Eric van Lustbader -Kaiso

***
Dva dana kasnije kad su napustili svoju bazu, koja se tada
nalazila otprilike na pet sati vožnje brodom od Ban Me
Tuota, jedinica je bila natopljena znojem, umazana blatom,
oblepljena lišćem pirinča.

Bilo ih je šestoro; Do Duk, Rok, istetovirani crni džin
Rigs, stručnjak za eksploziv Donaldson, tako mlad da se
činilo da mu sasvim odgovaraju stripovi „Dr Strendž,
majstor mističnih veština“, koje je stalno čitao i dva
pripadnika Građanske neredovne odbrambene grupe. Tako
su nazivali vojnike koje su članovi Naučne fantastike birali
iz raznih domorodačkih plemena zato što su poznavali
lokalni teren. Ova dvojica su bili Nangi, antikomunisti koji
su savršeno poznavali oblast. Nangi su bili među ljudima
odabranim u planinskim plemenima Severnog Vijetnama
koja su često obezbeđivala Naučnu fantastiku vojnicima i
informacijama u borbi protiv Čarlija.

Nangi su bili mršavi, imali su upale oči i gledali su Do
Duka kao poluljudskog domoroca sa Ostrva izgubljenih
duša. Do Duk nije bio blizak sa njima. On ih je žalio.

Do Duk je upravljao s U-BF seminolom, transportnim
avionom, bez ikakvog naoružanja, koji je Bauel ponekad
mogao da obezbedi. Bio je opremljen radarom. Pitao se
zašto im je dat avion bez oružja umesto pravi borbeni.
Bauel je dao objašnjenje.

- Ovo je božja misija - bila je to šala vukodlaka. Božja
misija - značilo je da misija i ne postoji. - Ne želim nikakvog
kauboja iz avijacije na našoj gozbi, razumeš?

- Svakako - reče Do Duk.
Bauel ga pogleda.
- To mi se dopada kod tebe, Do Duk, ti znaš kad je vreme
da se ide na posao za Ujka Sama - on izvadi tužni ostatak
cigare koji je žvakao mesecima. Iako je bio ljiga i gotovo se
raspadao, Bauel ga gurnu među usne.
- U redu - reče - pored toga što je božja misija ona je i
gadna. - To je značilo da je nešto najgore što je moglo da se

zamisli. - Reč je o sudbini jednog čoveka. On je službeno
prijavljen kao nestao u misiji. Ne znamo da li je mrtav ili ga
je uhvatio Čarli. Bauel je žvakao odvratni komad cigare,
očekujući komentar.

Kad Do Duk ne reče ništa, on klimnu glavom i nastavi.
- Izgleda kao da je ovo nešto strašno, ali to je nešto sa
čim mi možemo da se ponesemo.
- Radili smo i gore stvari.
- Je li? Čekaj samo dok saslušaš sve šta je ovo. Ti si
bačen u mrtav prostor.
To je bilo gadno. Mrtav prostor bilo je nešto gde nije
moglo da se očekuje da će vam pomoći iz pozadine ili da će
vas pokrivati vatrom. Zbog Nanga Do Duk je pretpostavljao
da je to negde u Severnom Vijetnamu.
- Vaš cilj se zove Majkl Leonforte - Bauel načini pauzu
kao da očekuje pitanje. Pošto niko ništa ne reče, on je
nastavio: - Taj momak je iz drugog plana egzistencije. On je
Otrovnog bršljana veteran. Sjajan je vojnik, ali bio je i dva
puta u zatvoru, jednom jer je prebio civila da se jedva
povratio i drugi put jer je preklao devojku za koju se kleo
da je pripadnik Vijetkonga.
- Da li su proverili?
Bauel iskrivi usta.
- Želeli cu, ali devojka se već bila ohladila.
- Izgleda da je Mik zanimljiv momak. Kako to da su ga
pustili iz zatvora?
- Jer je on veoma važna osoba kad je u pitanju Pentagon
Istoka. Bacili su ga na teren, da komanduje svojom
jedinicom, ni manje ni više. Grupa je ubačena iza
neprijateljskih linija, uskoro ćete čuti gde. Bili su u radio
vezi punih pet dana; onda su transmisije prestale i svi
pokušaji da se spasu, ostali su bezuspešni.
Bauelov pogled se spusti na fasciklu boje lukove kore na
kojoj je pisalo: Poverljivo.
- To je bilo pre otprilike tri meseca. Kad je javljeno da je
nestao u misiji, Pentagon Istoka se sledio. Naredili su
posebne aktivnosti samo zbog njega. Bauel je mislio na

osmatranje neprijateljskih aktivnosti unutar izvesnih
oblasti. - Mobilisali su čitavu prokletu diviziju, za ime Boga.

- Samo da bi našli nekog Majkla Leonfortea.
Bauel jeknu, pruži mu crno-belu fotografiju. Do Duk je
gledao harizmatičnog mladog poručnika dugog lica, široko
rastavljenih crnih očiju i pogledom mrkim kao Veliki kanjon.
Čak i na slici Do Duk je mogao da oseti snagu koja je zračila
sa tog lica.
- Težak - reče on.
- Da - Bauel uze fotografiju - takav je mladi Mik.
- Zašto nisu poslali tim da nađu Mika?
- To su baš učinili - reče suvo Bauel. - Tim se nije vratio.
Nestao je baš kao i Mik.
Do Duk je razmišljao o tome.
- Znaš li zašto je Pentagon pošašaveo zbog njegovog
nestanka? Da li je imao neke posebne informacije?
- Možda. Možda su planirali nešto s njim - reče Bauel. -
Ali možda to ima neke veze sa tim što je on sin Frenka
Leonfortea, važnog kuma mafije.
Do Duk je ćutao neko vreme. Taj momak je u drugoj
ravni egzistencije. Posmatrao je Bauela i pitao se koliko on
još zna o Miku Leonforteu a neće da kaže.
- Šta ćemo da radimo kad nađemo kučkinog sina?
- Ako je mrtav, donećete leš. Ako je živ, naređenje je da
ga izvučete i…
- Isuse, gosnodine!
- Takvim jezikom je to meni saopšteno, sine, i ja samo
prenosim što mi je rečeno. Želim da budem precizan.
Naravno da nema nikakve dokumentacije o ovoj božjoj
misiji. Nikakve.
- U redu, recimo da je živ - reče Do Duk - nađem ga. I šta
onda?
- Dovedi ga meni - reče Bauel - i to je sve.
Možda je tada Do Duk počeo da oceća da nešto smrdi. U
svakom slučaju ne reče ništa.
Bauel ga pogleda.
- Želim ga živog, živog, razumeš?

Do Duk reče da razume.
- Sa tobom će ići domoroci. Tamo kud ideš trebaće ti
njihovo znanje. Moj savet je da ih koristiš kad god ti se
ukaže prilika. Nećeš imati radio vezu. Ne želimo da neko
prisluškuje ili da se šalju neki podaci.
Vukodlaci su obično nosili PRC-25, laganu terensku
radio stanicu.
Bauel se zagleda u Do Duka.
- Kao što sam rekao ovo je nešto veoma gadno. - Pročisti
grlo. - To je to. I, Do Duk, za ime Boga, nemoj da slupaš
prokletu seminolu. Najmanje su nam potrebni opipljivi
dokazi da smo bili tamo kud ti ideš.
To je bilo klasično za dvojno mišljenje u Namu.
- Još nešto, gospodine - reče Do Duk s rukom na bravi - a
šta ako on ne bude hteo da krene s nama?
Bauel dugo ne reče ništa. Gledao je kroz Do Duka kao da
ne postoji.
- U tom slučaju - reče Bauel polako - možeš da se osloniš
na svoju procenu.
- Gospodine.
Bauel sada pogleda Do Duka u lice.
- Dovedi mi tog kučkinog sina, vojniče, na bilo koji način.
Krenuli su noću. Do Duk nije znao kuda će. Bauel mu je
dao početni pravac tek kad su pošli. U vazduhu Donaldson,
koji je delovao napetije nego ikada, upravljao je radarom
kao da je rođen s njim. Rok mu je bio iza ramena. Do Duk
mu je dao zalepljen koverat sa uputstvima na papiru koji se
topio u ustima. Bilo je zgodno ako je trebalo pojesti papir
pošto je informacija pročitana. Svakih nekoliko minuta Rok
bi izvikivao promenu kursa i obaveštavao Do Duka kao da je
sam radar to radio. Rigs je buljio u Donaldsonovo teme, kao
da je očekivao napad dr Strendža. Dva Nanga su spavala
tokom čitavog puta.
Nije bilo naoružanja u avionu, tako da je bilo jasno da su
upućeni u oblast gde je bilo malo ili uopšte nije bilo
neprijateljskog vazdušnog saobraćaja ili radara na zemlji.
To je mogla da bude Kambodža, gde se Čarli utvrdio pa se

tu naoružavao i snabdevao pre nego što krene preko
granice da napadne američku vojsku.

Do Duk nije bio ni najmanje iznenađen kad su se spustili
na pistu koju neprijatelj nije osmatrao. Daljina ga je
iznenadila i sada mu je bilo jasno zašto je dobio seminolu
koja je imala veći radijus letenja: koliko je on mogao da
zaključi bili su usred ničega; mapa koju je zapamtio a onda
pojeo dala je samo jedno obeležje pored Mekonga; malo
selo Sre Sambor tri treptaja severozapadno od sletne piste.

- Preleteli smo pola Kambodže - reče Rok iznenađeno.
- Šta je kog đavola Majkl Leonforte radio ovde?
Do Duk ga pogleda.
- Treba ovo pitati: zašto ga je Pentagon Istoka poslao
ovamo?
Kambodža, Do Duk je to znao, bila je neutralna u ratu,
ali dugoročne političke probleme stvarao je kambodžanski
lider Lon Nol, jer je gledao kroz prste prebacivanje
Vijetkonga na nezavisnu teritoriju. Kao što je Do Duk i
naslućivao bili su upućeni pravo u vrelu zonu i radili su, što
bi se reklo, „bez mreže“.
Kao što je i najavljeno, velika opasnost.
Bila je kišna sezona i bilo je mnogo kiše - dvanaest
pljuskova na dan - pre nego što su krenuli na zadatak. Ovo
vreme nije bilo dobro za akciju, Do Duk je to znao, a
činjenica da su ipak krenuli, samo je govorila koliko je
značajno i hitno da ona bude izvršena.
Pista na koju mu je naređeno da se spusti nije bila ničim
obeležena. Sam Bog zna kako je neko otkrio da postoji. Do
Duk nije osećao da vojska ima neke veze s pistom, koja je
ipak bila dobro održavana. Ko je to radio?
Pista je bila na udaljenom delu prostrane oblasti
terasastih pirinčanih polja na istoku, u koja su odmah
utonuli pošto su izvadili opremu iz aviona. Krenuli su prema
reci Mekong. Gledajući iz nezaštićenih močvara poplavljena
polja Do Duk nije bio srećan kad je video da seminola
nestaje u zamagljenoj daljini.

Fizički napor da pređu preko pirinčanih polja bio je
ogroman. Nisu videli patrole Vijetkonga. Na Do Dukovo
zaprepašćenje nisu videli nikoga. Bili su sami, putovali su
ravnim, nezanimljivim pejzažom koji je od njih pravio
patuljke ma u kom pravcu gledali.

Nang vođa bio je mlad čovek po imenu Džin. Usred
Kambodže Do Duk se najčešće savetovao sa Džinom i na
njega se oslanjao kad je dolazilo do nesuglasica. Rok se nije
slagao s ovom akcijom i to je postao izvor nesporazuma
između njih dvojice.

- Šta, do đavola, radiš? - reče Rok prvi put kad je Do Duk
potražio savet od Džina i poslušao ga.

- Za ime Boga, govori tiše - reče Do Duk. - Džungla se
ponaša kao katedrala, pojačava zvuk u svim pravcima.

Rok zlo pogleda Nange ali poče da govori tiše.
- Možda su oni sumnjivi. Ako su nas prodali, Čarli već
zna da smo ovde.
- Smiri se. Zaboravio si da čak ni mi nismo znali kuda
smo krenuli dok nismo bili u vazduhu.
- Da, možda, ali ovi jadnici bi te smazali za ručak sudeći
po pogledima koje ti upućuju.
- Loše si obavešten - reče Do Duk - oni nisu divljaci.
- Đavola nisu. Samo ih pogledaj!
- Njihova civilizacija je mnogo starija nego tvoja, čak je
starija i od moje.
Rok frknu.
- Kakva civilizacija? Sve to sranje vekovima je samo
služilo da bismo ubijali jedni druge.
- A šta su radile vaše civilizovane zemlje?
Rok ga oštro pogleda.
- Dobar si na jeziku. Odrastao si ovde, je li? Usred ove
jebene džungle? Neka vrsta kamenog doba, je li? Možda
zato tako dobro komuniciraš s njima.
Do Duk zareža na Roka.
Rok se isceri.
- Sranje! Pogledaj se! Ti si jebeni pripadnik plemena baš
kao i oni! Do đavola, ti čak govoriš njihovim jezikom -

nasmejao se. - U redu, možda bolje razumeš ova sranja od
mene.

- Dobro da si shvatio, guzice.
Iza njih, u daljini, ispod južnog horizonta videlo se stalno
bleskanje rata, ako već nije moglo da se čuje.
Avioni su bacali bombe s napalmom i zora je prerano
svanula u kraljevini osuđenih.
Pre nego što je svanula prava zora, oni su podigli logor.
Rok je radio za trojicu, ali je imao čudan pogled. Kad su
uzeli tablete da bi se zaštitili od malarije i pojeli svoje
obroke, on reče Do Duku:
- Gde je gospodin Čarls? - potapšao je svoj raketni bacač.
- Jedva čekam da ga raznesem.
- Strpljenje - reče Do Duk - imam gadan osećaj da mu
klizimo pravo niz grlo. Pružiće ti se prilika.
- Je li, kada? Suviše je tiho - Rok pljunu, odmahnu
glavom. - Postoji čudna izolacija ovde, kao da smo mrtvi, a
još to nismo shvatili.
Do Duk je mislio da je on u pravu na neki način.
- Džin kaže da smo u vreloj zoni, ali ja to ne razumem, a
ima toliko toga što on želi da kaže. Da li je Čarli stvarno
ovoliko daleko na severu Kambodže?
On sleže ramenima.
- Uskoro ćemo otkriti. Krenućemo u sumrak.
- Neće biti dovoljno brz za mene - reče Rok i ispljunu
zalogaj. - Hriste, radije bih pojeo ruku svog neprijatelja.
Prvog dana su spavali na trulom lišću podignutom u
nivou vode. Rok koji je prvi stražario nije dobro spavao.
Nije bilo suve tačke na njegovom telu i počelo je da ga svrbi
na najnezgodnijim mestima. Gde si, gospodine Čarls?
U sumrak su krenuli iz logora. Na toj tačci morali su da
zaborave na vizuelno osećanje udaljenosti. Džin im reče da
ne gledaju horizont, već da se koncentrišu na neposrednu
okolinu koja je postala tako monotona da je Rok uhvatio
samog sebe kako drema idući kroz beskrajne močvare.
Pred ponoć su zastali da pojedu nešto lagano. Nebo je
bilo sasvim čisto: svetlost zvezda i polumeseca padala je na

njih kao kiša dijamanata. Rok ode da se olakša i čučnuvši
zagleda se u mutnu vodu. Odjednom voda se smiri i on poče
da razaznaje nešto.

Dobri Hriste!
- Hoćete li da pogledate ovo!
Do Duk i Džin koji su mu bili najbliži priđoše. Gledali su
u vodu.
Lobanje.
Rok je posrtao u krugu, krckajući ljudske lobanje dok je
hodao. Hiljade i hiljade ljudskih lobanja bile su podloga
ovom poplavljenom polju. Bilo je tu i kostiju; stajao je usred
groblja.
Do Duk je sada znao da Džin nije lagao: bili su u vreloj
zoni.
- Pitaj Nange šta se, do đavola, dogodilo ovde - reče Rok
dok je plesao na rebrima i butnim kostima.
Blizina tolikih smrti punila ga je adrenalinom.
- Treba da naučiš njihov jezik - reče Do Duk pre nego što
se okrete prema Džinu.
Džinovo lice nije odavalo emocije.
- Severnovijetnamci i vijetkongovci su masakrirali
Kambodžance isto onako kao i moj narod - reče posebnim
dijalektom. Glas mu je bio veoma kontrolisan tako da je Do
Duku trebalo vremena da otkrije bes koji se krio u njemu. -
Tu je naša istorija. To će biti ostavljeno našoj deci, onima
koji prežive rat. I ja se pitam da li će oni biti oni srećniji.
Do Duk je prevodio Roku, koji je za divno čudo ćutao.
- Onda je gospodin Čarls ovde i mora da je blizu - reče
Rok dodirujući svoj bacač.
Krenuli su dalje, sada nekako podbodeni mišlju na
kosture preko kojih su prelazili, mada niko nije govorio o
moru užasa koje su lomili đonovima svojih čizama svakim
novim korakom.
Bila je skoro zora, a poljima nije bilo kraja. Ponovo poče
da lije, kao većim delom njihovog puta. Vetar je bacao toplu
kišu na njihova lica, a vidljivost je bila smanjena na
nekoliko stotina stopa.

Nivo vode se spustio. Vukli su se kroz bedni kišom
oprani pejzaž. Do Duk vide taman znak na obali poslednjeg
polja. Iza njega je mogla da bude reka Mekong, preko koje
je trebalo da pređu. Išli su na istok, a reka će ih odvesti na
sever, pravo na granicu Laoca. Laos je ležao kao konkubina
zgrčen uz leđa Vijetnama, izvijajući se sa južnog kraja
odakle su krenuli na severozapad dok nisu stigli do granica
Junana u južnoj Kini i do Šan Država u Burmi, oblasti
poznatoj kao Zlatni trougao zbog proizvodnje opijuma sa
prostranih polja bulki koje su pokrivale velike planinske
zaravni.

Do Duk je mislio o Pentagonu Istoka koji je zahvatila
panika kad je Majkl Leonforte nestao u tom sektoru. Mislio
je na prvu grupu spasilaca koja je takođe nestala. Mislio je
o Bauelovoj direktivi da izvuče Leonfortea i da mu ga
dovede. Bauelu, a ne onima iz Pentagona Istoka. Pa, mislio
je Do Duk, to će biti zanimljivo.

Požurio je, približavajući se tamnoj oznaci. Bio je to
putokaz. Tri trule daske zakucane na stub koji je bio
poboden u muljevitu reku što je vijugala svojim putem u
izmaglicu.

- To mora da je to - reče Do Duk, a Džin koji je išao blizu
njega klimnu ćutke glavom.

Izvadili su čamac od crne gume, izvukli konopce. Čamac
se brzo naduo i ona ga gurnuše dalje od obale.

- Držite ruke u čamcu - upozori ih Džin - ovde ima mnogo
krokodila u vodi. Na ovoj slaboj svetlosti izgledaju kao
debla.

Proveli su četiri noći ploveći rekom. Tokom dana su
spavali, izvukavši čamac preko muljevite obale do guste
senke drveća gde bi se prikupili jedni uz druge u snu.
Jednom su videli brod sa Kmerima, ali vojnici nisu videli
njih i nisu stali. Inače kao da su bili sami.

- Gde je Čarli? - pitao je Rok željniji nego ikada pre da
pusti krv.

Niko mu ne odgovori, jer nisu znali.

Jeli su ribu koju su iz mutne vode pecali Džin i drugi
domorodac. Više puta Nangi su pokazali leđa krokodila, koji
su tiho klizili strujom. Do Duk je posmatrao ta bića s
čudnim izrazom koji Rok nije mogao da odredi.

Reka se Do Duku činila poznatom, ne zato što je nekada
bio tu već zato što je zapamtio mapu koja je bila u
zapečaćenom kovertu. Otada je pojeo sve direktive i
obaveštenja iskucana na papiru koji je mogao da se pojede.

Pred zoru četvrte noći uputio ih je da odu prema levoj
obali. Svetlost je bila kao blistavi biser, dovoljno jaka da se
razaznaju obrisi, ali ne još dovoljno jasna da se vide boje.

- Sada smo blizu - reče Roku dok su vukli ča.mac dublje
u zaklon. - Čarli mora da je tu negde.

Bili su blizu granice Laosa i tu je bio kraj njihovim
obaveštenjima. Negde napred su Majkl Leonforte i osam
drugih ljudi nestali.

Do Duk i Džin su krenuli u patrolu dok je ostatak
jedinice pripremao logor ispod drveća. Kad je Rok završio,
još se nisu vratili. On izvuče minobacač i krenu za njima.
Nije mu dugo trebalo. Bili su s druge strane drveća.

- U čemu je problem? - upita ih Rok.
Do Duk pokaza.
- Pečena stoka - reče.
Bilo je to kao da ste bili u kolima i da izlazite iz magle
vozeći 60 milja na sat kad se odjednom pred vama stvori
kamion. Nalazili su se ispred nagog tela devojčice koja
prema Do Dukovoj proceni nije imala više od deset godina.
Telo je bilo izvijeno, kičma u obliku luka, kao da je bila
prikucana na stablo. Dve trećine njene kože bile su
spaljene; noge su joj bile slomljene, kosti su se videle kroz
meso koje je već počelo da truli. Nedostajale su joj obe
šake.
- Užas - reče Rok. - Šta ju je to udarilo?
Do Duk je nastavio da bulji u leš.
Poče ponovo da pada kiša, debelim kapljicama, kao
graškama znoja sa Budinog čela. Vazduh je bio težak. Bilo
je naporno disati.

- Spaljena je napalmom, to je sigurno - reče Rigs kad je
došao iza njih. Prebacio je uznemireno mitraljez s ramena
na rame. - Ali što se tiče ostalog…

- Nikada nisam video tako nešto - reče Donaldson stežući
svoj automat tako da su mu članci na šakama pobeleli. - Da
ti se kosa digne na glavi.

- Prokleti Čarli - reče Rok.
- Zar to nisu vijetkongovci - reče Džin dobrim engleskim.
Rokove oči se raširiše i Do Duk se osmehnu.
- Znao si sve vreme da on govori engleski, zar ne?
- Rekao sam ti da naučiš njegov jezik - reče Do Duk. - On
je naučio tvoj.
- Kučkin…
Do Duk mu mahnu da ćuti, pa reče Džinu:
- Ko drugi ako nije Čarli?
Džin dotače leš krajem cevi svoje sovjetske puške dok je
koraknuo preko njega, a Do Duku se učini da mu se usne
pokreću u tihoj molitvi.
Do Duk mahnu drugima da ostanu iza dok je on krenuo
za Džinom. Zastao je, stajao jedno vreme na malom
uzvišenju, posmatrajući Nanga kako čuči s puškom na
kolenima.
Do Duk čučnu kraj njega, istrese cigaretu. Pušili su neko
vreme ćuteći. Najzad Do Duk ugasi svoj pikavac u blatu i
reče tiho: - Kakva je to situacija i šta bi trebalo da ja znam?
Dugo mu Džin nije odgovorio. Nastavio je da bulji kroz
džunglu dok je kiša dobovala punom silinom.
- Kad sam rastao, satima sam se igrao u cvetnom vrtu
svoje bake. Kako je samo sunce osvetljavalo delikatne boje
cvetova! Kako sam voleo da jurim između preciznih
okruglih gredica! Povukao je dim cigarete, a onda ispustio
dim uz šištanje. - Ubili su je vijetkongovci, a godinu dana
posle njene pogibije ja sam morao da se vratim u boravište
svoje mladosti pa sam malo skrenuo s puta. Kuća je još bila
netaknuta, ali vrt je podivljao, preplavljen korovom i
lijanama. Sada je bio ružan.

Njegove ruke boje mahagonija otvoriše se, s dlanovima
nagore, kao cvetovima.

- Voleo bih da mislim da ću se jednog dana vratiti kući i
da mi neće biti potrebno ovo - on udari pušku. - Ali što sam
više vojnik sve manje sam ubeđen da će se to dogoditi.
Svakog dana javi se novo zverstvo kao seme opasne lijane.

- Džine, žalim sa tobom - reče Do Duk - ali ja moram da
znam šta se desilo toj devojčici.

- Pitajte Gvaje.
Do Duk okrete glavu.
- Gvaji?
Reč je značila „demon“ na dijalektu Nanga.
- Gvaji su Nangi, baš kao i ja, ali uopšte nisu kao ja. Oni
su to uradili uprkos budističkom vaspitanju Džin nije mogao
da sakrije ogorčenje u glasu.
- Nikada nisam čuo za Gvaje.
- Oni se tako ne nazivaju, ali su ih tako ostali tajno
nazvali.
Džinu je bilo vrlo neugodno. Do Duk se čudio zbog toga.
Džin je sada pokazao više emocija zbog smrti tog jednog
deteta nego zbog hiljada Kmera čije su kosti lomili dok su
hodali preko podloge od kostura.
Sekta Nanga - Gvaji - mučila je to dete? Do Duk opet
začu zvono upozorenja koje se otkači u njegovoj glavi kao
prilikom poslednjeg razgovora sa Bauelom.
Laos. Južni put iz Zlatnog trougla. Odjednom mu postade
malo jasnije zašto mu je ovde od početka smrdelo.
- Da li su Nangi - Gvaji - znali gde je naš plen? - pitao je
Do Duk. - Da li ga čuvaju za razmenu?
To bi moglo da objasni histeriju koja je zahvatila
Pentagon Istoka kad je prijavljeno da je Majkl Leonforte
nestao.
- Ne znam - reče Džin ustajući i ulazeći u šumu.
Dan i miris straha. Osećaj izolacije je nestao. Kiša je
dobovala, pokrivajući sve ostale zvuke u oluji svog besa.
Spavali su najbolje što su mogli, a što je značilo loše.

Do Duk otkri da ne može da zatvori oči a da ne vidi
devojčicu koja leži kao žrtveno jagnje uz stablo drveta. Nije
ga uznemiravala njena smrt - zar je jedna smrt više bila
važna? Biće ih još, ali način na koji je ubijena. Sećao se.

Ustao je, vratio se tamo gde je ona ležala. Kleknuo je,
zagledao se u nju, a misli su mu se vrtele. Bilo je to kao
slika, savršena na svoj sračunati način. Kompozicija. Fraza
žrtveno jagnje ponavljala mu se u mislima kao zvonjava
zvona. Da li je ona bila žrtvovana? Da li je to uznemirilo
Džina?

Mada je bio u bezbroj misija u kojima se nalazio
nadohvat smrti i premda je poznavao strah kao sopstveno
telo, znao je da je sada naleteo na nešto potpuno novo. Nije
znao da li da bude uplašen ili uzbuđen.

Ostao je gde je bio, svest mu je bila skamenjena zbog
groznog prizora, a njegova podsvest se pokrenula nekom
čudnom alhemijom. Proveo je dan u polusvesnom
dremljivom stanju u kojem su se mešale vizije, sećanja,
maštanja stvarajući novu stvarnost: večiti rat iz kojeg nije
želeo da se vrati.

Vojske su se dizale da izazivaju jedna drugu u
smrtonosni boj. Krv je šikljala iz otvorenih rana, vojnici su
padali, bili su zgaženi nogama sopstvenih drugara koji su
napredovali preko klanica.

Smaragdna svetlost pojavi se iz vreline bezbojnog dana.
Ponekad dok su spavali, kiša bi stala, ali uskoro bi počela
kad bi se probudili. Olakšavali bi se, brzo jeli, poslušno
progutali svoje tablete i odlazili iz logora. Za manje od
jednog sata izronili su iz džungle i pažnju im privuče serija
dragulja u neposrednoj blizini. Bile su to vatre.

- Laoc - reče Džin blizu njega.
Do Duk klimnu glavom i reče.
- Leptir.
Ljudi se raširiše. Leptir je bila šema koja je obezbeđivala
maksimalnu zaštitu patroli dok bi se kretala kroz nepoznatu
i neprijateljsku teritoriju. Uprkos obazrivosti nisu ni na šta
naišli.

Vatre su bile veoma blizu i uskoro se pokazalo da su to
samo ostaci spaljenih sela. Tu i tamo kuće su još gorele, što
je bilo čudno po ovakvom vremenu, ukoliko nisu bile
spaljene hemikalijama. Zujanje insekata bilo je
zaprepašćujuće, pokrivalo ih je kao mreža. Uskoro su osetili
smrad mesa koje se raspada.

- Napalm - reče Do Duk.
Znao je kako deluje napalm a sada se to videlo na sve
strane. Gomila leševa ih sačeka, prazne očne duplje
okrenute u svim pravcima, tihe i optužujuće. Oblaci
insekata dizali su se i padali u talasima, hraneći se
otpacima. On je udarao leševe, posmatrao ih kao da bi još
mogli nešto da kažu. Da li su pripadnici Vijetkonga ili su bili
iz Laosa, čak ni Nangi nisu mogli da razluče.
- Šta misliš da se tu dogodilo? - pitao je Rok. - Čišćenje
američke vojske?
Do Duk sleže ramenima. Znao je šta Rok misli: da li je
ovo još jedan incident kao onaj koji su Keli i njegova
Kasapska brigada načinili u Mi Laju?
- Koliko ja znam mi nemamo jedinice u Laosu.
- Niko od nas ne zna gde ko operiše ili gde su ljudi iz
Vojne tajne službe - reče Rok.
Do Duk se pitao da li je Majkl Leonforte radio za tajnu
službu.
Nangi sa puškama na gotovs patrolirali su razrušenim
ulicama sela bezizražajnih lica. Do Dukove misli se vratiše
Džinovoj napomeni da Gvaji operišu unutar Kambodže. Da
li su oni aktivni u Laosu? Svako pitanje koje je postavio kao
da ga je vodilo na sever prema Zlatnom trouglu. Sada je
znao sasvim šta mu je smrdelo još dok mu je Bauel davao
poslednja uputstva: bio je to miris novca.
U tom trenutku Rigs viknu i svi pojuriše prema istočnom
delu. Do Duk vide betonski bunker. On i Rok siđoše u
prirodno udubljenje da bi pogledali izbliza. Čudno je bilo da
mada je bio napola sakriven u zemlju, bunker nije bio ni
taknut. Bila je to jedina pošteđena građevina.

Do Duk pokaza Roku koji podiže minobacač prema
zatvorenim vratima bunkera. Povuče okidač. Donaldson je
bio prvi koji je uskočio u prazninu posle eksplozije, bacivši
granatu u unutrašnjost. Svi skočiše unazad da bi izbegli gas
koji je šišteći izlazio, a onda čučnuše, čekajući da se vazduh
raščisti.

Rok i Do Duk uđoše u bunker, pogledaše unaokolo.
Nikoga nije bilo unutra od osoblja; to je bio magacin s
oružjem. Primetili su da je oružje kineskog porekla. S
obzirom na Džinovo upozorenje ovo je bilo značajno.

Ispitali su čitav bunker, našli još kineskog oružja.
- Ovo ne liči na Čarlija - prokomentarisa Rok. - Ovo je
tako novo da mogu da vidim svoj odraz na ulju. On nikada
nije bio tako dobro opremljen.
- Znaš li nešto o Nangima?
Rok klimnu glavom.
- Išao sam u jednu, dve patrole s nekim od njih dok sam
bio s Velikim mrtvacem. Uvek smo bili na opasnoj ivici rata.
Nasmejao se. - Baš to mislim, opasnoj.
- Ovo liči na njih?
- Nemaju oni tu gotovinu da bi ovo platili:
- Jesi li ikada čuo za Gvaje, određenu grupu Nanga?
Rok odmahnu glavom.
- Nisam, zašto?
- Džin ih je pomenuo. Prema njemu oni su strašni.
Rok promrmlja.
- Jebem ti Nange.
Do Duk sleže ramenima. Miris novca je bio sve jači.
- Ko bi onda imao kapitala za ovo? - reče Do Duk.
- To je lako. Sovjetski Savez. Ili Ujka Sam.
Dva čoveka se zgledaše. Gledali su se dugo. Najzad Rok
reče.
- Misliš da ovo sranje ima neke veze sa Majklom
Leonforteom?
- Možda, ko zna šta Pentagon Istoka ima na umu.
- Ako smo ovo kupili, koga naoružavamo?

- Dobro pitanje - reče Do Duk. - Mislim da samo
gospodin Leonforte može da nam da odgovor na njega.

- Ako ga nađemo.
- Zato smo ovde. Ali, ako je mrtav, mi ćemo se vratiti
ovamo i „osloboditi“ ovu masu. Zaradićemo strašnu lovu
prodajući ovo…
- Dogovoreno - reče Rok.
Digli su se da krenu i Rok stavi ruku na Do Dukovo
rame.
- Ma ko da ovo poseduje on mora da je blizu; možda već
bulji u nas.
Krenuli su iz bunkera. Obojica su imali glavobolju kao
posledicu gasa. Do Duk podeli jedinicu u timove od dve
osobe, naredi im da se kriju u ovoj očigledno neprijateljskoj
okolini. Dogovorili su se da naprave polukrug i opet se
vrate na isto mesto.
Do Duk i Rok ispitaše oblast oko bunkera. Nisu našli
ništa zanimljivo. Za deset minuta ugledaše Rigsa i
Donaldsona kako se vraćaju kroz srušeno selo. U tom
trenutku oglasiše se minobacači, nebo se otvori i pretvori
se u vrelo olovo u grčevitoj provali smrti.
Prva ili druga runda uhvati Donaldsona i baci ga usred
crne i crvene perjanice. Do Duk koji je skočio u zaklon
zajedno s Rokom nije mogao da vidi Rigsa kroz dim i
eksplozije. Nangi se nisu videli. Do Duk se nadao da oni
pokušavaju da nađu izvor napada.
Tišina posle ovakvog napada je jeziva jer je zaglušujuća.
Do Duk izvuče glavu iza srušenog zida, ugleda s leve strane
ono što je ostalo od Donaldsona, ne mnogo više od mrlje na
izrovanoj zemlji. U blizini, među otpacima, mogao je da vidi
ogromnog Rigsa, koji je bio pribijen uz drugi zid. Buljio je u
krv koja je prekrivala donji deo njegovog tela. Grudi su mu
se teško dizale i spuštale.
- Sranje - reče Do Duk dok se Rok pokretao da osmotri
situaciju.
Sve je bilo tiho. Do Duk još nije imao pojma gde su Džin i
drugi Nang, niti odakle je krenula minobacačka vatra.

Video je kako se Rigsove grudi pokreću u dahtanju i znao je
da mora odmah da ode do njega.

- Pokrivaj me - reče Roku.
Duboko udahnuvši, on jurnu u cik-cak liniji prema Rigsu.
Nije se čuo nijedan snajper. Nije video neprijateljsku
pešadiju. Nije video ni Nange i to ga je brinulo. Šta je bilo s
njima? Nisu otišli da neutrališu izvor vatre jer Do Duk nije
čuo pucnjavu. Da li su dezertirali?
Kleknuo je kraj Rigsa.
- Sve će biti u redu, veliki momče - reče on lomeći
ampulu s morfijumom. - Samo se smiri.
Baš je počeo da osmatra ranu kad vazduh postade gust
od zviždanja dolazeće paljbe. Do Duk se baci na relativno
bezbedno mesto srušene zgrade ali već je čuo kako meci
teško padaju.
Gde su ti prokleti Nangi?
Onda se svet srušio na njega a zidovi i malter ga
prekriše. Tlo puče ispod njegovih đonova i onda se diže i
udari ga u stomak.
Ležao je neko vreme onesvešćen i tako šokiran da je
mogao da se zakune da je video fantomsku vojsku iz svog
sna kako maršira, dok su njihovi automati i puške skresali
lišće s drveća, a on sa štitom i oklopom udara pod
poslednjim zracima zalazećeg sunca.
Onda trepnu i vide Roka kako čuči kraj njega,
drmusajući ga i vičući.
- Šta? Šta je?
- Brišimo! - vikao je Rok. - Našao sam Nange… ili ono što
je ostalo od njih. - Podigao je Do Duka na noge. - Do đavola,
druže, daj petama vetra!
Do Duk klimnu glavom, ali paljba opet poče i njih dvojica
zabauljaše prema severozapadnom kraju sela, ulazeći
dublje u Laos, to je za sada bilo jedino što su mogli da
urade da bi izbegli vatru.
Do Duku se te noći činilo da je samo sanjao. Ležao je
ispod palme, kiša je kljucala unaokolo. Bio je savijen kao
fetus, izgladneo i iscrpljen. Bolele su ga povrede od zida

koji je pao na njega, koža mu je bila oderana, a svrbelo ga
je na toliko mesta da je prestao da se češe. Shvatio je to
najbolje što je mogao: to je samo dokaz da je još živ.

Spavao je i… sanjao. Slike su sledile jedna drugu kao da
mu je um bio točak ubačen u veliku brzinu adrenalinom koji
je izazvao rat.

Govorio je sa ubijenom devojčicom na ivici pirinčanog
polja. Nije imala očiju, ali njeni ogoljeni zubi su mu se
osmehivali. Tama njenih očnih duplji bila je osvetljena
fosforescentnim svetlucanjem sećanja.

Sećanja, naravno, nisu bila njena već Do Dukova,
izvučena iz užasa njegovog detinjstva, pomešana s nasiljem
koja su izazivala. U svitanje, kad je otvorio zalepljene oči,
nije imao skrovišta gde bi mogao da se zavuče.

Na sve strane rat, a on je odabrao da tu bude, kao da je
to zemlja u kojoj može da nestane i utopi se zgađen životom
kod kuće.

To je na neki način bilo baš ono što se i dogodilo.
Do Duk je prvi stražario, ali je zaspao i nije se probudio
do zore. Srećom da neprijatelj nije došao te noći.
Daljina je bila zatamnjena oblacima. Kao da su bili na
planinskom lancu Kardamon, hiljade stopa iznad nivoa
mora, a ne u nizini.
- Gde smo, do đavola? - pitao je Rok.
- Pojma nemam - reče Do Duk praveći sklekove. Pokreti
su počeli da isteruju ukruđenost iz njegovog tela. - U ovoj
gustoj magli ne mogu da razlikujem istok od zapada.
Izvadio je kompas, ali on je bio razbijen, možda za vreme
pucnjave i nije mogao da se koristi. Pogleda Roka koji je
sedeo na panju, a njegov minobacač s desne strane kao da
je pretio.
- Želim da odem nekud baš sada tako da bismo znali gde
smo stali - reče Rok. - Ne brinem mnogo da li ću se vratiti.
U stvari, mislim da bi bilo bolje i da se ne vratim. Meni se
dopada ovde daleko od vojne birokratije. Pljunuo je. - Ti i ja
znamo da je žbunje mesto gde se vodi ovaj rat. U žbunju
Čarli diše i sere, u žbunju ćemo mu razneti zadnjicu.

- A podrška? Ne možeš da vodiš rat bez toga.
- Odjebi. Podrška koju dobijamo od Pentagona Istoka
može samo da nas ubije. Računaj na to. Prijateljska vatra,
pogrešne koordinate, pogrešne tajne informacije o kretanju
Čarlija - mislio je na zasedu - sve to će se nama sručiti na
glavu.
- Ne mogu da ti protivurečim.
- Zašto onda da se vratimo? Tu sam, u dubokom žbunju i
mislim da što sam duže ovde i što dalje idem, sve mi se ovo
više dopada. I znaš li zašto? Jer se ovde osećam bezbednim.
Moram da se oslanjam samo na sebe i tebe, a ne na gomilu
uvlakača u Sajgonu koji ne znaju kako da vode rat. Mi
znamo. I odavde ćemo to da radimo.
Do Duk je razmišljao o tome neko vreme.
- Moramo da mislimo na misiju - reče najzad.
- Ti znaš da ova misija smrdi do neba. Dok smo sami,
nema štete od toga da razgovaramo otvoreno.
- Šta hoćeš da kažeš? - Do Duk je već znao, ali želeo je
da čuje Rokovu verziju.
- Mislim da smo ubačeni usred tajnog zadatka koji je
krenuo naopako.
Do Duk klimnu glavom.
- Slažem se. Ali ja ipak želim da se dočepam cilja.
- Majkla Leonfortea. Što da ne? Ako je još živ. Rok
smrska insekta palcem i kažiprstom. - Znaš, čudno je da ova
misija nije više ono što je nekada bila.
- Meni je palo na um da nikada i nije bila što je trebalo
da bude.
- Utoliko bolje - reče Rok cereći se. - Kažem ti brišimo
odavde.
Pred podne zastadoše da se odmore u ulegnuću između
dve čistine koje su možda, pre rata, bile njive. Do Duka je
sve bolelo.
Magla je postala gušća, tako da se sada nije ništa videlo
na metar u svim pravcima. Svi zvuci su bili prigušeni. U
stvari, malo šta je i imalo da se čuje. Do Duku se činilo kao
da se kreću kroz predeo bez života, kao da su i sami postali

duhovi koji plove iznad polja a već ne mogu ništa da
dodiruju i menjaju.

Osećanja su bila otupela; čak se ni smrad polutrulog
lišća nije toliko osećao kao da ga je gusta magla ublažila.

U tom stanju negde između svesti i sna bilo je lako
primetiti i najmanju promenu u njihovoj neposrednoj
okolini.

Do Duk zastade.
- Nismo sami.
- U ovom govnu niko ne može da nas vidi, čak ni
Starlajti, ni dvogledi s infracrvenim zracima - reče Rok, ali
ipak podiže svoj minobacač. - Reći ću ti nešto, ako je Čarli
ovde, gotov je.
Dok Duk mu stavi ruku na mišicu.
- Neće nam pomoći da raznesemo gospodina Leonfortea.
- Ako ga Čarli ili Gvaji ili ma ko da su drže kao taoca,
držaće ga dalje od bilo kakvih upada.
Do Duk je bio siguran da je Rok u pravu, samo sada nije
bio siguran da li rade pravu stvar.
Pokazao je na maglom zaklonjeno drveće.
- Ovuda.
Vlaga ih obuhvati u zagrljaj. Kretali su se polako, kao da
idu ispod vode ili planetom na kojoj je gravitacija mnogo
veća od Zemljine. Teško su disali i s velikom teškoćom
prolazili su kroz džunglu.
- Mislim da ste prešli sav ovaj put da biste mene našli.
Zastali su kao ukopani, ugledavši najpre jednu osobu,
onda pet ili šest kao da su izašli iz samog drveća. Do Duk ih
nakratko pogleda - da li su to mogli da budu Gvaji? - ali
brzo se koncentrisao na čoveka na čelu, onoga koji je
govorio.
- Verovatno Majkl Leonforte.
Čovek se osmehnuo.
- Biće dovoljno Mik. Prepoznali ste me po fotografiji koju
su vam pokazali u Pentagonu Istoka. Pretpostavljam da ste
od tamo.
- Pa, ne baš - reče Do Duk odgovarajući na oba pitanja.

Majkl Leonforte je bio drugačiji nego na slici koju mu je
Bauel pokazao, ali što ga je više posmatrao Do Duk je sve
više primećivao sličnost.

- Mi nismo ljudi koje Pentagon Istoka obično šalje. Mi
smo vukodlaci.

Mik Leonforte se isceri.
- Vukodlaci Naučne fantastike, je li? Čuo sam za vas.
Okružavala su ga glatka kineska lica Nanga. Nosio je
ono što i oni, samo je imao padobranske čizme i kaiševe -
kao američki vojnici. Bili su naoružani kineskim
automatima, istim kao što su bili oni koje je Do Duk našao u
bunkeru. Nisu imali nikakve oznake, čak ni Leonforte, ali
kad je podigao levu ruku da bi zatražio pažnju, Do Duk
ugleda na unutrašnjoj strani levog članka čudan, istetoviran
crtež; ljudsko lice, leva strana je bila ofarbana bojom kože,
oko je bilo otvoreno, leva strana bila je plava, a tamo gde je
trebalo da bude oko bila je samo pukotina.
To blesnu kao munja dok mu se ruka spustila. Crtež je
bio mali, jedva tri inča, ali njegova moć je naelektrisala Do
Dukov um.
- Vi ste, momci, obavili neka teška sranja svojevremeno -
reče Mik Leonforte - bilo bi šteta da vas poubijamo.
Do Duk, osećajući kako se Rok pomiče kraj njega, ne
reče ništa. Nastavljao je da proučava Leonfortea jer je sada
bilo važno da otkrije šta mu se dogodilo. Do Duk je čuo
kako su dva marinska oficira zadužena za rad sa
domorocima sa planina i sami postali domoroci. Ali sad mu
se činilo da je to suviše lak odgovor na ovu zagonetku. Imao
je samo nekoliko ključnih tačaka od kojih je mogao da
krene, ali po napetosti među Nangima video je da nema
mnogo vremena.
- Komanda me poslala ovamo da vas vratim.
- Nisam iznenađen - Mik Leonforte je pustio kosu.
Bila je crna i gusta kao kod pripadnika kineskih
planinskih plemena koji su bili uz njega. Brada mu je bila
čista, ali jedva da je mogla da zadovolji stroga vojna

pravila. Obrazi su mu bili malo upali, a njegove oči su bile
čudne, nekako suviše svetle.

- Pokušavaju da me vrate otkako su shvatili da su poslali
pogrešnog čoveka da obavi pogrešan posao.

- Bili ste u tajnoj službi? - reče Rok.
- Bio sam i kao Alisa prešao sam s druge strane i našao
sam se u Zemlji čuda i dobijao sam naređenja od nekoga ko
se zove Džebervoki. Leonforte se nasmeja. - Prokleti
špijuni. Svi imaju takva imena. Ludi Šeširdžija, Crvena
Kraljica.
- Vi treba da budete zarobljenik! - viknu Rok. - Šta je, do
đavola…
- Zaboravite tajnu službu. Špijuni su vas poslali u ovu
misiju, zar ne? - reče Do Duk. - Zato vas je Džebervoki
iščupao iz zatvora. Mislio je da vas drži u šaci. Uradićete
ono što on želi ili će vas vratiti u zatvor.
- I izgubiće ključ za deset hiljada i jednu noć, kako je
Džebervoki to rekao - Leonforte se nasmejao, ali je oštro
gledao Do Duka. - Da, tako je bilo, manje-više. Greška je
bila što je prislonio cev revolvera uz glavu pogrešnog Džoa.
Ja sam vaspitan da znam da se nosim s pretnjama, a ne da
im se povinujem. Otac me je rano naučio kako da se nosim
s arogantnim barabama.
Sleže ramenima, načini gest.
- U čemu je razlika. Poslali su vas da mi skinete skalp: ne
mogu to da dopustim. Nangi podigoše automate prema Do
Duku i Roku. - Vreme je da izgovorite svoje molitve, budale.
Sada je bio trenutak da Do Duk stavi sve na jednu kartu.
- Nismo nameravali da vas vratimo.
- To je smešno - reče Leonforte i koraknu prema njima
povukavši kažiprstom po Do Dukovom čelu. - Da li je to znoj
što osećam? On ispusti neki grleni zvuk.
- Zašto biste inače prešli sav taj put do moje teritorije?
Tu je bilo ono što je čekao, potvrda: moja teritorija.
- Zašto bismo vas vratili? - reče Do Duk. - To bi bilo kao
presecanje vrata guski koja nosi zlatna jaja?

Osmeh se pojavi na Leonforteovom licu. Tišina je bila
puna napetosti tako da Do Duk oseti kako mu se diže kosa
na vratu.

- Zlatna guska - reče Leonforte glasom kakvim je
svakako Alibaba govorio: Sezame, otvori se.

- Svakako. To je ono što vi radite vodeći Gvaje - ovu
čudnu sektu Nanga.

Leonforteove oči se širom otvoriše.
- Šta vi znate o Gvajima sem ono što se šuška i
prepričava? Oni su duboko religiozni ljudi.
- Sada me više zanima zlatna guska - reče Do Duk -
mislim da je to pravi opis čoveka koji je imao muda da
snabdeva Vijetkong u Zlatnom trouglu. Koliko može ta
trgovina da donosi godišnje? Govorim u ime svoje i u ime
Roka, mogu da vam kažem da bismo radije delili tu dobit
nego što bismo vas vratili.
- Slušaj ga samo! - reče Leonforte i okrete se Gvaju. -
Možeš li da mu veruješ? Kakav jezik! - Okrenuo se opet
prema Do Duku. - A što se tiče muda… - on izvuče revolver
američke vojske kalibra 45 i pritisnu vrh cevi uz Do Dukovu
slepoočnicu.
Rok načini mali pokret a Gvaj ga udari automatom u
leđa.
- I da ne pomišljate na tako nešto - reče Leonforte i ne
okrećući glavu.
- Svetlost se gasi - dodade i pritisnu okidač revolvera.
Ništa se ne dogodi sem što se čuo udarac okidača u
praznu komoru.
Leonforte, lica blizu Do Dukovog, široko se cerio. Onda
skloni cev sa Do Dukove slepoočnice i gotovo u isto vreme
poljubi ga energično u oba obraza.
Gvaji, odloživši oružje, počeše da se raduju.
- Dobro došli - reče Majkl Leonforte - u Zemlju mrtvih.

***

U toj večnosti između trenutka kad je Leonforteov prst
pritisnuo obarač i udarca igle o praznu komoru, komad Do
Dukove prošlosti oborio se na njega kao voz koji se oteo
kontroli.

Počelo je s aurama, svetlošću koja izlazi iz ljudi blizu
njega kao da su se njihova koža i meso rastopili i kao da se
ostatak pretvorio u sočiva kroz koja je on sada gledao.
Buljio je, zaprepašćen kao da u tim pulsirajućim komadima
boje može da vidi njihove duše ogoljene kao leš na čeličnom
stolu u patologiji.

Onda se čulo ćurlikanje bele vrane. Ptičji zov se širio i
odbijao kao da je simultano umnožavan i kao da se čuo sa
velike udaljenosti.

Svraka, velika kao dete, sedela mu je na ramenu, čisteći
svoje dugo perje koje se prelivalo u duginim bojama, dok je
njeno zlatno crveno oko buljilo u njega naglašenom
radoznalošću. Da je govorila, Do Duk je osećao da bi čitava
epizoda eksplodirala kao balon ili san, ali to se nije dogodilo
i on je ostao pod čarolijom aure.

Ao, mudrac Nanga, začetnik, šaman plemena, često bi
vodio Do Duka niz planinu do široke, blatnjave reke gde su
Nangi pecali. To je ličilo više na idiličnu šetnju oca i sina
nego na uvođenje u ritual.

Jednog tako toplog dana da se činilo da vrelo sunce bode
Do Dukovo ogoljeno telo, Ao uhvati krokodila. Zajahao je
njegova gruba leđa dok ga je Do Duk posmatrao s velikim
strahom. On otvori užasnu čeljust i ubaci u nju debeo,
izglancani štap i tako načini životinju bezopasnom.

Ao smesti Do Duka na leđa krokodila, stavivši mu
dlanove na krestu. Do Duk sa srcem u podgrlcu mogao je
da čuje otkucaje svog srca, navalu krvi u ušima. I onda bez
nekog vidljivog razloga Ao ga gurnu dalje tako da mu je
glava bila iznad krokodilovog lica. On je buljio u životinjske
oči reptila.

Šta je trebalo da vidi u njima? Čak i sada, iako se sećao
svega s neverovatnom jasnošću, nije zasigurno to znao.

Sumnja je ostala; trebalo je da potraži srodnu dušu u
životinji jer nije mogao da je nađe među ljudima.

Drugi su možda smatrali da je to strašno, ali Do Duk
nije. On je posmagrao kako Ao zabada nož u krokodilov
mozak, između tih očiju koje su posmatrale Do Duka ako ne
s radoznalošću ono bar s interesovanjem.

Te večeri dok je posmatrao Nange kako uživaju u
pečenom mesu, koje je on pomogao Aou da skine s kostiju,
Do Duk oseti auru i on se seti bele svrake koja je jecala u
drveću kao da je povređena njegovim rukama okrvavljenim
reptilovom krvlju.

Prvi put otkako je došao kod Nanga, Do Duk nije
poslušao Aoa, podvrgnuvši se dobrovoljno, gotovo željno
kazni za koju je bio siguran da mu je namenila bela svraka.

Tada je prvi put postao svestan greha - ne greha o kojem
su govorili katolički misionari s takvim žarom, već greha
protiv prirodnog poretka. Iako bela svraka nije govorila Do
Duku, u njenom oku je postojao krug želje, oreol božanstva,
trnoviti venac greha.

Čak i kada je išao sa mudracima Nanga na sopstveno
osvećenje, on je samo delimično otkrio tajnu, čist zbog onog
što mu je iz svog srca dala bela svraka.

Na posvećenju od njega se zahtevalo da ulovi i ubije
krokodila onako kako je to Ao uradio pre trinaest meseci.
Trebalo je da donese njegovo meso u krvavim kaiševima za
svečanost tako da bi svi oni - starci i početnici - učestvovali
u deljenju snage.

Do Duk je otišao sam, kao što je bilo predviđeno i našao
je krokodila - monstruoznu životinju koja je kao klada ležala
u mirnim vodama Song Ba. Kako je to bilo divno biće,
krajnje mirno a ipak spremno da skrcka kosti bilo čemu što
mu se nađe na putu.

Mir i moć; bilo je to baš ono što je bela svraka namenila
Do Duku da shvati. Koji čovek je mogao da ga nauči toj i
drugim misterijama. Čak ni Suča sveštenici. Niko.

Umesto da ubije krokodila, on mu se obratio kao što se
nekada bela svraka obratila njemu kroz oko koje zrači,

popeo se krokodilu na leđa, klizeći sa njim kroz pijavicama
zagađene vode dok nije naišao na katoličke misionare koji
su zamajavali ljude svojim pričama o Bogu, đavolu i
paklenoj vatri, o večnom prokletstvu. Misionari su bili tako
bespomoćni u šumi, tako van svoje okoline. Njihov svet je
bio Rim i ništa više.

Sveštenik je došao niz blatnjavu obalu da se rashladi u
smeđoj vodi, a krokodil, bacivši se napred svom brzinom,
uhvatio ga je za članak na nozi i držao ga je dovoljno dugo
dok Do Duk nije prekinuo njegovo vrištanje ubivši ga. Opet
miran krokodil je strpljivo posmatrao kako je Do Duk odrao
misionara, kako je isekao komade mesa sa grudi i leđa. Tek
kad je on završio, životinja je ščepala ono što je ostalo i
povukla ga u vodu, ispod površine.

Kakva je čudna snaga strujala u mudracima te noći dok
su se gostili svežim mesom koje im je Do Duk trijumfalno
doneo? U Do Dukovim ušima veseli krici bele svrake
odjekivali su kao arija dok je, osmehujući se, gutao ukusno
pečeno meso s ostalima.

***
- Mogao sam obojicu da ubijem - reče Mik Leonforte. -
Možda je i trebalo da to uradim.

- Nećete požaliti što smo vam se priključili.
Rok reče to s takvim ubeđenjem da je Leonforte buljio u
njega vrlo dugo. Najzad kaza:
- Ne znate celu priču. Kad je budete saznali, videćemo
kakve će se mere preduzeti.
- Dakle, na probi smo - reče Rok.
- Bićete mrtvi ukoliko ne prihvatite neke odredbe koje će
vam biti teško da progutate. Tako je bilo i ranije.
- Ranije - reče Do Duk - mislite sa onima koje su za vama
poslali špijuni Pentagona Istoka.
- Vidite, ja sam Bog ovde - reče Leonforte kao da nije čuo
ni reč što je Do Duk izgovorio. Podigao je ruke da priključi
Gvaja koji je čučao s njima u žbunju.

Jeli su podnevni obrok sastavljen od sušene, usoljene
ribe i hladne, lepljive kuglice od pirinča, što se Do Duku i
Roku činilo kao dar s nebesa posle užasne hrane koju su oni
imali.

- Pitajte moje podanike.
Do Duk ponovo vide da će za nekoga iz Pentagona Istoka
biti lako da Leonfortea proglasi ludim. OKM, tako su to
zvali. Opasan kad je mokar. Nije nimalo sumnjao da ga
takvim smatraju oni u Sajgonu koji su znali za njega. Bilo je
opasno lako izvesti takav zaključak. Možda su zbog toga
ubijeni oni koje je Pentagon Istoka poslao. Do Duk je znao
da će taj zaključak svakako doneti smrt njemu i Roku ako se
suprotstave.
- Dopada mi se ono što si rekao o gusci koja nosi zlatna
jaja - reče sada Leonforte. - Šta ti znaš o vezi sa Zlatnim
trouglom?
- Samo ono što sam zaključio - reče Do Duk. - Moji mi
nisu ništa rekli, mada sam ubeđen da znaju.
- Zašto to misliš?
- Prvo moj komandant je vrlo dobro povezan sa
Pentagonom Istoka - Do Duk zastade na tren. - Uvek sam se
čudio tome. On nije čovek od karijere, daleko od toga. On je
ranije bio profesor na koledžu, a onda mu je takav život
dojadio pa se prijavio u vojsku. Šta on radi služeći velike
gazde u Glavnom štabu? Olizao je so sa prstiju. - Drugo,
dobio sam naređenje da vas izvučem i dovedem mom
komandantu, a ne u Pentagon Istoka. Jeknuo je. - To nije
zvučalo košer. Sve dok vas nisam sreo i pomislio da ste
špijun u bekstvu. Onda je sve počelo da dolazi na svoje
mesto. Da je moj komandant građanski špijun - recimo da
ga je Kompanija regrutovala u njegovom koledžu - to bi sve
imalo smisla: njegovo slanje na teren, njegovo druženje sa
ljudima iz Pentagona Istoka, njegovo naređenje da vas
vratimo, naredba da vas lično predam njemu.
Lagani osmeh reširio se preko Leonforteovog lica.
- Znate, Do Duk, mislim da sam dobro uradio što vam
nisam razneo mozak - ustao je, očistio mrvice pirinča s

pantalona. Gvaj je uradio to isto.
Do Duk, dižući se, postade svestan više nego ikada ranije

da je pod Leonforteovom kontrolom.
- Hajdemo - reče Leonforte - imam nešto u bazi što želim

da vidite.
Stigli su pred zalazak sunca. Boje su se rasipale po nebu

nateklom od oblaka, a krošnje drveća su ličile na mačeve od
bojenog stakla. Ptice su nervozno letele između grana, a
nešto dalje Do Duk je mogao da čuje režanje velike zveri,
možda tigra.

Leonforteov logor nije bio onakav kakvim ga je
zamišljao. Bio je sastavljen od kuća, a ne od šatora, ali sve
je govorilo o bednom životu koje zapadnjak teško može da
razume. Smrad otpadaka bio je tako jak da se uskoro
osećao kao ljutina u ustima.

Gotovo istog trena, a bez vidljivog znaka koji bi
Leonforte dao a da je Do Duk mogao da to vidi, pojavi se
Gvaj. Samo je jedan ostao sa njima dok ih je Leonforte
vodio prema kolibi koja je bila bolja od ostalih. Do Duk je
pretpostavljao da je to bila Leonforteova kuća, ali je
pogrešio i to je bilo poslednji put da je on dopustio da neke
preuranjene primedbe zamagle njegovo prosuđivanje
čoveka.

Koliba je, u stvari, bila zatvor. U njemu je bio jedan
čovek: belac u crnoj odeći Vijetkonga. Mada nije imao
oznake ranga, bilo je jasno po njegovom držanju da je
profesionalni vojnik.

- To je špijun? - upita Rok.
Leonforte klimnu glavom.
- Ludi šeširdžija.
Čovek je ćutke buljio u njih. Bio je čvrst i u kondiciji.
Visokom i mršavom samo malo je smetala niska tavanica
zatvora, ali to je bilo sve. Njegove prodorne plave oči
posmatrale su ih bez predrasude, ali Do Duk nije to
pogrešno shvatio kao nezainteresovanost.
- On je vodio prvu grupu koja je došla da me traži.

Do Duk je baš hteo da ga pita šta se dogodilo sa
ostalima, dok nije shvatio da je taj čovek pravi odgovor. On
je bio jedan jedini u Leonforteovom zatvoru; za druge se
nikada više nije čulo. Bili su mrtvi.

Do Duk je razumeo kakva je smrtonosna linija koju je
Majkl Leonforte prešao i veličinu koraka koji su on i Rok
preduzeli, ukoliko se povežu sa ovim čovekom. Nije ni čudo
što je mislio o sebi kao o Bogu; on je odbacio zakone čoveka
sa osvetom. Da to učini bilo je neophodno da zna da je izvan
dohvata zakona.

- Šta ćete da uradite sa njim? - pitao je Rok onim gotovo
ljubaznim tonom koji je Do Duk identifikovao kao glas za
ubijanje.

- Još nisam odlučio.
Rok načini korak prema kavezu u kojem je Ludi
Šeširdžija bio zatvoren. Zagledavši se u njegove oči, on
reče:
- Imam ideju.
Do Duk se nije protivio onome što je Rok imao na umu
jer će to učvrstiti njihovu vezu sa Mikom Leonforteom. Sam
Leonforte je bio impresioniran tim planom jer je on
odjednom pojačavao moć njegove začaranosti Gvaja a onda
i veze, dok je njih dvojicu povezivalo sa njim na način na
koji nijedno ljudsko biće nije moglo da bude povezano.
Dopadala mu se i poruka koju će poslati u Zemlju čuda.
- Kad dobiju tu pošiljku - reče Rok - dva puta će
razmisliti o tome da li će još nekoga slati po mene.
On je naredio Gvaju da veže Ludog šeširdžiju na
četvorougao od bambusa. A onda čučnuvši kraj njega počeo
je da mu postavlja pitanja. Bio je to kao napad. Rok je želeo
da Ludi šeširdžija poveruje da oni od njega žele da izvuku
špijunske tajne koje krije u mozgu. Činjenica je bila da oni
žele samo da načine poučni primer od njega, da ga toliko
promene da kad bude izbačen na prag Pentagona Istoka,
Crvena kraljica neće moći a da to odmah ne primeti.
- Mogli bismo da ga ubijemo - reče Rok - ali to je suviše
krajnje i poruka bi mogla da bude loše protumačena. Ko bi

Č

mogao da kaže da Čarli to nije uradio sa njim? Ne,
potrebno nam je da pošaljemo jaču poruku, da ga
spakujemo kao iznenađenje na zabavi i da ga izručimo tako
da on ispriča dobru priču Crvenoj Kraljici, tako da može da
ih zavede o našem cilju - to će on uraditi mnogo ubedljivije
nego što bismo mi ikada mogli.

Do Duk je bio impresioniran Rokovim razmišljanjem.
Špijuni će poludeti kad shvate da se njihovi poslovi mešaju
sa vojnim tajnama. Trgovina je bila nešto što su špijuni
razumeli bolje nego bilo ko drugi. Nije bilo važno da li ste
kapitalista ili marksista, fašista ili anarhista. Bila je to prva
direktiva špijuniranja: trgovina nadmašuje ideologiju.

Tako su on i Majkl Leonforte posmatrali kao fascinirani
dok je Rok obrađivao Ludog Šeširdžiju, ispitujući ga satima,
koristeći svetlost i zvuk, a u intervalima strašan bol.
Gledajući proces koji je Rok vodio kao da je medicinski
protokol, Do Duk je osetio kako mu se pomera dlaka na
vratu.

Nemoguće da je Rok ovo naučio kod Velikog mrtvaca, u
svojoj bivšoj pešadijskoj jedinici. On se osećao kao dobro
istrenirani pit bul koji je uspeo da se oslobodi povoca pa je
zabadao zube u prvo na šta je naišao.

Očigledno je i Leonforte imao istu misao jer reče Do
Duku:

- Je li on ovo sranje naučio kod vukodlaka?
- Ja to nisam učio kod vukodlaka - reče Do Duk.
Bili su u poljskom klozetu i urinirali u močvaru pod
sobom.
- Kladim se da vaš komandant zna kako da klizne između
paoka svesti.
- Bauel? Nisam to video. Zašto bi on imao malu jedinicu
Naučne fantastike a ne bi bio jedan od velikih šefova u
Pentagonu Istoka?
- Špijunske stvari - reče Leonforte zakopčavajući šlic. -
Bliže je akciji, može da preduzme bilo koju misiju koja mu
je potrebna a da ne mora da postavlja pitanja. Isto tako
niko neće sumnjati ko je on, u stvari.

- Možda - reče Do Duk nameštajući pantalone - i možda
vi vidite da špijuni vise kao banane po drveću.

- Da vam nešto kažem - reče Leonforte dok se leđima
okretao od mesta gde je Rok pokušavao da uđe u svest
Ludog Šeširdžije - u poslu u koji ste vi i vaš partner upravo
ušli, bolje da ne tražite špijune po drveću. Inače ćete biti
izvedeni na sud i ustreljeni pre nego što ćete moći da se
branite.

Vratili su se u kolibu. Miris straha, znoja i otpadaka visio
je u vazduhu kao paukova mreža. Mogli su da vide Rokova
leđa. Skinuo je bluzu i njegovi teški mišići bili su vlažni od
znoja, napregnuti dok je obavljao svoj posao.

Do Duk je mogao da vidi da u ruci ima mali nož i da s
preciznošću hirurga secka lice Ludog Šeširdžije.

Kad ih je čuo da ulaze, Rok reče:
- Želim da nikada ne zaboravi šta smo želeli od njega.
Čuo se čudan zvuk, neka vrsta jezivog šuškanja koja se
pretvorila u jecanje pomešano sa životinjskim dahtanjem.
Dok je prilazio bliže, Do Duk je video ono što Rok radi. Zubi
Ludog šeširdžije bili su stisnuti i dok je Rok radio na njemu,
oni su se otvarali i zatvarali a dah agonije naduvavao je
njegove obraze.
Do Duk je samo toliko hteo da vidi. Klimnuo je
Leonforteu i zajedno izađoše u lepljivu popodnevnu
svetlost.
- Da se dogovorimo sa Gvajom da ga vrati u Pentagon
Istoka - reče Do Duk.
- Vaš prijatelj Rok je stvarno opčinjen radom.
- Ne znate vi ni polovinu. Izgleda da se nama svima
dopao ovaj posao.
Leonforge se nasmeja.
- To je kao što kaže moj otac: ništa ne može da potuče
kapitalistički duh.
- Za Roka mislim da ovo znači novac i moć. To je nekako
duhovno, kao sveti gral.
- Da, znam šta mislite - reče Leonforte i obrisa čelo
rukavom. - Imam utisak da on može da radi na Ludom

šeširdžiji još nekoliko dana.
- Mislim da to nije dobra ideja. Šta će ostati od njega?
- Da vam pravo kažem ne bih želeo da to otkrijem.
Do Duk je posmatrao Leonfortea dok je govorio Gvaju;

bilo je odlučeno da će vratiti Ludog Šeširdžiju sutra u
svanuće.

- A sada na posao, partneru - reče kad je Leonforte
otpustio Gvaja. - Želim da znam kako ste odvojili Čarlija od
njegovog izvora prihoda.

Leonforte zabaci glavu i nasmeja se.
- Još niste shvatili?
- Šta hoćete da kažete? - upita Do Duk pomalo
oneraspoložen jer nije razumeo šalu.
- Došli ste u pravo vreme, Do Duk. Ta veza iz Država Šan
je glavna. Nije Čarlijeva, nije nikada ni bila. Nju vodi jebeni
Ujka Sem. Čitav prokleti rat je zbog te veze.
- Hoćete da kažete da vlada SAD rukovodi opijumskom
vezom? Mora da ste sišli s uma.
- Ako pod vladom podrazumevate Kongres ili šefove
osoblja, to ne. To bi bilo ludo. Ne ja mislim na najviše
rukovodioce iz svih grana vlade - vojske, prava, sudija,
izvršnih organa - tajna organizacija koja radi za sopstveni
cilj.
- A to je?
- Moć. Oni brinu samo o tome da imaju moć da
manipulišu događajima, ljudima, vladama, privredama. Moć
i upravljanje zakonom. Grupa ima čak i ime. Zovu se
Ogledalo.
- Kako to znate?
- Poslat sam ovamo da rukovodim glavnom vezom za
Ogledalo, ali ja sam bacio pogled i shvatio da mi je to
životna šansa, pa sam se oslobodio. Mislim da ne treba sve
da pripadne Ogledalu. Leonforte se opet nasmejao. - Zašto
mislite da oni tamo toliko žele da me vratite?
- Sve je to sranje. Vi sa svojom prošlošću poslednja ste
osoba kojoj bi Vejl, ili bilo kod drugi, poverio da rukovodi
najvećom vezom za drogu u Aziji.

Leonforteove oči sinuše dok se smejao.
- Imam prijatelje na visokim položajima. Ili sam ih imao.
I imam brata koji me drži na oku kao anđeo čuvar.
Do Duk je bio miran, znoj mu se slivao u potocima.
Njegov um je dugo bio paralisan. Primetio je da je
Leonforte rekao „brat“ a ne „otac“. Šta je bilo sa šefom
mafije, kako je rekao Bauel, Markom Leonforteom?
- I onda ste zajebali te momke veličanstveno. Zašto?
Leonforte sleže ramenima.
- Ta džungla je nešto učinila s vama. Kao Vijetnamac
treba da shvatite zašto ste joj bili bliski sve ovo vreme. Ima
moći u tim planinama. Ona truje krv kao ujed vampira. Ja
sam mislio: zašto bih bio potrčko za Ogledalo kad mogu da
budem vladar stvarnosti. Ponovo se nasmejao. - Pored toga,
Do Duk, lep je osećaj zezanje s ljudskim glavama kad znate
da vam oni ništa ne mogu.
- Ako je to što mi kažete istina, Ogledalo vam neće
dopustiti da nestanete. Oni će poslati diviziju da vas nađe.
Leonforte se namršti.
- Stvarno? Koliko će morati vojske da se mobiliše? Koliko
će oficira morati da učestvuje? I to u vreloj zoni kao što je
Laoc. Neće ništa biti od toga - opet se smejao. - Pored toga
dogovorio sam se sa bratom. Sve je u redu.
Do Duk je misli o tome. Mislio je kako su u Pentagonu
Istoka poludeli kad su videli da je Leonforte nestao, kako su
postavili posebne sisteme osmatranja samo zbog tog jednog
čoveka. I kako su odabrali Bauelove elitne vukodlake da
odu i dovedu ga. A onda je mislio na Bauelovo naređenje da
ga na svaki način izvuku i on je znao da je nešto krenulo
naopako.
Udahnuo je i rekao:
- Želim da nešto znate. Dobio sam naređenje da vas na
ovaj ili onaj način vratim.
- Ogledalo - reče Leonforte klimajući glavom. - Oni su
poslali i onog drugog za mnom. Pa šta?
- Ne mislim da je reč o Ogledalu. Moj komandant je
specifičan. On mi je rekao da vas isporučim njemu, a ne

ljudima iz Pentagona Istoka. Mislim da je to čudno…
Leonforte je buljio u njega jedan tren. Trepnuo je kao da

ne može da poveruje svojim ušima. Najzad reče tiho.
- Ko vam je dao ta naređenja?
- Moj komandant, Bad Pauel.
- Moj brat - reče Leonforte kao da se ceća jednog od

deset hiljada božjih imena. - Pauel radi za mog brata u
Ogledalu. Moj jebeni brat je krenuo protiv mene.

Okrenuo se za tren, a ramena su mu se pogrbila kao
protiv hladnoće koju je samo on mogao da oseća. Kad se
ponovo okrenuo kao da se na neki fini način promenio. Oči
su mu sijale i plamtele kao da reflektuju svetlost i videvši to
Do Duk je pažljivo slušao šta mu je Leonforte rekao:

- To sve menja, uključujući i vašu ulogu u ovoj dubokoj
igri senki.

Druga knjiga:


Stari neprijatelji

Istina o čoveku

leži najpre i najčešće


u onome što krije.
Andre Malro

8

Venecija/Tokio/ Vašington

Kad se Čeleste probudila, demon i most Kanfa su nestali.
Duboko je i drhtavo uzdahnula i trepnula kao neko ko se
budi iz košmara. Shvatila je da je na ledenom, kamenom
podu ogromne prostorije bez prozora koja kao da je
izrezana u srcu palate. Nije bilo nameštaja, već sedam
ogromnih bronzanih svećnjaka koji su ih okruživali, pepeo
konoplje ili možda pečurke o kojoj je Nikola govorio a sve je
to bilo pomešano s blatnjavim ostacima žućkastog sala.

Videla je Nikolu, leđa okrenutih njoj, kako ćuti usred
prostorije gde je bio početak strašnog mosta. Bio je nag do
pojasa, kao da je u bici izgubio košulju i sako. Mogla je da
vidi napregnute mišiće njegovih ramena i gornjeg dela leđa,
blago širenje i stezanje njegovih rebara.

- Nikola?
Nije joj odgovorio.
Polako se njegovo disanje vratilo na normalno. Ona
postade svesna da na zidovima vise stare flamanske
tapiserije, na kojima se vide scene iz lova. Na jednoj žrtva
je bila fini. srebrni jednorog; na drugoj zmaj s rogovima koji
je bljuvao svetlu, otrovnu vatru.
Ona je dugo buljila u to, omamljena, gledala je snažne
lovce u čijim okruglim očima se video strah i koji su osetili
miris krvi.

***
Tragedija u svemu tome je utoliko veća, mislio je Tanzan
Nangi, što je završila u Tokiju, na mestu koje joj je bilo

strano, koje nije mogla da razume, a kamoli da zavoli, na
mestu koje se najzad postavilo između nje i Nikole.

Nangi je stajao gledajući u zatvoreni kovčeg koji je ležao
u kapeli Sv. Tereze, jedine rimokatoličke crkve u Šinđuku.
Ovo je bila Nangijeva crkva, mesto poštovanja na koje je
dovodio Justinu kad nije bila zadovoljna životom.

Izgledalo je da je to teši, ali u poslednje vreme ona se
viđala sa njenim starim prijateljem i šefom Rikom Milerom.

Sjajna površina Justininog sanduka od mahagonija
delovala je kao ogledalo u kome se odslikavalo sve ono što
se nedavno dogodilo, sve do trena dok nije video policiju i
vatrogasnu brigadu koji izvlače ono što je ostalo od Justine i
Milera iz izgorelih ostataka kola, a što je njemu sad bežalo
iz sećanja. Otkuda je on znao da će Rik Miler koji je tražio
Justinu želeti da je povede natrag u Ameriku sa sobom?
Kako je mogao da zna da će Justina, pošto bude provela noć
sa njim, to prihvatiti?

Nangi htede da odvoji pogled od sanduka, ali nije
mogao. Iako je pokušavao da je mrzi zbog onoga što je
uradila njegovom prijatelju, nije mogao. Ne samo zato što je
bio odani hrišćanin ili šintoista već zato što je tako dobro
razumeo mnoge slojeve ljudskih odnosa. Isto tako on se
pitao šta je to Nikola uradio da ju je naterao da sluša
obećanja drugog muškarca i da potraži njegovu ljubav i
zaštitu.

Pomakao se kad je čuo kako hor počinje da peva psalme.
Naravno da je znao deo odgovora: Tau-tau. On je osetio ono
što Nikola možda nije: da je Justina bila duboko preplašena
od onoga što će Nikola jednom postati kad mu bude
otkriveno nasleđe majke, kad on načini prvi korak da
postane tanđian. Čak je i Nangi malo poznavao misterije
kojima je Nikola bio izložen na Hodaki, onoj površini leda i
snega u Japanskim Alpima gde ga je podučavao njegov
mentor i neprijatelj Kanzacu. Nangi je samo znao da ma šta
se dogodilo tamo, Nikola se otuda vratio kao promenjen
čovek. On je sada bio spreman da pronikne u sebe, da nađe
tajnu svog naroda, bez obzira koliko mračna bila. koliko

zastrašujuća. Nangi i Nikola su razgovarali o mnogim
stvarima, bili su bliski prijatelji, delili su tajne i strahove i
pobede bez ostatka - sem Tau-taua, čije su tajne bile
zabranjene za uljeze.

Nangi je to mogao da razume i da se divi granicama
discipline koja je zaklanjala Nikolino unutrašnje srce čak i
od onih koji su mu bili najbliži, ali nije bio siguran da li
Justina to može. Nikola je verovao njoj kao nikom drugom
pa je uzeo zdravo za gotovo da će ona razumeti - kao što je
mislio da će voleti Japan koliko ga je on voleo. Da je
pogrešio u oba slučaja, nije toliko bilo iznenađenje koliko
tragedija.

A ovde, mislio je Nangi dok je njegov pogled milovao lik
u sanduku, poslednji je rezultat. To je bila njena karma.
Trebalo je da to vidi. Osećao je kako mu suze pale oči, ali
nije podigao ruku da ih otare. Želeo je da oseća njihovu
vrelinu, njihovu težinu, njihovo pomalo kiselkasto peckanje.
Suze su mu klizile niz obraze, ne samo zbog sebe samog
već zbog Nikole, koji nije bio ovde i koji ne sme nikada da
sazna kako je njegova žena provela poslednjih trideset šest
sati svog života.

Naslonio se malo više na svoj štap za šetnju, a
izgravirana glava zmaja ureza se u njegov dlan. Video sam
to, mislio je, i ništa nisam učinio. Ali šta sam mogao da
uradim? Ko bi me slušao? Ko ikada veruje u sopstvenu
sudbinu? Ono što se dogodilo trebalo je da se dogodi.

Nangi postade svestan da više nije sam u kapeli sa
Justinom. Okrete se, dok su ga noge bolele, i ugleda Seiko,
Nikolinu sekretaricu. Ona ga je nekako podsećala na
Džildu, Justininu sestru i jedinu živu rođaku. Pokušavao je
čitavo jutro da stupi s njom u vezu, ali bez uspeha. Ona je
očigledno nestala.

Seiko tiho krenu prema njemu gek kad je bila sigurna da
ju je prepoznao.

- Oprostite mi što vam smetam, Nangi-sane - reče
klanjajući se - ali želeli ste da čujete vesti o Lajnir-sanu čim
ih dobijem.

Nangi je pažljivo slušao, svestan da je ona skretala
pogled s kovčega. Da li je to bilo samo budističko odbijanje
sahranjivanja, umesto običnog kremiranja, ili je tu bilo i
drugih razloga? Zato što je bio Justinin prijatelj i ponekada
onaj kome se poveravala, znao je za njene sumnje da su
Nikola i Seiko u vezi. Učinio je sve što je mogao da je smiri,
ubeđujući je da joj je Nikola odan, ali osećajući sada
Seikinu uznemirenost nije mogao da se ne pita gde leži
istina.

- Lajnir-san nije više u Veneciji - reče Seiko.
- Šta?
- Hitno se odjavio prošle noći.
- Koju je adresu ostavio?
- Nijednu, očigledno - Seiko se ugrize za donju usnu
malim belim zubima. - Portir pojma nema kuda je mogao da
ode.
Nangi ju je dugo posmatrao i njegovo ispitivanje načini
je još nervoznijom. Možda bi više želela da nastavi razgovor
na bezličnoj, suncem osvetljenoj ulici, ali Nangi tek sada
postade svestan koliko je zainteresovan za to, pa je jedva
čekao da mu kaže šta ima.
- Koliko poruka ste mu ostavili? - pitao je.
- Tri.
- On se nije javio ni na jednu.
- Nije, gospodine.
- Dakle, poslednji put ste razgovarali sa Lajnir-sanom
kad je otišao iz kancelarije na dan njegovog odlaska za
Veneciju?
On vide kako ona okleva, kako prevrće misao po glavi,
kao da se sprema da proba dobro vino.
- Ne, gospodine. Videla sam ga na aerodromu pre nego
što je odleteo.
- Je li to on zahtevao?
- Nije, gospodine - Seiko se premeštala s jedne noge na
drugu. Njene duboke smeđe oči su bile uznemirene. - Kad
je Lajnir-san otišao, primila sam šifrovani faks od Vinsenta
Tina iz Sajgona. Izgleda da je bilo dovoljno hitno pa sam

htela da ga predam Lajnir-sanu pre nego što odleti za
Veneciju.

Nangi je primetio da je Seiko počela da se znoji mada
nije bilo toplo u kapeli. U stvari, bilo je veoma hladno.

On pruži ruku i ona mu dade šifrovani faks. Pročitao ga
je dva puta bez reči kao što je uvek radio kad bi dobio neki
dokument. Površinski nije izgledalo ništa alarmantno.
Očigledno, Nikola se s tim složio jer nije obavestio Nangija
o tome.

- Šta zaključujete po ovome? - reče iznenada.
Sada je Seiko bila spremna.
- U odsustvu Lajnir-sana ja sam poslala faks Vinsentu
Tinu i pitala ga za objašnjenje jedne tačke što se tiče vlade
u senci u Sajgonu. Nisam dobila odgovor.
- To me ni najmanje ne iznenađuje - reče Nangi mada je
bio zadovoljan njenom inicijativom. Nikola ju je obučavao u
tom smislu. - Tin svakako ne bi imao vremena da proverava
glasine.
- Nisam to mislila - reče Seiko oblizavši usne. - Tin-san
se uopšte nije javio.
Glasovi, sada sami soprani, išli su do drugog kreščenda,
izvijajući nebeski zvuk, ponavljajući sve još laganije, dok
melodija nije počela da odumire i dok se nije održavala u
vazduhu samo zahvaljujući akustici i odjeku.
Nangi je neko vreme razmišljao o ovoj uznemirujućoj
vesti.
- Mislim - reče on - da će biti najbolje da se odmah
vratimo u kancelariju i vidimo da li možemo da nađemo
Vinsenta Tina.
Bilo je svetlo napolju, nebo je bilo mutno belo bez
ijednog oblaka ili sjaja sunca. Kao da su bili u staklenoj
kugli, sahranjeni unutar postmodernog megalopolisa koji je
ležao ispod stakla i ojačanih čeličnih oblakodera svuda oko
njih.
Ipak, bili su prinuđeni da pređu kratak prostor preko
trotoara gde se nalazio Nangijev BMV sa šoferom. Stajao je
tu sa njom na tren dok je vozač držao otvorena vrata.

Justina mu se poverila da se plaši da postoji neka veza
između Seiko i Nikole. Nangi je dao sve od sebe da je uveri
da nije tako, ali Justina kao da je bila gluva za razumna
objašnjenja.

A i zašto bi bila? On je iz iskustva znao da ljubav nije
tako efemerna stvar kao što su mnogi pretpostavljali. Ona
je bila čvrsta, teška, sa sopstvenim zahtevima, kao što je
sloj šminke i da se ne menja tek tako. Oreol ljubavi je kao
poljubac anđela, nevidljiv sam po sebi, a ipak može da se
razabere po nagoveštaju položaja.

Seikin zbunjeni izraz lica bio je dovoljan. On je odmah
shvatio zašto je Justina brinula, njena briga nije bila bez
osnova. Seiko nije bila samo pomoćnik svom šefu. Šta je
bila još on nije mogao da kaže, ali trebalo je da bude
obazriv.

Okrenuo se prema Seiko.
- Ako ima problema u Sajgonu, biće mi potrebna vaša
stručnost. Želim da budete spremni.
Ona mu se formalno nakloni.
- Počastvovana sam, Nangi-sane.
U kolima, dok su kretala, on joj pruži malu filigranski
urađenu srebrnu kutiju za lekove. Bila je engleskog
porekla, fini primerak zapadnog zanatstva s početka veka.
Poklonio mu je Nikola i bila mu je vrlo važna. Ali ne toliko
važna kao ljudsko biće.
Seiko je držala kutijicu na otvorenoj šaci. Znala je za
njeno postojanje, čak je znala i za njenu istoriju i njene
vitke ruke su drhtale dok ju je držala.
- Seiko-san, želim da brinete o ovome za mene - a kad ga
ona upitno pogleda, Nangi reče: - Ona je već neko vreme
prazna. Nisu mi više potrebne pilule koje su obično bile u
njoj, a ja mislim da ćete se vi složiti da nije u redu da bude
prazna.
Kola su usporila u gustom saobraćaju. Izmaglica je bila
sve veća dok je skraćeno posle podne prelazilo u sumrak
rane zime, plav, siv i ćilibarski. Negde se čula policijska

sirena, a njen zvuk je prolazio kroz stakla BMV-a koja je
trebalo da štite od zvuka.

- Mislim da vi imate nešto važno sa čim ćete napuniti ovu
kutijicu - reče on. - Nešto dragoceno, nešto tako izazovno
kome je potrebno sopstveno vreme i mesto. Nešto što treba
odložiti, ali ne i zaboraviti.

Video je po izrazu njenih očiju da je shvatila njegove
aluzije; shvatila je da je on otkrio da ona voli Nikolu, da
možda nema ništa protiv toga, ali da ona ipak mora da mu
dokaže da to nema nikakve veze sa onim što ona mora da
radi za Nikolu - i za Nangija - u Sato internešenelu.

Mnogo se klanjajući Seiko najzad polako otvori kutijicu i
dugo je buljila u nju pre nego što je zatvorila poklopac.
Pažljivo je odložila kutijicu.

- Nema reči koje bi mogle da izraze moja osećanja,
Nangi-sane - rekla je tiho.

Oboje su bili toliko obuzeti tim da nisu primetili belu
tojotu koja je kliznula iza njih dok su prelazili raskrsnicu na
Meiđidoriju i koja ih je pratila sve do Šinđuku Sjurju
zgrade, centra Sato internešenela.

***
Neće biti tako lako videti Dejvisa Manča, shvatio je Gant,
posle tri sata birokratskog šetanja. Uprkos svim
preporukama - i tome što je poznavao prave ljude - nije
imao sreće.

Manč, specijalni istraživač Pentagona dodat Komitetu
Rensa Bejna, bio je zaposlen čovek. A možda je odlučio da
ne vidi Ganta, ali ovome to nije smetalo da se zakune da će
se ipak sresti.

Nije žurio posle neprijatnog susreta sa Terijem
Meknotonom da bi razmotrio opcije kako mu je lobista
naglasio da sada stoje. Krenuo je u Džordžtaun da bi
smislio plan napada.

Tu je bilo mirno.

Hodao je duboko zamišljen uz reku Potomak. Uprkos
upozorenjima Meknotona, još nije napuštao brod. Da ostavi
prijatelja vukovima - a Nikolu Lajnira je apsolutno smatrao
svojim prijateljem - nije bio njegov stil. Prvo, šta bi njegov
otac rekao? Drugo, on je mnogo dugovao Nikoli zbog
poverenja koje mu je ukazao. Nikola ga je našao kad je
izgubio ugodnu sinekuru u Beloj kući.

On je sve to uzeo lično i zato je stvorio moćne
neprijatelje u Privrednoj komori. Oni su mu zatvorili vrata
koja bi inače bila otvorena za njega. Ponuđen mu je
beznačajan položaj u Ministarstvu odbrane, vođenje računa
o prodaji oružja trećem svetu, vrlo ponižavajuće da o tome
nije hteo ni da razmišlja.

To su bili dani kada je Vašington bio jedini značajan
grad. Nikola mu je pokazao da greši. On sada ne bi uzeo
politički položaj ni za šta na svetu. Pre nego što je Nikola
izgovorio reč, on se već preselio u Njujork. Sada je bilo
smešno što je morao da se vrati u Vašington da bi branio
Nikolu.

Posmatrao je vode Potomka koje su lagano tekle i znao je
da ne može da iskoči s broda. Znao je da ni Meknoton ne
sme da potone s brodom. Gde je onda bio?

Postojao je samo jedan put; traganje za Dejvisom
Mančom. Najzad ga je našao u vijetnamskom restoranu u
Fols Čerču u Virdžiniji. Pomogao mu je Džosi Rend, Mančov
mladi pomoćnik, koji je znao da ovaj treba da se nađe s
pomoćnikom ministra za poslove istočne Azije i Pacifika.
Rekao mu je da nisu u zgradi, ali da ne sme da kaže gde su.
Onda mu je Gant rekao da treba da preda vrlo poverljiv
materijal Manču i tako je za petnaest sekundi dobio ime
vijetnamskog restorana i adresu.

Pomoću pedeset dolara lako je obrlatio šefa sale da mu
pokaže gde ruča Manč. Gant je zastao kraj bara, naručio
pivo i pijuckao je neko vreme posmatrajući dva čoveka za
stolom. Pomoćnik ministra je bio kao i svi političari,
izglancanog izgleda, orlovskog nosa, prodornih plavih očiju.
Dejvis Manč je niži i tamniji, s telom boksera. Ramena su

mu bila pogrbljena, glava oborena dok je govorio. Bio je
uporan i Gant požali što ne treba da razgovara s
pomoćnikom ministra a ne sa njim.

Gant je strpljivo čekao dok su dva čoveka razgovarala.
Pomoćnik ministra je izvadio iz svog nesesera neke papire.
Ručali su, Manč je platio račun gotovinom, tražio je račun.
Kad su završili, Manč stavi papire u svoj neseser. Rukovali
su se, pa pomoćnik ministra ode prema toaletu a Manč
izađe da potraži kola.

Gant je krenuo za njim i pozvao ga. Ovaj zastade i kad
mu se Gant predstavi, on upita:

- Šta ćete u Vašingtonu nedelju dana pre zasedanja
Komiteta koji će govoriti o vama, Gante?

- Došao sam da bih razgovarao s vama između ostalog -
reče Gant.

- Loš trenutak. Vraćam se na važan sastanak u
Pentagonu. Trebalo je da se prijavite mojoj kancelariji.

- To ne bi vredelo. Vaš sekretar govori da ste stalno na
sastancima.

- Trebalo je da mu verujete.
- Ali nisam i sada sam ovde.
- Pojma nemam kako ste saznali gde sam - reče Manč -
ali mogu da vam kažem, bez obzira na sve, da ćete izgubiti.
Nestanite mi ispred očiju.
Gant priđe fordu i izvadi ključeve.
- Nećete otići dok mi ne odgovorite na neka pitanja -
reče i postavi se između Manča i forda.
- Spremni ste da mi se suprotstavite? Ne zaboravite da
sam bio šampion Zlatne rukavice.
- Ako treba da se tučemo, možemo, ali radije bih da
popijemo pivo.
Manč pokleknu, zauze stav, polete levom rukom da zada
udarac, Gant je blokira, ali oseti tup bol u mišici. Kontrirao
je brzim aperkatom zbog kojeg Mančova glava odlete
unazad.
Manč tada smesti dobar kontraudarac u njegova rebra.
Gant oseti kako ispušta vazduh, ali je nastavio da se bori i

bez ikakvog efekta udario je Manča u rame. U sledećem
trenu našao se na leđima, gledajući u Manča. Nije se sećao
udarca koji ga je bacio na zemlju, ali je osećao bol u bradi.

Manč se nasmeja, odjednom se opustivši, ponudi svoju
žuljevitu jaku ruku i podiže polako Ganta na noge.

- Pa dobro, šta je do đavola - reče Manč - ovde sam tek
pet minuta, ali osećam žeđ.

Unutra, za barom, on kaza:
- Reći ću vam nešto, Gante, odavno nisam sreo nikoga
spremnog da mi se suprotstavi. Verovali ili ne, vlada našeg
doba puna je pičkica.
Gant je trljao bradu koja mu je odrvenela.
- Nije bilo tako dok sam ja ovde bio.
- Bili ste u personalu Bele kuće, je li?
Gant klimnu glavom i žmirnu zbog bola dok su mu sipali
pivo.
- Prilično mi se dopadalo dok nisam upao u brzinu i
nisam mogao da shvatim kuda sve to vodi.
- Znam šta hoćete da kažete. Moja sestra je bila u
mornarici. Uhvaćena je sa grupom kurvi, tukli su je i ko zna
šta još i to baš u mornarici - Manč se osmehnu. I ona je bila
u brzini. Gradila je karijeru. Nikome se ne dopada onaj ko
napreduje.
Vukli su duge gutljaje piva, ćutali su neko vreme. Jedva
da su im smetali kelneri koji su se muvali oko njih.
Gant iznenada oseti strašan bol u vilici gde ga je
verovatno Manč udario. Činilo mu se da krvari. Zamolio je
za izvinjenje i otišao je do toaleta da bi oprao usta. Nije mu
bio izbijen zub, verovatno su krvarile samo desni.
- Jeste li dobro? - pitao je Manč kad se vratio.
- Samo malo krvi - reče Gant i dotače obazrivo obraz. -
Ne treba brinuti o tome.
- Ako vi tako kažete - Manč naruči još piva. - Znam da ste
došli da se vidite sa mnom. Hteo sam da vas najurim, ali
vidim da imamo nečeg zajedničkog. Upravo zbog toga ću
vam reći, podvijte rep i nestanite dok još možete. Podigao je

ruku uvis. - Ne, ne prekidajte me. Neću da odgovaram na
pitanja.

Popio je pivo i zagledao se ispred sebe u sliku Sajgona
kakav je bio pedesetih godina.

- Mogu ovo da vam kažem. Stalno dobijamo obaveštenja
da vaš Hajv kompjuter počinje da preplavljuje crno tržište u
Tajvanu, Bangkoku, Singapuru. Mi smo ščepali jednog i ja
sam otkrio mesto u Sajgonu gde se proizvodi. Tu sam
izgubio trag. Nemam veze koje bi mi bile potrebne tamo,
niko u prokletoj vladi nema. To je jedan od naših problema.

Video je kako Gant još brine o vilici koju mu je razbio pa
mu pruži maramicu.

- Pritisnite ovo uz povredu - a onda nastavi: - Mi smo
pritisnuli sve u Hajroteh-inkorporejtidu, to je mala firma, pa
nije bilo, teško. Znao sam da je to gubljenje vremena.
Hajroteh nema kapacitet ni kapital koji su potrebni da se
proizvode ti kompjuteri ovde, a naročito ne u Jugoistočnoj
Aziji gde uopšte nije prisutan. Tako nam je preostala firma
Sato-Tomkin koja je imala pogone u Sajgonu.

- Otvorene pre godinu dana - reče Gant - ali to je jedva
dovoljno da se krene sa proizvodnjom kompjutera, bilo
kojeg, a kamoli tako tehnološki naprednog kao što je Hajv.

Manč nije obraćao pažnju na njega.
- Ovaj sastanak koji sam upravo održao sa pomoćnikom
ministra za poslove Istočne Azije i Pacifika. On mi je dao
kopije šifrovanih faksova iz Sato-Tomkin centrale u Sajgonu
u glavnu kancelariju u Tokiju. Trebalo im je šest dana da
razmrse šifru. Svi faksovi se odnose na Hajv kompjutere,
koje je Sato-Tomkin povezao sa Či projektom.
Pogledao je Ganta i rekao:
- Ne treba da mi potvrdite ono što već znam; Či projekt
je pod ekskluzivnom kontrolom Nikole Lajnira.

9

Venecija/Tokio

Glava je stajala na ormanu iz XVIII veka a njene tamne,
inteligentne oči buljile su u čoveka koji je sgajao, pomalo
zatečen, s rukama u džepovima. posmagrajući predmet.

- Dominik Goldoni - reče Leon Vaksman, dopuštajući da
mu se u glasu oseti malo strahopoštovanja. - Madona,
sanjao sam da te vidim takvog: bez sokova, mirnog,
balsamovanog kao trofej. Boga mi, ti si trofej! Dominik, da
samo možeš da vidiš Gim, sveti polumesec na tvom čelu!

Smeh se odbi o zidove hotelske sobe.
- Ti si mi rekao sve o Gimu, Do Duk, kad si pobegao iz
džungli Laoca gde su Majkl i Rok pljačkali ono što je
trebalo da bude moje! Kad sam postao gospodar Ogledala,
mislio sam da ću najzad postići kontrolu nad tim
pustinjama.
Vaksman je ćutao neko vreme, ali telo mu je opasno
podrhtavalo od emocija.
- Ali Majkl i Rok su još tamo, vode poslove u svom
nestalnom gradu. Čak ni ti ne možeš da ih nađeš. Ugrizao
se za usnu.
- Jedva sam doneo to ovamo - reče Do Duk pokazujući
glavu.
- Primo Zani. Dominiku bi se dopalo ime koje sam ti dao:
mudri, promenljivi venecijanski sluga. Još jedan refleks
Ogledala - čudno osmehivao.
Vaksmanovo lice je bilo kao rukotvorina otkrivena u
hramu. Okrugle, široke oči bile su tako duboko usađene da
se činilo da su okružene purpurnim mesom. Iznad niskog
čela đavolov vrh, taman kao noć, agresivan baš kao i brada
na drugom kraju.

- Vidim da ti je prijalo u Floridi, sve to sunce, serfovanje,
američke devojke. Posle onoga kroz šta si prošao zaslužio si
odmor.

- Radije bih bio u Laosu.
- Da. Ostavio si priličan lom za sobom u Holivudu.
- Žena kojom sam bio oženjen bila je samo pokriće.
Uradio sam što je bilo neophodno.
- Nisi imao problema da se dočepaš Goldonija? -
Vaksman kao da je prihvatio prethodno objašnjenje.
- Ispalo je da je to jednostavno.
- Kad je reč o Dominiku Goldoniju, nikada ništa nije bilo
jednostavno - Vaksmanove oči se širom otvoriše. - To dobro
zapamti.
- Zašto? On je mrtav i to je gotovo - Do Duk se nasloni na
ukrašeni tabernakl Luj XV, sav u pozlati. Osećao se
neugodno u ovoj vrlo luksuznoj hotelskoj sobi.
- Jeste, mrtav je. Ali još nije gotovo, sve dok se ne
dočepam moći koju je on posedovao.
Vaksman pruži ruku i ukaza se njegov članak sa
istetoviranim ljudskim licem. Leva strana bila je boje kože s
otvorenim okom, a desna plava s vertikalnom pukotinom
gde bi inače trebalo da bude oko.
- Jebeni Goldonijevi ne žele da dignu ruke - on povuče
ruku. - Ali on je poslednji muški izdanak. Ko je preostao?
Dve sestre i njegova kćer. Ništa. Prošetao je, pogledao
glavu i rekao: - Više mi se dopada kad me gleda direktno.
Do Duk nije rekao ništa. On je razumeo. Prokleta glava
još je imala auru, slabu i bila je sve slabija, ali čak i tako…
Ali to je bila mrtva stvar.
- Dominik je bio ubica i izdajnik. Zaslužio je ovakvu
sudbinu. - Vaksman sleže ramenima, a njegovi zubi udariše
jedni o druge zvukom koji je nervirao mnoge ljude. - Ali šta
je to važno? Uradio sam što je trebalo da se uradi, ono za
šta su drugi govorili da je nemoguće. Ali ja sam ga
poznavao bolje od većine, da tako je. Ma kako neuhvatljiv
bio, voleo je iznad svega svoju sestru Margaritu i svoju

sestričinu, kojoj je bio i kum, možda više od svoje dece. Ali,
takav je bio Dominik.

Ponovo zvecnu zubima.
- Dao bih pet godina života da sam mogao da mu vidim
lice kad mu je naš čovek predao poruku da Toni D. ne bije
samo Margaritu već i Frensin.
Vaksman jeknu.
- Sreća za nas da ga nije odmah strefila kap. Hteo je da
vidi svoju voljenu sestru i sestričinu bez obzira na prokleta
pravila Programa zaštite svedoka. Osećao sam to… ovde -
udario se po grudima - gde je osećao i on. - Znao sam - opet
se okrenuo da pogleda glavu. - Tako sam te ščepao, barabo.
Ljubav ti je došla glave.
Do Duk ne reče ništa, samo je gledao Vaksmana s napola
zatvorenim očima.
- Da li si dobio informaciju od njega? - upita iznenada
menjajući temu.
- Donekle, dobio sam pravo ime izvora - reče Do Duk i
kad ga Vaksman pogleda, dodade: - Cedio sam ga kao
grozd. Rekao mi je sve što je znao.
- Onda sam ušao - nasmeja se Vaksman. - Zamisli samo!
Goldonijeva tajna, izvor skrivene moći. Šaputao je, a u
glasu mu se osećalo strahopoštovanje.
- Moram da kažem da nas je izmorio - reče Do Duk.
- Baraba! - Vaksman je to viknuo kao ujed. - Jebeni
Goldonijevi, nikada im nije bilo dosta. Kučkin sin Dominik, o
čemu je taj pacov sanjario kad je rešio da se okrene protiv
nas? Šta li je rekao agentima dok je bio u Programu zaštite?
Ono što je novi šef Dom izdao nije ništa u poređenju s onim
što je uradio iza mojih leđa. On je izdao mene, dogovorio se
sa Mikiom Okamijem i njih dvojica su krenuli da poseku veo
do nogu.
Iznenada se Vaksman okrete od glave i preseče Do Duka
pogledom.
- Ali moram da priznam da je taj Dominik bio neka vrsta
genija. Sve nas je napravio budalama. Najpre nas je
naterao da poverujemo da je član Ogledala, a onda kad smo

počeli da pregovaramo o proširenju Ogledala širom sveta,
on je postao član Godaišu.

On se okrete prema glavi. Lice mu je bilo crveno od
besa. Udari glavu snažni udarcem i ona odlete u ugao sobe,
gde se groteskno postavila na teme.

- Šta se to, do đavola, dogodilo s tobom, Dominik? Šta
ste ti i tvoj partner Okami planirali? Zašto ste nas izdali?

Zbog uspomena i emocija počeo je da drhti kao da je
bolestan. Onda se okrete dok je Do Duk podizao glavu i
postavljao je na tabernakl. Bačena tako, uznemiravala ga je
svojom aurom.

Odjednom Vaksmanov izraz postade blaži.
- Mogu da vidim po Gimu - reče on buljeći u tamne,
inteligentne oči Dominika Goldonija - da si primenio svoju
stvar na njemu.
- Jesam.
On se zakikota.
- Lilihamer mora da je premro od straha.
- Ne bih bio iznenađen - reče Do Duk.
- Pazi ga se. On želi da te živog odere.
- Računam na to.
- Znam. Zato sam ga odabrao da vodi istragu. Vas
dvojica treba ponovo da se sretnete - Vaksman jeknu - a ti si
se zabavio. Nadam se da to nije ništa promenilo.
- Nije.
- Rituali nikada ne menjaju, to je deo njihove snage i
mera njihove utehe.
- Grešite. Meni nije potrebna uteha.
Vaksman napući usne.
- Svima nam je potrebna uteha, bar povremeno. Samo
mrtvi mogu da zaborave na to.
Naravno, bio je u pravu. Postojala je devojka. Do Duk ne
bi nikada rekao nijednu reč o njenom postojanju ili šta joj je
radio, to ne bi bilo mudro. Ona je bila rizik - rizik za više
moći. Ali Do Duk je živeo s rizikom, uživao u njemu kao što
su drugi uživali u miru i tišini. Zato što nije morao da se
koncentriše sa njom onako kao sa Dominikom Goldonijem,