Eric van Lustbader -Kaiso

ritual koji je izveo sa njom bio je drugačiji; nije morao da
sekcira njen um i izvlači informacije. Ona je postala Kšira:
Put. Sa Goldonijem je morao da smiri bogove, da pritaji
psihički motor da bi izbegao povratni udarac. Ali s njom je
bilo sasvim suprotno: on se gostio njenom dušom i ona je
pojačala njegovu moć.

- Proliće se krv, i to mnogo krvi - reče Do Duk - pre nego
što se dočepam čoveka koji je snabdeo Goldonija tajnama.

- Hej, baš me briga šta radiš, samo to da obaviš brzo -
Vaksman ga obazrivo pogleda. - Seti se da čak i mrtvi imaju
moć.

- Ti znaš sve o moći.
Vaksman klimnu glavom. A onda, obazrivo kao da hvata
veoma otrovnu zmiju, ščepa Do Dukovi levu ruku svojom.
- Obojica to znamo.
Vaksman snažnije steže Do Dukovu mišicu, a njegovo
desno oko je bilo otvoreno i buljilo je baš kao oko Dominika
Goldonija, tamna leva strana obeležena Gimom, svetom
tajnom.
Njihovi pogledi su dugo bili prikovani.
- Sada mi reci šta je bio Dominikov izvor? - reče
Vaksman najzad. - Ko mu je davao informacije koje je
koristio da bi kontrolisao svoje veze u vladi i poslovima?
- Lajnir - reče Do Duk - Nikola Lajnir.

***
- Pokušao je da me izvuče napolje - reče Nikola.

Čeleste, s dugom kosom koja joj je padala niz obraze,
stajala je sasvim blizu njega. Rekla je: - Ništa ne razumem.

- Mislim da razumete - reče Nikola i zagrli je.
Bilo je hladno na spoljnoj palubi vaporeta, vetar je jurio
Kanalom grande. Košulja i sako koji su mu kupili nisu bili za
ovu temperaturu, ali on nije hteo da uđe jer je boja vode
bila čudesna, zagonetno zelena istog tona kao čaša od
najfinijeg murano stakla.

Ali da li je spoljna hladnoća bila jedini razlog što je želeo
malo njene topline? Nije hteo da misli o tome, kao što nije
hteo da pozove svoju kancelariju ili da govori sa Justinom.
Šta bi to vredelo? Obuzet zagonetkom Okamija i Mesuleta,
ne bi koristio ni Nangiju ni Justini. Bilo je bolje da sačeka.
Nangi će dobiti svu pomoć koja mu je bila potrebna od
Seiko ako Tin bude izazvao neke neprilike. A što se tiče
Justine, mislio je da će biti najbolje da malo sačeka dok se
njihove emocije smire.

Sunčeva svetlost, gurana oblacima boje cinka i jakim
vetrom, padala je na vodu, pretvarajući je u bakarno
ogledalo. Čeleste ne reče ništa. Posmatrala je palate dok su
prolazili kraj njih. Prođe policijski brodić, a u njegovoj
oštroj brazdi pojavi se poštanski čamac na svojoj
svakodnevnoj ruti. Kiša poče da pljuska po vodi, stvarajući
od njenog bogatog odbleska poentilističku impresiju.

Zagledavši se u njeno lice, pojma nije imao kakva je bila
njena reakcija na njegov dodir, ili njegovu blizinu. Kao da je
izgubila deo sebe u blizini pripadnika Tau-taua i sada je bila
samo jednim delom ovde.

- Čeleste, tako ste tihi. O čemu razmišljate?
- Iznenađena sam što ste morali da pitate - na trenutak
oči joj sinuše. - Blagi Bože, gotovo smo bili ubijeni tamo!
- Možda ste u pravu.
Ona zadrhta, ali lice joj je bilo puno prezira,
odgovarajuća maska za njen užas.
- Pogledajte se samo, mirni ste kao da smo se upravo
vratili iz šetnje po plaži Lido! Šta je s vama? Da li je to
obično u vašem svetu? Jer, ako jeste, ne želim da imam veze
s tim.
- Svakako ste znali da će biti opasnosti kad je Okami-san
u pitanju.
- Da, svakako. Očekivala sam metke i mačeve. Sa takvom
vrstom opasnosti umem da iziđem na kraj. Ali ovo -
odmahnula je glavom - nešto je van mog shvatanja.
Okrenula se da bi ga pogledala dok je vaporeto ulazio u
stanicu. - Iskreno rečeno to me strahovito plaši. Neka

baraba nas je gotovo ubila nekim silama za koje ni sam Bog
ne zna šta su: magija?

Zadrhtala je, okrenula se od njega i bacila se u
privremenu bezbednost gomile koja je izlazila sa broda.

Nikola požuri za njom. Ispred njih je bila Akademija sa
svojim sjajnim drvenim mostom za pešake. Njega je sada to
podsetilo na Kanfu Mesuleta.

Bili su blizu Okamijeve palate i on vide da se ona tamo
uputila.

- Da - reče on trudeći se da uhvati korak sa njom - Tau-
tau je neka vrsta magije. Ali može da se objasni kao fizika.

- Meni ne može.
- Čeleste, slušajte me, dopustio sam da uđemo u zamku.
Zastala je i okrenula se da ga pogleda.
- Šta ste uradili?
Kiša joj je tukla po licu, pramenovi crvene kose lepili su
se za jedan obraz. Bila je vrlo lepa i u tom trenu strašno
ranjiva.
- Osetio sam ga tamo, u toj palati. U tako ograničenom
prostoru nije mogao da sakrije od mene šta je. Već je
skupljao svoju moć, taj čudni ritmički puls koji smo tamo
čuli, sećate se?
Uvukao ju je u trem da je skloni s kiše. Velikog reda za
ulazak u Akademiju je nestalo; budžet je diktirao da se
muzej zatvara posle ručka. Sada je samo nekoliko
studenata sa rancima i Najk patikama na nogama sedelo na
prednjem stepeništu, čekajući da stane kiša.
Morate da razumete. Morao sam da otkrijem protiv čega
se borimo. Morao sam da ga iskušam kao što je on pokušao
da iskuša mene. Pokušao je da me izvuče napolje, da izmeri
moje moći. Ne bih mu to dopustio.
- Dobro za vas.
Počela je da se udaljava od njega, ali Nikola je ščepa za
lakat.
- Ne shvatate.
- I ne shvatam! - viknula je. - Dopustio si da upadismo u
tu zamku. Pojma nisi imao koliko je taj čovek jak. Mogao je

da te potuče; mogao je da nas oboje ubije. Hriste, kakva si
to osoba kad ulećeš u takve rizike!

- Ma koji rizik da sam preduzeo, vredelo je onoga što
sam naučio.

- Nijedan rizik nije vredan…
- Molim vas da me saslušate - reče pažljivo. - Ma ko da je
krenuo na Mikio Okamija, on nije običan revolveraš jakuza -
on je sada projektovao svoje unutrašnje misli, trudeći se da
nju primora da se koncentriše na ono što joj je govorio. - U
pravu ste za jednu stvar. Taj čovek koji nas je uhvatio je
veoma opasan. On poseduje znanje Mesuleta, najstarije
rase čarobnjaka. Njihova specijalna magija izlazi iz uma.
Oni su bili psihonekromanti. Shvatate li šta govorim?
U njenim očima nešto sinu.
- Prema legendi Mesuleti mogu da privuku elementarnu
energiju iz kosmosa, božji element od kojeg je univerzum
stvoren.
Čeleste kao da je drhtala.
- Jeste li ludi? Govorite o bogovima.
Nikola klimnu glavom.
- Goliko mogu da se približe bogovima koliko možemo da
zamislimo - steže je snažnije. - A jedan od tih ljudi je poslat
ovamo. Zašto? Ako je Okami-san u pravu, da bi njega ubio.
- O, Bože!
Trčali su celim putem do Okamijeve palate. Čeleste
otvori ulazna vrata svojim ključem, pa jurnuše kroz hol.
Kanal je bio vrlo blizu, a voda crna kao noć. Ledena kiša je
udarala tako snažno kao meci, a vetar se igrao granama
kruške, mašući njima napred-nazad. Latice bugenvilije i
ruža bile su rasute po dvorištu kao kapljice krvi.
Čelestini prsti su se tresli dok je otključavala ulazna
vrata.
- Okami-san! - viknula je kad su ušli.
Palata je bila u tami.
- Hriste - reče ona - zakasnili smo!
Jurnuli su stepeništem na drugi sprat s visokim, uskim
prozorima kroz koje se video Kanal grande. Bilo je ledeno u

dnevnoj sobi; prozori su bili otvoreni a jedno krilo je
udaralo.

Čeleste jurnu prema uzdignutom delu na drugom kraju
prostorije i kleče na jastuke pa proturi glavu kroz prozor i
pogleda dole.

Trebalo je da on kaže:
- Da li ga vidite?
Ali za to nije bilo potrebe.
Ona se odvoji od prozora i zatvori krilo. Onda se okrete
prema njemu.
- On nije tamo. Ali vi ste to već znali, zar ne? - rekla je to
kao da ga optužuje.
Nikola klimnu glavom.
- Osetio bih Mesuleta da je bio ovde. Da je ubio Okami-
sana, atmosfera bi ostala posebno napeta još neko vreme
posle njegovog odlaska.
- Kažete to tako ozbiljno.
- Čeleste, to je tačno.
Gledala ga je neko vreme i on je mogao da oseti njenu
gorčinu, ali je nije sasvim razumeo. Ona ustade, siđe niz tri
stepenika do glavnog prostora.
- Ja ću pregledati ovaj sprat, vi pretražite prizemlje.
- Nema potrebe - Nikola ju je posmatrao dok se okretala
da ga pogleda - on nije ovde, Čeleste.
Boja joj se pojavi na licu a njene ruke se stegoše u bele
pesnice.
- Da li je živ ili mrtav? Šta vam govori vaša magija?
To je, dakle, bilo to; nije nju plašio samo Tau-tau. On ju
je plašio.
- Vi ne shvatate - reče on. - Ja ne znam.
- Pa onda će biti bolje da otkrijete šta mu se dogodilo -
ona se tresla, a na njenom dugom vratu pojaviše se vene.
On priđe uzvišenom delu poda i stade uz nju.
- Zajedno ćemo to otkriti.
Pogledala ga je zagonetno.
- Toliko moći. Kako mogu da vam verujem?

Najpre su otišli u Okamijevu spavaću sobu, ali tu nije
bilo ničega što bi moglo da im ukaže na nešto. Krevet je bio
namešten, njegova odeća je visila u ormanu, rublje uredno
poređano u fiokama komode. Njegove intimne sitnice bile
su u kupatilu.

- Dobro, bar nije pobegao - reče Čeleste i pokaza prtljag
složen na poslednjoj polici velikog plakara.

- Zar Okami-san nije imao telohranitelje?
- Da bi tako privukao samo više pažnje na sebe? - Čeleste
odmahnu glavom. - Pored toga, uprkos poodmaklim
godinama, on je još bio u dobroj formi i znao je da se
odbrani. - Vratili su se u hodnik. - Imao je dosta prakse,
radio je to čitavog života.
Nikola je pogleda.
- A onda je imao i vas.
- Da, imao me je - priznala je dok je gurnula vrata u
kabinet. - Morao je maltene da mi slomi ruku da bi me
primorao da budem uz vas.
- To je utešno.
- Nisam želela da ga napuštam.
- Sada vidim zašto.
Ušao je u kabinet Mikija Okamija. U prostoriji je bio
haos od papira, od stranica iščupanih iz knjiga. Težak sto je
bio preturen, fioke izvučene i sve iz njih pobacano. Zadnja
strana je bila otkačena, kao koža s mesa. Uramljene grafike
bile su pomaknute s mesta na zidu. Videle su se rupe na
zidovima gde su nekada visile.
- Blagi Bože - Čeleste je teško disala.
Nikola kleče na jedno koleno iza stola pa upita:
- Do đavola, za čim su tragali?
- Ne znam - kleknula je kraj njega gurnuvši dalje papire.
- Koliko ja znam ma na čemu da je Okami-san radio, on je to
sve držao u svojoj glavi. Imao je suviše iskustva i bio je
suviše pametan da bilo šta značajno zabeleži na papiru.
Pogledala je Nikolu.
- Mislite da je otet?
Nikola je pomicao sto.

Š

- Šta je ovo?
Ispod jedne noge stola bio je komad papira spakovan kao
mali paket. Bila je to crno-bela fotografija. Krupno zrnasta,
siva, a na njoj se videla Čeleste u svom Domino kostimu. U
pozadini se jasno video jedan deo unutrašnjosti crkve San
Belisario. Bio je to deo ispred schola cantorum gde je
Nikola trebalo da je čeka.

***
Sve je već bilo otvoreno. Okupili su se oko toga kao patolozi
oko leša. Poređenje je bilo sasvim odgovarajuće, pomislio je
Nangi, dok su mu davali sterilni mantil i cipele što su
morali da nose svi ljudi na petnaestom spratu.

Projekat Či.
Sam Masamoto Gei je čekao na Nangija. Očajnički je
kršio ruke.
- Gde je nađeno? - pitao je Nangi dok je išao prema stolu
na kome je stvar stajala otvorena, a cela utroba je bila
izložena - fiber stakla, silikonski čipovi, bakarni omotač,
dijamantski releji.
- Na azijskom crnom tržištu - Gei reče žureći da drži
korak sa Nangijem dok je hramao preko prostorije pomoću
štapa.
Masamoto Gei je bio jedan od direktora na Či projektu,
jedan od onih koji je opremio taj kompjuter softverom.
- Je li to Či?
Prišli su stolu, stajali su buljeći u otvoreni kom-pjuter.
- Pa, jeste, i nije - Gei pokaza. - Ovde levo možete da
vidite tri nervne ploče naše tehnologije, ali ostatak stvari ne
znam šta je. Jedino što mogu sigurno da kažem je da nije
naš.
- Ali jedan deo jeste - reče Nangi. - Kako je to moglo da
ode do tog mesta gde je ova stvar sklopljena? I ko je
odgovoran za to?
- Klon, mada to nije baš pravi izraz, bio je sastavljen
negde u Jugoistočnoj Aziji. Moji ljudi su to odmah primetili.

Mislim da je to bilo urađeno u Hong Kongu. Mali poslići se
množe i uspevaju, a niko ne obraća pažnju na to. Doslovce
bilo ko može da iznajmi prostor i hardver a da ne skrene na
sebe veliku pažnju.

Sranje, pomisli Nangi. Nikola je ovo ispustio iz vida i
njegov glavni projekat nam je eksplodirao u lice. Hteo je da
se vrati u svoju kancelariju. Sada je još više osećao potrebu
da razgovara sa Vinsentom Tinom. U Sajgonu Tin će biti
najbliži. On je trebalo da primeti ovu mašinu kopile na
crnom tržištu. Zašto je nije primetio?

- Obaveštavajte me o svom progresu - reče Geiju - i neka
ovo bude od prvorazrednog značaja.

Nangi uđe u lift i ode do sprata za šefove.
- Da li se javio Vinsent Tin?- pitao je Jumi dok je prolazio
pored njenog stola.
- Nije, gospodine - rekla je skupivši nekoliko fascikli sa
stola i prateći Nangija i Seiko u njegovu kancelariju.
- Ima li vesti od Lajnir-sana?
- Ništa - Jumi je čekala dok nije stavio svoj štap za šetnju
preko stola, pa reče. - Ali imam nekih vesti.
- O? - Nangi podiže ruku. - Pre nego što nastavite, Jumi,
napišite elektronsku poruku svim starijim direktorima. Od
danas je Seiko Ito promovisana za direktora veza. U tom
svojstvu imaće moju pomoć kroz organizaciju.
Jumina glava se odmah podiže da bi pogledala Seiko, a
onda nastavi sa stenografijom.
- Neka se to odmah pošalje.
Kad je Jumi klimnula glavom, on je nastavio.
- A sada šta bih želeo da uradite…
Zazvoni telefon i Jumi podiže slušalicu.
- Ja sam na sastanku - reče on.
Govorila je nekoliko sekundi. Nangi, koji je razgovarao
sa Seiko, zastade. Jumino lice poblede.
Drhtavom rukom pritisnula je dugme i rekla:
- Mislim da će biti bolje da primite ovaj poziv, Nangi-
sane.
Iznenađen, Nangi prihvati slušalicu od nje.

- Moši-moši - reče ljubazno.
- Tanzan Nangi?
- Ja sam.
- Ovde je glavni inspektor Hang Van Kit, gospodine
Nangi. Ja sam iz policije Sajgona. Imam neugodan zadatak
da vam kažem da je vaš službenik Vinsent Tin imao
nesreću.
Nangi je bio svestan koliko jako steže slušalicu. U
stomaku mu se formirala ledena grudva.
- Koliko je teško povređen?
- Žao mi je što moram da vam kažem da je mrtav,
gospodine Nangi.
Nangi je slušao razne zvukove mešanja na liniji koja je
dolazila iz daljine, izolovan od stvarnosti. Tin je bio mrtav.
Oseti da mora samog sebe da podseti šta te reči mogu da
znače. On izgovori tihu molitvu a onda pusti na volju svom
analitičkom umu.
- Mogu li da pitam u kakvoj je nesreći nastradao Tin,
glavni inspektore?
- Bila je to čudna nesreća. Izgleda da je gospodin Tin
pregledao skladište u severnom delu i on…
- Nemamo skladište u severnoj oblasti.
- Zaista - po zvuku te jedne jedine izgovorene reči
Nangiju je već bilo jasno da Van Kit to zna. - Vaš gospodin
Tin je prešao na tuđe dobro.
- Ko je vlasnik skladišta?
- Ima tu neke zbrke. Sada smo poveli istragu.
Nangi prinese prste čelu, tačci gde se formirala
glavobolja. On je znao te ljude, kako mogu da budu
povezani protiv uljeza. Po Van Kitovom ponašanju sumnjao
je da će ikada dobiti odgovor na to pitanje.
- Nastavite - rekao je.
- Prema onome što smo mogli da zaključimo gospodin
Tin je bio na krovu. Noga mu je proletela kroz neku rupu i
on je izgubio ravnotežu.
Zavlada tišina u kojoj se čulo zastrašujuće elektronsko
pevušenje kablova.

- Da, i…?
- Upao je u bure sumporne kiseline.
- Rekli ste sumporna kiselina?
- Jesam, gospodine.
- I to bure se baš našlo na onoj tački gde je on pao?
- Ima mnogo buradi u tom skladištu, gospodine Nangi.
- Šta sadrže?
Van Kit je oklevao jedno vreme i Nangi pomisli da je čuo
šuštanje papira.
- So, benzin, soda bikarbona, potaša - bes, frustracija i
rezignacija mogli su da se čuju u glasu glavnog inspektora.
Nangi je osećao da ga glava uz svaki udar srca boli sve
više.
- Drugim rečima to skladište je bilo fabrika droge.
- Taj zaključak je neizbežan - reče Van Kit - da li ste znali
da gospodin Tin…
- Moji službenici se ne bave drogom - reče Nangi kruto.
- To je svakako umirujuća misao za vas tako daleko u
Tokiju - reče Van Kit suvo.
Poslednja stvar koju je Nangi želeo bio je dvoboj rečima
sa ovim službenikom. U ovom trenutku on je bio Nangijeva
jedina veza sa Sajgonom i sve većom misterijom oko
Vinsenta Tina.
- Kako ste zaključili da je u pitanju nesrećan slučaj?
- Molim?
- Kako ste u ovoj situaciji isključili ubistvo?
- Iskreno rečeno, gospodine Nangi, nisam. Ipak, smrt će
se smatrati nesrećnim slučajem. Nema svedoka i nema
znakova da je još neko bio u skladištu u vreme kad je
gospodin Tin bio tamo. I naravno zbog načina na koji je
smrt nastupila, leš nam ne daje nikakve odgovore -
uzdahnuo je. - Žao mi je što moram da vas obavestim da ja
nemam ni para ni personala. Po svim standardima nivo
zločina je ovde zastrašujući i neprestano raste.
- Hoćete li da mi kažete da ne možete ništa da uradite?
- Moram da prekinem, gospodine Nangi. Žao mi je što
ste izgubili službenika.

- Da li biste sačekali, glavni inspektore, da vam dam
svoju sekretaricu kako biste se dogovorili oko sahrane.

- Ali, dragi gospodine, o tome se već pobrinula porodica
gospodina Tina.

- Gospodin Tin nema porodice. Ko je preuzeo leš?
- Čekajte da vidim.. Čovek koji je rekao da je brat
gospodina Tina. Dao nam je kao referencu kompaniju
Avalon Ltd. u Londonu - Van Kit je jeknuo dok je davao ime
Nangiju. - Ja sada moram da prekinem. Dobar vam dan,
gospodine Nangi.
Nangi je buljio u slušalicu, koja je sada bila mrtva kao i
Vinsent Tin.

***
- Izgleda da je to snimljeno one noći kad smo se sreli - reče
Nikola za fotografiju na kojoj se videla Čeleste u svom
Dominu. - Da li ste znali da je to snimljeno?

- Nisam. Mogla sam da se zakunem u život da smo sami.
Proverila sam da vas niko ne prati - glas joj je podrhtavao.

- To je fotografija snimljena u toku praćenja reče Nikola.
- Pogledajte kako je zrnasta i kako je siva zato što je
korišćen teleobjektiv i film za veliku brzinu.

- Ali šta će ona ovde? Da li je Okami-san znao za nju?
- Moguće, štaviše tačno je.
Nikola ustade pošto je završio pomno pretraživanje
kabineta, a onda se vrati tamo gde je ležala fotografija.
Ponovo ju je razgledao.
- Nešto je ovde čudno. Čitava prostorija je u haosu, sve
je pomaknuto ili iscepkano sem ove fotografije - bacio je
pogled na nju. - Ne verujem da je nisu videli. Njegovi prsti
poleteše po pregibima. - I vidite kako je pažljivo savijena,
kao origami.
- Ona je jedino objašnjenje da je ovde namerno
ostavljena.
- Tačno - savijao je i širio fotografiju - šta ako ju je
ostavio Okami-san? Ako je odveden, bio je dovoljno

pametan da nam ostavi ključ kuda su ga odveli.
- Kao da je znao.
- Čeleste, on je znao da je obeležen čovek. Počinjem da

shvatam da je on znao ko je poslat na njega. Moram da
verujem da je znao kuda će ga odvesti.

Ona je buljila u fotografiju.
- Ali šta nam to govori? Ja vidim samo sebe.
- Jeste li skoro putovali sa Okami-sanom?
- Imao je neka posla na Buranu. Povremeno bi me
zamolio da idem tamo za njega.
- U redu, Burano je jedna od mogućnosti.
- Plašim se da nije dobra. Okami-san ima tamo previše
prijatelja. A to nije veliko ostrvo. Svi ribari se znaju
međusobno. Ne verujem da bi neko mogao tamo da ga
sakrije.
- Šta još vidite na fotografiji?
- Pa, ja stojim u crkvi San Belisario.
- U redu. Mislim da vredi da se pogleda.
Trebalo im je dvadeset minuta da stignu na Campiello di
San Belisario. Prošli su kroz jevrejski kvart, za koji je
Nikola čuo da o njemu govore kao o najsiromašnijem delu
grada. On je smatrao da je samo jednostavniji, ali to je bilo
prirodno. U poređenju sa gotskim i vizantijskim palatama i
crkvama svuda po Veneciji, zgrade i sinagoge ovde su bile
jednostavnih linija koje bi oni koji su malo znali kako su
Jevreji tokom istorije morali da internacionalizuju sve svoje
radosti, lako mogli da proglase kao ružne i otrcane.
Najsvetiji jevrejski rukopis Tora upozoravao je protiv javnog
prikazivanja bogatstva.
Ovde, bez gotskih i vizantijskih ukrasa, mogao je da se
oseti puls naroda. Težina vekova visila je neukrašena kao
zavese od najfinijeg lana na koje su s mukom bile izvezene
priče njihovih beskrajnih lutanja.
Mali trg San Belisario je bio prazan. Bio je tu samo jedan
stari, umorni čovek s druge strane crkve. Pogledao ih je
nakratko, osmehnuo se umorno pre nego što je nestao kroz
drvena vrata.

- Jedino sigurno mogu da kažem da nas nisu pratili. A što
se tiče toga da li je Okami-san u crkvi… - Nikola sleže
ramenima.

- Ovuda - Čeleste ga je povela natrag niz ulicu prema
kanalu i mostu. Cećao se da su izašli iz skrivenog ulaza u
crkvu ispod mosta. I sada su išli tuda. Ušli su u crkvu kroz
najstarija vrata.

Težina vekova ih je pritiskala dok su prolazili kroz
sumrak. Vazduh je bio zagušljiv od tamjana, mirte i
posvećenog ulja. Bilo je vlažno i hladno, tako blizu vode i
delovi kamenog poda su bili zelenkasti po ivicama.

Čeleste ga je vodila niz kratak, taman hodnik pun
drvenih greda, a onda kamenim stepeništem. Izašli su na
glavni sprat ispod arkade, sasvim blizu scholacantorum.
Pošli su u krug dok nisu došli do jedne tačke. Izvadila je
fotografiju, pogledala je nakratko, onda je pružila njemu da
vidi.

- To je tačka na kojoj sam stajala kad je ovo snimljeno -
šapnula je.

Nikola klimnu glavom.
- Šta osećate? Ima li traga Okami-sanu… ili čoveku koji
nas je ranije pratio? - pitala je.
Stajao je sasvim mirno neko vreme, usklađujući se sa
vibracijama crkve. Mogao je da oseti starost ovog mesta,
ljude koji su ga izgradili, a onda digli iz ruševina: Kikladi,
Feničani, Grci, Rimljani, hiljade naroda iz Male Azije koji su
se s vremenom nazvali Venecijanci.
Ovo je za njih bilo sveto mesto: mogao je da oseti linije
moći koje cu išle prema tom mestu kao paoci točka.
Sveštenici koji su danas obavljali božje poslove u
modernom svetu sve su to zaboravili. I to nije bilo sveto
mesto kao u prošlim vekovima. Pored moći, mirisalo je na
zrelo voće i zagrejan ćilibar, kao dah morske nemani.
Ovamo je dovučen. To je bila Nikolina misao koja je
nesmetano jahala na plimi elementarnih vibracija. I on je
takođe osetio silu i hteo je da postane njen deo.
- Krv - reče Nikola iznenada. - Vidim krv.
Č

Čeleste oštro udahnu.
- Gde?
- Ovuda.
Nikola uđe u schola cantorum i prođe kroz nju. S druge
strane bilo je nekoliko malih soba koje nisu bile veće od
ćelija - načinjene od velikih kamenih blokova. Svetlost
baklji bila je sve slabija dok su išli iz prostorije u prostoriju.
U prvoj je bio ležaj sa slamnatim dušekom preko kojeg su
bili prebačeni tanak, neofarban čaršav i tanko vuneno ćebe.
Baš ćelija. Druga prostorija je očigledno korišćena kao
ostava. Gomile nota ležale su na sanducima sa svećama,
svetim hostijama i flašama obrednog vina.
Treća ćelija kao da je bila prazna. U njoj su bile samo
senke koje su se spuštale niz zidove i preko malog dela
poda. Nije se osećao zadah buđi, ali se osećalo neko jako
sredstvo za dezinfekciju.
- Ovde nema ničega - reče Čeleste.
Nikola zatvori oči.
- Jači je miris krvi.
- Da li su zato koristili sredstvo za dezinfekciju?
Klimnu glavom.
- Možda?
On se udalji od centra ćelije gde su stajali. Dok je to
radio, kao da je nestao u dubokim senkama krajnjeg dela.
- Nikola?
Tišina kao da nakostreši svilene vlasi na njenom vratu.
- Čeleste, dođite ovamo.
Glas mu je bio kao odjek, kao da dolazi iz velike daljine.
Ona je pošla za zvukom, videla ga pored zida. Na trenutak
je pomislila da je to samo odraz. Ali onda je stala uz njega,
kao da je prošla kroz prozirni otvor zenice nekog ogromnog
oka. Okrenula se da pogleda iza sebe i bila je ubeđena da je
udaljena strana ćelije jardima daleko.
Nikoline ruke su bile uzdignute, dlanove je držao
priljubljene uz kamen.
- Ovde ima nečeg.
Č

Čula ga je kako ječi, a onda sa zaprepašćenjem ugleda
kako se zid pomiče. Ili tačnije rečeno deo zida. Trenutak
kasnije njih dvoje prođoše kroz skrivena vrata.

Našli su se u malenom vrtu. Pavit u cvatu penjala se uza
zidove koji su se dizali sa svih strana, ukrašeni
purpurnoplavim cvetovima i tamnosmeđim vinjagama i
sitnim zelenim lišćem. Ptice su cvrkutale u ginkgo drvetu,
belih grana kao skelet, čije se gornja trećina svakako videla
iznad zida.

Tlo je bilo vlažno, širilo je miris jeseni, ali kiša je
prestala. Slaba sunčeva svetlost padala je kao da je
iscrpljena, širila se na sve strane, tako da je izgledalo kao
da su na čistini u dubokoj šumi daleko od civilizacije.

Stara klupa od kovanog gvožđa stajala je usred vrta,
okrenuta od njih. Tlo je bilo zeleno i mekano tako da je
Čeleste znala da hodaju po mahovini, ne travi. Nadohvat
ruke, ptica je pevala a onda utihnula. Bilo je tako tiho ovde
da su mogli da čuju pljuskanje vode u kanalu negde iza
visokih zidova.

- Pogledajte!
Nikola pokaza kad su stigli do klupe. Na sedištu je
stajala venecijanska maska, slomljena napola. Bila je
pokrivena krvlju koja se već osušila.
Čeleste kriknu i reče šapatom:
- To je Domino, maska koju mi je dao Okami-san da
nosim kad je trebalo da se sretnem s vama.
- Otkuda znate da je to ista? Mora da postoji deset
hiljada Domina u Veneciji.
- Moja maska nije bila iz masovne produkcije. Onaj ko ju
je napravio potpisao ju je. Pogledajte u uglu, sa strane.
Nikola pogleda u znak koji je pokazala.
- Nikola, šta se to radi ovde? Čija je to krv? Okami-sana?
- Voleo bih da znam.
Kleknuo je, uzeo fotografiju koju su našli u Okamijevom
kabinetu. Čeleste kleknu pored njega.
- Evo, nosite taj kostim Domina i sada smo došli do
maske. Možda Domino sadrži odgovor kuda je Okami-san

Š

odveden - razmislio je malo. - Šta ste mi rekli o ovome one
noći?

- Da vidimo, rekla sam da ime dolazi od latinskog
benedicamusDomino, što znači „blagosloven Bog“. Mislim
da je to neka vrsta šale koju su Venecijanci smislili za svoje
grešne papske gospodare. Na karnevalu je kurvanje bilo
jedna od najvažnijih aktivnosti.

- Latinski. Dakle, Domino je jedan od italijanskih
arhitipova.

- Mislim da nije tako - reče Čeleste - ali ne znam dovoljno
o istoriji maski da bih bila sigurna. Postoji neko ko može da
nam kaže sve što treba da se zna o venecijanskim maskama
a naročito o mojoj maski Domino. To je čovek koji ju je
napravio.

10

Old Vestberi/ Venecija/Pariz

Ly Kroker je prvi put video Margaritu Goldoni Dekamilo
preko širokog travnjaka - još letnje zelenog. Možda je ta
boja koja je tako sijala, gotovo užarena do belila na jakom
podnevnom suncu, podarila jačinu čitavoj sceni, tako
nezaboravnu kao što je predmet koji izmiče zakonima
gravitacije.

Video je masu tamne, kovrdžave kose koja mu je govorila
o mirnom džezu i duplom espresu u nekom davno
zaboravljenom klubu Grinič Vilidža. Ona se okrenula kad je
on prilazio po kamenoj stazi i videla je snagu i napetost u
njegovoj snažnoj vilici i krupnom nosu. Njene oči su ga
hladno posmatrale. Ne sa neprijateljstvom ili sumnjom koju
je očekivao već sa čistom radoznalošću.

- Nemate sreće - rekla je dok joj je prilazio tamo gde je
stajala u šarenom pletenom vunenom žaketu. Nosila je crne
helanke i čizme do članaka. Uši su joj bile ukrašene
minđušama načinjenim od starih rimskih novčića, a na
prstenjaku joj je bio veliki dijamant, soliter.

- Čemu to?
- Moj muž nije kod kuće.
- U njegovoj kancelariji su mi rekli da je rekao da će biti.
Slegla je ramenima.
- Toni je Sicilijanac. On ili poštuje ljude ili ne.
Kroker je pogleda, pitajući se šta ona misli o svom mužu.
Rekla je tu jednu reč Sicilijanac kroz stisnute zube, kao da
je to epitet.
- To znači da me ne poštuje.
- Vi ste policajac.

- Bio sam nekada - reče on s osmehom - u njujorškoj
policiji. Ali to je bilo davno.

Ona nakrivi glavu.
- Šta sge tada radili?
- Bio sam detektiv. Rešavao sam ubistva.
- Vaše meso, dakle.
- Šta hoćete time da kažete?
Nasmejala mu se u lice.
- Ma hajde, detektivu, vi hoćete da govorite sa Tonijem o
ubistvu mog brata.
- Ali, kako on nije ovde, možda bi trebalo da govorim s
vama.
- Nemam šta da kažem o tome. Dom je mrtav, to je kraj
toga.
- Ne, za mene nije - Kroker je posmatrao telohranitelja
kako ide ivicom imanja. Bio je to snažan mlad čovek. - Ja
sam zadužen da nađem ko ga je ubio i da ga privedem.
- Mrtvog ili živog? - rekla je, buljeći u njegovu
biomehaničku ruku.
- Pa, sada zavisi - reče on podižući i istežući veštačke
prste - od toga kako će reagovati kad ga nađem.
Ona je ispitivala svaki prst, dodirivala ih kao što bi
umetnik dodirivao armaturu nedovršene skulpture, kao da
je zamišljala efekat koji će završeno delo imati na gledaoca.
- Ovo deluje smrtonosno.
- Mogu sa tim da obavljam i najdelikatnije radnje - reče
Kroker vadeći čelični nož iz vrha jednog prsta.
Pogledala ga je u lice.
- Da li vas je to promenilo?
- Šta?
- Ta… ruka.
- Zašto bi?
Margarita odjednom promeni predmet interesovanja i
povoljan trenutak je prošao. Posmatrala je mladića kako
pali cigaretu.
- Hej - pozvala ga je - ne zaboravi da pikavac staviš u
džep. Onda se obratila Krokeru. - Veoma ste sigurni da ćete

naći čoveka koji je ubio Doma?
- Naći ću ga.
Dugo ga je posmatrala sa suncem u očima tako da nije

mogla da kaže da li je samo radoznala ili ima tu nečeg
dubljeg.

- Mislim da ću ostati neko vreme - reče on.
Ona se okrete i pođe stazom koja je išla oko kuće.
- Ne očekujte da vas pozovem unutra. Radnici
postavljaju novi drveni pod, na sve strane su plastika i
prašina.
- Nema problema.
Ona stavi ruke u džepove žaketa.
- Pomenuli ste ranije svoju kancelariju. Za koga radite?
- Neka sam proklet ako znam - reče on i isceri se kad
vide njeno zaprepašćenje. - Federalni biro, ovo je stvar od
nacionalnog značaja.
- Ne farbajte mene - kaza ona i okrete se prema njemu. -
Moj brat nije imao nacionalni značaj. FBI ga je odavno
poljubio u zadnjicu.
- Smešno. Mislio sam da je bilo obrnuto.
- Ha! - ona zastade da bi pogledala azaleju koja je
delovala bolesno. Njene fine, koščate ruke kretale su se po
grančicama vrlo precizno. On pogodi da se ona tako ponaša
i sa svim ostalim. - Za federalca ne znate baš mnogo.
- Možda, ali želim da saznam.
Ona se uspravi, pogleda ga čudno.
- To mogu da kažem za većinu.
Nastavili su da šetaju.
- Svi imaju svoje agende, otkrila sam.
- Mislite unutrašnje sukobe?
- Do đavola, ne - reče ona i provuče prste kroz kosu. - Sa
njima je sve lično. Oni vide te momke koje prate danju i
noću kako hodaju unaokolo u odelima od tri hiljade dolara,
kako voze BMV-e, kako žive na visokoj nozi i to im se
zabada u utrobu kao nož. Zato odlučuju da skinu ovog ili
onog. Lice joj se iskrivi u gadan osmeh. - Znate to je kao
kad vam kažu, dok gledate neki sportski događaj, da je

dosadno dok ne odaberete stranu i ne navijate za nju. Neka
to bude lično. To rade savezni agenti. Da pobede dosadu,
oni odaberu cilj i od toga načine lični prioritet - bacila je
pogled na njega. - Mislite da izmišljam.

- Ne, ne mislim.
Stigli su iza kuće. Na toj razdaljini, iza pokrivenog
bazena, Kroker je mogao da vidi nekoliko muškaraca
između drveća. Kao da su bili slični paru koji ga je
zaustavio ispred imanja: momci čvrstih mišića, bivši
kriminalci, većina ciničnog pogleda i brzih refleksa, kao
stvoreni za čuvare. Jedan je imao mladog rotvajlera na
povocu od debelog čeličnog lanca. Otimao se na povocu,
zainteresovan sada za Krokera, koji je bio tako blizu osobe
za koju je obučen da je čuva.
Dok je posmatrao psa, Kroker je mislio na dosije o
porodici Dekamilo, koji mu je Lilihamer izvukao iz
kompjutera u avionu Vazdušnih snaga.
U vazduhu se ocećao miris koji nije pripadao jeseni.
Gorkoslatki miris smrvljenog lišća nije mogao sasvim da
sakrije promenu. On reče: - To nije isti pas, zar ne?
- Izvinite?
- Imali ste rotvajlera Cezara, ali ovo je novi.
- Pa šta onda?
- Šta je bilo sa Cezarom?
Margarita ne reče ništa, ali je buljila u rotvajlera vrlo
čudno.
- Cezar je uginuo - rekla je. - Mislim da je pojeo poljskog
miša koji je bio zatrovan.
- To mora da je bilo strašno.
Ona ga obiđe, odjednom joj obrazi planuše.
- Strašna je bila smrt moga brata. To je - ona podiže ruku
i pusti je da padne - bio samo jebeni pas.
Rotvajler zastade, okrete glavu. Margaritin oštar glas
mu je privukao pažnju, ali ka Krokeru su bile uperene
njegove zle žute oči.
Ona pogleda psa pa Krokera, odjednom zabavljena:
- Ako načinite pokret, mrtvi ste.

- Hvala na upozorenju.
Ona pusti glas iz dubine grla i rotvajler se smiri. Slabine
su mu još podrhtavale, a Krokeru nije bilo stalo da gleda te
đavolje oči.
- Sada je u redu - reče Margarita i nastavi da šeta. - Ali
morate da budete obazriviji.
- Zapamtiću da vas ne zaprepašćujem u prisustvu psa.
Nastavili su da hodaju imanjem, preko malog uzvišenja,
krenuli su prema pergoli pokrivenoj visterijom
svetloljubičastih cvetova. Bila je tu ukrašena statua grčkog
boga Posejdona, kralja mora. Šiljci njegovog trozupca
izgledali cu oštro. Telohranitelji i pas išli su na diskretnoj
udaljenosti.
- Ne verujem da moj muž hoće da razgovara s vama.
- Očigledno da neće. Ne krivim ga.
Stigli su do pergole. Sunčevi zraci su prodirali kroz
otvore u iskrivljenim, drvenim lijanama, padajući na
kamene klupe prekrivene zelenom mahovinom u osnovi.
- Ali vi ste hrabriji od njega. Razgovarajte sa mnom.
Margarita se nasmeja.
- Bila je to sudbina. Našli ste me kod kuće.
Sela je na jednu od klupa dok se on naslonio na glavnu
lijanu visterije.
- Pretpostavljam da gospodin Dekamilo misli da sada kad
je postao glavni može sam da vodi istragu o tome ko je
oladio vašeg brata.
- Moj muž je advokat. Pitajte njegove klijente.
- Ne moram. Polovina Ministarstva pravde i FBI-a je to
već uradila.
Pogledala ga je, praveći se da je ranjivija nego što je, u
stvari, bila.
- Pa šta onda vi radite?
- Rekao sam vam. Želim da se dočepam ubice vašeg
brata.
- Zašto? Šta se to vas tiče? Hranite se bolom drugih
ljudi? Ili ste plaćenik mafije kao tri četvrtine saveznih
agenata?

- Pa, reći ću vam iskreno. Povremeno mi je dosadno, pa
volim da ispravljam ono što ne valja.

- Ovo je Njujork, grad u kome se svakog minuta dogodi
jedno ubistvo. Idite to da rešavate. Ovde ste pretrpani.

- Ne - reče Kroker tiho - ubistvo vašeg brata je bilo
drugačije.

- Dakle, to je to. Običnost - kao da je bila zgađena. - On
je bio don mafije, najveći ikada u Programu zaštite svedoka.
Vidim na šta ciljate.

- Ne, ne vidite.
Buljila je u njega. Iza nje mogao je da vidi rotvajlera na
kraju zategnutog lanca. Na trenutak onaj koji ga je držao
nestao je iza velike klupe.
- Da li vam je neko rekao kako vam je brat ubijen?
Tišina, šokantna i puna napetosti, kao posle repetiranja
revolvera.
- Da li vam je neko pokazao sliku onoga…
- Umuknite! - ustala je tako iznenada da je rotvajler
počeo da zavija.
Pažljivo, Kroker gurnu ruku u džep sakoa i izvadi
koverat.
- Mislim da bi trebalo da vidite ovo.
- Ne! Ja…- rotvajler je počeo da uzmiče i da udara
prednjim šapama o beton. - Ne!
Ali nije mogla da skine pogled s koverta.
- Zar ne mislite da i ja želim da se ubica mog brata nađe
pred licem pravde?
Znao je da mora da bude vrlo obazriv.
- To je pitanje koje sam hteo da postavim samom sebi
kad sam počeo da razgovaram s vama. Ali mislim da sada
znam odgovor.
Bila je mudrija nego što je mislio.
Kad je uzela koverat od njega, primetio je da joj ruka ne
drhti. Sela je, stavila koverat na krilo, prekrstila ruke preko
njega.
- Rekla sam to, zar ne? - kao da se obraćala samoj sebi. -
Sudbina je htela da budem ovde kad ste vi došli.

Kroker je želeo da drži rotvajlera na oku, ali se
koncentrisao na nju.

Kao da pripadaju nekom drugom, njene ruke otvoriše
koverat i izvadiše fotografije. A onda joj glava pade kao u
grču.

Videla je prvu fotografiju, sa srcem zašivenim za pupak i
tiho je kriknula.

Rotvajler, režeći, sada je prilazio, vukući lanac, ubeđen
da mu je gospodarica u neprilici. Bio je u pravu.

- Gospođo Di?
- U redu je, Džoj - viknula je. - Ostavi nas.
Kroker je čuo zveckanje lanca dok je Džoj odvodio psa.
Rotvajler je opet hteo da zaurla.
Suze padoše na fotografiju, blistajući na suncu. Sve ih je
pregledala i sada je bila paralisana, premećući ih polako
kao da se tako, ma kako grozne bile, još jednom opraštala
od njega.
- Zašto mi to pokazujete? - disala je teško. - To je van
svake logike ljudskog ponašanja.
- Da. Sada znate zašto sam ovde.
Prsti su joj bili beli i tvrdi kao kosti.
- Pristala sam da razgovaram s vama samo zato…
- Zato što sam policajac.
Margarita odmahnu glavom.
- Savezni agenti misle da im ja dugujem nešto što su
stavili Doma u Program zaštite. E, pa greše jer nisu održali
svoj deo pogodbe. Nisu ga zaštitili.
- To je jedna strana toga. Druga strana je što je Dominik
Goldoni povredio pravila Programa zaštite i to ga je ubilo.
Zaboravili ste da niko nikada nije dospeo do osobe
zaštićene Programom, ukoliko ta osoba nije prekršila
ugovor.
- Program nije nikada ranije štitio mog brata. Znate kako
radi savremen svet, moj detektivu - reče Margarita manje
oštrim ali slabijim glasom. - Niko ieće da prihvati
odgovornost. Nisam nikada ni očekivala da će mi federalci
reći: „Izvinite, zeznuli smo sgvar.“ To je suviše potencijalno

sramno za Program. Zatvorenici će biti špijunirani,
pokušaće da se okrive, nekima će biti raznet mozak.

On je mislio da je to prava slika sadašnje situacije.
- Vidite sada jednu stvar. Šta je Dominik Goldoni uradio
da bi bio ubijen? - Posmatrao ju je pažljivo kao da je
rotvajler spreman da napadne. - On je doveo svoju
ljubavnicu, Džini, Virdžiniju Moris iz Kvinsa, da bude sa
njim u skloništu.
Margarita obori glavu. Brisala je suzu za suzom sa
fotografije svog mrtvog brata.
- Džini je ubijena na istom mestu gde smo našli vašeg
brata.
Njena glava se tako brzo podiže da su se čuli pršljenovi
kako krckaju.
- Došao sam ovamo jer pokušavam da otkrijem šta je
Dominika navelo da ne ispoštuje pravila Programa zaštite
svedoka. Moja teorija je da je hgeo da se raziđe sa Džini i u
toj osetljivoj situaciji u kojoj je bio mislim da je nekoga
nazvao, možda vašeg muža, da mu pomogne u rešavanju
problema. Taj poziv ga je ubio, neko ga je pratio do
skloništa.
- Toni vam ne bi pomogao. On ne bi pomogao
obogaljenom policajcu ni da pređe ulicu.
- Jeste li poznavali Džini?
- Šta?
Ono što je rekla ili način kako je to rekla pokrenulo je
nešto u njegovom umu. Ona i njen brat su bili vrlo bliski i to
je, ipak, bio ženski problem.
- Pa, treba da znate da je vaš brat ludovao sa strane, ako
ste već bili bliski.
Ona se iznenada diže i fotografije skliznuše na zemlju.
Kroker se saže da ih pokupi, vrati ih u koverat pa požuri za
njom.
- Da, možda i nije - reče on kad ju je stigao. - Ta
sicilijanska stvar. Žene i poslovi se ne mešaju.
- Domov seksualni apetit nema nikakve veze s poslovima
- rekla je neljubazno. - Pored toga Goldonijevi nisu

Sicilijanci, što ne bih mogla da kažem za svog muža. Naša
porodica je iz Venecije.

- Ali vi i vaš brat ste napola Sicilijanci.
- Njegova majka je bila sa Sicilije. Moja nije.
Rotvajler se tako brzo kretao da je gotovo srušio čoveka
koji ga je vodio. Sada je stajao, raširenih zadnjih nogu dok
je prednjim šapama stezao neku malu životinjicu, krticu ili
vevericu. Poče da je steže sve jače jer se životinjica
migoljila. Čulo se jedno: hras! kad je slomio lobanju
životinje. Margarita je posmatrala scenu ni fascinirana ni
zgađena, samo radoznala. Takav isti izraz je imala kad ga je
prvi put srela.
Kroker reče:
- Dakle, znali ste Džini Moris.
- Nisam to rekla - osvrte se oko sebe kao da očekuje da
neko prisluškuje. - Ali činjenica je da jesam. Znala sam sve
njegove ljubavnice. Bila sam jedina kojoj je mogao da se
poveri.
- Onda ste znali gde je bio sakriven vaš brat?
- Nisam. Ja sam samo Džini pripremila za odlazak. Ostalo
je Dom uradio.
- Dobri Bože - sada mu je bilo jasno zašto je plakala nad
fotografijama: ona je pomogla bratu da naruši pravila
Programa i to ga je ubilo.
- Dominik je bio… drugačiji, po mnogo čemu - reče
Margarita. - Što se tiče njegovog jurcanja za ženama, on je
bio kao Džon Kenedi: nije mogao da se skrasi. Mislim da se
to u medicini naziva satirijaza.
- Hoćete da kažete da je vaš brat bio ovisnik seksa.
- Čula sam da to govore o njemu i ranije - rekla je
posmatrajući rotvajlera kako guta životinjicu. - Ovde ste
moj gost, detektive, ali bih vam predložila da se ubuduće
odnosite prema uspomeni mog brata sa više poštovanja.
Ipak je hteo da je šokira da bi izvukao nesračunat
odgovor. Kad se dovezao, bio je spreman da je odbaci kao
još jednu glupu Italijanku. Ali, pokazalo se da je ona daleko
od toga. Sada je počeo da shvata da je njegovo osnovno

shvatanje u odnosu na ovo troje - Dominika, Tonija i
Margaritu - bilo totalno bez pokrića.

On je pretpostavljao da je prema onoj staroj izreci,
momci su uvek momci, Toni Dekamilo bio čovek kome se
Dominik Goldoni poveravao. Površinski taj tipični scenario
je imao smisla: Dom je Tonija odredio za svog naslednika.
Ali što je duže razgovarao sa Margaritom, bio je sve više
ubeđen da dva muškarca nikada nisu bili stvarno bliski.
Sada mu je smetalo jedno pitanje: ako je Margarita bila ta
kojoj se poveravao što se tiče ljubavnice, šta li joj je još
poverio?

- Suviše sam dugo živeo sam. Moji maniri nisu više
onakvi kakvi su bili nekada.

- Mislite na njujorškim ulicama?
Nije mogao ništa drugo nego da se nasmeje na to.
- Shvatam šta hoćete da kažete, gospođo Dekamilo.
Izvinjavam se. Ali, voleo bih kad biste me zvali Lu. Detektiv,
to zvuči tako…
- Dosadno?
On se ponovo nasmejao, odjednom srećan što je sa njom
u društvu.
Okrenula mu se.
- Zašto vas ja ne bih zvala Lu, a vi mene Margarita?
- Pošteno.
- Gladna sam. Hajdemo negde da jedemo.
Vozila je leksus kupe. Čitavo vreme za njima je išao ford
taurus. Kroker, bacivši pogled u retrovizor, nadao se da su
telohranitelji ostavili rotvajlera kod kuće.
Margarita je vozila brzo i efikasno. Znala je gde su
sakrivena policijska kola duž druma, znala je gde su
stajališta za one koji jure autoputem. Deset minuta kasnije
stali su ispred jednog od onih bleštavih restorana sa lažnom
mermernom fasadom, ogromnim jelovnikom od šest strana i
hranom koja kao da se pripremala u nekoj centralnoj
kuhinji koja je snabdevala sve slične restorane u Kvinsu i na
Long Ajlandu.

Vlasnik, čovek tamnog tena, mogao je da bude iz bilo
koje zemlje na Mediteranu, požurio je prema njima kad su
se smestili u ložu u koju je komotno moglo da stane šest
odraslih osoba. Bila je prekrivena tirkiznom plastikom.

- Dobro veče, gospođi Di - reče čovek. - Čime možemo da
vas poslužimo danas?

- Naručite testo - reče Margarita Krokeru otvarajući
meni. - Oni jedino to imaju ovde.

- I flašu valpoličele na račun kuće - reče vlasnik i ode
sijajući od zadovoljstva.

Jeli su pasta al’ olio sa toplim, krckavim italijanskim
hlebom. Margarita stavi istucanu suvu papriku preko svojih
makarona. Kroker je bio toliko dugo na Marko Ajlandu da je
zaboravio kako izgleda stvarno dobra pasta. Margarita je
popila gotovo svo vino.

- Zašto ste mi dopustili da vam budem gost? - pitao je
Kroker u pola obroka.

- Radoznalost - odgovori Margarita na svoj direktan
način koji je razoružavao. - Kad ste se dovezli, bili ste još
samo jedan policajac poslat ovamo da nam izjavi saučešće.
Onda smo razgovarali i ja sam videla da sam vas pogrešno
procenila. Rukovodila sam se stereotipom.

Kroker se nasmeja.
- To se i meni dogodilo. Mislio sam pošto ste žena Tonija
Di, znate već… - on odjednom zaćuta čudno postiđen.
- Sicilijanci imaju izreku, Lu. Žene su za čišćenje,
kuvanje i rađanje, naročito sinova, svake dve godine. Ja
nisam sa Sicilije i ne uklapam se u to.
Obrisala je ulje s krajeva usana.
- Ja sam bila vrlo mlada, a on je bio opijen seksom. Voleo
je da me tuca.
- A vi? Da li ste vi to voleli?
- Sa Tonijem? On je bio kao beli vitez: jak, zgodan,
moćan. Bio je stariji i znao je kako da se dočepa onoga što
želi. Za mladu devojku, ta snaga može da bude moćni
afrodizijak, naročito kad svaki drugi momak koga sreće
pojma ne zna šta će sa sobom.

Kroker joj nasu još vina i ona se osmehnu.
- Ne možete da me napijete, Lu, nemojte ni da
pokušavate.
- Dakle, rano ste se udali - reče on ne obraćajući pažnju
na njenu primedbu - i šta onda?
- Onda…- zastala je namrštivši se, podigla svoju čašu
vina, proučavala je. - Hriste… onda je došao život, pravi
život, ne mašta, i oborio se na mene. Srkutala je vino. - Više
nisam bila Margarita Goldoni. Bila sam gospođa Antonija
Dekamila, Tonijeva žena. I onda sam shvatila da on želi
samo to da budem i to je bio takav šok - ponovo je zastala,
spustila čašu i osmehnula se Krokeru.
- Ali vi imate svoj posao.
- O, da. Ali samo zahvaljujući milosti mog brata, koji me
je zastupao kod Tonija. To je bila greška, jer je Toni izgubio
obraz i naterao me da platim za svoj posao.
- Hoćete da kažete da je uzeo deo posla.
- Ne - reče ona mirno - on je uzeo deo mene.

***
Radionica čoveka koji je pravio maske bila je blok dalje od
Kanala grande, mali, prljavi atelje prepun gipsa i magije.
Plafon je bio napravljen od hiljadu maski, koje su visile
licem nadole, prekrivajući jedna drugu, boje su se preplitale
i sudarale, stvarajući more emocija unutar spleta žičanih
skeleta, mesa od papije-mašea i emajlirane kože. Te maske,
tako žive, podsećale su Nikolu na Kirku, koja je svoje
posetioce pretvarala u životinje tako da su postajali deo
živih slika.

On se zvao Marin Fornovo. Bio je omanji čovek, srednjih
godina, odsutan kao svaki umetnik čiji um smatra granice
stvarnog sveta suviše uskim. Kosa mu je bila proređena ali
bila je fina kao žeženo zlato. Povremeno, dok se kretao
napred-nazad iza izrezanog mermernog pulta prekrivenog
oznakama njegove umetnosti - posudama gipsa, gužvama
žice, teglama lakova, i alatkama kojima se to mešalo, topilo,

nanosilo - svetlost koja je padala na okrugao ram njegovih
naočara stvarala je od njega komičnu ličnost iz stripa.

- Čeleste, belisima! - Fornovo odgurnu stvari sa pulta,
nagnu se preko njega i poljubi je u oba obraza. - Ne prođe
dan da ne pomislim na njega i da mi ne nedostaje. Reći ću ti
nešto, Venecija je gora otkako je on otišao. Govorio je
polako i odmereno kao da je još deo duždevog dvora iz
davnih vremena.

Čeleste predstavi Nikolu, a Fornovo ga prodorno
pogleda pre nego što mu se nakloni s malim osmehom. Kad
je vratio pažnju na Čeleste, on reče: - U šta si se sada
uvalila, dušo moja?

Čeleste se nasmeja.
- Nikada ništa ne bih mogla od tebe da sakrijem.
- Nije mogao ni tvoj otac - reče Fornovo i namršti se. -
Žao mi je što nije poslušao moj savet tog dana, caramia. Da
jeste, verujem da bi još bio živ.
- Sve je to prošlost.
- Ah, da, prošlost - reče Fornovo i duboko uzdahnu ali u
prošlosti su sakriveni svi naši gresi. A naši gresi su ono što
nas na kraju vodi do nedela. Udario je jezikom o nepce. -
Bilo bi dobro da misliš na ono što je tvoj otac zaboravio,
dete moje. Ne želim da te stigne njegova sudbina.
- Sećaću se, obećavam.
Mali čovek jeknu, kao da joj možda ne veruje.
- Marine, potrebna nam je tvoja pomoć - reče Čeleste. -
Sećaš li se maske koju si nedavno napravio za Okami-sana?
- Domino. Ali naravno! Sjajan komad - Fornovo se
oduševljavao. - Nije valjda uništena?
- Potrebne su nam informacije o samom Dominu - reče
Čeleste bez oklevanja, izbegavši njegovo pitanje. - Čini mi
se da se sećam da to nije jedan od originalnih venecijanskih
tipova.
- Ne, ne, naravno da nije. Domino je uveden u Veneciji u
drugoj polovini šesnaestog veka - Fornovo poče da meša
boju u plitkoj činiji. - On je, u stvari, francuskog porekla.
Domino je bilo ime koje su Francuzi odavno dali dugim,

debelim pelerinama koje su nosili monasi i koje su, kad su
putovali plemići i ambasadori, preneli u venecijansku modu.

Boja je sada postala čista, providno plava mada se u
činiji nije činila prozračnom.

- Maska je neka vrsta šale. Venecijanci su uvek bili
spremni da se podsmevaju papi - Fornovo podiže kapljicu
boje prema svetlosti i osmotri je. - Papa je bio taj koji je
nametnuo Veneciji mirovni ugovor sa čitavim svetom. On
poče da premazuje lice bele maske ispred sebe. - Taj
prokleti čovek. Ali zašto bismo ga proklinjali? Mi
Venecijanci odbijamo da razmišljamo o prošlosti ukoliko
nije pomešana s ritualima. Zbog toga smo mi Venecijanci
veliki.

On dotera drugi obraz, ivice očnih duplji, usne i maska je
nekim alhemijskim procesom postala lice.

- Smrt tiranima! To je oduvek bio naš borbeni poklič!
Smrt tiranima iz Rima! Bez obzira da li su cezari ili pape.
Naša republika je bila jedina koja je preživela pad Rimskog
carstva; nije to bilo slučajno!

On pažljivo postavi masku u kraj i namignu Nikoli.
- Ovde u Veneciji mi smo oduvek bili slobodni. Zato su
Jevreji bežali ovamo iz zemalja u kojima su živeli. Ovde je
stvoren njihov deo grada posle 1500. godine i mnogo
godina Venecija je bila centar rabinskih studija u Evropi.
Uze drugi sud i poče da meša boju koja će možda biti
skerletna.
- Istina je da mi razumemo Jevreje, a i oni nas. Mi smo u
osnovi isti: zagonetni, briljantni, praktični, naučnici i orni
za posao. Dok je ostatak civilizacije bio u feudalnom dobu,
mi nismo; Jevreji koji nisu mogli da prihvate feudalni način
razmišljanja prihvatili su većinu stvari od nas. Mi smo bili
kapitalisti od početka.
Boja je bila skerletna, sveža, kao tek prolivena krv.
Pogledao je masku na kojoj je radio i klimnu glavom kao da
je zadovoljan magijom koju je širila.
- Naravno, naterali smo Jevreje da plate za sklonište. Što
da ne? Oni su to mogli a nisu imali kuda da odu. Obeležili

smo ih tako što smo im naredili da nose crvene šešire.
Poče štedljivo da nanosi skerletnu boju, neko bi rekao

kao da žali.
- Da li je to bilo okrutno? Zašto bi to neko rekao?

Odnosili smo se prema njima kao prema svojim duždevima.
Izolovali smo Jevreje u njihov geto, kao što smo izolovali
dužda u njegovoj fantastičnoj palati na Trgu San Marko.
Spisak njegovih dužnosti bio je svake godine sve veći jer
smo dodavali stvari za koje nismo hteli da ih on obavlja.

On podiže kažiprst i zamaha prema njima.
- Naravno, s vremena na vreme plaćali smo veliku cenu
za svoje uspehe. Kao i Jevreje i nas su prezirali i zavidili
nam zbog onoga što smo. Kad je 1605. godine Papa Pavle V
optužio Veneciju za jeres, zar nismo odgovorili da smo bolji
hrišćani od njega? Ko se tukao sa Turcima u ime Hrista dok
je Rim mirno sedeo? Pa, Venecija, naravno!
- Marine - prekide ga obazrivo Čeleste - pričaj o Dominu.
- Da, da - reče on gotovo nervozno i odloži masku da se
osuši. - Dolazim do toga. Misliš da sam zaboravio? Opet
oštro pogleda Nikolu. - Mi Venecijanci imamo poslovicu:
Kad istorija ne zadovoljava, mit je tu. On se osmehnu na
svoju zagonetnu šal. - Pa, postoji mit koji se odnosi na
uvođenje Domina na karneval i to je ovo: nisu francuski
plemići i ambasadori doneli ironičnu, neverničku ličnost u
Veneciju. To su uradili Jevreji koji su bežali od
antisemitizma u Francuskoj.
On se iznenada okrete, nestade kroz zavesu od perli u
dnu radnje. Trenutak kasnije vrati se noseći nešto u naručju
kao da je tek rođena beba.
- Domino! - uzviknu Čeleste. - Ali, to je nemoguće.
- Nije, caramia, jer je tu - Fornovo joj se osmehnu dok joj
je pružao masku da je pogleda. - Ovo je original, najstarija
maska u mojoj privatnoj kolekciji. Pokazujem ti je sada kao
što sam je pokazao Okamiju pre tebe.
- Da li je Okami-san znao za poreklo Domina? - pitao je
Nikola.

- Naravno - reče Fornovo i namršti se - zar mislite da bih
mu prodao jednu od svojih dragocenih maski a da ga ne
upoznam sa istorijom? Za kakvog me to Venecijanca vi
smatrate? - on načini grimasu. - Pored toga ovaj Domino je
poseban jer je načinjen u Francuskoj - u Parizu, da budem
precizan - i doneli su ga ovamo Jevreji bežeći od pogroma.

On pažljivo okrete masku tako da su mogli da vide drugu
stranu.

- Ovde je ime onoga ko ju je napravio: A. Aloan - pokaza
kažiprstom. - A ovde je pečat kompanije pod čijom egidom
je Aloan radio. To je najstarija firma za pravljenje maski u
Francuskoj što već nešto govori. I ona još postoji.

On podiže masku prema njima tako da su mogli da
pročitaju naziv firme: Avalon Ltd.

***
U tišini koja je usledila lomljava činije što je kelneru izletela
iz ruku bila je strašna, ali Margarita nije skidala pogled s
Krokerovih očiju. Bilo je u njenim očima preklinjanja i
njemu se učini da ona sada prvi put nekome poverava svoj
užas.

- On me tukao i što je još gore ja sam dopuštala da to
radi. Nisam se žalila, nisam otišla Domu, nisam uzela svoju
kćer Frensin i nestala. Umesto toga ja sam ostala i pokorila
se.

- Zašto?
Osmehnula se, ali krhkost se vratila i njemu se činilo da
bi se kad bi je uhvatio i prodrmao, raspala na hiljade
komada.
- To je pitanje od milijardu dolara, je li? - ona se opet
ugrize za usne. - Možda sam osećala da to zaslužujem jer
sam se udala nasuprot želji svog brata.
- Dominik je bio protiv tog braka?
- Mnogo.
- Zašto?
Margarita sleže ramenima.

- Možda je poznavao Tonija bolje od mene. Ali ja sam
tada bila tako odlučila. Mislila sam da sve znam.

Ili sam želela da se suprotstavim Domu. Ko to više zna?
- Ipak, Dominik je odredio Tonija za naslednika.
Margarita ga je posmatrala široko postavljenim očima.
- Opet ću početi da vas zovem detektivom.
On joj se osmehnuo.
- Pa ja to i jesam, madam. Otkrivanje mi je u krvi.
Nasmejala se zbog toga. Vlasnik donese još hleba s
belim lukom, ali ona odbi. On ipak pokupi tanjire. Ona
naruči espreso za oboje.
Pošto je mislio da neće odgovoriti na njegovo prethodno
pitanje, Kroker reče:
- Ako bih smeo da pitam, kakvo je sadašnje stanje vašeg
braka?
Mislila je neko vreme. Njen pogled je bio uperen u njega
i on je video da su joj oči boje ćilibara.
- Mi živimo jedno uz drugo. Ali mislim da je to stanje u
kome se nalaze mnogi bračni parovi.
Nastade metež kad je u restoran uletela gomila
srednjoškolaca u džinsu, s vokmenima za pojasom. Doneli
su im espreso i velike čaše sa sambukom, čast od vlasnika.
Margarita se okrete, uhvati njegov pogled. Posla mu
poljubac koji izazva najširi osmeh koji je Kroker ikada
video.
Ona se opet okrete prema njemu i iznenada reče:
- Mislim da je Toni imao čudan odnos ljubavi i mržnje sa
Tonijem. On je mogao da se divi legitimnom poslu koji je
Toni stvorio mada je isto tako znao za sve njegove mane.
- A to su?
Igrala se svojom šoljicom.
- On je impulsivan, često suviše agresivan; ima
preuranjeno osećanje sopstvenog značaja.
- A šta je s vašim bratom? Kakve su bile njegove greške?
- Federalci s kojima sam razgovarala mislili su da znaju o
njemu više od mene.
- Srećom ja to ne smatram.
Ć

Ćilibarske oči su ga gledale intimno.
- Vi ste prvi muškarac koga sam upoznala, pored Doma,
koji smatra da je moje mišljenje važno.
Izvadi zrnce kafe iz svoje sambuke, stavi ga u usta i poče
da ga gricka.
- Dom je bio đavo i anđeo, sve u isti mah. To ni najmanje
nije smetalo što je on sin moje maćehe. Kad ra je moj otac
usvojio, to je bilo to. Imala sam brata. Nije bilo važno što je
bio trinaest godina stariji od mene.
Njen pogled se podiže iznad njegovog ramena i njene oči
se čudno promeniše. Kroker je pazio da ne okrene glavu i
ne pogleda u pravcu u kome je ona gledala. Trenutak
kasnije on je bio svestan nečijeg prisustva.
- Zdravo, mama!
Okrete se i ugleda crvenokosu devojku koja je bila isto
tako lepa kao Margarita. Bila je vitka, dugonoga, graciozna
i nežna kako samo tinejdžerke mogu da budu. To je svakako
bila Frensin. Bio je zaprepašćen što mora da razmišlja o
njoj kao o Margaritinoj kćeri. Koliko je bila stara kad je
rodila ovu nimfetu? Devetnaest ili dvadeset, nije mogla da
ima više. Mislio je na ono što mu je Margarita rekla o svom
braku.
- Frensin, šta ćeš ovde?
- Tu sam sa Dagom, Ričijem i Meri - reče Frensin i
pokaza grupu tinejdžera koja se smeštala u ložu.
- Rekla sam ti da ne smeš da ideš sama. Frensin napravi
grimasu.
- Nisam sama, mama. Tu sam s društvom. Pored toga,
Ričijev tata…
- Znam sve o Ričijevom tati - peče brzo Margarita.
Kroker pogleda prema drugoj loži i vide telohranitelja.
Mesto ih je sada bilo prepuno.
- Ko je to? - pitala je Frensin i gledala pravo u Krokera.
- Frensin… ovo je moj poslovni partner - reče Margarita -
Lu Kroker.
- Kako ste, madam? - reče Kroker i natera Frensin da se
zakikoće. Pružio joj je ruku.

Š

- Šta vam se to dogodilo?
- Frensin! - uzviknu Margarita.
- Ne, sve je u redu - reče Kroker i pogleda Frensin. -
Izgubio sam ruku u borbi. Mač ju je odsekao. Hirurzi u
Tokiju napravili su mi ovu. Dopada vam se?
Ona je obazrivo uze. Ona je bila fascinirana i on je pozva
da im se pridruži nakratko.
- Mislim da to nije dobro - reče Margarita. Frensin je
brzo pogleda pre nego što je kliznula kraj nje.
Da li je to bilo uobraženje ili je Margarita zaista osetila
neugodnost kad je njena kćer sela kraj nje?
Frensin stavi laktove na sto, naruči čizburger sa
slaninom i sa još sira, veliku porciju pomfrita i dijetalnu
koka-kolu. S dečjom nebrižljivošću kao da je sasvim
zaboravila na Krokerovu ruku. Nagnu se napred, srknu
malo majčine sambuke. Čudno, Margarita ne reče ništa.
Njena uznemirenost je bila sve veća.
- Kakvim se poslom bavite? - pitala je Frensin gledajući
Krokera svojim ogromnim, bledim očima.
- Da li je to važno?
Frensin klimnu glavom.
- Jeste. Naterali ste mamu da se smeje.
Njegov pogled samo okrznu Margaritu.
- Istina je, Frensin, da sam došao da razgovaram sa
tvojom mamom o tvom ujaku Dominiku.
Doneli su joj dijetalnu koka-kolu, pa ona ostavi sambuku
da bi srkala svoje piće na slamku. Trenutak kasnije stiže
hrana i ona je napade kao da nije jela nedelju dana.
- Hoćete li vi da mi kažete nešto o njemu?
Margarita se uznemiri.
- Mislim da to ne bi…
- Nedostaje mi - reče Frensin žvaćući ogroman zalogaj. -
Bio je dobar prema meni.
Kroker, osluškujući njen odgovor, pitao se šta oseća kad
je rekla: Nedostaje mi. Možda je mislila: Nedostaje mi; bio
je dobar prema meni, a ne kao moj otac.
- Da li ste ga često viđali?

- Svakako - Frensin je sipala kečap na krompir - mama bi
me vodila kad bi išla da se nađe sa ujakom Domom. Žvakala
je. - On je uvek imao zamrzivač pun sladoleda - svih vrsta
koje je voleo da proba. To je bilo sjajno.

- Mogu da mislim - reče Kroker čudeći se zašto je
Margarita sada toliko uznemirena. Sve do sada bila je
savršeno mirna. Ne, nije tako. Slomila se kad je pomenuo
Čezara, rotvajlera i onda kad joj je pokazao slike brata. - I
tako sedeli ste i jeli sladoled.

- A-ha - reče Frensin proždirući pomfrit - ja bih jela
sladoled dok su mama i ujka Dom pričali u biblioteci.

Kroker brzo pogleda Margaritu, ali njena pažnja je bila
usmerena na kćer.

- Da li je vaš otac išao s vama?
- A-ha - reče Frensin brišući usne salvetom. Počela je da
izlazi iz lože. - Morate sada da mi oprostite.
Onda je brzo hodala kroz restoran. Kroker je posmatrao
Margaritu kako je prati pogledom dok je prilazila loži svojih
drugara, a onda išla prema toaletu.
- Izvinite, Lu, idem da napuderišem nos - rekla je
Margarita. Lice joj je bilo bledo.
Ona nestade u toaletu i Krokeru nešto kliknu u mislima.
Skočio je, gotovo je jurio kroz restoran.
Pred vratima ženskog toaleta zastade na tren ali onda
reče:
- Ma kog đavola čekam - i gurnu vrata.
Našao je Margaritu u toaletu na kolenima pored Frensin
koja je bila skoro presamićena preko klozetske šolje. Mala
je strašno povraćala.
Margarita postade svesna njegovog prisustva; lice joj je
bilo zabrinuto.
- Gubite se odavde - bila je na ivici suza.
Kroker izađe, pusti da se vrata zatvore za njim.
- Ona nije bolesna, zar ne? Nema grip. Ona pati od
bulimije.
Margarita ne reče ništa, držeći i dalje glavu svog deteta.
Najzad mu se opet obrati: - Zašto ste još tu?

- Mislim da mogu da joj pomognem.
- Ostavite nas na miru.
- Ne verujem da to sada želite.
Prišao je, uhvatio je nežno Frensin za ramena, priveo je
lavabou, otvorio slavinu sa hladnom vodom. Čuo je kako je
nekoliko puta ispran toalet iza njega. Onda se pojavi
Margarita, stade i zagleda se u njih.
- Njen otac to ne zna: on to ne bi podneo.
- A ti? - pitala je Frensin držeći ruku ispod mlaza vode.
- Ona pati od bulimije, Lu. Ja to znam. Ona je pod
terapijom.
- Ima li poboljšanja?
- Za to je potrebno dosta vremena.
Znao je da to nije pravi odgovor.
- Margarita, ovo je Frensina bitka, nije vaša. Ona mora
da želi da joj bude bolje, inače joj nikada neće biti bolje.
Sklonio je Frensin od vode, osušio joj kosu i lice
papirnatim ubrusom. Bila je toliko bleda, tako da je mogao
da vidi plave vene na njenim slepoočnicama.
Nagnuo ce i okrenuo je da je pogleda u lice.
- Frensin, šta…
Ali nije stigao da završi pitanje jer je buljila u njega i
počela da vrišti:
- Umreću! Umreću! Umreću!

***
Lilihamer, izmoren posebnim seksualnim iživljavanjem sa
Dagom, svojim poslednjim tajnim plamenom potonu u
dubok san. Dag je bio divalj, nepredvidiv, u čemu je i bila
njegova privlačnost. Nisu se poznavali u stvarnom životu -
poslovnom ili društvenom. Sastali su se kao tela bez misli u
želji da zadovolje svoju požudu na najčudnije moguće
načine. Dag je bio idealan za to. Nemiran duh po prirodi,
bio je najsrećniji kad je svaki put mogao da smisli nešto
drugo kad bi se sreli, grotesknije i čudnije od prethodnog
puga.

Dok je Lilihamer tonuo u san, čak je nestalo i Dagovog
ukusa, sve dok nije ostala samo tama. A iz tame je izronio
San koji ga je okružio zidovima svog posebnog sveta.

Lilihamer je retko kada sanjao, ali kad se to dogodilo, to
je onda bio San. On je to bar tako nazivao. San nije bio uvek
isti, ali nešto u osnovi se nikada nije menjalo.

Bila je tu džungla, najpre, na kraju i uvek; sa tropskog
drveća kapali su vlaga. zrelo voće i smrtonosne zmije. Bez
ikakve sumnje bio je košmar o Rajskom vrtu. Lilihamer je
znao da bi federalna doktorka koju je morao da vidi posle
povratka iz Nama imala svoj dan tumačeći simbole
njegovog sna - da joj je on ikada pričao o njemu. To nije
dolazilo u obzir.

U Snu, kao u sećanju, on je koračao po prljavom podu
suviše skučenom da se ispruži. Morao je da spava sedeći, a
nije mnogo ni spavao. To je bio deo toga. Tama, teško
zujanje insekata a onda bleštava svetlost koja bi probadala
njegove zatvorene kapke dok bi ga budili. To se stalno
događalo i ponavljalo i u Snu kao da mu je spavanje bilo
zabranjena sloboda.

Ideja je bila jasna, nalazila se u osnovi ispitivanja;
oduzeti zatvoreniku osećaj vremena, mesta i najzad samog
sebe. Krajnji rezultat je bila popustljivost. Njegovi
tamničari su hteli da mu slome psihu.

Koliko su u tome uspeli nikada neće znati. I to je bilo
najužasnije. Neznanje.

U prvi mah kad je San počeo da se javlja, Lilihamer se
nadao da će odgovoriti na pitanje koje ga je proganjalo
otkako se vratio iz Nama: da li je bio slomljen? U bolnici,
dok su mu rane polako zaceljivale, imao je dosta vremena
za razmišljanje, a kad se vratio u Ameriku, imao ga je još
više.

Dopadala mu se lekarka koju su mu dodelili, Madlen.
Čak se malo i zaljubio u nju. To je moglo i da se očekuje,
ona mu je to jednog dana objasnila. Ona je jedina pokazala
pravu nežnost prema njemu posle mnogih dana provedenih
u kavezu od bambusa negde u žbunju Laoca.

Hriste, kakav je haos napravio. Ali Madlen se nije slagala
sa njim i pokazala mu je šta je istina. Rekla mu je da nisu
mogli da ga slome jer nijedna tajna informacija koju je on
znao nije bila provaljena. Nije odao šifru, ni mrežu. Ne
brinite za pamćenje, rekla je Madlen. Ne možete da se
oslonite na njega. Ona je bila tu da mu pomogne da se
oslobodi onoga čega on očigledno nije mogao.

Dobro vam je, rekla je na poslednjoj sesiji, celi ste i
funkcionišete, možete da se vratite poslu koji ste ranije
obavljali. Bez obzira na sve ono što se dogodilo u prošlosti.
Želeo je da joj veruje. I verovao bi joj da nije bilo Sna. Čak i
kad je shvatio da ga nije lagala, da mu još veruju i da ga
poštuju, San je stajao u njegovom sećanju kao kamen.

U Snu kao u sećanju miris krvi i sekreta bili su prisutni,
znoj straha ga je prekrivao kao ružna druga koža. Došli su
po njega u kavez i radili su svašta sa njim, nije to mogao
čak da pomene ni pred Madlenom, koju je voleo i kojoj je
čak malo verovao.

Koliko je mogao da joj veruje jer mu je zooološki vrt u
kome je bio to uradio, kako ga je Madlen ubedila, oduzeo
svu ljudskost i smrskao njegovu mogućnost da veruje
ljudima. U Snu, kao u sećanju, bio je sam, ostavljen, a
ostavili su ra oni koji su se kleli na večno prijateljstvo.
Morao je sam da se izbori sa zoološkim vrtom. Niko nije
prešao most pokriven lišćem, niko se nije dovukao usred
noći da ga spase.

On je postojao u zoološkom vrtu, prepušten beskrajnim
poniženjima i mukama. Patnje su bile zamenjene
halucinacijama sopstvenog uma, kada su ga ostavljali da bi
sačekali da se vrati kako bi opet mogli da nastave s
mučenjem.

Njegov um, pod strašnim pritiskom, vraćao se unazad u
vremenu. Ponovo se našao u trenutku stupanja u Ogledalo,
društvo iz senke koje je trebalo da ga prihvati kao brata po
krvi sve dok im bude koristio.

Ali sada je posmatrao sebe i svoju braću kroz sopstveno
ogledalo, najzad svestan mešanja stvarnog i nestvarnog,

uznemirujuće istine koja je ležala ispod ohrabrujuće fasade
lojalnosti i vernosti, jasno sagledavši da su mu oni iza
Ogledala prodali laži tako efektno kao što prodaju svakog
drugog oko sebe. Bio je to zastrašujući svet koji je ležao iza
tog modernog Ogledala; i bio je toliko različit od onoga koji
je Luis Kerol stvorio pre jednog i po veka.

Mnogo kasnije, kad je opet bio u Vašingtonu i kad je opet
radio, otkrio je da bi, da nije onako neceremonijalno
izbačen na njihovom pragu u Namu, morali da preduzmu
nešto. Svakako bi poslali usamljenog rendžera - snajperistu
koji bi dobio naređenje da mu prosvira metak kroz glavu da
bi njihove tajne ostale bezbedne.

Na neki način nije ih krivio - u njihovom položaju i on bi
tako razmišljao. Ali na drugi način nije mogao da ih ne
mrzi; lagali su ga, njegova braća po krvi i izdali su ga.
Naučio je veliku lekciju o ponašanju jednog ljudskog bića
prema drugom. Posle toga otkrio je da mu se ljudi ne
dopadaju previše.

Zaboravio je na Madlen, ili bolje na svoju ljubav prema
njoj; bilo je suviše bolno nositi se sa tim. Umesto toga
pretvorio se u neku vrstu automata. Srećom njegovi
drugovi to nisu primetili, oni su ga smatrali herojem,
napredovao je, date su mu velike moći i ovlašćenja, mnogo
veće nego što je imao u Namu pod komandom Jabervockog.

Tih dana su ga znali kao Ludog Šeširdžiju - nadimak koji
mu je sada više pristajao nego onda.

Ma šta da je bilo izbrisano iz tog perioda, nadimak
Crvene Kraljice je takođe ostao. On i Crvena Kraljica su
radili pod pogledom Jabervockog čak i prilikom one sramne
epizode sa Majklom Leonforteom.

Crvena Kraljica je nekako uspela da se iščupa i sada je
imao veliku moć. Kako je to uradio? Izbacio je Jabervockog,
za koga je Lilihamer bio ubeđen da bi pre umro nego što bi
se odrekao moći. Crvena Kraljica je imao pomoćnika
Nišikija, tako se pričalo. On je bio tako dobro obavešten
tako da se Crvena Kraljica dizala na lestvicama uspeha,
obarajući neprijatelje na svom putu.

Dok je on to radio, oportunista Lilihamer jahao je svojim
pravcem. Tih dana on je bio uši i oči Crvene Kraljice, jedini
čovek kome je verovao. Crvena Kraljica je tvrdio da ni on
lično ne zna pravi identitet Nišikija niti njegovu
nacionalnost. Vesti su stizale u intervalima. Ali ako je sve to
bilo tačno, kakva je bila veza između Crvene Kraljice i
Nišikija? Kako su bili povezani? Koji je bio Nišikijev motiv
da daje tako važne vesti?

Da li je Lilihameru bilo stalo do tih vesti? Tih dana punih
sećanja i Sna, otkrio je da je lakše da prati naređenja svog
pretpostavljenog nego da traži odgovore na politikom
ispunjena pitanja. Stranu je davno odabrao, ili je ona
odabrala njega, kao da je to bilo važno? Moral nije bio
važan u sadašnjim akcijama. Nalazio je neku vrstu tupog
zadovoljstva u predavanju glupoj rutini.

Nije znao kakve su posledice njegovih akcija. Leteo je
noćnim nebom sveta šireći ono što je Crvena Kraljica
nazivao pravdom i nije zamišljao da možda postoji drugačija
stvarnost. Bio je hermetički zapečaćen ispod svoje maske,
buljeći u svet s očima koje nisu odslikavale radoznalost.

Ali čovek - čak i onakav kakav je Lilihamer postao - nije
mogao da opstane u samoj udobnosti. Odvojenost od sveta
nije značila da se nije interesovao za njega. On je ipak bio
živ. Oštećen, ali živ.

Bilo mu je potrebno dosta vremena da otkrije šta ga, u
stvari, pokreće u novom životu koji je stvorio za sebe. U
tom pogledu San mu je dobro služio kao staza za povratak u
sećanje. San mu je pokazivao zašto još diše, zašto nije
presekao vene u bolničkom krevetu na Filipinima ili zašto
se nije bacio kroz prozor svoje kancelarije u Vašingtonu.
Bilo je to zato što mu je San isplavio, kao što talasi učine sa
đubretom izbacivši ga na obalu, lica onih koji su rukovodili
zoološkim vrtom. Kao što kiselina ostavi tragove na metalu
tako su ta lica zauvek ostala urezana u njegovom sećanju;
njihova lica, njihovo ludilo u noći i po danu, jahalo je uz
njih, čučalo im na ramenima. Oni su zakivali bambusove

šiljke ispod njegovih nokata, gomilali su se oko njega dok je
jeo ili obavljao nuždu. Bili su prisutni u Snu i u sećanju.

I najzad, Lilihamer zaključi da je spasen iz čeljusti smrti
samo zbog jednog cilja: da bi našao one koji su ga strpali u
kavez, da bi ih uništio, kao što su oni uništili njega.

11

Pariz/Old Vestberi

Ulaženje u Pariz je bilo kao izbijanje na mirnu vodu posle
matice. Harizma venecijanskog, vizantijskog brokata bila je
prekinuta svetlošću koja je nestajala u oblacima
pokrivenom nebu.

Pariska noć bila je buket vibrirajućih fasada, širokih
bulevara, ogromnih fontana koje su čuvali lavovi, anđeli i
bogovi, svetlucajući belo, okupani svetlošću.

Prsti svetlosti su obasjavali Trijumfalnu kapiju, dižući se
sa kruga Plas D’ Etoala, početka dvanaest veličanstvenih
avenija, koje su se širile kao vene na poleđini šake. Gejzeri
svetlosti izbijali su na Trgu Konkord, gde su Luj XVI, Marija
Antoaneta, Danton i Robespjer, osetili krajnji poljubac
brijača Revolucije, zatim Trg Vandom, gde su dizani i rušeni
spomenici Napoleonu. Lukovi svetlosti eksplodirali su duž
jake arterije grada koja je prelazila s desne na levu obalu,
sa Gran Paleom i Pti Paleom na jednom kraju i velikom
ukrašenom kupolom Invalida na drugom, dok se između
njih, osvetljen plejadom kandelabra, dizao preko Sene most
koji je nazvan po ruskom caru Aleksandru III.

Kroz urbani pejzaž, beo kao sneg na svetlosti punog
meseca, Nikola i Čeleste su se vozili sa aerodroma Šarl de
Gol. Kad su ušli u grad svetlosti, osećali su se kao
hodočasnici koji su proveli neko vreme u divljini, a sada su
se vraćali u zapadnjačku civilizaciju.

Prešli su Senu s desne obale na levu, ušli su u pomalo
boemski svet, gde su ljudi bili mlađi nego s druge strane
reke, gde je bilo puno umetničkih galerija, butika sa
modernom odećom i kioska sa hranom svih vrsta.

Ž

Našli su smeštaj blok i po od Bulevara Sen Žermen u
hotelu sa crno-belom fasadom od peščanika i kovanog
gvožđa. Sobe su bile male, postmoderne, uredne, udobne, s
pogledom na čuvene pariske krovove i na čudesnu piramidu
energije koja je zračila oko Ajfelove kule.

U njihovoj sobi video priključen na televizor već je
emitovao crno-beli film sa Hemfrijem Bogartom i Lorin
Bekol, „Veliki san“ prema knjizi Rejmonda Čendlera. Senke
su igrale po zidu, treperile kao treptaji oka, kao kucanje
srca.

San…
Avalon Ltd je kompanija zanimljive istorije, rekao im je
Fornovo. To je u prvi mah bila kuća koja je pravila kostime
za putujuće pozorišne trupe, a onda se promenila kako su
njeni tvorci maski postajali sve poznatiji. U jednom
trenutku - ko zna kada, možda nekako u doba Francuske
revolucije - tvorci maski oteli su komandu nad firmom od
njenih vlasnika, koji su - tako kaže priča - onda bili
giljotinirani na Trgu Vandom. Ime je promenjeno u Avalon i
sinovi, jer su zanatlije počele da razmišljaju o kompaniji kao
o svom domu.
I to je tako ostalo gotovo nepromenjeno u toku prošlih
godina sve do pre pet godina. Tada je firmu, koja je zapala
u teškoće, otkupio stranac i ime je opet promenjeno sada u
Avalon Ltd.
- Ko je kupio kompaniju? - pitao je Nikola.
Sada ide čudan deo, rekao je Fornovo, odlažući Domino.
Izgleda da to niko ne zna.
Nikola se probudio dok je sunčeva svetlost lila kroz
prozore. Okrenuo se u krevetu i zatekao Čeleste kako spava
kraj njega, još potpuno odevena. Njeno lice, neverovatno
lepo, bilo je dopola osvetljeno sunčevim zracima, pola je
bilo u plavim senkama zaostalim od noći. Televizor je još
bio uključen, ali pošto je film davno bio završen, ekran je
samo svetlucao sivo-belim česticama.
On pogleda i vide da je i sam potpuno odeven. Nije se
čak ni sećao kad je legao. Premor ga je preuzeo bez

upozorenja.
Ležao je tamo gde je bio suviše zadovoljan. Znao je da

treba da pozove svoju kancelariju; Seiko se sigurno
izbezumila. Ali zašto bi joj rekao gde je? Ona bi samo htela
da ga obavesti o svemu šta se zbiva u Sajgonu, a on nije
želeo da to čuje. Pored toga ona i Nangi će moći da brinu o
svemu što se desi.

Znao je da su ta objašnjenja slaba. Polako, gotovo bolno
kao napredovanje degenerativne bolesti, istina mu je
postajala sve jasnije. On je bežao od braka koji se raspadao,
bežao je od veze koja je otišla predaleko.

Krivica je udavila istinu, sve je sada delovalo smešno na
svetlosti dana.

On je znao da sada beži od svog starog života; povukao
se u brak, očekivao je da zasnuje porodicu, imao je siguran
posao, sve više odgovornosti se gomilalo na njegova pleća.
Bio je živ sahranjen.

Duboko osećanje slobode koju je osetio onog trena kad
je stavio masku Baute bilo je uzbuđujuće. Nije želeo da se
to prekine. Želeo je svoj stari život natrag.

Polako okrete glavu, zagleda se u Čelestino suncem
obasjano lice. I onda odjednom oseti nešto posebno prema
toj divnoj ženi. Da nije bio oženjen, mogao bi da se zaljubi u
nju. A onda kad je malo bolje razmislio upita samog sebe:
kakve veze ima njegov brak sa tim? On je počeo da se
zaljubljuje u nju.

Seo je, digao se sa kreveta. Tiho je otišao u spavaću
sobu, skinuo se i stajao pod ledenim tušem pet minuta.
Onda se nasapunao, okrenuo slavinu sa toplom vodom.
Pružio je lice mlazu kao da voda može da spere i njegove
misli kao što je prala telo.

Obavivši peškir oko tela on se vratio u sobu i video da
Čeleste nešto traži po svom malom koferu.

- Bože, spavala sam kao ubijena - reče ona.
Brzo je prošao pored nje, ne usuđujući se da počne da
razgovara sa njom ili da bude blizu nje.

Noseći svoju odeću ona nestade u kupatilu. Soba je
odmah izgledala mala i bezlična bez njenog prisustva.
Nikola, ne razmišljajući mnogo, gurnu vrata koja su vodila
u kupatilo.

Čeleste je bila u kadi. On priđe maloj drvenoj stolici u
dnu kade, otvori prozor i sede.

Čeleste je, imala masku na licu. Bila je sastavljena od
blata i minerala, još jedan luksuz koji je nudio hotel. Oči su
joj bile zatvorene i lice joj je bilo smireno.

- Jeste li došli da me zavedete?
- Ne - reče on osećajući laž na jeziku.
Oči joj se otvoriše, njihova akvamarin boja bila je još
kontrastnija uz blato.
- Osećate li Okami-sana?
- Budućnost je nejasna, Čeleste.
Dugo ga je posmatrala bez reči.
- Plašim se, Nikola.
- Da, znam.
- Nisam na to navikla.
On klimnu glavom.
- Možda nam je svima potrebno da pomognemo jedni
drugima.
Ona okrete slavinu s vrućom vodom.
- Moram da sperem ovu masku. Ako ostanete, iskvasiću
vas.
Dvadeset minuta kasnije ona se pojavi iz kupatila.
Kosa joj je još bila vlažna od tuša, upletena u francusku
pletenicu. Ovaj strogi stil bio je u kontrastu sa raspuštenom
divljinom koju je negovala u Veneciji noseći slobodno kosu.
Ali to je bio grad ekscesa. Svi su mislili da Venecijom vlada
melanholija, ali to nije tačno. Venecija je bila uzbudljiva i
uznemirena kao sunce na vodi. Takva je tamo bila i Čeleste.
Kakva li će biti ovde? - pitao se.
Obukla je crne helanke, kao safir plavu bluzu, svileni
žaket sa puf rukavima ukrašen izvezenim feniksom na
leđima. Na nogama je imala ravne baletanke. Prošla su dva

i po sata otkako su doleteli iz Venecije. Ona je dobro
iskoristila to vreme.

- Da li ste za espreso i petitpain? - upitala je dok su se
spuštali minijaturnim liftom. Imao je staklene strane tako
da su mogli da vide mermerno stepenište. Nikola, tako blizu
Čeleste, bio je svestan njenog mirisa, finog nagoveštaja
jasmina i cimeta ispod kojeg su se osećali ruzmarin i nana,
mirisi gela za kupanje i šampona. Kao da ga je plima bacala
prema njoj dok je osećao poznato pulsiranje krvi kroz vene.

Da bi se zaustavio da se ne prisloni uz nju, počeo je da
misli na Justinu. Udaljenost je razjasnila njihov odnos. Tuga
i patnja, dugo zadržavane, ustupile su mesto odbacivanju i
besu. Sada je shvatao da su oboje bili povređeni smrću
njihove male kćeri, mada je to moralo da bude na različite
načine. Insistirajući da ostanu u Japanu on je sada shvatio
da joj je oteo jedan deo nje, dok je trebalo da tu nešto doda.
Ali da li je to bila cela istina? Koliko je tu bilo njegove
sebičnosti, njegove plamene želje da dosegne kokoro, srce
svoje prirodne istorije? Otkriće Tau-taua ga je potpuno
obuzelo, on je to znao - ali sada je morao da se suoči sa
posledicama te opsednutosti. Cena istine je uvek bila
visoka.

U holu skrenuše prema malo restoranu sa lepim
stolovima i stolicama od abonosa, klupama od gvožđa i
kože. S desne strane gde su oni sedeli bilo je malo dvorište
u koje je sipila sunčeva svetlost prolazeći kroz grane
drveća. Šljunak, voda koja je šuštala u fontani, minijaturni
hinoki čempresi podsećali su na Japan, mada vrtlar
zapadnjak nije mogao da s razumevanjem načini jalanski
vrt. On je stalno tugovao za Istokom.

- Ne bih jela nešto konkretno, a vi? - upita Čeleste.
- Ni ja.
Ona naruči za oboje; govorila je sjajno francuski.
Istina je dala Nikoli osećanje oslobođenja. Njegova tuga
za onim što je bilo, a što je moglo da bude, bila je polako
zamenjena uzbuđenjem što je opet blizu ivice. Opasno
putovanje ga je palilo, zbog toga je vredelo živeti. Sada je

shvatio zašto je toliko poslednjih godina odstupio od svog
ličnog interesovanja.

- Koliko daleko?
- Šta? - on odmah usmeri pažnju na nju.
- Pitala sam se koliko ste daleko odlutali?
On se osmehnu, manje zbunjen sada. kad je ona
objasnila svoju rečenicu. Na trenutak je pomislio da mu čita
misli. Mazao je marmeladu preko svog petit paina.
- Mislim da bi mi dobro došao još jedan espreso - rekao
je.
Osetio je da ona želi da ga navede da joj se otvori kao
skupa pudrijera da bi se pogledala u ogledalu. Ali da li je
njeno interesovanje za njega bilo samo radoznalost? Bilo je
to nešto vrlo čudno, ali čak i posle svega što su zajedno
preživeli ona se osećala udaljenom od njega isto onoliko
kao one noći kad su se nrvi put sreli pod venecijanskim
maskama. On je navikao da otvara ljude, da im ulazi u dušu,
ali sa Čeleste nije uspevao.
Spustio je dve male kocke šećera u crnu dubinu,
promešao espreso i počeo da ga srkuće.
Ona oliza brašno s prstiju, stavi laktove na sto i nagnu se
prema njemu, pa reče:
- Da li stvarno mislite da je kompanija Avalon Ltd. ključ
koji nam je ostavio Okami-san?
Mislio je o tome kako je izgledala na vaporetu u Veneciji,
na ledenom vetru koji joj je duvao u lice tako da je morala
da briše suze, na gustu kosu koja joj je bila uklonjena s lica.
Bes koji je tada ispoljila uhvatio ga je u zmijski zagrljaj i bio
je svestan da, u stvari, ne zna ništa o njoj.
- Prateći ono što smo našli uredno presavijeno u
Okamijevom kabinetu stigli smo korak po korak dovde.
Okami je metodičan čovek, i krajnje pametan. Mislim da
nam je ostavio jasnu poruku.
- Šta ako je to ključ, ali ga nije ostavio Okami-san?
- Pomišljao sam na tu mogućnost, ali to nećemo znati
dok ne stignemo do Avalona.
Ona pogleda ostatke njihovog doručka.

- Zar ne mislite - rekla je - da ako je ubica stigao do
njega, on je već možda mrtav?

- Samo ukoliko neprijatelji Okami-sana ne žele ništa
drugo sem njegovog povlačenja.

Ona kao da je sada vibrirala, ali nije mogao da kaže da li
od straha ili od uzbuđenja.

- Rekli ste mi da nikada nije ništa zanisivao - kazao je. -
Ma na čemu da je radio sve je držao u glavi. Razumno je
očekivati da bi njegovi neprijatelji želeli da saznaju njegove
tajne pre nego što ga ubiju.

- Jeste li sigurni?
- To bih ja uradio na njihovom mestu.
- Hriste, ledeni ste - ona skrete pogled s njega na
tamnozelene čemprese i on ponovo oseti onu čudnu
mešavinu odbacivanja i privlačnosti koju je emitovao njen
um a koje nije mogao da locira.
- Vidite, Čeleste, ako ne možemo jasno da razmišljamo,
bez emocija, imamo malo šanse da pomognemo Okamiju.
Ona ćutke klimnu glavom, a oči su joj bile tamne i
nedokučive.
Osetio je da je vreme da krene. Kad su odlazili, on upita
portira za adresu firme Avalon Ltd. Portir pogleda i napisa
je na komadiću papira, pruži mu ga zajedno sa
presavijenom mapom grada. Na poleđini mape bila je šema
metroa i portir im nacrta put kojim treba da se kreću.
Na stanici Ri di Bak uzeli su liniju 12 i išli su na sever tri
stanice do Konkorda. Sada su bili na desnoj obali. Prešli su
na liniju 1 koja je išla na istok.
- Koliko znate o vezi jakuze i mafije o čemu mi je Okami-
san govorio? - upita je Nikola.
- Pretpostavljam da ako znam onoliko koliko je znao
Okami-san, i ja bih bila na meti - ona okrete glavu da bi
pogledala pored njega reklamu za Galvrč Lafajet, veliku
parisku robnu kuću. - On vam je rekao za Godaišu?
- Jeste.
- Da li vam je rekao da je Godaišu njegova tvorevina?
Nikola je buljio u nju.

- Nije.
- Čini se da je Pet kontinenata odgovarajuće ime za
međunarodni konglomerat koji je prepleo globus. Trebalo je
da bude legitiman na sve načine, put koji je Okami-san
želeo da preduzme da bi sačuvao ostatke jakuze od
uništenja zbog sve veće vladine kontrole i slomova.
Zahvaljujući snazi svoje ličnosti i svoje službe on je ubedio
unutrašnji savet ojabuna da krenu sa njim, ali neki nisu bili
sigurni, drugi su bili tajno neprijateljski raspoloženi prema
toj ideji.
- Da, Okami mi je rekao da su se plašili da će izgubiti
ogroman uticaj i moć koje im je dalo njihovo bezakonje.
Čeleste klimnu glavom.
- Govorilo se da je kaišo ostareo i da više nije koristan,
da se sve više vezuje za svet iz svoje mašte.
- Hoćete da kažete da je savet verovao da je on senilan.
- Neko je proširio tu priču u svakom slučaju.
- Čovek koji sada kontroliše rukovođenje Godaišuom.
Čelesta klimnu glavom. Jasno, ona nije verovala da je
Okami-san senilan.
- Njihovo stalno zakeranje nateralo je Okami-sana da
preispita svoj put. Neko je stalno minirao njegova
naređenja, okretao savet protiv njega, tako je on u očajanju
stvarao saveze, zaključivao poslove iza leđa Godaišu, u
stvari, počeo je da radi protiv svoje tvorevine.
- Sada je rat na otvorenom.
- Da li naslućujete ko je naručio Okamijevu smrt?
- Smeta mi što ne naslućujem - reče Čeleste - ali imam
košmar koji se vraća. U njemu otkrivam da su svi ojabuni
Godaišua zajedno, a čak ni Okami-san nema snage da ih
potuče.
- Da li je to moguće sada kad je neprijateljstvo otvoreno?
- Sumnjam. Neki ojabuni su slabiji od ostalih, i ima
mnogo šta što se oslanja na giri. Ne, verujem da postoji
jedan ojabun koji ubeđuje druge da Okami-san mora da
bude uništen, jer uprkos mom paranoičnom košmaru, ne
mogu da zamislim da se svi ojabuni iz unutrašnje kruga