Eric van Lustbader -Kaiso

okreću protiv kaišoa bez obzira koliko se ne slažu s
njegovim planovima.

Nikola je razmislio o tome.
- To se onda čini logičnim da taj ojabun kontroliše
Godaišu, nemezis Okami-sana.
- Da.
- Onda ću morati da ga pronađem. I zbog toga moram da
se vratim u Japan. Ali neću to da uradim pre nego što se
uverim da je Okami-san bezbedan.
- Zar ne možete već da zaključite da je Okami-san
bezbedan? Vi se bavite psihom.
Nikola poče da shvata njeno približavanje i odjednom mu
se učini da ima odgovor na pitanje koje je sebi postavljao.
- Da jedno raščistimo; ja ne radim sa psihom - reče
odmah - ja ne vidim budućnost, niti se bavim egzorcizmom;
ja se ne nosim sa duhovima.
- Ali vi možete da vidite stvari, možete da ih osetite.
Znali ste da Okami nije u svojoj palati; videli ste krvavu
Domino masku pre nego što ste je našli.
- Ono što ja mogu da uradim to je da dotaknem neke
elementarne zakone prirode. To je udaljeno nekoliko
svetlosnih godina od fizike, geometrije ili bilo koje druge
nauke koju je smislilo čovečanstvo kako bi načinilo red iz
haosa.
Voz je polako ulazio u stanicu; zbog velike gužve teško je
moglo da se razgovara. Kad su se opet našli na svom putu,
on reče:
- Možda je Tau-tau najbliži matematici, koju je čovek
stvorio nesvesno prevodeći udarce srca univer-zuma u jezik
koji može da razume. Muzika, koja je univerzalna za sve
kulture - samo je stvar matematike.
- Ritam u vazduhu koji se čuo pre nego što se pojavio
most Kanfa.
- Tako je.
Izašli su na stanici Sen Pol. Našli su se u srcu Marea kad
su izašli na ulicu.
Č

Čeleste je ćutala, ali Nikola je osećao kako vibrira
energijom.

Mare je imao čudesnu istoriju. U srednjem veku su
izbegavali ovu oblast jer je zahvatala jedan rukavac Sene
zbog čega je tlo bilo močvarno, otuda i ime. Tuda su harale
boleštine. U trinaestom veku monasi su našli način da isuše
vodu, tako da je moglo da se stanuje u toj oblasti. Jedan vek
kasnije preuzeo ju je na neko vreme Karl V pa je postala
pomodna. Ali kad su se tokom Prvog carstva aristokrate
povukle u raskošne rezidencije u Fobur Sen Žermen, počela
je da propada pa su je preuzeli Jevreji, pretvorivši je u
stanište trgovaca.

Nikola je to pričao Čeleste dok su išli prema Plas de Vog,
najpoznatijem mestu u oblasti.

- Kako toliko znate o Parizu? - pitala je.
- Proveo sam godinu dana ovde, postavljajući filijalu
neke agencije za reklamu.
- Vi u reklamnim poslovima? Jedva da to mogu da
zamislim.
- Verovali ili ne, ne mogu ni ja.
Hodali su ćuteći neko vreme. Ona najzad reče:
- Ovo je bila teška godina za vas, je li?
Bio je zaprepašćen njenim komentarom, ali on je znao da
ljudi hvataju signale preko glasa, preko pokreta lica i tela.
Nema sumnje da je ona uhvatila neke od tih signala.
- Da - reče ona zamišljeno - ali to nema nikakve veze s
poslom.
- Žena.
On je pogleda.
- Možda biste hteli da mi pričate o njoj.
Ona se nasmejala.
- Bože, ne, pojma nemam…
- Kažete da je bila u pitanju žena.
- Svaka žena bi to znala.
Bili su jedva jedan blok udaljeni od Plas de Vog. Sve je
bilo manje radničkih prodavnica a sve više su se pojavljivale

butike sa modernom odećom i finim cipelama, prodavnice
starina.

Odjednom Čeleste zastade i uhvati se za njega.
- To je on! - reče promuklo. - Tamo! Čovek koji nas je
pratio u Veneciji. On se krije u sporednoj ulici! Onaj koga
smo pratili, koji nas je gotovo ščepao na mostu Kanfa.
Nikola se okrete, krenu u ulicu koju je pokazala. Nije još
bio zabrinut jer je bio ubeđen da je pogrešila. Svakako da je
čovek bio tu, Nikola bi uhvatio zračenje njegove Tau-tauom
obučene psihe.
U uskom prolazu bilo je dosta prodavnica. Sunce je
dodirivalo gornje delove zgrada, ali ulica je bila u dubokoj
senci. Nikola je žurio između pešaka, dok je očima i mislima
tražio Mesuleta. Imao je jasnu sliku tog čoveka, onda kad
mu je vetar skinuo šešir s glave i kad se on sagnuo da ga
podigne; lice orijentalca, bronzana koža, čvrste usne;
mladež na usni u uglu usta.
Nije video nikoga ko bi se uklapao u tu sliku. Nije ocećao
ništa; nije bilo znaka neke uznemirenosti. Fizičke ili
psihičks.
Kad se pomno pretraživanje ulice pokazalo
neplodotvornim, on se vratio tamo gde je ona stajala, s
vrhovima prstiju na slepoočnicama. Prsti su joj bili beli,
zategnuti.
- Nisam mogao da ga nađem. Jeste li dobro?
- Samo mala… glavobolja - odmahnula je glavom. -Žao mi
je, sigurno viđam duhove.
Ali oči su joj bile mutne, od bola ili sumnje? - pitao se.
Ispruživši svoj um prema njenom on oseti kako se njene
emocije povlače od njega kao magla po zamrznutom tlu u
ledeno, vlažno jutro. Nije mogao da kaže šta oceća.
Uhvati je za ruku i povede prema širokoj Ri Sent Antoan
gde je bilo sunca i ljudi. Videlo se da je potresena i on je
hteo da joj kaže nešto što će promeniti njeno raspoloženje i
vratiti je da bude opet onakva kakva je bila. Odlučio je da
joj kaže o godini koju je davno proveo u Parizu..

- Zvala se Milen - reče on dok su išli dalje - ta žena koju
sam pre mnogo godina sreo ovde. Imala je crvenu kosu, baš
kao vi. Zaljubio sam se u nju i gotovo smo se venčali.

- Šta se dogodilo? - pogledala ga je i on primeti da su joj
oči opet prozirne. Uspeo je da privuče njenu pažnju.

- Veza se otrgla kontroli. Nismo se razumeli, nismo
razumeli ni sami sebe. Mi smo vodili ljubav u svakom
trenutku i na svim mogućim mestima… a kad nismo, hteli
smo da zadavimo jedno drugo. Na kraju smo se iscrpli,
emocionalno i fizički.

- Kako je to završilo?
Mogao je da vidi luk koji je vodio na Plas de Vog, divan
trg s nedavno preuređenim parkom, okružen lepim
zgradama u svim bojama ružičastog i pečene sijene. Na
strani prema ulici bili su stubovi gde su se otvarali
restorani i prodavnice.
- Teško - reče on - bilo je pauza, udaranja pesnicama i
najzad divlje vođenje ljubavi. To se ne može nazvati tako.
Mi smo bili rukovođeni besom i čini mi se dobrim delom
strahom. Šta bismo radili jedno bez drugog? - osmehnuo joj
se, mada su uspomene tako dugo zadržavane bile naročito
bolne. - Živeli, naravno. Ali tih dana niko od nas nije znao
kako se to radi.
- Zvuči kao film.
- Možda. Otrgnuti smo jedno od drugog kao uraganom.
- I nikada više niste čuli o njoj?
- Ne.
Prošli su kroz južni prolaz na Plas de Vog i u tom trenu
čitav Pariz nestade u magli. Blizu fontane grupa odevena u
odela i fine haljine nameštala se dok je fotograf snimao.
Mladi par u centru se kikotao ne obraćajući pažnju na
trenutak fotografa, pozivajući sve da budu pažljivi.
- Gle - reče Čeleste - venčanje!
Posmatrali su sa diskretne udaljenosti dok se mladi par
ljubio nevino, za fotografa, a onda podržani prijateljima i
rođacima, počeše da se ljube strasno dok je fotograf snimao
i snimao.

Č

- To me podseća na venčanje moje sestre - reče Čeleste.
Bila je sada mnogo opuštenija, kao da je ovde sakrivena
mogla da zaboravi na tajnu Mesuleta.
- Održano je na otvorenom. Sećam se da je ujutro padala
kiša i da smo svi bili očajni. Ali onda, jedan sat pre nego što
je venčanje počelo, kiša je stala, oblaci su se razišli i sunce
se pojavilo. Nakratko se pojavila duga i fotograf je uspeo da
je uhvati u pozadini. Gosti se raziđoše, krenuše dalje sa
skvera, a Nikola i Čeleste pođoše prema kolonadi.
- Mislim da je to zlatno poslepodne bio pravi dar - reče
ona, opet raspoložena - svi su bili tako beskrajno srećni, ali
možda sam zaboravila. Slegnu ramenima. - Istina je da
mislim da brak moje sestre nije baš srećan - osmehnula se.
- Ali, moja sestra ima jaku volju, a znate kakvi su italijanski
muškarci. Žene treba da budu na svom mestu i tako to.
„Tvoja sestra je suviše pametna i to je dobro“, govorio je
moj otac.
- A šga je mislio o vama?
- O, rekao bi: „Ti si drugačija, Čeleste. Ti si mudra.“
Muškarac može da toleriše mudrost kod žene.
Nikola se nasmeja, ali mogao je da vidi da za nju to nije
smešno i prvi put mu se učini da njen odnos sa ocem nije
bio najbolji.
- Dakle, na neki način vaš otac je bio pravi Italijan starog
sveta.
- Ne, on je bio Venecijanac, a to nije isto. U njemu je bilo
krvi Kartaginjana, Kiklada i ko zna čije još. Koliko sam
mogla da vidim, on se oslanjao na majčin savet. Moja majka
je bila izuzetna žena, tako mi je govorio otac, puna ambicija
za njega i sebe - spustila je ruke i on primeti da su joj se oči
promenile. - Poginula je u vatri. Bilo je mnogo ljudi, rivala
mog oca i sujevernih žena koje je ona plašila svojim
razmišljanjem o prirodnom poretku, koji su verovali da su
joj život oduzeli Bog i sveštenici, da je umrla kao jeretik na
lomači.
- Kad se to dogodilo?
- Jedva godinu dana posle mog rođenja.

Senke između stubova išarale su im lica, bile su duge
kod njihovih nogu. Svuda oko njih bile su čajdžinice i
prodavnice starina, bistroi, male firme. Jedna od njih bila je
i Avalon Ltd.

Nikola, gledajući preko skvera, mogao je da vidi fasadu.
Nije na njoj bilo ničeg posebnog, samo još jedna fasada sa
slovima na izlogu: Avalon Ltd, kreiranje i izrada maski.

Čeleste je posmatrala ulaz u firmu.
- On može da bude tamo - rekla je a onda posle izvesnog
vremena dodala: - Ne postoji li nešto, ritam, koji bi nam
rekao da je Okami-san živ?
Nikola, koji je čuo očajnu napetost u njenom glasu,
pomisli da je slaže. Ali šta bi to donelo? Umesto toga on
reče:
- Mislite o meni kao o lovcu. Ponekad, kad je vetar dobar
i kad drugi uslovi to omogućavaju, mogu da namirišem
žrtvu pre nego što je vidim. Ali nije uvek tako i ja ne
kontrolišem uvek te uslove.
- Onda on već može da bude mrtav.
Tu i tamo padalo je lišće, vrteći se u vazduhu. Policijska
kola se pojaviše na jednom od ulaza, počeše da polako
patroliraju ulicom. Zastala su na tren, motor im je šuštao, a
onda nastaviše dalje i nestadoše kroz kapiju na drugoj
strani. Sredovečni par se došeta. Žena je čitala u vodiču
dok je muškarac snimao fontanu i golubove. Nisu dugo
ostali.
Čeleste nije ispuštala iz vida ulaz preko puta.
- Vreme da vidimo šta je unutra - reče Nikola.
- Plašim se. Osećam da je Okami-san unutra, mrtav.
- Čeleste, to ionako moramo da otkrijemo.
- Dajte mi samo trenutak, važi? - imala je onaj
uznemireni izraz kao nešto ranije kad joj se učinilo da je
videla Mesuleta.
Dok je ona išla prema obližnjem bistrou na uglu
kolonade, Nikola je razmišljao o njenom zagonetnom životu.
Ono što mu je otkrila bilo je dosta, ali on je ipak shvatao da

zna vrlo malo o njoj, isto toliko koliko i ranije. Bilo mu je to
veoma čudno.

Mislio je o onoj čudnoj privlačnosti/odbojnosti što je
osetio da zrači iz nje kad je vide kako izlazi iz senke pored
bistroa i uvlači se u ulaz sa strane ne gledajući prema
njemu.

Krenuo je za njom. Išla je ispod severnog luka, a onda je
skrenula levo prema Ri de Fran-buržoa.

Bilo je više ljudi na ulicama jer je vreme ručka i Čeleste
je požurila. A onda je nestala iza ugla, pa Nikola jurnu jer je
sada osećao tamu, čudno pulsiranje tihog hora u kokorou,
pojanje koje je slalo crne vibracije kao očajnički puls muve
uhvaćene u paukovu mrežu.

Mesulet!
Nikola zađe za ugao, gotovo se sudari sa sredovečnom
ženom koja je u rukama držala mrežu punu namirnica. On
se izvini i prođe pored nje.
Jurio je ulicom osećajući Čeleste koja se približavala tim
zlim vibracijama. Pratio je njen put u mislima svojim okom
tanđiana, koristeći sada Tau-tau, jer je znao da to mora da
uradi da bi je spasao, ali isto tako znao je da upozorava
pripadnika Tau-taua na svoje prisustvo.
Znao je da igra opasnu igru. Tek što je naišao na
pripadnike tanđiana a obojica su pokušali da ga ubiju. Ovaj
je, naravno, bio drugačiji; on je imao neshvatljivu moć
mesuleta i duboko osećanje nepoznatog sada je zjapilo kao
ambis čije su veličina i dubina bile zaklonjeni misterijom.
Mogao je sada da ga oseti jasnije i taj osećaj ritma, tihog
udaranja o membranu kokoroa, u srce svih stvari, poče da
mu ispunjava um čudesnom snagom. Bila je to primitivna
kadenca zbog koje su se stvari događale, što je donosila
nešto što su drugi smatrali magijom, iz stvarnosti uma u
fizički svet. Uznemiravanje kokoroa pokretalo je mrežu
preko koje Tau-tau dobija snagu. Bio je to mentalno
zamoran čin, to uznemiravanje membrane kokoroa i tek
sada Nikola shvati koliko je blizu Tau-taua da mu se krv
sledi.

Č

On najzad vide Čeleste na udaljenom uglu pretrnane
ulice i znao je zašto se tanđian promenio i - postao tako
opasan: mogao je beskrajno da održava ritam kokoroa. Nije
morao da ga s vremena na vreme prekine. To je bilo za
slabije tanđiane.

Nikola oseti pritisak u umu dok je pripadnik povećavao
tempo kadence. Video je svojim posebnim vidom pružanje
Tau-taua. Bio je kao tečna senka što se krila u svim
senkama ulice, koju prolaznici nisu primećivali, nije ju
primetila ni Čeleste, koja je mirno stajala na ulici i okretala
glavu levo-desno, dok su joj oči divlje kolutale u svim
pravcima.

Bacio se napred, jureći između pešaka koji su ga
usporavali, sada kad mu je svaki tren bio dragocen. Uhvati
lik Mesuleta i na svoje zaprepašćenje vide da to nije onaj
kojeg je očekivao. Ovaj je bio sasvim drugačiji od onoga u
Veneciji.

Sada je teže išao zbog gomile ljudi. Prolaz je bio sužen
jer su radnici opravljali cevi za dovod gasa pa je pločnik bio
raskopan. Dok je jurio, on postade svestan da se senka Tau-
taua pomakla iz skrovišta i jurnula s tamnim plamenom
pravo prema Čeleste. Za Nikolu to je bilo samo zlo i znao je
da neće stići na vreme do Mesuleta. Osećao je oštar miris
sumpora, znao je da to oseća samo on i njegov um se
proširi.

Kao velika zvsr on se obavi oko Čeleste baš u trenu kad
ju je senka dotakla. Snaga kojom ju je uhvatio natera je da
se zatetura i ona izlete na ulicu, ali Nikolina zaštita je
pomogla.

Pritisak u njegovom umu sada je bio toliki da mu je sve
bilo zamagljeno. Boje duge su se zamutile kao aure oko
živih bića koja su se kretala u njegovom vidokrugu i on je
već mogao da vidi sebe kako se nosi sa Mesuletom.

Mesulete udvostruči napore da bi se dočepao Čeleste, da
bi joj slomio um snagom koju je imao u sebi. Nikola posrnu
s ogromnim naporom koji je bio neophodan da bi je zaštitio.
Udaran nepoznatim silama osećao je zujanje u ušima i bio

je slep, potpuno u Akšari, van vremena, bolno svestan
njenih nedostataka.

Da je samo imao koryoku - prilaz nečemu za šta je znao
da je nekada postojalo i što može opet da se uspostavi:
Šuken, zajednica Akšare i Kšire, moć Dominiona.

Odjednom zujanje u njegovim ušima postade urlikanje i
hladan znoj mu izbi po naježenoj koži jer je znao da nije
dovoljno da ima samo Akšaru da bi pobedio u ovoj bici.
Vibracije koje je Mesulete usmerio na kokoro bile su sada
tako jake da su pretile da ga raskinu i on je znao da mora
da ih ukloni, sada, ili će to biti njihov kraj.

Beć je osetio kako zaštita puca, kako klizi dalje od
Čeleste, kako je ostavlja otvorenu i ranjivu za Mesuletov
napad. Čudna buka ispuni Nikolin um tako da nije mogao
razumno da razmišlja. Znao je da je na granici svojih snaga,
osećao se slabim i nemoćnim pred ovom zlom silom koja je
jurila na njega kao buldožer.

Znao je da će za trenutak sve biti gotovo. On će biti
savladan a Čeleste, van njegove zaštite, biće ubijena.

Uradio je jedino što je mogao.
Odbacivši Akšaru, on zatvori svoje oko tanđiana i vrativši
se u pravo vreme, otvori svoje oči. Video je Mesuleta, kako
se koncentriše dok mu je lice bilo zgrčeno i preznojeno od
napora.
Znao je sada da ima samo nekoliko dragocenih trenutaka
da reaguje pre nego što Čelestin um bude smrvljen u prah.
On posegnu prema pločniku, nađe komad betona koji su
radnici prethodno razbili i zavitla ga kao da je čelična
zvezda za bacanje.
Mesulete je čuo zvižduk dok mu se približavao, ali on je
bio pomaknut u vremenu i koncentrisao se samo na svoje
psihičke moći.
Kasno je postao svestan toga: komad betona ga udari
svom silinom i on pade.
Nikola jurnu prema Čeleste koja je klečala nasred ulice.
Saobraćaj stade dok se taksi obrušio prema njoj iako je
vozač pritiskao kočnice.

Oštro škripanje kočnica, smrad spaljenih guma pratili su
ga dok je jurio kroz gomilu, skakako između gvozdenih
stubova zabijenih u pločnike da pariski vozači ne bi tu
parkirali kola.

Video je taksi, mogao da oseti miris benzinskih isparenja
koja je ispuštao, video je trag koji su gume ostavljale na
asfaltu.

Spustivši glavu, on se skupi u loptu, baci se prema njoj,
obuhvati je rukama, prebaci je preko ramena i baci se na
drugi kraj ulice.

Taksi, dok su mu kočnice škripale, pređe preko mesta na
kome je klečala Čeleste tren ranije i zaustavi ce uz strašno
škripanje tek nekoliko stopa dalje. Ali Nikola je već skočio
na noge, uhvatio je Čeleste u naručje i odnosio je dalje od
radoznale gomile, automobilskih sirena, zaprepašćenog
taksiste i nečega što je smrdelo kao da je spaljeno neko
cveće zla.

***
Frensin se kikotala:

- Moram da idem, mama, ali da li bi mi dala pedeseticu?
Kasnije ćemo u bioskop.

Onda je počela da jeca, još u Krokerovom naručju.
Margaritino lice je bilo maska agonije.
- Frensin, dušo…
- O, Bože, o, Bože! - suze su kapale s Frensininog lica. -
Ne mogu ovako da nastavim.
- Hajde, Frensin - reče Margarita i pođe prema njoj. -
Odvešću te kući.
- Ne! - ona zabi glavu u Krokerove grudi. - Neću kući.
Umreću kod kuće!
- Frensin… - ali Margarita zaćuta i zagleda se u
Krokerove oči.
Znala je šta on želi da uradi, znala je iz razgovora sa
psihijatrima da nepoznat čovek može bolje da pomogne od
člana porodice, više od roditelja..

- Frensin, neću da uradimo ništa što ti ne bi želela - reče
Kroker. - Odvešću te odavde.

- Ne idemo kući! - vikala je. - Ne želim da idem kući.
- Ne, nećemo kući - reče Kroker - idemo tamo gde ćemo
ti i ja moći da razgovaramo. Važi?
Frensin pogleda u njegovu biomehaničku ruku.
- Želim da to držim - šapnula je širom otvorenih očiju.
Kroker zatvori prste u pesnicu i Frensin obavi svoju šaku
oko nje.
- Sada niko ne može da me povredi - rekla je samoj sebi.
- Da li postoji sporedni izlaz? - pitao je Kroker Margaritu.
Ona je htela da se pobuni, međutim, kontrola joj je bila
oduzeta, ali videla je da joj je ćerka već mirnija.
Klimnula je glavom.
- Ovuda. Ja ću se postarati za račun i upozoriti
telohranitelje tako da vam ne bi slomili ruku.
Trenutak kasnije došla je i ona do leksus kupea.
Telohranitelji su bili na diskretnoj udaljenosti, ali još nisu
ušli u svoja kola. Margarita je požurila i otključala leksus.
Kroker sede na zadnje sedište sa Frensin.
- Kuda bismo otišli? - pitala je Margarita.
- Zašto ne ostanemo ovde jedan tren - reče Kroker.
- Da li se ti slažeš, Frensin?
Ona klimnu glavom, tiha, prestrašena, naslonjena na
njegovo mišićavo rame. Počela je da plače.
- Želim da ti postavim neka pitanja - reče on tiho - ali
želim da znaš da ne moraš da odgovaraš na njih.
Margarita je sedela iza volana, napola okrenuta,
gledajući Krokera i svoju kćer u retrovizoru.
- Hoćeš li da mi kažeš zašto si mislila da ćeš umreti
tamo?
- Još to osećam.
- Zaista? Zašto? Frensin sleže ramenima.
- Tako osećam.
- U redu, šta osećaš?
- Tamu. Samo… - reči je izdadoše i ona zatvori oči.
Ponovo je jecala, tiho ovog puta.

Kroker je nije doticao, nije davao do znanja da vidi da je
rastresena.

- Frensin, koja ti je omiljena glumica?
- Džodi Foster - reče Frensin i obrisa nos.
- U redu, pravi se da si Džodi Foster - reče Kroker.
- Snimaš film, da kažemo, Terminator 4.
Devojka se zakikota.
- To je glupo. Džodi Foster ne bi igrala u T4. Linda
Hamilton bi igrala tu ulogu. - Prestala je da plače i nije više
bila toliko uznemirena.
- A šta ako nisu mogli da nađu Lindu Hamilton? Možda
bi uzeli tebe. Je li?
- Da.
- Sada misli o onome što se desilo u restoranu kao da je
scena iz filma. Misli na to osećanje kao na stvar, kao na
nešto što te plaši. Neka se ta slika projektuje u tvom umu
pa mi je opiši.
Frensi zatvori oči.
- U kolima sam, ne kao što su ova, veća. Vozimo se. Noć
je i vrlo je mračno. Pretpostavlja se da ja spavam, ali ja ne
spavam. Budna sam, ležim na zadnjem sedištu, slušam
glasove i buljim u zvezdano nebo - kapci joj zatreperiše. -
Nebo je tako mračno i blizu… crnje od crnog, kao da smo
pod crnim pokrivačem u leto… nema zvezda, nema oblaka…
guši.
Uzdahnula je i njene oči se otvoriše. Bile su preplašene.
- U redu je - reče Kroker i čvrsto je zagrli - bezbedna si s
majkom i sa mnom.
Ali on je pratio Frensinin pogled i vide da Margarita sedi
oborene glave, s rukama na licu.
- Mama? - reče Frensin. - Čula sam tebe…
- Ćuti, bebo.
- Ti i taj… čovek.
Margaritini prsti se skupiše u pesnicu i ona reče čudnim
glasom.
- Vi, detektivu, kako želim da nikada niste ušli u naš
život.

- Rekao je da zna više o ujka Domu od tebe, mama -
devojci je sada očigledno bilo potrebno da govori, da se
oslobodi nesvesne traume koja ju je tresla. - Rekao je da ti
držiš moj život u svojim rukama a ti si rekla: „Ne morate da
mi pretite, ja shvatam situaciju.“ Kasnije, kad je zastao u
jednom od onih motela kraj puta, on je rekao: „Vi sada o
meni mislite da sam đavo, ali kasnije, mesec dana posle
ovoga, znaćete istinu.“ Kad je on izašao iz kola, ti si počela
da plačeš.

Margarita je sada plakala, njena ramena su bila
pogrbljena, jecaji su je razdirali.

Kroker je čekao neko vreme pre nego što je upitao.
- Kakav je to čovek?
- Zbog njega ću umreti - Frensin ga je pogledala.
- On će se vratiti i ubiće me. To je čovek koji je ubio
Cezara i onda ujka Doma.

12

Tokio/Pariz/Old Vestberi/Vašington

Nangi se trudio da shvati kad je postao svestan bele tojote.
Da li je to bilo kad je njen vozač požurio sa semafora u
Šinđuku, ili čak i pre toga, kad su bili bliže firmi?

Pokuša da sredi misli.
- Recite mi šta znate o Vinsentu Tinu? - obrati se Seiko.
- Poznavala sam ga godinama - reče ona. - Bio je u vezi
sa mojom prijateljicom. Tako smo se upoznali. Bilo je to na
nekoj zabavi, mislim u Singapuru. Pa, bilo je to davno, ali
sećam se da je odmah ostavio utisak na mene. Bio je veoma
pametan i nije bio od onih koji imaju poverenja. Malo je
takvih u Jugoistočnoj Aziji.
- Tako ste vi manje-više pratili njegovu karijeru?
Seiko odmahnu glavom.
- Ne baš, ali izgleda da nisam mogla da ga izbegnem.
Njegovo ime se stalno pojavljivalo u milionskim poslovima
koje su elektronske fabrike počinjale u Kuala Lumpuru, u
proizvodnji kompjutera na Filipinima, poslovima visoke
tehnologije u Vijetnamu. Bili su to dobri poslovi, dobro
odabran personal. On je bio mudri posrednik. Meni se činilo
da on ne samo da zna prave ljude nego da zna kako da
njima barata. I tako kad me Lajnir-san pitao da preporučim
nekoga iz Sajgona, ja sam automatski pomislila na
Vinsenta.
- Da li ste čuli da je bio umešan u nešto nelegalno?
- Nelegalno? - zaprepastila se Seiko.
Nangi klimnu glavom.
- Policijski inspektor iz Sajgona natuknuo je da je Tin
možda bio umešan u trgovinu drogom i da je to možda
uzrok njegove smrti.

- Ali, vi ste rekli da je Vinsent Tin nastradao nesrećnim
slučajem.

- Tako to policija naziva, ali ako se čita između redova,
glavni inspektor Van Kit oseća da je to ubistvo.

- Sve je to tako čudno - reče ona. - Kažu da se javio neko
ko je izjavio da je član porodice i da je preuzeo telo. Ja sam
uradila onako kako ste rekli, dobila sam telefon firme
Avalon Ltd. u Londonu. Osoba sa kojom sam tamo
razgovarala ubeđivala me je da nije nikada čula za čoveka.

- Pa, to smo mogli i da očekujemo. Čime se bavi Avalon
Ltd!

- Uvozom i izvozom visoke tehnologije.
- Baš ono čime se Tin bavio - reče Nangi. - Čudno, ali
osećam da je to samo koincidencija.
Seiko obori glavu.
- Ja preuzimam punu odgovornost za Vinsenta Tina,
Nangi-sane.
- Gluposti. Uradili ste što ste mislili da je u redu. Pored
toga mi za sada nemamo dokaze da je Tin bio u bilo čemu
nedopuštenom.
Mislio je, ipak, na svoju kancelariju u kojoj su Masamoto
Gei i njegov Či tim rastavljali neuronsku mrežu kompjutera
klona, pokušavajući da otkriju kojom je tehnologijom
načinjen, pored sekcije Či ploča koje su Geiovi ljudi već
identifikovali. Zla slutnja bila je sve veća svaki put kad bi
Nangi pozvao Geia da pita kako napreduju i kad bi mu ovaj
odgovorio da nema napretka, sem da su ploče američkog
dizajna. Otkuda taj klon dolazi i ko je otkrio tehnologiju
reprodukovanja Či ploča.
Bela tojota se kretala na periferiji njegovog vida.
- Ipak ja… šta je to? - Seiko vide kako on okreće glavu na
svoj čudni način.
- Prate nas.
Seiko se okrete, pogleda kroz zadnji prozor BMV-a.
- Ko?
- Čekajte i videćete.

On se nagnu unapred, kucnu šofera po ramenu u
određenom ritmu. BMV odmah skrenu levo, pa skrete u
prvu ulicu levo uz škripanje guma. Trenutak kasnije i bela
tojota učini to isto.

- Eto ko nas prati.
- Možemo li da im pobegnemo? - upita nervozno Seiko.
Nangi skrsti ruke preko zmajeve glave na svom štapu i
reče:
- Zašto bismo to radili?
Seiko ga čudno pogleda. Njena ruka steže ručicu vrata.
- Sada usporavamo?
- Tako je - reče Nangi i otvori vrata pre nego što se BMV
i zaustavio. - Možda ćemo sada početi da dobijamo neke
odgovore.
Bela tojota stade ispred BMV-a, blokirajući prolaz
drugim kolima zadnjim delom. Nangi izađe iz svojih kola u
trenutku kad je iz tojote izašao visok, vitak čovek. On je
nosio tamno odelo od kože i crne naočare. To biće nalik na
insekta čekalo je s otvorenim vratima između sebe i
Nangija. Nangi je mogao da vidi kako mu je revolver
nabrekao ispod sakoa. Jakuza.
Polako se otvoriše prednja vrata i pojavi se krupan
čovek. Imao je lice puno ožiljaka, vlažne usne i oči koje su
pretraživale okolinu svakih petnaest sekundi.
On se pokloni, odade poštovanje na svoj formalni način
jakuze, reče gde je rođen i kome klanu pripada.
Jamuči, pomisli Nangi. Samo jednom je sreo Tomu
Kozoa, ojabuna. Šta bi taj čovek hteo od njega?
Krupni čovek reče:
- Molim vas, pošaljite tu ženu s vozačem. Mi ćemo danas
brinuti o vama.
Nangijev vozač se pokrete ali insekt odmah izvadi
revolver.
- Nema potrebe za tim - reče Nangi.
- Naređeno mi je da vas dovedem - reče krupni čovek. -
Na koji način, zavisi od vas.

Nangi klimnu glavom. Saže se, reče nešto vozaču a onda
zalupi vrata.

Seikino bledo lice videlo se na prozoru.
- Nangi-sane…
- Idite kući. Meni se ništa neće dogoditi.
- Kako možete da im verujete?
Ali on je već hramao prema beloj tojoti, oslanjajući se
više nego što je morao na glavu zmaja. Kad je stigao do
tojote, insekt mu otvori zadnja vrata. On uđe, a krupni
čovek mu se pridruži na zadnjem sedištu. Onda onaj nalik
na insekta kliznu iza volana, ubaci kola u brzinu i krenu.
Nangi je sedeo sa šakama skupljenim na izrezbarenoj
dršci svog štapa.
- Kuda me vodite? - pitao je.
Krupni čovek okrete svoje lice s ožiljcima prema njemu.
- Danas nije isto urro i juče - reče on. - Vaš zaštitnik
možda više nije među živima - blesnu zlatni zub. - Mikio
Okami je nestao.

***
Čeleste je vrištala.

Iznenada se probudila, kao da je na silu, pesnicom,
naterana iz sna u svesno stanje. Sedeći u krevetu, s rukama
preko lica, ona je jaukala.

Nikola koji je sedeo sasvim blizu nje ukloni joj ruke s
lica, postavi se ispred nje, pokušavajući da snagom svog
uma ukloni košmar koji se dovukao iz močvare njene
podsvesti, koji je plivao oštrih zuba i repa kao brijač iza
njenih kapaka.

Govorio joj je svojim umom da bi je smirio. Čudno, zbog
toga je postala još uznemirenija. On joj tada pusti članke i
kad je bio siguran da se usredsredila na njega, skloni se s
kreveta. Stajao je miran, dišući polako sve dok njen um nije
sam našao mir posle strašnog šoka i dok nije sam izronio iz
dubina košmara.

Kad je prestala da vrišti, on podiže slušalicu i tiho je
govorio sa dnevnim recepcionerom ubedivši ga da je sve u
redu; gospođica se setila kako ju je taksi gotovo oborio,
sada je sve u redu, hvala, ali možda bi čaj od nane smirio
njene živce.

Spustio je slušalicu i rekao Čeleste:
- Sve je u redu. Sada ste bezbedni.
Ali ona je odmahivala glavom, a strah kao tamna mrlja
širio se njenim očima.
- Ne, nije u redu. Vi ste još ovde.
I on tada sve shvati.
- Čeleste, vreme je da mi pričate o sebi.
Ona okrete glavu prema zidu.
- Ne možete to da skrijete od mene, vidite.
Ona se obgrli rukama da se zagreje, da se zakloni.
- Čeleste, ja nisam neprijatelj.
- Svako je neprijatelj.
Bilo mu je jasno kako je do toga došlo. Čulo se kucanje
na vratima. Nikola otvori, uze poslužavnik i spusti ga na
sto. Potpisa račun i zatvori vrata.
Kad je pružio Čeleste čaj, on reče:
- Sve je tako jednostavno, zar ne? Vi znate kako sam
proveo grozne trenutke ovde pre nekoliko godina i znate da
je to bilo zbog žene.
Čeleste ne reče ništa. Prinese šoljicu usnama. Nije htela
da ga gleda, ali to sada nije bilo važno.
- Vi ste videli Mesuleta u Mareu. Pogrešili ste samo
ulicu.
Šoljica joj ispade iz beživotnih prstiju i čaj se prosu po
pokrivaču. Ona kao da je bila svesna samo zvuka njegovog
glasa. On posegnu prema njoj svojom psihom da bi je
zaštitio, ali ona se zgrči i kriknu.
- Dalje od mene! - glas joj je bio suvo grebanje. - Mi smo
baš tim, zar ne? Zadrhtala je. - Bože, šta mi je bilo da sam
vas pozvala u pomoć?
- Grešite - reče Nikola i nešto u njegovom glasu natera je
da se okrene. - Vi i ja smo sasvim različiti - darovi koje

imamo…
- Talenti! - suze su joj visile u uglovima očiju i njeno telo

je vibriralo od sićušnih grčeva. - Vi to nazivate talentom,
to… - ona opet zadrhta i prvi put pogleda vlažan pokrivač.
Onda usmeri pogled na njega.

- Dakle, vi ćete razumeti. Nisam vam rekla sve o svojoj
majci. Ponovo je gledala vlažnu mrlju kao da nije mogla da
podnese njegov pogled dok se vraćala u prošlost. - Ona je
umrla kad sam imala šest godina. Imale smo, da li bih tako
mogla da kažem, težak odnos. Ona i otac su stalno bili u
raskoraku. U raskoraku vremena. To je i najvažnije, zar ne?
Kad vratim uspomene, vidim kako sam bila nemoguće dete,
kako sam bila okrutna prema njoj. Ali to vidim tek sada,
onda nisam videla. Tada sam znala da ona povređuje mog
oca i da ja moram da joj vratim.

Zavlada duga tišina. Nikola je mogao da je čuje kako
diše, možda je osećao šta se događa u njenim mislima, ali
čuvao je svoje misli za sebe.

Čeleste najzad uzdahnu duboko i oči joj se zatvoriše. Kad
joj se usne pokrenuše, ona je prošaputala čudne reči.

- Ja sam videla šta će joj se dogoditi: vatra, njena smrt,
sve. Videla sam to u mislima kao film i ništa nisam rekla,
ništa nisam učinila da joj pomognem. Ona otvori oči i
zagleda se u njegove. Suze su se vrtele u njenim krupnim
očima. - Mogla sam da je spasem? Zašto nisam?

Dakle, to je bila istina: ne samo strah od sebe već
strašno osećanje krivice.

- Bili ste suviše mladi - reče on odgovarajući na njen
užasnuti pogled - pogledajte se samo, Čeleste. Još ste
premladi da biste shvatili, a kamoli kontrolisali, svoj dar.

- Ponovo ta reč - ona zatvori oči, zadrhta. - Ne možete da
kontrolišete dar koji vam je đavo dao. To je to.

- Ma šta da je to - reče on tiho - to je deo vas. On priđe i
sede na ivicu kreveta. - Imali ste šest godina, Čeleste.
Možete li pošteno da kažete šta ste mogli da vidite o
budućnosti? Ili ste mislili da je to samo želja?

Ž

- Želja, jeste. Ja… - reči joj zapeše u grlu i ona poče da se
davi, pa Nikola posegnu prema njoj i privuče je bliže, tako
da je tek sada mogao da čuje njene jedva izgovorene reči. -
Ali možda nije bila samo želja, prolazno zadovoljstvo, već…
đavolska želja… da sa tom snagom, tom moći… da sam
uspela da se to dogodi.

- Čeleste, slušajte me - reče joj u uvo - niko, ni vi ni ja, ni
onaj Mesulet tamo ne može da utiče na budućnost. Ono što
ste videli da se događa možda se zaista tako dogodilo. Imali
ste šest godina, Čeleste, bili ste malo dete. Razmislite. Čak
i da ste rekli ocu šta ste videli, zar bi vam verovao? Zašto
bi? Morate da prihvatite činjenicu da ste sa šest godina bili
nemoćni da pomognete majci.

- Ali ja nisam ni želela da joj pomognem - držala je glavu
na njegovom ramenu, baš kao da je opet mala.

- Morate da izađete na kraj s tim osećanjem - reče on
milujući je po glavi… - i morate sebi da oprostite.

Ona tad zaspa, skupljena u loptu, s licem prema
prozorima gde su kroz zavese prolazili poslednji zraci sunca
kasnog popodneva. Nikola ogrnu lagani žaket od crnog
lana, izađe kroz vrata.

***
Margarita je vozila vrlo brzo, prestižući kola i kamione.
Kroker je bio zadovoljan što je stavio sigurnosni pojas. Ona
je bila uznemirena i on je želeo da zna zbog čega.

Prođe kroz kapiju svog imanja, klimnu glavom
telohraniteljima koji su lunjali unaokolo za svaki slučaj. Kiša
šljunka izlete ispod guma leksusa kad je skrenula prema
kući.

U tišini koja je nastupila Kroker je čuo rotvajlera kako
laje. Ugleda psa i njegovog čuvara. Pas je bio propet na
zadnje noge, jezik mu je visio iz gubice. Čim je Margarita
izašla iz kola, on se spusti na sve četiri, frknu a onda poče
da dahće.

Kroker pogleda Margaritu preko krova kola dok je držala
Frensin uza se.

- Želim da Frensin odmah ode iz ove okoline. Vidim da je
Toni i ja uništavamo. Imam prijatelja u Konektikatu kod
kojeg može da bude.

- Toniju se to neće dopasti - upozori je Kroker.
- Ko ga jebe - reče ona dok je kćerka uhvati oko struka.
Ona poljubi Frensin u teme i reče tiho. - Dušo, idi unutra i
neka ti Miki pomogne da se spakuješ. Devojčica kao da nije
htela da se odvoji od njih. - Idi, dušo.
Frensin je buljila u Krokera. Najzad reče:
- Da li ću vas opet videti?
- Obećavam.
Pogleda ga još jednom, onda se okrete i odjuri prednjim
stepeništem u kuću.
- Rotvajler treba da ide s njom u Konektikat.
- Zašto? - reče Margarita. - On je već ubio jednog psa,
uradiće to opet ako želi da se nje dokopa.
- Ne želim da joj se bilo šta dogodi.
Ironično mu se osmehnula.
- Čudno da to kažete, moj detektive.
Pojavi se telohranitelj na pragu kuće.
- Želite da se Frensin spakuje, gospođo Di?
- Tako je, Miki. Uradi to pre nego što se vrati gospodin
Dekamilo.
Telohranitelj kao da nije bio baš siguran da to treba da
uradi, ali klimnu glavom i vrati se u kuću.
Neko vreme Margarita je ćutala, neodlučna. Nepoznate
emocije treptale su joj u oku. Najzad reče:
- Šta ću da uradim, Lu? On je bio ovde. Ubio je dvoje
ljudi i Cezara.
Kroker je osećao kako mu srce lupa u grudima.
- Ali nije samo to uradio, Margarita, je li?
- Nije - glas joj postade promukli šapat. - Krenuo je na
Frensin, pretio da će je ubiti. I uradio bi to: videla sam u
njegovim očima. Bože, nije ni čudo što je toliko uplašena.

Na imanju je vladao neprirodni mir, nešto slično onome
što izučeno uvo može da oseti u električnoj napetosti koja
prethodi velikom nevremenu.

- Odvukao je Frensin, obesio je s glavom nadole u njenoj
sobi, kao primer za mene - duboko je udahnula. - Onda smo
sedeli i čekali da zazvoni telefon. Rekao mi je da će Dom
pozvati i da ja moram da ugovorim da se vidim sa njim bez
ljudi iz Programa za zaštitu. To je bilo lako: to je i Dominik
želeo. Njemu je rečeno da Toni bije Frensin. Oči boje
ćilibara bile su pune straha.

Kroker nastavi kad je bilo jasno da ona ne može.
- Onda vas je Robert primorao da ga odvedete do brata -
sve do Minesote.
Ona obori glavu.
- O, Bože, šta mi je uradio - tresla se od pomisli na to. -
Naterao me je da budem saučesnik u ubistvu svog brata.

***
Gant je čekao u baru na rubu Kineske četvrti. Srkao je Džek
Denijels i osećao se tako da bi se najradije bacio u Potomak.
Da li je postojalo tako nešto kao smrt od zagađenosti?
Svakako, to se događalo svakodnevno; smrt od izlaganja
radonu, plutonijumu, radarima, mikrotalasnim pećnicama,
a van gradova mreži visokog napona. Ko je rekao da je
zdravije živeti na selu nego u gradu?

Gant, sedeći u jednoj od loža pozadi, buljio je u piće boje
ćilibara i razmatrao svoju sadašnju situaciju. Nije bilo
izlaza.

Znao je o Či projektu ono što mu je rekao Dejvis Manč.
Či projekat je još bio u stanju razvoja, ali to je moglo da
znači i da je sve propalo ili da će konkurencija biti
potučena. On je isto tako sumnjao da je Či tehnologija
paralelna sa Hajrotehovim Hajv kompjuterom. Nikola,
dalekovid kao uvek, posvetio se sopstvenom projektu kad je
video da je jasno da će njegova namera da kupi Hajroteh
biti osujećena. Prema onome što je uspeo da izvuče i koliko

Č

se znalo u Sato-Tomkinu. Gant je shvatio da je Či kompjuter
nekoliko koraka ispred tehnologije Hajva.

U to doba dana, nekako između večere i opijanja, bar je
bio prepun. Izmaglica puna mirisa piva i dima obavijala je
sve, prigušujući boje, ubijajući osećanje vremena i mesta,
što je bila baš ona atmosfera koja je privlačila gomile ljudi u
ovakvu vrstu pojilišta. Gant se ovde osećao sasvim
komotno.

Da li je Nikola nekako uspeo da se dočepa Hajva, ili je
neko pokušao da mu smesti kod senatora Rensa Bejna?
Možda je senator sam to smislio ili je Bejn imao raspored
rada u koji se Nikola lepo uklopio?

Muškarci u poslovnim odelima, žene u suknjama i
pantalonama, zadržavali su se za barom u obliku
bumeranga ćaskajući i pijući, klimajući se levo-desno sa
nonšalantnošću koju daruje samo pijanstvo. Gant ih je
posmatrao i trudio se da ga ne podsećaju na majku.

Znao je da ma koji scenario bude istinit, Meknoton je bio
u pravu što ga je nagovarao da se odrekne Sato-Tomkina i
svojih veza sa Nikolom. Naravno on je tehnički već bio
umešan jer mu je Komitet dao podatke, ali on je bio stara
političko njuškalo i mogao je da dešifruje Meknotonovu
šifru. Da se sada povukao, Meknoton bi još mogao da ga
spase. Bilo je još vremena da pokaže političke mišiće pred
Komitetom koji je imao prvu sednicu početkom iduće
nedelje. Posle toga Gant će biti prepušten. samom sebi. Kad
ga se jednom Komitet dočepa, neće biti veza koje će
Meknoton moći da povuče i da ga spase. Gant će potonuti s
brodom, tako je rekao Meknoton.

Gant koji je držao na oku ulazna vrata nije primetio
osobu sve dok nije kliznula u ložu.

- Za ljude kao što sam ja postoje ulazi za opasnost - reče
osoba.

- Timoti Delakroa?
- To sam ja - čovek mu nije ponudio ruku, ali nije ni Gant
njemu. Bio je to čovek kose boje peska, četrdesetih godina,
koji je svojevremeno bio dosta na suncu i vetru. Rezultat

toga bio je da mu je koža na nosu, obrazima i čelu bila
stalno zapaljena, crvena i duboko izborana kao kod nekoga
ko je bezbroj puta bio povređen, a nije imao vremena da se
zaleči. Delakroine oči su bile tako blede da se činilo da su
bezbojne i on je stalno lizuckao usne. Lice mu je bilo
karakterno, kao kod T.E. Lorensa, nije bilo grubo, ali
formirano čudnim i zastrašujućim doživljajima.

- Vi ste Mančov prijatelj - rekao je Delakroa.
- Poznajemo se.
- Nije važno - Delakroa sleže ramenima - rekao vam je da
me pozovete pa svakako mora da ste u neprilici.
Na pola puta do Vašingtona desni opet počeše da mu
krvare, pa Gant posegnu za maramicom koju mu je Manč
dao da zaustavi krvarenje. Nešto ispade na pod kola.
Nije mogao da se zaustavi dok nije ušao u grad. On se
tada sagnuo i podigao papir na kojem je bilo napisano ime i
telefon Timotija Delakroa. Pa, pomislio je, inspektor je
sentimentalniji nego što bi trebalo da bude.
- Dobro - reče Delakroa dok je dobovao prstima po
umrljanom čaršavu i oblizao usne koje su se ljuštile - pozive
kao što je bio vaš imam sedam-osam puta godišnje. Više
nego što ste očekivali, je li? Namignuo je. - Pa, ne brinite.
Ako imate šekele, ja mogu da uradim sve, i to baš sve.
Potreban vam je prevoz za koji niko neće znati? Verovali ili
ne imam na umu lokid SR-71. On dostiže tri maha dok su
ostali mlaznjaci još na pisti. Ili ako bi vam odgovarao jedan
F-15? Dobro ste čuli. Jebeni F-15? Ako želite da neki azijski
funkcioner koji leti u Bangkok eksplodira na nebu, ako
želite da upadnete u neko betonsko skrovište u Africi, ako
želite da pomognete lokalni ustanak u istočnoj Evropi, ja
sam vaš čovek.
- Izvinite? - reče Gant odjednom dezorijentisan.
Delakroa je mahao rukama kao da će svakog trena
uzleteti.
- U redu, nije vaša scena. Shvatio sam. Ovde se traži
nešto prefinjenije. Potreban vam je ručni minobacač piton-
600, bacač plamena, lasersko oružje? Šta?

Š

- Šta vi, za ime Boga, radite?
- Manč vam nije rekao?- Delakroa je bio uvređen, njegovi
žuti zubi su se igrali kožom sa usana. - Ne shvatam. Svako
drugi koga mi je poslao znao je ko sam. Bili su presrećni da
mi plate za usluge - jeknuo je nezadovoljno. - Ljudi kao što
sam ja ne rastu na drvetu.
- A vi se bavite…? - pitao je Gant s puno nade. Usna mu
je bolno kucala i on je pritisnu, osećajući krv.
- Hriste, čoveče, imam sve. Mogu da se dočepam bilo
kojeg oružja ili mašine za rat, naravno u nekim granicama.
Ne mogu da se dočepam bombardera stilt, ali mogu da
garantujem da to ne može ni konkurencija.
- Ali meni nije potrebno… - pokušao je Gant da ga
prizove razumu.
- O, sjajno - reče Delakroa i diže ruke s gađenjem -
mislim da ovde neću dobiti ni besplatnu večeru.
- Ne brinite - reče brzo Gant - ići ćemo gde god mislite
da je ovako kasno otvoreno. Ja plaćam.
- Ne znam - reče Delakroa i baci pogled na sat - u poslu
kojim se ja bavim vreme je novac.
- Imam para - reče Gant i popi malo Džek Danielsa da
ispere povređene desni - sada samo da smislim kako da ga
vi zaradite.
Naručio je i za Delakrou Džek Deniels, pa su zajedno
pili.
- Prvo, prva stvar - reče Delakroa kad su se smestili u
kineskom restoranu dva bloka dalje i gde su se ponašali kao
braća koja se dugo nisu videla. - U čemu je vaš problem?
Ne čekajući na odgovor, on se okrete kelneru koji je
čekao i poče da bljuje dugu reku nečega što je moglo da liči
na vređanje, da nije bio čist kantonski. Da Gant nije video
kako se ta dva čoveka ponašaju kao intimusi, on bi mogao
da njihov razgovor pogrešno protumači kao svađu.
- Imaćemo sve što je najsvežije, ono što vama najviše
odgovara - reče Delakroa i dok je kelner žurno odlazio, on
se okrete Gantu.
- Nije važno. Nisam gladan.

Ruke poleteše uvis.
- Dok ste za mojim stolom, ješćete.
Gant je hteo da istakne da on plaća, ali entuzijazam ovog
čoveka ga je preuzeo. Njegove depresije je nestalo na putu
od bara dovde.
On reče:
- Problem je sledeći: danima sam pokušavao da dokučim
da li moj gazda vodi veliku kompjutersku nepravdu, u šta,
moram da priznam, ne verujem.
Ponovo zamlataraše one ruke.
- Nije važno šta vi verujete ili ne. To je vaš problem i
možda ste u položaju da poznajete kuronju po onome što
radi.
Gant nije želeo da ti prizna, ali Delakroa je bio u pravu.
- Druga mogućnost je da neko, možda na visokom
položaju u američkoj vladi, pokušava da smesti mom gazdi.
- A to bi bilo?
- Oguliti ga do kože.
- Hmmm - Delakroa je držao podbočenu glavu. - Nisam
vam ja potreban. Vama je potreban mudar inspektor,
čarobnjak, a ja to nisam, mada moram da priznam, jednom
u Sudanu kada… - ruke ponovo poleteše mlatarajući kroz
vazduh. - Ali to nije ni tu ni tamo. Vidite, to nije moja stvar.
Ja sam više u onim tres-tras-hvala-madam stvarima, znate li
na šta mislim?
- Oružje.
- Da. Tako je. Ja vodim male, čiste ratove. Slom
komunističkog bloka je bonaca za ljude kao što sam ja. Sve
te etničke manjine sada pokazuju svoje etničke i verske
mišiće i spremne su da tresnu ostale po glavi bilo čime. Tu
ja stupam na scenu. Trudim se da oružje bude uvek
nadohvat ruke. Na primer, imam ovaj ratni brod kojim
rukovodi kompjuter. Govorim o robi iz rata u Zalivu. Mene
ne zanima ono što je preostalo od Nama. Ovaj brod ima
takvo oružje koje može stvarno da vas povredi.
- Kad se sve to zna - reče Gant - počinjem da se pitam
zašto mi je Manč dao vaš broj.

Stigla je hrana, delovala je vlažno, ne otvarajući apetit.
Ipak, dobro miriše, primetio je Gant.

Delakroa je sipao nešto što je ličilo na plave rakove u
nekom gustom belom sosu.

- Nije vam rekao, a?
- A-ha.
- Onda prestanite da su kurčite unaokolo i pitajte njega!
- Nemoguće - reče Gant posmatrajući svoj tanjir pun
školjki, lignji i lepljićog pirinča - da je mogao da mi kaže,
ubeđen sam da bi to uradio. Ne, on je na suprotnoj strani.
Morao sam sam da to zaključim.
Na Delakroin zahtev stiglo je pivo, najmanje tuce flaša u
ledu.
- Taj gazda o kome govorite je u dubokim govnima sa
federalcima?
- Tako bi moglo da se kaže - Gant je buljio obeshrabreno
u svoj tanjir - kroz četiri dana Komitet senatora Rensa
Bejna će imati sednicu na kojoj će moj gazda biti optužen
za izdaju i biće zatvorena čitava američka grana Tomkin
industrije.
Delakroa podiže glavu. Usne su mu bile masne i jedan
pipak plavog račića virio mu je iz usta. Brzo ga ispljunu.
- Mislite na Tomkin industrije one koje su deo Sato-
Tomkina?
- Da, zašto?
Delakroine blede oči postadoše velike i okrugle dok se
čudio.
- Hriste, ja se stalno nosim sa tim ljudima. Eto zašto sam
to pitao.

13

Pariz/Vašington

Noć. Neprozirna magla se spuštala kao šuštava krila
anđela. Pretnja kiše nosila je sa sobom miris izduvnih
gasova automobila i čađi.

Nikola je ispod sebe video drveće kestena i četiri ugla
Plas de Voga. Pogledao je u parisko nebo, puno pritajenog
odbleska svetlosti uličnih svetiljki duž širokih bulevara i
trgova, reflektora oko Ajfelove kule koji su osvetljavali
niske oblake, razmazane kao ruž na suviše našminkanom
licu drolje.

Kiša, kad je došla, bila je kao prijatelj jer mu je pomogla
da se sakrije, ali bila je i neprijatelj jer su zbog nje bakrene
ploče kojima je bila obložena mansarda postale opasno
klizave.

U trenutku kad je hteo da opasno zakorači, on se sledio,
čučnuo, a ispod njega je policajac prelazio polako preko
trga. U bistrou na uglu sada je bilo življe nego tokom dana,
mladi ljudi su dolazili ispod kolonade i izlazili na ulicu. Neki
od njih bi mogli da ga vide kad bi pogledali gore. Morao je
da ih natera da to ne rade.

Krov je bio pod uglom od četrdeset pet stepeni, savršen
da bi unutrašnjost kuće ostala suva, ali vrlo nezgodan za
hodanje.

Pravo napred i malo ispod njega bio je uspravan prozor
u kosom krovu kuda je trebalo da uđe u kuću u kojoj je bila
firma Avalon Ltd. Problem je bio što se prozor nalazio bliži
trgu nego što se njemu dopadalo. Proračunao je da će mu
biti potrebno dvadeset ili trideset sekundi da otvori prozor i
da uđe, možda nešto više, ako je postojao alarmni sistem.
Za to vreme biće potpuno izložen pogledima onih koji

prolaze Plas de Vogom. Bilo je ludo pomisliti da niko neće
podići glavu tada; u stvari, on je pretpostavljao da hoće.
Trik je bio da se predstavi kao silueta o kojoj niko neće
brinuti.

Nikola je bio sav u crnom. Pre nego što je izašao iz
hotela uzeo je crni imalin i sada je namazao obraze, nos,
čelo, ivice ušiju i nadlanice. Iz džepa je izvukao dva
predmeta koji su odgovarali njegovim šakama. Bili su to
naprave - od metala koje je dao da se urade specijalno za
njega, bile su od lake metalne žice koja je pokrivala šake i
dopuštala da se penje uz fasade.

Spusti glavu niz krov i poče da se spušta prema prozoru.
Kiša je dobovala po bakru. Osećao je miris metala u
nozdrvama. Kretao se onako kako su ga učili kad je bio
mali, pokretom poznatim kao Kagiri Nišiki gde se pomerio
samo jedan deo u jednom trenu. Napredovalo se polako jer
je disanje bilo podređeno ritmu meditacije, a čitavo telo se
pružalo. U takvom stanju ljudsko telo, već promenjeno
senkama noći i uglom krova, kao da se rastapalo, delovi su
išli u raznim pravcima tako da uopšte nije imalo oblik
čoveka.
Ma ko da je pogledao prema krovu morao bi dugo da
bulji pre nego što bi video gde leži Nikola i da razluči
njegove pokrete. Čak i tada taj pokret je lako mogao da
bude zamenjen pokretom goluba koji se slučajno zatekao po
kiši na bakarnom krovu.
Vreme je prestalo da ima bilo kakvo značenje za Nikolu.
Bio je u polusvesnom stanju koje sveti ljudi sa Tibeta
postižu kad hodaju po vatri ili ekserima, kad se svest pruža
napred, kad su osećanja umrtvljena u čitavom telu.
Tako je bez problema stigao do kosog prozora. Pipak
njegovog uma sada ispita ivice prozora. Odmah je bio
upozoren.
Žica.
Alarmni sistem. Ali sada, slepac u noći, on je mogao da
oseti propalu ivicu prozora a nešto dalje prekinutu žicu koja
je stajala pripijena uz drvo tako da je moglo da se poveruje

da sistem još funkcioniše. Dva kraja su se razdvojila i
Nikola je bio ubeđen da ma kakva je veza tu nekada bila,
sada nije postojala.

Koristeći šuriken, čeličnu zvezdu ninđa s oštrim zracima,
on otvori starinsku polukružnu bravu. Dugo je bio sasvim
miran. Čuo je zvuke grada svuda oko sebe: glasove koji su
dolazili iz bistroa preko trga, krckanje koraka po šljunku,
šištanje kola koja su prolazila ispod skvera i bliže sebi
rakoljenje golubova.

On poče da otvara prozor santimetar po santimetar, a
onda uđe. Glava i ramena su mu već bili unutra kad sa
strane ugleda neki blesak pa se skameni.

Ostao je tako, dopuštajući zenicama da se priviknu na
tamu. Pogleda ulevo blesak se opet javi. Sada je znao.

Njegovo teme je bilo na tri santimetra od kao žica
tankog laserskog zraka, koji je bio osetljiviji i sigurniji od
infracrvenog zraka. Ako ga preseče bilo kojim delom,
oglasiće se alarm. Nije ni čudo što su dopustili da
demodirani alarmni sistem propadne.

Ispod njega, prozorska daska bila je na tri stope od
poda; mogao je da vidi kako blista ponako rašnjava u
odsjaju uličnih svetiljki. Kad bi uspeo da se spusti na pod i
padne u dobar položaj, mogao bi da se provuče ispod
laserskog zraka. Problem je bio što nije imao prostora za
manevar - bio je sasvim blizu zraka.

Sada je njegov neprijatelj bilo vreme koliko i nedostatak
prostora. Pola unutra, pola napolju na kosom prozoru, bio je
ranjiv. Nije mogao da siđe, nije mogao da ide napred, nije
mogao da ostane tamo gde je.

Zato se pope gore.
Podigavši telo na dlanove, polako je provukao noge kroz
prozor, povukavši kolena do grudi. Sada je bio skupljen u
loptu. Hteo je da zauzme položaj da bi postavio noge na
ravnu podlogu. Umalo nosem nije dodirnuo zrak. Zaustavio
je sve pokrete. Srce mu je dobovalo u grudima, adrenalin je
kolao žilama, osećao je smrtni strah da ne načini pogrešan
pokret.

Primenio je pranu - lagano, pročišćujuće udisanje i
izdisanje koje je dovodilo kiseonik do vrhova pluća. Zatvorio
je oči i koncentrisao se na ono što mora da uradi. Otvorio je
svoje oko tanđiana, zamislio prostoriju, njene dimenzije
sada su mu bile jasnije nego da ih je osmatrao normalnim
pogledom.

Video je gde se zraci ukrštaju, tako da je imao oko tri
stope slobodnog prostora iznad laserskih zraka. Kad je
ranije vežbao taj pokret uvek je imao toliko prostora. Sada
je znao da će morati da iskoristi ne više od dve i po stope
prostora - da njegovo čelo ili stopalo ne bi presekli laserski
zrak.

On se skupi, potonu dublje u Akšaru. Vreme se razbi na
deset hiljada komada i kao mesečina na vodi, postade
nebitno. Mogao je da oseti puls kokoroa dok je skupljao sile
svemira zapretene duboko u njemu. Mogao je da oseti kako
mu puls udara, kako žari kao vatra kroz njegove vene. Sve
sporije je puls udarao dok nije prestao da se sasvim oceća.

Sada.
On se baci uvis i napred. Prevrćući se oseti kako je
glavom dotakao plafon, tek malo, ali sasvim dovoljno da to
promeni njegov pravac. Luk kojim se bacio bio je sada
skraćen i svojim okom ganđiana on je mogao da vidi sav
užas koji će se desiti kad mu stopalo preseče laserski zrak.
On posegnu nagore, nekode vezani za njegove šake
ukopaše se u ukrštene grede tavanice. Visio je tu neko
vreme kao ludi majmun, nogu podignutih uvis. Čuo je
krckanje. Njegovo privremeno boravište je popuštalo.
U očajanju iskoristi još jednu šansu, držeći se dovoljno
dugo za gredu da bi se zanjihao u drugi luk unazad. Pade
malo niže niz gredu, istrulelu zbog vlage koju je propuštao
krov, svestan da će popustiti.
Onda se zaljulja unapred i pusti je, prevrte se u tami, s
laserskim zrakom ispod sebe, ugledavši ga krajičkom oka
kao rubinsku iglu i onda je prošao kraj njega, bio je s druge
strane, dok je padao i mirno se prevrtao.

Dodirnuo je daske na podu mekim udarom, prevrnuo se
preko leđa, s glavom između ramena i dočekao se na
bokove.

Bio je unutra.
***

Ne treba da oprostim majci, već ocu. To je pomislila Čeleste
kad se probudila u tami. Sedela je u krevetu, bila je u onom
čudnom stanju između pravog života i onog drugog. Koji je
bio stvaran, šta je bilo budno stanje a šta san? Dugo nije
mogla to da shvati.

Pre nego što je njen otac ubijen živela je drugim
životom. Otac je bio žrtvovan, objasnio joj je Okami-san.
Nije mu rekla da nikakva objašnjenja neće da joj pomognu
da se navikne da oca nema. Ona nije želela objašnjenja, ona
je želela da se otac vrati.

Čeleste se pomače u tami, u hotelskoj sobi u Parizu, ne
želeći još da shvati stvarnost svoje sadašnje okoline. Šta bi
dala da otac bude uz nju. Sve. Čak i život Okami-sana, znala
je to. Ona je bila određena da ga brani jer je tako želeo njen
otac, ali bilo je tačno da je ona prezirala Okamija otrovnom
strašću. Samo pravi Venecijanac može da razume kako to
može da bude duboko ispod površine i da nikada ne pokaže
svoje ružno lice.

Okami je došao u njihov život pre mnogo godina, uvukao
ih u gnezdo otrovnica, svet koji nije on stvorio, u kome je
bilo gorkih neprijateljstava, starih kao hrast.

Njega je odmah privukla njena maćeha, koja je uživala
da planira.Čeleste nije nikada verovala maćehi, mrzela ju je
i bojala je se. Kao Sicilijanka ona je bila uljez, a onda kao da
je posedovala magične moći, mogućnost da stvori mrežu
spletki i skandala i uništi i ukloni svakoga ko bi stao na put
njenom mužu.

Kad je Čeleste porasla, shvatila je da je Okami-san
pomagao njenoj maćehi. Oni su zajedno načinili osnovu
moći koju njen otac sam ne bi nikada postigao.

Č

Čelestin svet se kretao oko oca. Ona je odrasla sa
starijom sestrom, s kojom je delila tajne u tami, sve dok
postepeno znanja, koja nije mogla da deli sa sestrom, nisu
sasvim ovladala njom.

Sećala se kad se to prvi put dogodilo, ona i sestra su
ležale na leđima na plaži Lido, bio je topao letnji dan kad
Trgom svetog Marka nije moglo da se prolazi, kad su zidovi
istorije nestali pod falangama turističke najezde.

Buljeći u lenje oblake njena sestra je videla grifone,
zaljubljeni par konja u trku. Čeleste se koncentrisala,
pokušavajući da vidi fantastične oblake koje je sestra
opisivala.

Ona je videla samo davljenje, vazduh koji nestaje u tami,
malo lice ispod tamne kose koje je poskakivalo na vodi, a
onda se talas obrušio na njega s takvom jasnoćom da je
Čeleste uzdahnula kao da ni ona ne može više da puni
vazduhom pluća.

Onda je ustala i jurila je dok su joj misli bile zbrkane,
nakrivljena kao pijanac, trčeći vlažnim peskom, posrćući
preko kupača koji su se okretali i otvorenih usta buljili u
nju.

Kuda je to jurila? Pojma nije imala, samo je znala da što
brže juri biće bliža… Događaju. Kao da njeni koraci nisu
prelazili daljinu već vreme, vukući je bliže njenoj viziji,
davljenju.

U daljini je videla užurbanost, mladići su skakali u
talase, dovikujući se, usmeravajući se tamo gde su se valovi
lomili i penili, prema tamnoj tačci u vodi. Davljenje.

Čelesti se učini da će da povrati. Osećanje smrti bilo je
tako opipljivo, u jednom mračnom trenu, da je bilo stvarnije
od života. Jak osećaj dislokacije udari je pa ona posrte,
živeći jedan tren u večnosti, na dva mesta odjednom, a da
nije bila potpuno ni na jednom od njih. Ona pade, noge joj
više nisu primale prave komande od njenog otupelog
mozga…

- Nikola!
Č

Čeleste, u krevetu u pariskom hotelu, posegnu u tami
prema telu koje je očekivala da će naći kraj sebe. Pogleda
prazan prostor i u tom trenutku koji je usledio ona ga
ugleda, znala je tačno gde je, jer je i ona bila tamo na onaj
način kojeg se plašila i kojeg se gnušala. U poslednjem,
jasnom trenutku dislokacije, ona postade svesna
neprijatelja koji nije bio udaljen više od osam stopa, na
drugom kraju grada. Čučao je i čekao na njega u tami.

- Nikola!
***

Nikola je čučao u tami zgrade u kojoj su bile smeštene
kancelarije misteriozne firme Avalon Ltd. Svuda oko njega
stara zgrada je disala kao da je živo biće. Znao je da bi bilo
opasno da je budi.

Iskrao se iz prostorije na tavanu u koju je upao sa krova.
Našao se na uskom drvenom odmorištu. Otvorio je svoje
oko tanđiana i video stepenište ispred sebe. Sišao je, tih
kao mačka, postavljajući stopala gotovo horizontalno na
svaki stepenik raspoređujući tako težinu ravnomernije i
preko celog stepenika. Ravnoteža mu je bila centrirana,
tako da je njegova težina istovremeno bila raspoređena na
oba stopala.

Na pola puta on zastade, čučnu, osluškujući i
osmatrajući svojim okom tanđiana. Mogao je da čuje kapi
kiše kako dobuju po prozorima, povremeni udar vetra u
roletnu na prednjoj fasadi, ništa više.

Onda se uplašio. Osetio je mođ Mesuleta i znao je da ne
može da mu se suprotstavi. Imao je sreće prošlog puta,
iznenadio ga je; nije imao iluzija da će to opet moći.

Postojalo je vreme kad ga ništa nije plašilo. Ali to je bilo
pre nego što je postao pripadnik Tau-taua, pre nego što je
tanđian radio na njegovom umu, pretvorivši ga u široninđu,
blokiravši sve njegove moći. On je fizički bio izlečen, u
stvari zbog toga je saznao za svoje nasleđe tanđiana. Ali
duboko u njegovoj duši ostala je senka. Sada je shvatao -

što nije bio slučaj kad je bio mlad i neobrazovan - moć
nepoznatog. Njegov sensei - jedini čovek kome je verovao,
kome bi život poverio - pokazalo se da je njegov neprijatelj i
da u samoj njegovoj srži leži užas koji je, kako mu je
Kanzacu rekao, bio neprijateljski po njega, ali još je morao
da shvati kako.

Nepoznato.
Mesulet je bio nepoznato, a on je bio ovde, negde u kiši,
u pariskoj noći, čekao je. Jutrošnji susret potvrdio je sumnju
koju je Nikola gajio još od onda kad ih je Mesulet vodio u
palatu gde je podigao Kanfa most: Mesulet je imao drugu
dužnost. Možda je stvarno bio određen da ubije Okamija
kako je Čvleste verovala. Ali, mada je Okami nestao, još nije
bilo znakova da je ubijen. Štaviše, Mesulet kao da se
koncentrisao na njih. Naravno, sada kad je Okami na ovaj ili
onaj način uklonjen, moglo bi da bude sasvim logično da se
okomi na ljude određene da čuvaju Okamija.
Ali incident sa mostom Kanfa dogodio se pre nego što je
Okami nestao. Ta mogućnost je neprestano bila prisutna i
on se pitao kako je to moguće. Što više je to okretao u
mislima, činilo mu se manje razumnim.
Ako je izdajnički jakuza ojabun odredio Okamija da bude
ubijen, zašto bi se onda ubica okomio na Nikolu i Čeleste?
Zašto bi gubio vreme i zašto bi se izlagao nepotrebno
opasnosti? Izgubio je Okamija; zašto ga nije ubio i završio s
tim?
Dve jezive mogućnosti ukazaše se pred Nikolom; ili
Mesulet nije dobio zadatak da ubije Okamija ili ga nije
uhvatio. Jedno je značilo da ga je Okami lagao, a drugo da
je potpuno pogrešno protumačio situaciju. Nijedan odgovor
nije direktno vodio do zaključka.
Ispunjen razumevanjem sišao je do odmorišta donjeg
sprata. Počeo je da ispituje prostorije. Ono što je otkrio
zaprepastilo ga je. Tu nije bilo radionica za pravljenje
maski, nigde alata koji bi se normalno očekivali na mestu
gde se ručno proizvode maske. U stvari, ako bi trebalo da

pogađa gde je, rekao bi da je u kompaniji koja se bavi
investiranjem.

U polusvetlosti koja je dolazila sa Plas de Voga kroz
prozore on je mogao da vidi telefone, faksove, kompjutere
poređane kao stražare, tihe i fantomske. Stolovi, lampe,
stolice, sve je bilo kao u bilo kojoj kancelariji. Nedostajalo
je samo jedno. Dokumenti. Nije bilo ormana s
dokumentima.

Nikola priđe kompjuterskom terminalu, upali ga. Stajao
je tu jedan tren, obuzet treperenjem ružičastih slova.
Tražila se lozinka da se uđe u sistem. To nije bilo ništa
neobično. Neobično je bilo što je buljio u kanđi: japanske
znake.

Ugasio je kompjuter, sada sasvim siguran da Avalon Ltd.
nije ono što je trebalo da bude. Setio se da mu je Fornovo
rekao da je kompanija prodata pre pet godina stranoj firmi
koju niko nije mogao da identifikuje.

Šta je tu bilo sada?
Nikola se sledio. Nešto je ugledao krajičkom oka,
osvetljeno ekranom kompjutera. Polako, kao da mu se telo
pretvorilo u dim, on se spusti na kolena. Dok je to radio,
okretao se u pravcu odakle je pokret došao. Ništa.
Polako je pregledao prostor, razgledajući svaki oblik,
identifikujući ga ako je mogao, a ako nije, vraćao mu se. Na
taj metodičan način pregledao je sve. Ostao je u tom
neugodnom položaju vrlo dugo, očekujući.
Ponovo vide pokret, ovog puta bliže centru svog pogleda.
Reflektovao se na tamnom ekranu kompjutera i sada je
mogao da vidi šta je to; bio je to blesak sa farova
automobila koji su prolazili. On se uhvati za ivicu stola i
podiže se a onda oseti razliku u teksturi donje ploče ispod
palca.
Čučnuvši pod sto vide četvrtast plastični taster ugrađen
u površinu. On ga pritisnu. Ali nije popuštao. Tada ugleda
bravicu.
Izvadi šuriken i gurnu metalni šiljak u bravu. Trenutak
kasnije taster popusti pod njegovim palcem. Kao da se nije

ništa dogodilo. Onda odgurnu stolicu, ukloni plastičnu
prostirku i nađe otvor u tepihu. Izvadio je kutiju sa tuce
flopi disketa od tri i po inča. Na kutiji je bio broj.

On uključi kompjuter, uze prvu disketu i ubaci je na
mesto. Kad se pojavi zahtev za lozinku, on otkuca broj s
kutije. Sistem to odbaci. On promeni red, ali efekat je bio
isti. Kompjuter ga upozori da ukoliko se ne ukuca prava
lozinka da će u roku od trideset sekundi biti uključen
interni alarm. On isključi kompjuter, zagleda se u prazan
ekran, poče da razmišlja kako da prodre u njega. Prevede
brojeve u slova azbuke, uključi kompjuter da to pokuša.

Kompjuter ožive, ekran se promeni. Zaboravio je da
izvuče disketu i kompjuter je sada čitao s diskete umesto da
da podatke sa hard diska. Računar je tražio broj i Nikola
otkuca onaj koji je našao na kutiji s disketama.

Dobio je direktorijum dokumenata. On pozva prvi i nekih
deset minuta čitao je ono što se pojavilo na ekranu; datumi
isporuke kineskih borbenih aviona F-tip, ruskih tupoljeva-
22 M bombardera, tenkova T-72, protivavionskih raketa
SAM-13, američkih borbenih aviona F-15, supersoničnih
mlaznjaka lokid SR-71, bacača plamena, minobacača piton-
600, ručnih antitenkovskih bazuka dejril, lista kao da nije
imala kraja. Izgleda da je Avalon Ltd. bila firma za
koordinaciju, posrednik između snabdevača identifikovanih
numeričkim oznakama i kupaca u Iranu, Iraku,
Avganistanu, na Balkanu, novim etničkim bojnim poljima
sveta gde su se vodili najogorčeniji ratovi.

A onda na kraju liste vide kratku liniju čudnih ikona. On
pritisnu taster help - pomoć. Ikone se složiše u dve reči: Po
naređenju. To znači da još nije bilo pristupa?

Listao je do kraja ikona, pritisnuo taster za enter - unesi
i video: buktinja 315.

Šta je to bilo?
Deset sekundi kasnije i svet se srušio na njega.
Kolaps je bio bez zvuka, neka vrsta psihičke implozije i
on pomisli: nisam ga osetio.
Mesulet!

Nije čuo udaranje o membranu kokoroa, bio je siguran
da je bar za tren bezbedan.

Posrnuo je pod napadom, okrenuo se, otvorio svoje oko
tanđiana u uzaludnom naporu da otkrije položaj Mesuleta.
Kao i ranije, verovao je da mu je jedina šansa da preživi
susret da se fizički približi Mesuletu. Najbolje bi bilo na
dužinu ruke da bi bacio terminal na njega.

Ali kao što je i očekivao Mesulet nije dopustio da se to
dogodi. Nikola jeknu dok se spustio na ruke i noge. Težina
mu je pritiskala um, sledila njegove nerve, onemogućila ga
da poveže dve misli. Svet je bio sveden na haos, a onda
sužavajući se i dalje bio je iskovan u vrh od blistavog čelika
koji je počeo da mu razdire mozak.

On će umreti a da neće ni pogledati napadača u oči. Nije
mu znao ime, ni ko je, čak nije mogao da shvati razlog
njegovog napada. Ali smrt se približavala; to je bilo jedino
sigurno u njegovom srušenom svetu.

Nikola!
Pokušao je da se usredsredi, da skupi svoje snage u
kokorou, ali staza je bila blokirana, prekrivena bodljikavom
žicom dok je pokušavao da dotakne bubanj usred
univerzuma.
Akšara nije bila dovoljna i ponovo oseti sumnju u sebe,
otrovnu kao virus: Kanzacuovo učenje sadržavalo je u sebi
seme Nikoline propasti. Ličilo je na Kanzacua, čija je duša
bila deformisana Kširom, da planira eventualnost njegovog
poraza. Kanzacu je bio veliki obmanjivač, graditelj šeme
unutar šeme i sasvim je ličilo na njega da smisli šemu kako
da uništi Nikolu iz groba.
Nikola!
Akšara uči da ima sedam puteva do kokoroa. Sve su bile
zatvorene a pritisak na njegov mozak bio je toliki da je bio
gluv i slep. Uši su mu krvarile zbog užasnog zavijanja koje
je zvučalo kao da urla krdo gladnih vukova. Iz pluća mu je
izlazio vreo dah, kao da je bio bačen u pećnicu.
Crveni oblici su se kretali po ivici njegovog uma, video je
čudne prizore kao da su projektovani kroz njegov

grozničavi mozak, bile su to slike iz samog osvita
čovečanstva, uspomene koje su postale jasne kroz šumu
bola i pritiska koji je lomio.

Nikola!
Voda je tekla, čuo se zvuk nalik na zvonjavu i ti zvuci su
se probijali kroz urlike, kroz nepogodu koja je postajala
jača. Osećanje tišine, nevažno kao krilo insekta. Naslepo on
posegnu za tim, promaši, urlanje postade jače, bes oluje
pretio je da ga sasvim obuzme, ledene ruke smrti otimale
su mu dah…
Nikola!
Čuo ju je, razumeo njenu nameru, govorio joj je preko
uma, mada je bio ošamućen i polumrtav.
Ovde… samo je to mogao da smisli.
I nit se spusti, linija života u haosu, prođe mu kroz samu
srž, obavi se oko njega, prođe pored zagrljaja smrti, smanji
pritisak, povrati ga iz ambisa i otvori mu ambis ispod
kokoroa.
I sada je video zašto ga je zaslepeo napad protivnika: on
je bio direktno ispod kokoroa. Zato je sedam puteva bilo
blokirano. On posegnu nagore i poče ritualnu zvonjavu,
usmeravajući ritam u centar univerzuma što će preobraziti
misao u akciju.
Dopustio je svom oku tanđiana da zaspi, znajući da je
zbog psihičke oluje Mesuleta oko postalo opasno i da na
njega ne može da se osloni. On otvori svoje fizičke oči i
ugleda Čeleste kako čuči i drhti od užasa, ali pružajući nit
svoje psihe, što ga je spaslo.
Iza nje je bio Mesulet.
U tom trenu krize pojavi se poslednje lice istine što je
krio i od samog sebe: nije smeo da dopusti da joj se bilo šta
dogodi.
Tada njegove uši uhvatiše šuštanje, kao da je insekt
uhvaćen u mrežu. Njegova pažnja popusti na tren,
pogledom uhvati blesak, očajnički poslatu poruku njegovom
umu. I onda bodež, bačen direktno u njegove grudi, dojuri
iz tame.

***
Renata Loti je na svaki način bila impresivna žena. Nije još
imala sedamdeset godina, bila je visoka, nije pokazivala
nijednu od onih slabosti koje godine donose ženama njenog
doba. Leđa joj nisu bila povijena, ruke nisu drhtale, kretala
se graciozno. Doduše, malo je hramala, ali to joj ni
najmanje nije smetalo da bude veoma pokretna.

Ona je pametna i mudra, rekao mu je Delakroa, diler
oružja, što je teško naći kod bilo koga, a kamoli kod žene.
Uticajni je prodavac retkog značaja, a specijalizovala se za
Aziju. Ona je vaš čovek.

Gant se sreo sa njom na uglu ulica Ustava i
Sedamnaeste, preko puta Elipse ispred Bele kuće. Bilo je to
čudno osećanje, koje je prevladavalo glavnim gradom, da se
nalazite u ogromnom parku, a ne usred urbanog haosa.

Široki, otvoreni prostori služili su kao sjajni kontrasti za
vašingtonske najvažnije elemente neba i betonsko-čeličnih
građevina.

Iza njega dizala se u svom renesansnom sjaju zgrada
OAS-a sa ulazom ispod tri luka, masivnom bronzanom
kapijom i čudnim statuama, mešavinom Južne i Severne
Amerike, što je samo služilo kao podsetnik da dve kulture
ne mogu nikako da se uklope.

Renata Loti je imala jako, odlučno lice žene koja je znala
kako da se kreće hodnicima moći, koja je imala jasno
mišljenje o sebi i svom životnom cilju. Ako je ikada izgubila
svoje verovanje i ako se razočarala u stvarnost, to je bilo
davno, ali ona nije imala cinizam koji je preovladavao
vašingtonskim političkim krugovima. Njen izbočeni nos,
visoko postavljene jabučice lica, duboko usađene plave oči i
jaka brada skretali su pažnju na nju ma gde se pojavila. Bila
je kratko ošišana, kosa joj je bila platinasta što je možda
bilo malo previše divlje za ženu njenih godina, ali se
uklapalo u njenu moćnu ličnost.

Bila je odevena u crn kostim od sirove svile, na nogama
je imala crne cipele od krokodilske kože, u rukama

odgovarajuću tašnu, a bila je ogrnuta elegantnim kožnim
mantilom, dužine do iznad kolena. Nije nosila nakit. Imala
je samo prsten sa rubinom na prstu gde bi trebalo da bude
burma.

- Gospodin Gant?
On klimnu glavom, ona se osmehnu i pokaza blesak
sitnih belih zuba.
- Lepo je što ste pristali da se sastanete tako brzo sa
mnom - reče on i rukova se sa njom.
- Poznavala sam vašeg oca. Na njega treba da budete
ponosni. - Malo se nasmejala. - Pored toga, bila sam u nekoj
glupoj igri. Kad ste me pozvali, već sam htela da dignem
ruke. Ali ovo mi daje opravdanje da ostanem. Nagnula je
glavu i pogledala kao što bi devojka gledala novog dečaka u
razredu. - Kažete da vam je Timoti dao moj broj telefona?
- Da, Timoti Delakroa - reče Gant kad su krenuli.
Renata pokaza da bi trebalo da sednu na klupu u
vrtovima ispred zgrade OAS-a.
- On mi je rekao da ste vi možda jedina osoba u
Vašingtonu koja bi mogla da mi pomogne.
- Baš laskavo - ali lice joj je bilo ozbiljno - dugo poznajem
Timotija. On nikada ne preteruje.
Gant je upozna sa interesovanjem senatora Bejna za
Tomkin industrije, a naročito za Nikolu. Završio je rečima:
- Delakroa mi je rekao da je imao poslove sa Sato-
Tomkinom preko direktora u Sajgonu Vinsenta Tina. Ako je
to tačno, ako smo na neki način bili uvučeni u trgovinu
oružjem, onda verujem da Bejn ima dokaza za to.
Kompanija je tada gotova. A Nikola će završiti u zatvoru do
kraja života.
- Ja znam sve o Tinu - reče Renata. - Mislila sam da je
stvarno čudno što je on postao direktor Sato-Tomkina u
Sajgonu i pitala sam se ko je to sredio.
Gantove uši se načuljiše.
- Šta hoćete da kažete?
- Tin je loš momak, najgori, u stvari. On je ljigavac,
obavlja stvari na vreme i na pravi način, što je impresivno u

Jugoistočnoj Aziji. Ali on je pravi posrednik u najgorem
smislu, on će poslovati sa svim i svačim ako može da izvuče
korist od toga.

- Za kompaniju?
- Za sebe - Renata je razmišljala neko vreme. - Ne znam
lično gospodina Lajnira, ali možete da zamislite da sam na
svom polju rada čula o njemu od mnogih ljudi. Oni kažu da
on ima ono što japanski samuraji nazivaju bushi no nasake -
nežnost ratnika. Njene oči koje su bile jasne i prozirne, da
im vreme nije promenilo boju, zagledaše se u saobraćaj na
ulici Ustava dok se sećala. - Rekli su mi da ima fantastične
instinkte. Da li se slažete sa mnom, gospodine Gant?
- Da. Sasvim.
Renata klimnu glavom kao da je već unapred znala taj
odgovor.
- Mislila sam da on nikada lično ne bi angažovao Tina.
Neko veoma dobar mora da mu je prodao Tina.
- Zanimljivo što to kažete - reče Gant uzbuđeno. -
Odavno sumnjam da je Nikoli i kompaniji namešteno da ih
Bejn giljotinira.
- Rens Bejn je kao rak koji rastura bolesno telo. On je
sada komandujuća sila, uprkos senatoru Brendingu i
opoziciji koji daju sve od sebe ne bi li ga kontrolisali. On
ima bazu moći, što znači da čak i oni koji ga mrze moraju
da mu se pokore, zato bih bila obazriva sa kim razgovaram i
šta govorim. Bejn ima mnogo prijatelja u Vašingtonu u
ovom trenutku, a nisu svi na otvorenom.
Gant klimnu glavom.
- Hvala na upozorenju, ali ja sam stari borac na ovom
terenu. Znam kada treba da umuknem.
- Ipak ste u opasnosti ako nameravate da sledite
Vinsenta Tina. Timoti ne zna ni polovinu onoga u šta je
umešan Tin. Prodaja kradenog oružja je samo vrh ledenog
brega, ako je Tinova prošlost neki pokazatelj. Droga,
zabranjeno hemijsko oružje, vojne tajne visoke tehnologije.
On je u sve to bio umešan i od svega je izvukao bogatstvo.

- Ako je takav slučaj - reče Gant radoznalo - šta je radio u
Sato-Tomkinu pod platom?

- To mu je bila neka zgodna prilika. Zakonitost tog posla
i ono što je obavljao za kompaniju, mislim da je to dobro
radio. Mislim da danas ne isplati baš mnogo isticati se u
poslovima koje je Tin najviše voleo.

- Ako nam je neko smestio, moram da otkrijem ko je taj.
To je jedina šansa da iz ovoga izađemo živi.

Renata je ćutala dugo i on postade nervozan zbog toga.
- O čemu razmišljate?
Ona uzdahnu i okrete se da ga pogleda.
- Svesna sam da nas suviše ljudi gleda. Hajde da šetamo.
Počela je kiša, ali Renata, zakopčavši mantil, nije bila
uznemirena. Ostavili su Elipsu za sobom, prešli ulicu
Ustava i ušli u Vest Potomak park. Teren je počeo da se
spušta i Gant shvati da idu prema spomeniku vojnicima
poginulim u Vijetnamskom ratu. Mogao je da oseti miris
luke Tajdal Bejsn, južno od Riflekting pula i to mu vrati u
sećanje uspomene, loše i dobre, iz pređašnjeg života koji je
vodio u ovom gradu.
Šuštanje saobraćaja duž široke avenije s njihove desne
strane, utopilo se u šaputanje noćnog vetra u poslednjim
listovima na drveću. Pored njega Renata Loti nije imala
problema sa savlađivanjem strmog terena. Baš naprotiv ona
kao da je uživala u ovome i oni su se kretali veoma brzo.
Ispod nogu im je šuštalo lišće i to ga podseti na vlažne
jesenje dane, na maglu koja je dolazila iz tla mešajući
istrulelo lišće koje je širilo čudan miris.
Mislio je na svog oca, na njegov položaj u ovom gradu,
znajući da je pobedio ovo mesto pre nego što je ono
pobedilo njega. Bilo je neke utehe u tom saznanju i prvi put
otkako se vratio ovamo bio je zahvalan što mu je sudbina
dodelila da se vrati protiv svoje volje.
Renata, oborene glave, s rukama zabijenim u džepove,
kao da je bila zadubljena u misli. Kapljice kiše blistale su na
njenoj kosi kao dijamanti. Najzad je rekla:

Č

- Čini mi se da je u vašem slučaju najbolje da idete
direktnim putem da biste otkrili ko je uputio Nikolu na
Vinsenta Tina - zastala je i on vide kako joj dah izlazi iz
poluotvorenih usta. - Problem je što je to i najopasnije.

Odjednom shvati da su Delakroine informacije bile
dobre. Ovo je bila posebna osoba. Osećao je poverenje
prema njoj, uljuljkan u mrežu njenog živog uma i osećao je
malo zavisti ma ko da joj je bio ljubavnik ili muž.

- Mislim da postoji neko u Vašingtonu ko će to znati -
rekla je Renata - ali biće krajnje opasno prići njemu sa tim
stvarima.

Našli su se kod prvog krila crnog mermera u koji su bila
uklesana imena poginulih. Kiša je udarala o spomenik i kapi
su klizile kao suze niz gladak mermer.

Renata zastade i zagleda se na tren u spomenik. Kod
njenih nogu mala američka zastava pobodena u tlo lepršala
je na vetru, a latice ruže ležale su razbacane na sve strane.

Ona se zanese, okrete se prema njemu i njen dah je
gotovo dodirivao njegovo lice.

- Sećate li se da sam vam rekla da postoji neko u
Vašingtonu ko tajno pomaže Bejnu? Taj čovek je jedan od
njih. On je visoko u Bejnovoj hijerarhiji, ali kao špijun, on
javno zastupa drugu filozofiju.

Njene oči sada su bile čudno tamne kao da su od
mermera od kojeg je bio i spomenik iza nje.

- Može da bude ranjiv jer je indiskretan u svom
seksualnom životu. Nedavno sam se dočepala nekih sjajnih
fotografija. Čekala sam najpovoljniji trenutak da ih
iskoristim protiv njega. Dakle, izgleda da je naš sastanak
plodotvoran.

U noći punoj kiše ona je izgledala mnogo godina mlađa.
Gant je smatrao da je poželjna i inspirativna, što je bila
veoma moćna kombinacija. Videći je u tom sjaju setio se
portreta Lukrecije Bordžije koji je jednom video. Ona i
Čezare bili su kopilad i govori se da je ta činjenica odigrala
dominantnu ulogu u njihovoj neutaživoj strasti za moć. Gant
je na trenutak video sebe u ulozi koju je namenio njoj.

- Ovaj čovek je povezan sa nervnim centrom mašine
Rensa Bejna - nastavila je Renata - i ako iskoristite
informaciju koju ću vam dati, on će vam reći sve što treba
da znate. Dugim prstom obrisa kišu s lica. - I ko zna, možda
će zbog toga čitava Bejnova mašinerija početi da se
rastače.

Šansa da spase kompaniju! Gantu se vrtelo u glavi zbog
te mogućnosti. Samo pre nekoliko časova razmišljao je o
tome da bi bilo najbolje da se baci u Potomak, a sada vidi
kuda se istraga usamljenog čoveka okrenula: mogućnost da
je sve namešteno i način da se to dokaže.

- Recite mi - reče on pomalo zadihano - kako se čovek
zove?

Kiša joj je udarala u lice, činilo se da je njena bleda koža
isklesana od mermera.

- Vilijem Džastis Lilihamer.

14

Njujork/Tokio/Vašington/ Pariz

- Želim sve da priznam - rekla je Margarita - ali vama, a ne
federalnoj vladi. Gledala je Krokera u lice. - Od svih ljudi u
svom životu verujem samo vama. Naslonila je glavu na
njegovo rame. - Bože moj, kako to patetično zvuči, čak i
meni. Vi ste mi gotovo sasvim nepoznati. Šta sam to uradila
sa svojim životom?

- Rekli ste mi da ste savršeno znali šta želite kad ste se
udali.

- Jesam! A ko sam sada? Čak se i ne prepoznajem. Sve
što sam nekada želela sada je beznačajno.

Bili su u njenom leksusu, negde u Konektikatu. Ostavili
su Frensin s Margaritinom prijateljicom, razvedenom
ženom, koja je imala svoju firmu za konsalting. Sa njima je
bio i prepametni škotski terijer po imenu Mjurfild. Ona je
bila zaljubljena u golf i obećala je da će naučiti Frensin da
igra.

- Želim da vam zahvalim - reče Margarita - sjajno ste
uticali na Frensin. Plašila sam se da neće da vam dopusti
da joj priđete.

- Ona je jaka devojka - reče Kroker. - Posle svega kroz šta
je prošla ona još želi da živi.

- Plašim se da sam napravila haos i od svog i od njenog
života.

Vozili su ćuteći neko vreme. Pošto mu je to bilo stalno na
umu, on joj ispriča o svom prijateljstvu sa Nikolom. Pričao
joj je kako su se njih dvojica upoznali dok su sledili čoveka
za koga se pokazalo da je Nikolin rođak ninđa Saigo, kako
su se ponovo našli u Japanu kad je Kroker izgubio ruku.
Dok je pričao, njegove reči su rekonstruisale uzbudljivu

prošlost i on je opet sve proživljavao. Otkrio je da mu
Nikola bolno nedostaje.

- Zavidim vam na takvom prijateljstvu - reče Margarita.
Kad vide da su krenuli prema Old Vestberiju ona reče: - Ne
želim da idem kući. Ne mogu da budem tamo.

- Ali vaš muž…
- Moj muž nije važan - reče obazrivo - sada mi je jasno da
nikada i nije bio. Ona provuče prste kroz kosu, ukloni je s
obraza. Okrete se na sedištu da bi ga pogledala. - Lu, reći
ću vam nešto za šta mislim da nisam nikada nikome rekla.
Ali nisam ni zamišljala ovakvu budućnost za sebe i toliko
sam bila uplašena da sam znala da moram da uradim nešto
opipljivo da bih pokušala da rasteram svoj užas, inače sam
znala da će me to uništiti.
- Plašili ste se da će ubica vašeg brata da se vrati po
vas?
- Ne - reče ona drhtavim glasom - plašim se da on neće
doći po mene.
Čekali su na semaforu, usred saobraćaja.
- Mislim da biste to morali da mi objasnite.
Margarita klimnu glavom.
- To i mnoge druge stvari - šapnula je. - Ali za sada
vozite, Lu, dok ne stignemo na kraj druma.
Putem do Montok Pointa izgledalo je da spava, ležeći
kraj njega, s glavom zabačenom unazad, s kosom meko
ispod sebe i suknjom malom zadignutom iznad kolena.
Ličila je na devojku s kojom se sastajao jednog leta daleko
od Paklene kuhinje. Bio je u programu za decu kojoj je
potrebna pomoć i u koji je ušao lažući da bi pobegao od
nepodnošljive avgustovske vreline u gradu. Negde u
Pensilvaniji, van malog grada s Indijancem čije mu je ime
bilo smešno, naleteo je na nju u prašnjavoj prodavnici. Pili
su koka-kolu od pet centi iz crveno-belog automata i
popodne je bilo čudesno.
Nevinost je bila veliki luksuz za momka kakav je bio Lu
Kroker, koji je rutinski lomio glave i branio se palicom za
bejzbol na krvožednom njujorškom Vest endu. Nevinost je

za njega bila san, nešto što njegova vrsta nije mogla da
prepozna. Onda je sreo Rebeku. Narav-no, on to nije
prepoznao i sve je shvatio tek mnogo godina kasnije.

Kroker je probudi kad su bili istočno od Amaganseta,
prolazeći kroz veličanstvena prostranstva peska, plaže,
crne borove i po neki žbun divljih ruža. To je bio uski vrat
koji je povezivao istočni kraj Hemptona sa Montokom. Još
jedno indijansko ime, pomislio je.

- Uskoro više neće biti svratišta - rekao je dok se ona
pomakla. - Da li ste gladni?

- Da sačekamo - rekla je i pogledala kroz prozor u
hipnotičko uspinjanje i padanje dina.

On zastade pred jednim rasklimatanim zdanjem na ivici
plaže, da bi pozvao Lilihamera. Hteo je da ga manje-više o
svemu obavesti, ali isto tako želeo je da zna da li je dobio
laboratorijske nalaze o onome što je otkriveno na mestu
zločina. Sekretarica što se javila na broj koji mu je
Lilihamer dao rekla mu je da sačeka kad joj je dao svoje
operativno ime. Imao je utisak da je ona zvonila Lilihameru
ko zna gde i da je radila ko zna šta.

- Bili ste u pravu kad ste rekli da je reč o čarobnjaku -
reče Lilihamer - nema otisaka, čak ni fleka, sem onoga na
žrtvama. Glas mu je zvučao metalno, kao da neka
elektronska naprava razlaže njegov glas i opet ga sklapa. -
Da je ovo naučna fantastika, mi bismo klonirali kučkinog
sina iz njegovog sopstvenog DNA, naterali ga da ubrzano
izraste i ne bismo samo videli kako izgleda nego bismo ga
uputili da pronađe svoj original.

- Baš duhovito - posle svih događaja tog dana Kroker nije
bio raspoložen za takve razgovore - šta će nam taj DNA
pomoći?

- Zaboravite na to. Savremena nauka neće da jurne da
nam pomogne u ovom slučaju. Ali ja sam otkrio nešto o
onom peru nađenom na čelu devojčice. Ono je od bele
svrake. Vrlo retka ptica, prema stručnjaku iz Smitsonijane s
kojim sam razgovarao. Toliko je retka da sam morao da
razgovaram sa šest ornitologa pre nego što sam ustanovio

gde ova ptica obitava. Ona živi u brdima Jugoistočne Azije.
Ni u jednom zoološkom vrtu u ovoj zemlji nema takvih
ptica. Kako vi napredujete?

Kroker mu ispriča kako putuje s Margaritom.
- To je sjajna vest, mnogo više nego što sam očekivao.
Ostanite s njom. Ona kaže da je taj tip Robert, orijentalac, a
bela svraka je iz Jugoistočne Azije. To se uklapa - Lilihamer
zastade na tren, a prazna linija je kuckala kao vremenska
bomba. - Išmael, ako je Dekamilova žena u pravu i ako se
ona dopada ubici, ona nam je sada najveći prijatelj. Držite
se nje. Nemojte da vas njen muž omete. Ako Toni D. pravi
probleme, dobićete pomoć kakvu želite od mene. On nije
Dominik Goldoni, mi znamo kako da se nosimo s takvim
kretenima.
- Čim završim s njom, biće mi potrebna pomoć. To će biti
sutra. Gde da se nađemo?
Zavlada tišina dok je Lilihamer razmatrao mogućnosti.
- Ja ću lično doći da vas sačekam na aerodromu u
Vašingtonu. Javite mi detalje, važi?
Kroker obeća da hoće i prekide vezu. Vratio se u kola.
Ušli su u Montok. Jeli su van grada, kod Gosmana, koji je
svojevremeno bio osrednji restoran iz kojeg se video mol
gde su pristajali ribarski brodići. Sada je to bio čitav mali
grad za sebe s kafićima, prodavnicama, šetalištima.
Seli su kraj ogromnog prozora kroz koji se videla luka. U
to vreme godine prostrani restoran bio je gotovo prazan.
Galebovi, otežali zbog hrane koju su dobijali od gostiju,
leteli su i dozivali se iznad tamne vode kao usred leta.
Sedeli su i pijuckali u drugarskom ćutanju neko vreme.
Uprkos nestrpljivosti da nađe ubicu Dominika Goldonija,
Kroker se uzdržavao. To nije bilo lako. Tu, preko puta njega,
sedela je jedina veza sa čovekom koji je ubio Goldonija.
Intuicijom, izoštrenom na ulicama Njujorka, osećao je da
ako ona neće ili ne može da mu pomogne, čovek nikada
neće biti nađen uprkos njegovim i Lilihamerovim naporima.
On je znao da ona želi da mu kaže sve što je znala od
trenutka kad su ona i Frensin ugrabljene, ali to su bile

tragične, strašne stvari. Ko zna da li je ona imala
unutrašnju snagu - ili dubinu da mu veruje - dovoljnu da sve
opet izvuče na svetlost dana? Nije znao ni da li bi on to bio
u stanju da su se nalazili u obrnutom položaju.

Margarita iskapi svoje piće i sedela je buljeći u praznu
čašu.

- Kad nas je pustio - rekla je sasvim polako, tonom
gotovo bez emocija - kad je sve bilo svršeno - posle onoga
što je uradio sa Domom… kad sam vratila Frensin… -
pogled njenih bledih očiju potraži njegove - znala sam da
nije gotovo.

Ona proguta pljuvačku i on vide da ona u mislima zariva
prste u pesak, kao što se radi na plaži, da vas talas ne
odvuče.

- Vidite, nešto se dogodilo između mene i njega za šta
mislim da neće biti… shvaćeno. Došao je ovamo da me
iskoristi, da se dočepa Doma. Uspeo je u tome. Ali bilo je
još nešto, one noći na putu, nešto, ne znam kako bih to
rekla, neka vrsta prenosa. On mi je pružio priliku da ga
ubijem i ja je nisam propustila. Bilo je to lažno; on je
zamenio brijače. Onaj koji sam ja ščepala nije imao oštru
ivicu, ali to nije ni bilo važno i on mi je to rekao. Pokušala
sam da ga ubijem; i učinila bih to i to mi je bilo važno da
otkrijem. Taj čin… otključao je nešto u meni, neku
unutrašnju odlučnost za koju sam mislila da je nemam.

Obliza usne i Kroker naruči novu turu pića. Kad su
doneli, on upita:

- Rekli ste nešto o prenosu?
Ona klimnu glavom.
- Da. Vidite, kao da mi je preneo tu, snagu, a zauzvrat
uzeo nešto od mene.
- Šta je to bilo?
Ona srknu piće.
- Ne znam. Bar nisam znala. Sada počinjem da sumnjam
šta bi to moglo da bude i to me preplašilo - ponovo je
srknula piće, kao da je neko primorava na to.