Stanislav Lem - Suma tehnologija

K N J I Ž E V N O S T I C I V I L I Z AC I J A KNJI2EVNOST CIVILIZACIJA UREDNIK JOVAN HRISTIĆ R E C E N Z IJ A : P E T A R V U J lC lC • N A C R T K O R IC A : D U Š A N R IS T IC • O M O T : M IO D R A G K N E Ž E V IĆ • T E H N IČ K I U R E D N IK : B O G D A N C U RCIN • K O R E K T O R : S V E T L A N A D R A M L IC • I Z D A V A Č : IZ D A V A Č K O P R E - D U Z E C E NOL.IT, B E O G R A D , T E R A Z IJE 27 • Š T A M P A : Š T A M P A R IJ A B IR O G R A F IK A , SU B O T IC A • T I R A 2 : 4.000 P R IM E R A K A

STANISLAV LEM SUMMA TECHNOLOGIAE PREVEO S POLJSKOG PETAR VUJIČIĆ NOLIT • BEOGRAD 1977

STANIStAW LEM SUMMA TECHNOLOGIAE Wydanie III. Krakow, Wydawnictwo Literackie, 1974

SADRŽAJ Predgovor III izdanju — — — — — — — — — 9 I. DILEME — — 35 II. DVE EVOLUCIJE _ _ _ _ _ _ _ _ _ 44 Uvod — — — — — — — — — — — — 44 Sličnosti — — — — — — — — — — — 47 Razlike — — — — — ■— — — — — — — 53 Prvi uzrok — — — — ■— — — — — — — 67 Nekoliko naivnih pitanja — — — — — — — 72 III. KOSMIČKE CIVILIZACIJE — — — — 77 Formulisanje problema — — — — — — — — 77 Formulisanje metoda — — — — — — — — 80 Statistika kosmičkih civilizacija — — — — — 84 Kosmički katastrofizam — — — — — — — 87 Metateorija čuda — — — — — — — — — 91 Unikalnost čoveka — — — — — — — — — 95 Inteligencija: slučaj ili nužnost? — — — — — 99 Hipoteze — — — — — — — — — — — 103 Votum separatum — — — — — — — — — 107 Perspektive— — — — — — — — — — — 111 IV. INTELEKTRONIKA _ _ _ _ _ _ _ _ H 8 Povratak na Zemlju — •— — — — — — — 118 Meg abitska bomba — — — — — — — — — 123 Velika igra — — — — — — — — — — — 127 Mitovi nauke — — — — — — — — — — 131 Pojačivač inteligencije — — — — — — — — 135 Crna kutija — — — — — — — — — — 139 O moralu homeostata — — — — — — — — 143 Opasnosti elektrokratije — — — — — — — 147

Kibernetika i sociologija — — — — — — — 151 Vera i informacija — — — — — — — — — 155 Eksperimentalna metafizika — — — — — — 163 Verovanja elektromozgova — — — — — — — 172 Duh u mašini — — — — — — — — — — 176 Brige sa informacijom — — — — — — — — 179 Sumnje i antinomije — — — — — — — — 185 V. PROLEGOMENA SVEMOĆI — — — — — — 203 Pre haosa — — — — — — — — — — — 203 Haos i red — — — — — — — — — — — 208 Scila i Haribda, ili o umerenosti — — — — — 213 Konstruktorovo ćutanje — — — — — — — 217 Ludost s metodom — — — — — — — — — 221 Novi Line ili o sistematici — — —■ — — — — 227 Modeli i stvarnost — — — — — — — — — 229 Plagijati i kreacije — — — — — — — — — 234 Oblast imitologije — — — — — — — — — 237 VI. FANTOMOLOGIJA — 241 Osnovi fantomatike — — — — — — — — 241 Fantomatska mašina — — — — — — — — 246 Periferna i centralna fantomatika — — — — — 254 Granice fantomatike — — — — — — — — 257 Cerebromatika — — — — — — —• — — 263 Teletaksija i fantoplikacija — — — — — — — 270 Ličnost i informacija — — — — — — — — 274 VII. STVARANJE SVETOVA — — — — — — — 289 Uvod — — — — — — — — — — — — 289 Uzgajanje informacije — — — — — — — — 291 Jezička inženjerija — — — — —■ — — — — 324 Inženjerija transcendencije — — — — — — 340 Kosmogonijska inženjeri ja — — — — — — — 346 VIII. PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE — — — — — 356 Uvod — — — — — — — — — — — — 356 Rekonstrukcija vrste — — — — — — — — 359 Konstrukcija života — — — — — — — — 367 Konstrukcija smrti — — — — — — — — 381 Konstrukcija svesti — — — — — — — — 383 Konstrukcije zasnovane na greškama — — — — 389 Bionika i biokibemetika — — — — — — — 393 Očima Konstruktora — — — — — — — — 398 Rekonstrukcija čoveka — — — — — — — — 410 Kiborgizacija — — — — — — — — — — 412 Autoevoluciona mašina — — — — — — — — 415 Vančulne pojave — — — — — — — — — 419 ZAVRŠETAK — 423 NAPOMENE ' — — — — — — — — — — — 427 LITERATURA RAZMATRANA U TEKSTU — — — — 451

SUMMA TECHNOLOGIAE

PREDGOVOR III IZDANJU I Pre deset godina ova knjiga bila je autorovo razmetanje, bez prava stalnog građanstva u bibliografijama. Sećam se da su me knjižari pitali na koju policu treba pravilno da je stave. Danas je ona atom futurološkog mora. Tada niko još nije bio čuo za istraživanje budućnosti. Danas niko ne može da ga obuhvati. To je oznaka vremena koje modernu temu osuđuje da upadne u potop. Lišen komforne usamljenosti u razmišljanju, dužan sam da objasnim gde je mesto S um m ae T ech n ologiae u futurološkoj biblioteci. Da li je bila prekursorska ili promašena? Ako je postala anahronična, zašto je obnavljati? Ako nije, po čemu se razlikuje od futurološke literature? Ali, kako može sadržati nešto čega se nisu dosetili svetski eksperti, moćni već zbog same brojnosti? Odgovor na to pitanje pretpostavlja bar površno poznavanje futuroloških mapa. Sredinom veka pojavilo se bar dvadesetak knjiga usmerenih ka budućnosti. Nastajale su ipak svaka za sebe, udaljene uzajamnim neznanjem jedne o drugoj, sadržinom ograničene na autorovu specijalnost. O tome svedoče naslovi kao G eografija gladi, Naša o p lja čkana planeta, naslovi alarmantni, koji dolaze od ekonomista ili prirodnjaka. Krizu tehnoloških porasta negde oko 1985. godine proricao je Džon fon Njumen u članku objavljenom u časopisu »Fortune« 1955. godine. Naučno

javno mnjenje primalo je takve opomene ipak ćutke. Mogao bi neko pomisliti da je posledica suprotnih gledišta bila ravnodušnost, samim tim što su nasuprot publikacijama koje smo naveli stajale takve kao što je Čemu smera svet Frica Badea iz 1960. godine, vizija sitog sveta s privredom u punom procvatu. Moglo bi se pretpostaviti da je potom u svetu naišlo nešto prelomno, što je istraživanjima budućnosti dalo važnost i popularnost. A eto, ništa slično se, u stvari, nije dogodilo. Futurologija je slično rascepIjena na krajnja stanovišta kao i knjige koje su joj prethodile. Ne može, takođe, da se pohvali ni velikim uspesima. Ako u nauci postoji prag podstreka, prag koji su prekoračili impulsi što stižu iz sveta, onda ne umemo ni njega ni njih da označimo. Futurologija je postala moda kad su se inicijative pojedinaca spojile u organizacione okvire. Sondaža budućnosti postala je produktivna, dajući stručne časopise, knjige, međunarodne kongrese, čitave biblioteke, ali ta planina je bar zasad rodila samo miša. U pakosnoj primedbi da je futurološki teren rezervat porasta ni iz čega, podložnih Parkinsonovom zakonu, ima mnogo tačnosti. Majka te discipline bila je, kako čujemo, potreba, a otac — duh vremena. Kritičari smatraju da se dete pokazalo impotentnim, iako silovito raste. Ako je majka futurologije zaista bila potreba, ona joj onda nije garantovala šta će postići. Kao jamstvo njene saznajne pouzdanosti obično se podvlači kolektivnost nauke. Ali plodnost discipline nije funkcija broja stručnjaka. Tamo gde nema očiglednih mera, pouzdanih polaznih aksioma i metodike provera, greška može da zarazi i najveće kolektive, te je masovnost futurologije njena sumnjiva vrlina. Ništa ne deprimira tako kao čitanje prognoza od pre osam ili pet godina, određenih za 2.000. godinu, a koje same sebe ismejavaju već danas. Kako ipak prikazivati spisak pretpostavki koje su kao nauka precrtane ili su se pokazale kao nepouzdane? Lišena nesumnjivih dostignuća futurologija nema ničeg pouzdanijeg od svoje istorije, te stoga počnimo od nje. Zrelost jedne naučne grane obrnuto je proporcionalna u odnosu na s njom srasli istorizam. Zakoni kretanja masa mogu se izlagati bez pozivanja na istoriju njihovih formulacija, ali opšta istorija prikazuje se bez zakona njenog kretanja. Samo zrele discipline stiču nezaSTANISLAV LEM

PREDGOVOR 11 visnost od okolnosti svog rođenja. Futurologija se ne da razumeti bez istorijskog koeficijenta, što znači da njene prognoze više govore o savremenom stanju duhova i društava nego o bilo kakvoj budućnosti. A ipak nemoguće je da taj trud naša epoha nazove prosto suvišnim. Posle drugog svetskog rata nauka je, zahvaljujući ulozi odigranoj u borbi, postigla društveni napredak. Tada su se pojavljivale knjige s naslovima iz kojih je zračio oduševljeni entuzijazam, na primer Nauka — horizont beskraja. To uzvišeno oduševljenje bilo je ipak već u ranom detinjstvu unakaženo sećanjem na uništenje dva japanska grada. Ubrzo ga je potpuno zamrzla aura hladnog rata. Taj period vesto je iskoristio Herman Kan, istupajući iz ugodne situacije kao analitičar nuklearne Apokalipse, jer je izmenjivao misli sa samim Pentagonom, aspirirajući na ulogu novog Klauzevica. Silom prilika morao je, budući na tom stanovištu, da se bavi budućnošću sveta — doduše katastrofalnom. Navika je dobro došla kad je naišlo međunarodno otopljavanje. Kan je od vojnih prešao na civilne prognoze, i dotad prazni naziv futurologije (sročen još 1942. godine od strane O. Flehtmana) počeo ispunjavati sistematičnim delovanjem erudita. Takav je bio početak institucionalne i bogate futurologije, povezane s vlašću, odnosno s »Establishmentom«. Kan nije njena vodeća ličnost, već samo naročito spektakularna, zbog pokretljivosti (koja ga je ne jednom činila samozvanim glasnogovornikom te škole), a i reprezentativna, jer je u sebi skupljala nadlične odlike epohe. Vredno je spomenuti da je futurologija iskočila iz razmišljanja o strategiji, a kosmonautika je za svoje rakete imala da zahvali balističkim granatama. Kad dođe vreme, pravac delatnosti te škole zaslužiće da dobije ime futurologije status quo. Prvu fazu zatvorio je, dakle, Kan sa Entonijem Vinerom u opširnom delu 2.000. godina. Njegova kvintesencija je optimizam poreklom iz skepticizma: svaki metod predikcija je varljiv, ali njihovo umnožavanje može da aproksimuje izvesnost, shvatanu doduše skromno, naime više kao okvir anticipacije nego kao definitivno predskazivanje. Stav anticipacije označava ulogu eksperta kome

12 STANISLAV LEM budućnost ne sprema nikakva iznenađenja, jer je stvorio »prostor mogućnosti« i samim tim uzeo u obzir ono što može da se desi. Na taj način predikcijski zadatak neprimetno pada na spekulacione pozicije, odnosno sondaža budućnosti pretvara se u katalog šansi, instruktažu ili kazuistiku. Na žalost, ni taj zadatak-minimum nije izvršen. Sedam godina posle pojave 2.000. godine treba reći da se Kanovi scenariji nisu ispunili, istorijske analogije šantaju, od čitavog roja nagađanja ostala su samo opšta banalna mesta, a trendovi pak iz poraslih nacionalnih dohodaka doduše još uvek traju, ali se promenilo nešto više no njihovi parametri, jer je izokrenuta njihova ocena: već danas oni više bude nemir nego oduševljenje. Institucionalna futurologija navukla je na sebe rđav glas zbog služenja vlasti, što je, istina, iznad pozitivnih zasluga, jer je vlasti pogodovala više utešno nego efektivno. Šta Pentagon ima od toga što je Kan odobravao njegove vijetnamske postupke, ako tu lojalnost nije potkrepio nikakvim korisnim konceptom. Njegovi vijetnamski scenariji razmimoišli su se sa stvarnošću, što znači da je on tešitelj a ne pomoćnik vladajućih. Celo Kanovo vjeruju sadržano je u ubeđenju da tehnocentrički kostur Zapada ne može ništa razoriti, što znači da će on, ma na koji način kulturni ili subkulturni pokreti pokušali da ga izglođu, iz tih iskušenja izići čitav i ostaće i dalje uzor za svet. Ne izražavaju svi predstavnici futurologije status quo-a tako javno svoju vezanost za aktuelno stanje stvari, ali su im pogledi ipak bliski. U proleće 1973. godine Sjedinjene Države osetno je pogodila energetska kriza. Američki ekonomisti podvlačili su kratkovidost vladine politike u energetici, kratkovidost koja je dovela do deficita u kumulaciji goriva. Lažna je bila unutrašnja finansijska politika, pogrešna politika u odnosu na kartel Persijskog zaliva, sopstvene rezerve gasa su upropašćene umesto da je dragocena sirovina zamenjena ugljem, a ekološka panika je do te mere izazvala alergiju u javnom mnjenju, da je sve odluke u nuklearnoj energetici bilo krajnje teško realizovati. »Kolebamo se« — pisao je P. E. Semjuelson u »Njusviku« — »između opasne nemarnosti i prazne retorike o pravim standardima, koji su ili nedostižni ili će ih javno

mnjenje oboriti«. Neće doći — zaključivao je taj ekonomist — ni do kakve čvrste politike: ni do slobodnog kretanja cena, ni do njihovog zamrzavanja pri pokušaju iznalaženja novog tehnološkog rešenja nego će Sjedinjene Države i dalje »gacati kroz mutljag«. Ne zanimaju nas ovde energetske brige SAD nego odnos futurologije prema njima. A taj odnos je nulti: futurolozi nisu predvideli nikakvu krizu, te ih niko nije ni pitao za savet. Dve godine posle izdavanja 2.000. godine Kan je objavio (u kolektivnom zborniku) prognozu dekade 1970— 1980, u kojoj je izneo kao aksiom da svet sredinom sedamdesetih godina ne samo što neće osetiti glad nego će nagomilati velike viškove hrane. Polovina sedamdesetih godina upravo je pred nama; Svetska organizacija za ishranu objavila je da su zalihe kojima je svet raspolagao potpuno iscrpljene, i da se u 1974. godini ne mogu očekivati nikakvi viškovi. To stanje stvari ističe pravu specifičnu težinu futurologije kao naučne discipline, po mišljenju njenih zastupnika ogromnu, a na areni realnih zbivanja — nikakvu. Ako je futurologija moda, ako je red brinuti se za budućnost, red je da i vlade imaju odgovarajuće eksperte. Javno mnjenje takođe želi jamstvo da se budućnost sveta nalazi u dobrim rukama. Ljudi Kanovog kroja zadovoljavaju takve potrebe, u čemu se ispoljava glavna crta savremenog previdizma: sociologija uslovnosti sadašnjosti tumači ga daleko tačnije no apstraktno razmatranje predikcijskih metoda. Taj zahvat ne odnosi se na egzaktne nauke: sociologija fizičara ne objašnjava karakter teorijske fizike, pošto fizika istražuje realne pojave, a ne naše predstave o njima. Po hronološkom redu drugu futurologiju u SAD stvorio je pokret za zaštitu sredine, vezan sa antinatalističkim pokretom. Beri Komemer bio je jedan od prvih »zaštitnika«, a Paul Erlih, koga takođe spominjem samo radi primera, postao je prorok demografskog potopa. O ugroženosti biosfere i demografskoj eksploziji pisano je dobrih desetak godina, dok se pojedinačni glasovi nisu sjedinili u kasandrički hor i prekoračili granicu društvene osetljivosti. Ta delatnost u propagandno uprošćenim verzijama postala je detonator javnog mnjenja, jer je ušla u prosečne američke domove, postajući deo svakoPREDGOVOR 13

dnevnih razgovora. Ta »futurologija mimo volje« izokrenula je za 180 stepeni predstave o budućnosti: hladeći dotadašnji optimizam, došla je do katastrofičnog pesimizma. Ta inverzija pogleda važna je nezavisno od njene predikcijske vrednosti, jer je vera u sve bolju budućnost poistovećena sa blagoslovima instrumentalnog progresa do sredine veka bila dominanta američkog „životnog puta«. Danas je budućnost podlegla prenaimenovanju u košmar prenaseljene zemlje, izjalovljenog tla, zatrovanog vazduha i mrtvih voda. Sadašnjost je vrednost koju treba braniti od opadanja, iako tu odbranu prati moralna gorušica koja potiče iz svesti da onaj koji koristi planetarna dobra u američkim razmerama čini to na račun drugih naroda. »Futurologija mimo volje« učinila je osetljivim mišljenje o štetama od industrijalizacije, a učinila je to do te mere da svaka tehnička inovacija — ma i podizanje rafinerije — budi strah, pa čak i društveno neprijateljstvo. (O tome je pisao Semjuelson.) Stoga je ova futurologija bliska ćorsokaku, pošto se ispoljava preko tehničkog negativizma, ne mnogo korisnijeg od pantehničkog entuzijazma — čim ne postoje alternativne koncepcije. Bilans obeju spomenutih škola izgleda, dakle, ovako: futurologija status qu.o-& daje nepouzdana, ako ne i lažna obećanja, zagledana u postindustrijske perspektive Amerike, dok se ekološka usredsređuje na fatalnosti stihijskog rasta. Prva cilja previsoko, dok druga — malčice prenisko. Futurologija treće vrste, bestselerska, deo je masovne kulture. Stvara je literatura koja donosi bezbroj senzacija u modernom, budućnosnom svetlu. Štetnost te proizvodnje nije funkcija najkičerskijih publikacija, već tržišne zavisnosti sviju. Uspeh kod čitalaca nema ono što je razumno nego ono što se prodaje. U stvari, taj pokret i nije nikakva futurologija, ali ga ipak spominjem, jer utiče na javno mnjenje, kumulativno izazivajući Edipov efekt — samim tim što preobražava ono što čini predmet futuroloških istraživanja, naime mentalnost društva. Najpre uzbuđena katastrofičkim vizijama, potom ravnodušna i ispunjena dosadom, publika se najradije prihvata knjiga koje obećavaju laka i neobična posvećivanja u 1 ‘t STANISLAV LEM

»futurološke« tajne. Saznaje, dakle, ono za čim žudi, po maksimi »mundus vult decipi, ergo decipiatur«. U poplavi koja preopterećuje tezge i police sreću se i vredna dela. Moguće ih je naći i u makulaturi bacanoj u bescenje na rasprodaju, pošto je kompjuter, nerazdvojivi savetnik trgovaca, izračunao da se rasprodaja i bacanje u preradu više isplate nego magaziniranje dela koja se sporo prodaju. Granica tog trenda je poistovećivanje bestselera sa intelektualnim otkrićem, odnosno inflacija vrednosti kao posledica dezorganizacije kontakata između primaoca i knjiga. U pitanju je haos isti kao i onaj koji upravlja statistikom atomskih sudara u gasu. Sedište futurologije četvrte vrste — opozicione — postala je Zapadna Evropa. Ona teži politizaciji previdizma, zamerajući drugim školama na njihovom pseudoobjektivizmu, koji kamuflira ideološke sadržine i bekstvo od normativneg ustrojstvenog meliorizma. U njoj deluju levičarski intelektualci, naučnici koji poštuju neprecizirani humanizam, ekstremisti ili obnovitelji marksizma, koji se prikazuju kao jedini autentični marksisti, filozofi- -eklektičari i ostali diletanti. Upetljani u sholastičke sporove, oni se služe antitehnokratskom (antietablišmentovskom i prorevolucionarnom) frazeologijom. Teška hermeneutika tu je u susedstvu sa uzvišenim propovedništvom, anatemisanje kapitalizma sa utopijskim koncepcijama, lakoća u teoretizovanju — sa bezgraničnom političkom naivnošću koja je, doduše, greh, ali nekako blagorodan, pošto su intencije toga razjedinjenog tabora plemenite. Zajednički imenitelj pokreta iznosi ovakva mišljenja: tehnokratske krize, udari i okovi, koje čovečanstvu proriču drugi futurolozi, ili su mistifikacija koju subvencioniše vlast, ili lažljivo zastrašivanje, ili korelat imperijalističkih napetosti ili, najzad, posledica otupljenja masa, te će, prema tome, promena svesti promeniti društvene strukture, preseći veze kojima je sputano potrošačko društvo i svet će na taj način biti izlečen. To zvuči poput kvadrature kruga —\a ipak predstavlja esenciju složenih i različitih elaborata. Dva njihova osnovna nedostatka jesu: prvi, oni ne kažu kako se tako globalna melioracija može izvesti izvan strpljivog papira i, drugi, oni celokupno svetsko zlo izvode iz političkih izvora, što PREDGOVOR 15

je preterivanje utoliko što poznajemo činioce, na primer termodinamični bilans Zemlje, veličinu civilizacione nosivosti biosfere, njenu apsorpcionu sposobnost lučenja, parametarski indeterminizam još neisprobanih tehnologija s njihovim nepoznatim reperkusijama — koji se ne daju neutralizovati samim prestrukturiranjem društva. Odnos opozicionara prema tehnologiji je mutan. Oni manje bistri, koji gaje prezir prema svakom instrumentalizmu, buncaju o tehnoklaziji, te se tu pojavljuje besmrtni motiv »povratka Prirodi« posle razaranja mašina, ideja beznadno glupa, pošto bi dovela do katastrofe umesto do spasenja. Postoje duhovi koji misle hermetički i koje je naprosto nemoguće poučiti da primitivizacija društvenih i ekonomskih struktura mora u mnogomilijardnom svetu biti tragedija, a stvaranje, pak, bilo kakvih rustikalnih komuna je unutar takvog sveta de facto parazitizam, pa ma ga sprovodili ne znam kako časni idealisti, pošto komune, makar toga i ne bile svesne, žive na račun civilizacione tehnologije, i kad bi u njih stupilo ćelo čovečanstvo, izginulo bi od gladi i bolesti. Razumniji, oni koji shvataju da bi taj čin značio propast, maglovito raspredaju o porazu tehnokratskih intriga, zaboravljajući ipak na svoj marksizam, jer je još Engels podvlačio da tehnologija na svakoj istorijskoj etapi čoveku nameće određeni način rada i samim tim ga podvlašćuje sebi svojstvenoj logici delovanja. Prividnoj apolitičnosti futurologa status quo-a ova opoziciona futurologija suprotstavlja svepolitičnost zahvata, koja krije glavu u opštoj frazi revolucije, koja je kadra da sve reši i ispravi: radi se, dakle, o simptomatici odvajkada poznatoj kao dečja bolest levičarstva. To je utopijski meliorizam, jer od kritike društva hoće da preskoči pravo u njegovo savršeno stanje (ono bi se, na primer, sastojalo u »pluralističkom društvu«), apsolutno zanemarujući suštinu marksističke promene istorije, to jest konkretan put od jednog uređenja do drugog. Omalovažavajući realno stanje društvenih snaga, opozicionisti isto toliko vatreno koliko i naivno veruju u konversionu moć svojih glasila — kao da marksizam ima nečeg zajedničkog sa idejom da novi poredak nastaje od starog zahvaljujući publikacijama koje demistifikuju ideolo16 STANISLAV LEM

gije nepravednih režima. Stoga takvi futurolozi ne zastupaju marksizam nego manipulacionizam a rebours, čim po njima novi red može da nastane zahvaljujući prosvetarskom radu intelektualaca koji prerađuju svest masa. Ta već su narodovoljci koji su odlazili u narod, a ne samo podnosili referate, postupali razboritije. Mase ipak moraju baš takvim referatima da poveruju naslepo, jer ih, pisane ezoterično, ne bi mogle da shvate. Ako, dakle, establišment manipuliše duhovima iz podlosti, opoziciona futurologija hoće to isto da čini iz plemenitosti — u interesu masa — i to je baš ono zbog čega tu delatnost nazivam obrnutim manipulacionizmom. Što se tiče konkretnih pitanja koja nastaju u toku društvene kritike: koji životni model treba da zameni potrošački, ako se zna da se današnjih preko tri milijarde ljudi ne može obdariti luksuzom rasipništva, što znači da će to biti dvostruko nemoguće u odnosu na sedam milijardi 2.000. godine; kako usmeriti odnose između nagomilavanja čistog znanja i znanja investiranog u tehnologiju; šta učiniti sa gorućom činjenicom neravnomerne distribucije rudnih dobara na planeti (vrsta ruda je uvek lutrija, jer o tome koja ih nacija u svojoj zemlji ima mnogo odlučuje slučaj a ne nacionalne zasluge, poput vrednoće, na primer); odakle uzimati sredstva za transfer tehnologije u zaostale zemlje; kakvim kriterijumskim ključem određivati ko ima pravo na deficitarne usluge ili dobra (postoje, recimo, tehnike lečenja čija će dostupnost, ma i zbog same njihove skupoće, još dugo biti neostvarljiva) — to su pitanja koja niko ne postavlja, te nema na njih ni odgovora u opozicionoj futurologiji. Ne baveći se realnim problemima, ti dobročinitelji posvećuju veliku pažnju nerazrešivim dilemama (negujući takozvani »Friedensforschung«), a kad se nađu priterani uza zid govore kako je njihovo da pripreme temelj za »čistu futurologiju« ili »futurologiju druge faze«. Ne zna se samo ko treba da ostvari tu čistu, drugofaznu futurologiju. Nije stoga čudo što se komunističke partije drže podalje od toga pokreta. Poslednju vrstu futurologije dostojne pomena predstavlja formalno-testovska. Nije slučajno što su taj pokret, čija je prethodnica bio Rimski klub, druge škole dočekale bajonetima. Nenaklonjeni su mu takođe bili PREDGOVOR 17

ljudi Kanova kova — pošto se diskreditovao njihov rad, pokazujući kolika ogromna razlika deli samozvani objektivizam od objektivizma ukorenjenog u strogom metodu. Neprijateljski su se prema njemu odnosili opozicionisti, koji iz navike svuda njuše unapred smišljenu mistifikaciju, a već je prvi izveštaj Rimskog kluba proglasio »apolitičnost«, u kojoj su sumnjivci odmah vi deli reakcionarnu diverziju. Oponirali su mu mislioci i filozofi koji su delovali samostalno, jer su u mašinskom modelovanju globalnih događaja videli ugroženost sopstvenih, s tolikim trudom osvojenih pozicija — učitelja i mudraca. Svi su se, dakle, zajedno bacili u protivnapad. Svezavađenost, koja pitanje budućnosti čini razbojištem bezbrojnih futuromahija spominjem ne toliko zbog hroničarske obaveze koliko radi toga da bih pokazao da sam o »komfornoj usamljenosti razmišljanja« u uvodu govorio sasvim ozbiljno. Korelat žestine sporova oko pravog uzora predikcije, naime, jeste stalno rastuće skretanje publikacija i prognoza od budućnosti: sve otvorenije i stalno se istupa protiv oponenata, pa te publikacije i prognoze, upetljane u sadašnji spor, služe kao polemički a ne meritorni argumenti. Neupućen čovek mora da se čudi knjigama s jednoznačno prognostičkim naslovima, jer u njima često nema ni trunke bilo kakve prognoze: to su kritike tuđih koncepcija, njihova dokumentovana ili čisto frazeološka pobijanja, nabrajanja obaveza koje opterećuju prognostički program, kao i bezbrojni meandri metodoloških razmetanja. Nije to ni besmisleno, ni uvek loše, samo je ipak kobno, kao pravi parkinsonizam predviđanja, jer futurologija usled tog elefantijazisa ima već toliko posla sa samom sobom da joj gotovo ponestaje snage za pogled u budućnost. Kad se eksperti tuku, predviđanjima nema mesta. Masovnost »futurologiziranja« stvara svojevrsnu sferu teže koja misao povija slično kao što gravitaciona masa povija — čak do zaokružavanja! — putanju svetlosnog zraka. Zato se žestina prigovora kojom je dočekan protokol modelskog testa, izvršenog u MIT-u, poznatom pod nazivom The Limits to Growth — može tumačiti najpre psihosociološki. Autorima te knjižice ništa nije pomogla upornost ograda kojima su špikovali tekst, da to nije prognoza niti futuro1 ° STANISLAV LEM

loški rad, da su kompjuterski modeli sveta tek prvi pristupi a ne verna slika civilizacione dinamike, da su u kolektivima koji će biti mnogo internacionalniji neophodni tačniji naredni radovi, i tako dalje. Ništa im nije pomoglo to osiguranje, jer futurologija nije nauka nego oblast suprotnih interesa — a ne samo gledišta. Priznajmo da su kritičari Rimskog izveštaja često bili u pravu. Njegovi zaključci stekli bi veću ozbiljnost da su bili više metodični a manje katastrofični, odnosno da su svetsku nauku pozivali da nastavi modelska istraživanja i da »ceo svet« nisu pozivali da zakoči ekonomski rast. Takvi apeli su utopijski prosto zato što su bili neostvarljivi, a ne samo zato što su bili moralno loši kao želja da se zamrznu nejednakosti koje postoje na Zemlji. Uprkos intencijama da bude objektivan, kolektiv Rimskog kluba je pogrešio zbog žurbe koja ide u krajnost i- samim tim karakter svog istupa (iako ne njegovu formalnu strukturu) učinio sličnim onome ratu svih protiv sviju, ratu u koji se pretvara futurologija. Uslovi žestokih sporova zaista ne pogoduju mirnoj konsolidaciji bazičnih zahvata i metoda, bez koje nijedna disciplina ne može pravilno da sazreva. Novoosvajano znanje stiže u zgradu nauke u porcijama hipoteza koje jedna drugu mogu da poriču, ali iznad celine sporova iz kojih se destiluje saznanje stoji kao načelna instanca — korpus direktiva zgusnutih u metodsku sigurnost. Bez takvog vrhovnog suda, koji predstavljaju saznajni metodi a ne autoriteti, nauka bi se morala raspasti u neusklađenu zvonjavu. Elem, tog vremena za sazrevanje sudova, njihove pravedno budne kontrole, onog intelektualnog mira koji meri sva »za« i »protiv«, mira u kome kao u tečnosti ostavljenoj da se slegne mutljag pada na dno i istina se izbistri, toga raslojavanja informacije na kome stoji nauka — najviše nedostaje baš futurologiji. To je njen nedostatak, osetljiviji od svih ostalih uzetih zajedno — koji joj, uostalom, ne nedostaju. Prigovor zbog reakcionarne pristrasnosti upućen Rim skom izveštaju, ovenčanom pozivom na »nulti rast« bio bi u svakoj grani prirodnih naukđ donekle nebitan, pošto o zasnovanosti teorijskih zaključaka u nauci ne presuđuje ni klasno ni nacionalno poreklo njenih tvoPREDGOVOR 19

raca, ni njihovo imovno stanje ni politička ubeđenja. To, dakle, što u Rim skom klubu ima i milionara, u astrofizici ili herniji bilo bi nevažno. Analogna neutralnost za futurologiju ipak ne važi, pošto u njoj dejstvuje »Edipov efekt« koji označava relativnost verifikacije i falsifikovanja hipoteza — ili relativizaciju klasične dihotomije istine i laži. Naime, ne ispunjava se obavezno ona prognoza koja je istinita, već ona koju istinitom budu smatrali moćnici što odlučuju. Stičući odlučujući uticaj na tok zemaljskih stvari lažna prognoza predodređuje o njegovom obliku — suprotno no u bilo kojoj oblasti prirodne znanosti. Prihvatanje pogrešne hipoteze u fizici ničim ne oštećuje saznanje. Kao teorijsko znanje to saznanje je savršeno reverzibilno, te će hipoteza privremeno smatrana ispravnom pre ili kasnije biti oborena i samim tim udaljena iz riznice znanja. Međutim, prihvatanje pogrešne prognoze kao direktive pokreće delatnosti čiji se efekti obično ne daju otkloniti. Kad bi se pokazalo da su aktuelne procene zaliha sirove nafte pogrešne, jer su smanjene, to ipak ne bi izmenilo pod njihovim uticajem stvorenu atomsku energetiku, koja će promeniti norme svetske ekonomike i na tržištima potisnuti klasična goriva. U futurologiji kao i u politici, ali ne i kao u nauci, jer odlučuju izvršene činjenice, ostvarene oslanjajući se bilo na »tačne« ili »netačne« prognoze. Stoga pravilo fait accompli tu obavezuje i metodologiju. U vezi s tom pojavom izrečena je misao kako budućnost čovečanstva zaslužuje da se stvore futurološki poligoni, kao društveni enklavi u čijem bi okviru morale da se isprobavaju inovacije kako tehničkog tako i socijalnog tipa. Taj projekt, ako i ima bilo kakvo opravdanje, u sadašnjem stanju svetskih prilika je čista utopija. Znači, bez obzira na zaključak saglasan s prvim korakom Rimskog kluba treba priznati da za predviđanje nema sigurnije baze od mašinskog modelarstva, jer se ono daje realizovati stalno novim poboljšanjima i može da podleže oglednoj kontroli. Glavni adut istraživačke grupe iz Saseksa, postignut protiv modela MIT-a, bio je originalan modelski test: kad je moment stavljanja modela u pokret u vremenu povučen tako da on »prognozira« naše vreme, startujući z u STANISLAV LEM

početkom X X veka, dobijen je rezultat koji civilizacijski kolaps locira već na danas, oko 1970. godine. Nije teško objasniti tu protivrečnost rezultata. Model MIT-a polazio je od razvitka u apsolutno zatvorenom sistemu: veličine pripisane sirovinskoj, prehrambenoj, energetskoj bazi sveta bile su konstantne, što znači da su predstavljale kapital koji bi morao biti sukcesivno izjedan, jer nije procentovao (a ako je, zahvaljujući rekonversijama sirovina i tehnološki zasnovanim poboljšanjima procentovao, stopa prirasta bila je niža od stope eksploatacije kapitala). Pretpostavka da je zemlja zatvoren sistem izgleda prima facie neosporna, jer ni njeni obradivi areali, ni rudne naslage ni ekskrementna zapremina biosfere, atmosfere i hidrosfere nisu proizvoljno rastegljivi. Suština leži u pitanju da li je pravi model sveta vozilo sa promenljivim parametrima kretanja, ali samo, po svojoj strukturi nepromenljivo (kao automobil), ili je to možda vozilo koje je i u svojoj sopstvenoj građi podložno transformacijama (kao rastući organizam koji podleže kako dinamičnim tako i anatomskim promenama). Ako civilizacija pre podseća na drugi nego na prvi sistem, ako je ona vozilo koje se usled svog kretanja — i u njegovom toku — preobražava do neprepoznatljivosti, onda se suprotnost dva modelska testa da objasniti. Zašto je model MIT-a, koji su istraživači iz Saseksa hronološki pomerili unatrag, propast sveta predvideo za naše godine? Zato što je taj model civilizaciji pripisivao svojstvo vozila postojanog u parametrima građe (»anatomski« nepromenljivog), a ne osobine »vozila koje samo sebe menja« (čija je anatomija funkcija dinamike). Zato što se ono vozilo koje je krenulo 1900. godine — suštinski razlikuje od vozila u kome se danas nalazimo. Kao da je ekipa vozila, pred kojim se naziru ivice provalije, stigla da to vozilo preradi u avion — pre no što je stiglo do ivice ponora. J zaista, kumulativni tovar inovacija uvedenih između 1900. i 1970. godine ne samo što je ojačao dinamiku civilizacionih porasta, već je i samu civilizaciju tako preobrazio da je izbegla opasnost. \ Ali argument iz Saseksa tiče se samo anatomije konkretno isprobanog modela, a ne samog principa modePREDGOVOR 21

lovanja sveta. Ako njegovu budućnost ne sondiramo kompleksnim modelovanjem, ničim je nećemo isondirati. Treba, najzad, shvatiti ono što sledi. Složenost civilizacije je već tolika da je njeno obuhvatanje umom za čoveka postalo nemoguće. Svaki istraživač koji se upušta u sporove o budućnosti sveta sigurno za njih nije potpuno pripremljen, jer je kadar da obuhvati samo deo bitnih promenljivih veličina, od kojih zavisi sudbina sveta. Tamo gde kriterijum istine predstavlja saglasnost stvari i njenog kvantovanog odraza, nema mesta za ubeđenja i nagađanja, a podtekst mnogih napada na model MIT-a (npr. dijatribe Džona Medoksa u belešci uz njegove Prophets of Doorri) bilo je upravo duboko ubeđenje autora da civilizaciji XXI veka ne preti propast. U stvarni spor koji »modelari« raznih stranaka vode među sobom ne možemo se upuštati. Saglasno s onim što je rečeno, bila bi to čista sholastika: tamo gde u formalnom računu odluče transformacije datosti, nema mesta. za intuicijski pothranjivana ubeđenja. Možemo samo da na margini toga spora zabeležimo ovakvu napomenu. Dilema na koju je tu naišla gnoza — kao dijagnoza i prognoza — otada će biti neizbežna komponenta misli o sudbini civilizacije. Stvar ćemo izložiti tako što ćemo ponovo pribeći očiglednosti »lokomocionog« primera. Civilizaciono vozilo nema pred sobom nikakav put, pa čak ni zvezdanu raskrsnicu puteva koji neskladno ulaze u budućnost. Naime, vozilo ovaj put samo za sebe stvara i predodređuje — na ne mnogo veliku distancu napred; taj put postaje tako nepromenljiv, učvršćen, kada se konsoliduje i kada, u da tom razmaku istorijskog vremena, do razvojne punoće stiže grupa najuvedenijih i najrasprostranjenijih tehnologija. Kada u domen instrumentalne delatnosti počne da đifundira novo znanje, koje polazi od čiste nauke, nastaju nove alternative kao nove šanse delovanja, a samim tim najbliža deonica puta pred vozilom postaje neobeležena, pošto njen konkretan oblik biva zavisan od onakvih odluka tehnoloških inovacija kakve budu preduzete. Civilizacijski put počinje da gubi svoju izrazitost baš tada, pošto nailazi vreme izbora između alternativa. Konkretne odluke, na primer o maSTANISLAV LEM

PREDGOVOR 23 sovnom prelazu na atomsku energetiku, ako budu ostvarene, nekako će likvidirati (slikovito rečeno!) onaj put na koji bi vozilo stiglo u slučaju kad izbor između tradicionalne i nuklearne energetike ne bi postojao, ili kad atomska — iz bilo kojih razloga — ne bi podlegala izdvajanju. Likvidirajući taj »neostvareni« put, takve odluke će vozilu otvoriti novi, drugačiji put, kojim će ono — tokom izvesnog vremena — ići u budućnost. Ali nije u pitanju samo ova »putna« briga — pošto nam posebna iznenađenja priprema već spominjana sposobnost vozila za »samopreoblikovanje«. Ono se ne ograničava na tehnološke parametre. Oni imaju kulturološki uticaj koji nismo kadri da predvidimo. Govoreći prosto, ali jasno: možemo se pobrinuti da svi ljudi budu pred zakonom jednaki, ali niko ne poseduje tu moć da ih izjednači unutar svake tehnologije. Naime, tehnologija je instrumentalna celina koja pruža nove koristi zajedno s novim zahtevima. Ako nove zahteve nije moguće ispuniti, od tehnologije treba odustati. Još prostije: zaštita postulirane ljudske jednakosti od nejednakosnih tendencija određene tehnologije obično je samo delimično moguća. Ne mora u svakoj tehnologiji svim njenim radnicima biti jednako ugodno — a sem materijalnih impulsa i nada ulaganih u dobru volju zaposlenih znamo samo za prisilu kao sredstvo koje nateruje na rad za koji se nema volje. Ne može se predvideti da li će se od strane društva javiti volja za usvajanjem nove tehnologije. Ako uslovi rada ne zadovoljavaju ljude, u kulturi se rađa tendencija raspada, koja menja celokupnu karakteristiku civilizacionog vozila. Ali građenje takvih prognoza za društveno još neisprobane tehnologije samo je fantazija, jer ne umemo da kvantifikujemo motivacijske preobražaje ljudskog postupanja, a samim tim kadri smo da delimično čak odredimo parametre novog oruđa, ali ne i volju koja upravlja rukom što to oruđe drži. Ako se vratimo na vozilo s točkovima, koje su putnici uspeli pravovremeno da prerade u avion, čime su izbegli katastrofu, lako je shvatiti da takav uspeh ili čak serija takvih narednih uspeha ničim ne garantu je da će se, zahvaljujući istoj taktici, moći izići iz svake teškoće — u svakom vremenu. Ono što je kao prerada u pobolj-

sanju vozila pošlo za rukom jedanput, pa i deset puta, uopšte ne mora poći za rukom jedanaesti put. Iz toga što se sa hemijske energetike može preći na atomsku ne proizlazi da svaki drugi prelaz može da bude analogno ostvarljiv. Jamstvo uspeha u permanentnom toku primenljivih metamorfoza koje automobil prerađuju u avion, avion, ako zatreba, u brod, brod u podmornicu i, najzad, podmornicu u raketu — može da bude samo rezervni višak teorijskog znanja, koje je svojina jedne ekipe. Za civilizaciju koja ubrzano raste nailazi, ipak, ovakva komplementarnost: što su sigurnije prognoze budućnosti to manja može da bude rezerva znanja koje nije neposredno iskorišćeno. I obrnuto: ukoliko je budućnost teže prepoznatljiva utoliko brižljivi je treba voditi računa o maksimilizovanju suvišnog znanja. Zaliha takvog znanja predstavlja fond za slučaj nesreće, fond iz koga je moguće crpsti kad prognoze počnu civilizaciji najavljivati sudare ili uska grla, kao i u slučaju kad se te prognoze iznenada pokažu kao pogrešne. Onoga koji raspolaže viškom znanja ne mogu zarobiti iznenađujuće okolnosti, pošto nije osuđen na čisto defanzivan stav. Danas se rasplamsao spor oko kontraverzije: može li svaka kriza biti savladana tehnološkim sredstvima ili, pak, nastupaju takvi prelomi u kojima je svaka tehnologija bespomoćna. Taj spor rešava se uprošćenjima. U stvari, svaka kriza može se tehnološki savladati, stvar je jedino u tome što mi na svaku tehnologiju ne pristajemo. Suština je u srastanjima vrednosti i tehnika. Šta vredi što bi priraštaji stanovništva »tehnološki« mogli biti zakočeni, kada bi takva sredstva trebalo primeniti putem dalekim od ubeđivanja, jer se njihovoj upotrebi protive kulturološke norme. _ Ali kako vreme protiče, unapređene tehnologije menjaju i te norme. Na žalost, transformacija normi je spor proces, a mi nemamo vremena. Stvar je u tome, a ne u imanentnoj bespomoćnosti tehnoloških rešenja. Futurologija nije ništa drugo do nadomestak ili neodložno pripremljena proteza suvišnog znanja. Zamislimo da nauka već poznaje veličinu deformacija koje biosfera može podneti amortizujuće. Zahvaljujući tome ona će se ili sama vratiti u ravnotežu ili će, potpornog- ^ STANISLAV LEM

nuta starateljskim tehnikama, otkloniti deformaciju. Da znamo karakteristiku »civilizacijskog potiska« planete. Da su postale poznate dinamika, sintaksa i evoluciona tempa kultura, te se orijentišemo u procesima funkcionisanja motivacionih i normativnih vrednosti. Kolikih bi se dilema, sporova, sumnji — pri takvom stanju znanja — futurologija odjednom resila! A kad bi druge nauke već imale pri ruci tačne metode istraživanja dinamike veoma složenih kompleksnih pojava, futurologija bi tu paradigmu naprosto preuzela od njih u gotovom vidu, kako bi pripremila dalekosežne prognoze. Ali, ništa od toga; znanje koje futurologija može da dobije od nauke u za nju — što znači za civilizaciju — životnom obimu, višestrano je nedovoljno. Stoga to znanje biva na štetu prognoziranja zamenjivano intuitivnim procenama, hipotezama koje stvar samo uprošćavaju, nedovoljno zasnovanim pogledima — iz čega sledi zaključak da znanje, i to ne primenljivo, ne neko konkretno, ne ono koje se može neposredno iskoristiti, »futurološko«, već svako znanje uopšte— treba, ma šta se desilo, neprestano povećavati, s važnom ogradom da se korist od njega može ispoljiti možda tek negde posle desetak godina, što znači da svaku teorijsku informaciju ne treba odmah grozničavo prerađivati u tehnološki instrument. Drugim rečima — između rezervoara znanja o svetu i tehnološke kovačnice treba da deluje filtar sa opstrukcionom karakteristikom, i da isključivost ne treba da dobijaju oni pravci teorijskih istraživanja, koji u tehnološkoj primeni obećavaju hitnu ekonomsku korist. Zaključak: nauka u najmanju ruku zaslužuje onakvu autonomiju kakvom je Priroda obdarila žive organizme, isključivši unutar hromozomnog naboja uređaja recesivne gene iz neposrednog učešća u borbi za život. Baš usled toga zaliha takvih gena predstavlja mutacionu rezervu koja se u kriznim situacijama vrste spasilački aktivizuje. Još jednom se, dakle, pokazuje da je ono što smatramo dovitljivošeu kao našim pronalaskom, naime, koncept nagomilavanja informacija preko neodložnih potreba, već davno, i to doslovno, utelovljeno u život — od strane njegove evolucijske stvoriteljice. . PREDGOVOR 25

II Nije nov opažaj da je količina lekova usmerenih protiv konkretnog oboljenja obrnuto proporcionalna njihovoj efektivnosti. Ako tih lekova ima mnogo, to znači da se nijedan od njih ne odlikuje potpunom uspešnošću. Futurologiju karakteriše siromaštvo dostignuća ostvarenih prekobrojnim naporima. Neprobojnost budućeg vremena odbija kao zid bujicu misli usmerenih na njega, i one se divergentno rasipaju. Jedne odskaču naviše — ka opštim mestima, druge padaju naniže — u razradu sitnih problema. To je difrakcija misli gurnutih u apstraktnost ili na margine. Dosta tipičan je i efekt potpunog odbijanja: umnožavanje tobožnjih priprema koje ništa ne preduzimaju. Jer čim praksa promašuje, ništa sem povratka na metodološka pretresan ja ne može da spase od svesti o porazu. Time se objašnjavaju dve široko rasprostranjene pojave: literature čisto postulativne, i ideoloških stavova sa maskom objektivizma. Sve više dela razglaba o tome kako bi futurologija morala da deluje, samo što te obaveze još uvek niko ne smatra svojima. To je prvo. Drugo, tamo gde je verovatnoća budućih događaja iracionalna, u prognoze se kradom uvlači subjektivizam istraživača, subjektivizam koga oni često nisu svesni. Ideologija se, dakle, uvlači u prognoze putem osmoze nadomestaka koji ispunjavaju prazninu. Stoga se optužbe da su u pitanju zla volja, makijavelističke namere i diverzijske težnje razmimoilaze sa suštinom problema, iako je činjenica da se subjektivna mišljenja proturaju kao teorijski objektivizam. Razumnija bi bila izjava da futurolozi taktiku naučnika zamenjuju taktikama hazardnih igrača. Sastavljajući kalendar budućih otkrića ili gradeći scenarije, oni pokrivaju polja svih opažljivih šansi, kao što igrač na ruletu pokriva mnogo polja odjednom. Takav igrač postupa razumno, po taktici minimaksa, jer maksimalizuje izglede dobitka, istovremeno minimalizujući rizik gubitka, a može tako da čini zato što su svi gubici i dobici srazmerni, daju se menjati za istu valutu. Međutim, ni vrednost pretpostavljanih otkrića ni političkih događaja nije srazmerna, to jest ne postoji nikakva 2 6 STANISLAV LEM

valuta kojom bi se ta vrednost mogla izraziti. Nauka, doduše, proizvodi mnogo hipoteza, ali ih prosejava kroz filtre eksperimenata; zato u futurologiji čitavi rojevi istovremeno proglašavanih prognoza stvaraju prognostički šum, jer u futurologiji nema uspešnih filtara za prečišćavanje. Najnoviji postulat za ograničavanje na kratkoročne prognoze je, najpre, odustajanje od predikcijskih ambicija, a zatim, što je mnogo gore, on briše razlike između istine i laži prognoza, pošto oba pojma relativizuje na ostvarivane delatnosti. Jer, ukoliko se tačnije realizuje ono što je planirano utoliko ćemo veću sadržinu istine biti skloni da pripišemo prognozama koje su asistirale pri startu. Ali tada se pojmovi istine i laži ne mogu primenjivati razumno, kao što se pri posmatranju šofera na raskrsnici ne može reći da je put koji je izabrao pravi, za razliku od napuštenog i vice versa. Istinita ili lažna može biti samo prognoza koja obuhvata buduće šoferovo ponašanje zajedno s konfiguracijom raspuća do koga će stići. Tako je, dakle, vezivanje za kratkoročne prognoze izbegavanje koje prognostičku komponentu bez raspoznavanja utapa u obično planiranje. Pri takvom stanju stvari množenje prognoza nije neutralno već štetno delovanje, jer je u boljoj situaciji onaj koji ništa ne zna nego onaj koji prima bezbroj prognoza koje se uzajamno potiru. Prvi raspolaže nulom informacije i to zna; drugi, pod prividom da prima informaciju, dobija njenu najgoru varijantu: dobija informaciju negativnu, varljivu, jer ne zna ni da li je prognoza u sumi donekle tačna niti na koji način da je razlikuje od svih ostalih. Navedena razmišljanja (ima ih više!) guraju ka antiprognostičkom stanovištu. Radikalni izraz dao mu je na neki način Karl Poper — doduše u pretfuturološkom razdoblju. Taj filozof izložio je u Poverty of Historicism pobijanje predvidijivosti istorije. On dopušta samo laganu, postepenu melioraciju društvenih stanja. Budućnost je, po njemu, nepredvidljiva, jer predstavlja promenu koja menja i dato stanje stvari i zakona koji njome upravljaju. Srž Poperovih pogleda jeste teza izložena u drugoj njegovoj knjizi, naime u Post Scriptumu uz Logic of Scientific Discovery, teza koja proglašava da »ako postoji PREDGOVOR 27

28 STANISLAV LEM nešto kao što je rastuće ljudsko znanje, onda ne možemo danas anticipirati ono što ćemo saznati tek sutra«. Poper je logički dokaz nemogućnosti predskazivanja izveo pomoću proizvoljnog prediktora sopstvenih budućih stanja. U slobodnom izlaganju stvar izgleda ovako: Budućnost je moćno uslovljena budućim naučnim tekovinama, a one se ne mogu predskazati na pouzdan način, jer kad bi prognoza budućeg otkrića bila pouzdana, samim tim bi bila i tačna, a kad bi bila tako tačna, onda se do otkrića ne bi došlo u budućnosti već ovde i sada. Otkriće je uvek utvrđivanje sprege izvesnih parametara (na primer mase, kretanja, razdaljine). Kan je tvrdio da je tobože uspeo da predskaže otkriće lasera. De facto, izvršio je neku vrstu ekstrapolacija iz već izvršenih otkrića (iz izveštaja koji su se odnosili na lasere). Nije to bila prognoza nečega što čak ni u klici nije postojalo nego obično produžavanje trenda koji se već bio počeo nazirati, i to čak tako izrazito da ga je bilo moguće.kvantifikovati za neveliku distancu unapred. Kan je jednostavno objavio u štampi ono o čemu su fizičari u razgovorima raspravljali kao o nečem mogućem. Po Poperovom mišljenju nepredvidljiv je ne samo tok istorije nego i tok prirodne evolucije. To ipak nije — podsetimo — potpuna nepredvidljivost. Mehanizam evolucije približno poznajemo. Ona igra s Prirodom, a ulog u toj igri je preživljavanje sistema, zavisno od osobina naslednog koda. Priroda obavlja lutrijske poteze (stvaranjem planina, promenama klime, prodiranjem u biosferu čvrstih kosmičkih zračenja, itd.), a pošto optimalna protivtaktika može takođe biti samo lutrijska, to i sistemi praktikuju upravo nju, otelovljenu u mehanizam nasledne promenljivosti. Evolucija se, prema tome, kreće poput putnika u bespuću, koji postupne odluke svoga kretanja zasniva na rezultatima bacanja kocke. Prima facie čini se da je put koji će takav putnik izabrati nepredvidljiv, ali nije tako. Slučajni su takođe pokreti Braunovih čestica, bombardovanih molekularnim haosom tekućine u kojoj plivaju, a ipak se posle određenog vremena mogu ustaliti okviri ponašanja svake takve čestice, odnosno označiti granične verovatnoće njene lokacije. Tu se pojavljuje zračak nade. Sasvim suprotno

Braunovoj emulziji, evolucija ne luta bez određenog pravca, nego otkriva gradijent složenosti koja raste u vremenu — kako samih sistema tako i međusistemskih i međuvrsnih odnosa. Ne izaziva ga neka težnja ka komplikaciji ili »tendencija ka progresu«. Poput igrača koji tokom razonode stiče sve veću veštinu i samim tim među partnerima pokreće takmičenje u okretnosti, dok oni koji nisu kadri da je ispolje moraju da ispadnu iz igre, neki sistemi moraju, u saglasnosti sa zakonom velikog broja, da poboljšavaju svoju strategiju za preživljavanje, što znači da drugi, zavisni od prvih (oni koje se njima hrane ili im služe za hranu) takođe podležu selekciji za uspešnije preživljavanje. Elem, korelat takvog nadmetanja jeste upravo rastuća složenost sistema i njihovih odnosa. (Parazitizam je donekle obrnut proces, »prelaz na lakoću«, i odgovara taktici varanja u igri; ali, kao što svi igrači ne mogu crpsti dobit iz uzajamnog varanja tako ni svi sistemi ne mogu parazitirati: prevara polazi od istovremene lojalnosti partnera, a parazitizam — od emulacije u napretku). Da generalizujemo to što smo rekli: gde god se manifestuju sistemske zavisnosti elemenata, tamo svako zamislivo stanje nije ostvarljivo. Ono što je nemoguće jeste stanje zabranjeno, odnosno takvo na koje svet ne pristaje. Nauka se bavi svojstvima granice koja razdvaja ono što može da se desi od onoga što se desiti ne može, otkrivajući zavisnosti zvane prirodnim zakonima. Pošto se radi o granici, to jest o nekoj vrsti površine koja razdvaja dva prostora: mogućnosti i nemogućnosti, ona se da opisati sa dve suprotne strane: ostvarljivih ili neostvarIjivih stanja stvari. Zato svaki prirodni zakon možemo izraziti u pozitivnom ili negativnom vidu, odnosno možemo mu dati vid naređenja ili zabrane: oba su uzajamno istovredna. Prvi vid Poper naziva »naučnim«, a drugi — »tehnološkim«. Zakon očuvanja energije glasi da je u tehnološkoj verziji nemoguće izgraditi perpetuum mobile, a zakon entropije — da je nemoguće izgraditi mašinu sa stopostotnom energetskom efektivnošću. U takvoj verziji zakon otkriva ono što se nikad neće dogoditi, a ćuti o onome što može da se dogodi. Mogućnosti označava zakon u pozitivnom vidu, posle ujednoznačenjenja polazPREDGOVOR 29

nih i graničnih uslova konkretnog sistema. Buduća stanja civilizacije odlikuju se velikom neodređenošću, zbog čega je nemoguće da budu tačno predviđena. Iz toga što ih je nemoguće tačno predvideti ipak ne proizlazi da se o njima ne bi moglo apsolutno ništa izjavljivati. Futurologija je pogrešila zbog žurbe, prihvatajući se konstruisanja prognoza koje bi u principu bile tačne, umesto da traži više sistemske zakone koji upravljaju skupom u koji spada i civilizacija. Takvi zakoni ustanovljuju šta se kao civilizacijsko stanje može, a šta ne može dogoditi. Tek od njih treba prelaziti ka precizaciji narednog postupka. Jednoznačnu tačnost sigurno nećemo postići: prognoze koje govore šta će se dogoditi na konkretnom mestu i u budućem vremenu predstavljaju i u evoluciji i u istoriji samo obezglavljene sanjarije. Naše namere moraju biti skromnije, onako kao što je postupila fizika krećući u potragu za preciznom određenošću onoga što je u materiji neodređeno. Samo tako ćemo saznati gde protiče granica koja prospektivne potencije deli od utopijskih. Tvrđenje autora The Limits to Growth da se nisu bavili futurologijom treba shvatiti doslovno. Oni, u stvari, nisu nameravali da načine bilo kakvu konkretnu prognozu. Istraživali su civilizaciju kao dinamičan sistem u procesima simuliranog mašinskog rasta — u odnosu na monolitnost izdržljivosti. Istraživali su je fenomenološki, a ne teorijski, što znači da su postupali kao tehnolozi, a ne kao teoretičari. Teoretičar polazi od teorije koju proverava u ogledima. Tehnolog polazi od prototipske konstrukcije koju izlaže probama izdržljivosti. (Moguće je, doduše, smatrati da razlika između ta dva pristupa nije dihotomična, odnosno da su moguća »mešana« ili »kompromisna« postupanja, a da su se upravo takvog postupka prihvatili ljudi Medouza i Forstera i to zato što kompjuter koji modeluje neka stanja stvari — na primer stanje evolucije ili civilizacije — u sebi ne sadrži ni »čistu materiju« ni »materijalni objekt«, nego nešto što leži baš na sredini između njih oboje. Istraživači su, dakle, težili da obeleže granične uslove trajanja civilizacije kao dinamičnog sistema. Na to ukazuje (možda nedovoljno podvučen u tekstu) sam naslov knjige: The Limits to Growth, a ne of Growth, dakle M STANISLAV LEM

»ograničenja nametnuta rastu«, a ne — »granice rasta«. Radilo se o trasiranju tih granica u negativnom smislu; kao što pamtimo, iza takve granice širi se »zabranjena« sfera, koju modeli signalizuju kolapsima; sistem počinje da se ruši, jer u dotadašnjem pokretu ne može duže da traje. To ograničenje ima oblik apsolutne zabrane, jer zavisi od fundamentalnih osobina sveta, isto kao i zabrana kretanja brzinom većom od svetlosne brzine. Takve zabrane, odnosno zakone, možemo prepoznati, ali ih ne možemo izmeniti. Jednom rečju, mašinsko modelarstvo sondira domete dinamičnih mogućnosti Zemlje kao sistema dobijenog spregom biosfere i tehnosfere, što znači da nije futurologija, jer ne daje nikakve pozitivne prognoze. Saznajemo šta se kao stanje rastuće civilizacije neće dogoditi nikad, dok ništa, međutim, ne saznajemo o tome šta tako delimitovani prostor događaja može da sadrži. Ova knjiga pokušava da ispuni tu drugu — pozitivnu — stranu negativa. Padovima rasta testovi su rasporedili spoljni sloj prostora događaja, a ovde se radi o istraživanju njegove sadržine. Ta sadržina nije ipak shvaćena kao ono što će se faktički ostvariti, već kao pramen šansi koje šantaju u graničnim mogućnostima izvršenja. Ne radi se, dakle, o prognozama kao obećanju ispunjenja, nego o prospektivnim potencijama, i opet — koje se odnose ne na oblasti kojima se bavi futurologija (rad i odmor u budućnosti, stil života, izvori energije, transport, arhitektura, društveni odnosi itd.), već na izvorni prostor ekspanzivnosti delovanja, koji predstavlja nauka. No opet, nije reč o istraživanju njenih institucionalnih promena niti o njenim posebnim plodovima, nego o mogućnostima promene sistema koji je rasadnik tih plodova. Tempo promena (ili mutacioni), koji je konstanta bioevolucije, nije konstanta saznanja. Kumulativnost rasta znanja otežava predskazivanje istorije nauke. Pa ipak i evolucija i nauka imaju za svoje kretanje napred da zahvale metodu ogleda i grešaka. Istorija nauke je veliki bazen misli, čije se pojmovne pritoke odlikuju meandrima. Svaka krivina i zaokret znak su korekcije dotadašnjih zahvata — za račun pouzdanijih. Prognoza budućih naučnih teorija predstavlja nemogućnost, jer bi PREDGOVOR 31

označavala prognozu izlomljenog kretanja budućeg saznanja kao srljanje u grešku i izvlačenje iz greške. Ali onaj koji je kadar da predvidi grešku samim tim je neće počiniti. Prognoziranje nauke u njenim teorijama bilo bi, dakle, identično sa davanjem našem saznanju odlika nepogrešivosti — koja je, izvan svake sumnje, nedostižna. Tu Poperu treba priznati da je u pravu. Čini se da je izlaz iz ćorsokaka misao, danas utopijska, o uspostavljanju veze s visokim civilizacijama iz Kosmosa. Od njih bismo svakako mogli dobiti obaveštenja o budućoj nauci. Ali i tada bi Poper bio u pravu, jer dobiti takve podatke ne znači — predskazati ih sam. Refleksija ukazuje na drugi izlaz iz ćorsokaka: ne treba juriti za neostvarljivim — za teorijskim znanjem — već nastojati na njegovoj primeni, smatrajući da su najvažnija samopovratna, odnosno ona znanja što umnožavaju i preobražavaju informacionu vrlinu nauke. Pri tome treba da retropoliramo iz dostignuća koja je neko već obavio, umesto da ekstrapoliramo iz naših dostignuća. Domen takvih dostignuća jeste Priroda. Ljudi kao da nisu izvršili ništa što u odnosu na Prirodu ne bi bilo drugorazredno. Plagijativnost naših bezbrojnih konstrukcija je opštepoznata; zna se da smo laser, termoelement, radio, reaktivne mašine, časovnik, prerađivač energije, polugu, pumpu načinili veruj ući pogrešno kako Prirodu eksploatišemo, ali je ne ponavljamo. Srljali smo u te plagijate, prepoznajući njihov karakter tek posle svršenog čina. Cak smo i tragove miliongodišnjeg funkcionisanja atomskog reaktora u ležištima afričke uranske rude — koji se sam prirodi tamo načinio, otkrili zato da bismo već znali šta treba tražiti. Dalji put vodi od preuzimanja koncepata-izolata do preuzimanja vlasti nad pojavama najvećih dimenzija, a ona pretpostavlja dosad nepoznat univerzalizam efikasnosti ukorenjene u informacijskom potencijalu Prirode. Rezervoar prerade informacije koji tehnologija još nije dotakla jeste biosfera, sa strategijama optimalnih procedura igre upisanim u sisteme zato da bi se preživelo. Posle industrije eksploatacije materijalnih dobara, kako ne očekivati industrijalizovano izvlačenje informacije iz 32 STANISLAV LEM

pojava koje nas okružuju? Takav korak iz osnova će pokrenuti dosadašnje oblasti filozofije kao gnoze i kao ontologije, a iz pada tih stolećima ukočenih razgraničenja nastaće discipline koje danas još nemaju ni svoje ime. Znači, ne želim da proglasim putokazima u budućnost dela koja smo kradom sagledali u Prirodi, već njihova civilizacijska preinačen ja i sprege, od »lingvističkog neimarstva« do »kosmogoničke inženjerije«. U pitanju su, dabogme, hipoteze, a ne aksiomi. Ne zna se u kojoj će meri uspeti tako nadmeno predskazano rivalizovanje s prirodom. Ona je ipak zbir očiglednih eksponata, pa još i više, ona je riznica puna dokaza o mogućnosti konstruisanja neobičnih stvari na nebu i zemlji, među koje i mi sami spadamo. Svaki takav dokaz predstavlja za nas izazov kao jamstvo ostvarenja koja leže po strani. Ne može se smatrati da tamo gde postoje dokazi za mogućnosti konstruisanja nema ni izgleda za poduhvate ni putokaza za delatnost. U koeficijentima korisnog dejstva Prirode koji privlače naše napore i samim tim usmeravaju naše kretanje u budućnost — ja vidim argument protiv totalnog Poperovog poricanja svakog predskazivanja budućnosti. Završavam: ova knjiga nije deo futurologije u istom smislu u kome to Rimski izveštaj nije. Ona ne sređuje budućnost po uzoru na savremeni katalog stvari i ništa ne govori o onome što će se najverovatnije dogoditi (ono što je najverovatnije za dedove, biva najkomičnije za unuke: to pravilo gotovo da ne zna za izuzetke). Ova knjiga zalaže se za ubrzanje saznanja protiv ubrzanja prognoziranja, jer polazi od mišljenja da je bolje živeti sa jakom naukom bez futurologije nego s futurologijom bez jake nauke. Jer počiva na ubeđenju da najsigurniji garant budućnosti nije normativni panaceum, nije u fotelji izmišljeni plan za spasenje sveta, nije roj scenarija nego stalno rastuće znanje — i opet ne ono koje iz godine u godinu život čini ugodnijim i povišava životni standard nego nagomilavano nesebično, okrenuto prema svemu što postoji — znanje čisto, na izgled beskorisno. Jer svet se izgleda odlikuje time da znanja o njemu, koje bi bilo večito nekorisno — naprosto nema. Zato jedina kriza kojom se ova knjiga bavi jeste kriza porasta sazPREDGOVOR 33 3

34 STANISLAV LEM nanja. Po tome stanovištu futurologija je nadomestak, crash program, hitna mobilizacija, provizorijum koji treba da nam zakrpi nedostatke znanja, jer prognoze su, kao što rekosmo, u odnosu na znanje komplementarne: onaj koji zna veoma mnogo može samim tim izići na kraj sa svakom budućnošću, a onome koji ništa ne zna gotovo svaka prognoza će zvučati katastrofički. Ova knjiga je zamišljena kao pogled u prostor šansi koje razum ima pravo da prisvoji. Ne smatram, dakle, da posle eksplozije futurološke literature treba u knjizi bilo šta da menjam. Zakopane, juna 1973.

I. DILEME 1 Treba da govorimo o budućnosti. No nije li raspravljanje o budućim ružama posao u najmanju ruku neprikladan za čoveka izgubljenog u lako zapaljivim šumama savremenosti? A istraživanje bodlja tih ruža, razmišljanje o brigama prapraunuka, dok sa njihovom današnjom prekobrojnošću ne umemo da se snađemo, ne liči li takva sholastika na podsmeh? Jer, kad bismo imali bar takvo opravdanje da tražimo sredstva za potkrepljivan je optimizma ili da delujemo iz ljubavi prema istini, jasno vidljivoj baš u budućnosti slobodnoj od bura, znači i onih doslovnih, pošto ćemo ovladati klimom. Obrazloženje tih reči nije ipak ni akademska strast ni nepokolebljivi optimizam koji nameće veru da će, ma šta se desilo, kraj biti uspešan. Ovo obrazloženje je istovremeno prostije, trezvenije i verovatno skromnije, jer prihvatajući se pisanja o sutrašnjici činim naprosto ono što umem, i čak nije važno koliko dobro to umem, pošto je to moje jedino umenje. A ako je tako, moj rad neće biti suvišan ni manje ni više od svakog drugog rada, jer se svaki rad oslanja baš na to da svet postoji i da će i dalje postojati. Obezbedivši se tako da namera nije nepristojna, upitajmo za obim teme i metod. Biće reči o različitim aspektima civilizacije koji se daju zamisliti polazeći od danas poznatih premisa, ma koliko bila mala verovatnoća da će se one ostvariti. Temelj naših hipotetičnih konstruk3*

cija činiće opet tehnologije, to jest stanjem znanja i društvenom sposobnošću uslovljeni način realizovanja ciljeva koje je zajednica sagledala, kao i takvih koje niko, pristupajući poslu, nije imao pred očima. Mehanizam pojedinih tehnologija, kako postojećih tako i mogućih, ne zanima me i ne bih njima morao da se bavim kada bi čovekova kreativna delatnost, poput božanske, bila slobodna od svih mogućih zagađenosti nesvesnošću — kad bismo sada ili ikada bili kadri da našu nameru ostvarimo u čistom stanju, izjednačujući se u metodološkoj preciznosti sa Postanjem, kad bismo, izgovarajući »neka bude svetlost«, u obliku krajnjeg proizvoda dobijali baš samu svetlost, bez nepoželjnih primesa. Pa ipak, gorespomenuto razmimoilaženje ciljeva, pa čak i zamenjivanje onih koje smo želeli drugima, tako često neželjenim — jeste tipična pojava. Približne poremećaje nezadovoljnici vide čak i u delu božjem, naročito otkad je pokrenut prototip razumnog bića i otkad je taj model, H om o Sapiens, počeo masovno da se proizvodi — ali je bolje da taj deo razmišljanja prepustimo teo-tehnolozima. Dovoljno je što bilo šta da čini čovek gotovo nikad ne zna šta u stvari čini — ili to bar u potpunosti ne zna. Da odmah posegnemo za krajnošću: uništenje Života na Zemlji, danas tako moguće, nije bio cilj težnji nijednog od otkrivača atomske energije. Tako me, dakle, tehnologije zanimaju donekle iz nužde, pošto određena civilizacija obuhvata kako sve ono što je zajednica želela tako i ono što nije bila ničija namera. Nekada, čak i veoma često, tehnologiju je inicirao slučaj, kada se, na primer, tražio filozofski kamen a pronalazio porculan, ali uporedo sa napretkom nauke raste i učešće namernosti, svesne cilja u sveukupnosti postupaka proverljivih u odnosu na tehnologiju. Doduše, time što postaju reda, iznenađenja upravo zato mogu da postižu razmere bliske apokaliptičnim. Baš kao što je to napred rečeno. Malo je tehnologija lišenih dvoseklosti, kao što pokazuje primer kosa pričvršćenih na točkove hititskih bornih kola ili primer poslovičkih lemeša prerađenih u mačeve. Svaka je tehnologija u načelu veštačko produžavanje prirodne tendencije, urođene u svemu što živi, ten3 6 STANISLAV LEM

dencije ovladavanja okolinom ili bar nepodleganja sredini u borbi za opstanak. Homeostaza — kako se učenim jezikom naziva stremljenje ka stanju ravnoteže, odnosno preživljavanja uprkos promenama — odgajila je krečne ili hitinske kosture otporne prema sili teže, odgajila noge, krila i peraja koji daju pokretljivost, zatim očnjake, rogove i vilice koji olakšavaju proždiranje, odnegovala sisteme za varenje, kao i oklope i kamuflažne oblike koji štite od napred spomenutih, sve dok nije, u procesu oslobađanja organizama od sredine dovela do regulisanja stalne telesne toplote. Na taj način nastala su ostrvca smanjivane entropije u svetu njenog sveopšteg porasta. Biološka evolucija ne ograničava se na to, pošto od organizama, od biljnih i životinjskih tipova klasa i vrsta nastavlja da gradi ne više ostrvca nego čitava ostrva homeostaze, oblikujući celu površinu i atmosferu planete. Oživljena priroda, biosfera, istovremeno je saradnja i proždiranje, savez nerazlučno povezan sa borbom, što nam pokazuju sve hijerarhije koje su ekolozi proučili: među životinjskim formama to su naročito piramide na čijim vrhovima vladaju veliki grabljivci koji se hrane manjim životinjama, a ove opet drugima, i tek na samom nizu, na samom dnu životne države, deluje zeleni transformator sunčane energije u biohemijsku, sveprisutan na kopnima i okeanima, transformator koji preko biliona neuglednih stabljičica održava na sebi životne masive, promenljive pošto su im forme prolazne, ali postojane, jer kao celina ne ginu. Homeostatska čovekova delatnost, koja se služi tehnologijama kao svojevrsnim organima, učinila ga je gospodarom Zemlje, snažnim, u stvari, samo u očima apologeta, a to je on sam. Pred klimatskim poremećajima, zemljotresima, pred retkim, ali realnim opasnostima pada velikih meteora — čovek je u suštini bespomoćan, baš kao i u poslednjem glacijalu. Jeste — stvorio je tehniku ukazivanja pom oći onima koji bivaju pogođeni ovim ili onim kataklizmama. Neke od njih — iako nedovoljno tačno — ume da predviđa. Do homeostaze u razmerama planete još je daleko, a šta tek da se kaže o homeostazi u zvezdanim razmerama. Nasuprot većini životinja, čovek se daleko manje prilagođava okolini, koliko okolinu preDILEME 37

obražava prema svojim potrebama. No da li će to ikada biti moguće u odnosu na zvezde? Može li, ma i u najdaljoj budućnosti, nastati tehnologija koja će izdaleka moći da upravlja unutarsunčanim preobražajima na taj način da bića, nezamislivo sićušna u odnosu na sučanu masu, budu sposobna da proizvoljno upravljaju njenim milijardugodišnjim požarom? Čini mi se da je to moguće, a to govorim ne da bih veličao i bez mene dovoljno slavljeni ljudski genije nego, naprotiv, da bih stvorio mogućnost kontrasta. Čovek bar zasad nije postao ogromno velik. Ogromno velike su postale samo njegove mogućnosti da drugima čini dobro i zlo. Onaj koji bude mogao da pali i gasi zvezde biće kadar da uništava čitave nastanjene globove, prerastajući iz astrotehničara u zvezdoubicu, u zločinca kosmičkog ranga. Ako je moguće jedno, moguće je i ovo drugo, ma koliko i jedno i drugo izgledalo neverovatno i ma koliko izgledalo opterećeno neznatnom šansom da bude ostvareno. Neverovatnoća — da odmah dodam neophodno objašnjenje — ne potiče iz moje vere u krajnji trijumf Ormuzda nad Arimanom. Ne verujem ni u kakva obećanja, ne verujem u ubeđivanja koja bi se zasnivala na takozvanom humanizmu. Jedini način za prevladavanje jedne tehnologije jeste druga tehnologija. Ćovek zna danas o svojim opasnim sklonostima više no što je znao pre sto godina, a za sledećih sto godina njegovo će znanje biti još savršenije. Tada će ga on iskoristiti. 3 8 STANISLAV LEM 2. Ubrzanje tempa naučno-tehničkog razvitka postalo je već toliko izrazito, tako da nije potrebno da neko bude stručnjak pa da to primeti. Mislim da je promenljivost životnih uslova, izazvana tim ubrzanjem, jedan od faktora koji su negativno uticali na formiranje običajno- -normativnih homeostatskih sistema savremenog sveta. Kad celokupni način života narednog pokolenja prestane da bude ponavljanje roditeljskih života, kakva onda uputstva i pouke mladima može da ponudi iskusna starost? Doduše, taj poremećaj uzora postupanja i njego­

vih ideala već je preko samog elementa neprestane promene zamaskiran drugim procesom, daleko izrazitijim i po neposrednim posledicama sigurno ozbiljnijim, naime, zamaskiran je ubrzanim oscilacijama onog samopobudnog sistema sa pozitivnom povratnom spregom i vrlo slabom negativnom komponentom, kakav danas jeste sistem Istok — Zapad, koji tokom poslednjih godina oscilira između serija svetskih kriza i popuštanja. Na šansi da se ozbiljno bavimo našom glavnom temom imamo, razume se, da zahvalimo spomenutom ubrzanju porasta znanja i nastanka novih tehnologija. Niko, naime, ne osporava da promene nastupaju brzo i silovito. Ko god bi pokušao da dvehiljaditu godinu opiše kao potpuno sličnu našim danima, ispao bi smešan. Slično projiciranje (idealizovanog) aktuelnog stanja u budućnost ranije za savremenike nije bio besmislen postupak, kao što to može da nam potvrdi primer Belamijeve utopije1)*, u kojoj su dvehiljadite godine opisane iz perspektive druge polovine XIX veka, verovatno uz svesno omalovažavanje svih mogućih pronalazaka, iako oni u njegovo vreme nisu bili poznati. Kao pravi humanist Belami je smatrao da promene izazvane tehnoevolucijom nisu bitne ni za funkcionisanje društava ni za psihu jedinke. Danas nije potrebno čekati na unuke koji bi se smejali takvim naivnim prorokovanjima, pošto njima svako može da se pozabavi sam, stavljajući na nekoliko godina u fioku ono što sad opisuje kao vernu sliku sutrašnjice. Tako, dakle, lavinski tempo promena, postajući podstrek za razmišljanja slična ovima koja mi vodimo, istovremeno redukuje izglede za sva moguća predviđanja. Čak i ne mislim na nevine popularizatore, pošto greše njihovi učitelji, naučnici. P. M. S. Blejket2), poznati engleski fizičar, jedan od tvoraca operacionog računa — uvodnih radova matematičke strategije, dakle u neku ruku profesionalni predskazivač — predskazao je u knjizi iz 1948. budući razvoj atomskog oružja i njegove ratne konsekvencije do 1960. godine tako pogrešno kako se to samo može zamisliti. Čak je i meni bila poznata knjižica austrijskog fizičara Tiringa, objavljena 1946. godine, koji je DILEME 39 *) Vid.: Literatura razmatrana u tekstu.

40 STANISLAV LEM prvi javno opisao teoriju hidrogenske bombe. Blejketu se ipak činilo da nuklearno oružje neće izići van kilotonskog dometa, pošto megatoni (kad je pisao, taj termin, doduše, još nije postojao) ne bi imali ciljeva dostojnih razaranja. Danas već počinje da se govori o »begatonima« (bilion tona TNT, u stvari milijarda tona, jer Amerikanci »bilionom« nazivaju našu milijardu, odnosno hiljadu miliona). Nisu bolje prošli ni proroci astronautike. Ali dešavale su se i obrnute greške — negde oko 1955. godine smatralo se da će u zvezdama zapažena sinteza vodonika i helijuma dati industrijsku energiju za najbližu budućnost. Sada se vodonični reaktor predviđa za 90. godine našeg stoleća, ako ne i za kasnije. Ali ne radi se o lansiranju ove ili one tehnologije — nego o nepoznatim konsekvencijama od takvog lansiranja. 3. Dosad smo, evo, stalno diskreditovali predskazivanje razvoja, kao da sečemo granu na kojoj želimo da izvršimo niz smelih vežbanja, a naročito— da bacimo pogled u budućnost. Pokazavši koliko beznadežan biva takav poduhvat, trebalo bi, otvoreno govoreći, da se pozabavimo nečim drugim, ali nećemo ipak tako lako odustati; naprotiv, otkriveni rizik može biti dodatak za dalja razmišljanja, a sem toga, načinivši niz gigantskih grešaka, naći ćemo se u odličnom društvu. Od bezbrojnog mnoštva razloga koji predskazivanje čine nezahvalnim poslom, navešću nekoliko, koji su za umetnika naročito neprijatni. Pre svega, promene koje odlučuju o naglom zaokretu postojećih tehnologija, često, na čuđenje svih, sa specijalistima na čelu, iskaču kao Atina iz Zevsove glave. XX vek je već nekoliko puta bio iznenađen od strane novootkrivenih sila, da spomenemo samo kibernetiku. Takvoga deus ex machina ne trpi umetnik koji je zaljubljen u škrtost opisa, kao i onaj koji ne bez razloga smatra da su slični štosovi jedan od glavnih grehova u umetnosti kompozicije. Ali šta možemo kad se Istorija pokazuje tako neprobirlj ivom ?

DILEME 41 Dalje, uvek smo skloni da perspektive novih tehnologija produžavamo u pravim linijama u budućnost. Otuda danas u našim očima krajnje zabavan, »univerzalno balonski« svet ili svet »univerzalno parni«, kako su ga predstavljali utopisti i crtači iz XIX veka, ili ovo današnje naseljavanje zvezdanih prostranstava kosmičkim »brodovima« sa hrabrom »ekipom« na palubi, sa »stražarima«, »krmanošima« i tako dalje. Ne radi se o tome da tako ne treba pisati nego o tome da je takvo pisanje baš fantastična literatura, neka vrsta »izokrenutog« istorijskog romana XIX veka, jer kao što su onda faraonima pripisivani motivi i psihičnost savremenih vladalaca tako se danas prikazuju »gusari« i »pirati« X X X veka. Moguće je i tako se zabavljati, pamteći ipak da je to upravo samo zabava. Istorija ipak nema s tim uprošćavanjima ničeg zajedničkog. Ne ukazuje nam na prave razvojne puteve nego pre na oštre krivine nelinearne evolucije, što znači da se, na žalost, treba odreći i kanona elegantnog građevinarstva. I treće, najzad, književno delo ima početak, sredinu i kraj. Ispremešavanje tokova pripovedanja, uništavanje vremena i ostali postupci čiji je zadatak bio da modernizuju prozu, tu osnovnu podelu nisu bar za sada još uništili. Mi smo uopšte skloni da svaku pojavu smestimo u okvire zatvorene sheme. Stvorimo sada sebi pred očima sliku mislioca tridesetih godina, kome predstavljamo sledeću izmišljenu situaciju: svet u 1960. godini podeljen je na dva antagonistička tabora, od kojih svaki poseduje stravično oružje kadro da uništi drugu polovinu toga sveta. Kakav će biti rezultat? On bi svakako odgovorio: potpuno uništenje ili potpuno razoružanje (no ne bi propustio da doda kako je naš koncept loš zbog svoje melodramatičnosti i neverovatnosti). Međutim, bar za sada, ništa od takvog proročanstva. Podsećam da je od nastanka »ravnoteže straha« prošlo već petnaest godina*) — tri puta više no što je trajala proizvodnja prvih atomskih bombi. Svet je u izvesnom smislu kao bolestan čovek koji misli da će ili odmah ozdraviti ili odmah umreti, i ni na pamet mu ne pada da može, kunjajući, s povremenim *) Pisano 1961. godine.

42 STANISLAV LEM pogoršanjima i poboljšanjima doživeti poznu starost. Upoređenje ipak ima kratke noge... sem ako ne izmislimo lek koji će toga čoveka radikalno izlečiti, ali koji će ga ipak opteretiti potpuno novim brigama koje potiču otuda što će, doduše, imati veštačko srce, no smešteno u kolicima, spojeno s njim savitljivom cevčicom. To je, dabogme, glupost, ali radi se o ceni ozdravljenja: za izlaz iz nevolje (za atomsko oslobađanje čovečanstva od ograničenih zaliha nafte i uglja, na primer) uvek treba platiti, pri čemu su razmere i termini tog plaćanja, kao i načini njegovog izvršenja, po pravilu iznenađenje. Masovna primena atomske energije u mirnodopske svrhe nosi sa sobom ogroman problem radioaktivnog pepela, s kojim do danas niko ne zna šta da se učini. Razvitak nuklearnog oružja, pak, može odjednom da nas dovede u situaciju u kojoj će se današnji predloži za razoružanje, zajedno sa »propozicijama uništenja«, pokazati kao anahronizam. Da li će to biti promena nagore ili nabolje, teško je oceniti. Totalna ugroženost može porasti (to znači, recimo, da će domet razaranja u dubinu rasti i zahtevati skloništa oklopljena betonskim zidom debelim čitavu milju), ali će se šanse za njeno ostvarenje smanjiti, ili obrnuto. Moguće su i druge kombinacije. U svakom slučaju, globalni sistem je neuravnotežen ne samo u tom značenju što se može pomeriti na stranu rata, jer to nije nikakva novost nego, pre svega, u tom značenju što će kao celina evoluirati. Zasad je tobože »strašnije« no u eposi kilotona, jer već postoje megatoni, ali i to je prelazna faza i, nasuprot prividima, ne treba smatrati da porast razorne moći raketa, brzine njihovih putanja i akcija »rakete protiv raketa« predstavljaju jedini mogući gradijent te evolucije. Penjemo se na sve više spratove vojne tehnologije, usled čega postaju zastarele ne samo konvencionalne oklopnjače i bombarderi, ne samo strategije i štabovi nego i sama suština svetskog antagonizma. U kojem će pravcu evoluirati, ne znam. Zato ću navesti fragment Stejpldonovog romana, u kome se pokazuje »akcija« dveju milijardi godina ljudske civilizacije. Marsovci, neka vrsta virusa sposobnih da se spajaju u polupihtijaste »razumne oblake« — napali su Zemlju. Ljudi su se protiv invazije dugo borili, ne znajući da

imaju posla sa inteligentnim oblikom života, a ne sa kosmičkom kataklizmom. Alternativa »pobeda ili poraz« nije se ispunila. Posle mnogih vekova borbi virusi su se toliko temeljito promenili da su ušli u sastav nasledne čovekove plazme i tako je stvorena nova varijanta H om o Sapiens-a. Mislim da je to lep model istorijske pojave u skali koja nam je dosad bila nepoznata. Verovatnoća same pojave nije bitna, imam na umu njenu strukturu. Istoriji su tuđe tročlane zatvorene sheme tipa »početak, sredina i kraj«. Samo se u romanu pred rečju »kraj« sudbine junaka zaustavljaju u ukočenoj figuri, koja autora napaja estetskim zadovoljstvom. Samo roman mora da ima kraj, dobar ili loš, ali u svakom slučaju takav da kraj kompozicijski zaključuje. Elem, takva definitivna zatvaranja, takve »krajnje krajeve« ljudska istorija nije upoznala i nadam se da ih neće ni upoznati. DILEME 43

II. DVE EVOLUCIJE Uvod Nestajanje drevnih tehnologija bio je proces koji nam je teško da shvatimo. Njihov upotrebni karakter i teleološka struktura ne podležu sumnji, a ipak nisu imali svoje individualne tvorce, pronalazače. Traženje izvora pratehnologija opasan je posao. Uspešne tehnologije imale su za »teorijski osnov« mit, sujeverje: tada ili je njihovoj primeni prethodio magični ritual (lekovite trave trebalo je, na primer, da svoju lekovitost zahvale formuli izgovaranoj pri njihovom branju ili pri njihovoj primeni) ili su, pak, same postajale ritual, u kome se pragmatički element neraskidivo prepliće s mističnim (ritual pravljenja čamca, u kome se proizvodni recept realizuje liturgički). Što se tiče svesti o krajnjem cilju, struktura namere koju je preduzimala zajednica može danas da se približava realizaciji namere jedinke; ranije tako nije bilo, i o tehničkim planovima drevnih društava može se govoriti samo prenosno. Prelaz od paleolita na neolit, neolitska revolucija koja se u pogledu kulturotvornog ranga izjednačuje sa atomskom, nije se dogodila tako što je neki Ajnštajn kamenog doba »došao na ideju« da obrađuje zemlju i savremenike »ubedio« da prihvate tu novu tehniku. Bio je to neobično spor proces, koji prekoračuje vek mnogih pokolenja, puzeći prelaz od korišćenja kao hrane nekog bilja na koje su naišla, preko sve većeg zamiranja nomadskog

DVE EVOLUCIJE 45 načina života i prelaska na stvaranje naseobina. Promene koje su se javljale tokom života pojedinih pokolenja praktično su se svodile na nulu. Drugim rečima, svako pokolenje je zaticalo prividno nepromenljivu i »prirodnu« tehnologiju, kao što su izlasci i zalasci sunca. Taj način proisticanja tehnološke prakse nije potpuno izumro, pošto kulturotvorački uticaj svake velike tehnologije seže znatno dalje no granice života pokolenja, i zato kako u prošlost utonule konsekvencije tih uticaja ustrojstvene, običajne i etičke prirode tako i sam pravac na koji one guraju čovečanstvo ne samo što nisu predmet ničije svesne namere nego se osvešćivanju o prisustvu i određivanju suštine takvog tipa uticaja uspešno izruguju. Tom strašnom rečenicom (strašnom po stilu, a ne u pogledu sadržine) otvaramo odeljak posvećen metateoriji gradijenata čovekove tehnološke evolucije. »Meta« — jer zasad imamo na umu ne samo proisticanje njenih pravaca ni odredbu suštine uzrokovanih posledica, nego opštiji, primarniji fenomen. Ko šta uzrokuje? Tehnologija nas ili mi tehnologiju? Da li to ona nas vodi kuda hoće, pa i u uništenje, ili pak mi nju možemo prisiliti da se povinuje našoj težnji? Ali šta ako ovu težnju ne određuje tehnološka misao? Da li se događa uvek isto ili je i sam odnos »čovečanstvo — tehnologija« istorijski promenljiv? Ako jeste, kuda smera ta velika nepoznanica? Ko će steći prevagu, strategijski prostor za civilizacijski manevar, čovečanstvo koje proizvoljno bira iz arsenala tehnoloških sredstava koja mu stoje na raspolaganju ili tehnologija koja će automatizacijom ovenčati proces čišćenja svojih prostranstava od ljudi? Postoje li tehnologije koje se daju zamisliti, no koje su — danas i uvek — neostvarljive? Šta bi odlučivalo o takvoj nemogućnosti — struktura sveta ili naša ograničenja? Da li postoji drugi mogući pravac razvitka civilizacije sem tehnološkog? Da li je naš pravac tipičan za Kosmos, predstavlja li on normu — ili aberaciju? Pokušavamo da potražimo odgovor na ta pitanja — mada to traženje neće uvek dati jednosmislen odgovor. Za polaznu tačku poslužiće nam tabela klasifikacije efektora, to jest sistema sposobnih za dejstvo, tabela koju Pjer de Latil daje u svojoj knjizi Veštačko mišljenje.3)

On razlikuje tri glavne klase efektora. U prvu, klasu determinisanih efektora, spadaju prosta oruđa (kao čekić), složena (računske mašine, klasične mašine) i spregnuta (ali ne povratno spregnuta) sa okolinom — na primer, automatski detektor požara. Druga klasa, u koju spadaju organizovani efektori, obuhvata sisteme sa povratnom spregom: automate sa ugrađenim determinizmom dejstva (automatski regulatori, npr. parne mašine), automate s promenljivim ciljem dejstvovanja (programirani izvana, npr. elektromozgovi) i automate sa samoprogramiranjem (sistemi sposobni za samoorganizaciju). U ove poslednje spadaju životinje i čovek. Za još jedan stepen slobode bogatiji su sistemi koji su kadri, radi postizanja cilja, da sami sebe menjaju (De Latil to naziva slobodom »ko«, u tome smislu što dok su čoveku organizacija i materija njegovog tela »dati«, sistemi ovoga višeg tipa mogu — ne posedujući slobodu samo u oblasti materijala, građe — da radikalno preobražavaju sopstvenu sistemsku organizaciju: kao primer može da posluži živa vrsta u stanju biološke evolucije). Hipotetični latilovski efektor još višega reda takođe ima slobodu u oblasti izbora materijala od koga »sam sebe gradi«. De Latil predlaže da se primerom takvog efektora s najvišom slobodom smatra mehanizam samostvaranja kosmičke materije po Hojlovoj teoriji. Lako je zapaziti da sistem te vrste, daleko manje hipotetičan i lakši za proveru, jeste tehnološka evolucija. Ona pokazuje sve odlike sistema sa povratnom spregom, programiranog »iznutra«, tj. koji se sam organizuje, i uz to još snabdevenog kako slobodom u oblasti celokupnog preobražavanja (kao živa evoluirajuća vrsta) tako i slobodom izbora građevinskog materijala (pošto tehnologiji stoji na raspolaganju sve što sadrži Svemir). Suzio sam sistematiku sistema s povećavanom količinom stepeni slobode delatnosti, koju De Latil predlaže, uklanjajući iz nje neke detalje podele koji su krajnje diskutabilni. Pre no što pređemo na dalja razmatranja, možda ne bi bilo suvišno dodati da ta sistematika u predstavljenoj formi nije potpuna. Mogu se zamisliti sistemi obdareni još dopunskim stepenom slobode: zasad je izbor materijala sadržanih u Svemiru silom prilika ograničen na »katalog delova« kojima Svemir raspolaže. Može se 4 6 STANISLAV LEM

ipak zamisliti takav sistem koji, ne zadovoljavajući se izborom onoga što je dato, stvara materijale »izvan kataloga«, koji u Svemiru ne postoje. Teozof bi možda bio sklon da takvim »samoorganizujućim sistemom s maksimalnom slobodom« smatra Boga; nama ta hipoteza ipak nije neophodna, pošto smemo, oslanjajući se čak na skromno znanje dana današnjeg, misliti da je »stvaranje vankataloških delova« (npr. nekih podatomskih čestica koje Svemir »normalno« ne sadrži) — ipak moguće. Zašto? Zato što Svemir ne realizuje sve moguće materijalne strukture i, kao što je poznato, ne proizvodi npr. na zvezdama, niti igde drugde, pisaće mašine; pa ipak »potencija« takvih mašina u njemu postoji — te tako stvar stoji, slobodno je zaključivati, i sa pojavama koje obuhvataju stanja materije i energije što ih Svemir (bar u sadašnjoj fazi svog postojanja) još ne realizuje u prostoru i vremenu koji ih nose. DVE EVOLUCIJE 47 Sličnosti O prapočecima evolucije ništa nam pouzdano nije poznato. Znamo, međutim, tačno dinamiku nastajanja nove vrste, od njenog rođenja, preko kulminacije, do sumraka. Puteva evolucije bilo je gotovo isto onoliko koliko i vrsta, a svima su zajedničke mnogobrojne karakteristične odlike. Nova vrsta dolazi na svet neopaženo. Njen spoljni izgled uzet je od već postojećih i ta pozajmica, čini se, svedoči o inertnosti Konstruktorove invencije. U početku malo šta ukazuje da je onaj prevrat unutrašnje organizacije, kome će vrsta imati da zahvali za svoj kasniji procvat, u načelu već izvršen. Prvi primerci obično su sitni i imaju niz primitivnih crta, kao da je njihovo rođenje bilo pod zaštitom žurbe i nesigurnosti. Oni izvesno vreme poluprikriveno vegetiraju, s mukom samo izdržavajući konkurenciju s vrstama koje već odavno postoje i koje su optimalno prilagođene za izvršavanje zadataka koje im svet postavlja. I najzad, zahvaljujući promeni opšte ravnoteže, izazvanoj prividno ništavnim pomeranjima u okviru sredine (a sredina za vrstu nije samo geološki svet nego i sve druge vrste koje u njemu

vegetiraju), ekspanzija nove vrste kreće s mesta. Stupajući u već zauzete oblasti, ona u borbi za opstanak ubedljivo pokazuje svoju prevagu nad konkurentima. Kada, pak, ulazi u prazan prostor koji niko nije zauzeo, eksplodira evolucionom radijacijom koja se zrakasto rasprskava, dajući odjednom početak čitavoj lepezi varijanata, kod kojih je gubitak ostataka primitivizma praćen bogatstvom novih ustroj stvenih rešenja što sve smeli je sebi podređuju spoljni izgled i nove funkcije. Tim putem vrsta ide ka vrhuncima razvitka, postaje ono po čemu će epoha uzeti svoj naziv. Period vladavine na kopnu, u moru ili u vazduhu traje dugo. Najzad opet dolazi do narušavanja homeostatske ravnoteže. Ono što nije isto što i gubitak prevlasti. Evoluciona dinamika vrste dobija nove, dotle neviđene odlike. U njenom glavnom središtu primerci se divovski razrastaju, kao da u gigantizmu traže spas od ugroženosti. Istovremeno se ponavljaju evolucione radijacije, ovoga puta često pogođene belegom hiperspeci j alizaci j e. Bočni ogranci nastoje da prodru u sredine u kojima je konkurencija relativno slabija. Taj poslednji manevar često biva krunisan uspehom, a onda kada se izgubi svaki trag divova čijom je proizvodnjom srž vrste nastojala da se odbrani od uništenja, kad se izjalove i istovremeno preduzimane suprotne probe (jer neki evolucioni izdanci u to isto vreme teže ka ubrzanom prelasku u patuljke) — potomci onoga bočnog ogranka, našavši srećno pogodne uslove na tlu periferijskog prostora konkurencije, uporno traju u njemu gotovo nepromenjeni, kao poslednje svedočanstvo zamrle bujnosti i moći vrste. Molim za izvinjenje zbog ovog pomalo visokoparnog stila, ove primerima nepotkrepljene retorike, ali uopštenost je došla otuda što sam govorio o dvema evolucijama odjednom: o biološkoj i tehnološkoj. U samoj stvari, više pravilnosti i jedne i druge obiluju analogijama koje teraju na razmišljanje. Ne samo što su prvi gmizavci bili slični ribama, a sisari — malim gušterima, nego su i prvi avion, prvi automobil ili radio za svoj spoljni izgled imali da zahvale kopiranju oblika koji su im prethodili. Prve ptice bile su leteći gušteri kojima je naraslo perje; prvi automobil živo je podsećao 48 STANISLAV LEM

na bričku sa giljotiniranom rudom, avion je svoj izgled »maznuo« od papirnatog zmaja (ili čak od ptice ...), radio — od ranije nastalog telefona. I razmere prototipova takođe su, po pravilu, bile nevelike, a njihova struktura je neprijatno delovala zbog primitivizma. Sitna je bila prva ptica, praotac konja ili slona, prve parne lokomotive nisu prekoračivale razmere običnih kola, a prva električna lokomotiva čak je bila manja. Novi princip biološke ili tehničke konstrukcije najpre pobuđuje više samilost nego oduševljenje. Prva mehanička vozila kretala su se sporije od vozila sa konjskom vučom, avion se jedva odvajao od zemlje, a slušanje radio-emisija nije predstavljalo prijatnost čak ni u poređenju s limenim zvukom prvih gramofona. Slično tome, prve kopnene životinje više nisu bile dobri plivači, a još nisu postale uzori dobrih pešaka. Perjasti gušter — archeopteryx — nije toliko leteo koliko je poletao. Tek u skladu sa usavršavanjem dolazilo je do spomenutih »radijacija«. Kao što su ptice osvojile nebo, a travojedni sisari stepu, tako je vozilo s motorom na sagorevanje ovladalo putevima, dajući početak sve specijalizovanijim varijantama. U »borbi za opstanak« automobil ne samo što je potisnuo diližansu nego je »rodio« autobus, kamion, buldožer, moto-pumpu, tenk, terenska kola, cisternu i desetine drugih vozila. Ovladavajući »ekološkom nišom« vazduha, avion se verovatno razvijao još elastičnije, nekoliko puta menjajući već ustaljene oblike i forme pogona (klipni motor zamenjuje turbopotisni, turbinu, i najzad reaktivni, bezmotorac, dobija za kraće distance opasnog protivnika u helikopteru, itd.). Takođe je vredno primetiti da kao što strategija grabijive životinje utiče na strategiju njene žrtve, tako se i »klasični« avion brani od invazije helikoptera: stvaranjem prototipa bezmotoraca koji, zahvaljujući promeni pravca reakcije, mogu da startuju i ateriraju okomito. To je borba za maksimalni univerzalizam funkcije, dobro poznat svakom evolucionistu. Oba spomenuta transportna sredstva još nisu dostigla vrhunsku razvojnu fazu, te se ne može govoriti o njihovim kasnijim formama. Drugačije se dogodilo sa balonom na kormilo, koji je, suočen sa ugroženošću od mašine teže od vazduha, ispoljio elefantijazis, tako tipiDVE EVOLUCIJE 49 4

čan za predsmrtni procvat zamirućih evolucionih ogranaka. Poslednje cepeline iz tridesetih godina našeg veka smelo možemo uporediti sa atlantosaurusima i brontosaurusima iz krednog perioda. Ogromne razmere dobili su, takođe, poslednji tipovi teretnih parnih lokomotiva, pre no što su ih potisnule dizel i električne lokomotive. U traženju simptoma evolucija koji padaju naniže i koji se sekundarnim radijacijama bore da se izvuku iz ugroženosti, možemo se obratiti radiju i filmu. Konkurencija televizije izazvala je silovitu »radijaciju promenljivosti« radioprijemnika, njihovu pojavu u »ekološkim nišama«, i tako su nastali minijaturizovani, džepni aparati, istovremeno sa drugima, podstaknutim hiperspecijalizacijom, kao »high fiđelity« sa stereouređajima, sa ugrađenom aparaturom za snimke visokog kvaliteta itd. Sam pak film, boreći se protiv televizije, znatno je uvećao svoj ekran i čak pokazuje tendenciju da ekranom »okruži« gledaoca (videorama, cirkarama). Dodajmo da je moguće zamisliti dalji razvoj mehaničkog vozila koji će učiniti zastarelim kretanje na točkovima. Kada današnji automobil bude konačno potisnut od strane nekakvog »vazdušnog jastučnika«, sasvim je verovatno da će još poslednji potomak »klasičnog« automobila biti, recimo, mala kosačica s motorom na sagorevanje, koja će vegetirati negde sasvim po strani, a njena konstrukcija će biti poslednji odraz epohe automobilizma, poput nekih primeraka guštera sa arhipelaga Indijskog okeana, koji su poslednji živi potomci velikih mezozojskih gmizavaca. Morfološke analogije dinamike, bioevolucije i tehnoevolucije koje grafički mogu biti predstavljene krivom linijom koja se postepeno penje uvis, da bi s tačke kulminacije ponovo sišla dole, u uništenje, takve sličnosti ne iscrpljuju sve podudarnosti između tih dveju velikih oblasti. Mogu se pronaći druge, još neobičnije podudarnosti. Tako, na primer, postoji ceo niz veoma osobenih crta živih organizama, čiji se nastanak i opstanak ne da objasniti njihovom prilagodljivom vrednošću. Tu se može spomenuti, sem odlično poznate petlovske kreste, divno perje mužjaka nekih ptica, npr. pauna, fazana, pa čak i neke jedrima slične kičmene izrasline pretpotopskih reptila.4' Analogno, većina proizvoda određenih tehnologija 5 0 STANISLAV LEM