Stanislav Lem - Suma tehnologija

moraju međusobno da ulaze rađaju statističko-dinamične pravilnosti koje često mogu da pogađaju interese jedinki, grupa ili celih klasa, a drugo je znati da nam se naša sudbina otima iz ruku i da je na vidan način predajemo u vlast »elektronskih staratelja«. Tada nastaje specijalno stanje čiji bi biološki ekvivalent bila situacija čoveka koji zna da svim životnim procesima njegovog tela upravlja ne on, ne njegov mozak, ne unutrašnje pravilnosti organizma nego neki centar izvan njega, koji svim ćelijama, encimima, nervnim vlaknima, svim molekulama njegovog tela propisuje na j optimalni je ponašanje, i mada bi takva regulacija mogla čak da bude (recimo) savršenija od one koja se prirodno realizuje »somatičkom mudrošću tela«, iako bi u perspektivi nosila sa sobom snagu, zdravlje, dugovečnost — svako će se, valjda, složiti s tim da bismo to osećali nekako kao nešto »protivno prirodi« po shvatanju naše, ljudske prirode, i valjda se to isto da reći, vraćajući se tom slikom na odnos »društvo — njegovi intelektronski regulatori«. Ukoliko više bude rasla složenost unutrašnje strukture civilizacije utoliko će se u većem stepenu morati (u sve brojnijim oblastima) dozvoljavati ovim regulatorima da vode budnu kontrolu i intervenciju — za održanje homeostaze — ali će taj proces subjektivno moći da izgleda kao ispoljavanje »nezasitosti« ovih mašina koje ovladavaju, jednom za drugom, oblastima dotle čisto ljudskog bitisanja. Znači, imamo pred sobom ne »elektronskog Boga«, ne elektronskog vladaoca nego samo sisteme koji, najpre pozvani samo da paze na izdvojene i izuzetno važne ili komplikovane procese, polako — tokom svojevrsne evolucije — obuhvataju nadzor nad gotovo celokupnom društvenom dinamikom. Ovi sistemi neće se truditi da »ovladavaju čovečanstvom« u bilo kakvom antropomorfnom značenju tih reci, jer oni neće ispoljavati crte nekog egoizma niti žeđ za vlašću kakva se može razumno pripisivati samo »ličnostima«. Druga je stvar što će ljudi moći ove mašine da personifikuju, pripisujući im — u njima neprisutne — intencije i saznanja po zakonima nove mitologije koja će već spadati u vek intelektronike. Uopšte ne demonizujem ove bezlične regulatore, samo INTELEKTRONIKA 2 0 1

predstavljam začuđujuću situaciju u kojoj, kao u Polifemovoj pećini, počinje da nas hvata niko — ali ovoga puta radi našeg dobra. Pravosnažnost krajnjih odluka može zanavek da ostane u rukama čoveka, ali šta s tim kada pokušaji korišćenja takvom slobodom pokažu da bi drugačije — kada bi takve bile — odluke mašina bile korisnije, jer su utvrđene s većom svestranošću. Posle nekoliko bolnih lekcija čovečanstvo bi moglo da se pretvori u poslušno dete koje uvek sluša dobre savete — Nikoga. U toj verziji Regulator je daleko slabiji nego u varijanti Vladaoca, jer nikad ništa ne naređuje nego samo savetuje — no da li ta njegova slabost postaje naša snaga? 202 STANISLAV LEM

V. PROLEGOMENA SVEMOĆI Pre haosa Govorili smo već o tome koji činioci konstruktivne prirode mogu izazvati nastanak »metafizike homeostata«. Pretpostavili smo pri tom veoma uprošćenu klasifikaciju izvora »metafizičkog stava«. Moglo je to izazvati utisak da tako teške i u dimenzijama istorije tako trajne probleme, kao što su pitanja o smislu bitisanja i završenosti individualnog postojanja, o mogućnosti transcendencije, želimo da razrešimo na nekoliko strana, pozvavši se na neke kibernetičke analogije. Hteo sam da se ogradim od prigovora da težim takvom uprošćavanju. Ne pozivam se ni na šta, jedino što su prethodna razmatranja, kao i još drskija koja tek treba da uslede, primitivna samo kao prvi pristupi. Ako smo mi kruna stvaranja, ako nas je u život pozvao natprirodni čin, ako, dakle, kao razumna bića predstavljamo svojevrsnu kulminaciju onoga što može da bude, onda će budućnost sigurno pojačati našu vlast nad materijom, ali neće promeniti naš odnos prema navedenim pitanjima, na koje ume da odgovori jedino metafizika. Ako, međutim, priznamo sebe za veoma ranu etapu razvitka koji je za nas kao vrstu počeo pre pola miliona godina, a kao za civilizaciju — pre dvadesetak vekova i složimo se s tim da taj razvoj može (iako ne mora) trajati još milionima godina, onda naša aktuelna ignoran­

204 STANISLAV LEM cija niukoliko ne implicira buduću ignoranciju. Ne znači to da ćemo naći odgovor na sva pitanja te vrste; smatram pre da ćemo iz onih pitanja na koja nema odgovora izrasti ne zato što je on od nas skriven nego zato što su to loše postavljena pitanja. Dok mi jedva naslućujemo kako smo nastali i šta nas je oblikovalo tako da smo ono što jesmo, dok nas dejstva Prirode u svetu mrtve i žive materije ispunjavaju divljenjem, dok su ona za nas nedostižni uzori, oblast rešenja koja perfekcijom i složenošću prevazilaze sve što sami umemo da stvorimo, sve dotle će količina nepoznanica biti veća od našeg znanja. I tek kad budemo mogli da sa Prirodom sarađujemo u stvaralačkom pogledu, kad naučimo da oponašamo zato da bismo otkrili sva njena ograničenja kao Konstruktora, stupićemo u prostor slobode, odnosno na teren našim ciljevima podložnog manevra stvaralačke strategije. Jedini način za tehnologiju — rekoh to napred — jeste druga tehnologija. Proširimo to tvrđenje. Priroda je u svojim mogućnostima neiscrpna (količina u njoj sadržane informacije, reći će kibernetičar, jednaka je beskonačno). Ne možemo stoga katalogizirati Prirodu ma i zato što smo čak kao civilizacija ograničeni u vremenu. Možemo ipak beskrajnost Prirode nekako okrenuti protiv nje same, operišući neprebrojnim zbirovima kao Tehnolozi — na način približan onome na koji to čine matematičari u teoriji skupova. Možemo uvećati razlike između »veštačkog« i »prirodnog«, što će nastupiti onda kad »veštačko« postane, najpre, takvo da se neće moći razlikovati od prirodnog, a zatim da ga prevaziđe. A kako shvatiti to prevazilaženje? Ono uz pomoć Prirode označava realizovanje onoga što je za nju nemoguće. Ah, reći će neko, znači da su sve te fraze išle samo ka tome da daju visok rang delima ljudskim, raznim tamo mašinama koje Priroda ne stvara. Sve zavisi od toga šta obuhvatimo pojmom »mašina«. Može on, naravno, označavati samo ono što smo dosad naučili da gradimo. No ako pod »mašinom« budemo podrazumevali ono što ispoljava regularnost, situacija će se promeniti. U tako širokom zahvatu nije više bitno je li »mašina« načinjena od postojeće materije, od onih sto elemenata koje je otkrila fizika, ili od prameno­

PROLEGOMENA SVEMOĆI 205 va zraka ili i od gravitacionih polja. Takođe više nije važno da li i kako »mašina« koristi ili i »stvara« energiju. Dabogme, u materijalnom svetu energija se ne može stvoriti ni iz čega. Mogao bi se ipak konstruisati sistem sastavljen iz razumnih bića i njihove sredine, koji bi se ponašao tako da zakoni termodinamike koje sad poznajemo — u njemu ne obavezuju. Neko će odgovoriti da je takav sistem »veštački« i da lukavo, na način koji će za bića što u njemu žive biti neprimetan, moramo da mu dostavimo energiju spolja. Ništa ipak ne znamo o tome nema li Metagalaksija energetske izvore koji su u odnosu na nju do te mere spoljašnji, kao što bi to bili izvori »priključeni« uz taj sistem. Možda ih ima; možda ona večiti pripliv energije zahvaljuje — beskrajnosti Svemira. Da li bi — kad bi tako bilo — iz tog proizlazilo da je Metagalaksija veštačka? Kao što vidimo, sve zavisi od skale razmatranih pojava. Mašina je, dakle, sistem koji pokazuje bilo kakvu regularnost ponašanja: statističku, probabilističku ili determinističku. Po takvom shvatanju mašina je atom, jabuka, zvezdani sistem ili natprirodni svet — sve što konstruišemo i što će se ponašati na dati način: što bude imalo unutrašnja stanja i neka spoljašnja stanja, pri čemu će veze koje nastaju između skupova tih stanja podlegati izvesnim pravilnostima. Pitanje gde se sad nalazi natprirodni svet jednako je s pitanjem gde se nalazila šivaća mašina pre no što je nastao čovek. Nigde — ali moguće ga je sagraditi. Lakše je, svakako, načiniti šivaću mašinu nego taj svet. Postaraćemo se ipak da pokažemo kako nema nikakvih zabrana koje bi onemogućile čak i konstrukciju »van-prolaznosti«. Postoje, dodajmo oslanjajući se na Ašbija, dve vrste mašina. Prosta mašina je sistem koji se ponaša tako da njegovo unutrašnje stanje i stanje njegove sredine jednoznačno određuju naredno stanie. Ako su promenljive postojane, ekvivalentni opis takve mašine jeste sistem običnih diferencijalnih jednačina s vremenom kao nezavisnom promenljivom. Takve opise na simboličnom jeziku matematike posvuda primenjuje fizika, na primer astronomija. U odnosu prema takvim sistemima (»mašina«), kao što je klatno, kao što je grumen koji pada u

polju teže ili kružeća planeta, sistem tih jednačina daje nam približnost stvarnom toku pojava do te mere tačnu da je za naše svrhe dovoljna[VIII]. Nasuprot složenoj mašini, kao što su živi organizam, ili mozak, ili društvo, slična predstava (»simbolično modelovanje«) u praksi se ne da ostvariti. Sve zavisi, dabogme, od toga koliko mnogo o sistemu želimo da znamo. Potrebu znanja označava traženi cilj kao i okolnosti. Ako je sistem obešen čovek, i mi želimo da odredimo, to jest da predvidimo njegova buduća stanja kao klatna, dovoljno je da uzmemo u obzir dve promenljive (ugaoni otvor, ugaonu brzinu). Ako je to živ čovek, i želimo da predvidimo njegovo ponašanje, količina bitnih promen ljivih koje treba uzeti u obzir postaje ogromna, a predskazivanje će ionako biti samo oznaka budućeg stanja s verovatnoćom utoliko većom ukoliko više promenljivih uzmemo u obzir — ali ono nikad neće biti jednako jedan (praktično će ga doseći; u praksi nam je potpuno dovoljna verovatnoća 0,9999999). Postoji niz pronalaženja približnih rešenja koja je stvorila matematika, rešenja kada količina promenljivih čini uzaludnom primenu običnog matematičkog metoda. Npr. takozvani metod Monte Karlo. Ali nećemo da se bavimo takvim problemima, pošto se ovde ne bavimo matematikom, a sem toga će oruđa kojima se ona služi, kako se može pretpostaviti, morati da ustupe mesta drugima. Probleme koji istupaju tamo gde se srećemo sa »složenim mašinama« danas istražuje niz novih disciplina. To su teorija informacije, operativna analiza, teorija planiranja eksperimenta, teorija odluke, teorija igara, teorija linearnog programiranja, dinamika grupnih procesa. Cini se da će sve, kao i nekoliko nespomenutih, u sebi ujediniti opšta teorija sistema. Takođe se čini da će razvitak te opšte teorije poći u dva pravca. Jer pod njom se, s jedne strane, može podrazumevati teorija fizičkih sistema, onakvih kakve predstavlja Priroda. S druge strane — pod njom se može podrazumevati teorija matematičkih sistema, koja se ne bavi realnim postojanjem istraživanih veza već jedino vodi računa o tome da takvi sistemi budu slobodni od unutrašnjih protivrečnosti. To grananje još nije jasno. Usudićemo se ipak da predvidi2 0 6 STANISLAV LEM

PROLEGOMENA SVEMOĆI 207 mo stanje u kome će se te dve grane nekako ponovo spojiti, što će označavati mogućnost konstruisanja sistema s proizvoljnim osobinama, sretanim ili i nesretanim u stvarnom svetu. Ovde treba načiniti izvesne ograde. Pri svoj nezavršenosti svojih veza, Priroda je ograničena postojanjem izvesnih zabrana (da se energija ne može izvući »iz ničega«, ni prekoračiti brzina svetlosti ni istovremeno meriti moment i brzina elektrona, itd.). Dok je naš svet u znatnoj meri identičan sa svetom Prirode, samo donekle »prerađen« našim snagama (zahvaljujući tehnološkoj delatnosti), kao i dok smo mi sami isključivi ili gotovo isključivi rezultat prirodnih procesa (bioevolucije) dotle su ograničenja Prirode i naša ograničenja. U tom smislu mogao bi jednom, doduše, da se ponovi Napoleon, ali ne tako da, pošto bi.bio vema kopija originala, bude uz to još kadar da leti samim širenjem ruku. U našem običnom svetu to je nemoguće. Da bi Napoleon mogao leteti, trebalo bi povrh svega za nj stvoriti još i takvo sredstvo kojim bi »letovi po zahtevu« bili mogući. Drugim rečima, trebalo bi u tu svrhu stvoriti veštački svet, izolovan od prirodnog. Što viši pri tom bude stepen realizovane izolovanosti sveta koji kreiramo to će više zakoni različitiji od prirodnih moći u tom svetu da vladaju. Oponent s kojim smo se već sukobili napred reći će da je to prevara, jer bismo za ostvarenje takvih želja kao što je letenje pomoću -širenja ruku morali u naš svet vešto da »ugradimo« jedan sintetički svet, izolovan od Prirode. Pa naravno. Pošto mi Prirodu ipak smatramo konstruktorom i ničim drugim, ona je, po našem mišljenju, našem oponentu izgradila kičmu, mišiće, bubrege, srce, mozak i niz drugih organa; iz toga bi proizlazilo da je on, iako je sasvim normalan čovek, ili baš zato, »prevara«. Navika da se ljudski plodovi smatraju delima krhkijim od prirodnih, razumljiva je na današnjoj etapi razvitka; ali moramo podvući da te navike, ako treba da govorimo o onom što može da bude u vrlo dalekoj budućnosti — moramo zaboraviti. S Prirodom ćemo rivalizovati u svakom pogledu; u pogledu nepogrešivosti i trajnosti naših proizvoda, univerzalizma, njihovog dejstva, njihovog regulacionog potencijala,, obima homeostaze i mnogim drugim. Tome problemu posvetićemo posebnu pažnju.

208 STANISLAV LEM Sada ćemo se ipak pozabaviti daljim nastavkom uvođenja u »pantokreatiku«, to jest u tako, uslovno, radi ugodnosti nazvanu sposobnost ostvarivanja svih mogućih, pa i u Prirodi nerealizovanih ciljeva, sposobnost koja se oslanja na opštu teoriju fizičkih i matematičkih sistema. Haos i red Kao kandidati za tvorce moramo u početku da se pozabavimo haosom. Šta je haos? Ako za dati slučaj X u A svi mogući slučajevi mogu da se dese u B, i ako takva nezavisnost vlada svud, znači da pred sobom imamo haos. Ako, međutim, lu i n a neki način ograničava ono što može da se dogodi u B, znači da između A i B postoji veza. Ako X u A ograničava B jednoznačno (okrenemo kontakt, pali se lampa), veza između A i B je deterministička. Ako X u A ograničava B na taj način da posle X u A mogu u B da se dogode slučajevi Y ili Z, pri čemu se Y događa 40 puta na 100, posle X u A, međutim Z može da se dogodi 60 puta na 100, znači da je veza između A i B — probabilistička. Razmotrimo sada je li moguć drugi »tip« haosa, naime takav da vladajuće veze budu krajnje promenljive, (znači ni determinističke ni probabilističke, jer već znamo da tada imamo neki red). Recimo, da se X u A dešava Y puta u B, a jednom U u B, jednom opet J u V, itd. Elem, u tim okolnostima nedostatak bilo kakve pravilnosti ne dopušta da se otkrije postojanje veza uopšte, promenljive veze su samim tim isto što i nedostatak veza, odnosno moguć je samo jedan haos. Razmotrimo dalje kako se može podražavati haos. Ako imamo mašinu s veoma velikim brojem dirki i lampica, pri čemu se posle udara u dirku pali neka od tih lampica onda, čak ako je sistem strogo deterministički, opservator koji sledi njegovo ponašanje može zaključiti da pred sobom ima haos. Jer ako pritisak prve dirke izaziva paljenje lampice T, drugi pritisak iste dirke — pali lampicu W, treći — D, četvrti Q, i ako je ta sekvenca veoma duga tako da tek milioniti pritisak dirke broj 1 pali ponovo lampicu T,

PROLEGOMENA SVEMOĆI 209 posle čega se serija već precizno ponavlja — opservator koji završetak jedne serije neće dočekati, priznaće da se mašina ponaša haotično. Tako se, znači, haos može imitirati predeterminisanim sistemom, ako je dužina serije u kojoj isti uzrok izaziva prividno slučajne posledice — veća od vremena opservacije. Sva sreća što Priroda nije izgrađena na taj način. To rekosmo ne zato što želimo da imitiramo haos, nego da bismo pokazali da eksperimentator, dakle nauka, može da ne otkrije svaku vrstu reda, to jest prisustvo veza. Ako slučaj X u A ograničava moguće slučajeve B, kažemo da između A i B postoji veza. Pošto slučaj X u A u izvesnoj meri determiniše ono što će se dogoditi u B, veza može da se upotrebi radi davanja informacije. To istovremeno označava organizaciju: A i B predstavljaju izvestan »sistem«. U Prirodi postoji beskrajna količina veza. Ne određuju ipak sve veze u jednakom stepenu ponašanje sistema ili njegovih delova. U suprotnom slučaju imali bismo posla s takvom količinom bitnih promenljivih, da bi nauka bila nemoguća. Nejednak karakter veza označava postojanje manje ili veće izolacije sistema od ostatka Kosmosa. U praksi zaobilazimo najviše što je moguće veza, tj. nebitnih promenljivih. Veza A 1 B, organizujući moguća stanja B, opažajna je kao izvesna restrikcija. Restrikcija čega? »Svemogućnosti«? Ne — njihova količina nije beskonačna. To je restrikcija u okviru skupa stanja mogućih za B. Ali otkuda znamo koja su stanja moguća? U osloncu na dosadašnje znanje. A šta je znanje? Znanje označava očekivanje određenog slučaja posle pojave nekih drugih slučajeva. Ko ništa ne zna može se nadati svemu. Ko nešto zna, smatra da se ne može dogoditi sve, već samo izvesne stvari, dok druge pojave smatra nemogućim. Znanje je, prema tome, ograničavanje raznorodnosti i utoliko je veće ukoliko je manja nesigurnost onoga što se očekuje. Recimo da gospodin Smit, bankarski činovnik, stanuje s tetkom-puritankom koja ima podstanarku u kući na sprat sa čeonim zidom od stakla, zahvaljujući čemu naučnik-opservator s druge strane ulice može da posma14

tra sve što se u kući događa. Neka unutrašnjost kuće bude »kosmos« koji treba da istražujemo. Količina »sistema« koji se u tom kosmosu daju izdvojiti praktično je beskonačna. Moguće ju je, npr., razmatrati atomski. Imamo tada skupove molekula od kojih su načinjene stolice, stolovi i tela tri osobe. Ljudi se kreću; hoćemo da predvidimo njihova buduća stanja. Pošto se svako telo sastoji iz oko IO25 molekula, trebalo bi iscrtati tri puta po 102S putanja tih molekula, to jest njihovih staza kroz vreme i prostor. Nije to najbolji pristup, jer pre no što ustalimo samo polazna molekularna stanja Smita, gospođice i tetke, proći će oko 15 biliona godina, pomenute osobe leći će u grob, a mi nećemo stići da analitički po obrascu izvedemo prvi doručak. Količina razmatranih promenljivih zavisi od toga šta, u stvari, hoćemo da proučavamo. Kad tetka silazi u podrum po povrće, gospodin Smit ljubi podstanarku. Teorijski bi se dalo čak u osloncu na analizu ponašanja molekula zaključiti ko je koga poljubio, ali u praksi će, kao što smo pokazali, pre ugasnuti sunce nego što to izračunamo. Bili bismo nepotrebno vatreni, jer dovoljno je naš Kosmos tretirati kao sistem sastavljen iz tri tela. U njemu periodično istupaju konjugacije dva tela, kad treće silazi u podrum. Najpre se u našem kosmosu pojavljuje Ptolomej. On vidi da se dva tela povezuju pri udaljavanju trećega. On stoga stvara teoriju čisto opisno: crta odgovarajuće cikluse i epicikluse, zahvaljujući čemu je već unapred poznato kakvu će poziciju zauzeti dva gornja tela kada se donje nađe najniže. Pošto ispada tako da se u samom centru krugova koje je nacrtao nalazi kuhinjski slivnik, on mu pripisuje osobine veoma važnog centra Kosmosa. Sve se vrti oko slivnika. Astronomija se polako razvija dalje. Dolazi Kopernik, ruši slivničkocentričku teoriju, a posle njega Kepler iscrtava znatno prostije putanje tri tela od onih koje je obeležio Ptolomej. Zatim se pojavljuje Njutn. On izjavljuje da ponašanje tela zavisi od njihove uzajamne atrakcije, tj. sile teže. Gospodin Smit privlači podstanarku, a ona njega. Kada je tetka blizu, oboje se okreću oko nje, jer je tetkina privlačna sila odgovarajuće veća. Sada umemo već sve odlično da predviđamo. Odjednom se ipak / l u STANISLAV LEM

pojavljuje Ajnštajn našeg Kosmosa i Njutnovu teoriju podvrgava kritici. On smatra da je postuliranje delatnosti bilo kakvih sila potpuno suvišno. On stvara teoriju relativiteta u kojoj ponašanje sistema određuje geometrija četvorodimenzionalnog prostora. »Erotsko privlačenje« nestaje isto kao što nestaje privlačenje u pravoj teoriji relativiteta. Zamenjuje ga zakrivljenost prostora oko gravitacionih masa (a u našem slučaju — erotskih masa). Tada spajanje putanja gospodina Smita i gospođice označavaju izvesne krive, zvane erotodezijskim. Prisustvo tetke izaziva takvu deformaciju erotodezijskih krivih da do spajanja gospođice sa Smitom ne dolazi. Nova teorija je prostija, jer ne postulira postojanje nikakvih »sila«, sve se svodi na geometriju prostora, a naročito je lepa generalna formula (da je energija ljubljenja jednaka proizvodu erotskih masa kroz kvadrat brzine zvuka, pošto, čim se iza tetke zalupe vrata i taj zvuk dopre do Smita i gospođice, njih dvoje padaju jedno drugom u zagrljaj). Potom ipak stižu novi fizičari, među kojima i Hajzenberg. Oni utvrđuju da je Ajnštajn, istina, dobro predviđao dinamična stanja sistema (stanja ljubljenja, neljubljenja itd.), ali preciznija posmatranja, pomoću ogromnih optičkih oruđa, koja dopuštaju da se posmatraju pojedine senke ruku, nogu i glava, ukazuju na to da se tamo mogu izdvojiti takve promene koje je teorija erotskog relativiteta zaobišla. Oni ne osporavaju postojanje erotske gravitacije, ali posmatrajući sitne elemente iz kojih su izgrađena kosmička tela (dakle te ruke, noge, glave) zapažaju indeterminizam njihovog ponašanja. Npr. ruke gospodina Smita ne zauzimaju uvek istu poziciju za vreme stanja ljubljenja. Na taj način počinje stvaranje nove discipline, zvane mikromehanikom gospodina Smita, tetke i gospođice. To je teorija statistička i probabilistička. Deterministički se ponašaju veliki delovi sistema (tek što se iza tetke zatvore vrata, gospodin Smit i gospođica već, itd.), ali to je rezultat delovanja indeterminističkih pravilnosti koje se sumiraju. Tu se ipak otvaraju prave teškoće, pošto sc ne može preći od Hajzenbergove mikromehanike na Ajnštajnovu makrodinamiku. Tela se kao celine ponašaju deterministički, ali se PROLEGOMENA SVEMOĆI 211 14*

udvaranje događa različito. Erotska gravitacija ne objašnjava sve. Zašto Smit ponekad hvata gospođicu pod bradu, a ponekad ne? Množe se stalno nove statistike. Odjednom bomba: ruke i noge uopšte ne čine krajnje elemente, moguće ih je podeliti na ramena, predramena, butine, listove, prste, dlanove itd. Količina »elementarnih čestica« zastrašujuće raste. Već nema nijedne monolitne teorije njihovog ponašanja, a između opšte teorije erotskog relativiteta i mikromehanike kvanta (otkriven je kvant milovanja) — zjapi nepremostiva provalija. Odista, međusobno pomirenje teorije gravitacije j teorije kvanta (već pravog Kosmosa, a ne ovog iz naše šale) još uvek je nerešen problem. Uopšteno govoreći, svaki sistem je moguće predefinisati tako da se sastoji iz proizvoljne količine delova, posle čega se, dalje, otkrivaju veze između tih delova. Ako hoćemo da predskazujemo isključivo izvesna opšta stanja, dovoljna je teorija s malom količinom promenljivih. Ako istražujemo sisteme sve podređenije u odnosu na spomenute, problem se zapetljava. Zvezde od zvezda izoluje Priroda, ali pojedine atomske čestice moramo da izolujemo sami; to je jedna od hiljade nevolja. Treba izabirati takve projekcije koje mire minimum uzimanih u obzir promenljivih, sa što je moguće većom preciznošću predskazivanja. Naš primer bio je šala, pošto se ponašanje tri spomenute osobe ne može odslikati deterministički. Nedostaje im za to dovoljno pravilnosti ponašanja. Takav pristup je nemoguć i nekako se nameće sam, kad sistem pokazuje veliku regularnost i znatan stepen izolacije. Ti uslovi postoje na nebu, ali ne u stanu. Kada ipak broj promenljivih raste, čak i u astronomiji se javljaju teškoće primenjivanja diferencijalnih jednačina. Izaziva ih već označavanje putanja tri gravitirajuća tela, a za šest tela takve jednačine ne mogu se rešavati. Nauka postoji zahvaljujući tome što stvara uprošćene modele pojava, što zaobilazi manje bitne promenljive (smatra se, npr., da su mase manjih tela sistema jednake nuli) i traži invarijante. Takva invarijanta je, npr., brzina svetlosti. U pravom Kosmosu do njih je lakše doći nego u tetkinom stanu. Ako (i veoma ispravno) nismo skloni da ljubljenje priznamo kao pojavu univer2 1 2 STANISLAV LEM

zalnu isto kao i gravitaciju nego želimo da saznamo zbog čega Smit ljubi, upali smo u ćorsokak. Uz sva ograničenja, matematička mehanika je toliko univerzalna da dozvoljava izračunavanja položaja kosmičnih telji na hiljade i milione godina unapred. No kako ipak sračunati putanje impulsa u mozgu gospodina Smita da bi se predvidele »oralne koincidencije« sa gospođicom, tj. govoreći manje učeno, da bi se predvideli poljupci? Ako bi to čak bilo moguće, simboličko odslikavanje narednih stanja mozga pokazuje se složenijim nego sama pojava (tj. tok impulsa u neuronskoj mreži). U takvoj situaciji neuronski ekvivalent akta kijanja jeste tom čiju koricu treba otvarati pomoću teške dizalice. U praksi matematička aparatura grezne u nastalu složenost mnogo ranije nego što dolazi do ispunjavanja takvih tomova. Šta nam preostaje? Da samu pojavu priznamo za njenu nasavršeniju projekciju, zastupanje analitičke delatnosti — kreativnom. Jednom rečju — imitološka praksa. PROLEGOMENA SVEMOĆI 213 Scila i Haribđa, ili o umerenosti Nalazimo se na najopasnijem mestu naših razmatranja. Namnožili smo pitanja, oklevajući sa davanjem odgovora i obećanja snabdevenih tako bombastičkim nazivima kao što je »pantokreatika«, ponešto smo već rekli o haosu, stigli do prapočetaka »imitologije« i ceo taj tok neizbežno nas gura u nove probleme. To su pitanja: matematike i njenog odnosa prema realnom svetu, dalje, prema svetu jezičkih i semantičkih problema, raznih vrsta »egzistencije«, jednom rečju, približavamo se oblasti bezdanih filozofskih bivstvovanja u kojima ceo naš konstruktorski optimizam može da potone i nestane bez traga. Nije reč o tome što su svi ti problemi neizmerno složeni, što bi svaki zahtevao najmanje celu knjigu, ako ne i biblioteku, niti čak o tome što nam nedostaje svestrana kompetencija. Stvar je u tome što kompetencija ništa ne bi vredela, jer su u pitanju sporni problemi. Moram to tačnije da objasnim. Knjige koje popularizuju aktuelno stanje nauke — recimo fizičke — i to popularizuju dobro, predstavljaju stvar tako kao da imaju

udvaranje događa različito. Erotska gravitacija ne objašnjava sve. Zašto Smit ponekad hvata gospođicu pod bradu, a ponekad ne? Množe se stalno nove statistike. Odjednom bomba: ruke i noge uopšte ne čine krajnje elemente, moguće ih je podeliti na ramena, predramena, butine, listove, prste, dlanove itd. Količina »elementarnih čestica« zastrašujuće raste. Već nema nijedne monolitne teorije njihovog ponašanja, a između opšte teorije erotskog relativiteta i mikromehanike kvanta (otkriven je kvant milovanja) — zjapi nepremostiva provalija. Odista, međusobno pomirenje teorije gravitacije i teorije kvanta (već pravog Kosmosa, a ne ovog iz naše šale) još uvek je nerešen problem. Uopšteno govoreći, svaki sistem je moguće predefinisati tako da se sastoji iz proizvoljne količine delova, posle čega se, dalje, otkrivaju veze između tih delova. Ako hoćemo da predskazujemo isključivo izvesna opšta stanja, dovoljna je teorija s malom količinom promenljivih. Ako istražujemo sisteme sve podređenije u odnosu na spomenute, problem se zapetljava. Zvezde od zvezda izoluje Priroda, ali pojedine atomske čestice moramo da izolujemo sami; to je jedna od hiljade nevolja. Treba izabirati takve projekcije koje mire minimum uzimanih u obzir promenljivih, sa što je moguće većom preciznošću predskazivanja. Naš primer bio je šala, pošto se ponašanje tri spomenute osobe ne može odslikati deterministički. Nedostaje im za to dovoljno pravilnosti ponašanja. Takav pristup je nemoguć i nekako se nameće sam, kad sistem pokazuje veliku regularnost i znatan stepen izolacije. Ti uslovi postoje na nebu, ali ne u stanu. Kada ipak broj promenljivih raste, čak i u astronomiji se javljaju teškoće primenjivanja diferencijalnih jednačina. Izaziva ih već označavanje putanja tri gravitirajuća tela, a za šest tela takve jednačine ne mogu se rešavati. Nauka postoji zahvaljujući tome što stvara uprošćene modele pojava, što zaobilazi manje bitne promenljive (smatra se, npr., da su mase manjih tela sistema jednaike nuli) i traži invarijante. Takva invarijanta je, npr., brzina svetlosti. U pravom Kosmosu do njih je lakše doći nego u tetkinom stanu. Ako (i veoma ispravno) nismo skloni da ljubljenje priznamo kao pojavu univer2 1 2 STANISLAV LEM

zalnu isto kao i gravitaciju nego želimo da saznamo zbog čega Smit ljubi, upali smo u ćorsokak. Uz sva ograničenja, matematička mehanika je toliko univerzalna da dozvoljava izračunavanja položaja kosmičnih telyt na hiljade i milione godina unapred. No kako ipak sračunati putanje impulsa u mozgu gospodina Smita da bi se predvidele »oralne koincidencije« sa gospođicom, tj. govoreći manje učeno, da bi se predvideli poljupci? Ako bi to čak bilo moguće, simboličko odslikavanje narednih stanja mozga pokazuje se složenijim nego sama pojava (tj. tok impulsa u neuronskoj mreži). U takvoj situaciji neuronski ekvivalent akta kijanja jeste tom čiju koricu treba otvarati pomoću teške dizalice. U praksi matematička aparatura grezne u nastalu složenost mnogo ranije nego što dolazi do ispunjavanja takvih tomova. Šta nam preostaje? Da samu pojavu priznamo za njenu nasavršeniju projekciju, zastupanje analitičke delatnosti — kreativnom. Jednom rečju — imitološka praksa. PROLEGOMENA SVEMOĆI 213 Scila i Haribđa, ili o umerenosti Nalazimo se na najopasnijem mestu naših razmatranja. Namnožili smo pitanja, oklevajući sa davanjem odgovora i obećanja snabdevenih tako bombastičkim nazivima kao što je »pantokreatika«, ponešto smo već rekli o haosu, stigli do prapočetaka »imitologije« i ceo taj tok neizbežno nas gura u nove probleme. To su pitanja: matematike i njenog odnosa prema realnom svetu, dalje, prema svetu jezičkih i semantičkih problema, raznih vrsta »egzistencije«, jednom rečju, približavamo se oblasti bezdanih filozofskih bivstvovanja u kojima ceo naš konstruktorski optimizam može da potone i nestane bez traga. Nije reč o tome što su svi ti problemi neizmerno složeni, što bi svaki zahtevao najmanje celu knjigu, ako ne i biblioteku, niti čak o tome što nam nedostaje svestrana kompetencija. Stvar je u tome što kompetencija ništa ne bi vredela, jer su u pitanju sporni problemi. Moram to tačnije da objasnim. Knjige koje popularizuju aktuelno stanje nauke — recimo fizičke — i to popularizuju dobro, predstavljaju stvar tako kao da imaju

dve, međusobno razgraničene oblasti: onoga što je nauka jednom zauvek utvrdila i onoga što još nije do kraja razjašnjeno. To je, dakle, poseta divnoj, od prizemlja do vrha divno uređenoj kući, obilazak pojedinih apartmana u kojima ovde-onde na stolovima stoje nerešene zagonetke. Zgradu napuštamo u uverenju da će ove zagonetke biti pre ili kasnije rešene, u šta nas ubeđuje divota cele zgrade. Nama ipak ni na um ne pada da rešenje tih zagonetki može za sobom da povuče rušenje polovine zgrade. Slično stvari stoje i kad čitamo priručnike iz matematike, fizike ili teorije informacije. U prvi plan izbija impozantna konstrukcija. Nejasni problemi skriveni su od našeg oka još bolje nego u popularnom izlaganju. Jer popularizator (imam tu na umu populizatora-naučnika) uvek dobro zna kako sjajan efekt izaziva uvođenje u izlaganje neke velike Tajne. Autor udžbenika, međutim (univerzitetskog udžbenika, na primer), vodi računa pre svega o povezanosti prezentirane konstrukcije, o njenoj monolitnosti i ni najmanje ne ceni sve moguće efekte, a pošto se ne oseća obaveznim da komplikovane formule prevodi na svakodnevni jezik, on lakše izbegava sporne interpretacije. Onaj koji se razume u stvar svakako uviđa na koliko različite načine je moguće interpretirati fizičko, materijalno značenje celokupne simbolike kvantnih jednačina, kakve se provalije sukobljenih pogleda kriju iza jedne ili druge formule. Svestan je, takođe, da bi drugi teoretičar napisao knjigu koja bi na mnogim mestima odudarala od ove koju ima pred sobom. Sve je to ipak i razumljivo i nužno, pošto nema ni popularizovanja ni širenja znanja ako se odmah upada u centar aktuelnih sporova. Čitalac popularizatorske knjige ionako neće sam učestvovati u njihovom rešavanju, a adept teorijske discipline najpre mora da upozna njeno oružje i konfiguraciju bojnog polja pre no što savladavši osnove pripreme i taktike bude mogao da učestvuje u strateškim savetovanjima nauke. Naš cilj ipak nije ni popularizacija onoga što je već izvršeno ni osvajanje nauke kao stručnog znanja, nego pogled u budućnost. Kad bismo na neverovatan način naduvali svoje pretenzije i poželeli da se u jedan mah nađemo na najvišim STANISLA.V LEM

PROLEGOMENA SVEMOĆI 215 spratovima nauke, tamo gde diskutuju ne autori popularizacije ili udžbenika nego sami tvorci onoga što se potom izlaže i populariše, kad bismo se usudili da uzmemo učešće u njihovim disputima, bilo bi to nešto gore od smešnoga. Bila bi to greška. Na stranu smeh — ali šta bi, u stvari, trebalo da učinimo? Recimo da shvatamo sve što govore informacionisti, matematičari, fizičari koji se izjašnjavaju za ovaj ili onaj pogled. To su pogledi protivrečni. Koncepcija kvantovanja prostora nepomirljiva je s klasičnom kvantnom mehanikom. »Skriveni parametri« elementarnih čestica postoje ili ne postoje. Prihvatanje beskonačne brzine širenja procesa u mikrosvetu sukobljavaju se sa ograničenom brzinom svetlosti. »Intelektroničari« govore da je iz dvojčanih (diskretnih) elemenata moguće izgraditi model mozga. »Fungoidisti« tvrde da je to nemoguće. Na obe strane nalaze se izvrsni stručnjaci, koautori narednih naučnih prevrata. Treba li da pokušamo da pomoću elektriciteta mirimo njihove pretpostavke? Bilo bi to uzalud: napredak nauke ne rađa se iz kompromisa. Treba li da prihvatimo kao ispravne argumente jedne strane — protiv druge? Kako ipak naći kriterijume izbora, ako se Bor sukobljava s Ajnštajnom ili Bruver s Hilbertom? Da li možda da se radi novih kriterij-uma obratimo filozofima? Ali ne samo što ima mnogo njihovih škola, nego je interpretacija osnova matematike ili fizike predmet sporova čak i u okvirima jedne škole! A pri tom sve to nisu akademski sporovi, svađe oko značenja detalja, nego oko najosnovnijih naučnih postavki. Problemi beskonačnosti, mera, veze atomskih čestica sa strukturom Kosmosa, povratnosti ili nepovratnosti pojava, proticanja vremena, a da i ne spominjemo probleme kosmologije ili kosmogonije. Tako, dakle, izgleda naša Scila: ponor ka čijim obalama smo lakomisleno išli, imajući pred očima budućnost udaljenu više hiljada godina. Da li su elementarne čestice takve da ih možemo razlikovati ili ne? Može Ii se zastupati mišljenje o postojanju »antisveta«? Postoji li plafon sistemne složenosti? Postoji li granica pohoda naniže, ka beskonačno malim razmerama, i u visinu, ka beskonačnim veličinama ili se one, pak, možda na nepoj­

216 STANISLAV LEM mljiv način zatvaraju u oblik kruga? Može li se česticama pridavati proizvoljno velika energija? Šta nas se tiču ta pitanja? Šta su ona za nas? Ali jesu, i to baš sve, ako takozvana »pantokreatika« ne treba da ostane prazno naklapanje, jalovo hvalisanje dostojno glupaka ili deteta. Kad bismo u sebi nekim čudom ovaplotili znanje najjačih Zemljinih stručnjaka, ne bi nam to ništa pomoglo: jer nije stvar u tome što je danas nemoguće biti univerzalan mudrac, nego u tome što bi takav mudrac, kada bi čak i bio moguć, morao da se odluči za pristupanje nekome od tabora. Talasna i korpuskularna priroda materije ispoljava se u zavisnosti od toga šta izučavamo. Zar je isto i sa dužinom? Je li dužina nešto kao boja — nešto što nastaje, a ne odlika pojava data na svim nivoima stvarnosti? Najveći stručnjak kome se postavi navedeno pitanje odgovoriće da ne zna odgovor koji ne bi bio samo lični pogled, zasnovan, dakako, na gigantskoj teorijskoj konstrukciji, koja je ipak neprihvatljiva za druge, isto tako sjajne stručnjake. Ne bih hteo da tim rečima stvorim utisak kako savremena fizika ili kibernetika predstavljaju more protivrečnosti i upitnika. Tako nije. Dostignuća su ogromna, ali njihova slava ne zaklanja njihov mrak. U istoriji nauke bivala su razdoblja kada se činilo da je zgrada koja se gradi maltene završena i da će buduća pokolenja imati da se bave samo usavršavanjem pojedinih njenih sitnih detalja. Takav optimizam je vladao, npr., krajem XIX veka, u vreme »nedeljivosti« atoma. Ali postoje i takva razdoblja, kao sadašnje, kad u stvari nema nenarušivih naučnih teza, znači takvih čije bi rušenje svi stručnjaci jednoglasno proglasili nemogućim. Vreme u kome šaljiva napomena istaknutog fizičara kako je nova nauka premalo luda da bi mogla biti istinita — u osnovi je ozbiljna. Vreme u kome su naučnici spremni da na oltar očekivane nove teorije polože najfundamentalnije, osveštane istine — recimo, da mikročestica postoji na određenom mestu vremena i postora, da materija nastaje ni iz čega (takvu hipotezu je izgovorio Hojl) i, najzad da u vanatomskim pojavama uopšte ne postoji tako nešto kao dužina17).

PROLEGOMENA SVEMOĆI 217 Ali ništa manja opasnost nije Haribda lakomislenog splićavanja koja žonglira svemogućnostima, vir kosmičkog brbljanja poreklom iz sajans fikšna, sredina u kojoj sve može da se kaže, jer se ni za šta ne uzima odgovornost. Gde se sve tretira olako, na preskok, gde rupe i krpe logičkog rasuđivanja nadvikuje pseudokibernetička retorika, gde cvetaju banalnosti o »mašinama koje pišu stihove kao Šekspir« i gluposti o kosmičkim civilizacijama, s kojima se nije teže sporazumeti nego sa susedom preko plota. Zaista nije lako proterati brod između ta dva sisajuća vira. Sumnjam čak da je to uopšte moguće. Ali ako plovidba treba da se završi čak i tragično, navigare necesse est, jer ako se ne kreće, sigurno se nikuda neće ni stići. Prema tome, potrebna nam je umerenost; kakva? Konstruktorska. Pošto mi svet želimo da upoznamo samo onoliko koliko je nepohodno da bismo ga popravili. A ako nam to ne pođe za rukom, bolje je, valjda, da utonemo u Scili nego u Haribdi. Konstruktarovo ćutanje Rekao sam da će kompas naše plovidbe između provalija znanja i gluposti biti konstruktorska umerenost. Ona označava veru u mogućnost uspešnog delovanja i u neophodnost određene rezignacije. To je, pre svega, rezignacija od postavljanja »krajnjih« pitanja. Nije to ćutanje nekoga ko se pravi gluv nego radno ćutanje. O tome da se može delovati znamo daleko pouzdanije nego o tome na koji način se to dešava. Konstruktor nije neki skučeni pragmatičar, graditelj koji svoj dom pravi od cigala, ne pitajući se otkuda one i šta su, samo da njegov dom bude izgrađen. Konstruktor o svojim ciglama zna sve, sem kako izgledaju, jer ih niko ne gleda. Zna da su osobine odlike situacija, a ne stvari. Postoji hemijska supstanca koja je za neke ljude lišena ukusa, a za druge je gorka. Gorka je za one koji su od predaka nasledili izvestan gen. Svi ljudi ga nemaju. Pitanje da li je ta supstanca »odista« gorka nema, po Konstruktorovom mišljenju, nikakvog smisla. Ako neki čovek oseća gorčinu te

supstance, ona je za njega gorka. Može se istražiti po čemu se međusobno razlikuju te dve vrste ljudi. To je sve. Neki smatraju da sem osobina koje su funkcije situacija (kao gorčina ili dužina), i zbog toga su promenljive, postoje osobine nepromenljive, a nauka se bavi istraživanjem upravo takvih invarijanata, kao što je brzina svetlosti. To je, takođe, Konstruktorove gledište. On je potpuno ubeđen da će svet postojati i posle njega; u suprotnom slučaju ne bi radio za budućnost koju sam neće videti. Govore mu da će svet postojati takođe i posle smrti poslednjeg živog bića, ali da će to pre biti svet fizike nego čulnih opažaj a. U tome svetu i dalje će postojati atomi i elektroni, ali u njemu neće biti zvukova, mirisa ni boja. Konstruktor ipak i dalje pita kojoj će fizici odgovarati taj svet: fizici devetnaestog veka s njenim kuglicama-atomima, savremenoj sa talasno-korpuskularnim ili budućoj, koja će možda osobine atoma sjediniti sa osobinama galaksije? To pitanje ne postavlja zato što ne veruje u realnost sveta. Njega on prihvata kao polaznu postavku. Vidi ipak da su osobine tela koje fizika otkriva takođe funkcije situacija, naime aktuelnog stanja fizičke nauke. Može se govoriti o tome da okean postoji kad nikoga nema, ali se ne može pitati kako on onda izgleda. Ako nekako izgleda, znači da na njega neko gleda. Ako konstruktor voli himeričnu ženu koja jednom čini se da uzvraća njegova osećanja, a drugi put ne, on može o njoj da stvara protivrečne sudove, ali to ni u čemu ne narušava objektivno postojanje te žene. Može da proučava njeno ponašanje, da beleži njene reči, da zapisuje električne potencijale njenog mozga, može daje razmatra kao živi organizam, kao skup molekula ili atoma i, najzad, kao lokalno zakrivljavanje vremenoprostora, ali iz tog ne proizlazi da tih žena ima onoliko koliko ima načina mogućeg istraživanja. Nije siguran da li će ikad te razne metode istraživanja biti moguće redukovati na jedan metod, tako da se iz sudara atoma bude mogla pročitati ljubav. No on ipak postupa tako kao da je to moguće. Samim tim on zastupa određenu filozofiju, iako se brani da ne bude uvučen u njene sporove. Smatra da postoji jedna stvarnost koju je moguće interpretirati na beskrajan broj načina. Neke od tih intrepretacija dopuš2 1 8 STANISLAV LEM

PROLEGOMENA SVEMOĆI 219 taju da se ostvare izabrani ciljevi. Čini ih svojim oruđem. Znači, dakle, da je on ipak pragmatist i pravo za njega znači isto što i korisno? Kao odgovor Konstruktor predlaže da se onaj koji pita zajedno s njim zagleda u ljudsku delatnost. Ma šta ljudi činili, čine to s nekim ciljem. Svakako: postoje hijerarhije i zamršene strukture takvih ciljeva. Neki čine Lako da njihova dela ne bi imala prividno nikakav cilj. Ali iz same strukture prethodne rečenice (čine . . . da ne bi) proizlazi da i oni idu za određenim ciljem: glumljenja besciljnosti delovanja. Neki deluju u uverenju da će svoj cilj ostvariti tek posle smrti. Mnogi objektivno streme ka drugim ciljevima no što su oni koje su sebi izabrali. Pa ipak nema besciljne delatnosti. Šta je cilj nauke? Saznanje »suštine« pojava? Ali kako je moguće saznati da je nešto »saznato«? Da je to već cela »suština«, a ne samo njen deo? Znači, objašnjenje pojava? Moguće je uporediti zemaljsku kuglu s jabukom i bioevoluciju s tehnoevolucijom, ali s čime se može uporediti Šredingov talas »psi« iz jednačine elektrona? S čime »čudnovatost« čestica? Po Konstruktoru nauka je predviđanje. Mnogi filozofi takođe tako misle; o tome najviše govore neopozitivisti. Oni još smatraju da je filozofija nauke u suštini stvari teorija nauke i da znaju kako nauka stvara i proverava ili ruši stalno nove teorije. Teorija je uopštavanje opservacionih tačaka. U osloncu na njih predviđa se buduće stanje. Ako se predviđanja budu još dokazivala, a sem toga budu najavljivala i postojanje dotle nepoznatih pojava, teorija će biti priznata za istinitu. U načelu je tako; u stvarnosti problemi su mnogo složeniji. Spomenuti filozofi ponašaju se poput starije dame koja u novinama vodi rubriku za zaljubljene. Nije stvar u tome što su njeni saveti besmisleni: taman posla, mogu da budu čak vrlo razumni, samo što se ne daju primeniti. Starija dama ima životno iskustvo i, oslanjajući se na »erotsku statistiku«, savetuje devojci da napusti lakomislenog momka. Filozof zna istoriju nauke i savetuje fizičarima da napuste svoju teoriju, pošto ih ona »vara«, ne predviđajući mnoge pojave. Takve razumne savete nije teško davati. Devojka veruje da će uspeti da momka

2 2 0 STANISLAV LEM popravi na bolje, a fizičari isto misle o svojoj teoriji. Uostalom, devojka može da ima više momaka koji joj se dopadaju: isto je i s fizičarima. Moraju da odustanu od takvih i takvih pogleda za račun takvog i takvog. Ako odustanu od smeštanja čestice, dobiće jednu mogućnost predviđanja, ali će izgubiti drugu. Ako počnu da kvantuju prostor i uvedu pojam vankonačne brzine razilaženja promena, jednim zamahom moći će da predvide postojanje takvih podatomskih čestica kakve odista postoje, ali će istovremeno ta odluka, preduzeta u temeljima zgrade koju čini fizika izazvati strašan potres na svim njenim spratovima. Ni u kojoj nauci nema teorije koja ne bi uzimala u obzir i predviđala »sve«. Ali u većini slučajeva moguće je s takvim stanjem se pomiriti, jer je ono što se zaobilazi za predviđanja ove nauke zasad manje bitno. U fizici, međutim, vlada dramatična situacija: ne zna se šta je u stvari manje bitno i može da ide van palube. Lako je odlučivati kad se nalazimo u košu balona koji naglo pada i možemo da izbacimo ili vreću s peskom ili saputnika. Ali zamislimo situaciju u kojoj se ne zna šta je balast a šta neocenjiva vrednost! Istim kvantnim jednačinama kvantne mehanike može se pripisati ili značenje »balasta« ili, pak, praznine, to jest izvesnog formalnog zahvata, ili im se može pripisati značenje objektivno, fizičko. Takva pitanja, posmatrana ex post, kada su već postala deo lične istorije dvoje ljudi ili istorije nauke, dopuštaju starijoj dami i filozofu da se učvrste u ubeđenju kako su bili u pravu. Naravno da je bolji divan zaljubljen momak od lakomislenog ništavila i da je bolja teorija koja bez matematičkog natezanja predviđa sve nego teorija krpljenja hitnim popravkama, ali gde pronaći takvog kraljevića ili takvu teoriju? Starija dama i filozof veoma su dobronamerni posmatrači. Konstruktor se, zajedno s fizičarima, angažuje u delanju. Zato razume da korisno može da se shvata dvojako: kao što ga shvata morfinist ili kao Njutn. Zato ne dopušta da bude uvučen u sporove koje smatra jalovim. Ako je mozak izgrađen iz atoma, da li to znači da atomi imaju »psihičku potenciju«? Ako talas izbaci na obalu tri pruta, može se iz njih sastaviti trougao ili se

PROLEGOMENA SVEMOĆI 2 2 1 mogu uzeti u ruku i njima nekog šibati po glavi. Da li je potencija šibanja i geometrije »svojstvo« ovih prutova? Konstruktor predlaže da se sve reši eksperimentom, a ako je eksperiment nemoguć ili će uvek biti nemoguć, stvar za njega prestaje da postoji. Pitanje »kako postoji matematika« ili »zašto postoji svet« Konstruktor ostavlja bez odgovora ne zato što voli ignoranciju nego zbog poznavanja posledica kakve za sobom povlači rešenje takvih pitanja. Zanima ga samo šta može da učini pomoću matematike. I ništa više. Ludost s metodom Zamislimo ludog krojača koji šije sva moguća odela. On ništa ne zna o ljudima, pticama i bilju. Ne zanima ga svet; on ga ne istražuje. Šije odeću. Ne zna za koga. Ne misli o tome. Neka su loptasta, bez ikakvih otvora; drugima pravi rupe koje naziva »rukavima« ili »nogavicama«. Njihova količina je proizvoljna. Odela se sastoje iz različitog broja delova. Krojač zna samo jedno: želi da bude dosledan. Njegova odela su simetrična i asimetrična, velika i mala, rastegljiva i nerastegljiva. Kad pristupa pravljenju novog odela, polazi od određene postavke. One nisu uvek iste. Ali postupa tačno po načelima jednom donesenih odluka i želi da iz njih ne proiziđe protivrečnost. Ako nogavice jednom prišije, on ih posle ne odseca; ne para ono što zašije; to uvek moraju biti odela, a ne svežnjevi naslepo sastavljenih krpa. Gotova odela nosi u ogromno skladište. Kad bismo tamo mogli ući, uverili bismo se da neka odgovaraju oktopodima, a neka drvetima ili leptirima ili, pak, ljudima. Otkrili bismo odela za kentaura i jednoroga kao i za bića kakva dosad niko nije izmislio. Ogromna većina odela ne bi našla nikakvu primenu. Svako će priznati da je Sizifov posao ovoga krojača čisto ludilo. Tako kao on deluje matematika. Ona gradi strukture, ali ne zna se čije. Odlične modele (tj. odlične u strogom smislu), ali matematičar ne zna na šta se odnose. Ne zanima ga to. On radi što radi, pošto je takva delatnost ispala moguća. Matematičar svakako upotrebljava,

2 2 2 STANISLAV LEM naročito pri utvrđivanju uvodnih postavki, reči koje znamo iz svakodnevnog jezika. Govori o kuglama ili pravim linijama ili o tačkama. Ali pod tim terminima ne podrazumeva stvari koje su nama poznate. Obloga njegove kugle nema debljine, a tačka — razmera. Prostor njegovih konstrukcija nije naš prostor, pošto može da ima proizvoljnu količinu dimenzija. Matematičar poznaje ne samo beskonačnost i vankonačnost nego i negativne verovatnoće. Ako nešto može sigurno da se dogodi, verovatnoća je jednaka jedan. Ako uopšte ne može da se dogodi, jednaka je nula. Pokazuje se da nešto može manje nego da se ne-desi. Matematičari odlično znaju da ne znaju šta rade. »Matematika« — kaže veoma kompetentna ličnost, Bertrand Rasel — »može da se odredi kao predmet u kome nikad ne znamo o čemu govorimo, ni da li je ono što govorimo — istina.« Matematika je, po našem shvatanju, pantokreatika, realizovana na papiru, pomoću olovke. Baš zato o njoj govorimo: jer nam se čini da će baš ona u budućnosti pokrenuti »omnipotencionalne generatore« drugih svetova. Svakako smo od toga još daleko. Verovatno je, takođe, da će deo matematike zanavek ostati »čist«, odnosno, ako je nekom draže da tako kaže, jalov, kao što su prazna odela u magazinu našeg krojača. Jezik je sistem simbola koji omogućava sporazumevanje, pošto su ti simboli koordinirani pojavama spoljašnjeg sveta (bura, pas) ili unutrašnjeg (tužno, slatko). Kad ne bi bilo stvarnih bura ni tuga, ne bi bilo ni tih reči. Svakodnevni jezik je neprecizan, granice značenja u njemu upotrebljavanih su razlivene, jezik suviše evoluira kao celina, uporedo sa nastajanjem društveno-civilizacijskih promena. Jer on je neautonomna struktura po tome što se jezičke tvorevine odnose na vanjezičke situacije. U izvesnim okolnostima može potpuno da se autonomizuje (»kadliti mirogledi, i grobni utisi«), bilo kao u navedenom primeru, zahvaljujući poetskoj tvorbi reči, bilo time što postaje jezik logičara i podleže strogoj vežbi. Njegove genetičke veze sa stvarnošću ipak se uvek mogu proslediti. Međutim, simboli matematičkog jezika ne odnose se ni na šta drugo sem na njega. Šah je nešto

slično matematičkom sistemu. On predstavlja zatvoren sistem sa sopstvenim polaznim postavkama i pravilima postupanja. O istinitosti šaha ne može se potsavljati pitanje, isto kao što se ne može postavljati pitanje o istinitosti čiste matematike. Može se pitati jedino da li su dati matematički sistem ili data partija šaha odigrani pravilno, tj. u skladu s pravilima. Šah ipak nema nikakvu praktičnu primenu, dok je matematika ima. Postoji gledište koje tu njenu primenljivost objašnjava vrlo prosto. Naime, sama Priroda treba da je po svojoj suštini »matematička«. Tako su smatrali i Džins i Edington, a mislim da ni Ajnštajnu takav pogled nije bio potpuno tuđ. To proizlazi iz tvrđenja: »God is sophisticated, but he is not malicious.« Komplikovanost Prirode — tako sam razumeo tu rečenicu — može se odgonetnuti zahvaljujući njenom hvatanju u stupicu pravilnosti (matematičke). Kada bi ipak bila zlobna, a-matematična, samim tim bi predstavljala nekako zlobnog lažova, jer bi bila nelogična, protivrečma, ili bar razmazana u događajima, nesračunljiva. Kao što je poznato, Ajnštajn se do kraja života protivio prihvatanju kvantnog indeterminizma i trudio se da njegove pojave, u neprestanim misaonim eksperimentima, svede na determinističke zakone. Počev od XV veka fizičari pretresaju skladišta »praznih odela« koje stvara matematika. Matrični račun bio je »prazna struktura« dok Hajzenberg nije pronašao »komadić sveta« za koji je ta struktura odgovarala. Fizika je prepuna takvih primera. Procedura teorijske fizike i istovremeno primenjene matematike jeste ovakva: empirijska teorema zamenjuje se matematičkom (to jest izvesnim matematičkim simbolom koordiniraju se fizička značenja, kao »masa«,»energija« i si.), dobijeni matematički izraz preobražava se saglasno s pravilima matematike (to je čisto dedukcijski, formalni deo postupka), a završni rezultat se preko ponovnog podmetanja materijalnog značenja pretvara u empirijsku teoremu. Ta nova teorema može biti predskazivanje budućeg stanja pojave ili, takođe, može izražavati izvesne opšte jednačine (da je energija jednaka proizvodu mase kroz kvadrat brzine svetlosti, npr.), odnosno fizičke zakone. PROLEGOMENA SVEMOĆI 223

224 STANISLAV LEM Tako, dakle, fiziku prevodimo na matematiku, s matematikom postupamo matematički, rezultat ponovo prevodimo na jezik fizike i dobij amo saglasnost sa stvarnošću (naravno, ako smo postupali u osloncu na »dobru« fiziku i matematiku). To je, dabogme, uprošćenje, pošto je savremena fizika tako već »prožeta« matematikom da je čak i osnovne teoreme sadrže u velikom mnoštvu. Čini se da empirijsko znanje — preko univerzalnosti veza Prirode — uvek može biti samo »nepotpuno, netačno i nesigurno« — bar u poređenju sa čistom matematikom koja je »potpuna, tačna i pouzdana«. Prema tome, nije tačno da matematika, primenjena na objašnjenje sveta preko fizike ili hernije, govori o tom svetu premalo, da joj taj svet »curi« kroz formule, nesposobne da ga obuhvate sa dovoljnom svestranošću, nego stvari stoje baš suprotno. Matematika o svetu govori (tj. trudi se da govori) više no što je o njemu slobodno reći. Što aktuelno nauci stvara mnogo briga. Možda će jednom i matrični račun u kvantnoj mehanici takođe zameniti drugi, koji će omogućiti drugačije predviđanje. Ali tada će samo savremena kvantna mehanika biti priznata za prestarelu. Matrični račun neće zastareti. Jer empirijski sistemi gube aktuelnost, a matematički je ne gube nikada. Njihova praznina jeste njihova besmrtnost. Šta, u stvari, znači »nematematičnost« Prirode? Svet može da se tretira dvojako. Ili svaki element realnosti ima čvrst ekvivalent (matematičkog »dvojnika«) u fizičkoj teoriji ili ga nema (tj. ne može da ga ima). Ako je za da tu pojavu moguće stvaranje teorije koja predviđa ne samo izvesno završno stanje pojave nego takođe i sva posredna stanja, pri čemu na svakoj etapi matematičkih preobražaja može da se ukazuje materijalni ekvivalent matematičke formule, tada je slobodno govoriti o izomorfizmu teorije i stvarnosti. Samim tim je matematički obrazac obrazac realnosti. Takav postulat bio je svojstven klasičnoj fizici i iz njega je izvedeno ubeđenje o »matematičnosti Prirode«18).

PROLEGOMENA SVEMOĆI 225 Javlja se ipak i druga mogućnost. Ako precizno pucamo u leteću pticu koja će pasti mrtva, dobili smo završni rezultat delatnosti do koga nam je bilo stalo. Putanja metka i putanja ptice ipak uopšte nisu izomorfne. Sastaju se samo u određenoj tački koju ćemo nazvati »završnom«. Teorija slično može da predvidi završno stanje pojave i pored toga što između jedne i druge nema uzajamno jednoznačne koordinacije realnih elemenata i matematičkih simbola. Naš primer je primitivan, ali možda bolji od nikakvog. Danas nema mnogo fizičara uverenih u »dvojnički« odnos matematike i sveta. To nipošto ne znači, kao što sam se trudio da objasnim na primeru s lovcem, da su se smanjile šanse predviđanja. To jedino podvlači karakter matematike kao oruđa. Ona prestaje da bude verna kopija, pokretna fotografija pojave. Pre postaje slična lestvama pomoću kojih je moguće popeti se na brdo, iako sama uopšte nije slična brdu. Ostanimo za časak na tome brdu. Uz korišćenje odgovarajuće skale, s fotografije je moguće pročitati njegovu visinu, nagib padine, itd. Lestve mogu štošta da nam kažu o brdu uz koje su prislonjene. Pitanje, pak, o tome šta da brda odgovara prečkama lestava — nema smisla. One služe za to da bismo se popeli na vrh. Isto se tako ne može postavljati pitanje da li su lestve »prave«. Mogu biti samo bolje i gore, kao oruđe za postizanje cilja. Ali to isto se, u stvari, može reći i za fotografiju. Ona izgleda kao verna slika brda — a kad počnemo da je proveravamo sve jačim staklima pojedinosti padine brda ipak će nam se na kraju raspasti na crne mrlje zrna fotografske emulzije. Ta zrna se dalje sastoje iz molekula srebrnog bromida. Da li pojedinim molekulama odgovara nešto istoznačno na padini brda? Ne odgovara. Pitanje gde se »nalazi« dužina unutar atomskog jedra jeste pitanje gde se »nalazi« brdo kad se fotografija gleda kroz mikroskop. Fotografija je istinita kao celina, a isto tako kao celina biće istinita teorija (na primer kvantna) koja dopusti da se bolje predvidi nastajanje bariona i leptona i kaže nam kakve su još čestice moguće, a kakve nisu. 15

226 STANISLAV LEM Reakcija na slične teze može da bude tužno tvrđenje da je Priroda nesaznajna. To je strašan nesporazum. Onaj koji je to rekao potajno se nadao da će se mezoni i neutroni na kraju »i pored svega« pokazati veoma slični baš veoma sićušnim kapljicama ili ping-pong lopticama. Tada bi se ponašali kao bilijarske kugle, tj. saglasno s klasičnom mehanikom. Priznajem da bih se nalikovanju mezona na »ping-pong« začudio više nego tome da oni nisu slični ni s čim što poznajemo iz svakodnevnog iskustva. Ako još nepostojeća teorija nukleona omogući, npr., regulisanje zvezdanih promena, mislim da će to biti bogata naplata za »tajanstvenost« ovih istih nukleona, jer ona naprosto označava da ne umemo očigledno da ih zamislimo. I time zatvaramo razmišljanja o matematičnosti ilnematematičnosti Prirode, da bismo se vratili pitanjima budućnosti. Cista matematika bila je dosad skladište »praznih struktura« u kome je fizičar tražio nešto što bi mu »pasovalo« za »prirodu«. Sve je drugo ležalo beskorisno. Situacija može ipak da se preokrene. Matematika je poslušna robinja fizike, koja zaslužuje od nje priznanje utoliko ukoliko je kadra da oponaša svet. Matematika može ipak da preraste u naredbodavca fizike, ne savremene nego sintetičke, u budućnosti veoma dalekoj od naše. Dok postoji samo na papiru i u mozgovima matematičara, nazivamo je praznom. A ako budemo mogli da materijalizujemo njene konstrukcije? Da proizvodimo svet ove »zadate unapred«, služeći se, kao planovima gradnje, matematičkim sistemima? Da li će to možda biti mašine? Ne, ako atom ne smatramo mašinom. Da, ako je atom po nama mašina. Matematika će biti fantomološki generator, stvoriteljka svetova, »jave drugačije od jave Postojanja«. Kako je to moguće zamisliti? Je li to uopšte moguće? Još smo nedovoljno pripremljeni za prikaz te, poslednje tehnološke revolucije kakva se danas može zamisliti. Ponovo istrčavamo pre vremena suviše daleko napred. Moramo se povući od pantokreatike na imitologiju. Ali najpre će biti neophodne dve reči o sistematici tih nepostojećih predmeta.

PROLEGOMENA SVEMOĆI 227 N ovi Line, ili o sistematici U uvodu jedno objašnjenje. Hoćemo da zavirimo u budućnost; time smo prisiljeni da prihvatimo kako je sadašnje znanje ništavno u odnosu na ono kakvo će biti u narednim milenijumima. Takvo gledište može da se učini kao bezbrižno, čak do nonšalantnosti omalovažavanje nauke dvadesetog veka. Nije tako. Pošto civilizacija postoji dvadesetak hiljada godina, a mi hoćemo da razmislimo, rizikujući da doživimo najveći poraz, šta će biti u vremenu najmanje toliko udaljenom od današnjeg, znači da nijedno od sadašnjih dostignuća ne smatramo vrhunskim. S visine na kakvu moramo da se popnemo kibernetička revolucija je samo za jedan korak udaljena od neolitske, a neznani anonimni pronalazač nule od Ajnštajna. Ponavljam »moramo«, »hoćemo«, da bih podvukao kako drugačije, tj. iz druge perspektive ništa u tom misaonom poduhvatu ne bi moglo da se učini. Takva tačka gledišta, uzdignuta iznad prošlosti i sadašnjosti, može da se proglasi neosnovanom uzurpacijom, a onoga koji zauzme slično stanovište odlično razumem. Kada bih sam tako mislio, morao bih ipak da ćutim. Ostaje još praktična teškoća izlaganja. Moraću redom da govorim o stvarima koje bi trebalo predstaviti jednoznačno. Jer moja namera nije kataloško nabrajanje »budućih pronalazaka« nego ukazivanje na opšte mogućnosti, bez tehničkog opisivanja (koje bi tek bilo pravo pusto naklapanje). Ukazivanje na opšte, a ne uopštene, jer na određeni način determinišu sliku budućnosti. Nikad nećemo reći da će biti tako i tako, već jedino da može da bude tako i tako, pošto ovo nije fantastično delo nego zbir nejednako obrazloženih hipoteza. One se sjedinjuju u celinu koju je ipak nemoguće odjednom opisati. S takvom teškoćom bori se fiziolog koji želi da u priručnik sažme znanje o delovanju organizma. On redom prikazuje funkcije disanja, krvotoka, promene materije i tako dalje. Njegova situacija utoliko je povoljna što se priručnici pišu odavno i takva podela predmeta, koliko god bila problematična, već ima svoju tradiciju. Ja ipak ne opisujem ništa ili gotovo ništa što postoji i ne mogu da se pozovem ni na očigledne modele (opet s nemnogo15'

brojnim izuzecima) ni na priručnike koji raspravljaju o budućnosti, jer ih ne poznajem. I tako sam primoran da primenjujem arbitrarnu klasifikaciju; neka pitanja i probleme zbog tih briga ponavljam po dva, pa čak i po tri puta, a ponekad govorim posebno o nečem što bi trebalo pretresti zajedno sa drugim problemima, ali nisam umeo to da učinim. Posle tih opravdanja izneću »sistematiku predmeta«. Ona će odsad da nam služi kao osnovna nit. Nazivi koje ću upotrebiti imaju radni karakter — predstavljaju sažetosti koje olakšavaju pregled razmatranih oblasti, i ništa drugo. Zato, uostalom, reč »sistematika« stavljam među navodnike. Sve što čovek ili drugo razumno biće može da učini, obuhvatićemo nazivom »pantokreatike«. To je sticanje informacije i njena upotreba u određenom cilju. Ta podela postoji u izvesnoj meri i danas, odgovara joj odvajanje nauke od tehnologije. U budućnosti će se stanje toliko promeniti da će prikupljanje informacije podleći automatizaciji. Sistemi prikupljanja informacije neće odlučivati o pravcima delovanja; oni su kao mlin koji dostavlja brašno; šta će od toga brašna nastati, stvar je pekara (tj. tehnologa). Ali o tome kakvo žito sipati u mlinsko kamenje, odlučuje ne samo i ne toliko pekar koliko upravnik mlina: taj upravnik biće nauka. Sama meljava žita — jeste osvajanje informacije. Kako ju je moguće zamisliti reći ćemo posebno. Onaj deo pantokreatike koji se bavi iskorišćavanjem informacije, nastao iz ukrštanja opšte teorije fizičkih i matematičkih sistema, deli se na dve oblasti. Radi sažetosti, a i radi izvesne očiglednosti, prvu od njih nazvaćemo Imitologijom, a drugu — Fantomologijom. Obe se one delimično pokrivaju po obimima. Moglo bi se, naravno, pokušati učiniti nešto na detaljnijem objašnjenju pa reći da je imitologija konstruktorstvo koje se oslanja na takve matematike i takve algoritme kakvi se mogu izdvojiti u Prirodi, dok je fantomologija ovaploćenje i objektivno oživljen je matematičkih struktura kojima u Prirodi ništa ne odgovara. Ali to već sadrži pretpostavku da je Priroda načelno matematična; nećemo da prihvatamo takve postavke. Sem toga, u tome osećamo pretpostavku krajnje nepouzdanog univerzalizma algoritmiza228 STANISLAV LEM

PROLEGOMENA SVEMOĆI 229 cije. Zato je razumnije da naše definicije ne dovodimo do kraja. Imitologija je stadijum ranije pantokreatike koji se izvodi iz danas već praktikovanog modelovanja realnih pojava u naučnim teorijama, računarima i si. Ona obuhvata kako iniciranje verovatnih materijalnih procesa (zvezda, eksplozija vulkana) tako i neverovatnih (atomski reaktor, civilizacija). Odličan imitolog je neko ko je kadar da ponovi proizvoljnu prirodnu pojavu bilo takvu kakvu Priroda, doduše, spontano radije ne stvara, ali njeno stvaranje čini realnom mogućnošću. Zašto čak i izgrađivanje mašine nazivam podražavalačkom delatnošću, takođe ću posebno objasniti. Između imitologije i fantomologije nema čvrste granice. Kao poznija, viša faza imitologije, ona obuhvata stvaranje sve neverovatnijih procesa, sve do potpuno nemogućih, tj. takvih koji se ni u kakvim okolnostima ne mogu dogoditi, pošto su protivrečni sa zakonima Prirode. Čini se da je to klasa prazna, jer se ipak ne može realizovati ono što je neostvarljivo. Pa ipak ćemo se, mada samo približno i vrlo primitivno, potruditi da ukažemo kako ta »nemogućnost« ne mora da bude apsolutna. Sada ćemo, pak, ukazati samo kako je moguće zamisliti prvi korak u pravcu fantomologije. Model atoma treba da služi za poznavanje originala, tj. Prirode. Izgradili smo ga u tome cilju. Ako ne odgovara Prirodi, smatramo da je bez vrednosti. Tako je danas. Strategija može ipak da se promeni. Taj model može da se upotrebi za druge svrhe: da se od modela atoma, koji je sasvim drugačiji od pravog atoma, načini građevinski materijal za »drugu materiju«, različitu od prave. Modeli i stvarnost Modelovanje je oponašanje Prirode, koje uzima u obzir nemnogobrojne njene osobine.i Zašto samo nemnogobrojne? Zbog naše nesposobnosti? Ne, pre svega zato što moramo da se branimo od suviška informacije. Takva suvišnost može, uostalom, da označava njenu nedostupnost. Slikar izrađuje slike, no iako ima usta i može­

230 STANISLAV LEM mo s njim da razgovaramo, nećemo od njega saznati na koji način on radi. O tome šta se dešava u njegovom mozgu kad slika ni sam on ništa ne zna. Informacija o tome nalazi se u njegovoj glavi, ali je nedostupna. Kad se modeluje, treba uprošćavati: mašina koja je kadra da naslika veoma vernu sliku možda će nam više reći o materijalnim, tj. moždanim osnovama slikarstva, nego »savršeni model« umetnika kakav je njegov brat-blizanae. Modelarska praksa pretpostavlja izbor izvesnih promenljivih i odustajanje od uzimanja u obzir drugih. Istovetnost modela i originala nastajala bi kad bi se oba procesa pokrivala. Do toga ne dolazi. Rezultati modelskog razvoja razlikuju se od stvarnog. U tu razliku mogu da ulaze tri faktora: ono što je uprošćenje modela u odnosu na original, ono što je osobina modela tuđa originalu i, najzad, ono što čini neodređenost samog originala. Kad imitiramo živi mozak elektromozgom, moramo osim elektronske mreže koja odslikava neuronsku mrežu uzeti u obzir takvu pojavu kao što je pamćenje. Živi mozak nema poseban rezervoar pamćenja. Pravi neuroni su univerzalni — pamćenje je »rasejano« po ćelom mozgu. Naša električna mreža nema takve sposobnosti. Stoga moramo uz elektromozak da priključimo posebne magazine za pamćenje (npr. feromagnetne). Sem toga, pravi mozak iskazuje izvesnu »slučajnost«, neuračunljivost delovanja, a elektronski — ne. Šta radi kibernetiear? Ugrađuje u model »generator akcidentalnosti« koji, uključujući se, šalje lutrijski izabirane signale u dubinu mreže. Takva slučajnost preparirana je unapred: taj dopunski uređaj koristi tabele slučajnih brojeva i tome slično. Dobili smo, dakle, nešto kao analogon »neuračunljivosti«, »slobodne volje«. Posle tih postupaka sličnost parametara na izlazima oba sistema, nervnog i električnog — porasla je. Ali sličnost je porasla samo u odnosu na međusobno upoređivana stanja »ulaza« i »izlaza«. Sličnost uopšte ne raste nego se, naprotiv, smanjuje, ako se sem dinamičnog odnosa »ulaza«— »izlaza« uzme u obzir cela struktura oba sistema. (Odnosno, drugim rečima, ako uzmemo u obzir veću količinu promenljivih.) Elektromozak sad ima, doduše, »volju« i »pamćenje«, ali pravi mozak nema ni generator akcidentalnosti ni pose­

ban rezervoar pamćenja. Znači, što se taj model više približava originalu u granicama izvesnih imitiranih promenljivih to više se od njega udaljuje u oblasti drugih. Kad bismo još hteli da uzmemo u obzir promenljivu razdražljivost neurona, uslovljenu postojanjem njenog praga, pri čemu organizam to ostvaruje samim biohemizraom promena, morali bismo svaki priključni element (»neuristor«), odnosno ekvivalent neurona, da snabdemo posebnim električnim uređajem. I tako dalje19). Elem, promenljive modela, koje ona pojava što se modeluje ne pokazuje, smatramo nevažnima. To je naročit slučaj opšteg načina prikupljanja informacije, koji uvek pretpostavlja polazni izbor. Npr. za običnog sagovornika pucketanja u telefonu su »šum«, a za inženjera-vezista, koji istražuje liniju, informacija može da bude upravo taj šum (to je primer preuzet od Ašbija). Kad bismo, dakle, hteli da modelujemo bilo kakvu pojavu, uzimajući u obzir sve njene promenljive (za trenutak pretpostavljamo da je to moguće), morali bismo izgraditi sistem bogatiji od originala za one dopunske promenljive koje su svojstvene samom modelujućem sistemu, ali čiji original ne postoji. Zato se primena brojčanog modeliranja, dbk je broj promenljivih mali, pokazuje plodonosnom. Pri povećavanju njihovog broja taj metod brzo stiže do garnice primenljivosti. Zato taj način modelovanja mora da ustupi pred drugim. Teorijski je najekonomičnije modelovanje pojave preko druge iste takve pojave. No je li to moguće? Čini se da, ako želimo da modelujemo čoveka, moramo da ga sastavimo; da bismo modelovali bioevoluciju, treba da je ponovimo na planeti poput Zemlje. Najsavršeniji model jabuke jeste druga jabuka, a Kosmosa — drugi Kosmos. To počinje da liči na ređuctio ađ absurdum imitološke prakse, ali ne hitajmo sa izricanjem takvog suda. Ključno pitanje glasi; postoji li nešto što, iako nije verno (modelovano) ponavljanje pojave, sadrži više informacije od nje same? Naravno da postoji. To je naučna teorija. Obuhvata celu klasu pojava; govori o svakoj i, istovremeno, o svima. Dabogme, teorija ne uzima PROLEGOMENA SVEMOĆI 231

232 STANISLAV LEM u obzir promenljive date pojave, ali one, s obzirom na postavljeni cilj, nisu bitne. Tu ipak nastaje nova teškoća: upitajmo da li teorija sadrži samo onoliko informacije koliko smo u nju sami uložili (tvoreći je u osloncu na opservacione fakte i na druge teorije, npr. teoriju merenja) ili, pak, može sadržati više informacije? To je nemoguće? Ali na osnovu teorije fizičkog vakuuma kvantna teorija polja predvidela je niz pojava. Pored teorije raspada beta rodili su se rezultati u teoriji natfluidnosti (tečnog helijuma), kao i teorija postojanog tela. Ako, uopšteno, teorija treba da predvidi pojavu X , a potom se pokazuje da se pojavljuju iz nje izvedene još i druge pojave o čijem postojanju pre toga ništa nismo znali, otkuda se, u stvari, izdvaja iz nje ta »dopunska« informacija? Otuda što u svetu, najopštije govoreći, vlada spojnost promena. Iz njihove sprege. »Domislili smo« jedno, a to jedno je za sobom »povuklo« drugo. To nas učvršćuje u ubeđenju, ali kako stvar stoji sa informacionim bilansom? Uložili smo u teoriju x bita informacije, a dobij amo x + n? Da li to znači da sistem, ako je dovoljno složen (kao mozak), može onda da stvara dodatnu informaciju — veću od one kakvu je imao u prethodnom trenutku, i to bez njenog priticanja spolja? Ali to bi bio pravi informacijski perpetuum mobile! Na žalost, to se ne može rešiti u osloncu na savremenu teoriju informacije. Količina informacije je utoliko veća ukoliko je manja bila verovatnoća nailaska određenog signala. Iz čega proizlazi da je količina informacije, ako stigne vest da su zvezde izgrađene od ementalera, naprosto ogromna, pošto je stizanje takvog signala bilo nečuveno malo verovatno. Tu će nam stručnjak ipak ispravno prigovoriti da smo pomešali dve razne vrste informacije: selektivnu, tj. onu koja proističe iz skupa mogućih signala (zvezde iz vodonika, iz entelehije, iz mopsina, iz sira itd.) i koja nema ničeg zajedničkog sa istinitošću, tj. odgovornošću informacije nasuprot izvesnoj pojavi, kao i strukturnu informaciju, koja predstavlja odslikavanje situacije. Samim tim senzacionalna vest o sirenju zvezda sadrži mnoštvo selektivne i nulu strukturne informacije, pošto nije istina da su zvezde od sira.

PROLEGOMENA SVEMOĆI 233 Odlično. Uzmimo stoga teoriju fizičkog vakuuma. Iz nje proizlazi da raspad beta nastaje tako i tako (što je istina), kao i da je naboj elektrona beskonačno veliki (što nije istina). Prvi rezultat je za fizičara ipak tako dragocen da sa gubitkom otkupljuje neistinitost drugoga. Za teoriju informacije taj fizičarov izbor je ipak nevažan, jer ona ne uzima u obzir vređnost informacije čak ni u svom strukturnom vidu. Sem toga, nikakva teorija ne postoji »sama«, nije »suverena«, ali delimično proizlazi iz drugih, a delimično se s njima sjedinjuje. Tako je, dakle, količinu u njoj sadržane informacije veoma teško izmeriti, jer npr. informacija sadržana u čuvenoj formuli E = m ■ c2 »stiže« u tu formulu iz čitavog mnoštva drugih formula i teorija. Možda su ipak samo danas potrebne teorije i modeli pojava? Možda bi nam upitani mudrac sa druge planete pružio u ruku komad stare potplate što leži na zemlji, dajući nam na znanje da se cela istina Svemira može dešifrovati iz tog komadića materije? Zadržimo se časkom pri toj staroj potplati. Priča može da ima zabavnu konsekvenciju. Uzmimo jednačinu 4 + x = 7. Malo domišljat učenik ne zna kako doći do vrednosti x, iako taj rezultat već »sedi« u jednačini, jedino što je sakriven od učenikovog oka i što će se »sam« pokazati posle obavljanja elementarnog premeštanja i preobražaja. Upitajmo zato kao pravi herezijarsi, nije li tako i sa Prirodom? Nema li Materija ponekad »u sebe upisane« sve svoje potencijalne preobražaje (na primer to da je moguća gradnja zvezda, kvantoleta, šivaćih mašina, ruža, svilenih buba i kometa)? Tada bismo, uzevši osnovni kamenčić Prirode, vodonikov atom, mogli iz njega da »izvedemo dedukcijski« sve te mogućnosti (skromno polazeći od mogućnosti sinteze stotine elemenata i završavajući na mogućnosti gradnje sistema trilion puta više produhovljenih od čoveka), kao i ono što je neostvarIjivo (slatku kuhinjsku so NaCl, zvezde sa prečnikom od kvadrilion milja, itd.). U tom zahvatu materija poseduje utemeljene u sebi sve mogućnosti uporedo sa svim nemogućnostima (zabranama), samo što mi ne umemo da dešifrujemo njen »kod«. Materija bi, dakle, bila u stvari isto što i matematički zadatak, jer mi, poput onog nespo­

234 STANISLAV LEM sobnog učenika ne umemo iz nje da izvučemo »celu informaciju«, iako se ona tamo već nalazi. To što rekosmo ne označava ništa drugo sem tautološke ontologije . . . Plagijati i kreacije Šta je značila strahota koju smo se usudili da izreknemo? Ni manje ni više do to da iz atoma može da se »pročita« njegova »kosmička potencija«, »evoluciona«, »civilizacijska« i uopšte sve moguće. To, razume se, nije rečeno ozbiljno. Svojstva koja iskazuje kuhinjska so ne umemo bar za sada da izvedemo iz atoma natrijuma i hlorida uzetih zasebno. Neke umemo; ali naša, tako učeno nazvana »tautološka ontologija« u najbolju ruku jeste projekt gradnje drugog sveta no što je ovaj naš, u kome se iz elementarne ciglice materije »sve« ne može izvesti. Daleko realniji izgleda nam sledeći pristup: zar se završni rezultat prirodnih procesa ne može dobiti ne putem tačnog plagiranja onoga što je već učinila Priroda nego putem »bočnog ulaza« u tok tih procesa? Tada bi se, polazeći od pozicija sasvim drugih no što su one koje su pratile start Prirode, moglo posle izvesnog broja etapnih pokušaja doći do rezultata identičnog s njenim rezultatom. Primitivan primer. Potreban je seizmički potres zemljine kore. Umesto da »uređujemo« vulkane i si., kao što to čini Priroda, mi potres izazivamo eksplozijom trotilovog tovara. Dobili smo potres kakav nam je bio potreban, pošto završni rezultati pojave (serije pojava) nisu jednoznačno određivani čitavim lancem posledica i uzroka koji će dovesti do tog završnog rezultata. Primer manje primitivan. Gljivica Penicillum notatum proizvodi penicilin. Umesto gajenja gljivica, ekstrahovanja iz njih potrebnih tela, itd., uzimamo izvesne proste supstance i iz njih sintetizujemo penicilin. Primer dosta blizak realizaciji. Najveća količina energije može se dobiti prilikom procesa anihilacije, tj. povezivanja materije sa antimaterijom. Antimaterija se, kao što znamo, u našoj galaksiji ne pojavljuje. Ali veštački već umemo da stvaramo neke njene čestice. Kad

PROLEGOMENA SVEMOĆI 235 bismo tu umeli da radimo u industrijskoj skali, onda bi antimaterija, odgovarajuće čuvana u »magnetnim bocama« (da ne bi došlo do trenutne anihilacione reakcije), bila najefektnije gorivo za kosmonaute. Zanimljivo je da se u tom slučaju stvara izvesna vrsta materije koja u Prirodi načelno ne istupa. Primer sada potpuno nerealan. U određenom delu glavice spermatozoida — u obimu iz reda onih triju hiljaditina milimetra nalazi se, »kodiran« jezikom hemijskih molekula, plan konstrukcije čovekovog mozga, koji bi nastao iz tog spermatozoida posle sjedinjavanja s jajetom. Ovaj plan obuhvata »produkcioni recept« i »realizacione direktive«. U tome mikroskopskom prostoru srnešta se informacija o tome šta ima da bude urađeno, kako to ima da bude učinjeno i, najzad, mehanizam koji će sve obaviti. Zamislimo da smo kadri da podstaknemo spermatozoid — ili, u stvari, jaje (to je sa tačke gledišta količine informacije svejedno; oplođavanje doprinosi populacionoj heterozigotičnosti i zato je evolucija izdvojila polove, ali moguće je podstaći jaje na partenogenezu, uz odgovarajuće dejstvo na njega) na embriogenezu. Početno se razvija ceo plod, ali u izvesnoj fazi tog razvitka uklanjamo delove »suvišne« za naše ciljeve i vodimo računa jedino o tome da se obrazuje mozak. Tako dobijen »neuronski preparat« prenosimo u oživljujući rastvor, gde će se srasti sa drugim »preparatima«, odnosno delovima mozga, dok u rezultatu ne nastane nešto poput »veštačkog mozga«, stvorenog od veštačkih tkiva. Dobijamo, recimo, prigovore etičke prirode. Da bismo ih izbegli, ne pokrećemo razvitak ljudskog jajeta, već samo kopiramo celu informaciju, ceo nasledni zapis sadržan u njemu. Danas znamo, bar u principu, kako to treba učiniti. To je donekle slično »umnožavanju« pomoću matrice ili pravljenju otiska pomoću fotografskog klišea. Ulogu klišea, odnosno papira, obavlja veštački sintetizovani (dakle koji ne potiče iz organizma) sistem ribonukleinskih kiselina; jaje dostavlja samo »instrukciju« kako te kiselinske molekule sjediniti. Znači, načinili smo »odliv« od jajetovih hromozoma, sličan gipsanom odlivu sa statue. I tek te naše »veštačke« hromozome činimo polaznim punktom razvitka. Ako se ni to nekom ne bi do­

palo, mogli bismo postupiti još okolišnijim putem. Hromozomsku informaciju jajeta ispišemo jezikom hernijskih simbola na papiru, saglasno s njom sintetizujemo hromozome i tako dobij eno »laboratorijsko jaje« poći će u embriološku »produkciju«. Kao što se vidi, naš postupak briše razlike između onoga što je »prirodno« i onoga što je »veštačko«. Znači, modelovanje nam dopušta da prekoračimo granicu između plagijatskog i kreativnog delovanja, pošto nam tačno poznavanje naslednog koda dopušta, naravno, da u taj kod unosimo proizvoljne promene. Proizvoljno bi mogla da se programira ne samo boja očiju deteta nego i, u osloncu na tačno poznavanje »genskih kodova« koji u mozgu realizuju određene »talente«, da masovno proizvodimo »matrice sposobnosti« i, njihovim posredstvom, od roditeljske strane izabrane odlike (muzikalnost, dar za matematiku, itd.) »da ukomponujemo« u naslednu plazmu proizvoljnog jajeta. Vidimo da je poznavanje celokupnog evolucionog puta koji je prevalila Priroda da bi oblikovala čoveka — za nas suvišno. Nepotrebne su nam milionske informacije o pojedinim razvojnim etapama, o Sinantropu, o mustijerskim ili orinijačkim civilizacijama; proizvevši »model« spermatozoida ili jajeta »istovredan« sa originalom, dobijamo genotip savršeniji od svih originala (komasacijom dragocenih genetskih crta), čime otvaramo sebi »bočni ulaz« u proces nastajanja ljudskog organizma. Posle čega, ohrabreni, redom proizvodimo sve bolje modele dok ne stignemo do hromozomne sheme bez gena koji izazivaju sklonost ka delatnosnim i organskim oboljenjima, no zato odlično odmerene u svakom pogledu (telesnom i duhovnom). Najzad, izazivajući mutacije pod kontrolom (to jest menjajući kodove naslednosti date od Prirode, menjajući hemijsku građu pojedinih gena) možemo dobiti razvoj osobina, dotle u vrsti homo potpuno nepoznatih (nastanak škrga koje omogućuju život pod vodom, povećanje mozga, i tako dalje). Nismo nameravali da sada posvećujemo pažnju toj čovekovoj »autoevoluciji«. Njene perspektive, kao i kritiku evolucionih rešenja, predstavljamo u poslednjem delu knjige. Ovde smo hteli jedino da pokažemo na koji način može da deluje Imitologija, koja se takmiči s Prirodom. 2 3 6 STANISLAV LEM

PROLEGOMENA SVEMOĆI 237 Oblast imitologije Ćovek je većinom stvarao alternativne teorije, koje se međusobno isključuju. U biologiji su se borili preformizam i epigeneza, teorija prirodnog priraštaja i nasleđivanja stečenih osobina. U fizici — determinizam i indeterminizam. Takve teorije isključuju se na »niskom« nivou, to jest ćutke polaze od toga da je jedna od njih »krajnja«. Obično se pokazuje da je jedna od tih teorija bila bliža stvarnosti, ali je predstavljala samo dalji korak na pravom putu, i ništa više. U epohi razvijenije imitologije to će biti preistorija nauke. »Bolja« teorija biće takva koja će omogućiti da uspemo u usmeravanju evolucije, da promenimo tempo i obim regenerativne potencije organizma, da orkestriramo nasledne odlike plodova i to će se pokazati mogućim mnogo pre no što naučimo, na primer, da sintetički stvaramo hromozomski aparat nukleusa. Sve nauke konstruišu teoriju, ali odnos prema njima je u njihovim raznim granama nemonolitan. Prividna savršenost astronomskih teorija potiče otuda što je izolacija sistema koje ta oblast proučava — izuzetno velika. Kad ipak imamo nasleđe te izolacije, kao u zadatku sa nekoliko međusobno delujućih tela, rešenje postaje teško. »Omerni« karakter teorije vidi se naročito dobro tamo gde je obim posmatranih pojava ništavan u odnosu na obim pojave (kosmogonija, biogeneza, planetogeneza). Međutim, u termodinamici na primer ili u hromozomnoj teoriji čini se da imamo posla s nečim više no sa konfrontacijom naših domišljanja sa Prirodom — da te teorije sadrže već gotovo »najčistiju« istinu. Ne umem da kažem da li će imitologija nivelisati takve razlike. Najzad, sadašnje stanje Kosmosa zaista je moglo naići »s raznih strana«, to jest ono što posmatramo moglo je nastati na niz različitih načina. Ali mnogo još ima onoga što treba otkrivati i ne vredi na sebe preuzimati dopunski rizik i prorokovati budućnost razvoja pojedinih nauka. Kao što znamo, imitologija ne treba da bude »savršeno podražavanje«, sem ako neko to od nje ne zatraži. Znamo da će broj promenljivih koje će unositi u modele

238 STANISLAV LEM koje bude stvarala podlegati promenama zavisno od svrhe kojoj treba da služi ta modelarska produkcija. S obzirom na dati, određeni cilj, postoji izvestan optimum informacije neophodne za njegovo ostvarenje, koji nipošto nije isto što i maksimum te iste informacije. Po imitologiji — sve što čovek čini jeste modelovanje. Liči to na besmislicu. Modelovanje pojava koje nastaju u zvezdama ili živim organizmima — u redu, ali — »modelovanje« atomskog reaktora? Električnog rešoa? Rakete? Pokušajmo da izvršimo vrlo uprošćenu klasifikaciju »modelarstva«. 1) Modeli postojećih pojava. Hoćemo da pada kiša. Modelujemo klimatske, atmosferske pojave, i tako dalje. Proučavamo kakva je »polazna situacija« kiše. Kada je ostvarimo (u prirodi), pljusnuće kiša. Ponekad, ali veoma retko, dešava se da pada šarena kiša. Na primer, neka vulkanska erupcija izbacuje u atmosferu obojenu mineralnu prašinu koja boji vodne kapljice. Možemo stvoriti i takvu kišu tako što ćemo u »perčin« spletenih uzročnih poteza koji iniciraju padanje kiše »uplesti« sistem koji će u oblake ili vodu što se kondenzuje — uneti odgovarajuće bojenje. Na taj način povećaćemo verovatnoću neke pojave koja je prirodna, ali retka. Kiša pada dosta često; tako, dakle, naš prinos povećanju šanse padavina nije bio suviše veliki. Šarena kiša je već neobičnost. U tom slučaju naše delovanje kao »pojačivača malo verovatnih stanja« doseglo je dosta visok nivo. 2) Modeli »nepostojećih« pojava. Priroda ne realizuje sve moguće procese. Realizuje ih, istina, više no što se većinom sudi. Svaki inženjer ne zna da su neke morske životinje proizvele jedra, da je u njihovoj evoluciji iskorišćen sistem reaktivnosti, eholokacije, da ribe imaju »manometar« koji im govori na kojoj se dubini nalaze, i tako dalje. A već opštije, na »ideju« sprege procesa verovatnijih (rasta entropije, dezorganizacije) sa procesima neverovatnijim (nastanak živih organizama), ideju koja za sobom povlači rast organizacije i opadanje entropije, Priroda je »došla« pre više milijardi godina. Slično je proizvela dizalice, hemodinamične i hemoelektrične mašine, transformatore sunčane energije na hemijsku (ske­

leti kičmenjaka, njihove ćelije, fotosintetizujuće biljke), stvorila takođe pumpe (srca), obične i osmotičke (bubrezi), »fotografske« aparate (organe vida), i tako dalje. U obimu bioevolucije nije dotakla atomsku energiju, jer zračenje uništava genetičku informaciju i životne procese. »Primenila ju je« zato u zvezdama. Tako dakle, najopštije govoreći, Priroda međusobno spreže razne procese. Možemo u tome da je podražavamo i činimo to. Sprežemo procese svuda i uvek: pokrećući vodom mlinove, taleći rudu, lijući železo, gradeći glodalice, sejući pamuk i tkajući od njega odeću. U efektu, uvek negde dolazi do rasta entropije koji će nam lokalno dati njeno smanjenje (motor, rešo, atomski reaktor, civilizacija). Elektroni se u električnom polju ponašaju tako i tako; sprežemo taj proces sa drugim i nastaje televizija. Ili feromagnetno pamćenje ili procesi kvantnog pojačanja (maseri, laseri). Ipak uvek podražavamo Prirodu. Treba to samo valjano razumeti. Stado jurećih slonova i žirafa moglo bi tako ugaziti glinu da od nje nastane »negativ automobila«, a obližnji vulkan mogao bi da izbaci rastopljenu rudu magnetita. Ulila bi se u »kalup« i tako bi nastao »automobil« ili nešto što bi na njega podsećalo. To je, naravno, neverovatno malo verovatno. Nije to ipak nemoguće s termodinamičke tačke gledišta. Konsekvencije imitologije svode se na povećanje verovatnoće događaja na »prirodni« način neobično malo verovatnih, ali mogućih. Teorijski je moguće »spontano« nastajanje drvenog točka, činije, brave, automobila. Dodajmo da verovatnoća takve »sinteze« putem naglog spajanja atoma železa, bakra, aluminijuma i tako dalje jeste neuporedivo veća od spontane kreacije živog organizma putem jednoznačnog zbliženja i »uskakanja« atoma na prava mesta da bi nastala ameba ili naš poznanik gospodin Smit. Automobil se sastoji najviše od nekoliko stotina hiljada delova. Ameba — od miliona. Pri tom položaji, momenti, kristalizacija pojedinih atoma i postojanih tela u okviru automobila ili njegovog motora nemaju značaja za njegovu funkciju. Međutim, položaj i svojstva molekula iz kojih je »načinjena« ameba, imaju odlučujući PROLEGOMENA SVEMOĆI 239

240 STANISLAV LEM značaj za njeno postojanje. Zašto su, dakle, nastale amebe, a ne automobili? Zato što spontano nastati sa znatnom verovatnoćom može samo sistem od samog začetka obdaren osobinama samoorganizacije. I, takođe, zato što su takvi bili »polazni uslovi« na Zemlji. Sada ćemo izreći jedno opšte pravilo. Raspored konstruktorske verovatnoće Prirode potpuno je različit od rasporeda ljudskog konstruktorstva — pa ipak ovaj drugi mora, očigledno, da se smešta u onome prvom. Raspored (normalna kriva) verovatnoće važan za Prirodu čini u ćelom Kosmosu putem spontanih postupaka nastajanje lonaca ili računskih mašina nečim nad-super-astronomski beznačajnim. Posle pljačke svih mrtvih planeta i ishlapelih zvezdanih patuljaka možda bismo našli nekoliko »akcidentalnih kašika«, možda čak i spontano iskristalisanu olovnu kutiju, ali na to da u njoj još bude svinjetine ili nešto malo jestiva, čistom slučajnošću — na to bi trebalo čekati već čitavu večnost. Takve pojave nisu ipak »nemoguće« u tom smislu što bi bile ograđene zabranama prirode (odnosno zakonima, jer takav zakon, budući istovremeno naređenje da tako i tako bude, zabranjuje da može da se dogodi drugačije). Tako se, dakle, naše konstruktorstvo kao neki naročiti slučaj smešta u okvir potencijalnog struktorstva Prirode, s tim bitnim dodatkom da se nalazi tamo gde se probabilističke vrednosti naglo smanjuju, postajući nečim neuporedivo mikroskopskim. Na takav način dolazimo do termodinamički vrlo neverovatnih stanja, kao što su raketa ili televizor. Pa ipak, tamo gde je Priroda u »svom elementu« kao graditelj, mi smo najslabiji: jer ne umemo (još ne umemo) da iniciramo procese samoorganizacije u takvoj skali i s takvom veštinom kao ona. Uostalom, kada to ne bi umela, ne bi bilo ni Čitalaca ove knjige ni njenog autora. Bar zasad, iz onog što je konstrukcijski moguće, čovek se zanimao za izvestan uzacki odsečak »proizvodnog fantoma Prirode«. Nismo pokušavali da konstruišemo meteore ni komete ni Supernove (mada smo tu već, zahvaljujući hidrogenskoj bombi, na najboljem putu). Ali zar ni na koji način ne može da se iskorači van granica koje je obeležila Priroda? Mogu se, naravno, izmišljati Kosmosi i Prirode drugačiji od naših. Ali kako ih realizovati? Odlažemo tu temu — za ne suviše dugo vreme.

VI. FANTOMOLOGIJA Osnovi fantomatike Problem koji nas čeka glasi: kako stvarati stvarnosti za razumna stvorenja što u njima bitišu, stvarnosti koje se ni na koji način ne bi razlikovale od normalne stvarnosti, ali bi bile podložne drugačijim zakonima od njenjih? Uvod u taj zadatak jeste skromniji, i od njega ćemo početi. Možemo li — upitaćemo — stvoriti veštačku stvarnost, potpuno sličnu normalnoj, ali koja se ničim ne da od nje razlikovati? Prva tema jeste stvaranje svetova; druga — stvaranje iluzija. Ali savršenih iluzija. Ne znam, uostalom, da li ju je moguće nazvati samo iluzijom. Molim da se presudi. Istraživana grana zvaće se fantomatika — ona je predvorje prave stvaralačke inženjerije. Počećemo od eksperimenta koji, podvucimo to odmah, ne spada u fantomatiku. Neki čovek, sedeći na verandi, posmatra vrt i istovremeno miriše ružu koju drži u ruci. Redom utvrđujemo (npr. zapisujemo na magnetofonsku ili neku sličnu traku) serije impulsa koji protiču kroz sve njegove živce. Treba obaviti nekoliko stotina hiljada takvih zapisa odjednom, pošto moramo utvrditi sve promene koje nastaju u njegovim osećajnim (osećanja površinskog i dubinskog) i moždanim nervima (tj. signale koji teku od osećajnih telašca kore i mišićnih proprioceptora kao i od organa ukusa, mirisa, sluha, vida, ravnoteže). 16

242 STANISLAV LEM Kad smo te signale već utvrdili, smeštamo našeg čoveka u potpunu izolaciju, npr. u kadu mlake vode u tamnoj sobi, stavljamo mu na očne jabučice odgovarajuće elektrode, uvodimo ih u uši, pričvršćujemo ih uz njegovu kožu, itd. Jednom rečju, spajamo sve nerve tog pojedinca s našim magnetofonom, stavljamo magnetofon u pokret i na taj način uvodimo u nerve prethodno utvrđene zapise. Nije to baš tako lako kao što sam predstavio. U zavisnosti od toga kakav značaj ima topološka lokalizacija impulsa u okviru nervnog stuba, s nekim nervima je na navedeni način lakše postupati, a sa drugima teže. Najveće brige zadaće nam vidni nerv. Mirisno polje kore je bar kod čoveka gotovo vandimenzionalno: ako osećamo tri mirisa odjednom, veoma je teško oceniti odakle koji dolazi. Međutim, lokalizacija u okviru vidnog polja veoma je kvalitetna; uvodno organizovanje impulsa dešava se već u mrežnjači, a vidni živac je kao mnogožilni kabel čija svaka žila sprovodi uske impulse, predviđene za izvesni deo kornog centra vida. Tako je, dakle, teškoća »lociranja« učvršćenih impulsa unutar tog nerva znatna (sam zapis takođe). Slične, ali manje teškoće, načiniće nam slušni nerv. Moguće je zamisliti nekoliko tehničkih načina za savladavanje problema. Najprostije još izgleda uvođenje impulsi u koru sa strane lobanje, dakle pravo u vidni centar; pošto, naravno, nema govora o hirurškom obnaživanju kore, a ona se kroz kožu i kost ne da nadraživati sa dovoljnom lokalizacionom preciznošću trebalo bi električne impulse pretransponovati na neke druge (npr. veze zračenja kakve stvara maser — sa ultrakratkim talasima, ne dubljim od promera jednog neurona). Takvi talasi mogu, ako su dovoljno usredsređeni i slabi, da podstiču, ne oštećujući uopšte moždano tkivo. Ali to je donekle dešperatno, a i rezultati nisu potpuno pouzdani. Možda, dakle, da se načini specijalan »priključak uz očnu jabučicu«, takav da predstavlja »antioko«, sistem optički istovredan, koji se s prirodnim okom »spaja« kroz otvor ženice (ne neposredno, naravno — ispred ženice je komora oka i rožnjača, ali su obe prozirne). Oko plus »antioko« stvaraju monolitan sistem, takav da je »anti-

oko« otpremnik, a oko — prijemnik. Ako sad čovek gleda (u normalnim situacijama) ne neposredno svojim očima nego kroz »antioči«, on vidi sve potpuno obično, jedino što na nosu ima nešto nalik na naočari (malo komplikovanije) — pri čemu su te »naočari« ne samo »umetak« između njegovog oka i sveta koji propušta svetlost nego su, istovremeno, aparatura koja »punktira« — ili viđenu sliku razbija na onoliki broj elemenata koliko čepića i štapića broji mrežnjača. Elementi vidnog polja »antioka« spojeni su (malim kabelom, npr.) sa aparatom za zapisivanje. Na takav način brzo prikupljamo istu informaciju kakvu dobija mrežnjača, ne kroz uključivanje iza nje, tj. odnatrag iza sočiva u vidni živac, nego ispred njega — u »umetak koji prikuplja informaciju«. Ako potom hoćemo da obmemo reakciju, ponovo čoveku stavljamo te »naočari«, ali već u mraku, i utvrđeni zapis iz aparata šaljemo u čovekov mozak putem: aparat — »antioko« — oko — vidni živac. To rešenje nije uopšte najbolje, ali se bar može tehnički projektovati. Treba primetiti da to rešenje nema ničeg zajedničkog sa projekcijom u unutrašnjost oka filma ili nekog mikrofilma kamerom postavljenom uz ženicu. Jer film, kao i svaki drugi zapis tog tipa, ima oštrinu datu, pa čovek, dakle, ne može, npr., preneti pogled sa oštrog prvog plana na drugi, manje oštar. Znači, film je taj koji određuje šta treba da bude tačno, a šta manje tačno viđeno, čak i ako je to film trodimenzionalni (stereoskopski). Pa ipak snaga grča mišića koji izaziva spljoštavanje ili nabubrivanje sočiva predstavlja jednu od ličnih poruka u mozak i dopušta, između ostalog, da se oceni razdaljina, iako u manjem stepenu nego kad se gleda sa dva oka. Zato moramo — težeći ka savršenoj imitaciji — da oku damo slobodu takođe u okviru ove akomodirajuće funkcije, a da i ne govorimo o tome da filmska slika »s tačke gledišta ljudskog oka« nije optički negativna. Ta velika zagrada trebalo je da ukaže ne toliko na konkretno rešenje, jer su naše ideje krajnje primitivne, koliko da podvuče teškoće, s jedne strane, a krajnju ostvarljivost problema, s druge. Kada naš čovek, dakle, počiva u mraku, a kroz sve njegove živce u pravcu mozga teku serije impulsS potpuno istih kao oni što su kroz njih proticali kad je sedeo na FANTOMOLOGIJA 243 16*

244 STANISLAV LEM verandi s ružom, on će se subjektivno naći u istoj situaciji. Videće nebo, ružu u sopstvenoj ruci, u dubini iza verande vrt, travnjake, decu što se igraju, itd. Donekle sličan ogled već je sproveden na psu. Najpre su na ukazani način zapisani impulsi što struje kroz motorične živce kada pas trči. Potom je psu odsečena kičmena moždina. Zadnje noge su na taj način onesposobljene, paralizovane. Kada je u nerve paralizovanih udova uveden električni zapis, paralizovani, zadnji deo psa je »oživeo«, obavljajući pokrete kakve obavlja normalan pas kada trči. Promena tempa emitovanja promeniće brzinu pokreta. Razlika između našeg zamišljenog ogleda i onoga stvarnog počiva na tome što su u psa uvedeni impulsi što idu iz centra (u motorične nerve), a mi ih uvodimo u nerve što teku prema centru (čulne). Šta bi se ipak desilo kada bi čovek na kome se obavlja ogled hteo, npr., da ustane s fotelje i iziđe u vrt? Dabogme, ne bi to mogao. Jer su impulsi koje uvodimo u nerve tog čoveka ustaljeni i nepromenljivi. Kad bi pokušao da ustane došlo bi do čudne mešavine; želeći da uhvati ogradu od stepenica koja je udaljena jedan metar i koju vidi, uhvatio bi prazan vazduh. Došlo bi do razdvajanja doživljaja na ono što oseća, što opaža, i na ono što čini. To razdvajanje proisticalo bi iz razilaženja njegove tadašnje motoričke aktivnosti i prethodne, koju smo mi zapisali, osećajne. Da li se približne situacije dešavaju u životu? Dešava se da neko ko je prvi put došao u pozorište glasno dovikuje glumcima, dajući im »dobre savete« (npr. da Romeo nije počinio samoubistvo), i mnoge se čudi što glumci te dobre savete ne primaju k znanju. Ne reaguju na njih, pošto je svaka umetnost uopšte — pozorište, film, književnost — »programirana unapred«, determinisana jednom zanavek, i nikakvo mešanje u radnju neće korigovati tok događaja. Umetnost je jednosmerna informaciona poruka. Mi smo samo adresati, samo primaoci filmske projekcije ili pozorišne predstave. Pasivni primaoci, a ne i učesnici radnje. Knjiga ne daje sličnu iluziju kao pozorište, jer odmah može da se pogleda u epilog i proveri da li je stvar već determinisana. Dalja radnja predstave, međutim, utvrđena je samo u pamćenju glumaca (gledano bar od strane gledaoca koji nije upoznat sa štampanim

FANTOMOLOGIJA 245 tekstom drame). U Science-Fiction-u. može ponekad da se čita o razonodama u budućnosti koje treba da počivaju na delatnosti sličnoj opisanoj u našem eksperimentu. Junak stavlja na glavu odgovarajuće elektrode i zahvaljujući njima odjednom se nalazi u srcu Sahare ili na površini Marsa. Autori takvih dela nisu načisto s činjenicom da se ova »nova« vrsta umetnosti razlikuje od savremene jedino malo bitnom varijantom »priključivanja« uz sadržaj kruto programiran unapred — i da se bez elektroda ne mora imati gora iluzija u stereoskopskoj »cirkarami«, sa eventualnim »dopunskim kanalom za miris«, sem stereozvuka. Vidno polje je isto kao u prirodi, tj. potencijalno 360 stepeni, sve što se vidi ima tri dimenzije, prirodne boje, aparatura mirisa istovremeno stvara »pustinjske« ili »marsijanske« zapahe — stvar, dakle, ne zahteva projekciju u 2.000 godinu, čim ju je odgovarajućim investicionim ulaganjem danas, moguće realizovati. To, pak, gde sebi ko uključuje elektrode malo je važno — sem što same ove elektrode treba da unesu beleg civilizacije tridesetog veka. Tako, dakle, dok se u »tradicionalnoj« umetnosti između sadržine poruke i primaočeva mozga nalaze njegovi čulni organi, u »novoj« umetnosti, poreklom iz SF, ovi organi su zaobiđeni, jer se informacione sadržine uvode neposredno u živce. Jednosmernost spoja je i ovde i tamo ista. Zato ni eksperiment koji smo prikazali radi očiglednih ciljeva ni »nova umetnost« — nisu fantomatika. Jer fantomatika označava stvaranje đvosmernih spojeva između »veštačke stvarnosti« i njenog primaoca. Drugim rečima, fantomatika je umetnost sa povratnom spregom. Neko bi, naravno, mogao pronaći glumce, preobući ih u dvorane iz XVII veka, a sebe u ruho francuskog kralja i zajedno s preobučenima, u odgovarajućem okviru (starog iznajmljenog zamka, npr.) igrati svoju »vladavinu na prestolu Lujeva«. Takva delovanja nisu čak ni primitivna fantomatika, ma i samo zato što iz njihove sfere može da se iziđe. Fantomatika označava stvaranje situacije u kojoj nema nikakvih »izlaza« iz sveta stvorene fikcije u realni svet. Razmotrimo sada, redom, načine na koje bi mogla da se realizuje, kao i zanimljiv problem da li uopšte pos­

246 STANISLAV LEM toj i neki način koji bi se mogao smisliti i koji bi fantomatizovanom čoveku omogućio da se uveri da su njegovi doživljaji samo varka koja ga ograđuje od privremeno izgubljene stvarnosti. Fantomatska mašina Šta može da doživljava čovek priključen uz fantomatski generator? Sve. Može da se penje na alpske stene, da bez skafandra i kiseoničke maske luta po Mesecu, da na čelu odane družine, u zveketavom oklopu, osvaja srednjovekovne gradove ili Južni pol. Može od masa da bude slavljen kao pobednik Maratona ili kao najveći pesnik svih vremena i da iz ruku švedskog kralja primi Nobelovu nagradu, može da vodi ljubav sa madam de Pompadur, da se u dvoboju bori s Jagom, da osveti Otela, da sam bude izboden od strane mafijinih dželata. Može, takođe, da oseća kako mu rastu ogromna orlovska krila, da leti ili, pak, da postane riba i da živi sred koralnih sprudova; može, štaviše, kao ogroman proždrljivac da juri otvorenih čeljusti na žrtve; može da otima ljude koji se kupaju i da ih sa uživanjem jede i vari u zatišju svoje podvodne pećine. Može da bude dvometraš Crnac ili faraon Amenhotep, ili Atila ili, nekako obrnuto, svetac; može da bude prorok, i to s jamstvom da će njegova poročanstva biti potpuno ispunjena, može da umre, da vaskrsne, i to mnogo, mnogo puta. Kako je moguće realizovati takve doživljaje? To, svakako, nije sasvim prosto. Mozak tog čoveka morali bismo povezati s mašinom koja u njega šalje određene skupove impulsa mirisa, ukusa, pipanja, itd. Zahvaljujući tome, on će stajati na vrhovima piramida ili ležati u zagrljaju mis sveta iz 2.500. godine ili na oštrici mača nositi smrt neprijateljima u čeličnim oklopima. Impulse koje će u odgovor na emitovane impulse proizvoditi njegov mozak mašina istovremeno mora neodložno, u deliću sekunda, slati svojim podsistemima u kojima će, zahvaljujući korekcijskoj igri povratnih vez& kao i organizovanju struja impulsa kroz odgovarajuće projektovane sisteme što se samoorganizuju, mis sveta odgovarati na njegove reči i

FANTOMOLOGIJA 247 poljupce, stabljike cvetova koje uzme u ruku gipko će se savijati, a iz grudi neprijatelja koga ushte da probode briznuće krv. Molim da mi se oprosti ovaj melodramski Ion izlaganja, ali hteo bih, ne trošeći suviše mesta i vremena, da predstavim na čemu se zasniva delovanje fantomatike kao »umetnosti sa povratnom spregom«, koja nekadašnjeg primaoca čini aktivnim učesnikom, junakom, sredstvom programiranih događaja. Bolje je valjda pozvati se na jezik takvih, donekle čak operskih slika, nego koristiti jezik tehničkih izraza, što bi ono što je rečeno učinilo ne samo tromim nego bi bilo toliko jalovo da bar zasad ni fantomatske mašine ni programa za nju ne bi bilo. Mašina ne može imati program koji sve eventualne postupke primaoca i junaka u jednom licu unapred predviđa. To bi bilo nemoguće. Mašina i pored toga ne mora da predstavlja složenost ravnu zbiru svih složenosti što istupaju u viziji osoba (neprijatelji, dvorani, mis sveta, itd.). Kao što je poznato, u snu prebivamo u raznim neobičnim sredinama, srećemo mnoštvo ljudi, često osobenih, često sa ekscentričnim ponašanjem, koji nas iznenađuju svojim rečima, vodimo razgovore čak i s čitavom gomilom, pri čemu sve, tj. najrazličitije sredine, i naši partneri iz sna, čine proizvode delatnosti samo jednog mozga koji sanja. Tako, dakle, program fantomatske vizije može da bude samo okviran, tipa »Egipat u vreme XI dinastije« ili »podvodni život u bazenu Sredozemnog mora«, a rezervoari pamćenja jnašine moraju posedovati pun tovar činjenica koje se odnose na takvu temu, činjenica koje će iz mrtvoustaljenih biti pokrenute i prerasti u plastičnu poruku u onom trenutku kada se za to javi potreba. Tu potrebu diktira, razume se, samo »ponašanje« fantomatizovanog čoveka kad on, npr., okreće glavu u stranu da bi pogledao na onaj deo prestone faraonske dvorane koja se nalazi iza »njegovih leđa«. Impulsi u mišiće vrata koje tada šalje u mozak moraju biti neodložno paralelizovani time što će se centripetalna projekcija optične slike promeniti tako da će u njegovo vidno polje odista ući »zadnji deo sale«; jer fantomatska mašina mora na svaku, čak i najmanju promenu strujanja impulsa slatih od strane ljudskog mozga reagovati smesta, adek­

vatno s tom promenom. Naravno, to su jedva prva slova azbuke. Zakoni fiziološke optike, zakoni teže, itd., itd., moraju biti verno reprodukovani (sem ako se tema izabrane vizije tome protivi: neko hoće da »leti pomoću širenja ruku« — znači uprkos gravitaciji). Ali sem spomenutih čvrstih lanaca determinizma, uzroka i posledica, vizija mora istovremeno raspolagati grupama procesa s relativnom slobodom kretanja unutar nje; to znači, naprosto, da lica koja u njoj istupaju, junakovi fantomatski partneri, moraju da ispoljavaju ljudske osobine, što znači i (relativnu) nezavisnost govora i postupaka od postupaka i reči samog junaka; ne mogu to biti marionete — sem ako i to opet ne ushte ljubitelj fantomatizacije pre »seanse«. Naravno, složenost pokrenute aparature biće različita; lakše je imitirati mis sveta nego Ajnštajn-a; u ovom drugom slučaju mašina bi morala već raspolagati složenošću, što znači i inteligencijom koja bi bila ravna razumu genijalnog čoveka. Čitava nada je u tome da će ljubitelja pričanja s takvima mis biti neuporedivo više nego onih što će čeznuti za razgovorom s tvorcem teorije relativiteta. Dodajmo radi potpunosti da ovaj »umetak«, ove »antioči«, o kojima smo već govorili u našem uvodnom, očiglednom primeru, ne bi u fantomatizatoru pune snage i pune slobode iluzija mnogo koristili — jer su tu potrebna druga, savršenija rešenja. Ali princip je isti: čovek putem dva informaciona kanala, centripetalnog i centrifugalnog, priključen uz sredinu koju imitira fantomatska mašina. Mašina u takvoj situaciji može sve osim jedno: ona ne vlada neposredno primaočevim mozgovnim procesima, već jedino onim materijalom činjenica koje u mozak utiču — te se tako, npr., u fantomatici ne može zatražiti da se doživi razdvojenost ličnosti ili oštar šizofrenični napad. Ali to je napomena malo preuranjena. Jer sad govorimo samo o »perifernoj fantomatici« — pobuđivanoj »iz periferije« tela, jer se igra i protivigra impulsa vodi u nervima, ne ingerirajući neposredno u dubinu moždanih procesa. Pitanje kako je moguće poznati fiktivnost fantomatske vizije jeste prima facie analogno pitanju kakvo sebi ponekad postavlja čovek koji sanja. Elem, ima snova u kojima je osećanje realnosti onoga što se u njima dešava 248 STANISLAV LEM