo jer misli da meni pomaže i
The words you are searching are inside this book. To get more targeted content, please make full-text search by clicking here.
Eric van Lustbader -Kaiso
Discover the best professional documents and content resources in AnyFlip Document Base.
Search
Eric van Lustbader -Kaiso
- 1 - 50
- 51 - 100
- 101 - 150
- 151 - 200
- 201 - 250
- 251 - 300
- 301 - 350
- 351 - 400
- 401 - 450
- 451 - 500
- 501 - 508
Pages: