Stanislav Lem - Suma tehnologija

inteligentniji ljudi veoma ometaju mašinu u regulacionom delovanju, pa će ona težiti smanjenju njihovog broja). Kao što mislim, »aksiomatika« mašine neće uspeti da unapred uzme u obzir sve mogućnosti, od »repica« pa do opšteg zaglupljivanja. Samim tim sproveli smo reductio ad absurdum Crne Kutije kao Najvišeg Regulatora ljudskog društva. INTELEKTRONIKA 1 •>1 Kibernetika i sociologija Fijasko »crne kutije« kao regulatora društvenih procesa izazvan je nekolikim uzrocima. Prvo, nije isto regulisati unapred zadatim sistemom, to jest zahtevati takav regulator koji će podržavati homeostazu kapitalističkog društva, a nije opet isto — regulisati sistem projektovan u osloncu na odgovarajuću sociološku nauku. U načelu je moguće regulisati svaki složeni sistem. Ali ni primenjeni metodi ni njihove posledice ne moraju da naiđu na priznanje od strane onoga kojim se reguliše — ako je to društvo. Ako je sistem, kao upravo kapitalistički, sklon zapadanju u samopodsticanje oscilacije, zvane konjunkturama i krizama, onda regulator može naći da su u cilju uklanjanja oscilacija neophodni takvi koraci koji će pobuditi opšte protivljenje. Lako je zamisliti reakciju vlasnika »čeličane-homeostata« Staforda Bera kada bi njen »mozak« izjavio da je radi dalje homeostaze neophodno podruštvljenje proizvodnih sredstava ili bar samo smanjenje dobiti za polovinu. Ako je dat sistem, dati su i zakoni njegovog ponašanja u izvesnom rasponu promenljivosti. Nikakav regulator ne može ukinuti dejstvo tih zakona, jer bi to bilo činjenje čuda. Regulator može samo da bira između stanja sistema koja je moguće realizovati. Biološki regulator — evolucija — može da povećava ili razmere organizama ili njihovu pokretljivost. Nemoguć je kit sa okretnošću buhe. Tako, dakle, regulator mora da traži kompromisna rešenja. Ako su neki parametri »neprikosnoveni« — kao npr. privatna svojina — onda se izbor mogućih mera smanjuje i može biti takav da jedino sredstvo održanja sistema u »ravno­

teži« bude upotreba sile. Ravnotežu smo stavili pod navodnike, jer je to ravnoteža kuće koja se ruši, podupirane železnim klanfama. Onaj koji samopodsticajne oscilacije sistema guši upotrebom sile, napušta principe homeostaze, jer samoorganizaciju zamenjuje prevlašću. Tako su nastajali istorijski poznati oblici vlasti — tiranija, apsolutizam, fašizam itd. Drugo, elementi sistema treba, s tačke gledišta regulatora, da imaju samo takvo znanje kakvo je neophodno za njihovu delatnost. Taj princip, koji ne izaziva protivljenje u mašini ili živom organizmu, suprotan je s postulatima ljudi, jer mi, kao elementi društvenog sistema, težimo da posedujemo informaciju ne samo o onome što sami treba da radimo, nego i onu koja se odnosi na sistem kao celinu. Pošto »neljudski« regulator (»crna kutija«), kada je pridodat društvu teži ovakvim ili onakvim ispoljavanjima kriptokratije, nepoželjna je svaka forma društvene homeostaze s primenom »vladajuće mašine«. Jer, ako je u pitanju drugi od primera spomenutih u uvodu — regulacija sistema projektovanog u osloncu na sociološku nauku — nema ni tada garantije da stanje stečene ravnoteže u budućnosti neće podleći ugroženosti. Naime, ciljevi kakve sebi postavlja društvo nisu u svim vremenima jednaki. Homeostaza nije »trajanje samo po sebi«, nego je teleološka pojava. U početku će se, dakle za vreme projektovanja, ciljevi regulatora i društva koje mu je podređeno poklapati, ali potom mogu da nastupe antagonizmi. Društvo se ne može osloboditi tereta odlučivanja o svojoj sudbini, oslobađajući se te slobode na račun kibernetičkog regulatora. Treće, količina stupnjeva slobode kakvu predstavlja društvo u razvoju veća je od količine tih stupnjeva u okviru biološke evolucije. Društvo može da izvrši naglu promenu ustrojstva, može pojedine oblasti delatnosti da poboljša u skokovima, jer će u njih uvesti »kibernetičke upravljače«, obdarene ograničenim, ali širokim ovlašćenjem. Sve takve revolucionarne promene u bioevoluciji su nemoguće. I tako je, znači, društvo ne samo obdareno većom slobodom unutrašnjih delovanja od živog organizma, uzetog izdvojeno (s kakvim je ranije često upore1 5 2 STANISLAV LEM

đivano), nego čak i od svih zajedno uzetih organizama u evoluciji. Iz istorije su poznata razna ustrojstva; u klasifikacionom pogledu ona su neka vrsta »tipova«, više jedinice. Dinamiku unutarustrojstvenih sprega određuje ekonomika koja se sprovodi, ali je ne određuje jednoznačno. Stoga isto ustrojstvo može da realizuje različite ekonomske »modele« u izvesnom rasponu parametara. Pri tom o tipu ustrojstva ne odlučuju pojedine vrednosti ovih parametara. U kapitalističkom ustrojstvu može da cveta zadrugarstvo, ali ono time ne prestaje da bude kapitalističko. Tek istovremena promena niza suštinskih parametara menja ne samo ekonomski model nego i ustrojstveni tip koji je viši u odnosu na taj model, jer se tada preobražava celina društvenih odnosa. I tako je regulator datog ustrojstva opet nešto drugo nego takav regulator koji može da preobrazi (ako to nađe za potrebno) dato ustrojstvo u ustrojstvo drugog tipa. Pošto ljudi teže da odlučuju o tome u kakvom će ustrojstvu živeti, kao i o tome kakav će ekonomski model realizovati i, najzad, o tome kakve ciljeve treba da realizuje društvo, jer jedno isto društvo želi radije da razvija kosmičku eksploraciju ili radije da se bavi biološkom autoevolucijom i, s obzirom na sve to, primena mašinske regulacije društvenih sistema, iako je moguća — nije poželjna. Druga je stvar kako primeniti takve regulacije na rešavanje pojedinih zadataka (ekonomskih, administrativnih i si.), kao i na modelovanje društvenih procesa u kompjuterima ili drugim složenim sistemima — u cilju tačnog upoznavanja njihovih dinamičkih zakona. Jer, jedna je stvar primenjivati kibernetičke metode za istraživanje društvenih pojava u cilju njihovog poboljšanja, a druga, opet, uvoditi plodove kibernetičkog konstruktorstva na presto vlasti. Potrebna je, dakle, kibernetička sociologija, a ne inženjerija gradnje vladajućih mašina. INTELEKTRONIKA 153 Kako treba zamisliti predmet kibernetičke sociolologije? To je tema suviše opširna da bismo je mogli ma­

kar i nabaciti. Da ovaj termin ipak ne bi ostao prazan, evo nekoliko orijentacionih napomena. Civilizacijska homeostaza je produkt društvene evolucije čoveka. Velika istorijska društva od pradavnih vremena negovala su regulacionu delatnost koja je imala za cilj očuvanje ravnoteže sistema. Naravno, ljudi nisu bili svesni ovog karaktera svojih skupnih postupaka, isto kao što nisu bili načisto u pogledu činjenice da njihov ekonomsko-proizvodni život oblikuje oblik ustrojstva. U društvima koja su stajala na istom stepenu materijalnog razvitka sa analognom ekonomikom, nastajale su nejednake strukture u okviru iste sveukupnosti vanproizvodnog života, sveukupnosti koju nazivamo kulturnom nadgradnjom. Kao što dati stepen grupne kooperacije na primitivnom stepenu izaziva nastanak artikulisanog govora, raščlanjenog sistema sporazumevanja, ali ne determiniše kakav će to biti govor (jezik ugrofinske grupe ili neki drugi), analogno se može reći da i dati stepen razvitka sredstava proizvodnje izaziva nastanak društvenih klasa, ali ne determiniše kakvi će tipovi međuljudskih veza u njima biti obavezujući. Vrsta jezika, isto kao i vrsta tih veza, nastaje lutrijski (probabilistički). Najracionalniji — za opservatora iz različitog kulturnog kruga — tipovi društvenih veza i obaveza, naredaba i zabrana u principu su težili uvek istom cilju — smanjenju individualne spontanosti delovanja, dakle redukovanja raznorodnosti koja predstavlja potencijalno vrelo koje narušava stanje ravnoteže. Antropolog se, pre svega, zanima za sadržinu verovanja, socijalnu i religijsku problematiku — procese inicijacija, suštinu porodičnih odnosa koji vladaju u datom društvu, odnose među polovima, pokolenjima, itd. Sociolog-kibernetičar dužan je, apstrahujući u znatnoj meri sadržinu ovakvih ili onakvih rituala, propisa, kanona ponašanja da traži glavne crte njihove strukture, pošto ona predstavlja sistem povratnih sprega, regulacioni sistem čija karakteristika označava obim slobode ličnosti uporedo sa obimom trajnosti sistema tretiranog kao dinamična celina. Od takve analize može se preći na ocenu, jer čovek, zahvaljujući plastičnosti svoje prirode, može da se pri1 5 4 STANISLAV LEM

INTELEKTRONIKA 155 lagodi životu u okviru najrazličitijih kulturoloških modela. No, bez obzira na to, većinu njih odbacujemo, pošto njihova regulaciona struktura izaziva naše protivljenje. Protivljenje krajnje racionalno, koje ima objektivne kriterij ume vrednovanja, a ne oslanja se samo na ono što se nama, kao članovima izvesnog kulturnog kruga, dopada. Sociostaza, naime, ne zahteva po svaku cenu takvo smanjenje raznovrsnosti delovanja i mišljenja, dakle lične slobode, kakvo se ranije praktikovalo i kakvo se još uvek praktikuje. Može se reći da se većina regulacionih sistema, naročito prvobitnih društava, odlikovala znatnom prekomernošću restrikcija. Preobilje takvih restrikcija u porodičnom, društvenom, običajnom, erotskom itd. životu jednako je nepoželjno, kao i njihova nedovoljnost. Bez sumnje, za dato društvo postoji regulacioni optimum naredaba i zabrana. To je jedna od mnogih tema za sociologa-kibernetičara, veoma lapidarno skicirana. Nauka kojom se on bavi izučava istorijska ustrojstva i predstavlja teoriju gradnje optimalnih modela sociostaze — optimalnih s obzirom na parametre primljene po izboru. Pošto je broj činilaca koji ulaze u igru ogroman, ne može se stvoriti nekakva matematička, »ultimativna forma društva«. Moguće je samo prilaziti problemu metodom narednih približenja, izučavanjem sve složenijih modela. Tako se, dakle, na kraju vraćamo »crnim kutijama«, ne kao budućim »elektronskim velevladaocima« niti, pak, ljudskim mudracima koji presuđuju o sudbini čovečanstva, pošto će one biti samo eksperimentalni poligon istraživača, oruđe za iznalaženje odgovora na tako komplikovana pitanja da bez njihove pomoći čovek neće uspeti do njih da dođe. Svaki put, ipak, krajnja odluka kao i planovi delovanja moraju da budu u rukama ljudi. Vera i informacija Filozofi se već stotinama godina trude da logično obrazlože kompetentnost indukcije, rasuđivanja koje anticipira budućnost u osloncu na iskustva iz prošlosti. Nijedan u tome nije uspeo. Nije ni mogao, pošto induk­

cija, čiji začetak predstavlja uslovni refleks, jeste nastojanje da se nepotpuna informacija pretvori u potpunu. Samim tim ono predstavlja istup protiv zakona teorije informacije, koji kaže da u izolovanom sistemu informacija može da se smanji ili da očuva stalnu veličinu, ali ne može da se poveća. Pa ipak indukciju, bilo u formi uslovnog refleksa (pas »veruje« da će posle zvonjenja dobiti da jede, jer je do tada tako bivalo, i tu »veru« izražava slineći) bilo u vidu naučne hipoteze praktikuju sva živa bića, zajedno s čovekom. Delovanje u osloncu na nepotpunu informaciju, dopunjenu »odgonetanjem« ili »domišljanjem«, jeste biološka nužnost. Znači, homeostatski sistemi ispoljavaju »veru« ne usled neke anomalije. Baš naprotiv: svaki homeostat ili regulator koji teži održanju svojih suštinskih promenljivih veličina u granicama čije prekoračivan je ugrožava njegovu egzistenciju mora da ispoljava »veru« ili delovanje u osloncu na nepotpunu i nepouzdanu informaciju tako kao da je ona i pouzdana i potpuna. Svako delovanje polazi sa pozicije znanja koje sadrži praznine. Usled takve nesigurnosti moguće je ili uzdržati se od delovanja ili delovati s rizikom. Uzdržavanje od delovanja označavalo bi prestanak životnih procesa. »Vera« označava očekivanje da će se dogoditi ono što očekujemo, da je onako kao što mislimo, da je duhovni model istovetan sa spoljašnjom situacijom. »Veru« mogu da ispoljavaju samo složeni homeostati, pošto su oni sistemi koji aktivno reaguju na promene sredine, što ne čini nijedan mrtvi predmet. Takvi predmeti ništa ne »očekuju« niti anticipiraju; u homeostatskim sistemima Prirode takva anticipacija je mnogo ranija od misli. Biološka evolucija ne bi bila moguća kad ne bi bilo one mrvice »vere« u uspešnost reakcija, usmerenih ka budućim stanjima, vere koja je ugrađena u svaku česticu žive supstance. Mogao bi se predstavljati stalni duh »vera«, manifestovanih od strane homeostata, počev od jednoćelijskih pa sve do čoveka, s njegovim naučnim teorijama i metafizičkim sistemima. Mnogo puta povrđivana iskustvom, vera postaje sve verovatnija i na taj način se preobražava u znanje. Indukcijsko postupanje nije apsolutno sigurno, a ipak je opravdano, pošto u znatnom broju slu156 STANISLAV LEM

čajeva biva ovenčano uspehom. To proističe iz same suštine sveta, iz toga što on ispoljava mnogo različitih pravilnosti koje indukcija može da otkrije, ma koliko se ponekad rezultati indukcijskog zaključivanja pokazivali kao pogrešni. Stvoren od strane homeostata model je, dakle, tada nesaglasan sa stvarnošću, informacija je pogrešna, te je stoga pogrešna i vera koja se na nju oslanja (vera da je nešto takvo i takvo). Sve dok podleže empirijskom proveravanju, vera je prolazno stanje. Ako postane nezavisna od eksperimenta, postaje metafizička konstrukcija. Osobenost takve vere je u tome što se realna delovanja preduzimaju radi postizanja nerealnog cilja, to znači cilja koji se uopšte ne da ostvariti ili cilja koji je ostvarljiv, ali ne pomoću preduzetih delatnosti. Postizanje realnog cilja može se proveriti empirijski, a nerealan cilj ne može se proveriti na drugi način sem zahvaljujući zaključivanju koje usaglašava spoljašnja ili unutrašnja stanja sa dogmama. Tako se, dakle, ogledom može proveriti da li izgrađena mašina deluje, ali se ne može proveriti da li će čovek biti spasen. Delovanja koja imaju za cilj postizanje spasenja jesu realna (određeni način ponašanja, postovi, činjenje dobrih dela, itd.), dok je cilj nerealan (jer se u tom slučaju nalazi »na onom svetu«). Ponekad se taj cilj nalazi »ovde«: to biva kad se upućuju molitve za sprečavanje elementarne nesreće. Zemljotres može da prestane; cilj je, dakle, bio prividno postignut, ali veza između molitava i prestanka kataklizme ne proističe iz empirijski upoznatih veza Prirode nego je posledica zaključivanja koje usaglašava stanje molitava sa stanjem zemljine kore. Vera stoga vodi do svojevrsne zloupotrebe indukcijskog metoda, pošto su rezultati indukcije ili projicirani na »onaj svet« (što empirijski znači »u nikuda«) ili treba u okviru Prirode da ustanove takve veze kakvih u njoj nema (svakodnevno, uveče, kad počinjem da pržim kajganu, pale se na nebu zvezde; zaključak da tobože postoji veza između moga pripremanja večere i pojave zvezda jeste pogrešna indukcija, koja može da postane predmet vere). Kibernetika, kao i bilo koja druga nauka, ne može da presudi postoje li transcendentna bića ili veze. Pa INTELEKTRONIKA 1 57

ipak je vera u takva bića i veze sasvim ovozemaljska i realna. Vera je, naime, informacija ponekad istinita (verujem da postoji središte Sunca, iako ga nikad neću ugledati), a ponekad lažna. Prema tome, a tome smo težili, lažne informacije, kao direktiva delatnosti, preduzimane u okviru neke sredine, obično vode u neuspehe. Pa ipak iste takve lažne informacije mogu u okviru homeostata da vrše mnogobrojne važne funkcije. Vera je korisna kako na psihološkom planu, kao sredstvo postizanja duhovne ravnoteže (u čemu se ispoljava korisnost svih metafizika) tako i u oblasti telesnih pojava. Određeni postupci koji menjaju materijalno stanje mozga (unošenje u mozak izvesnih supstanci posredstvom krvi) ili njegovo funkcionalno stanje (molitva, meditacijski postupci) pogoduju nastajanju subjektivnih stanja poznatih u svim vremenima i religijama. Interpretacija takvih stanja svesti predstavlja proizvoljnost, okamenjenu u okviru datog metafizičkog sistema u dogmu. Govori se, na primer, o »nadsvesnosti«, o »kosmičkoj svesti«, o sjedinjavanju ličnog »ja« sa svetom, o uništenju toga »ja« ili o stanjima milosti. Ipak su sama stanja te vrste, po shvatanju empirije, potpuno realna pojava, jer su ponovljiva, jer se daju ponovo izazvati primenom određenih postupaka. Psihijatrijska onomastika oduzima ovim stanjima njihov mistični karakter, što, dabogme, ne menja činjenicu da emocionalna sadržina takvih stanja može za onoga koji doživljava da bude važnija od svih drugih saznanja. Nauka ne osporava ni njihovo postojanje ni njihovu vrednost za doživljavajući subjekt, jedino smatra da takva stanja, uprkos metafizičkim tezama, ne mogu da predstavljaju akt saznanja, pošto saznanje označava povećanje zaliha informacije o svetu, a takvo povećanje se u njima ne javlja. Treba primetiti da mozak, kao veoma složen sistem, može da prima stanja manje ili više verovatna. Stanja veoma malo verovatna su ona u toku čijeg kombinatoričkog rada dolazi do formulacije — u osloncu na informaciju već sadržanu u njemu — tvrđenja tipa »energija je jednaka kvadratu brzine svetlosti umnoženom masom«. To tvrđenje može potom da se proveri, mogu iz njega eventualno da se izvedu različite konsekvencije koje naj1 J 0 STANISLAV LEM

zad vode do astronautike, do gradnje uređaja koji proizvode veštačka gravitaciona polja, itd., itd. Stanja »nadsvesnosti« su, takođe, rezultat kombinatoričkog rada mozga, no ipak, dok njihovo doživljavanje može da daje najuzvišenija duhovna saznanja, njihov informacijski karakter je ravan nuli. Znači, saznanje je isto što i povećanje količine posedovane informacije. Rezultat mističnih stanja je informacijski ravan nuli, što se vidi po tome što sadržina tih stanja ne može da se preda drugome i što ni na koji način ne može da obogati naše znanje o svetu (kako bismo ga, kao u navedenom primeru, mogli iskoristiti). Navedeno suprotstavljanje ne treba da služi ciljevima trijumfujućeg ateizma; nije nam to namera. Bitno je jedino da razmatrana stanja prati osećanje doživljavanja neke krajnje istine, tako duboko i sveobuhvatno da potom čovek s prezirom ili sažaljenjem gleda na empiričare koji se bedno koprcaju oko nevažnih materijalnih pitanja. S tim u vezi treba reći dve stvari. Prvo, razmimoilaženje »istine doživljaja« i »istine nauke« bilo bi možda nebitno kad ova prva ne bi sebi uzimala pravo na neku prevagu. A pošto je tako, napomenimo da lice koje doživljava ne bi uopšte postojalo da nije one naše prizemne empirije koju su u svoje vreme započeli Australopitek i pećinski čovek. Jer ta je empirija, a ne stanja »višeg saznanja«, omogućila tokom nekoliko stotina hiljada godina izgrađivanje civilizacije, a ono je dalje učinilo čoveka vladajućom vrstom na Zemlji. U protivnom slučaju već bi pra-pračovek, pošto bi doživeo nekoliko takvih viših stanja, bio tokom biološke konkurencije potisnut od strane drugih životinjskih vrsta. Drugo, opisana stanja moguće je izazivati davanjem raznih hemijskih spojeva, npr. psilocibina (ekstrakt iz jedne vrste gljivica). Pri tom ispitivana osoba, budući sve vreme svesna amističkog načina kojim je njeno stanje izazvano, doživljava neobičnu napregnutost aure emocionalnih doživljaja, u kojoj se najobičniji impulsi primaju kao potresna otkrića. Uostalom, to je i bez psilocibina moguće iskusiti, na primer u snu, kada se neko budi u dubokom ubeđenju da mu se prisnila otkrivena istina INTELEKTRONIKA 1 5 9

160 STANISLAV LEM bivstvovanja; otreznivši se, on uviđa da je to bila rečenica u stilu »mažđani vitosuju u terpentinu«. Tako, dakle, fiziološki normalan mozak može da stiže do tzv. mističnih visina tek pošto prevali mučan put postupaka propisanih određenim ritualom, ili pak, izuzetno i retko, u snu. Ista takva stanja, bez prethodne vere u njihov naučni karakter, mogu se takođe izazvati »olakšanim« načinom (pomoću psilocibina, pejotla, meskalina). Takve olakšice za sada pruža samo farmakopeja, ali — kad budemo o tome govorili — treba smatrati da će neurokibernetika u toj oblasti takođe stvoriti potpuno nove mogućnosti. Podvlačim da ovde ne raspravljamo o pitanju da li stanja te vrste treba izazivati, nego samo govorim da je njihova realizacija, nevezana za nekakvu »mističnu pripremu«, potpuno moguća. Nisu manje dalekosežne od psihičkih telesne konsekvencije vere. Takozvana čudesna ozdravljenja, spasonosne posledice terapije vidara, lekoviti uticaji sugestije u slučajevima proverenim do te mere da je moguće isključiti mistifikaciju, posledice su delovanja određene vere. Ne jednom za postizanje pravog efekta nisu potrebni nikakvi uvodni postupci; tako je, npr., poznat postupak koji se sastoji u tome što lekar, namazavši pacijentu bradavice nekim neutralnim sredstvom, izjavljuje da će bradavice odmah nestati, što se zaista često dešava. Pri tom je ključna stvar da bi lekar takav postupak uzalud primenjivao na sebi ili na nekom od kolega, jer znanje o iluzornosti takvog postupka, nedostatak vere u njegovu lekovitu moć čine da ne bivaju pokrenuti oni nervni mehanizmi koji kod »verujućeg« izazivaju grč krvnih sudova što hrane bradavicu, čime se izaziva njeno sasušivanje. U nekim slučajevima, dakle, lažna informacija se, paradoksalno, može u dejstvu pokazati kao uspešnija od istine — s jednom suštinskom ogradom. Dejstvo takve informacije završava se na granicama organizma, a van njih najočiglednije omašuje. Vera može da izleći verujućega, ali ne može da pokrene brda, uprkos onome što je o tome negde rečeno. U Ladaku, na planinskim vrhovima, lame se, specijalno tome posvećene, trude da molitvama dozovu kiše na tu zemlju koja pati od večnih suša. A eto, molitve nekako ne daju rezultate, iako su vernici

ubeđeni da to neki duhovni uticaj i smetaju lamama u realizovanju njihovog zadatka. To je lep model metafizičkog rezonovanja. I ja mogu davati uverenja da posedujem umetnost prenošenja brda zahvaljujući jednom demonu, a samo mi uticaj drugog demona ili antidemona onemogućava da to preseljavanje brda obavljam. Nekad je za izvršenje željenih promena u okviru nekog ustrojstva dovoljan sam akt vere (lečenje bradavice). Ponekad, kao kad su u pitanju mistična stanja, takve posledice zahtevaju uvodni trening. Jedan od najsavršenije kodifikovanih i najrasprostranjenijih jeste induska joga. Među svojim disciplinama ona sem joge telesnih vežbi ima i jogu vežbanja duha. Kao što se pokazuje, čovek može naučiti da vlada nad svojim organizmom u daleko većem stepenu no što se normalno dešava. Može da upravlja stepenom krvarenja u pojedinim delovima tela (što, uostalom, baš i leži u osnovi »nestajanja« bradavica), kao i delovanjem oživčenih organa putem autonomnog sistema (srce, creva, urogenitalni sistem), kočeći, ubrzavajući, pa čak može i da odvraća pravce fiziološkog delovanja u utrobi (odvraćanje peristaltičkog pokreta creva i si.). Pa ipak i te, dosta začuđujuće penetracije volje u domen autonomnih delovanja organizma, imaju svoja ograničenja. Naime mozak, kao vrhunski regulator, upravlja čak i telima koja su mu podređena samo delimično. Mozak ne može, npr., da zaustavlja procese starenja, organske bolesti (skleroze, tumora) ili da utiče na procese koji se dešavaju u generativnoj plazmi (npr. mutacije). Promenu tkiva kadar je da smanjuje, ali u relativno uskim granicama parametara, tako da se, npr., priče o jogama, koji preživljavaju dugotrajnu zakopanost u zemlji, posle provere pokazuju kao preuveličane ili lažne, a nikad nema govora o takvim obustavljanjima životnih funkcija kakva se javljaju kod životinja koje hibernuju (slepi miš, medved). I tu oblast regulacije dostupna ljudskom organizmu dopušta da od strane biotehnike bude ozbiljno proširena; hipotermička stanja, pa čak i bliska kliničkoj smrti, već su bila realizovana u farmakološkim postupcima i postupcima koji ih prate (hlađenje tela i si.). Samim tim, rezultati koji se danas postižu uz najveće napore i odriINTELEKTRONIKA 161 11

canja, moći će, van svake sumnje, kroz izvestan broj godina da se postižu zahvaljujući »olakšanom« biotehničkom metodu, pri čemu će na taj način moći da se ostvare stanja (povratne smrti, npr.) koja su za jogu ili drugi neki vannaučni metod nedostižna. Jednom rečju, tehnologija može u obe spomenute oblasti uspešno da se takmiči s verom kao izvorom duhovne ravnoteže, ingerencije u normalno nedostižne prostore životnih funkcija organizma, pa čak i kao izazivač »nadsvesnih stanja« i »kosmičkog ushita«. Vraćajući se problemu vere i informacije sad možemo da sumiramo rezultate. Uticaj informacije unesene u homeostat zavisi ne samo od toga da li je ova informacija objektivno lažna ili istinita nego i od dispozicije homeostata da je prizna kao istinitu, s jedne, kao i od toga da li regulaciona karakteristika omogućuje homeostatu da reaguje saglasno sa unesenom informacijom, s druge strane. Da bi ona mogla da deluje neophodno je ispunjenje oba postulata. Vera može da me izleći, ali neće učiniti da počnem leteti. Jer prvo leži u regulacionoj oblasti mog organizma (iako ne uvek u oblasti moje svesne volje), a drugo — van njega. Relativna nezavisnost podsistema iz kojih se sastoji organizam može učiniti da se bolesnik od raka, koji veruje u spasonosnost terapije, i pored materijalne bezuspešnosti lečenja subjektivno oseća bolje. Ipak se ovo subjektivno mišljenje, koje je rezultat antikritičkog i selektivnog delovanja vere (bolesna osoba neće zapažati pouzdane znake pogoršanja, npr. porasta opipljive otekline ili će ih sebi nekako »razjasniti« i si.), ne može dugo održati i završiće se naglim opadanjem snage kada jaz između stvarnog i umišljenog stanja postane suviše veliki. Zanimljivo je zbog čega istinita informacija može ponekad da se pokaže manje uspešnom nego lažna. Zašto biološko znanje lekara koji poznaje verom pokrenuti mehanizam (grč krvnih sudova koji izaziva zamiranje bradavice) ne može da rivalizuje s lažnim pacijentovim sudom koji, ipak, vodi do izlečenja? Možemo samo da nagađamo zašto je tako. Jer jedno je nešto znati, a drugo je — doživeti to nešto. Može se posedovati znanje o tome šta je ljubav, ali iz toga ne proizlazi da ona, uz oslonac 1 6 2 STANISLAV LEM

INTELEKTRONIKA 163 na to znanje, može i da se doživi. Neuralni mehanizmi saznajnih akata drugačiji su od mehanizama »emocionalnog angažovanja«. Prvi su samo relejna stanica za veru koja istovremenim aktiviranjem drugih otvara informacijski kanal koji omogućava vansvesno grčenje krvnih sudova u koži. Tačan mehanizam te pojave ne poznajemo. Suviše malo, naime, znamo još za sada o delovanju mozga. On je ne samo »gnostička mašina« nego je i »verujuća mašina«, što ni psiholozi ni lekari ni neurokibernetičari ne smeju da zaborave. Eksperimentalna metafizika Pod nazivom »metafizička« podrazumevaćemo onu informaciju koja ne podleže empirijskoj proveri, bilo zato što je ova provera nemoguća (empirijski se ne može proveriti postojanje čistilišta ili nirvane) bilo zato što ova definicija ex đefinitione ne podleže kriterijima koji se mogu eksperimentom proveriti (tj., rečeno svakodnevnim jezikom, religijske istine ne mogu se ili se ne smeju empirijski proveravati). Ako je tako, onda formulacija »eksperimentalna metafizika« nosi sve oznake protivrečnosti, jer kako je moguće baviti se eksperimentalno nečim što po definiciji ne podleže eksperimentu i o čemu ne može da se donese sud zasnovan na eksperimentu. To je prividna protivrečnost, jer je zadatak koji sebi postavljamo relativno skroman. Nijedna nauka ne može ništa da kaže o postojanju ili nepostojanju transcendentnih pojava. Ona jedino može da istražuje ili da stvara uslove u kojima se vera u takve pojave ispoljava, i mi ćemo govoriti baš o njima. Nastanak metafizičke vere u homeostatu označava stanje u kome dalje promene njegovih ulaza, ma koliko bile suprotne s modelom egzistencijalne situacije, ne mogu više da ga naruše. Molitve mogu da ne budu saslušane, reinkarnacija može da bude oborena dokazom unutrašnje logične suprotnosti, tekstovi religijskih dela mogu da sadrže očite neistine (u empirijskom shvatanju) ali takve činjenice ničim ne narušavaju veru. Dabogme u*

teolog će reći da je onaj koji bi izgubio veru pod uticajem njihovog prihvatanja k znanju imao »malu« ili »slabu« veru, jer prava vera počiva baš na tome što ništa, dakle nikakva kasnija stanja ulaza, ne bi bilo kadro da je obori. U praksi često dolazi do svojevrsne selekcije. Naime, metafizički sistem nikad nije istinski dosledan, i kroz neodoljivu želju da se potvrđuje empirijskim činjenicama nastaje stanje u kome ove promene ulaza, koje, čini se, potvrđuju istinitost vere, bivaju prihvatane kao njena dopunska verifikacija (neko se moli za nečije ozdravljenje, posle čega ova osoba ozdravi; za vreme suše prinosi se žrtva i počinje da pada kiša). Međutim, stanja ulaza suprotna veri bivaju ignorisana ili »objašnjavana« bogatim arsenalom argumenata koje je metafizički sistem stvorio tokom svog istorijskog razvoja. Treba primetiti da je empirijska proverljivost jedina, neophodna i dovoljna diskriminanta naučnih teza nasuprot metafizičkim diskriminantama, ali zato prisutnost neproverene informacije u tezi ne predodređuje karakter same teze. Tako, npr., opšta teorija polja, koju je pred kraj života stvorio Ajnštajn, ne poseduje nikakve slične konsekvencije koje bi se dale izvesti, a koje bi bilo moguće eksperimentalno ispitati. Samim tim je informacija sadržana u teoriji polja neproverena ali nije metafizička, pošto će njene, zasad nepoznate, konsekvencije podlegati pokušaju ogleda ako samo pođe za rukom da se ogled izvede na osnovu formule. Stoga je informacija, sadržana u Ajnštajnovoj formuli, nekako »odložena«, »latentna«, nalazi se u iščekivanju šanse da bude proverena. Samu formulu treba smatrati pokušajem izražavanja izvesnog opšteg zakona o materijalnim pojavama, pokušaj čija istinitost ili pogrešnost zasad nije mogla da se dokaže. Dabogme, nešto drugo je pokušaj da se izražava uverenje kako se materija možda ponaša tako i tako, a potpuno je drugo — verovati da tako i tako sigurno jeste. Naučnikova teza može poticati iz bleska intuicije i njeno obrazlaganje činjenicama može, u trenutku formulisanja, da bude krajnje oskudno. Odlučuje ipak naučnikova spremnost da ovu tezu podvrgava empirijskoj proveri. Prema tome, naučnik se od metafizičara razli1 6 4 STANISLAV LEM

kuje ne količinom informacije koju poseduje, nego odnosom, stavom prema njoj. Podelu rada, svojstvenu civilizaciji, prati pojava koja bi se mogla nazvati »podelom informacije«. Ne samo što ne činimo sve sami nego, takođe, sami neposredno o svemu i ne saznajemo. U školi saznajemo da postoji planeta Saturn i u to verujemo, makar sami nikad nemali prilike da ga vidimo. Tvrđenja tog tipa u načelu ipak mogu eksperimentom da se provere, iako ne uvek neposredno. Moguće je videti Saturn, ali ne može se aktuelno eksperimentom dokazati postojanje Napoleona ili biološke evolucije. Ali iz naučnih teza koje se neposredno ne daju proveriti proizlaze logičke konsekvencije koje se empirijski već mogu dokazati (posledice istorijskog postojanja Napoleona, činjenice koje svedoče u korist evolucije života). Naučnik je dužan da zauzima empirijski stav. Svaka promena ulaza (nove činjenice) suprotna s modelom (s teorijom) dužna je da utiče na ovaj model (sumnja u njegovu adekvatnost u pogledu modelovane situacije). Takav stav je više ideal nego stvarnost. Mnogi ideali, danas opšteprihvaćeni kao naučni, imaju čisto metafizički karakter. Kao, recimo, većina psihoanalitičkih teza. Ovde se ne možemo upuštati u razmatranje psihoanalize, jer bi nas to skrenulo s puta, ali nekoliko reči je valjda neophodno. Podsvest nije metafizički pojam iz mnogih razloga; u pogledu pojmovnih kategorija ona je, na primer, nešto poput barijere nuklearnog potencijala. Ta barijera ne može ni da se vidi niti da se neposredno izmeri; može jedino da se utvrdi da prihvatanje njenog postojanja dopušta da se teorija usaglasi sa empirijskim činjenicama. Između ta dva pojma postoje ipak izvesne bitne razlike, koje ovde zaista ne možemo da analizujemo. Reći ćemo samo da se postojanje podsvesti može otkriti odgovarajućim empirijskim metodima; međutim to — da li se dete mnogo boji prilikom porođaja, da li njegov krik označava strah vezan za patnje doživljene na putu kroz rodnicu ili izražava oduševljenje zbog ugledanja svetla ove doline suza — zaista ne može ni na koji način da se proveri. Isto je tako proizvoljna interpretacija snovnih simbola koji po frojdovskoj panseksualnoj INTELEKTRONIKA 1 6 5

školi označavaju isključivo razne vrste kopulacije i organa bez kojih nema načina da se uz tu školu ostane; Jungovi učenici imaju drugi »rečnik snovnih simbola« i zaista je poučno što pacijenti frojdovaca sanjaju saglasno s frojdovskim uputstvima, a pacijenti psihoanalitičara Jungove škole — sanjaju »po eksplikacionoj liniji« ovog naučnika. Ta eksplikaciona monomanija, koju predstavlja »analiza snova«, čini odnekud dragocene elemente psihoanalize — ostrvcima trezvenosti u moru krajnje proizvoljnih izmišljaja. Kada, dakle, čak i naučnici koji su nekako po profesiji obavezni da budu verni principima empirije, često greše u odnosu na osnovu naučnog metoda, nije nikakvo čudo što većinu ljudi karakteriše »pomeranje« od empirijskog stava prema metafizici. Po našoj definiciji, metafizičkima se mogu smatrati sva sujeverja, zatucanosti, ustaljena ali neosnovana ubeđenja, no takva je metafizika ipak ili karakteristična za uske grupe ljudi ili je, čak, sasvim individualna. Naročiti značaj imaju metafizički sistemi, društveno prošireni kao religije. Svaka religija, naime, bez obzira da li su takve tendencije učestvovale u njenom nastanku, predstavlja društveni regulator međuljudskih odnosa, neisključiv, naravno, jer dominiraju drugi regulatori (ustrojstveno-ekonomskog karaktera), ali svaka religija teži da postane takav regulator. Problem pragmatičke vrednosti religije za jedinke, njena moć stvaranja duhovne ravnoteže kao oruđa savršenog mirenja s egzistencijom, silazi u dalji plan u odnosu na — često ni od čije strane ne zamišljene — konsekvencije njenog skupnog delovanja. To dominiranje religije u okviru duhovne kulture društva bilo je, naročito u proteklim epohama, izuzetno snažno. Zato je pojedine kulturne krugove često moguće poistovetiti sa određenim religijama. Tako draž starodrevne tajne, draž metafizičkih sistema koji su učinili da su ljudi zbog njih i radi njih podigli naj veličanstveni je hramove, stvorili najtrajnija umetnička dela, prekrasne mitove i legende, sve to često deluje na istraživače koji inače misle racionalno. Tako, npr., potpuno blizak marksizmu Levi-Stros smatra u svojim radovima da su, u stvari, sve civilizacije manje-više međusobno jednake (ili da 166 STANISLAV LEM

su neuporedive, što izlazi na isto). Čini mu se da za našom civilizacijom, s njenim tehnološkim ubrzanjem, u najmanju ruku ne zaostaju po vrednostima staroazijske civilizacije koje su, dok na azijski kontinent nije prodro osvajački kapitalizam, trajale gotovo u potpunom (ekonomskom, privrednom) zastoju. Slični sudovi po kojima je, npr., budizam vredan zbog njegovog prezira prema čisto materijalnim vrednostima i omalovažavanja empirije, često se mogu sresti i kod drugih zapadnih naučnika. Levi-Stros ubedljivo tvrdi da svaki sud u toj oblasti mora da bude relativan, pošto onaj koji takav sud izriče postupa u duhu sopstvenih kulturnih tradicija, tako da je spreman da »gorim« i »boljim« smatra ono što je manje ili više slično osobinama civilizacije koja je njega stvorila. Govorimo ovde o tome zato što je baš u Aziji, a naročito u Indiji, religija najduže zamenjivala sve ideje naučnog ili tehničkog napretka i što je načinima mišljenja, usađivanim redom u sva pokolenja, sprečavala, kako se može suditi, svaku mogućnost rađanja autonomne revolucije delovanja i mišljenja u toj zemlji. Nema, naime, nikakve sumnje da nauka ne bi, u slučaju da nije bilo grčko-vavilonskog otkrića dedukcijskog metoda, kao i da nije bilo povratka na empiriju, naročito u vreme evropske renesanse — u današnjem obliku uopšte mogla da nastane. Međutim, i logičko mišljenje (princip isključenog sredstva, jednoznačnosti pojmova, njihove uzajamno jednoznačne koordiniranosti, itd.), kao i tehnička empirija duboko su prezreni od strane religijskih mističnih doktrina Istoka. Ne radi se o tome da se s takvom postavkom vode verbalni sporovi ili da treba apologizovati nauku. Radi se jedino o tome da treba ukazati na najrealnije društvene konsekvencije takvog stanja stvari. Kakvo god da je nanela zlo, samo je nauka pokrenula znatan deo čovečanstva iz gladnog života. Samo savremena industrijska i biološka tehnologija može da savlada probleme civilizacije masa, a ravnodušnost, isto toliko uzvišena koliko i katastrofalna po posledicama, ravnodušnost prema problemima upravo masovnim, problemima stalno rastućih ljudskih skupina, temelj je religijskih doktrina azijskog modela. Dovoljno je pročiINTELEKTRONIKA 167

tati nešto od onoga što danas imaju da kažu mislioci toga religijskog kruga, pa sagledati svu potresnu neodgovornost, ceo košmarni anahronizam njihovih učenja i preporuka. Jer uverenje da je dovoljno da jedinke praktikuju u životu najlepšu etiku koja se izvodi iz najharmoničnije religije, pa da će tada automatski doći do stvaranja idealne ravnoteže u skali društva, a možda i celog čovečanstva, isto je toliko primamljivo koliko i lažno. Društvo treba tretirati i kao ljudsku skupinu, i kao fizički sistem. Ko ga tretira samo kao skupinu jedinki, greši isto kao i onaj koji hoće s njim da postupa kao sa zbirom molekula. Jer jedne su stvari dobre za čoveka, a druge za društvo kao celinu, i tu je potrebno kompromisno rešenje koje se oslanja na svestrano znanje. U protivnom slučaju, ako svako i bude činio ono što naređuje duh božji, celina koja se iz toga složi lako može da se pokaže kao nešto stravično. Već je danas očevidan poraz religiozno-filantropske Vinobine akcije (u Indiji), jer je on, hodočasteći i kucajući u ljudska srca, želeo da osvoji 50 miliona akara zemlje darovane beskućnicima i gladnima u toj zemlji; njegov poraz zaklonjen je pred očima nekih ljudi samom činjenicom začuđujuće hrabrosti i duhovne lepote toga čoveka koji je na takav način nastojao da radikalno reši goruće društvene probleme. Nije uopšte važno što nije isprosio tih, kako je izračunao, neophodnih 50 miliona akara, nego to da bi, čak i da je postigao svoj cilj, to dalo samo kratkotrajnu popravku, pošto bi prirodni priraštaj za kratko vreme uništio prolaznu popravku životnih uslova. Uverenost da civilizacija Zapada sa svojim standardima masovne kulture i mehaničkog olakšavanja života na svakom koraku uništava u čoveku ono potencijalno duhovno bogatstvo čiji razvoj treba da bude sadržina egzistencije, čini da se razni ljudi, često i naučnici, sa Zapada, stalno okreću ka staroj Aziji, naročito ka Indiji, u nadi da se u krugu budizma kriju panacea za bezdušnost tehnokratije. Ništa pogrešnije od toga. Na taj način mogu da se »spasu« jedinke, a oni koji traže utehu sigurno mogu da je nađu u budističkim manastirima (o tome se čuje), ali to je običan eskapizam, bekstvo, da ne kažem — intelektualno dezerterstvo. Nijedna religija ne može za 1 0 0 STANISLAV LEM

INTELEKTRONIKA 169 čovečanstvo učiniti ništa, pošto ona nije empirijska nauka. Ona svakako smanjuje »bol postojanja« jedinki, a uzgred, pak, povećava sumu nesreća koje muče većinu, naročito svojom bespomoćnošću i neaktivnošću pred problemima zajednice. Tako je, dakle, religiju nemoguće odbraniti čak i s pragmatičke tačke gledišta, kao korisno oruđe, pošto je loše ono oruđe koje je bespomoćno pred ključnim problemima sveta. Na Zapadu se religije sve više sele iz sfere društvenog života u privatni život jedinki. A ipak je glad za metafizikom velika, pošto ona za svoj nastanak treba da zahvali ne samo društvenim pojavama. Metafizički sistemi, bilo da su istočnjački magloviti i aforistički mnogosmisleni bilo da operišu evropski formiranom logikom, kao skolastički, uvek su prosti, bar u poređenju sa stvarnom složenošću sveta. I upravo tom prostotom i istovremeno neopozivom krajnošću svojih objašnjenja (i izbegavanja) — oni privlače ljude. Svaki od tih sistema, naime, odmah može da nam kaže (iako svaki drugačije) da je svet nastao tako i tako, da ga je stvorio taj i taj i da je oovekovo predodređenje to i to. Logičnost strukture judeo-hrišćanskog sistema implicira njegov »mehanicistički determinizam«. Po njemu, svaka je duša besmrtna, svaki greh će biti kažnjen, itd. Teologija nije sklona da se metodološki modernizuje uvođenjem odnosa indeterminističkog tipa između »dva sveta«. U takvoj »probabilističkoj« metafizici to što molitve ne bivaju saslušane ništa ne bi smetalo, jer bi u njoj vladale samo verovatnoće: duše bi bivale besmrtne, ali ne sve, gresi bi bivali kažnjivi, ali ne uvek. Ali u religiji između sadašnjosti i večnosti obavezuje viši tip knjigovodstvenih odnosa, nego onakav kakav karakteriše Prirodu. Treba, uostalom, lojalno primetiti da evropske religije, sve varijante hrišćanstva, predstavljaju uzore racionalno konstruisanih i logički neprotivrečnih sistema u odnosu na budizam u raznim njegovim varijantama. Oko pravog prevoda značenja »nirvane« bore se religiolozi od vremena kad se Evropa s tim pojmom prvi put srela. Nije to ništavilo, čujemo, ali nije ni biće; upućuju nas na razne parabole, aforizme, Budine napomene i duboke

170 STANISLAV LEM sentence sadržane u svetim knjigama. Smrt je kraj postojanja, ali i nije to, itd. Duh teologa čak i upućenog u srednjovekovnu skolastiku oseća se unutar sličnih izvoda kao na mukama. Mistična sadržina treba da se krije baš u paradoksu, u logičkoj suprotnosti. Takve karike nalaze se i u hrišćanskom sistemu, ali njihova uloga je drugačija. Sada pak sa strahom vidim koliko smo se udaljili od prave teme; trebalo je da govorimo o eksperimentalnoj metafizici, a bavimo se maltene religiologijom. Da bih umirio savest reći ću, dakle, samo još to da mi nije bila namera da blatim budizam, jednu od najlepših religija koje poznajem. Prigovori potiču prosto otuda što u njemu tražim ono čega u njemu uopšte nema; to jest — odgovore na pitanja koja u tom sistemu nikad niko nije postavljao. Treba sebi samo jasno da kažemo čemu težimo; ako smo prema sudbini čovečanstva savršeno ravnodušni, ako ne želimo da promenimo svet nego same sebe i to samo tako da se što bolje prilagodimo postojećem svetu, samo za kratak period vlastite egzistencije — budizam valjda neće biti najgori izbor. Ali ako iznad svega stavljamo Bentamovu tezu o »najvećoj količini dobra za najveći broj ljudi«, ni etičke ni estetske vrednosti bilo koje religije ne mogu nam prikriti da ona kao oruđe za usavršavanje sveta, za ispravljanje njegovih puteva — jeste isto toliko nekorisno, isto toliko anahronično geslo kao što bi bilo i geslo »povratka Prirodi«. Bio bi red da kažemo šta znači bentamovsko »dobro« — ali izbeći ćemo to izjavljujući da se, pre svega, radi o tome da svaki čovek treba da može da živi, da zadovoljenje potreba ne bude problem nad kojim treba da mudruju vlade velesila i naučnici; zaista je najskromnije dobro takav nedostatak gladi, bede, straha i nesigurnosti — ali i tako ga je još suviše malo na našem nesavršeno uređenom svetu. Prema tome — eksperimentalna metafizika . . . Nećemo se baviti prevođenjem jezika metafizičkih metoda na kibernetičke ekvivalente jer, mada je i to moguće, malo bismo time postigli. Onome koji veruje, prevod vlastitog vjeruju na jezik teorije informacije učiniće se

u najboljem slučaju glupost, a u gorem slučaju — huljenje. Moglo bi se, doduše, pokazati na koji način težnja za ravnotežom, svojstvena svakom homeostatu, podleže »kratkom spoju«, zahvaljujući kome sistem postiže čak večitu ravnotežu, iako ostvarenu zahvaljujući neproverljivoj ili lažnoj informaciji. Vera bi u takvom zahvatu bila kompenzacija svih gnostičko-egzistencijalnih krhkosti homeostata, koja bi omogućavala čak trijumfalno mirenje sa postojanjem. Tu vlada nezakonitost? »Tamo« će sve biti izjednačeno. Tu s mnogim stvarima ne možemo da se pomirimo? »Tamo« ćemo shvatiti sve, zbog čega ćemo izraziti saglasnost sa svime. Itd. Cela ta egzegeza, ipak, nikud ne vodi, jer ukazivanje na kompenzacione geneze vera ne obara njihova tvrđenja. Makar i matematičkim aparatom teorije informacije dokazali kako dolazi do toga da homeostat stvara surogatske, metafizičke modele egzistencije, kako nastaje u njemu teogonija, taj izvod neće rešiti pitanje samog postojanja designata tih pojmova (znači Boga, večnog života, proviđenja). Ako je bilo moguće pronaći Ameriku tražeći Indiju ili pronaći porculan u žudnji za alhemičarskim zlatom, zašto nije moguće otkriti Boga tražeći ne objašnjenje — to daje nauka — nego opravdanje vlastite egzistencije? Šta prema tome ostaje kibernetičaru? Samo jedno: konstruisanje takvih homeostata koji će, pošto neće biti ljudi, biti kadri da spontano »proizvode« metafiziku. Jednom rečju, eksperimentalna metafizika jeste modelovanje dinamičkog procesa nastajanja vera u sistemima koji se samoorganizuju, nastajanja, dodajmo, ne programiranog nego spontanog, u osloncu na mogućnosti kakvima ti homeostati raspolažu, a koje ima za cilj optimalnu adaptaciju uz uslove najovozemaljskijeg života. Naime, pri celokupnoj empirijskoj nerazrešivosti postojanja designata vere, njena prilagođavajuća vrednost kao izvora univerzalne informacije ne podleže sumnji. Jer, kao što smo se uverili, adaptaciona vrednost informacije ne zavisi od toga da li je informacija istinita ili lažna. Pretpostavljamo da će različiti homeostati proizvesti razne »tipove vera«. I govorićemo jedino o takvoj, uporednoj kibernetičkoj metafizici. INTELEKTRONIKA 171

172 STANISLAV LEM Verovanje elektromozgova Konstruisanje homeostata za koje se zalažemo kao za program budućih istraživačkih radova, homeostata sposobnih za stvaranje metafizičkih sistema ili »verujućih mašina«, nije uopšte igrarija. Ne radi se o karikaturalnoj rekonstrukciji geneze transcendentnih pojmova u okviru mašine. Taj zadatak ima za cilj otkriće opšte pravilnosti nastajanja metafizičkih modela sveta. Moguće je zamisliti (zasad samo zamisliti) skup homeostata, koloidnih, elektronskih ili nekih drugih, koji u toku svoje evolucije teže ka stvaranju određenih verovanja. Ova verovanja nastaće ne zato što su ovi homeostati namerno tako programirani. Slični ogledi bili bi bez vrednosti. Homeostati će biti sposobni za samoprogramiranje, tj. raspolagaće promenljivošću ciljeva ili će imati kibernetičku ekvivalentu »slobodne volje«. Slično kao što se čovek sastoji iz niza podsistema, hijerarhijski »pripojenih« mozgu, tako će i svaki od ovih homeostata posedovati različite podsisteme (ulaza, »čula«) i izvršne (izlaza, efektore, npr. lokomocijski sistem), kao i pravi »mozak«, koji ni na koji način nećemo predeterminisati niti ograničavati. Nećemo u njega uneti nikakve instrukcije za delovanje (sem neophodne, no koja spontano potiče iz homeostatskog sistema — tendencije prilagođavanja sredini). U početku delovanja homeostat će biti prazan, kao neispisan list. Zahvaljujući »čulima« opažaće okolinu, a zahvaljujući efektima moći će na nju da utiče. Ograničenja ćemo unositi jedino u njegove efektore (izvršne podsisteme ili u njegovo »telo«, njegovu »somu«) da bismo se uverili u kojoj meri karakteristika ove »telesnosti« utiče na metafiziku koju »mozak« generiše. Ta metafizika će sigurno imati karakter koji će u odnosu na ova ograničenja biti izjednačavajući. Kako to treba shvatiti? Upoznavši svoja ograničenja, tj. svoju »nesavršenu prolaznost«, homeostat će sebi, pod vidom njenih smišljenih dopuna i produžetaka, nasuprot njoj sigurno stvoriti »vanprolaznu savršenost«, takvu koja će mu omogućiti optimalno postizanje unutrašnje ravnoteže ili, govoreći svakodnevnim jezikom, saglasnost sa postojećim stanjem stvari. Ali kompozicijski izvori ne iscrpljuju sve

INTELEKTRONIKA 173 »generatore« metafizike. Osim izjednačujućih u »egoističkom« značenju delovače takođe »gnostički« i genetički činioci. Homeostat će uvideti da njegovo znanje može da bude samo približno i nepotpuno. Prirodna težnja za postizanjem savršenog i potpunog znanja dovešće ga do takvog »metafizičkog modela« koji će omogućiti uverenost da »zna već sve«, a pošto takvo znanje empirijski ne može da se osvoji, on će njegovo ostvarenje preneti van granica sopstvene, materijalne egzistencije. Jednom rečju, doći će do ubeđenja da poseduje »dušu«, svakako besmrtnu. Najzad, »genetički« činioci označavaju traženje »tvorca« samoga sebe i sveta koji ga okružava. Zadatak na tome mestu postaje naročito interesantan zato što kibernetičko modelovanje dopušta da se, osim stvaranja homeostata, uzme u obzir i »stvaranje sveta« za njih. Najprostiji primer je kompjuter (ali znatno složeniji od postojećih), u kome se vode dva, na neki način međusobno nezavisna procesa. Moguće ih je nazvati »procesom« i »antiprocesom«. »Proces« je pojava samoorganizacije sistema koji posle nekog vremena postaje ekvivalent razumnog organizma. »Antiproces« je njegova »sredina«, njegov »svet«. Naravno, i »razumna bića«, kao i njihov »svet«, nisu u ovoj situaciji materijalni ekvivalenti uslova naše svakodnevnosti nego samo izvestan ogroman skup procesa (elektronskih, atomskih), koji nastaju u mašini; kako zamisliti takvo stanje stvari? Moguće ga je uporediti s »prenošenjem« stvarnosti u okvir mozga čoveka koji spava. Tada se svi prostori, vrtovi, palate koje posećuje nalaze u njegovoj glavi, kao što se tamo, takođe, nalaze svi ljudi koje u snu susreće; njegov mozak je, prema tome, ekvivalent i približnost naše »mašine-sveta«, jer i ovde i tamo, zahvaljujući izvesnim procesima (biohemijskim, elektronskim), nastaje podela na »sredinu« i »organizme« koji u njoj žive. Razlika je samo u tome što je san privatna stvar jedinke, dok ono što se dešava u mašini može da kontroliše i ispituje svaki stručnjak. Tako dakle — proces i antiproces. Zadatak počiva na tome da se »organizmi« prilagode »sredini«. Možemo sada proizvoljno da menjamo ne samo konstrukcijska

načela »organizma«, nego i njegovog »sveta«. To može da bude, npr., svet strogog determinizma. Ili tačnije — statični svet. Može to najzad da bude srednji svet, onaj koji je nastao iz naslojavanja pojava oba tipa, a time bi »mašinski« svet bio naročito sličan našem. Može da bude takav svet u kome se dešavaju »čuda«, tj. pojave suprotne pravilnostima odnekud posmatranim. Može da bude lišen »čuda«. Može da bude »reduktabilan«, do kraja »matematičan«, a može da bude i »krajnje — nesaznajan«. Sem toga, ovaj svet može da manifestuje razne oblike skladnosti. To će nas specijalno zanimati, jer zaključivanje iz postojanja realnog sveta o njegovom Konstruktoru predstavlja jednu od suštinskih diskriminanata metafizike osoba koje se bave naučnim istraživanjima (taj tip argumentacije za račun postojanja Tvorca bio je, na primer, karakterističan za Džinsa i Edingtona). Živeći u tim svetovima homeostati bi sigurno stvorili i empirijsko znanje. Nesumnjivo je da bi neki od njih takođe postali »materijalisti«, »agnostičari«, »ateisti«. »Spiritualisti« će, ipak, proći kroz period raznih šizmi. Šizma označava promenu aksiomskog jedra postulovane transcendencije. Najhitnije je, u svakom slučaju, to da će uvođenje određenih modifikacija u podsisteme homeostata, ili ograničavanje njihove materijalne mogućnosti (ali nikad — duhovne, tj. slobodu misaonih operacija), moći da dovede do nastajanja različitih metafizika. Menjajući, pak, karakteristiku »sveta«, kao i upoređujući dobij ene rezultate, biće moguće doći do uverenja da li i kakvi tipovi »svetova« preferiraju nastanak određene strukture metafizičkih verovanja. Sasvim je, kako mi se čini, očigledno da će razumni homeostat (ali već »običan«, dakle nešto poput »robota«), vaspitan ne među drugim homeostatima nego među ljudima, a uz to ljudima koji veruju, primiti njihov »metafizički model«, što bi dovelo do prilično neobičnih konflikata, pošto bi homeostat tražio ravnopravnost sa pripadnicima one religije kakvu bi otada ispovedao. Pojava »preuzimanja metafizičkog modela« ličnosti od društva u kome se ličnost rodila i u kome živi — toliko je tipična da gornja ekstrapolacija ima velike izglede da se ostvari. Ali takvo zahtevanje »metafizičkog izjednačenja u pravima« sa pripad1 ' q STANISLAV LEM

nicima religije više će zanimati teologe (koji se prema njemu ipak moraju nekako odrediti) nego istraživače- -empiričare. Istraživanje skiciranog tipa moguće je razraditi na razne načine. Tako, npr., u društvu sastavljenom iz »viših« homeostata — tj. intelektualno razvijenijih — i »nižih«, može da dovede do situacije u kojoj »metafizička solidarnost« čeone grupe neće obuhvatati »niže« homeostate, te će tako odnos ovih razumnih mašina prema njihovim manje komplikovanim drugovima tačno odgovarati odnosu kakav postoji između čoveka i svega ostalog živog sveta. Često se čuje argument za račun metafizike koji njenu neophodnost svodi na davanje smisla našim beskrajnim slabostima, nesrećama, patnjama, lišenim zemaljske naplate. Prostor te solidarnosti ne obuhvata nikog sem čoveka (u hrišćanstvu i njemu bliskim religijama). Za biologa, koji poznaje neizmernost ovog okeana muka kakav predstavlja povest života na Zemlji, takvo stanovište je isto toliko smešno koliko i stravično. Tako milijardugodišnja istorija vrsta biva izbačena van granica naše mitotvoračke lojalnosti i ta lojalnost ima da obuhvata jedva mikroskopski delić, nekoliko hiljada godina jedne od Načelnih grana samo zato što tu granu mi reprezentujemo. Posebna, zanimljiva mogućnost, jeste lišavanje homeostata znanja o prolaznosti njihovog postojanja. Verovatnoća nastanka metafizike možda bi se time smanjila, ali ne bi bila dovedena do nule. Teorija homeostata razlikuje dva njihova tipa: privremeni (jedino ostvarljiv bilo od strane Prirode bilo od strane čoveka) i beskonačni (takozvani »Turingov generalni automat«). Očevidno je da je beskonačni automat, tj. takav koji bi bio lišen kraja prelaženja iz jednog stanja u drugo stanje — samo apstrakcija (za tako nešto bila bi potrebna i večnost i beskonačna količina materije). Pa ipak homeostati našeg poligona mogu da budu toliko dugovečni da bi sud o vlastitoj večitosti mogao da im se učini verovatnim. Svaki takav automat slobodan je od »gnostičkog uslovljavanja metafizike sopstvenom prolaznošću«, čim može da pothranjuje nadu da će sam u svojoj večitosti saznati »sve«. Pošto to ipak označava samo likvidaciju saznajINTELEKTRONIKA 17 5

176 STANISLAV LEM nih, a ne kompenzacijskih izvora metafizike, takav homeostat može svoju bezgraničnu nepostojanost da shvati kao smetnju koja brani ulaz u »bolji svet«, za koji bi — u njegovoj situaciji — vrata bila jedino samoubistvo. Duh u mašini »Duhom u mašini« — the ghost in the mashine — neki psiholozi nazivaju uverenje da je čovek tobože »dvostruko« biće, tj. takvo biće koje se sastoji iz »materije« i »duše«. Svest nije tehnološki problem, pošto konstruktora ne zanima da li mašina oseća, nego samo da li mašina radi. Tako, dakle, »tehnologija svesti« može da nastane, da tako kažemo, samo uz put, kad se pokaže da izvesna klasa kibernetičkih mašina poseduje subjektivni svet psihičkih doživljavanja. Ali na koji način je moguće saznati za postojanje svesti u mašini? Problem nema jedino apstraktno-filozofski značaj, pošto pretpostavka da neka mašina koja treba da ide u staro gvožđe jer se remont ne isplati poseduje svest, menja našu odluku iz akta uništenja materijalnog predmeta, kao što je gramofon, u akt uništenja ličnosti, u akt svesnog uništenja. Neko bi mogao snabdeti gramofon isključivačem i pločom tako da bismo, kad bismo ga pokrenuli s mesta, začuli povike: »Ah, preklinjem te, pokloni mi život!« Kako je moguće razlikovati takav, bez sumnje bezdušan aparat od mašine koja misli? Jedino upuštajući se u razgovor. Engleski matematičar Alen Turing, u svom radu M ože li mašina da misli?14), predlaže kao odlučujući kriterijum »igru imitiranja« koja se sastoji u tome što Nekom postavljamo pitanja i na osnovu odgovora treba da presudimo je li taj Neko čovek ili mašina. Ako ne uspemo da razlikujemo mašinu od čoveka, treba priznati da se ta mašina ponaša kao čovek, odnosno da poseduje svest. Primetimo sa svoje strane da je igru moguće iskomplikovati. Naime, mogu se zamisliti dve vrste mašina. Prva je »obična« mašina-računar, koja je sastavljena kao ljudski mozak; s njom je moguće igrati šah, razgovarati

INTELEKTRONIKA 177 o knjigama, o svetu, na sve moguće opšte teme. Kad bismo je otvorili, ugledali bismo ogromnu količinu električnih kola spregnutih kao što su spregnuti lanci neurona u mozgu, tu su zatim njeni blokovi pamćenja, itd., itd. Druga mašina je potpuno drugačija. To je do planete (ili do kosmosa) povećani gramofon. On poseduje veoma mnogo, npr.: sto triliona snimljenih odgovora na sva moguća pitanja. Tako dakle, kad pitamo, mašina uopšte ništa »ne razume«, nego samo forma pitanja, tj. postupnost treperenja našeg glasa pokreće predajnik koji pušta u obrtaje ploču ili traku sa snimljenim odgovorom. Nije važna tehnička strana. Razume se da je takva mašina neekonomična, da je niko neće izgraditi, jer je to, u stvari, i nemoguće i, što je glavno, ne zna se zbog čega bi se to činilo. Ali nas zanima teorijska strana. Jer, ako o tome da li mašina ima svest odlučuje ponašanje, a ne unutrašnja struktura, zar nećemo brzo doći do zaključka da »kosmički gramofon« ima svest — a samim tim ćemo izreći besmislicu? (Ili, tačnije rečeno, neistinu.) Da li je ipak moguće programirati sva moguća pitanja? Bez sumnje, prosečan čovek u životu ne odgovara ni na jedan njihov bilion. Mi bismo pak, za svaki slučaj, snimili mnogo puta više. Šta da radimo? Našu igru moramo voditi sa dovoljno razvijenom strategijom. Postavljamo mašini (tj. Nekome, jer ne znamo s kim vodimo razgovor, npr. telefonskim putem) pitanje da li voli viceve. Mašina odgovara, recimo, da voli dobre viceve. Mi joj, dakle, pričamo vic. Mašina se smeje. (Tj. smeje se glas u slušalici.) Ili je imala taj vic snimljen, te joj je to dozvolilo da pokrene pravilnu reakciju, tj. smeh, ili je to odista misleća mašina (ili čovek, jer ni to ne znamo). Razgovaramo s mašinom neko vreme i iznenada pitamo da li se seća vica koji smo joj ispričali. Dužna je da ga pamti, ako zaista misli. I ona će reći da ga pamti. Zamolimo je da ga ponovi vlastitim rečima. I eto, to je već veoma teško isprogramirati: jer na taj način primoravamo konstruktora »Kosmogramofona« da snimi ne samo pojedine odgovore na moguća pitanja, nego i cele sekvence razgovora kakvi bi uopšte mogli ponekad da se vode. To traži, naravno, pamćenje, tj. to traži ploče ili trake koje u sebe ne može smestiti čak ni sunčev sistem. Mašina,

178 STANISLAV LEM recimo, ne može da ponovi naš vic, mi je stoga demaskiramo kao gramofon. Konstruktor, uvređen u svojoj oholosti, prihvata se usavršavanja mašine na taj način što će dograditi takvo njeno pamćenje zahvaljujući kome će ona moći da rekapitulira ono što je rečeno. Ali na taj način on bi učinio prvi korak na putu od mašine-gramofona do mašine koja misli. Pošto bezdušna mašina ne može da primi kao istovetna pitanja s analognom sadržinom, ali formulisana čak i s najmanjim formalnim odstupanjima, recimo: »Da li je juče bilo lepo napolju?«, »Da li je juče vladalo lepo vreme?«, »Beše li vedar dan koji je prethodio današnjem?«, itd., itd., za bezdušnu mašinu su razna pitanja, dok su za mašinu koja misli to pitanja istovetna. Konstruktor ponovno razobličene mašine ponovo mora da je prerađuje. Najzad, posle duge serije prerada on uvodi u mašinu umenje dedukcije i indukcije, umenje asociranja, hvatanja istovetnog »vida« različito formulisanih i identičnih sadržina, dok na kraju ne dobije mašinu koja će naprosto biti »obična« misleća mašina. I tako nastaje zanimljiv problem: kada se, u stvari, u mašini pojavila njena svest? Recimo da konstruktor nije prerađivao te mašine nego da je svaku odnosio u muzej, a sledeći model gradio iz temelja. U muzeju stoji 10.000 mašina, jer bi u nizu bilo toliko modela. To je u sumi tečan prelaz od »bezdušnog aparata«, kao što je kutija koja svira, do »mašine koja misli«. Treba li da smatramo svesnom mašinu br. 7.852 ili tek br. 9.973? One se međusobno razlikuju po tome što prva nije umela da razjasni zašto se smeje zbog ispričanog vica, nego je samo govorila da je neobično smešan, a druga je umela. Ali nekad se ljudi smeju vicevima, iako ne ume ju da objasne šta je, u stvari, u njima smešno, jer, kao što se zna, teorija humora je tvrd orah i ne može lako da se pregrize. Zar su takvi ljudi takođe lišeni svesti? Ali ne, oni sigurno nisu preterano bistri, nisu suviše inteligentni, njihov um nije uvežban da problemima prilazi analitički; a mi ne pitamo da li je mašina inteligentna ili je pre tupava, nego samo — ima li ona svest ili nema. Čini se da treba prihvatiti da model br. 1 ima nulu svesti, model br. 10.000 ima potpunu svest, a svi koji se

INTELEKTRONIKA 179 nalaze između njih, imaju »sve više« svesti. Ta konstatacija predočava koliko je beznadna misao o tome da svest može strogo da se lokalizuje. Odvajanje pojedinih elemenata (»neurona«) od mašine uzrokuje samo slabe, količinske promene (»slabljenje«) svesti, isto kao što to u živom mozgu čini napredovanje bolesti ili hirurgov nož. Problem nema ničeg zajedničkog ni s materijalom upotrebi jenim za konstrukciju ni s razmerama »mislećeg« uređaja. Elektronsku misleću mašinu moguće je izgraditi iz posebnih blokova koji odgovaraju, recimo, moždanim vijugama. Sad razdvajamo te blokove i razmeštamo ih po celoj Zemlji tako da je jedan u Moskvi, drugi u Parizu, treći u Melburnu, četvrti u Jokohami, itd. Odvojeni jedan od drugog ti blokovi su »psihički mrtvi«, a spojeni (npr. telefonskim kablovima) postajali bi jedna, integralna »ličnost«, jedan »misleći homeostat«. Svest takve mašine neće se, naravno, naći ni u Moskvi, ni u Parizu ni u Jokohami nego, u izvesnom smislu, u svakom od tih gradova, a u izvesnom smislu — ni u jednom od njih. Jer teško je o njoj reći da se, kao Visla, proteže od Tatri do Baltika. Uostalom, sličan problem pokazuje, iako ne tako bleštavo, ljudski mozak, pošto se krvni sudovi, molekuli, belančevine i tkivo zajedno nalaze unutar mozga, ali ne unutar svesti, no opet se ne može kazati da se svest nalazi pod samom kupolom lobanje ili da je pre negde niže, iznad ušiju, sa obeju strana glave. Svest je »rasejana« po ćelom homeostatu, po njegovoj aktivnoj mreži. Ništa se više ne da o toj materiji presuditi, ako želimo da povežemo razumnost sa dalekovidnošću. Brige sa informacijom Već se bližimo kraju ovoga dela naših razmatranja, posvećenih različitim temama, prilično udaljenim od onih što predstavljaju njenu suštinu, posvećenih temama kojima se bavi kibernetika. Jednim od svojih najrevolucionarnijih delova ona je formulisala zakone koji upravljaju promenama informacije i na taj način je, prvi put u nauci, premostila razlike između d.osad tradicionalno humanističkih disciplina kao što je logika, i ter12*

180 STANISLAV LEM modinamike, ogranka fizike. Već smo govorili o različitim primenama teorije informacije, i to zbog žaljenja vrednog nedostatka u ovoj knjizi svih preciziranja, jer njih može da donese samo matematika. Zamislimo se sada za časak šta je, u stvari, informacija i kakvo mesto zauzima u svetu. Ona sad pravi karijeru u oblastima tako dalekim od fizike (koja ju je rodila), kao što je pesnička ili likovna umetnost. To je, recimo odmah, karijera koja prevazilazi aktuelno stanje, iako se ne zna da li prevazilazi i buduće mogućnosti. Rado se govori o količini informacije, ali pre pristupanja merenjima vredno je ispitati problem koji je sigurno osnovniji: osobenosti informacije koja, iako je materijalna pojava, nije ni materija ni energija. Kad u ćelom Kosmosu ne bi bilo nijednog živog bića, zvezde i kamenje postojali bi i dalje. Da li bi tada postojala informacija? Da li bi postojao Hamlet? U izvesnom smislu da, kao niz predmeta pokrivenih mrljama štamparske boje, zvanih knjigama. Da li iz tog proizlazi da ipak postoji onoliko Hamleta koliko je primeraka te knjige? Nije tako. Velika količina zvezda ostaje velika količina zvezda, bez obzira na to da li neko proverava njihovu prisutnost. O mnogim zvezdama, čak i međusobno idealno sličnim, ne može se reći da je to jedna te ista zvezda ponovljena mnogo puta. Milion knjiga pod naslovom Hamlet jeste milion fizičkih predmeta koji ipak predstavljaju samo jednog Hamleta, ponovljenog milion puta. Na tome počiva razlika između simbola, to jest čestice informacije i njenog materijalnog nosioca. Postojanje Hamleta kao niza fizičkih predmeta koji su nosioci informacije ne zavisi od toga da li žive bilo kakva razumna bića. Međutim, da bi Hamlet postojao kao informacija, mora takođe da postoji neko sposoban da ga pročita i razume. Iz toga proizlazi dosta šokantan zaključak da Hamlet nije deo materijalnog sveta ili da to nije bar kao informacija. Moglo bi se ipak primetiti da informacija postoji čak i onda kad nedostaju razumna bića. Zar oplođeno gušterovo jaje ne sadrži informaciju? U njemu ima čak i više informacija nego u Hamletu, a razlika je u tome

što knjiga pod naslovom Hamlet predstavlja statičnu strukturu koja podleže dinamizaciji tek za vreme čitanja, tj. zahvaljujući procesima koji nastaju u .čovekovom mozgu, dok je jaje dinamična struktura, pošto »ono samo sebe dešifruje«, to jest stavlja u pokret odgovarajuće procese razvoja čiji rezultat postaje zreo organizam. Hamlet je kao knjiga u suštini statična struktura. Ali moguće ga je »dinamizovati«. Recimo da je neki astroinženjer, putem odgovarajućeg kodnog uređaja, tekst Hamleta »pripojio« uz snažnu zvezdu, posle čega je umro ovaj inženjer i sva razumna bića u Kosmosu. Uređaj »čita« Hamleta, tj. preobražava njegov tekst, slovo po slovo, u impulse koji uzrokuju strogo određene promene zvezde. Ta zvezda, eksplodirajući u protuberancama, grčeći se i šireći, vatrenim pulsom »daje« sada Hamleta koji je time nekako postao njen »hromozomni aparat«, jer upravlja njenim preobražajima kao što hromozomi jajeta upravljaju razvitkom ploda. Da li ćemo i sad kazati da Hamlet nije deo materijalnog sveta? Ne, on to nije. Stvorili smo snažan otpremnik informacije, zvezdu i njen »predajni kanal« u koji se sad pretvorio ceo Kosmos. Pa ipak u daljem toku nema adresata, nema primaoca te informacije. Neka ti pupoljci zračenja koja zvezda šalje »dajući« scenu Polonijeva ubistva pobude susedne zvezde na eksplozije. Neka kao rezultat tih eksplozija nastanu oko tih zvezda planete. Kada, pak, Hamlet nestane, neka u međuvremenu na tim planetarna nastanu prve klice života; otpremljene kao »tekst emitovan od strane zvezde« poslednje scene drame povećaće u vidu veoma čvrstog zračenja učestalost mutacija u plazmi onih živih bića iz kojih će posle nekog vremena nastati protomajmuni. Vrlo zanimljiv tok pojava, bez sumnje — ali šta on ima zajedničko sa sadržinom Hamleta? Ništa. Možda se ipak tiče samo semantičke informacije? Teorija informacije se njome ne bavi. Ona meri samo količinu informacije. Neka bude i tako. Koliko informacije ima u Hamletu? Njena je količina proporcionalna sa stepenom verovatnoće stizanja na drugi kraj otpremnog kanala, kraj koga čeka adresat. Ali ko je taj adresat? I gde se završava otpremni kanal? U maglini Andromede? Ili možda u Mesjeu? Recimo da uslovno INTELEKTRONIKA 181

182 STANISLAV LEM prihvatimo kao »adresata« neku zvezdu nedaleko od »otpremne« zvezde. Kako sad izračunati verovatnoću? Kao recipročnu veličinu entropije? Nipošto; entropija je mera informacije samo onda kad se sistem u kome je merimo nalazi u stanju termodinamične ravnoteže. A kad se ne nalazi? E, tada zavisi od zbira odnosa. Ali gde je taj zbir? Bio je u Šekspirovoj glavi, uslovljen strukturom njegovog mozga, kao i cele civilizacije koja je Šekspira vaspitala i formirala. Ali sad nema te civilizacije, niti ikoje druge, nego postoji samo pulsirajuća zvezda, »priključena« uređajem za »prevođenje« uz knjigu pod naslovom Hamlet. Zvezda je, uostalom, samo pojačivač; informacija se nalazi u knjizi. Prema tome, šta sve to zajedno znači? Jezik je sistem simbola koji se odnose na vanjezičke situacije. Zato je moguće govoriti da postoji poljski jezik, kao i da postoji jezik naslednosti (»jezik hromozoma«). Ljudski jezik je veštački proizveden nosilac informacije. Hromozomni jezik — jeste informacioni kod, konstruisan od strane biološke evolucije. Oba jezika imaju svoje adresate i svoje značenje. Određeni gen gušterskog jajeta označava određenu crtu organizma (on je aktuelno simbol te crte, i istovremeno — njen potencijalni graditelj, u toku embriogeneze). Ako jaje »označava« (sadrži konstrukcijski opis) guštera, onako kao što odštampani papir označava (sadrži konstrukcijski opis drame za igru) Hamleta, onda za nekog upornog maglina koja se kondenzuje »označava« (sadrži opis kao zbir neophodnih konstrukcijskih uslova) zvezdu kakva će u budućnosti iz nje nastati. Tada je ipak padajuća bomba simbol eksplozije, munja je — simbol groma, a bol trbuha — simbol proliva. Takva tačka gledišta je neprihvatljiva. Simbol može da bude stvar, ali on se ne odnosi na tu stvar nego na nešto drugo. Kada nosači iznose iz skladišta slonovaču, Crnac odvaja kamičke. Ti kamičci su stvari, ali se odnose na nešto drugo, u tom slučaju oni su brojni simboli koji se odnose na slonovske kljove. Simbol u principu nije ranija razvojna etapa pojave: bar u sferi ljudskih informacijskih tehnika nije tako. Koordiniranje simbola onome što on označava jeste arbitrarno (to ne znači da je sasvim

proizvoljno, nego samo da to nije stvaranje nekakve uzročne veze između simbola i njegovog designata). Geni u suštini nisu simboli, pošto baš predstavljaju takav osobeni slučaj, kada je nosilac informacije istovremeno ranija etapa njegovog kasnijeg »značenja«. Dabogme, možemo se dogovoriti da su oni simboli: to je stvar definicije, a ne empirije, jer nikakvo empirijsko istraživanje neće pokazati da li je gen »simbol« plavih očiju ili je samo »nosilac te informacije«. To ipak ne bi bilo pogodno, pošto bi reč gen bila simbol simbola; sem toga, po našem shvatanju, simboli nisu sposobni za spontane preobražaje (znaci hemijske jednačine ne reaguju međusobno). Zato je bolje gen nazvati informacionim znakom (sposobnim za autonomne promene). Tako je, dakle, znak opštiji pojam. Znak pretpostavlja postojanje informacije (on je čestica njenog koda), a informacija postoji samo onda kad ima adresata. Zna se ko je adresat Hamleta, kao i da maglina nema nikakvog adresata — ali ko je adresat hromozomne informacije gušterskog jajeta? Zreli organizam nije; to znači da je on samo izvestan »dalji stadijum« informacijskog saopštenja. Ovaj organizam, dalje, takođe ima adresata; gde? Na Mesecu ni u Sahari gušteri ne mogu da žive; mogu da žive samo u reci sa blatnjavim obalama čija im voda pruža hranu gde, našavši partnere, mogu da se razmnožavaju. Znači, adresat genetičke informacije guštera upravo je ta sredina zajedno s ćelom populacijom njegove vrste i sa drugim organizmima koje će ili on proždirati ili će oni proždirati njega; jednom rečju, primalac genetičke informacije jeste biocentrička sredina jedinke. U njoj će ona oplođavati druge guštere i na taj način će biti produženo kruženje genetičke informacije, deo evolucionog procesa. Analogno, »sredina« koja omogućava postojanje Hamleta jeste ljudski mozak. Ako je ipak tako, zašto onda, u stvari, nije slobodno reći da je Galaksija adresat informacije sadržane u maglini? A ako nije Galaksija, onda su to možda planete koje će zvezda, nastala iz magline, nekad oploditi? Na tim planetarna poteći će život, stići će u stadijum razuma — pa je možda taj razum »adresat« maglinske informacije? INTELEKTRONIKA 1 83

184 STANISLAV LEM Kao što je poznato iz termodinamike, količina informacije (ili entropije) u zatvorenom sistemu ne može da poraste. Pošto smo sami postali od zvezdanih ostataka, a Kosmos, pak, predstavlja zatvoren sistem, jer »van« njega nema ničega, iz toga nedvosmisleno proizlazi da je j Hamlet i sve što je čovek uopšte stvorio već postojalo kao informacija u onoj prvobitnoj maglini iz koje su nastale galaksije, zvezdani sistemi, planete, mi, kao i ova knjiga. Time smo srećno celu stvar doveli do apsurda. A eto, ne postoji »informacija uopšte«. Nije, takođe, dovoljan ni njen adresat. Informacija postoji samo s obzirom na izvestan zbir u okviru koga se čini izbor. Rezultat tog izbora (prirodnog odabiranja) može da bude vrsta guštera ili (selekcija koja se vrši u Šekspirovom mozgu) vrsta drame. Ako policija želi da uhapsi zločinca o kome zna jedino da se zove Smit i da stanuje u nekom mestu, količina informacije dobijena zahvaljujući znanju prezimena zavisiće od toga koliko Smitova ima u gradiću. Ako postoji samo jedan Smit, nema uopšte izbora i informacija je jednaka jedan. Ako svi stanovnici gradića nose to prezime, u podatku da se zločinac zove Smit nalazi se za datu skupinu nula informacije. Uzgred rečeno, neki smatraju da postoji negativna informacija: u našem slučaju negativnu informaciju predstavlja prijava data policiji da se zločinac zove Braun.15) Prema tome, mere informacije su relativne i zavise od uvodno prihvaćenog zbira mogućih eventualnosti (stanja). Neka pojava može da bude simbol, tj. nosilac informacije, s obzirom na prihvaćeni zbir potencijalnih stanja te pojave, a može da ne bude simbol ako se taj zbir, taj raspored odnosa, promenio. Pri tom se vrlo retko dešava da Priroda jednoznačno ustaljuje zbir mogućih stanja. Čovek koji je u manjoj ili većoj meri svestan toga, izabira zbir odnosa s obzirom na cilj koji je sebi postavio i zato dobijena informacija nije odslikavanje stvarnog stanja stvari (sveta) nego je funkcija tog stanja, čije vrednosti zavise kako od Prirode (tj. njenog istraživačkog dela) tako i od zbira odnosa čiji je autor čovektvII].

INTELEKTRONIKA 185 Sumnje i antinomije 1. Smeli »program — maksimum«, koji su nabacili već tvorci kibernetike, u poslednje vreme je često podlegao veoma oštrim kritikama koje ga smatraju utopijom ili čak mitom, o čemu svedoči makar podnaslov knjige Mortimera Taubea The M yth of Thinking Machines.16) »Primetimo« — piše Taube — »da divovski veštački mozak, mašine-prevodioci, mašine koje su kadre da uče, da igraju šah, da razumeju, itd., kojih ima u našoj literaturi mnoštvo, »svoje postojanje« zahvaljuju ljudima koji omalovažavaju uslovni način. Tom igrom treba se igrati ovako: najpre se izjavljuje da se, ako se ne pazi na nebitne inženjerijske detalje, program za mašinu može poistovetiti sa samom mašinom. Zatim se blokovska shema nepostojećeg programa poistovećuje sa samim programom. I, na kraju, izjava kako je moguće sastaviti blokovsku shemu postojećeg programa za nepostojeću mašinu već označava postojanje te mašine. Tačno na takav način »stvorene« su Atlijeve mašine uslovne verovatnoće, Rozenblatov »perceptron«, analizator opštih problema Sajmona, Šoa i Nevela i mnogih drugih nepostojećih mašina na čiju se literaturu pozivaju kao da one postoje.« A nešto dalje, po pitanju odnosa »čovek — mašina«: ».. . evo klasičnog začaranog kruga: 1. predlaže se konstrukcija mašine namenjene modernizovanju mozga koji nije opisan, 2. tačan opis karakteristike mašine priznaje se analognim s karakteristikom mozga, 3. posle čega se čini »otkriće« da se mašina ponaša slično kao mozak; začaranost (2) počiva na »otkriću« onoga što je bilo postulovano.« U onoj meri u kojoj je sam konstruktorski napredak oborio neke Taubeove izvode, polemika s njegovom knjigom, izdatom 1961. godine, već je suvišna. Ne samo što postoji perceptron nego, takođe, deluju realni programi mašinske igre šaha, doduše samo na nivou srednjeg igrača, ne zna se ipak, u stvari, zašto s priznanjem da mašine koje igraju šah postoje treba čekati trenutak kada će poslednji još nepobeđeni svetski majstor dobiti mat od elektronske mašine, čim ogromna većina ljudi nije kadra

da igra čak ni na spomenutom srednjem nivou (i mada to nije argument, među njih spada, na žalost, i ovaj koji piše ove reči). U svojoj polemičnoj i mestimično čak nihilističkoj knjizi Taube je ipak izgovorio na način reprezentativan za izvestan krug istraživača objekcije koje su i dalje dostojne pažnje. Pokrenuo je, naprosto, još jednom klasičnu dilemu »može li mašina da misli«, razmatrajući je u razbijanju na dva člana — delatnosti opterećenih semantički, i intuitivnih delatnosti. Čini se da formalno napredovanje stvarno ima ograničenja kojima ga opterećuju konsekvencije Gedlovog dokaza o nepotpunosti dedukcijskih sistema i da je čisto algoritmičkim metodima nemoguće istinski uspešno prevoditi s jednog prirodnog jezika na drugi, pošto ne postoji odnos uzajamnog jednoznačnog odslikavanja između jednog i drugog jezika. Tim pitanjem pozabavićemo se nešto kasnije. Pre no što pređemo na razmatranje dosta nejasnog pojma intuicije, dodajmo još da je Taube u pravu i onda kad ukazuje koliko često rezultati delovanja čoveka i mašine mogu da budu identični u rezultatima i međusobno različiti u procesima koji su ih do tih rezultata doveli. Samim tim nameće se opominjući zaključak da u sferi čovekovih misaonih operacija nije slobodno lakomisleno ekstrapolirati mnoštvo operacija, kakvo se čini kad se istražuju uređaji programirani za rešavanje određenih zadataka. Ova komparatistika ima, uostalom, svoje dalje nijanse — pošto je verovatno da veoma različite mozgovne delatnosti kod različitih ljudi vode do istovetnih rezultata. I, najzad, da jedan isti čovek pred koga se nekoliko puta stavljaju zadaci koji spadaju u istu klasu u algoritmičkom pogledu (radi se, dakle, o takvoj klasi zadataka za koju je algoritam razrešavanja poznat) zadatke često savladava različitim načinima; ova nemonolitnost ljudskog ponašanja otežava, nesumnjivo, život svima onima koji se bave modelovanjem mozgovnih procesa. Što se intuicije tiče, ipak pitanje njenog automatizovanja, dakle vanmozgovnog oponašanja, ne izgleda baš tako beznadno kao što Taube misli. Sprovedena su interesantna istraživanja koja imaju za cilj da uporede heuristiku čoveka s heuristikom mašine — na primer igre 1 8 6 STANISLAV LEM

šaha, pošto šah nije »semantički opterećen« i pošto rešavanje problema igre zavisi — bar u nekoj nezavisnosti — od pitanja svakojakih »značenja« koja celokupnu oblast psihičkih operacija toliko otežavajuće zamračuju. Dužni smo odmah da utvrdimo šta je, u stvari, heuristika? Sovjetski istraživač Tihomirov, koji vrši napred navedene oglede (por. »Voprosy Filosofii«, 1966, br. 4) u njoj podrazumeva neka opšta pravila kojima se služi subjekt, težeći razrešenju postavljenog mu zadatka, kad sistematsko preispitivanje svih potencijalnih alternativa nije moguće (upravo kao u partiji šaha gde broj mogućih poteza stiže do veličine 10"). Ranije je bilo pokušaja da se analizuje ova heuristika igrača, zahtevajući od njega da tokom cele igre glasno misli. Pokazalo se ipak da većina »istraživanih« operacija (onih koje traže optimalan manevar) nastaju na pod-jezičkom nivou, čega igrač, uostalom, nije ni svestan. Tihomirov je stoga registrovao pokrete očiju šahovskog igrača; pokazalo se da igračeva istraživačka heuristika — odslikavana bar delimično preko pokreta — ima dosta komplikovanu strukturu. Širina orijentacione sfere, što znači dela šahovske table s raspoređenim figurama, koju šahist najaktivnije opaža, signalizujući pomeranjima očne jabučice izvesne veoma brzo razrađivane, nekako »probne« serije poteza (znači, to su »interiorizovani« elementi igre, unutrašnji modeli redom razmatranih sekvencijskih operacija), dinamično se menja. Kad protivnikovi pokreti odgovaraju unutrašnjem očekivanju, dakle predikcijama igrača, ta sfera se sužava do minimuma i, obrnuto, svaki nepredviđen pokret koji predstavlja iznenađenje uzrokuje znatno proširenje sfere orijentacionih istraživanja i daleko šire preispitivanje alternativa nastale situacije. Naročito je, pak, zanimljivo to što neke vrste »inspiracija«, znači »iznenadno nailazeće« taktičke ideje, nekakav analogon »stvaralačkog nadahnuća« koje klasična anegdota propraća usklikom »heureka!« — bivaju propraćeni serijama vrlo brzih pokreta očiju, u vremenu u kome šahist uopšte ništa o tome ne zna, kad mu se neka ideja nekako »rađa u glavi«. Otuda zaključak da nekakva naglost, kao i »stizanje niotkuda« potpuno novih ideja, pozdravljanih subjektivno osećanjem »otkrića«, »ozarenja«, jeste privid ili iluzija koja INTELEKTRONIKA. 187

188 STANISLAV LEM potiče iz ograničene introspekcijske samosvesti, jer u stvarnosti svakoj takvoj ideji prethodi do maksimuma ubrzano skupljanje informacije (u ovom slučaju — sa šahovske ploče), dok je »naglost« otkrivanja ideje rezultat premeštanja informacije u okvir svesti, informacije već podsvesno organizovane i bar u nacrtu razrađene, njenog prelaska iz nižih nivoa integracije u onaj najviši, gde konačno biva formulisan plan najuspešnijeg delovanja. Dabogme, i dalje ništa ne znamo o tome šta se dešava na ovim nižim nivoima moždane dinamike; u svakom slučaju ovi ogledi potvrđuju hipotezu o mnogospratnosti informacionih obrada slatih signala koje mozak prima. Ako je uopšte moguće govoriti’ o algoritmima u odnosu na njegov rad, u razrešavanju zadataka sarađuje ih odjednom mnogo, uzajamno delimično spregnutih, a delimično nezavisnih. Mozak nekako kao da predstavlja ceo sistem nezavisno delujućih podskupina, pri čemu ono što zovemo »svešću« može, slikovito govoreći, da »vuče« na jednu stranu, dok je čovek istovremeno na vrlo nejasan način svestan toga da ga »nešto« odvlači od puta već svesno izabranog — ma koliko da u svesti nema još nikakve svesne alternative delovanja. Moglo bi se, pomalo u metafizičkom smislu, reći da vansvesne sfere, ne mogući još da svesti dostave gotove rezultate informacijske obrade, obaveštavaju svest »nekako« — »kanalima« emocionalne napetosti? — o tome da se sprema »iznenađenje«. No treba što brže napustiti ovakav način govora koji konstruktora, što želi da modeluje pojave intuicijske neureze, može u najbolju ruku da dovede do besa, pošto on s najrazređenijim »izveštajno-mentalnim« jezikom introspekcije ništa ne može da preduzme u svojoj radionici. Mašina za igranje šaha (tj. odgovarajuće programirana) praktikuje heurezu na kakvu je upućuje program (sposoban, nota bene, za učenje). Bez preterivanja se može reći da veoma mnogo zavisi od talenta programista (pošto je programiranje sigurno talenat). Mašina je kadra da u jedinici vremena razmotri neuporedivo više operacija nego čovek (deluje manje-više milion puta brže od njega), a ipak je čovek tuče, pošto je sposoban za svoje­

INTELEKTRONIKA 189 ručnu dinamičnu integraciju; on svaki ponovni razmeštaj figura, ako je iskusan igrač, obuhvata kao izvesne spojene sisteme, kao celine snabdevene izrazitim, i divergentnim, »granajućim se« razvojnim tendencijama. Mašina se služi taktikom, pa nekim potezima može da pripremi naredne, može da ide na gambit i si., ali mora svaki put da »kvantuje« situaciju šahovske ploče, naravno ne na mnogo poteza napred stavljajući predikcije, jer to ni za nju nije fizički moguće. Čovekova šahovska heuristika omogućava mu ipak da obavlja sažetosti za kakve mašina nije sposobna. Stičući nekakvu emocionalno-formalnu vrednost šahovska ploča biva posmatrana kao individualizovana celina. Samo takav nivo integracije, koji čini da šahovnice čak i sa neznatno različitim rasporedima figura — bivaju krajnje različite, omogućava da majstor može da igra po nekoliko desetina partija istovremeno. Na utvrđivanju tako fenomenalne — naročito s »mašinske« tačke gledišta — sposobnosti — naše znanje mora sada da se zaustavi. Ljudska heuristika je — u svakom slučaju — izvod »heuristike« svih živih bića, pošto su ona od samog svog nastanka uvek morala da deluju u osloncu na nepotpunu i netačnu informaciju, što je zahtevalo aproksimativno ustaljivanje invarijanata ili zadovoljavanje nepreciznim ustaljenjima. Ideal modelarstva bio bi, dakle — bar u uvodnoj etapi — ne takav uređaj koji deluje u osloncu na posedovane, čisto logičke premise: ili ustaljujući istinu, ili stoprocentnu laž nego takav koji deluje »manje-više«, »kako-tako«, »približno«. Jer, čim je evolucija — na celovitom nivou organizama — proizvela najpre baš takve »uređaje« — moralo je to ipak biti prostije od stvaranja sistema koji se explicite služe logikom. U neku ruku svako, čak i malo dete, služi se logikom (sadržanom u nesvesnim pravilima jezika) »nehotice«, dok formalna nauka logike zahteva ne mali duhovni napor. Pri tom činjenica da se pojedinačni neuron može razmatrati kao minijaturni logički elemenat ne menja stanje stvari. Tu treba, takođe, dodati da iako je količina ovih elemenata, grublje uzev, u svim ljudskim mozgovima ista, dešavaju se među njima veoma ozbiljne razlike koje čine da je jedan čovek sjajan račundžija ali

slab matematičar, a drugi — odličan matematičar, no koji ima teškoća s aritmetičkim izračunavanjima, treći — kompozitor, sposoban da jedva shvati elementarne principe matematike, četvrti, najzad — ličnost lišena kako stvaralačkog tako i reproduktivnog dara. Malo znajući o onome što je svim mozgovima u njihovom funkcionisanju zajedničko, o materijalnim uzrocima čak tolikog razlikovanja — ne znamo uopšte ništa. Što naš problem opet opterećuje daljim teškoćama. U svakom slučaju, kibernetičar s radošću pozdravlja pojavu apa rata koji su bar elementarno sposobni u nekoj vrsti diferencionih operacija, znači koji deluju »manje-više«, iako uopšte nema formalne teorije takve diferencijacije. Imamo na umu perceptrone. To su postrojenja snabdevena »vidnim receptorom« koji predstavlja grubi analogon očne mrežnjače i snabdevena pseudoneuronskim elementima spojenim slučajnim (lutrijskim) načinom, postrojenja sposobna da raspoznaju slike (proste geometrijske konfiguracije, npr. cifre ili slova), zahvaljujući procesu učenja koji nastaje pod upravljanjem relativno prostog algoritma. Za sada su građeni perceptroni još uvek primitivni i ne mogu da prepoznaju, recimo, ljudska lica, ne mogu takođe, očevidno, da »čitaju tekstove«, no ipak predstavljaju suštinski korak napred na putu izgrađivanja mašina koje će takve tekstove čitati. To će ogromno uprostiti sve pripremne procedure, neophodne za uvođenje informacije sa zadatkom za rešavanja u okviru elektronskog mozga, jer danas svaki takav zadatak treba »prevoditi« na jezik mašine, i ta neautomatizovana delatnost guta mnoštvo vremena onih ljudi koji poslužuju mašinu. Konstruisanje sve složenijih i sve ispravnijih perceptrona stoga izgleda veoma mnogoobećavajuće. To ne znači da bi oni predstavljali neke kompjutere »više prave« od današnjih kompjutera (tim pre što je plan perceptrona takođe moguće modelovati na kompjuteru), ali teško je, takođe, smatrati da je perceptron »sličniji« mozgu od takve mašine. Svaki od tih uređaja modeluje u svom sektorskom obimu izvesne elementarne aspekte funkcionisanja mozga — i to je sve. Može biti da će nas budući perceptroni dovesti bliže shvatanju »intuicije«. Treba dodati da u 1 9 0 STANISLAVLEM

INTELEKTRONIKA 191 literaturi predmeta vlada izvesna terminološka zbrka ili pojmovna nejasnost, jer neki »heurističko ponašanje« nazivaju — »nealgoritmičkim«, ali takvo ustaljivanje zavisi od toga da li kao algoritam priznajemo instrukciju delovanja do kraja determinisanu, koja se u toku svog realizovanja ne menja ili, pak, takvu instrukciju koja se, zahvaljujući povratnim spregama koje je prestrukturiraju, »sama« u toku rada preobražava u vid drugačiji od polaznog. Tu je u izvesnim slučajevima moguće govoriti takođe o »samoprogramiranju«, a izvesna pometnja delimično potiče i otuda što i ono može da implicira različita stanja stvari. U klasičnim elektronskim mašinama programiranje je izrazito odvojeno od podređenih mu radnih sistema, dok u mozgu tako izrazite podele nema svuda. S trenutkom kad funkcionisanje složenog sistema postaje »plastično«, to jest kad podleže samo uslovnom, probabilističkom determinisanju i kad nije jednosmerno realizovanje ukočenih, jednom zanavek ustaljenih »propisa«, pojam algoritma se već ne daje primeniti u svome vidu neposredno uzetom iz dedukcijskih disciplina; moguće je, naime, ponašanje, istina diktirano deterministički, ali samo do izvesne granice (posle izvesnog broja koraka sistem biva, recimo, »obavešten« o tome da sada treba da počne »slobodno istraživanje« narednog poteza u okviru celog zbira alternativa; sistem, dakle, počinje da deluje po metodu »pokušaja i grešaka«, dok ne naiđe na »optimalnu« vrednost — npr. na minimum ili maksimum izvesne funkcije — i tu se opet uključuje za neko vreme »ukočena« instrukcija). Ali moguće je, takođe, da je ceo algoritam u izvesnom smislu »monolitno« probabilističan, to jest da nijedan od narednih koraka ne biva »apodiktički« propisan nego da se ustaljuju samo razdeoci ili dozvoljene okvirne oblasti u kojima mogu da budu pokretani ili algoritmi druge vrste (»lokalno determinisani«), ili operacije tipa »upoređivanja« radi »istraživanja sličnosti« (tipa »raspoznavanja slika« ili »oblika« ili, pak, samo sličnosti odslikavanja). Mogu, znači, da se prepliću izvesne operacije tipa »apriorno utvrđenog« upravljanja, »istraživanja«, »upoređivanja« i, najzad, »indukcije«. O tome imamo li još posla sa »algoritmom« ili već s »heuristikom« zasnovanom na

192 STANISLAV LEM »intuiciji« delimično će odlučivati arbitrarnost — slično kao što arbitrarna bivaju ustaljenja koja utvrđuju da je virus u kristalizovanom vidu »neživ«, a unesen u okvir bakterijske ćelije da je — »živ«. 2. Kako onda mogu da se postave pokušaji davanodgovora na pitanje da li su plodovi »mašinskog mišljenja« sposobni da prekorače plafon čovekovih intelektualnih mogućnosti? Treba valjda nabrojati varijante odgovora, pod uslovom da ne znamo da li su to sve varijante niti, pak, koja je pravilna. a) Mašinsko mišljenje ne može da prekorači »ljudski intelektualni plafon« iz nekih principijelnih razloga. Na primer zato što nijedan uređaj ne može biti »razumniji« od čoveka: postigli smo taj plafon sami, jedino što to još ne znamo. Ili zato što do »misaonih« sistema tipa »čovek« vodi samo jedan put prirodne evolucije, imajući za ogledni poligon planetu ili, najzad, zato što su nebelančevinski sistemi intelektualno (kao prerađivači informacije) »gori« od belančevinskih, itd. Sve to zvuči veoma neverovatno, iako se zasad ne da isključiti. Govoreći tako, služim se direktivama heuristike, koje mi sugerišu da je čovek ipak razumno biće, dosta obično, čim ga je formirala selekcija na relativno malobrojnu grupu parametara pre nekih milion godina, i da mogu da postoje bića »razumnija« od njega, da je procese Prirode moguće oponašati i raznim putevima dolaziti do izvesnih stanja do kojih je Priroda došla sekvencijom drugih stanja. Budući razvitak ergodičke teorije dužan je da nam u toj oblasti pitanja pruži mnogo objašnjenja. b) Mašinsko mišljenje može da prekorači ljudski »intelektualni plafon« u onom smislu u kome je učitelj matematike »pametniji« od svojih vaspitanika. Ali pošto čovek može da razume ono do čega sam ne može da dopre (deca razumeju euklidovsku geometriju, iako je sama ne izmišljaju), čoveku ne preti opasnost od gubljenja kontrole nad »saznajnom strategijom mašina«, pošto će uvek razumeti šta one rade, kao i zašto nešto rade. Ovo stanovište sada mi izgleda neprihvatljivim.

INTELEKTRONIKA 193 Šta znači, u stvari, to da »mašinsko mišljenje može da prekorači intelektualni plafon čoveka«? Ako može da ga prekorači onako kao što može učitelj naspram dece, onda je primer loš, pošto učitelj takođe nije geometriju izmislio. Radi se o odnosu tvoraca nauke prema drugim ljudima — on je analogon relacije »mašina — čovek«. Prema tome: mašina može da stvara teoriju, tj. da otkriva invarijante pojavnih klasa u većem opsegu nego čovek. Pojačivač inteligencije u svojoj prvoj Ašbijevoj formulaciji ne bi zamenio naučnike, pošto je to selektor informacije, dok se rad naučnika ne da svesti na selekciju. Ašbijeva mašina mogla bi, doduše, da elementima izbora čini daleko veću količinu članova alternative nego što to može čovek, takav uređaj bio bi realan i koristan, ali samo u situacijama u kojima stojimo baš na raspuću i treba da izaberemo dalji put, a ne u situacijama u kojima ne treba da se domislimo da nekakav put postoji (na primer »put kvantovanja procesa«). Ovaj pojačivač ne može, dakle, da predstavlja čak ni prvi problem mašine koja automatizuje stvaralački rad naučnika. Mi sad ne umemo čak ni približno da skiciramo njegovu shemu, ali znamo bar približno šta gnostička mašina mora raditi: za stvaranje teorije složenih sistema mora uzimati u obzir veliku količinu parametara, takvu kakvu algoritmi savremene nauke nisu kadri da savladaju. U fizici je moguće međusobno izdvajati nivoe pojava (atomska fizika, nuklearna fizika, fizika čvrstog tela, mehanika). U sociologiji to nije moguće pošto se kao vodeći, to jest kao odlučujući o dinamičnom koloseku sistema, mogu pokazivati naizmenično različiti nivoi (singularno-pojedinačni, pluralno-masovni). Glavna zagonetka leži upravo u količini promenljivih koje treba uzeti u obzir. Kada bi »gnostička mašina« bila kadra da stvori »teoriju društvenog sistema«, ta bi teorija morala da uzme u obzir veliku količinu promenljivih i time bi se razlikovala od poznatih nam fizikalnih formalizama. A eto, na izlazu »gnostičkog kreatora« dobijamo teoriju kodiranu, recimo, u obliku tog sistema jednačina. Da li će s tim jednačinama ljudi moći bilo šta da preduzmu? Situaciju ćemo sebi možda bolje predočiti na primeru uzetom iz biologije. Ako je informaciona dimenzija 13

194 STANISLAV LEM jajne ćelije po broju informacija ravna enciklopediji, onda će takvu enciklopediju, na koju će se jednom sigurno »prevesti« genotip, biti moguće pročitati samo zato što će čitalac znati fiziku, herniju, biohemiju, teoriju embriogeneze, teoriju samoorganizujućih sistema, itd. Jednom rečju, znače jezik i pravila njegove primene. U slučaju teorije koju će »roditi« mašina, čovek neće unapred znati ni njen jezik ni njegova pravila, i jedno i drugo moraće tek da uči. Stoga pitanje u krajnjem obliku glasi: može li da ga nauči? Ovde u naša razmatranja ulazi problem vremena, pošto je, valjda, jasno da više treba vremena da bi se dešifrovala cela informacija sadržana u bakterijskoj ćeliji i prevedena na jezik aminokiselina ili nukleotida nego što treba vremena ćeliji da bi se podelila. Za vreme jedne lektire koju vršimo »očima i mozgom«, lektire teksta »formalizovane i prekodirane bakterije«, ona će se u međuvremenu podeliti na stotine puta, jer ona, nastavljajući da se deli, »pročitava sebe samu« neuporedivo brže. U slučaju, pak, »teorije društva« — ili, već uopšteno, neobično složenog sistema — vreme lektire može se pokazati takvim da čitalac ne razume šta čita prosto zato što nije u stanju da umno operiše elementima jednačenja — jer prekoračuju suviše velike mogućnosti pamćenja koje mu izmiče iz polja pažnje; to je zaista Sizifov posao, pa problem tada glasi: da li će teorija u svome obliku, datom od strane mašine, biti svodljiva na dovoljno prost oblik da bi čovek mogao da ga obuhvati? Plašim se da to neće biti moguće. To znači, dabogme, da je redukcija moguća, samo što će se svaki naredni vid teorije koja potiče iz sledećeg redukovanja istovremeno pokazati još suviše prostranim za čoveka, iako će u odnosu na original već biti siromašniji za izgubljene elemente. Mašina će, znači, redukujući činiti ono što čini fizičar koji širokoj publici objašnjava teoriju gravitacionih talasa pomoću oskudnog arsenala gimnazijske matematike. Ili ono što čini mudrac u bajci koji je kralju gladnom znanja doneo redom — biblioteku natovarenu na leđa krda kamila, zatim — stotine knjiga u bisagama, i najzad — debele knjige koje je nosio rob, jer su za kralja te postepene »redukcije« stalno bile »preopširne«.

INTELEKTRONIKA 195 Iz toga se vidi da više ne moramo da razmatramo lakvu (treću) mogućnost: c) Mašina može da prekorači intelektualni plafon čoveka kako u oblasti onoga što čovek još može tako i u oblasti onoga što čovek već ne može da obuhvati. Ta mogućnost je, naime, nastala kao zaključak pri obaranju druge. Tamo gde će čovek moći sam da stigne razumom, mašina mu verovatno neće biti potrebna sem možda kao rob koji bi za njega izvršavao potrebne operacije koje traže mnogo rada (računanje, dostavljanje željenih informacija, dakle »pomoćno pamćenje« i »asistiranje u postupnim operacijama«). Tamo gde razumom sam ne dopre, mašina će mu dostaviti gotove modele pojava, gotovih teorija. Sledi pitanje — antinomsko — o tome »kako je moguće kontrolisati ono što je nemoguće kontrolisati« ? Možda bi trebalo stvoriti »antagonističke« mašine koje bi se uzajamno kontrolisale (u rezultatima delovanja)? Ali šta činiti ako one na izlazima prikažu suprotne rezultate? Pošto na kraju od nas zavisi šta ćemo uraditi s teorijama stvorenim od strane mašina, u naročito konfliktnoj situaciji mogle bi da budu i bačene u peć. Druga je stvar sa upravljajućim mašinama, to jest s mašinama koje su još najverovatnije ovaploćenje Ašbijeva pojačivača. Roboti obdareni guasi-ljudskom individualnošću verovatno neće biti građeni, sem možda za ciljeve kakve je Fric Lajber predstavio u svom romanu The Silver Eggheads, gde postoje čak i veličanstveni lupanari sa elektronskim damama koje za vreme »onoga« orguljskim glasom pevuše Baha ili imaju rep kao Himere. Međutim, narastaće i razrastaće se mašinski centri koji upravljaju proizvodnjom, robnim prometom, distribucijom, kao i oni koji upravljaju istraživanjima (koordinacija napora naučnika, pomaganih, u ranijoj fazi, »simbiotički«, od strane pomoćnih mašina). Eto, takvi lokalni koordinatori zahtevaju više koordinatore u skali, recimo, zemlje ili kontinenta. Da li su između njih moguće konfliktne situacije? I te kako su moguće. Nastajaće konflikti na planu investicionih, istraživačkih, energetskih odluka, jer će, svakako, biti potrebno odrediti primat različitih delovanja i koraka, s obzirom na bezbroj uzajamno povezanih činilaca. Takve konflikte trebaće rešavati. Dabogme, ka13*

196 STANISLAV LEM žemo u brzini: to će činiti ljudi. Vrlo dobro. Elem, odluke će se ticati problema ogromne složenosti i ljudi — kontrolori Koordinatora moraće, da bi se orijentisali u matematičkom moru koje će im se predstaviti, zatražiti pomoć od drugih mašina, naime onih koje će optimalizovati odluku. Nad svim tim postoji globalni aspekt ekonomike: treba i nju, takođe, koordinirati. Planetarni Koordinator je takođe mašina sa »telesnim savetom«, sastavljenim od ljudi koji proveravaju lokalne odluke sistema: »kontrolori-mašine« pojedinih kontinenata. Kako to čine? Imaju sopstvene mašine za optimalizovanje odluka. I eto: da li je moguće da njihove mašine, duplirajući rad kontinentalnih mašina u cilju kontrole, dadu različite rezultate? I to je potpuno moguće, pošto svaka mašina za vreme izračunavanja određene sekvencije koraka iz kojih se sastoji razrešavanje zadatka (metodom, recimo, narednih približenja, jer je materijal promenljivih veličina ogroman), postaje nekako »pristrasna« — u smislu termina »biased«, koji se upotrebljava u engleskom filozofskom žargonu. Zna se da čovek u principu ne može da uopšte ne bude pristrasan; zašto bi ipak trebalo da bude pristrasna mašina? Pristrasnost, naime, ne mora da predstavlja rezultat emocionalnih predilekcija — ona potiče već iz davanja važnosti članovima alternative koji se međusobno nalaze u konfliktu. Da li su moguće takve »ocenc« tih članova od strane nekoliko mašina koje rade nezavisno i istovremeno, ocene koje bi se među sobom razlikovale? Svakako, pošto ove mašine, koje su silom prilika probabilistički sistemi, ne deluju identično. Upravljanje predstavlja u algoritmičkom zahvatu stablo ili, pak, sistem »odlučujućih stabala« — treba miriti međusobno suprotne potrebe, različite pobude, potražnje, interese; nemoguće je, takođe, unapred utvrditi »cenovnik« svih mogućih konfliktnih situacija da bi se u osloncu na njegove lozinke i propisane im »punktualne ocene«, i pored primene metoda verovatnoće, prilikom rednog razrešavanja istog problema upravljanja, mogli dobijati potpuno isti rezultati. Pri tom je, dabogme, stepen diferencijacije rezultata nekakva funkcija složenosti rešavanih problema. Situacija će, možda, postati izrazitija ako sebi predočimo da ju je moguće deli-

INTELEKTRONIKA 197 mično izraziti i jezikom igara. Mašina je poput igrača koji vodi igru protiv neke »koalicije« koju sačinjava ogroman broj različitih proizvodnih i tržišnih grupacija, zatim transportnih, uslužnih grupacija, itd. Njen je zadatak, slikovito rečeno, vođenje brige o tome da unutar koalicije bude očuvana optimalna ravnoteža, da nijedan od njenih »članova« ne bi bio ni oštećen u odnosu prema drugima ni nagrađen na račun ostalih. Jer koalicija je u tom zahvatu naprosto celina planetarne ekonomike koja je dužna da se razvija homeostatski i istovremeno »pravedno i ravnomerno«, a »igra mašine protiv koalicije« označava sistematsko održavanje u okviru ekonomike koja se dinamično razvija — stanja takve ravnoteže koja ili svima donosi korist ili, bar, ako se to ne da izbeći nanosi što manju štetu. I sada, ako sličnu »partiju« »protiv« naše »koalicije« budu igrali različiti mašinski partneri redom (to znači da će svaki od njih u početku imati posla sa istom situacijom unutar koalicije), u najvišem stepenu je neverovatno da bi sve ove igre imale, u pogledu pojedinih poteza i njihovih rezultata, identičan tok. To je gotovo isto što i postulat da bi razni ljudi koji bi igrali redom šah protiv istog šahista, igrali potpuno isto — samo zato što svi imaju istog protivnika. Prema tome — šta treba raditi sa suprotnim »ocenama« mašina koje su imale zadatak da potpomognu čoveka koji je trebalo da razreši spor lokalnih Koordinatora? Regressus ađ infinitum nije moguć — treba nešto preduzeti. Ali šta? To izgleda ovako: ili elektronski koordinatori ne umeju da izračunavaju veću količinu promenljivih veličina no što to može čovek, i tada ih uopšte ne vredi graditi, ili umeju, ali tada čovek ne može sam da se »snađe« u rezultatima, tj. ne ume da preduzme odluku nezavisnu od mašine, oslanjajući se na »sopstveno mišljenje o situaciji«. Koordinator izlazi na kraj sa zadatkom, ali čovek-»kontrolor« ništa stvarno ne kontroliše, nego mu se samo čini da kontroliše. Zar to nije jasno? Mašina, čijoj se pomoći obraća čovek-kontrolor, je u izvesnom smislu dubler Koordinatora i čovek na tome mestu postaje kurir-trčkaralo koji informacijsku traku prenosi s mesta na mesto. Ako, pak, dve mašine daju nejednake rezultate, čovek ne može učiniti ništa drugo sem da baca novčić da bi izab­

198 STANISLAV LEM rao: od »najvišeg nadzornika« on postaje lutrijski mehanizam izbora! Znači da opet, i to samo kod mašina za upravljanje, imamo situaciju kad mašine postaju »bistrije« od čoveka. »Zabranjuje se građenje i upotreba koordinirajučih mašina čiji potencijal prerade informacije onemogućava čoveku-kontroloru meritoran uvid u rezultate njihove delatnosti.« To je ipak čista fikcija, jer kad objektivna privredna dinamika procesa za regulisanje bude zahtevala dalji razrast Koordinatora, barijera ljudskih mogućnosti moraće da se prekorači, i eto opet antinomije. Mogućno je upitati — nisam li izmistifikovao problem? Jer danas izlazimo na kraj bez ikakvih mašina uopšte! Jeste, ali još živimo u društvu koje je u odnosu na buduće društvo veoma prosto. Između relativno primitivne civilizacije kakva je naša i buduće visoko složene civilizacije razlika je manje-više takva kao između mašine u klasičnom smislu i mašine u smislu živog organizma. Mašine u klasičnom smislu i »proste« civilizacije pokazuju različite vrste samopobudnih oscilacija, nekontrolisane oscilacije parametara koje na jednom mestu uzrokuju ekonomsku krizu, na drugom glad, a na trećem — trovanje talidomidom. Da bismo ocenili kako funkcioniše složena mašina, treba da uzmemo u obzir da se krećemo, hodamo, govorimo, jednom rečju — živimo zahvaljujući tome što u svakom deliću sekunda na bilionima mesta našeg tela čitavi odredi krvnih zrnaca jure »u guščjem nizu« sa česticama kiseonika, da u svim bilionima ćelija našeg tela nastaju dalji bilioni procesa koji drže pod kontrolom neprestane braunovske pokrete čestica koje teže ka svom arhaičnom toplotnom haosu i da takvih procesa koji moraju stalno da budu održavani u najužim granicama parametara ima bezbroj — jer bi inače počeo raspad dinamike organizma. Ukoliko je organizam složeniji utoliko totalni ja mora da bude regulacija, utoliko u manjem stepenu mogu parametrima da se dozvole lokalne oscilacije. Da li naš mozak regulaciono vlada nad telom? Neosporno vlada. Da li svako od nas vlada nad svojim telom? Samo u uskom rasponu parametara — ostalo nam je »dato« od strane razborite Prirode. Ali niko ne

INTELEKTRONIKA 199 može da nam da, tj. da za nas preduzme regulaciju veoma složenog društvenog sistema. Opasnost o kojo je govorio Viner jeste u tome što će nas do situacija u kojima ćemo morati da tražimo »intelektronsko pojačanje« razvitak dovesti postepeno, jer u trenutku kad počnemo da gubimo celokupan uvid, a time i kontrolu, civilizaciju neće biti moguće zaustaviti kao časovnik — ona mora da »ide« dalje. Ali valjda će »sama« ići kao i dosad? Nije baš pouzdano. To su, da tako kažemo, negativni aspekti — progresa u homeostatskom smislu. Ameba je daleko neosetljivija na trenutan gubitak priticanja kiseonika nego što je to slučaj sa mozgom. Srednjovekovni grad osećao je neophodnost samo za vodom i hranom; savremeni grad, kad mu ponestane elektriciteta, pretvara se u pakao, kao što je bilo pre neku godinu kad su se u Menhetenu zaustavili liftovi u neboderima i podzemne železnice. Homeostaza, naime, ima dva lika, ona je porast neosetljivosti prema spoljnoj perturbaciji, tj. perturbaciji izazvanoj »prirodnim« poremećajima i, istovremeno, porast osetljivosti prema unutrašnjoj perturbaciji, tj. perturbaciji izazvanoj poremećajima unutar samog sistema (organizma). Naime, ukoliko je sredina više veštačka utoliko smo u većem stepenu osuđeni na tehnologiju, na njenu preciznost — i na njenu ispravnost ako je neispravna. A može da bude neispravna. Antiperturbacijska otpornost jedinke može da se razmatra dvojako: kao izolovan elemenat — i kao elemenat društvene strukture. Celokupna »antiperturbacijska otpornost« kakvu je ispoljio Robinzon Kruso bila je rezultat informacijskog »pretprogramiranja« kakvim ga je snabdela njegova civilizacija pre no što je postao »izolovani elemenat« na pustom ostrvu. Injekcija kakvu dobija novorođenče pruža mu na sličan način izvesnu otpornost za ceo život, izaziva porast njegove antiperturbacijske otpornosti čisto individualno, kao izolovanog elementa. Međutim, svuda tamo gde intervencije moraju da budu ponavljane društvene sprege dužne su da funkcionišu besprekorno, što znači da bolesnik sa srčanom manom, ako ga od smrti spasava aparat smešten pod kožom, koji protezuje nervne impulse, mo­

ra da dobija regularne energetske naboje (baterijice) za taj aparat. Tako, dakle, s jedne strane, civilizacija spasava čoveka od smrti, ali ga, s druge strane, čini dopunski zavisnim od svog ispravnog delovanja. Na Zemlji ljudski organizam sam reguliše odnos kreča u kostima prema kreču u krvi, ali u Kosmosu, kada u bestežinskim uslovima kreč biva ispiran iz kostiju u krv, ne više Priroda, nego mi moramo da se dopunski mešamo radi regulacije. U ustrojstvenim formacijama koje su nam istorijski poznate često su se ispoljavali nasilni poremećaji homeostaze, izazivani kako poremećajima spoljnog porekla (epidemije, elementarne nepogode) tako i poremećajima unutrašnjeg porekla, čiji čisto idiografski katalog čine — istorijske hronike. Ustrojstvene strukture posedovale su prema takvim poremećajima različitu otpornost, a neke od njih su, uvodeći ceo sistem van domena stabilnosti u sferu neotklonjivih prelaza, putem revolucije prouzrokovale promene jedne strukture u drugu. Ljudi su ipak uvek ulazili u društvene odnose sa ljudima, vladali su njima ili bili pod njihovom vlašću, eksploatisani, ali sve što se desilo bilo je konsekvencija ljudskih delatnosti. Doduše, delatnosti koje su se nadindividualno i nadgrupno objektivizovale određenim silama; u promenljivim formama delovale su slične materijalno-informacijske sprege, delovali su, takođe, periferni stubovi ustrojstvene stabilizacije — s porodicom, kao jednim od najstarijih stubova na prvom mestu. Tokom razvitka tehnologije složenost procesa za regulisanje narasta, tako da najzad za njihovo ovladavanje postaje neophodna — primena regulatora koji disponuju većom količinom raznorodnosti nego ljudski mozak. To je u suštini metaustrojstveni problem, pošto takvu neophodnost počinju da osećaju zemlje s različitim ustrojstvima, samo ako se nađu na dovoljno visokom stepenu tehnoevolucije. Elem, »neljudski« regulatori, tj. regulatori koji i nisu ljudi, moći će po svoj verovatnoći da savladaju zadatke bolje nego ljudi — što znači da će efekt koji meliorizuje tehnološki razvitak i u toj oblasti biti ubedljiv. No bez obzira na to, potpuno će se promeniti situacija u psihološkom smislu, pošto je drugo nešto znati da se iz odnosa u koje ljudi z u u STANISLAV LEM