pravcima: obično imaju karakter »sistemske slabosti«, znači, npr., sistema krvotoka, probave, zglobova itd. Najzad, začepljivanje jednog krvnog kapilara u mozgu ili defekt jedne pumpe (srca) — izaziva, i pored cele hijerarhije regulatora, smrt. Neki mehanizmi koji takvim katastrofama treba da stanu na put, kao npr. arterijalne anastomoze koronarnih srčanih sudova, u većini slučajeva omašuju, a njihovo prisustvo potpuno je slično »formalnom ispunjenju propisa«, kao u nekom preduzeću gde se na pravom mestu nalaze, doduše, protivpožarna oruđa, ali ih je toliko malo da služe samo »za paradu«, pa u slučaju nagle potrebe ne mogu ni u čemu da pomognu. 2. Suprotan sa prethodnim principom, princip štedljivosti ili čak informacione škrtosti, princip neeliminisanja iz ličnog razvoja njegovih suvišnih elemenata. Nekako se mehanički, iz inercije, prenose relikti davnoprošlih oblika koji su prethodili datoj vrsti. Tako, npr., za vreme embriogeneze plod redom ponavlja razvojne faze najdaljih embrionalnih razvitaka, formirajući redom, kao ljudski embrion, škrge, rep, itd. One bivaju upotrebljene u druge svrhe (iz škržnih lukova nastaje vilica, grkljan), pa je to na prvi pogled nevažno. Organizam je ipak tako složen sistem da svaka suvišnost složenosti koja nije neophodna povećava izglede diskoordinacije, nastajanja patoloških oblika koji vode ka nastanku karcerizacije, itd. 3. Konsekvencija prethodnog principa »suvišne složenosti« jeste postojanje biohemijske pojedinačne individualnosti. Međuvrsna neisporučivost nasledne informacije razumljiva je, jer bi panhibridizacija, mogućnost ukrštanja slepih miševa s lisicama i veverica s miševima oborila ekološku piramidu harmonije žive prirode. Ali ta uzajamna otuđenost raznovrsnih genotipa nastavlja se takođe u okviru jedne vrste, kao individualna različitost konstitucionalnih belančevina. čak se i biohemijska individualnost deteta razlikuje od takve individualnosti majke. To ima ozbiljne konsekvencije. Ta biohemijska individualnost ispoljava se u žestokoj odbrani organizma od svake druge belančevine izuzev svoje, onemogućavajući obavljanje životno spasonosnih transplantacija (kože, kostiju, organa, itd.). Da bi se spasao život ljudima čija je koštana srž bila nesposobna za proizvodnju krvi, valjalo je najpre savladati celokupnu odPAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 3 9 9
4 0 0 STANISLAV LEM brambenu aparaturu njihovih tela — i tek potom je moglo da se sprovede presađivanje toga tkiva poreklom od ljudskih davalaca. Princip biohemijske individualnosti nije u prirodnoj evoluciji podlegao narušavanju, tj. selekciji u smeru monolitnosti konstitucionalnih bleančevina vrste, pošto je organizam izgrađen tako da se oslanja isključivo na samog sebe. Evolucija nije uzela u obzir mogućnosti pomažućeg intervenisanja spolja. Tako, dakle, uzroke realnog stanja razumemo, ali to ne menja činjenicu da medicina, noseći organizmu pomoć, mora istovremeno da savladava »nerazumnu« tendenciju istog organizma ka odbrani od spasonosnih intervencija. 4. Evolucija ne može da postiže rešenja na putu postepenih promena ako svaka od takvih promena nije u datom pokolenju odmah korisna. Analogno, ne može da ne rešava zadatke koji zahtevaju ne sitne promene nego radikalnu rekonstrukciju. U tome smislu ona je »oportunistička« i »kratkovida«. Zato se veoma mnogo sistema odlikuje složenošću koja bi se dala izbeći. Govorimo sada o nečem drugom no što je »suvišna složenost« iz druge tačke, jer smo tamo kritikovali njenu prekomernost s obzirom na put stizanja do završnog stanja (jajna ćelija — embrion — zreli organizam); u trećoj tački ukazali smo na štetnost suvišne biohemijske komplikovanosti. Sada, postajući sve više ikonoborcima, kritikujemo već osnovni plan pojedinih opšteustrojstvenih rešenja. Evolucija nije mogla, npr., proizvesti mehaničke uređaje tipa točka, pošto točak od prvog trenutka mora da bude točak, tj. da poseduje obrtnu osu, tuljac, štit, itd. Morao bi, dakle, nastati u skoku, jer je i najmanji točak odmah gotov točak, a ne neka »prelazna« forma. Doduše, nikad nije bilo velike potrebe za upravo takvim mehaničkim uređajem u organizmima, ali taj primer ubedljivo pokazuje koji tip rešenja Evolucija nije kadra da reši. Mnogi mehanički elementi organizma mogli bi se zameniti nemehaničkim. Tako bi se, npr., krvotok mogao oslanjati na princip elektromagnetne pumpe, kad bi srce bilo električni organ koji proizvodi polja koja se odgovarajuće menjaju a krvna zrnca bi bila dipoli ili bi imala znatniji feromagnetni dodatak. Takva pumpa bi krvotok po-
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 401 državala ravnomernije, s manjim utroškom snage, nezavisno od elastičnosti zidova krvnih sudova koji moraju da kompenzuju kolebljivosti pritiska pri postupnim ubacivanjima krvi u glavnu arteriju. Pošto bi organ koji prebacuje krv oslanjao svoju delatnost na neposredno pretvaranje biohemijske energije u hemodinamičku, jedan od težih i u stvari nerešenih problema, problem pothranjivanja srca u trenutku kad je njemu to najpotrebnije, tj. u momentu stezanja, prestao bi uopšte da postoji. U situaciji koju je ostvarila Evolucija, mišić, grčeći se, prignječuje do izvesnog stepena svetlost sudova koji ga hrane, čime se pripliv krvi, pa prema tome i kiseonika, u mišićna vlakna trenutno smanjuje. Srce se, naravno, snalazi i u ovakvom stanju stvari, ali rešenje je utoliko gore što je, kao što se iz navedenog vidi, sasvim bez neophodnosti tako. Slaba prekomerna rezerva dostave krvi izaziva danas to da oboljenja koronarnih krvnih sudova čine jedan od glavnih uzroka smrtnosti u svetskim razmerama. Rešenje »elektromagnetne pumpe« nije ostvareno nikad, koliko god je Evolucija kadra da proizvodi kako dipolne molekule tako i električne organe. Ali ukazani projekt zahtevao bi krajnje neverovatnu i istovremeno nastajuću promenu u dva sistema, međusobno gotovo potpuno izolovana: krvotvorni organi morali bi početi da proizvode postulirane »dipole«, odnosno »magnetne eritrocite« i istovremeno bi srce iz mišića moralo da se pretvori u električni organ. Elem, takva koincidencija slepih mutacija, kao što znamo, jeste pojava na koju uzalud može da se čeka i milijardama godina; baš kao što se i desilo. Uostalom, Evolucija nije izvršila čak ni daleko skromniji zadatak, zatvaranje otvora međukomorne pregrade kod gmizavaca; lošija hemodinamička produktivnost ne smeta joj, jer ona svojim tvorevinama ostavalja čak i najprimitivniju biohemijsku i organsku opremu, samo ako se pomoću nje snalaze u održanju vrsta. Treba primetiti da na ovoj etapi naše kritike ne postuliramo evoluciono nemoguća rešenja, tj. biološki nemoguća, kao što bi bile neke materijalne promene (zamenjivanje koštanih zuba čeličnim ili zamenjivanje zglobnih površina od hrskavice — površinama od teflonske plastike). Nemoguće je zamisliti bilo kakve rekonstrukcije ge26
notipa koje bi organizmu omogućile da proizvodi teflon (fluorokarbon). Međutim, programiranje u naslednoj plazmi organa tipa spomenute »hemoelektrične pumpe«, bilo bi, bar u principu, moguće. Oportunizam i kratkovidost ili, tačnije, slepilo Evolucije, označava u praksi primenu takvih rešenja kakva se slučajno pojave kao prva, a njihovo uklanjanje samo onda kad slučaj stvori drugačiju mogućnost. Kada ipak jednom dato rešenje blokira put do svih ostalih, bez obzira koliko bi bila savršenija i za čitavo nebo produktivnija, razvitak datog sistema zamire. Tako je, npr., vilica grabijivaca-gmizavaca tokom desetak miliona godina ostajala sistem mehanički veoma primitivan; to rešenje »vuklo« se kroz gotovo sve ogranke gmizavaca, ukoliko su poticali od zajedničkih predaka; promena nabolje »uspešno« je sprovedena tek kod sisara (grabljivci tipa vuka), dakle neizmerno kasno. Kao što su biolozi ne jednom pravilno primetili, Evolucija je konstruktor vredan samo u razradi rešenja životno apsolutno važnih, ukoliko služe organizmu u fazi pune životnosti (za polno razmnožavanje). Međutim, sve što nema takvog kritičkog značenja ostaje manje ili više zanemareno, prepušteno sudbini slučajnih metamorfoza i najslepljih pogodaka. Evolucija, dabogme, ne može predviđati nikakve konsekvencije aktuelnog delovanja, pa makar ono uvodilo i celu vrstu u ćorsokak razvitka, a relativno mala promena dozvolila bi da se to izbegne. Realizuje se ono što je moguće i pogodno odmah, bez brige o ostatku. Veći organizmi poseduju veći mozak u kome količina neurona prestiže rast mase, otuda njena prividna omiljenost ka sporoj »ortoevolucdji«, sporom, ali stalnom povećavanju razmera tela koje se često ipak pokazuje kao prava stupica i oruđe brzog istrebljenja; nijedna od starih grana divova (jurski gmizavci, npr.) nije preživela do danas. Tako je, dakle, Evolucija, pored sve svoje škrtosti koju ispoljava pri izvršenju samo najneophodnijih »prerada«, najrasipniji od svih mogućih konstruktora. 5. Kao konstruktor ona je takođe haotična i nelogična. Vidi se to, npr., po načinu na koji vrši podelu regeneracijskih potencija među vrstama. Organizam nije izgrađen na principu ljudskih tehnika — makroskopskih 4 0 2 STANISLAV LEM
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 0 3 zamenskih delova. Inženjer projektuje tako da mogu biti zamenjivani čitavi blokovi uređaja. Evolucija projektuje »mikroskopski princip zamenskih delova«, koji se ispoljava neprestano, jer ćelije organa (kože, kose, mišića, krvi itd. — sem malobrojnih, kao što su neuroni) stalno podležu zameni — putem deobe drugih ćelija; potomstveni su upravo »zamenski delovi«. Bio bi to odličan princip, bolji od inženjerijskog, kada ga praksa ne bi tako često poricala. Ljudski organizam izgrađen je od mnogih biliona ćelija; svaka od njih sadrži ne samo onu genotipsku informaciju koja je neophodna za funkcije koje obavlja nego informaciju potpunu — istu kakvu ima jajna ćelija. Teorijski bi, dakle, bio moguć razvitak ćelije sluzokože jezika (na primer) u zreli ljudski organizam. U praksi je to nemoguće, pošto se takva informacija ne da pokrenuti. Somatske ćelije nemaju embriogenetsku potenciju. Istinu govoreći, ne znamo najbolje zašto je tako. Možda tu igraju ulogu neki inhibitori (kočnice rasta), jer to zahteva princip tkivne saradnje; kancerizacija bi, dodajmo oslanjajući se na najnovije radove, počivala na nestajanju tih inhibitora (histona) u ćelijama koje su prošle kroz somatsku mutaciju. U svakom slučaju, činilo bi se da svi organizmi, bar istog razvojnog stabla, treba da regenerišu manje-više isto, čim svi imaju dosta sličnu suvišnost čelične informacije. Ipak nije tako. Čak nema ni čvrste veze između mesta koje zauzima vrsta u evolucionoj hijerarhiji ni regeneracijskih mogućnosti. Žaba je vrlo loš regenerator, gotovo baš kao i čovek. Eto, to nije samo nekorisno sa pojedinačne tačke gledišta, ali ni nelogično sa konstruktorske. To stanje izazvali su svakako određeni uzroci u toku evolucije. Ali mi se sad ne bavimo traženjem opravdavanja za njene slabosti kao tvorca organskih sistema. Završno stanje svake evolucione grane, to jest danas živi »model« uveden u »masovnu proizvodnju«, odražava, s jedne strane, one aktuelne uslove koje bi morao da savlada, kao i, s druge strane, onaj milijardugodišnji put slepih proba i traženja koji su prevalili svi njegovi preci. Znači, na kompromisnosti sadašnjih rešenja dopunski teži bespomoćnost svih ranijih konstrukcija koje su takođe bile kompromisne. 26*
6. Evolucija ne kumulira sopstvena iskustva. Ona je konstruktor koji zaboravlja na minula dostignuća. Ona svaki put mora da ih traži iznova. Gmizavci su dva puta preduzimali invaziju vazduha, jednom kao golokoži gušteri, a drugi put kad su obrasli perjem; svaki put morali su iznova da izgrađuju adaptaciju prema uslovima leta: organsko-izvođačku i neuralnu. Kičmenjaci su napuštali okean radi kopna i vraćali se u vodu; i tada su »vodna« rešenja morala da budu započinjana od nule. Prokletstvo svake savršene specijalizacije jeste to da predstavlja prilagođenost samo uz aktuelne uslove; ukoliko je specijalizacija bolja ukoliko promena tih uslova lakše vodi do uništenja. A često su baš najbolja konstrukcijska rešenja razbacana po raznim bočnim, krajnje specijalizovanim linijama. Čulni organ naočarke koji reaguje na infracrvene zrake otkriva razlike temperautre reda 0,001 stepena. Električno čulo nekih riba reaguje na razlike napona reda 0,01 mikrovolti u milimetru. Slušni organ moljaca (kojima se hrane slepi miševi) reaguje na treptaje nadzvučne eholokacije tih »letećih miševa«. Osetljivost čula dodira nekih insekata već je na granici percepcije molekularnih treperenja. Zna se kako je razvijeno čulo mirisa kod »njušača«, među koje spadaju i neki insekti. Delfini imaju sistem hidrolokacije čiji prijemni ekran pramena odašiljanih treptaja jeste ugnuti čeoni deo lobanje, pokriven masnim jastučićima, a deluje kao koncentrišući reflektor. Ljudsko oko reaguje na pojedinačne kvante svetlosti. Kad vrsta koja je formirala takve organe gine, često s njom propadaju i »pronalasci evolucije«, slični ovima koje smo spomenuli. Ne znamo koliko ih je poginulo tokom minulih milion godina. A ako pak traju, onda nema mogućnosti da se ti pronalasci prošire van okvira vrste, familije ili grupe u kojoj je došlo do njihovog nastanka. U efektu, star čovek je bezubo biće, iako je problem već bio, i to desetinama puta rešen, svaki put nešto drugačije (kod riba, ajkula, glodara itd.). 7. Najmanje znamo o tome na koji način Evolucija izvršava »velika otkrića«, svoje revolucije. Jer njih ima; počivaju na stvaranju novih tipova. Naravno, i tu napreduje postepeno, jer drugačije ne može. Prebacićemo joj — u toj meri — krajnju već slučajnost; tipovi nastaju ne 4 0 4 STANISLAV LEM
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 0 5 zahvaljujući adaptacijama ili brižljivo pripremanim promenama nego su rezultat izvlačenja na evolucionoj lutriji, s tim što veoma često — glavnih zgoditaka uopšte nema. Toliko smo već govorili o evoluciji genotipa da će ono što ću izneti, oslanjajući se na Dž. Simpsona29*, biti valjda razumljivo bez obzašnjenja. Pod niskim selekcionim pritiskom u velikim populacijama, nastaje rezervoar pritajene genetske promenljivosti (u recesivno mutiranim genotipima). U malim populacijama, međutim, može da dođe do slučajnog učvršćivanja novih genetskih tipova; Simpson to naziva »kvantnom evolucijom« (skok je, ipak, manje revolucionaran od onoga kakav je u svoje vreme postulirao Goldšmit, nazivajući rezultate hipotetičnih genotipskih makrorekonstrukcija hopeful monsters-ima — »obećavajućim čudovištima«). Dešava se to na taj način što nastupa skokoviti prelaz od heterozigotičnosti do homozigotičnosti mutanata; dotad pritajene crte naglo se, dakle, manifestuju i to u obimu velike količine gena odjednom (pojava te vrste mora biti neobično retka, recimo jednom ili dva puta na četvrt milijarde godina). Izolacija i smanjivanje populacije nastaje najčešće za vreme silovitog rasta smrtnosti u epohama poraza i katastrofa. I baš tada između miliona onih što ginu izranjaju sporadične evolucione radijacije; neselekcionisani, novi, »probni modeli«, nastali su na opisani skokoviti način koji tek dalji tok evolucije podvrgava »praktičnoj proveri«. Pošto je metod Evolucije uvek lutrijski, okolnosti koje pogoduju »velikim pronalascima« uopšte ne moraju da ih izazivaju na neophodan način ili ma i samo verovatan. Istina je da porast smrtnosti, da izolacija olakšava »izdvajanje« većeg broja fenotipskih mutanata iz dotad u gametima tajene »alarmne« rezerve, ali ta rezerva može se pokazati ne toliko spasilačkim pronalaskom, novom formom organizma koliko spojem besmislenih i štetnih crta. Jer selekcioni pritisak uopšte ne mora da se usmereno poklapa sa mutacionim; kopno može da se pretvara u ostrvo, a beskrilni insekti, sasvim slučajno, pretvarače se u okrilaćene, što će njihovu situaciju samo još pogoršati. Jedno je isto tako moguće kao i drugo; tek kada vektori oba pritiska, mutacionog i selekcionog, idu
406 STANISLAV LEM u istom pravcu, moguć je zaista znatan napredak. Ali i ta pojava, kao što sad shvatamo, predstavlja retkost nad retkostima. U konstruktorovim očima ta se situacija izjednačava s takvom snabdevenošću spasilačkih čamaca da bi, posle katastrofe, brodolomnike očekivala iznenađenja kad otkriju šta se nalazi u skrovištu sa »kranjim rezervama« njihovog broda: slatka voda ili, možda, sona kiselina, ili — hrana u konzervama ili, možda kutije s kamenjem. I mada to zvuči groteskno, slika ipak u osnovi odgovara upravo metodu Evolucije, okolnostima u kakvima ona izvršava svoja najveća dela. O tome da se ne varamo svedoči monofiletičnost nastanka gmizavaca, vodozemaca, sisara: jer nastali su samo jedanput svaka klasa samo jednom u rasponu svih geoloških epoha. Bilo bi veoma zanimljivo znati odgovor na pitanje šta bi se desilo da pre 360 miliona godina nisu nastali prvi kičmenjaci, da li bi trebalo čekati »narednih sto miliona godina«? Ili bi ponavljanje tog mutacionog stvaranja bilo još manje verovatno? I ne bi li taj pronalazak eliminisao drugu, potencijalno moguću konstrukciju? To su nerazrešiva pitanja, jer se dogodilo ono što se dogodilo. Doduše, kao što smo već rekli, mutacija je gotovo uvek promena jedne organizacije u drugu organizaciju, iako često »adaptacijski besmislena«. Tako visok nivo organizovanja genotipa stvara uslove u kojima serija lutrijskih izvlačenja, samo ako je dovoljno duga, pojavu konstruisanja naprednije varijante ili ogranka čini verovatnoćom koja se približava maltene jedinici. (Pod »naprednom« formom podrazumevamo takvu koja — po Dž. Haksliju — ne samo što organizaciono dominira nad dotadašnjima nego predstavlja potencijalan prelaz ka daljim razvojnim etapama). Na primeru »velikih prevrata« Evolucije ponovo smo se sudarili, i to drastično, sa dokaznom statističnošću prirodnog konstruktorstva. Organizam je demonstracija kako neki sistem može da se izgradi iz nepouzdanih elemenata. A evolucija je demonstracija na koji način u hazardnoj igri sa dva uloga — životom i smrću — može da se neguje inženjerija. 8. Prelazimo na sve temeljni ju kritiku Evolucije; treba, dakle, na margini izneti kritiku njenog metoda uprav
ljanja. Povratna sprega koja kontroliše genotipe pre je pogrešna, zbog čega upravo i dolazi do »genetičkog prljanja« populacije. Naša glavna tema sada će biti jedna od polaznih i najfundamentalnijih postavki: izbor gradiva. Retorte i laboratorije Evolucije jesu majušne belančevinske kapljice lepka. Iz njih ona gradi skelete, krv, žlezde, mišiće, krzna, oklopne štitove, mozgove, nektare i otrove. Uskost »proizvodnog grla« začuđuje u poređenju sa univerzalizmom završnih proizvoda. Ako se ipak ne obraća pažnja na restrikcije koje nameće hladna tehnologija, ako nas ne zanima savršenstvo umetnosti molekularne i hemijske akrobacije nego nas pre zanimaju opšti principi racionalnog projektovanja optimalnih rešenja, otvara se prostor za prigovore. Kako je moguće zamisliti organizam savršeniji od biološkog? Kao determinisani sistem — u tom smislu sličan sa prirodnim organizmima — može to biti sistem koji ultrastabilnost podržava zahvaljujući priplivu najproduktivnije energije, dakle, naravno, atomske. Odustajanje od oksidacije čini suvišnima krvotok, sistem za stvaranje krvi, zatim pluća, čitavu piramidu centralnih regulatora disanja, celu hemijsku aparaturu tkivnih encima, mišićnu promenu i relativno slabu i drastično ograničenu snagu mišića. Nuklearna energija dozvoljava univerzalna preoblikovanja; tečna sredina nije njen najbolji nosilac (ali i takav homeostat mogao bi se izgraditi ako bi nekome do toga bilo posebno stalo); ona otvara šanse raznorodne delatnosti na razdaljinu bilo putem provodnika i diskretno (»kabeli« kao nervi) bilo analogno (tada, npr., zračenje postaje ekvivalent analognih informacionosnih hormonalnih spojeva); zračenja i polja sile mogu da dejstvuju takođe na sredinu homeostata, a tada primitivna mehanika udova sa njihovim kliznim ležištima postaje suvišna. Svakako, organizam »na atomsku energiju« je u našim očima isto toliko groteskan koliko i besmislen — ali vredi zamisliti kako izgleda situacija čoveka u startujućem kosmičkom vozilu, pa da se oceni sva krhkost i uskost njegovog evolucionog rešenja. Pri pojačanoj gravitaciji telo, koje se uglavnom sastoji iz tečnosti, podleže naglim hidrodinamičnim prenošenjima teže — otkazuje rad srce, u žilama je čas malo krvi, a čas ona razara krvne PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 407
4 0 8 STANISLAV LEM sudove, dolazi do izliva i oteklina, mozak prestaje da deluje čim za trenutak dolazi do obustave pripliva kiseonika, i tada se čak i koštani skelet pokazuje kao suviše slaba konstrukcija da bi se mogla odupreti dejstvujućim silama. Ćovek je danas najnepouzdaniji element sred mašina koje je sam konstruisao, kao i — mehanički — najslabija karika pokrenutih procesa. Ali čak i odustajanje od atomske energije, od polja sila, itd., ne vodi nas na neophodan način natrag kao biološkim rešenjima. Sistem savršeniji od biološkog jeste takav koji poseduje stepen slobode više — u materijalnom obimu. Ćiji oblik i funkcija nisu predeterminisani. Koji proizvodi, prema potrebi, primalački organ, ili efektor, novo čulo ili novi ud, ili novi način kretanja. Koji, jednom rečju, obavlja neposredno, zahvaljujući vlasti nad svojom »somom« onoga što mi sami okolišno radimo, putem tehnologija, posredstvom regulatora drugog stepena, tj. mozgova. Okolnost naše delatnosti mogla bi se ipak eliminisati; ako se ima tri milijarde godina vremena, takve tajne materije mogu se produbiti da bi ona postala suvišna. Problem gradiva može se razmatrati dvojako: iz ugla neposredne primene organizama u Prirodi i tada rešenje koje je prihvatila Evolucija ima mnogo pozitivnih strana. Ili iz ugla prospektivnih potencija — i tada se u prvi plan pomeraju sva njegova ograničenja. Najvažnije je za nas ograničenje u vremenu. Ako se imaju na raspolaganju milijarde godina, može se konstruisati gotovo-besmrtnost, naravno ako je nekome do toga stalo. Za Evoluciju je to pitanje bilo potpuno nevažno. Zašto u odeljku posvećenom nedostacima gradiva razmatramo problem starenja i smrti? Nije li to pre pitanje ograničenosti ovoga gradiva? Jer sami smo govorili kako je protoplazma, bar potencijalno, besmrtna. Ono je neprestano samoobnavljana harmonija — te bar u samom principu njene konstrukcije nema neophodnosti za prekraćivanje procesa, izazvanog njihovim rasipanjem. Pitanje je teško. Ako išta znamo o onome što se dešava u organizmu u toku sekundi ili časova, onda o pravilnostima kakvima on podleže u vremneu računatom u godinama — ne znamo gotovo ništa. To naše neznanje sasvim
uspešno zaklanjaju termini kao što su »rast«, »sazrevanje«, »starenje«, ali to su samo polumetaforični, magloviti nazivi stanja, a ne strogi opisi. Evolucija je konstruktor-statističar; to već znamo. Ali usrednjujuća, statistička je ne samo delatnost stvaranja vrsta; na slične principe oslanja se, takođe, građa pojedinačnog organizma. Embriogeneza je opšteusmeravana hemijska eksplozija sa tehnološkom preciznošću, postavljenom opet statistikom, pošto geni ne determinišu ni količinu ni položaj pojedinih ćelija »konačnog proizvoda«. Nijedno zasebno uzeto tkivo višetkivog organizma ne mora da umre, takva tkiva, izdvojena iz organizma, moguće je godinama uzgajati na veštačkim podlogama. On je stoga smrtan kao celina, a ne njegovi sastavni elementi. Kako to shvatiti? Organizam tokom života podleže različitim poremećajima i traumama. Jedni od njih potiču iz sredine, druge on sam i nehotice izaziva. Ovo poslednje je valjda najhitnije. Već smo govorili o nekim vrstama deformacija životnih procesa, koje su u složenom organizmu pre svega gubitak korelacione ravnoteže. Ima nekoliko njihovih glavnih tipova: stabilizacija patološke ravnoteže, kao kod čira u želucu, začarani krug, kao kod hipertenzije, najzad lavinske reakcije (epilepsija). U takve reakcije moguće je ubrajati, cum grano salis, kancerizaciju. Svi takvi poremećaji ubrzavaju starenje, ali ono se dešava i kod pojedinaca koji gotovo nikad ne boluju. Možemo zaključiti da je starost posledica statističke prirode životnih procesa, čija veoma primitivna slika jeste ispaljivanje patrone sa sačmom. Bez obzira na to kakva je preciznost izrade cevi, sačma se rasprskava sve više uporedo sa putem koji ima da prevali. Starenje je slično rasipanje procesa i njime izazvano njihovo postepeno izlaženje ispod centralne kontrole. A kada to rasipanje stigne do kritične vrednosti, kad se iscrpu rezerve svih kompenzujućih aparatura — nastupa smrt. Elem, možemo sumnjati da li ta statistika, koja je nepogrešiva kao uvodno prihvaćeni princip proizlaženja rasplinute ravnoteže (Fliessgleichgevvicht F. Bertalanfija), dok su iz tako odobrenih elemenata građeni organizmi prosti, omašuje kad prekoračimo određenu granicu složenosti. Ćelija je, u takvom zahvatu, tvorevina savršenija PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 0 9
4 1 0 STANISLAV LEM od višećeličnog organizma, koliko god to izgledalo paradoksalno. Moramo ipak razumeti da tako govoreći upotrebljavamo sasvim drugi jezik ili pak — da se bavimo problemima sasvim druge vrste od onih na koje je Evolucija obraćala pažnju. Smrt je njena višekratna konsekvencija, kao posledica stalne promene, kao rezultat rastuće specijalizacije, kao rezultat, najzad, delatnosti s takvim a ne drugim nekim materijalom — jedinim kakav je bilo moguće stvoriti. U stvari, dakle, ovaj naš pamflet protiv bezličnog stvaranja nije sasvim ozbiljan. Stalo nam je do nečega sasvim drugog. Želimo, naprosto, da budemo konstruktori savršeniji nego ona, i moramo paziti da ne počinimo njene »greške«. Rekonstrukcija čoveka Naš problem treba da bude usavršenje čoveka. U tom pogledu mogući su različiti pristupi. Može se obavljati »konzervativna inženjerija« koja je, naprosto, medicina. Tada norma to jest prosečnost zdravlja, čini uzor; delovanje se preduzima radi toga da svaki čovek može da dosegne takvo stanje. Obim ovih delatnosti polako se proširuje. Može čak da obuhvata ugrađivanje u organizam genotipski nepredvidljivih parametara (kao što je spominjana mogućnost hibemacije). Na lak način može se preći na sve univerzalniju protetiku. Na savladavanje odbrambenih snaga organizma u svrhu uspešne transplantacije organa. Sve se to već danas realizuje. Već su izvršena prva presađivanja bubrega i pluća; to se u mnogo širem obimu primenjuie na životinjama (»rezervna« srca). U SAD čak postoji društvo »zamenskih organa«, koje koordinira i podstiče naučna istraživanja iz te oblasti. Postepeno, dakle, može da se prestrojava organizam, menjajući ga u pojedinim funkcijama i parametrima. Taj će proces verovatno ići u dva koloseka, pod pritiskom objektivnih nužnosti — i tehnoloških mogućnosti: kao biološke promene (transplantacijsko uklanjanje defekata, obogaljenja, itd.) i kao promene protezujuče (kada je mehanička, »mrtva«
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 1 1 proteza za korisnika bolje rešenje nego prirodno presađivanje). Proteziranje u takvom obimu ne može, naravno, voditi u neku čovekovu »robotizaciju«. Cela ta faza koja svakako obuhvata ne samo kraj ovog stoleća nego i početak sledećeg, polazi od usvajanja osnovnog »konstrukcijskog plana« koji je dala Priroda. Dakle, ostaju nenarušene direktive telesne građe, organske građe, aktivnosne građe, zajedno sa uvodno prihvaćenom postavkom belančevinskog gradiva — kao i s njegovim neizbežnim konsekvencijama — starošću i smrću. Statističko produženje života preko granice od sto godina (tj. da takva bude prosečna dužina individualnog trajanja) — bez ingerencije u naslednu informaciju — izgleda mi nerealnim. Mnoštvo mudraca već nam je više puta izjavljivalo kako bi »u stvari«, kako bi »u načelu« čovek mogao da doživi i 140 — 160 godina, čim pojedinci toliko mogu da žive; to je argumentacija dostojna one koja govori kako bi »u stvari« svako od nas mogao da bude Betoven ili Napoleon, jer su i oni bili ljudi. Naravno da su bili ljudi, kao što su ljudi i dugovečni kavkaski planinci, ali za prosečnu populaciju iz toga ništa ne proizlazi. Dugovečnost je rezultat delovanja određenih gena; ko ih rasprostrani među ljudima, učiniće da budu statistički dugovečni. Bilo kakav program radikalnijih promena jeste danas i biće u sledećem stoleću svakako neostvarljiv. Možemo se jedino zamisliti nad mogućnostima programa revolucionarne inženjerije organizma. Primitivno, na naivan način, ali to jeste moguće. Najpre se treba zamisliti o onome šta želimo. Slično kao što postoji skala prostornih veličina od metagalaksijskih maglina, preko galaksija, lokalnih sazvežđa, planetarnih sistema, planeta, njihovih biosfera, živih organizama, virusa, molekula, atoma, pa sve do kvantova, isto tako postoji skala vremenske veličine, tj. različitog vremenskog raspona. Ona se, uglavnom, podudara sa skalom prostornih veličina. Najduže je individualno trajanje galaksija (dvadesetak milijardi godina), zatim dolaze zvezde (oko 10 milijardi), biološka evolucija kao celina — četiri do šest milijardi, geološka doba (150 — 50 miliona godina), sekvoja (oko 6.000 godina), čovek (oko 70 godina), vodencvet (jedan dan), bakterija (oko 15 mi
4 1 2 STANISLAV LEM nuta), virus, cis-benzol, mezon (milioniti delovi sekunda). Konstrukcija razumnog bića sa individualnim trajanjem koje se izjednačuje sa rasponom geoloških epoha izgleda nam potpuno nerealnom. Takva osoba morala bi ili da ima razmere planetoida — ili da se odrekne neprekidnog pamćenja proteklih događaja. Naravno, to je područje za groteskne koncepte poreklom iz S—F: dugovečna bića koja svoje pamćenje imaju locirano npr. u gigantskim podzemnim »mnemotronima« grada i povezana su s rezervoarima svojih mladalačkih sećanja od pre 100.000 godina ultrakratkim talasima. Tako, dakle, granica realnog uzdizanja dugovečnosti čini se da je biološki plafon (sekvoja, dakle oko 6.000 godina). Kakva treba da je najhitnija odlika toga dugovečnog bića? Dugovečnost ipak ne može da bude cilj sam po sebi. Ona mora nečemu da služi. Bez sumnje niko, ni danas niti za sto hiljada godina, ne može na siguran način predviđati budućnost. Stoga osnovna crta »usavršenog metoda« treba da je njegova autoevoluciona potencija. Da bi se mogao preobratiti na takav način i u takvom pravcu koji će mu odgovarati, s obzirom na civilizaciju koju stvara. šta je, dakle, moguće? Gotovo sve, s jednim valjda izuzetkom. Ljudi bi, dogovorivši se, mogli jednog dana negde dvadesethiljadite godine odlučiti: »Dosta — neka bude ovako kako je sada, neka tako bude odsad zauvek. Ne menjajmo, ne pronalazimo, ne otkrivajmo ništa, pošto bolje nego sada biti ne može, a čak i kada bi moglo da bude — ne želimo to.« Koliko god da sam neverovatnih stvari izneo u ovoj knjizi, ta mi izgleda najneverovatnija od svih. Kiborgizacija Posebnu pažnju zaslužuje jedini danas poznat, za sada čisto hipotetični projekt rekonstrukcije čoveka koji su izneli naučnici. Nije to projekt univerzalne rekonstrukcije. On treba da služi određenim ciljevima, to jest adaptaciji sa kosmosom kao »ekološkom nišom«. To je takozvani kiborg (skraćenica od reči »kibernetička organizacija«). »Kiborgizacija« počiva na uklanjanju probavnog
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 1 3 sistema (sem jetre, eventualno i elemenata pankreasa), čime će suvišne postati takođe vilice, njihovi mišići i zubi. Ako problem govora treba da bude rešen »kosmički« — putem stalne primene radio-veze — nestaće i usta. Kiborg poseduje niz bioloških elemenata, kao što su skelet, koža i mozak, ali taj mozak upravlja dosad nehotičnim funkcijama tela svesno, pošto se u ključnim punktovima organizma nalaze osmotičke pumpe, koje u slučaju potrebe ubrizgavaju bilo prehrambene supstance bilo aktivizujuća tela — lekove, hormone, podstioajne preparate — bilo obrnuto, tela koja smanjuju osnovnu promenu i čak uvode u stanje hibernacije. Takva autohibernaciona spremnost može ozbiljno povećati izglede da se preživi u vreme neke havarije i si. Sistem krvotoka smišljen je dosta »tradicionalno«, iako kiborg može da radi u beskiseoničkim uslovima (ali, naravno, sa zalihom kiseonika u skafandru). Kiborg nije već delimično protežirani čovek. On je čovek delimično rekonstruisan, sa veštačkim prehrambeno-regulacionim sistemom koji omogućava prilagođavanje različitim kosmičkim sredinama. On ipak nije rekonstruisan mikroskopski, tj. žive ćelije su i dalje osnovno gradivo njegovog tela, a sem toga pak, sasvim očigledno, promene njegove organizacije ne mogu se prenositi na potomstvo (nisu nasledne). Treba smatrati da bi se »kiborgizacija« dala dopuniti biohemijskim rekonstrukcijama. Tako bi, npr., bilo veoma poželjno učiniti organizam nezavisnim od stalne dostave kiseonika. Ali to je već put ka onoj »biohemijskoj revoluciji« o kojoj smo prethodno govorili. Zna se, uostalom, da ne treba čak tražiti tela koja kiseonik magaziniraju uspešnije od hemoglobina, da bi se mogao relativno dugo snalaziti bez dostupa vazduha. Kitovi mogu da rone više od jednog časa, što nije samo rezultat povećanog obima njihovih pluća. Oni u tu svrhu imaju razvijene organske sisteme. Dakle, i »od kita« bi se eventualno mogli pozajmiti elementi reorganizacije. Nismo se opredelili ni za ni protiv kiborgizacije. Navodimo je samo radi pokazivanja kako su problemi te vrste uopšte pokretani od strane naučnika. Treba ipak primetiti da taj projekt danas najvcrovatnije ne bi bio ostvarijiv (ne samo zbog lekarske etike nego i zbog neznatnog izgleda da organizam preživi posle tako povećane
4 1 4 STANISLAV LEM liirurške intervencije i zamenjivanja životno tako važnih organa raznim »osmotičkim pumpama«), iako je u osnovi on dosta »konzervativan«. Glavni izvor kriticizma predstavlja ne toliko skup predlaganih operacija koliko njihov završni rezultat. Uprkos prividima, kiborg uopšte nije čovek univerzalniji od »dotadašnjeg modela«. On je »kosmična varijanta« i to nipošto za sva nebeska tela nego više za ona slična Mesecu ili Marsu. Tako da postupci, u suštini, dosta okrutno daju rezultat prilično bedan u pogledu adaptacionog univerzalizma; najveće protivljenje ipak budi sama koncepcija »degeneralizovanja čoveka«, tj. stvaranje različitih ljudskih tipova, manje-više po slici i prilici raznih vrsta mrava. Možda te analogije projektantima nisu padale na pamet, ali nameću se čak i nepredupređenom posmatraču. Hibernirati se može i bez osmotičkih pumpi, a isto bi se tako kosmonaut mogao snabdeti nizom mikrododataka (automatskih ili koje bi on sam pokretao) radi uvođenja u njegovo telo odgovarajućih preparata. A već onaj kiborgovski nedostatak usta više mi liči na efekt više namenjen širokoj publici nego stručnjacima-biolozima. Lojalno priznanjem da je u materiji takvih ili sličnih rekonstrukcija lakše kretati se kroz opšte fraze o njihovoj budućoj nužnosti nego predložiti, ma i tehnički danas nerealne ali konstruktorski ubedljive popravke. Zasad industrijska hernija beznadežno zaostaje iza biohemije organizama, a molekularna inženjeri ja, zajedno s njenim informacijskim primenama, leži kao u pelenama nasuprot molekularnoj tehnologiji organizama. Pa ipak ona sredstva kojih se prihvatala — da tako kažemo — više »iz očajanja« nego po izboru, Evolucija, stešnjena objektivnim uslovima na »hladnu tehnologiju« i na veoma uzak sastav elemenata (praktično — samo ugljenik, vodonik, kiseonik, sumpor, azot, fosfor i, delimično, železo, kobalt i drugi metali) — ne mogu predstavljati vrhunsko dostignuće u konstruisanju homeostata po meri Kosmosa. Kada hernija sinteza, teorija informacije, opšta teorija sistema iskorače daleko napred, ljudsko telo će se u takvom svetu pokazati kao najmanje savršen element. Ljudsko znanje prevazići će biološko, nagomilano u živim oragnizmima. Tada će planovi evolucionih rešenja, danas smatrani blaćenjem perfekcije, biti ostvareni.
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 415 Autoevoluciona mašina Pošto nam mogućnost čovekove rekonstrukcije danas izgleda kao nešto neverovatno, skloni smo da sudimo kako neverovatne moraju biti takođe i tehnike koje se u tu svrhu primenjuju. Hirurgija mozgova, »flaširani embrioni koji se razvijaju pod kontrolom genetičke inženjerije« — to su slike kakve nam u toj oblasti danas predstavlja fantastična literatura. Međutim, primejeni postpuci mogu biti uopšte neprimetni. Od pre nekoliko godina rade u SAD — zasad malobrojni — kompjuteri programirani za sklapanje brakova. »Mašinski provodadžija« odabira parove koji se najbolje slažu u telesnom i duhovnom pogledu. Prema podacima (još škrtim) trajnost mašinski sklapanih veza je oko dva puta veća nego u običnim brakovima. Poslednjih godina u Sjedinjenim Državama snižen je prosečni uzrast u kome se sklapaju brakovi, a sklopljeni se u 50 procenata raspadaju posle 5 godina, te tako ima mnoštvo dvadesetogodišnjaka-raspuštenika i dece lišene normalne roditeljske brige. Još nisu pronađeni načini da se bilo čime zamene porodični oblici vaspitanja, jer to nije samo pitanje sredstava za održavanje odgovarajućih institucija (dečjih domova); roditeljska osećanja ne mogu se nadomestiti, a njihov rani i trajni nedostatak izaziva ne to da detinjstva budu loše doživljavana nego nastanak često neuklonjivih defekata u sferi takozvane više osećajnosti. Tako izgleda aktuelno stanje. Ljudi stvaraju parove slučajnim metodom koji bi se mogao nazvati braunovskim — jer se povezuju po izvesnoj količini prolaznih kontakata, kad najzad naiđu na »prave« partnere što, čini se, potvrđuje uzajamna privlačnost. Ali to je, u stvari, dosta slučajno uviđanje (čim se u 50% pokazuje pogrešnim). »Mašinske provodadžije« menjaju takvo stanje stvari. Odgovarajuća istraživanja dostavljaju mašini znanje o psihosomatskim crtama kandidata, posle čega ona traži parove u kojima članovi optimalno odgovaraju jedan drugome. Mašina ne likvidira slobodu izbora, jer ne ukazuje samo na jednog kandidata. Delujući probabilistički, predlaže izbor u okviru izdvojene grupe koja se uklapa u okvir poverenja, pri čemu mašina takve grupe može da selekcioniše između miliona ljudi, dok jedinka, koja po
416 STANISLAV LEM stupa tradicionalno, »slučajnim metodom«, može da se sretne u životu najviše s njih nekoliko stotina. Tako, dakle, mašina u stvari realizuje stari mit o međusobno suđenim muškarcima i ženama, ali koji se uzalud traže. Stvar je samo u tome da društvena svest tu činjenicu trajno prihvati. Doduše, to su samo racionalni argumenti. Mašina proširuje mogućnosti izbora, ali to čini u uposređenju, iznad pojedinčeve glave, oduzimajući mu pravo na greške i patnje, na sve uopšte slučajnosti zajedničkog života, mada neko može upravo za takvim slučajnostima da teži ili bar da želi za sebe pravo da rizikuje. Vlada, doduše, ubeđenje da se brak sklapa kako bi se u njemu ostalo, ali neko možda više voli da doživi čak i fatalno završenu peripetiju s lakomisleno izabranim partnerom nego da živi »dugo i srećno« u harmoničnom supružanstvu. Pa ipak u masovnom uposređenju koristi sklapanja brakova s pozicije »boljeg znanja« kakvim raspolaže mašina toliko znatno prevazilaze nedostatke da slična tehnika ima mnogo izgleda da bude masovno proširena. Kad stekne kulturnu normu, brakovi sklapani uprkos savetima »mašinskog provodadžije« biće možda neka vrsta zabranjenog voća i zato sablažnjivi, a društvo će ih, pak, okružiti aurom sličnom onoj kakva je nekad pratila npr. neprilične brakove. Uostalom, možda će biti i tako da će sličan »dešperaterski korak« u izvesnim krugovima biti smatran »izrazom naročite odvažnosti« kao i »izazivanjem opasnosti«. »Mašinske provodadžije« mogu za našu vrstu imati veoma ozbiljne konsekvencije. Kad budu dešifrovani lični genotipski repertoari i pored ustaljenih »ličnih psihosomatskih profila« uvedeni, u mašinsko pamćenje, zadatak bračnog savetnika biće da izvrši izbor koji će obavljati ne samo u primeni na jednu i drugu ličnost nego i na jedan i drugi genotip. Selekcija će, dakle, proticati u dva stepena. Najpre će mašina izdvojiti klasu partnera koji jedni drugima odgovaraju psihosomatski, a zatim će ih podvrgnuti selekciji drugog stepena, odbacujući kandidate koji bi mogli sa bitnom verovatnoćom oploditi decu, iz izvesnih razloga nepoželjnu. Na primer, krhku, što neosporno odobravamo, ili obdarenu niskom intelingencijom ili individualno neuravnoteženu — što već nudi, bar
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 417 danas, izvesne ograde. Takvo postupanje čini se poželjnim — kao stabilizacija i odbrana nasledne supstance vrste — naročito u razdoblju koje u civilizacionoj sredini povećava koncentraciju mutagenih tela. Od stabilizovanja genotipa populacije vrlo je blizu do upravljanja njihovim daljim razvitkom. Na taj način stupamo u sferu takve planirane kontrole koja čini rasplinut prelaz ka upravljanju evolucijom vrste. Odabrati genotipe uz genotipe isto je što i upravljati evolucijom vrste. Slična tehnika čini se najmanje drastičnom od mogućih, kao stvarno neopaziva, ali upravo time stvara delikatan moralni problem. Saglasno sa direktivama naše kulture, društvo je dužno da bude inlormdsano o svim važnim promenama — a takav bi bio neki (recimo) »hiljadugodišnji autoevolucioni plan«. Davati ipak informaciju, ne dajući istovremeno argumente, znači nametati planove a ne ubeđivati u potrebu njihovog ostvarenja. Argumente će ipak moći da razumeju u pravom smislu samo oni koji budu imali širok uvid u obim medicine, evolucije, antropologije i populacione genetike. Druga osobenost takve tehnike jeste ta što je dobijati u njoj rezultate moguće nejednako u okviru različitih ustrojstvenih crta. Relativno lako bi bilo, npr, — težiti rasprostranjenju visoke inteligencije kao prirodne vrsne odlike, iako ne tako učestale kao što se može želeti. Imalo bi to ogromno značenje u eposi umnog takmičenja ljudi i mašina. Ali najteže bi bilo izvršiti — ukazanim metodom — duboke ustrojstvene promene organizacije. O kakvim promenama bi se tu moglo raditi? Saglasno s nekim istraživačima (takvim kao Dart, na primer) mi smo »nasledno opterećeni« ili, tačnije rečeno, odlikujemo se »asimetrijom« teženja ka »zlu« i »dobru« zato što su naši preci pre tri četvrt miliona godina praktikovali kanibalizam, i to ne kao izuzetak pred licem smrti od gladi (tako čine »obični« grabljivci) nego kao pravilo. Znalo se za to već poprilično odavno, ali danas se kanibalizam smatra stvaralačkim faktorom antropogeneze, a to se tako tumači da biljoždernost ne maksimalizuje »razumnost«, jer banane ne prisiljavaju njihovog tražioca da razvija taktiku koja munjevito ocenjuje situacije ni strategiju pristupa, borbi i gonjenja. Stoga su se antropoidi nekako zadržali u razvitku. ^ najbrže je napredovao pračovek zato što je lovic sebi ravne po bistrini. 27
Zahvaljujući tome dolazilo je do najenergičnije selekcije »neinteligentnih«, jer umno ograničen biljožder često najviše posti, dok nedovoljno bistar lovac na sebi slične — brzo mora da pogine. Prema tome, »kanibalistički pronalazak« je bio — akcelerator umnog napretka, pošto je borba unutar vrste osigurala dug život samo onima koji su raspolagali najboljim razumom, znači takvim koji ispoljava univerzalan transfer životnih iskustava za nove situacije. Uostalom, australopitek, o kome je ovde reč, bio je svežder; ali kulturi kamena prethodila je osteodontokeratička, jer svaki prvi, slučajno — usled grizenja — nastajući štap jeste druga kost, pa su i prvi njegovi alati i močuge bile lobanje i kosti, a isparenje krvi asistiralo je nastanku prvih obreda. Ne proizlazi iz toga da smo od predaka nasledili »arhetip sklonosti ka zločinu«, jer se u vaninstinktivnoj oblasti ne nasleđuje gotovo nikakvo znanje koje usmerava ka određenim delanjima, te se jedino može pretpostavljati da su čovekov mozak i telo formirali situaciju neprestane borbe. Na razmišljanje takođe podstiče »asimetrija« kulturne istorije, u kojoj su se dobre namere dosta pravilno pretvarale u zlo, ali do obrnute metamorfoze nekako nije dolazilo, pa u jednoj od vladajućih religija do danas naročitu ulogu igra krv — u doktrini transsupstancije. Ako slične hipoteze imaju kao podlogu naročite razloge i ako se dubina naših mozgova formirala pod uticaj em pojava onih nekoliko stotina hiljada godina, onda bi nekakva meliorizaoija vrste — u obimu takozvane »asimetrije« — bila istinski poželjna. Danas očevidno, ne znamo ni đa li je treba preduzeti niti, takođe, kako bi to trebalo činiti; »mašine za sklapanje brakova« mogle bi dovesti do željenog stanja tek posle više hiljada godina, jer one mogu samo da maksimalizuju prirodna tempa evolucije, za koja znamo da su spora. Stoga bi u suočenosti s tako revolucionarnim planom trebalo možda pribeći »ubrzanim« tehnikama. U svakom slučaju je tako da o otporima kakve u nama budi perspektiva autoevolucionih promena odlučuju ne samo njihove razmere nego i samo skladno stepenovanje prelaza na njih. »Prekrojavanje mozgova i tela« budi ogavnost, dok »mašinsko bračno savetovalište« izgleda kao dosta nevin postupak — a ipak su to samo putevi različite dužine koji mogu da vode do analognih rezultata. 4 1 8 STANISLAV LEM
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 1 9 Vančulne pojave Mnogo bitnih problema nismo uopšte ni dotakli u ovoj knjizi; mnoge smo tretirali površinje no što bi zasluživali. Ako na njenom kraju spomenemo telepatiju i njoj srodne vančulne pojave, to je da bismo izbegli prigovor što smo, posvećujući toliko pažnje problemima budućeg sveta, s tolikom nepopustljivošću mehanizovali probleme duha, da smo čak zapali u slepilo. Jer čim telepatij a već danas pobuđuje toliko interesovanje, i to čak u nekim naučničkim krugovima, zar nije veoma verovatno da bi njeno tačnije upoznavanje dovelo do radikalne promene naših fizičkih pogleda, a možda bi pojave tog tipa čak postale dostupne konstruktorskim poduhvatima? Ako čovek može da bude telepat i ako elektronski mozak može da bude punovredan čovekov zastupnik, nameće se prost zaključak da i takav mozak, samo ako je valjano načinjen, mora ispoljiti sposobnost vančulnog saznanja. Iz čega već vodi prav put do predstavljanja novih tehnika odašiljanja informacije »telepatskim kanalima« u bezIjudne »telepatrone«, »telekinetore«, kao i u kibernetičku vidovitost. Poznajem dosta dobro literaturu posvećenu ESP-u (Extra-Sensory Perception), vančulnom opažanju. Argumenti iznošeni protiv rezultata istraživanja takvih naučnika kao što su Rajn ili Sol, a koji su sabrani u sarkastičnoj ali inteligentno napisanoj knjizi Dž. Spensera Brauna:i0), za mene su veoma ubedljivi. Kao što je poznato, fenomeni devetstotih godina našeg stoleća, s tolikim uzbuđenjem istraživani od strane ondašnjeg naučnog sveta, a koji su se javljali u prisustvu »spiritističkih medij uma« — prestali su manje-više onda kada su uvedeni infracrveni udari što su dozvoljavali da se posmatra sve što se dešava u najzamračenijoj sobi. Očigledno se »špiriti« plaše ne samo mraka nego i infracrvenih dogleda. Pojave koje su istraživali Rajn i Sol nemaju ničeg zajedničkog sa »duhovima«. Telepatija je za njih saopštavanje informacije jednoga uma drugome bez posredstva materijalnih (čulnih) kanala. Kriptestezija, pak, jeste dobijanje informacije posredstvom uma, dobijanje informacije iz materijalnih, proizvoljno skrivenih, zaklonjenih i dalekih predmeta, takođe bez posredstva čula. Psihoki27 *
neza (PK) jeste za njih prostorno manipulisanje materijalnim objektima zahvaljujući čisto umnom naporu — opet bez materijalnog efektora. Vidovitost, najzad, jeste predviđanje stanja budućih materijalnih pojava bez oslanjanja na zaključke iz poznatih premisa (»pogled duhom u budućnost«). Takva istraživanja, naročito ona što su vođena u Rajnovoj laboratoriji, dala su ogroman statistički materijal. Uslovi kontrole su strogi, statistički rezultati sasvim značajni, u slučajevima telepatije najčešće se upotrebljavaju takozvane Ženerove karte, a u slučaju psihokineze mašinice koje izbacuju kocke za igru; eksperimentator nastoji da poveća ili smanji količinu bodova. Spenser Braun napada statističke metode, tvrdeći da u dugim lutrijskim serijama mogu da se ponavljaju neke malo verovatne sekvencije rezultata i to s utoliko većom verovatnoćom ukoliko duža bude serija. Svima koji se bave hazardnim igrama poznate su pojave kao što su takozvani »potezi sreće« (i nesreće). Braun smatra da u toku nastavljanja dugih lutrijskih serija, zahvaljujući čistom slučaju, može dolaziti do razrade gotovo proizvoljno velikog odstupanja od srednjeg prošeka rezultata. U stvari, njegovu tezu podupire činjenica poznata svima koji su se bavili sastavljanjem takozvanih tabela lutrijskih brojeva: aparatura koja je trebalo da proizvodi takve brojeve s krajnje haotičnom razbacanošću odjednom proizvodi seriju od po deset ili i stotinu nula jednu za drugom; naravno, to se može odnositi na bilo koju brojku. Elem, upravo to je rezultat slučaja: statističke tehnike, upotrebljavane u naučnim eksperimentima, nikad nisu »prazne«, pošto ih ispunjava (to jest ispunjava njihove formule) materijalna sadržina pojava. Međutim, dugotrajno posmatranje lutrijskih serija, potpuno praznih ili lišenih veza sa bilo kakvim materijalnim pojavama, može upravo voditi do nastanka na izgled veoma osobenih odstupanja, čiju je nebitnost, tj. akcidentalnost moguće dokazati time što takva odstupanja nisu ponovljiva nego se posle izvesnog vremena »same« rasplinjavaju i nestaju, posle čega dalji rezultati opet tokom dužeg vremena osciliraju samo neznatno oko očekivanog statističkog prošeka. Tako, dakle, ako očekujemo pojavu koja se ne javlja, upotrebljava4 2 0 STANISLAV LEM
PAMFLET PROTIV EVOLUCIJE 4 2 1 jući u ogledu lutrijsku seriju, mi u stvari naprosto beležimo ponašanje te serije, odvojene od svih materijalnih značenja, a »značajna statistička odstupanja« se svaki čas iznova grade da bi se potom bez traga rasplinula. Braunovi argumenti su iscrpni, ali neću ih u potpunosti iznositi, pošto me o nepostojanju razmatranih pojava uverava nešto drugo. Kada bi telepatske pojave bile stvarnost, kada bi činile svojevrstan kanal informacione poruke, nezavisan od svih poremećaja šumovima kakvima podleže odašiljana čulna informacija, onda bi biološka evolucija bez sumnje upotrebila te fenomene, pošto bi oni veoma ozbiljno povećali šanse da vrsta u borbi za opstanak preživi. Koliko bi lakše krdo grabljivaca, npr. vukova, koje goni žrtvu u mračnoj šumi, sudarajući se u trku sa drvetima, moglo stalno biti od predvodnikove strane navođeno na trag koji se gubi kada bi sa drugovima ostajalo u telepatskom kontaktu koji, kao što čujemo, ne zavisi ni od atmosferskih prilika, ni od vidljivosti ni od prisustva materijalnih pregrada. A naročito evolucija ne bi morala pribegavati teškim i izmišljenim načinima koji imaju za cilj uzajamno pronalaženje partnera oba pola. Običan »telepatski zov« zamenio bi miris, vid, hidrolokacijsko čulo, itd., itd. Jedini začuđujući slučaj jeste, u stvari, casus izvesne leptiriće koja seksualne partnere primamljuje s razdaljine od nekoliko kilometara. Odnekud ipak znamo koliko su osetljivi organi mirisa ili mirisa-i-dodira insekatskih ticala. Leptirića smeštena u kavez od mreže primamljuje partnere; ništa se ne zna o tome da li bi se pojava ponovila kad bi leptirića bila zatvorena u hermetičnu posudu. Prethodno smo na primerima pokazali kakvu osetljivost imaju pojedina čula životinja. Kada bi telepatske pojave podlegale zakonima prirodnog odabiranja bio bi to potpuno suvišan rad Evolucije. Međutim, dok to odabiranje deluje, nema takvih crta organizma koje mu ne bi mogle podlegati, ako se samo jednom ispolje. A čim neke leptiriće, ljudi ili psi u eksperimentima iskazuju telepatiju, sledi zaključak da je ona svojstvena živim organizmima. Znači, i njihovi mezozojski preci trebalo je da ispoljavaju te pojave.
4 2 2 STANISLAV LEM Ako evolucija tokom dve do tri milijarde godina postojanja nije mogla kumulirati pojave osim u onoj meri koja se jedva da otkriti u hiljadama eksperimenata, onda nije potrebna čak ni analiza samog statičkog oruđa da bi se došlo do zaključka kako ćela ta problematika ne otvara nikakve perspektive za prošlost. Uostalom, u kakvu god posegli sredinu, odmah zapažamo neobičnu potencijalnu korisnost telepatskih pojava — uporedo s njihovim potpunim odsustvom. Dubinske ribe žive u potpunom mraku. Zar se one umesto primitivnih fosforizujućih organa, kojima jedva u najmanjem radijusu osvetljavaju svoju okolinu da bi izbegle neprijatelje i tražile partnere, ne bi radije poslužile svojom telepatskom lokacijom? Zar ne treba da postoje izuzetno jake telepatske veze između roditelja i njihovog potomstva? A ipak će ženka, ako joj sakriju mladunčad, tražiti ga pogledom, njuhom, samo ne »telepatskim čulom«. Zar noćne ptice ne bi trebalo da stvore snažnu telepatsku vezu? Slepi miševi? Takvih primera mogli bismo da damo na stotine. Stoga možemo biti mirni kad prećutkujemo perspektive razvitka telepatske tehnologije, pošto ona, ako u mrežama statističkih protokola postoji makar i zrnce objektivne istine neke nepoznate pojave, nema ničeg zajedničkog sa vančulnim saznan je m ^ 11. Što se tiče psihokineze, dovoljno je valjda nekoliko rečenica da bismo primetili kako su svi statistički eksperimenti suvišni, jer je dovoljno odgovarajuće postaviti osetljiv žičani Ajnthovenov galvanometar i zamoliti nekog duhovnog atletu da izazove pomeranje snopa svetlosti odbijenog od ogledalca galvanometra i koji, recimo, spada na skali jednu hiljadninu milimetra. Za to je potrebna moć dvadesetak hiljada puta manja od one koju zahteva takvo prevrtanje kocki što lete iz pehara i što će izmeniti rezultat, povećavajući ili smanjujući broj poena u odnosu na lutrijski iščekivani. Psihokinetski atleta treba da nam bude zahvalan na ovoj ideji, pošto je na kocke moguće uticati samo trenutak, pre no što se, ispavši iz pehara, ne raspu po stolu, dok će pred galvanometrom, međutim, dejstvujući na njegovu kvarcnu žicu neuporedive osetljivosti, moći da se koncentriše satima, pa čak i danima.
ZAVRŠETAK Završetak knjige je donekle njeno sumiranje, te je možda vredno zamisliti se poslednji put nad ovom gorljivošću kakvom sam na mrtva pleća nepostojećih mašina prebacio odgovornost za buduću Gnozu naše vrste. Mogao bi neko upitati nije li ovo bio rezultat neke autoru ne sasvim jasne frustracije koja potiče otuda što je — usled ograničenja istorijskog vremena i sopstvenih ograničenja — nesposoban da prodre u nauku i njene perspektive, izmislio ili, tačnije, malčice modernizovao verziju one slavne »Ars M agna«, koju je bistri Lulus predložio dosta davno, naime 1300. godine, a koju je nekoliko vekova kasnije Svift u G uliverovim p u tovan jim a valjano ismejao. Ostavljajući po strani pitanje moje nekompetencije, odgovorio bih ovo. Ova knjiga se od fantazije razlikuje po tome što za hipoteze traži što je moguće sigurniji oslonac, pri čemu najtrajnijim smatra ono što realno postoji. Otuda njena stalna pozivanja na Prirodu, pošto pod tom adresom u vidu hromozomnih korona i moždane krošnje velikog stabla Evolucije funkcionišu kako »samoefektivni apsihički prediktori« tako i »razumevajući uređaji«. Vredno napora, jer je razmišljanje da li smo kadri da je podražavamo tada razumno — jer, što se tiče principijelne mogućnosti njihovog građenja, nema diskusije, pošto svi ti »uređaji« postoje i što su, kao što je poznato,
ne najgore prošli u milijardugodišnjem empirijskom testu. Ostaje pitanje zašto sam »hromozomni« model nerazumne efektivnosti postavio iznad »mozgovnog« — razumevajućeg? Bila je to odluka zasnovana na čisto konstruktorskim, materijalno-informacionim premisama, pošto u pogledu kapaciteta, propusne moći, stepena minijaturizacije, ekonomnosti gradiva, samostalnosti, produktivnosti, stabilnosti, brzine i, najzad — univerzalnosti — hromozomni sistemi pokazuju prednost nad moždanim, pobeđujući ih u svim spomenutim konkurencijama. Sem toga, lišeni su — u jezičkom aspektu — svih formalnih ograničenja, a u toku njihovog materijalnog delovanja nigde se ne ispoljavaju neprijatni problemi semantičkog ili mentalnog karaktera. Znamo, najzad, da je međusobno neposredno konfrontiranje na molekularnom nivou genotipskih agregata koji treba — s obzirom na stanja sredine — da optimalizuju rezultate njihove materijalne efikasnosti moguće, kao što to pokazuje svaki akt oplodnje. Oplodnja je »preduzimanje molekularne odluke« koja se javlja u konfrontaciji dve, delimično alternativne »hipoteze« o budućem vidu organizma; »nosioci« tih protivrečnih hipoteza su gameti oba pola. Mogućnost sličnog rekombinovanja elemenata materijalne predikcije ne proizlazi iz nametanja na ontogenetske procese nekih drugih, u odnosu na njih spoljašnje procese nego je ono ugrađeno u samu strukturu hromozoma. Genotipi su uz to na isključiv i potpun način posvećeni nauci dragom problemu predikcije. Mozak je lišen svih onih konstrukcijskih atributa. Svoju potpunu informacionu sadržinu mozgovi ne mogu da konfrontiraju (kao hromozomi) neposredno, kao sistemi »definitivnije zatvoreni« od genotipskih, a znatan deo njihove visoke složenosti, zanavek vezan zadacima upravljanja organizmom, ne može se posvećivati »predikcijskom radu«. Svakako — mozgovi u neku ruku predstavljaju uzorke ili već »isprobane«, »gotove« prototipe, koje bi trebalo, možda sa izbornim pojačanjem, »samo« ponoviti, pa da se u svojim sintetičkim verzijama pokažu kao induktori stvaranja teorija, dok će uprezanje u njih tako svojevrsno specijalizovanih sistema, kao što su hromozomski, ne samo biti neobično teško nego se na kraju STANISLAV LEM
ZAVRŠETAK 4 2 5 može pokazati i nemogućim. Jer efektivnost »naslednib uređaja«, merena količinom bita u jedinici vremena na atom nosioca, spada u takav red da je vredno — i ne samo jednim pokolenjem — pokušati. Koji bi se tehnolog, uostalom, odupro takvom iskušenju? Iz dvadeset litara aminokiselina Priroda je izgradila jezik »u čistom stanju« koji — uz neznatno pomeranje nukleotidnih slogova — izražava fage, viruse, bakterije, tiranosauruse, termite, kolibre, šume i narode — ako samo ima na raspolaganju dovoljno vremena. Taj jezik, tako savršeno ateoretičan, anticipira ne samo uslove dna okeana i uslove planinskih vrhova nego i kvantnost svetlosti, termodinamiku, elektrohemiju, eholokaciju, hidrostatiku — i Bog bi znao šta sve još a što mi zasad ne znamo! Čini to samo »praktično«, pošto obavljajući sve — ništa ne razume, no koliko li je preciznija njegova nerazumnost od naše mudrosti! Čini to varljivo, on je raspikućski ključar sintetičkih teza o svojstvima sveta, jer poznaje njegovu statističku prirodu i saglasno s njom baš i deluje: ne pridaje važnost pojedinačnim tvrđenjima — za njega se računa celina milijardugodišnjeg iskaza. Zaista, vredno je naučiti takav jezik koji stvara filozofe, dok naš stvara — samo filozofiju. Krakov, septembra 1966.
NAPOMENE [I] Zanimljive rezultate mogao bi dati pokušaj shematskog crteža stabla tehnološke evolucije. Što se tiče njegovog opšteg oblika, izvesno je da bi bilo slično takvom stablu bioevolucije (tj. prvobitnom monolitnom stablu sa sve većim mnoštvom grana i ogranaka). Nevolja je ipak u tome što je aktuelni rast znanja rezultat međuvrsne hibridizacije u tehnici, a ne u biologiji. Mogu da se oplođavaju proizvoljno daleke oblasti ljudske delatnosti (»ukrštanja« kibernetike i medicine, matematike i biologije, itd.), dok biološke vrste, kad jednom očvrsnu, ne mogu da daju potomstvo putem ukrštavanja. Usled toga tempo tehnoevolucije karakterizuje stalno ubrzanje, mnogo veće od biološkog. Sem toga, dalekosežne prognoze u oblasti tehnoevolucije otežava pojava iznenadnih, naglih skretanja, potpuno nepredvidljivih (nije bilo moguće predvideti nastanak kibernetike sve dok se nije pojavila). Količina nastajućih u vremenu novih »tehnoloških vrsta« jeste funkcija svih već postojećih vrsta, što se o bioevoluciji ne može reći. A nagli zaokreti tehnoevolucije ne mogu se poistovećivati sa biološkim mutacijama, pošto je značenje ovih prvih daleko značajnije. Tako, npr., lizika u naše vreme gaji velike nade u istraživanje neutrinskih čestica koje su, doduše, bile već dosta davno poznate, ali tek u poslcdnje vreme počinje da se uviđa kosmička sveopštost njihovog uticaja na različite procese (npr. nastajanja zvezda) kao i na često odlučujuću ulogu, kakvu u njima igraju. Neki tipovi zvezda, koji napuštaju stanje ravnoteže (npr. pre eksplozije Supernove), mogu imati neutrinsku emisiju koja više puta prevazilazi njihovu celokupnu svetlosnu emisiju. To se ne odnosi na stacionarne zvezde kao što je Sunce (čija je neutrinska emisija, uslovljena pojavama raspada beta, mnogo manja od energije koju ispušta svetlosnim zračenjem). Ali astronomija danas gaji velike nade baš u istraživanje Siupernovih, čija uloga u razvitku Kosmosa, u nastajanju elemenata, a naročito
4 2 8 STANISLAV LEM teških elemenata, izgleda izuzetna; otuda mogućnost da neutrinska astronomija, koja se ne služi konvencionalnim aparatima (kao teleskop ili reflektor), bar delimično zauzme mesto dosadašnje optičke astronomije (njen drugi konkurent jeste radio-astronomija). Problem neutrina krije u sebi verovatno mnogo drugih zagonetki, možda će tu istraživanja dovesti do otkrića dosad nepoznatih izvora energije (to bi se vezivalo s promenama veoma visokog energetskog nivoa kakve karakterišu npr. pretvaranje para elektron-pozitron — u par neutrino-antineutrino ili takozvano neutrinsko zračenje kočenja). Slika Kosmosa kao celine možda će pretrpeti radikalnu izmenu: ako je količina neutrinskih čestica odista toliko velika kao što danas neki misle, evolucija Svemira bila bi uslovljena ne toliko neravnomerno u prostom porazbacanim ostrvima galaksija koliko neutrinskim gasom koji taj prostor monolitno ispunjava. Sve su to problemi isto toliko obećavajući koliko i diskutabilni. Na njihovom primeru ipak se naročito dobro vidi u kojoj meri je razvitak znanja nepredvidljiv i koliko bi lažno bilo mišljenje kako već pouzdano poznajemo izvestan niz osnovnih zakona o prirodi Svemira, a dalja otkrića samo će dopunjavati tu sliku, u glavnim crtama već tačnu. Sadašnja situacija više izgleda tako da u oblasti niza tehnoloških grana imamo tačno i sasvim pouzdano znanje, ali to se tiče tehnologija široko primenjivanih i koje čine materijalne osnove zemaljske civilizacije; međutim, o prirodi mikrokosmosa i makrokosmosa, o perspektivama nastajanja novih tehnologija, o kosmogoniji i planetogoniji prividno znamo manje nego još pre dvadesetak godina. A to zato što u tim oblastima danas međusobno konkurišu različite hipoteze i teorije, dijametralno suprotne (npr. hipoteze o povećanju Zemlje, o ulozi Supernovih u stvaranju planeta i elemenata, o tipovima Supernovih, itd.). Taj rezultat napretka nauke samo je prividno paradoksalan, pošto neznanje može da označava dve međusobno sasvim različite stvari. Prvo, to je sve ono što ne znamo, ali o kome neznanju nemamo čak ni predstavu (Neandertalac ništa nije znao o prirodi elektrona niti je čak pomišljao o mogućnosti njihovog postojanja). To je neznanje, da tako kažemo, »totalno«. Drugo, ignorancija može takođe označavati svest o postojanju problema zajedno s nedostatkom znanja kako taj problem da rešimo. Progres, nesumnjivo, smanjuje »totalno« neznanje prvog tipa i povećava neznanje druge vrste, odnosno skup pitanja za koja nemamo odgovora. Poslednja teza ne odnosi se isključivo na sfere ljudske delatnosti, tj. ne predstavlja sud o čovekovoj teoriosaznajnoj praksi nego se, nesumnjivo, u izvesnoj meri odnosi takođe 1 na Svemir (jer množenje pitanja uporedo sa rastom znanja implicira izvesnu svojevrsnu strukturu toga Svemira). Na današnjoj etapi razvitka skloni smo pretpostavljanju da je takav nezavršiv »infinitezimalno-lavirintski« karakter imanentna crta Svega što Postoji. Ali i prihvatanje takve pretpostavke kao heurističke ontološke teze bilo bi dosta rizično. Istorijski razvitak čoveka suviše je kratak da bi dopuštao formulisanje sličnih teza kao »pouzdanih istina«. Poznavanje veoma velikog broja činjenica i njiho-
NAPOMENE 429 vih veza može dovesti do svojevrsnog »saznajnog plafona«, posle čega će količina pitanja bez odgovora početi da se smanjuje (a neće se, kao dosad, stalno povećavati). Za onoga koji ume da broji do sto nema više nikakve praktične razlike između kvintiliona i beskonačnosti. Elem, čovek kao istraživač Svemira je pre biće koje tek što je naučilo da računa nego matematičar koji slobodno žonglira beskonačnostima. I dodajmo još da je »konačnu« formulu građe Kosmosa (ukoliko ona postoji) moguće upoznati posle stizanja do »gnoseološke kulminacije«, kao što je gore bilo rečeno. Međutim, stalan i kontinuirani nivo pitanja još ne predupređuje problem, jer stvari možda stoje upravo tako da će tek civilizacije koje budu brojale više od (recimo) sto miliona godina neprestanog razvitka stizati do »saznajnog plafona«, tako da su sve ranije izrečene pretpostavke u ovoj oblasti lišene osnova... [II] Lutrijsko-statistički pristup problemima tehnologije saglasan je sa danas vladajućom modom primene teorije igara (čije je početke dao Džon fon Nojman) na različite društvene probleme. Uostalom, i sam sam se u ovoj knjizi nekoliko puta pozivao na takve modele. Druga je stvar što se realna složenost problema ne da zatvoriti u probabilističke sheme. Kao što sam spomenuo na strani 312, tamo gde se pojavljuju sistemi s visokim stepenom organizacije, čak i vrlo sitne strukturne promene mogu izazvati značajne efekte. Sem toga, tu će se priključiti pitanje »pojačanja«. Može se govoriti o »pojačanju u prostoru« — model će biti npr. poluga, zahvaljujući kojoj se mali pokret »pojačava« u veliki, kao i o »pojačanju u vremenu« — za šta primer imamo, npr., u embrionalnom, razvitku. Ne postoji zasad ništa takvo kao topološka sociologija koja bi se bavila odnosom pojedinačnih delovanj.a na društvene strukture, shvatane topološki. Neke takve strukture mogu davati efekte »pojačanja«, tj. čin ili misao jedinke može naći korisne uslove za proširenje u društvu, pri čemu ta pojava može poprimati čak lavinski karakter (pojavama toga tipa koje istupaju u vrlo složenim sistemima kao što je društvo ili mozak, a u ovom poslednjem npr. pod vidom epilepsije, kibernetika tek počinje da se zanima). I obratno, druge strukture mogu singularna delovanja da »gase«. Taj problem pokretao sam u svojim Dijalozima. Naravno, sloboda delovanja zavisi u datoj društvenoj strukturi od mesta koje jedinka u njoj zauzima (kralj ima više stepena slobode od roba). Takva diferencijacija je ipak pre trivijalna, jer ne unosi ništa novo u analizu ustrojstvene dinamike: međutim, razne strukture na različit način preferiraju ili guše individualne postupke (npr. istraživačku misao). To je, u stvari, problem s pograničja sociologije, psihosociologije, teorije informacije i kibernetike. Na bitna dostignuća u toj oblasti treba još čekati. Probabilistički model kakav predlaže Levi-Stros jeste pogrešan, ako ga doslovno tretiramo. Njegova vrednost počiva na tome što postulira uvođenje objektivnog metoda u oblast istorije nauke i istorije tehnologije, gde je pre obavezivao »humanistički« način tretiranja problema, u stilu: »ljudski duh je, doživljavajući
4 3 0 STANISLAV LEM u toku istorije poraze i uspehc, najzad naučio da čita Knjigu Prirode«, itd., itd. Levi-Stros je, bez sumnje, u pravu kad podvlači važnost »informacione hibridizacije«, međukulturne razmene duhovnih dobara. Pojedinačna kultura je usamljeni igrač koji primenjuje određenu strategiju. Tek pri nastanku koalicije koja ujedinjuje različite kulture, dolazi do obogaćenja strategije (do razmene iskustava), što znatno povećava izglede »dobitka u tehnologiji«. Citiram Levi-Strosa: »Izgled da kultura obuhvati u jednu celinu složeni skup raznih pronalazaka, nazvan od naše strane civilizacijom, zavisi od količine i raznorodnosti kultura s kojima kultura koju razmatramo učestvuje — najčešće nehotice — u razradi zajedničke strategije. Dakle, količina i raznorodnost...«*) A eto, saradnja te vrste nije uvek moguća. I kultura nije uvek »zatvorena«, tj. izolovana usled geografskog položaja (kao ostrvski Japan ili kao Indija iza himalajskog bedema). Kultura se može »zatvoriti« strukturno, pregrađujući sebi koliko savršeno toliko i nesvesno sve puteve ka tehnološkom progresu. Svakako, geografski položaj ima veliko značenje, imao ga j;e naročito u Evropi gde su međusobno blizu nastajale raznorodne kulture koje su jedna na drugu intenzivno uticale (kako proizlazi bar iz istorija ratova...). Ali takav slučajan elemenat nije dovoljno objašnjenje. Metodološko pravilo od opšte važnosti, da statističke pravilnosti treba svoditi na determinističke mora da postoji, ukoliko je to samo moguće; ponavljanje proba u odnosu na početne poraze (podsetiću bar na uzaludne probe »determinizovanja« kvantne mehanike koje su vodili Ajnštajn i saradnici) nije rasipništvo, pošto statistika može (mada ne mora) da bude upravo samo zamagljeni odraz, neuoštreno približenje, a ne tačan odraz pravilnosti pojave. Statistika dopušta predviđanje broja automobilskih nesrećnih slučajeva, zavisno od vremena, od dana u nedelji, itd. Ali singularni zahvat dozvoljava slučajevima da bolje predupređuju (jer je svaki, zasebno uzet, determinisan uzrocima kao što su slaba vidljivost, loše kočnice, prevelika brzina, itd.). Biće s Marsa, koje posmatra kruženje »automobilske tečnosti« s njenim »telešcima-automobilima« na zemaljskim autostradama, lako bi tu pojavu moglo priznati kao čisto statističku. To, dakle, što se gospodin Smit, koji se svakodnevno automobilom odvozi na posao, jednoga dana vraća s polovine puta, ovo biće bi smatralo »inđeterminističkim« fenomenom. On se, međutim, vratio jer je kod kuće zaboravio tašnu. To je bio »skriveni parametar« pojave. Neko drugi ne stiže do cilja, jer se setio važnog susreta ili je primetio da se motor zagreva. Tako, dakle, razni čisto deterministički činioci mogu u sumi davati sliku izvesnog uposređenog ponašanja velike mase elementarnih pojava, jednorodnih samo prividno. Biće s Marsa moglo bi zemaljskim inženjerima sugerisati da prošire puteve, što bi olakšalo cirkula *) C. Levi-Strauss: Rasa a historia. U: Rasa a nauka. Warszawa 1971, str. 170.
NAPOMENE 4 3 1 ciju »automobilske tečnosti« i smanjilo broj nesrećnih slučajeva. Kao što se iz toga vidi, i statistički pregled dopušta da se iznesu realno korisne koncepcije. Pa ipak bi tek uzimanje u obzir »skrivenih parametara« dopustilo radikalnu popravku: treba posavetovati gospodina Smita da tašnu uvek ostavlja u kolima, drugom šoferu da važne susrete zapisuje u beležnicu, trećem da na vreme daje kola na tehnički pregled, itd. Tajanstvenost stalnog procenta automobila koji ne stižu do cilja pri utvrđivanju skrivenih parametra nestaje. Slično se, takođe, može ukloniti tajanstvenost promenljivih kulturotvornih strategija čovečanstva pri tačnom topološkom i informacionističkom istraživanju njihovog funkcionisanja. Kao što je tačno zapazio sovjetski kibernetičar Gelfand, i u neizmerno složenim pojavama takođe se mogu otkriti njihovi bitni i nebitni parametri. Koliko se često nastavljaju istraživanja očajničkim utvrđivanjem stalno novih nebitnih parametara. Takav karakter imaju, npr., istraživanja korelacije između ciklusa sunčane aktivnosti i ciklusa ekonomskog »prosperiteta« (npr. kod Hantingtona). Nije reč o tome da takve korelacije nema; ona je otkrivena; problem je u tome što takvih korelacija ima suviše: Hantington ih u svojoj knjizi navodi toliko mnogo da problem pokretača napretka tone u korelacionom okeanu. Neuzimanje u obzir veza, dakle nebitnih promenljivih, u najmanju ruku je isto tako važno kao i istraživanje bitnih promenljivih. Unapred se, naravno, ne zna koje su promenljive bitne, a koje nisu. Ali baš dinamični i topološki zahvat dopušta odustajanje od analitičkog metoda koji je u ovom slučaju nekoristan. [III] Zaključivanje o verovatnom tipu civilizacijskog razvitka u Kosmosu pri oslanjanju na neopailjivost astroinženjerijskih signala i pojava može se, naravno, asocirati sa »zaključivanjem« o postojanju bežičnog telegrafa u drevnom Vavilonu (jer čim arheolozi nisu u iskopinama pronašli žice, znači da je tamo upotrebljavan radio...). Na sličan prigovor može se odgovoriti toliko. Kao što će biti govora u napomeni [VI], eksponencijalni rast civilizacija nije moguć tokom dužeg vremena. Posle kratkog tehnološkog razvoja od nekoliko godina, hipoteza anihilacije polazi od apsurdnog determinizma (da svaka civilizacija mora brzo umreti, jer kad bi ih umiralo samo 99,999%, iz preostalog promila u kratkim vremenskim razdobljima od po nekoliko hiljada vekova nastajale bi ogromne ekspanzivne radijacije koje bi zahvatale čitave galaksije). Ostaje, dakle, jedino treća hipoteza — izuzetne retkosti psihozoika (jedan, najviše dva-tri na galaksiju). Ona je u suprotnosti sa osnovnim kosmogonijskim postulatom (jednorodnosti uslova u ćelom Kosmosu i veoma verovatnog zaključka koji otuda proističe da Zemlja, Sunce, mi najzad, predstavljamo prosečne, što znači relativno česte pojave). Zašto koncepcija »ođsccanja« civilizacije od Kosmosa, tako da se njena dclatnost ne bi davala lako zapaziti u astronomskoj skali, liči na najverovatniju hipotezu. I upravo je zato ona postala vodeća prilikom pisanja ove knjige.
[IV] Sve razmatrane hipoteze pretpostavljaju model Kosmsa kakav prihvata Šklovski, tj. »pulsirajućeg« Svemira u kome posle faze »crvenog« bekstva galaksija dolazi do njihovog »plavog« koncentrisanja. Pojedinačni »potez« takvog »kosmičkog motora« traje oko 20 milijardi godina. Postoje, takođe, drugi kosmogonijski modeli, npr. Litltonov, koji ispunjavaju uslove »savršenog kosomogonijskog principa« zasnovanog na prihvatanju da je stanje Svemira koje se može posmatrati uvek isto, tj. da bi posmatrač uvek zapazio takvu sliku bekstva galaksija kakvu danas vidimo. Postoji niz teškoća astrofizičkog karaktera s kojima se taj model bori, a i da ne govorimo o tome da on pretpostavlja kreaciju materije ni iz čega (u obimu koji je jednak zapremini sobe nastaje jedan atom vodonika jednom u sto miliona godina). U raspraljavljanju o kosmogonijskim modelima obično se ne upotrebljavaju biološki argumenti, no treba ipak primetiti da beskonačno star i nepromenljiv Kosmos unosi dopunski paradoks. Jer ako Kosmos u stanju približnom današnjem postoji bekonačno dugo, onda bi u njemu moralo nastati beskonačno mnogo civilizacija. A koliko god, pak, velika i strašna bila ograničenja trajanja pojedinih takvih civilizacija, dovoljno je prihvatiti da njihov proizvoljno mali odlomak prekoračuje nivo astroinženjerije, čineći nezavisnim postojanje razumnih bića od vremena trajanja matične zvezde, da bi se u rezultatu došlo do zaključka kako u Kosmosu mora da postoji beskonačno veliki broj civilizacija (jer je proizvoljno mali delić beskonačnosti i sam beskonačnost). Tako, dakle, i taj paradoks posredno navodi na prihvatanje hipoteze o promenljivosti stanja Kosmosa u vremenu. Primetimo, takođe uzgred, da biogeneza ne mora nastajati isključivo u planetarnim sistemima s centralnom zvezdom kao energetskim izvorom. Kao što je obratio pažnju Harlou Šepli (The American Scholar, nr. III, 1962), postoje rasplinuti prelazi između zvezda i planeta; postoje i veoma male zvezde, kao i veoma velike planete; sem toga u Kosmosu je veoma verovatna brojna prisutnost »posrednih« tela, tj. starih, veoma malih zvezda koje imaju postojanu površinu (koru), a greju se, pak, toplinom svoga središta koje se polako gasi. Na takvim telima, kao što pretpostavlja Šepli, takođe može dolaziti do nastajanja različitih oblika homeostaze, tj. života. On bi bio drugačiji od planetarnih oblika života, s obzirom na niz bitnih razlika u fizičkim uslovima: masa takvih »zvezdoplaneta« je uopšte, u poređenju sa zemaljskom, znatno velika (inače bi se prebrzo ohladile), a sem toga, one nemaju svoga Sunca, tj. to su samotna tela, utonula u večiti mrak, pa tako životni oblici što tamo nastaju, verovatno ne bi formirali čulo vida. Nisnra posvetili mesta razmatranju ove, najuverljivije hipoteze zato što je naš zadatak bio ne toliko da otkrijemo sve moguće forme nastajanja života i civilizacija već da otkrijemo samo takve čija evolucija verovatno podseća na zemaljsku, jer smo se na Kosmos pozvali kao na instancu koja trbea da odluči o mogućnostima preobražaja naše sopstvene civilizacije. STANISLAV LEM
[V] Oktetska teorija, koja unosi red u dotadašnji haos elementarnih čestica, ima za jednu od svojih konsekvencija postulirano postojanje pojedinih čestica koje je Džel-Men nazvao kvarkima (Quark —■ reč koja ništa ne znači, a izmislio ju je Džojs u svom delu Fineganovo bdenje). Saglasno sa oktetskom teorijom sve' elementarne čestice sastavljene su iz kvarka, čestica daleko većih od protona, a koje u spajanju iskazuju ogroman defekt mase. I pored intenzivnih istraživanja dosad se nije uspelo u otkrivanju hipotetičkih kvarka u slobodnom stanju, a neki istraživači skloni su uverenju da je u pitanju samo korisna matematička fikcija. [VI] Problemi eksponencijalnog rasta u višoj meri će biti presudni za buduću sudbinu civilizacija nego što se obično smatra. Moguć je eksponencijalni rast broja razumnih bića, kao i informacije (tehničko-naučne). Eksponencijalni rast informacije i energetike može nastajati pri relativnoj stabilizaciji brojnosti živih bića. Verovatno se svaka civilizacija stara za maksimalna tempa priraštaja tehničko-naučne informacije, a svakako i dostupnih energetskih izvora. Jer nema uzroka koje bismo mogli zamisliti, a koji uklanjaju motive takvog postupanja. Civilizacija koja ulazi u fazu astronautike postaje prosto neverovatno »proždrljiva« u energetskom pogledu, pošto galaksijski letovi (van okvira svog sunčanog sistema) zahtevaju količine energije uporedive sa delićima sunčane moći, ako treba da se ispolje oni relativistički efekti izazvani približavanjem sa brzinom svetlosti, koje omogućavaju let na obe strane (planeta-zvezda-planeta) u vremenu istog reda u kome traje život jednog pokolenja (ekipa broda). Tako, dakle, energetske potrebe civilizacije, čak i pri ograničenjima brojnosti bića što žive na planeti, moraju naglo da rastu. Međutim, što se tiče količine osvajane informacije, čak i prekoračivan je barijere informacionog priraštaja ne otvara takvu vrstu slobode populacionog priraštaja kakva bi mogla da bude poželjna. Mnogi stručnjaci već danas uviđaju štetne posledice prekomerne demografske ekspanzivnosti (tj. priraštaja živih bića). No bez obzira na to oni, pre svega vide, teškoće koje proističu iz potrebe ishranjivanja i materijalnog snabdevanja (odeća, stanovi, transport, itd.) stanovništva planete koje eksponencijalno raste. Međutim, problemi društveno-kulturnog razvitka civilizacije koja raste eksponencijalno nisu bili, koliko mi je poznato, ni od čije strane ozbiljnije analizirani. Međutim, oni se u dužem roku mogu pokazati kao odlučujući faktor s nužnošću kočenja prirodnog priraštaja, čak i kad bi se, zahvaljujući tehnološkim usavršenjima, dao obezbediti smeštaj i ishrana bilionskih ljudskih masa. U toj meri tipičnan izgleda primer Daj sna, astrofizičara koji se zalaže za stvaranje »Dajsnove sfere«, izgrađene iz materijala velikih planeta prazne kugle, udaljene od Sunca za astronomsku jedinicu. On smatra da svaka civilizacija, već posle nekoliko hiljada godina postojanja, bivi prisiljena činiocima objektvne priNAPOMENE 4 3 3 28
4 3 4 STANISLAV LEM rode (pre svega rastom brojnosti) da svoje sunce okruži takvom praznom sferom tankih zidova, koja će omogućiti kako upijanje celokupne energije sunčanog zračenja tako i stvoriti ogroman prostor za naseljavanje stanovnika te civilizacije. Pošto bi unutrašnja površina ove sfere, okrenuta ka suncu, bila manje-više milijardu puta veća od Zemljine površine, ona bi odgovarajuće mogla da smesti milijardu puta više ljudi no što može da učini Zemlja. Tako, dakle, unutar »Dajsnove sfere« može odjednom da živi oko 3 — 8 triliona ljudi. Daj sna je do te mere uveren u neizbežnost građenja »okosunčanih sfera« da se zalaže za njihovo traženje u Kosmosu, pošto bi takva sfera morala biti opažajna kao mesto koje ispušta stalno zračenje s toplinom od oko 300 stepeni u apsolutnoj skali (uz pretpostavku da ona preobražava zračnu energiju svoga sunca u razne vrste energija, potrebnih za industrijske ciljeve, a koje konačno napuštaju sferu u obliku toplotnog zračenja). To je jedan od najviše začuđujućih slučajeva »ortoevolucionog« rezonovanja za koje znam. Izračunavši količinu materije sadržane u svim planetarna našeg sistema, zračnu moć sunca itd., Dajsn je, u stvari, došao do rezultata koji svedoči o tome da bi se takvo astroinženjerijsko delo moglo realizovati (pošto je količina materije dovoljna za izgrađivanje postulirane sfere, jer bi se na taj način dala iskoristiti celokupna moć sunčane emisije). Pa eto, to bi bilo moguće. Ipak ovakvo rezonovanje pretpostavlja prećutno da je, prvo, rast broja živih do triliona poželjan, a drugo, da je on u društveno- kulturnom smislu moguć (prihvatamo da je od tehničke strane ostvarljiv). Sva živa bića, pa prema tome i razumna, obdarena, su od bioevolucije tendencijom razmnožavanja koji koeficijentima priraštaja prevazilazi gubitke izazvane smrtnošću. Ali iz tvrđenia da bi ljudi mogli svoj broj da povećaju u eksponenciajlnoj skali, zaista ne proizlazi da to treba da čine. Treba primetiti da ni Dajsnova sfera ne omogućuje eksponencijalni rast iznad proizvoljno dugog vremena. Kada broj onih što na njoj žive prekorači dvadesetak triliona, nastaće potreba ili da se dalji priraštaj zaustavi ili da se traže novi tereni za kosmičku kolonizaciju (u obližnjim sazvežđima, na primer). Tako, dakle, najpre možemo utvrditi da i Dajsnova sfera samo udaljuje problem regulacije prirodnog priraštaja, ali ga ne likvidira. Potom treba uzeti u obzir da je svako društvo sistem koji se sam reguliše; istina, ništa još ne znamo o graničnoj veličini takvih sistema, ali nesumnjivo je da se oni ne mogu razrastati tokom proizvoljno dugog vremena. Najbrojniji sistem koji poznaiemo jeste ljudski mozak, koji predstavlja skup od oko 12 miliiardi elemenata (neurona). Svakako su mogući sistemi sa količinom elemenata koja seže do reda biliona, ali čini se veoma sumnjivim da bi mogli postojati monolitni sistemi koji bi broiali na trilione takvih elemenata. Iznad neke granice mora da dođe do raspadnih procesa, do podela, a samim tim i do kultumo-društvene dezintegracije. Pri tom se ne radi o naivnim pokušaiima odgovaranja na pitanje šta bi, u stvari, radili trilioni koji bi živeli
NAPOMENE 4 3 5 na površini Daj snove sfere (iako sudbina tih bića pre izgleda dostojnom sažaljenja: površina sfere, kao što proizlazi iz približnih izračunavanj,a količine materijala na jedinicu sferne površine, mora biti relativno tanka i monolitna, a samim tim nema ni govora o nekakvom »pejzažu«, o planinama, šumama, rekama, itd.), ne radi se, dakle, o pronalaženju za njih »poslova i zanimanja)«. Radi se o tome da trilioni bića koja zajedno postoje ne mogu imati jednu, zajedničku kulturu, jednu društveno-kulturnu tradiciju koja bi bar malo bila slična bilo čemu što nam je poznato iz čovekove istorije. Dajsnova sfera odseca od zvezdanog neba, predstavlja takođe likvidaciju planeta, pa i odustajanje od interesovanja za uslove koji na njima postoje; ona je veštačka tvorevina, neka vrsta bilionima puta uvećanog grada koji sobom okružuje centar sistema, njegovu zvezdu. Nekoliko prostih izračunavanja s lakoćom pokazuje da su kakav-takav poredak u okviru nje, snabdevanje stanovnika sredstvima neophodnim za egzistenciju ostvarljivi samo pod uslovom ako stanovnici te sfere tokom celog života budu prebivali u blizini mesta rođenja. Ta bića ne bi mogla da putuju zbog čisto fizičkih uslova (recimo da u okviru Daj snove sfere nastanu »atraktivna mesta«; ona bi privlačila na sebe ne milione, kao što je danas, nego stotine milijardi turista). Pošto, pak, tehnička civilizacija označava rast količine mehaničko-tehničkih uređaja, koji pripada na živu jedinku, površina Daj snove sfere ne bi bila čak ni samo grad nego fabrička hala milijardu puta veća od Zemljine površine ili mašinski park. Nabrajanje takvih, eufemistički rečeno, »nuegodnosti« trilionskog bitisanja, moglo bi se nastavljati do mile volje. Na taj način dovodi se do apsurda čitava ideja progresa, jer pod njim podrazumevamo rast individualnih sloboda, a ne njihovo smanjivanje, i zaista bi osobena bila ta stečena »sloboda neograničenog rasploda van ja« (uostalom, kao što sam napred ukazao, prividna) na čiji bi oltar valjalo položiti čitavo mnoštvo drugih sloboda. Civilizacija ne označava rast svih mogućih sloboda. Sloboda kulinarije ljudoždera, sloboda samounakažavanja i mnoštvo drugih već su posvuda uklonjene sa magna charta libertatum društva koje se tehnološki razvija. U stvari, teško je razumeti zašto bi sloboda razmnožavanja ostala netaknuta čak i kad bi imala da dovede do potpunog paralizovanja jedinki, do razbijanja kulturne tradicije, do odustajanja, u doslovnom smislu, od lepote Zemlje i neba; a vizija triliona »Dajnovih sfera«, kao glavnog razvojnog toka svih uopšte razumnih bića u Kosmosu, čini mi se ne mnogo manje monstruoznom od fon Hernerove vizije psihozoika koji se sami likvidiraju. Uostalom, nikakva civilizacija koja bi eksponencijalno rasla u brojnosti nije uopšte moguća, pošto bi se za nekoliko stotina hiljada godina ispunio ljudima ceo Kosmos, sve do najudaljenijih metagalaksijskih skupina. Elem, ako bi Dajsnova sfera jedino za nekoliko godina trebalo da odloži ostvarenje regulacije rađanja, treba reći da je to zaista stravična cena za nepoželj,nost da se na vreme deluje onako kako nalaže razum. 28*
436 STANISLAV LEM * Dajsnovu koncepciju naveo sam više iz obzira na njenu kurioznost nego iz meritornog interesovanja kakvo bi ona mogla da pobudi. Kako je ukazao astronom V. D. Davidov (»Priroda«, 1963, br. 11), Dajsnovu sferu je nemoguće konstruisati. Ona nije moguća ni kao sfera tankih zidova, ni kao sistem prstenastih pojasa ni kao kupola, jer ni u kom slučaju ne može predstavljati, čak ni za veoma kratko vreme, dinamičnu, čvrstu konstrukciju. [VII] Veoma zanimljive napomene o »geocentrizmu« koji vlada u herniji daje profesor J. Hodakov (u 6. broju »Prirode« iz 1963. g., časopisa koji izdaje Akademija nauka SSSR). On skreće pažnju na relativnost karakteristike elemenata, pošto ona izražava jedino odnos datog elementa prema drugim elementima. Tako. npr., relativan je pojam »gorivost«: vodonik smatramo gorivim, jer počinje da gori u atmosferi kiseonika. A kad bi se Zemljina atmosfera sastojala iz metana, kao atmosfera velikih planeta, vodonik bismo smatrali —negorivim gasom, a kiseonik — gorivim. Slično je i sa kiselinama i lužinama: pri promeni vode u drugi rastvarač, supstance koje u vodnoj sredini istupaju kao kiseilne postaju lužine, slabe kiseline postaju jake, itd. Čak i mera »metalnosti« elementa, tj. stepena u kome on manifestuje osobine metala, jeste odnos datog elementa prema kiseoniku. Kiseonik, kao što je nekad primetio Berzelijus, jeste osa oko koje se okreće celokupna naša hernija. Kiseonik ipak zauzima izuzetan položaj na Zemlji, ali ne i u poređenju sa svim postojećim elementima. To što ga na Zemlji ima naročito mnogo odlučilo je o nastanku ovakve »geocentričke« hernije kakvom se služimo. Kad bi se Zemljina kora sastojala iz drugih elemenata i kad bi njena udubljenja ispunile druge tečnosti a ne voda, imali bismo drugačiju klasifikaciju elemenata, a njihove hemijske osobine bismo ocenjivali sasvim drugačije. Na planetarna kao što je Jupiter, azot zamenjuje kiseonik sa ulogom elementa s negativnim električnim punjenjem; na sličnim planetarna kiseonik, s obzirom na njegovu retkost, ne može imati većeg značaja. Vodu na takvim telima zamenjuje amonijak koji nastaje iz spoja vodonika i azota; vapnjenje — amidocijan se pretvara u kreč, kvare — azotne veze silikata i gline, itd. Različita mora biti i meteorologija »azotne« planete, a celovitost ovih spojeva mora, bez sumnje, na odlučujući način uticati na procese samoorganizacije (bioevolucije) u takvim sredinama, iz čega mogu nastajati hipotetični (za sada), bezbelančevinski živi organizmi. [VIII] Nema, u stvari »prostih sistema«. Svi su složeni. U praksi se ta složenost može ipak zaobilaziti, pošto nema uticaja na ono do čega je nama stalo. U običnom časovniku koji se sastoji iz brojčanika, opruge, spirale, zupčanih točkića, nastaju procesi kristalizacije, zamora materijala, korozije, preskakanja električnih punjenja, proširenja delova ili njihovog smanjivanja, itd. Ti procesi praktično nemaju uticaja na delovanje časovnika kao proste
NAPOMENE 4 3 7 mašine koja služi za merenje vremena. Analogno zaobilazimo hiljade parametara koji se daju izdvojiti u svakoj mašini i u svakom predmetu, razume se do izvesnog vremena: pošto se ti parametri, realno postojeći iako ih mi ne uzimamo u obzir, tokom vremena toliko menjaju da mašina više ne može da radi. Nauka počiva na otkrivanju bitnih promenljivih i na istovremenom zaobilaženju nebitnih promenljivih. Složena mašina jeste takva čiji veoma brojni parametri ne smeju da se zaobiđu, jer svi na bitan način saučestvuju u njenom radu. Takva mašina je mozak. Ne znači to da slična mašina, ako je regulator, kao mozak, mora uzimati u obzir sve parametre. Njih je moguće izdvojiti praktično beskonačan broj. Kada bi ih mozak mogao uzimati u obzir, ne bi mogao obavljati svoju delatnost. Mozak »ne mora« da uzima u obzir parametre pojedinih atoma, protona, elektrona, iz kojih je izgrađen. Složenost mozga, kao uopšte nijednog regulatora ili, šire, mašine, nije njegova vrlina, nego je ona više nužno zlo. Ona je odgovor konstruktorke organizama, evolucije, na složenost sredine u kojoj oni bitisu, jer samo velika raznorodnost regulatora može da iziđe na kraj s velikom složenošću sredine. Kibernetike je nauka o tome kako, i pored složenosti realnih sistema, regulisati njihovo stanje i dinamiku. [IX] Na temu šta je, u stvari, naučna teorija postoji ma kako se moglo učiniti neobičnim, veoma mnogo protivrečnih pogleda. I to čak u okviru jednoga kruga pogleda na svet. Pogledi samih tvoraca nauke nisu tu uopšte verodostojniji od pogleda velikog umetnika na njegov sopstveni kreativni metod. Psihološki motivi mogu predstavljati izvore drugostepene racionalizacije misaonog puta koji sam njegov autor nije kadar tačno da reprodukuje. Tako je, npr., Ajnštajn bio potpuno ubeđen u objektivno i od čoveka nezavisno postojanje spoljašnjeg sveta, kao i u to da čovek može upoznati plan njegove strukture. Sve je to moguće različito shvatiti. Svakako, svaka nova teorija čini korak napred u odnosu na prethodnu (Ajnštajnova gravitaciona teorija u odnosu na Njutnovu), ali iz tog ne proizlazi obavezno da postoji, tj. da može postojati, »ultimativna teorija« koja će predstavljati kraj saznajnog puta. Postulat unifikacije pojava u monolitnoj teoriji (u teoriji polja, na primer) daje se proveriti u toku evolucije klasične fizike, koja je od teorija koje obuhvataju pojedine oblasti pojava išla ka sve celovitijim pregledima. Pa ipak ne mora tako biti i u budućnosti: čak ni stvaranje monolitne teorije polja, koja obuhvata kako kvantne tako i gravitacione pojave, ne bi bilo dokaz istine (da postulat monolitnosti ispunjava Priroda), pošto je nemoguće upoznati sve pojave pa, dakle, ni saznati da li ih takva nova (nepostojeća) teorija takođe obuhvata. Uostalom, naučnik ne može raditi s mišlju da stvara samo izvesnu prolaznu kariku procesa saznanja, pa ma se i držao upravo takvih filozofskih pogleda. Teorija jeste »istinita tokom izvesnog vremena« — na to ukazuje celokupna istorija nauke. Potom ona ustupa mesto narednoj teoriji. Potpuno je moguće
4 3 8 STANISLAV LEM da postoji neka granična vrednost teorijskih konstrukcija, koju ljudski um nije kadar sam da prekorači, ali da će to biti kadar da učini pomoću, recimo, »pojačivača inteligencije«. U takvom slučaju otvara se dalji put napretka — pri čemu se opet ne zna da li i građenju »pojačivača« neće najzad stati na put, na nekom stepenu složenosti, objektivne, već neprekoračive mogućnosti, kao što se, npr., ne može prekoračiti brzina svetlosti. [X] Među sistemima koje istražuje tehnička kibernetika idvaja se njihova klasa, koja po opštim konstrukcijskim postavkama do te mere podseća na mozak da ih nazivaju »biološkim«. To su sistemi koji bi mogli nastati na putu prirodne evolucije. Nije mogla tako nastati nijedna od građenih mašina, pošto one nisu sposobne ni za samostalno postojanje ni za autoreprodukciju. »Evolucionim metodom« može nastati samo biološki sistem, odnosno takav koji je u svakom momentu svog postojanja prilagođen sredini. Takav sistem konstrukcijom izražava ne samo one aktuelne ciljeve kojima služi nego istovremeno pokazuje put koji je evoluciono prevaljen da bi mogao nastati. Zupčanici, žice, guma itd. ne mogu se sami spojiti u generator. Organizam metazoa nastaje iz jedne ćelije ne samo zato što to zahtevaju aktuelni zadaci života nego i zato što su jednoćelični organizmi postojali pre višećeličnih i mogli su da se spajaju u skupine (kolonije). Usled toga biološki organizmi su, nasuprot običnim mašinama, jednorodni. Zahvaljujući tome, biološki regulator može da deluje čak i bez ikakve aktivnosti lokalizacije. Evo primera iz Ivahnjenkove Tehničke kibernetike. Na kibernetičku »kornjaču« postavljamo računsku mašinu. Ona nema nikakvih »receptora« već samo uređaj koji meri kvalitet njenog delovanja. Takva »kornjača« kretaće se po dvorani, tražiti mesto gde toplina, osvetljenje, vibracije i ostali poremećaji na najslabiji moguć način utiču na kvalitet rada mašine. Taj sistem nema »čula«, ne »opaža« svetlost, temperaturu, itd. Oseća prisustvo takvih impulsa »ćelom sobom« i zato je ubrajamo u biološki tip. Kad promena topline nekorisno utiče na neki deo mašine, aparat koji meri kvalitet dejstva, posmatrajući pad topline, pokrenuće kornjaču koja će početi da tumara, tražeći »bolje« mesto. Negde drugde vibracija^ remeti rad drugog dela mašine, ali reakcija će biti ista: kornjača će se udaljiti, tražeći optimalne uslove. Sistem ne mora biti programiran sa uzimanjem u obzir svih mogućih poremećaja: konstruktor može da ne predvidi, npr., elektromagnetne uticaje, no ako oni pogoršaju funkciju mašine »kornjača« će tražiti uslove pogodne za »život«. Takav sistem dejstvuje metodom proba i grešaka i iluzoran je ako je problem suviše komplikovan ili poremećaj deluje štetno sa zakašnjenjem (npr. radioaktivnost). Pošto prilagođavanje nije uvek istoznačno se saznanjem, biološki regulator ne mora predstavljati »najsavršeniji model gnostičke mašine«. Sasvim je moguće da ideal takve mašine treba tražiti ne u klasi bioloških regulatora već u leđnoj od drugih klasa složenih sistema kojima se bavi kibernetika.
NAPOMENE 439 [XI] Probabilističko-statistički zahvat metoda informacione poruke dopušta da se na način gotovo matematički tačan približimo problemu dvospolnosti kao i štetnih posledica razmnožavanja među srodnicima (inbreeding), tj. ukrštanja jedinki iz bliske krvne veze. Jer, verovatnoča da jedan broj pojedinaca ima ista genetička oštećenja (recesivne mutacije) utoliko je veća ukoliko su oni u bližem srodstvu, a kad potiču od istih roditelja ta je verovatnoča najveća. Tada je, takođe, mogućnost nastanka fenotipskih mutanata najveća — ukoliko je, naravno, genetička informacija razmatranih jedinki bila oštećena; međusobno ukrštanje jedinki čiji su genotipi lišeni oštećenja ne može izazvati nikakve negativne posledice. Ako imamo niz različitih linotipa koji štampaju matematičke tekstove te vrste da svaka greška sloga izaziva bitne deformacije sadržine, jasno je da ćemo, upoređujući iste ove tekstove štampane s raznim linotipima, dobiti materijal potreban za potpunu rekonstrukciju prvobitne informacije, pošto je veoma neverovatno da bi različite mašine činile greške na istim mestima teksta. Ako, međutim, imamo niz linotipa idealno istih, koji usled svojih konstrukcijskih mana izvršavaju uvek analogne greške, onda upoređivanje (»ščitavanje«) tekstova neće omogućiti rekonstruisanje informacije, jer je ona oštećena na istim mestima. Naravno, ako linotipi uopšte ne čine greške problem pada, a isto se takođe tiče i odašiljanja biološke informacije. [XII] »Pokazati neprotivrečnost nekog sistema isto je što i dokazati da u njemu ne postoje nikakve rečenice A, takve da u tom sistemu mogu da se izvedu kako A tako i ne-A. Dokazati potpunost nekog sistema to znači dokazati da se za proizvoljnu rečenicu toga sistema — bilo ona bilo njena negacija daju deduktivno izvesti.«*) [XIII] Koliko god fascinirajuća i obećavajuća mogla jednom optimistu izgledati perspektiva pokretanja »uzgajanja informacije«, ta pojava, civilizacijski ostvarena, sigurno ne predstavlja neki krajnji panaceum za sve probleme. Prvo, »uzgajanje« može čak zaoštriti, a ne prigušiti krizu vezanu s nastankom suvišnosti informacije, čovečanstvu su dosad bile strane brige suvišnosti (sem suvišnosti poraza i nevolja...) i zato ne možemo sasvim da zamislimo uspešne metode postupanja u situacijama kada pred nama ne stoji otvoren jedan put za delovanje, nego njih stotine a možda i hiljade odjednom. Kad bi se mogio, npr. (kao što nas je obavestio aktuelni »skup informacije« koji je proizvelo »uzgajanje«), delovati na način A, B, C, D, E, itd., itd., pri čemu svako od tih delovanja istovremeno obećava veoma mnogo, ali i automatski isključuje sva druga delovanja (recimo, radi primera, da je čoveka moguće biološki reprodukovati tako da posta- *) M. Marković: Formalizm w logice vspolczesnej, Warszawa 1962, s. 52, napomena. (Originalno izdanje: Beograd, 1955.)
4 4 0 STANISLAV LEM ne biće gotovo neuništivo, ali to će istovremeno prisiliti na vrlo radikalno kočenje prirodnog priraštaja, jer čim niko ili gotovo niko ne umire, svet u rastućem tempu postaje sve tešnji). Sadašnji kriterijumi koji često odlučuju o praktičnom postupanju mogu se dezaktualizovati (npr. kriterijum ekonomske isplativosti ili energetske štednje prestaje da dejstvuje kada je izvor energije materijalan proces koji je praktično neiscrpan). Kada su, sem toga, elementarne potrebe u potpunosti zadovoljene, problem »šta dalje«, da li stvarati nove potrebe, a ako da, onda kakve, izbija u prvi plan. Jasno je da nijedno »uzgajanje informacije« ne može dati odgovor na takve dileme, pošto takvo »uzgajanje« predstavlja jedino alternative postupanja, otkriva š t a se može učiniti, ali nikada i da li treba delovati. Odlučivanje o tome ne može podleći mehanizaciji; to bi bilo moguće samo usled takvog preobražaja društvenog mentaliteta, da bi on, po našem shvatanju postao tuđ onome što je ljudsko. Rast »informacione slobode« ili količina puteva mogućeg postupanja implicira povećanje odgovornosti za preuzimane odluke, za akte izbora. Odstupanje od takvog izbora, fizički dabogme moguće (elektromozak-vladalac koji odlučuje o tome šta da preduzme sa čovečanstvom), čini se neprihvatljivim iz vanfizičkih pobuda. Drugo, »uzgajanje informacije« ne može odista dostavljati »znanje o svemu«, »o svakom znanju«, »o znanju kakvo je uopšte moguće«. Moguće je očigledno zamisliti celu hijerarhiju, celu složenu strukturu informacionosnih i informacionozbirnih žarišta, od kojih jedna obavljaj,u ulogu elementarnih »crpača« znanja o činjenicama i njihovim vezama iz sveta, druga istražuju veze veza, traže pravilnosti višeg reda, a sasvim neka druga bave se segregacijom rezultata koje im ove dostavljaju da bi se na »izlazu« cele ove gigantske piramide povratnih sprega pojavile samo takve informacije koje mogu, u ma koliko širokom rasponu, da se pokažu korisnim za civilizaciju koju je ova evoluciona mašina pokrenula. Konačno, ipak, sama delatnost ove piramide-uzgajanja ne može da se odvoji suviše daleko od onoga što predstavlja, široko shvaćenu materijalnu i duhovnu sadržinu života civilizacije na đatoj razvojnoj etapi. U protivnom slučaju, »odvojivši se« od svoje ljudske matice, takvo uzgajanje proizvodilo bi informacije ne samo beskorisne nego i nerazumljive, koje se ne daju prevesti na jezik kojim se služi civilizacija. Uostalom, ta pojava »odvajanja«, »skoka u budućnost«, »informacione erupcije« bila bi, takođe, pre katastrofa nego stvarni razvojni skok, pošto se s trenutkom predalekog probijanja »informacionog uzgajanja« ispred fronta aktuelnog civilizacionog znanja gube i nestaju kriterijumi otpadanja nebitne informacije, a samim tim se »uzgajanje« samo iznenada pretvara u »bombu«, možda ne već megabitsku nego u moloha koji proizvođenim okeanima informacije stvara možda najosobeniji od svih mogućih potopa. Da bi se to bolje razumelo: recimo da u neolitu ili i u ranom srednjem veku počinje da deluje »uzgajanje informacije« koje dostavlja znanja o tehnologijama X X veka, o atomskoj tehnici, o kibernetici, radioastronomiji, itd., itd. Ondašnja civiliza
NAPOMENE 4 4 1 cija, izvan svake sumnje, ne bi bila kadra ni da prihvati, ni da pojmi, ni da svari niti realizuje ni najsitniji delić čitave te informacione lavine. Utoliko bi u manjoj meri umela da preduzme prave, tj. razumne taktičke i strateške odluke (da li proizvoditi nuklearno oružje ili ne, da li praktikovati nove tehnologije u širokom frontu ili se, pak, ograničiti na malobrojne, pa čak i samo na jednu, itd.). »Uzgajanje informacije« — ako je uopšte ostvarljivo — u najoptimističkijem smislu jeste uređaj »priključen uz svet« koji, istražujući svet na specifičan način, istražuje ono što je materijalno moguće (što je ostvarljivo). Dakle, takvo »uzgajanje« može otkriti da se daje izgraditi laser, neutrinski energetski transformator, da je na određeni način moguće (recimo) promeniti tempo proticanja vremena, promeniti gravitaciono polje, da se prividno nepovratni procesi (kao neki biološki, npr.) mogu na takav i takav način odvratiti, i tako dalje. Takvo uzgajanje čini se naročito vrednim ako mu se postavlja konkretno, ma koliko ipak samo okvirno formulisanje zadatka. Međutim, ostavljena sama sebi, civilizacija će brzo proizvesti toliki višak informacije u kome će se zaglibiti i ona sama, i njeni tvorci. Jer, ceo vic jeste u tome što je to uzgajanje »nemisleće«, što jednako proizvodi informaciju s vezama pojava za civilizaciju bitnih (da je, recimo, moguće kroz galaksije putovati na takav i takav način), kao i s vezama potpuno nebitnim (da je, na primer, Jupiterove oblake moguće obojiti bojom slame). Elem, dok se selektori tog informacionog uzgajanja nalaze pod aktivnim uticajem razumnih bića, dotle mogu uspešno obavljati izbor informacije. A kada bi se oni udaljili (otrgli se) od metoda takve racionalne selekcije, stupajući u oblast »sveinformacije«, u oblast vesti o svim činjenicama, informaciona bujica postala bi neizbežna. Jer, trebalo bi postati svestan lavinskog karaktera narastanja svake informacije, pa i korisne. Recimo da »uzgajanje« nailazi na trag mogućnosti ostvarenja transplantacije mozgova iz tela jednog bića u telo drugoga; ako se pozabavi tim problemom, doći će do otkrića čitavog mnoštva novih fakata i pojava, čitave »tehnike presađivanja mozgova«, itd. Šta s tim ipak, ako ceo problem datu civilizaciju ne zanima? U efektu uzgajanje lako može da se pokaže »zakovano« masama potpuno suvišne informacije. Molim samo da se uzme u obzir koliko opširne oblasti tehnologije, fizike, elektronike pa i umetničkog stvaralaštva, i to najraznorodni jeg, obuhvata danas televizija u svetskim razmerama. Kad bi »uzgajanje« moglo da naiđe na trag kakvog drugog uređaja, spremnog da obavlja približnu ulogu u krilu civilizacije, odluku o tome da li je na razradi takve tehnike uopšte vredno raditi, da je dostojna ostvarenja — tu odluku treba preuzeti još u počecima prikupljanja podataka, jer će u protivnom slučaju »uzgajanje« postati producent milijarde »mogućih pronalazaka«, od kojih se ništa neće iskoristiti. Vredno je dodati da problem srodan s proizvodnjom naučne informacije, naročito gorući danas, iako prima facie na izgled trivijalan, jeste usklađivanje tehnika za pronalaženje — od stra
4 4 2 STANISLAV LEM ne zainteresovanih — takve informacije koja je iz Prirode već »ekstrahovana« i fiksirana u štampi. Taj problem proizlazi, između ostalog, iz eksponencijalnog tempa rasta specijalističkih biblioteka, a sva primenjivana predohrana sredstva — objavljivanje sažetih informacija, zvanih »apstraktima«, privremenih saopštenja itd. — nisu kadra da osiguraju uspešno dostavljanje bitne informacije kompetentnim licima. Jer, ako se ponavljanje negde već obavljenih eksperimenata pokazuje postupkom jevtinijim i bržim od traženja odgovarajućih publikacija, ako naučnik može pretpostavljati da su za njega važne informacije sakrivene ne u »krilu Prirode« nego stoje na policama nepoznatih biblioteka, dolazi u pitanje sam istraživački prosede, jer njegovi rezultati, pretrpani gomilama štampanog papira, ne mogu da dopru do onih kojima su najpotrebniji. Ponekad zainteresovani nisu čak potpuno ni svesni koliko je ova pojava štetna, pošto nekako još uspevaju da prate publikacije iz sopstvene discipline. Zna se, ipak, da je otkrivački najplodotvornije ukrštanje informacije poreklom iz raznih oblasti, zbog čega je veoma moguće da se već danas u naučnim bibliotekama pojedinih kontinenata nalazi mnoštvo podataka koji bi naprosto samo međusobno upoređeni, konfrontirani od strane kompetentnog stručnjaka, dali početak novim i dragocenim uopštenjima. Čemu upravo rast specijalizacije, njihovo unutardisciplinsko i stalno povećavano diferenciranje staje na put. Bibliotečka struka ne može da zameni prvorazrednu kompetenciju u specijalističkom shvatanju, jer nijedan bibliotekar nije kadar da se orijentiše u tome koje od rezultata međusobno udaljenih nauka treba u prvom redu uputiti određenim istraživačima. Tim pre on može zameniti učenog bibliotekara — automatizovani katalog ili bilo koja od danas dostupnih automatskih tehnika, pošto algoritmički načini još uvek iskazuju svoju bespomoćnost u selekcionisanju »informacione lavine«. Izreka da se otkrića danas čine dva puta — jednom kada se publikuju, a drugi put kada već (možda davno) objavljeno saopštenje otkrije stručni svet, postala je opšteprihvaćen aforizam. Ako današnje tehnike fiksacije, čuvanja i adresiranja informacije ne prođu kroz revolucionarnu racionalizaciju u nailazećoj polovini veka, preti nam vizija isto toliko groteskna koliko i luđačka — sveta pretovarenog planinama knjiga i čovečanstva pretvorenog u razjurene bibliotekare. Metodologiju kao skup direktiva za traženje znanja u svetu, treba — na ovom »bibliotečkom frontu« — da zameni neka »arijadnologija«, voditelj ka kroz lavirinte već prikupljenog znanja. Mašina-bibliotekar koja prave informacije razašilje pravim ljudima ne može biti »nerazumevajući« uređaj koji se oslanja, npr., na delimičnu analizu (a postoje takvi pokušaji — otkrivanja »vrednosti« radova putem prebrojavanja, jer se na njih često pozivaju stručnjaci u bibliografijama sopstvenih publikacija ili, pak — mehaničkog adresiranja, putem selekcije radova u kojima se neki termini suviše često ponavljaju). Jer, istraživanja su pokazala da čak ni stručnjak iz srodne oblasti nije kadar s meritornom tačnošću da izvrši podelu radova iz izvesne oblasti, kao što je pokazivao J. Kemenj. Ali »razumevajuća«
NAPOMENE 4 4 3 mašina-bibliotekar morala bi — silom stvari — zahvaljujući svestranom uviđanju — biti bolji stručnjak od svih pojedinih istraživača zajedno.. . To su paradoksi kojima je bremenita današnja situacija (stalno pogoršavana). Ćini se da će kriza informacione distribucije prisiliti da se u budućnosti zaoštre publicistički kriterijumi, kako bi njhova uvodna selekcja učinila da se onemogući preplavljivan je stručnog tržišta — bezvrednim radovima objavljivanim radi sticanja naučnog zvanja ili iz tašte ambicioznosti. Ćak je slobodno misliti da će objavljivanje banalnih radova najzad biti shvaćeno kao štetno, shvaćeno kao prekoračivanje principa naučničke stručne etike, samim tim što ono čini naprosto »šum« koji otežava percepciju vrednih informacija, životno važnih za dalji razvitak nauke. Uzgajanje informacije, pokrenuto u odsustvu efikasnog »adresirajućeg sita«, dovelo bi najočiglednije do papirnog potopa, a u toj katastrofi prekomernosti pokazao bi se nemogućim svaki dalji rad. Ukoliko je, dakle, automatizacija saznajnih postupaka hitniji zadatak, makar i na bibliotečko-izdavačkom nivou. [XIV] Fragmentarna kritika evolucionih konstrukcijskih rešenja može mestimično pobuditi utisak »paškvila iz neznanja«, pošto do danas ne znamo tačno kakva je bio mehanika organa (npr. sveukupnosti neizmerno komplikovanog rada srca). Na putu ka stvaranju preciznih modela matematičkih bioloških struktura učinjeni su tek prvi koraci; tako su, npr., N. Viner i A. Rozenblet stvorili matematičku teoriju fibrilacije srčanog mišića. Elem, kritika konstrukcije koju dobro ne razumemo izgleda i neosnovana i preuranjena. Pa ipak naše netačno znanje o složenosti takvih i sličnih evolucionih rešenja ne može sakriti to da je biološka složenost u mnogobrojnim slučajevima posledica upornog prenošenja jednom stvorene organske formule iz jednog tipa organizama u druge, nastale kasnije. Konstruktor koji bi hteo da učini nezavisnom celu budućnost kosmonautičke tehnike isključivo od raketnih motora sa hemijskim gorivom, morao bi u konsekvenciji graditi brodove i pogonske uređaje neviđenih razmera i isto tako neviđene složenosti. U tome bi, takođe, mogao postići nesumnjive uspehe, ali to bi pre bile demonstracije tehnološke ekvilibristike nego najracionalnija rešenja, jer bi se mnoštvo teškoća i složenosti dalo izbeći radikalnim eliminisanjem ideje hemijskog pogona i revolucionarnim prelaskom na motore drugog tipa (nuklearnih, anihilacionih, magneto-hidrodinamičnih, jpnskih ili tome sličnih). Složenost koja je posledica svojevrsnog konzervativizma ideje koja počiva u osnovi stvaralačkog delanja i rezultat je »konceptualne inercije«, nepoželjnosti (ili nemogućnosti) skokovitih i radikalnih promena, i stoga smo u pravu da je smatramo suvišnom s tačke gledišta konstruktora koji ima u vidu najbolje rezultate, ne osvrćući se na postavke koje ne mora di prihvati. Konstruktor savremenih raketa, slično kao i evoluci ja, mora svoje probleme da savladava komplikacijama koje su sa stanovišta buduće tehnologije (na primer, nuklearne) — suvišne. Pa ipak
4 4 4 STANISLAV LEM će konstruktor odbaciti sve te komplikacije čim mu dalji razvitak tehnologije omogući ostvarenje nuklearnog, fotonskog ili drugog nekog nehemijskog pogona. Evolucija, međutim, zbog teškoća prikazanih u tekstu i iz razumljivih razloga, ne može »odbacivati« na tako radikalan način nikakva rešenja. Može se sasvim uopšteno reći da se od nje ne mogu očekivati — posle nekoliko milijardi godina njenog postojanja i delovanja — neka potpuno nova rešenja koja su po savršenstvu jednaka s onima što ih je stvorila u praskozorju svoje delatnosti. I upravo ta situacija dopušta kritiku njenih konstrukcijskih rešenja, čak iako ne shvatamo valjano njihovu složenost, pošto tu složenost smatramo konsekvencijom kreacionog metoda koji je evolucija ostvarila s kojim mogu da konkurišu drugi metodi, i jednostavniji i uspešniji. Ukoliko sama evolucija ne može da ih pokrene utoliko gore za nju — ali možda — utoliko bolje za čoveka — konstruktora budućnosti. Taj problem ima, sem čisto konstruktorskog, i sasvim drugi aspekt), koji u tekstu gotovo i ne dodirujem. Covek (to je u suštini donekle produžetak gornje napomene) ne poznaje tačno sam sebe — ni u biološkom ni u psihičkom planu. Nesumnjivo tačno je u izvesnoj meri izjava (koja je postala naslov knjige A. Karela) da je »čovek — nepoznato biće« (nepoznato sebi, razume se). Zagonetne i nerazjašnjene protivrečnosti krije ne samo njegovo telo kao »biološka mašina« nego i njegov duh. Stoga se možemo zapitati je li uopšte slobodno ozbiljno razmatrati eventualnost preobražaja »prirodnog modela Homo Sapiensa« — pre tačnog upoznavanja njegove stvarne strukture i vrednosti? Da li će postupci koji se vrše na naslovnoj plazmi (a to je samo skroman primer, prvi koga smo se setili), istovremeno s likvidacijom nekih štetnih genotipskih crta, možda likvidirati neke potencijalno vredne crte o kojima danas ništa ne znamo? Bilo bi to »biološko-konstruktorsko«, ponovno preduzimanje teme koja (nešto tradicionalnije) obuhvata sporove eugeničara i njihovih protivnika. Neće li nas, npr., likvidacija epilepsije možda osloboditi epileptičara zajedno sa Dostojevskima? Začuđujuća je stvar kako se apstraktno vode slični sporovi. Svaka delatnost uopšte, kao što je pokazano u našoj knjizi (a svakako ne gajimo pretenzije da smo mi autori tog »otkrića«), oslanja se na nepotpuno znanje, jer je takva suština sveta u kome živimo. Kad bismo, dakle, hteli da čekamo s »rekonstrukcijom ljudske vrste« dok ne steknemo »potpuno« znanje o njoj, čekali bismo čitavu večnost. Delimična nepredvidljivost posledica svake delatnosti, znači njena potencijalna krhkost, diskreditujući je totalno u zahvatu nekih filozofskih doktrina, postala je u njihovom okviru temelj teza o tome da je »bolje ne delovati nego delovati« (pri čemu je to veoma star motiv, koji je moguće pratiti od Cuang-Cea u svim vekovima i na svim kontinentima). Pa ipak su takve kritike i apoteoza »nedelovanja« mogući zahvaljujući između ostalog, tome što je došlo do svojevrsnih, hiljaduvekovnih delatnosti u toku kojih je nastala civilizacija, a zajedno s njom — govor i pismenost (koji omogućavaju formulisanje
NAPOMENE 4 4 5 uopšte svih sudova i misli). Filozof-apologet krajnjeg konzervativizma (nedelovanja, npr. u biološkoj, tehnološkoj sferi), jeste poput milionarskog sina koji, zahvaljujući bogatstvu koje mu je otac prikupio, ne mora da brine kako da dođe do sredstava za život, a istovremeno kritikuje stanje svojine. Kada bi bio dosledan, morao bi napustiti svoje bogatstvo; protivnik »biokonstruktorstva« ne može sa svoje strane da se ograniči na opoziciju prema »planovima za rekonstrukciju čoveka« nego bi morao, odrekavši se celokupnih civilizacionih dostignuća, medicine, tehnike, itd., otići četvoronoške u šumu. Jer sva rešenja i metodi koje on ne kritikuje, kojima se ne suprotstavlja (kao, npr., baš metodi lekarske terapije), nekad su bili osuđivani sa stanovišta dosta bliskih njegovom današnjem stanovištu, a samo je proticanje vremena sa svojim posledicama učinilo da su oni ušli u zbir civilizacionog bogatstva, zbog čega ne pobuđuju ničije protivljenje. Nemamo uopšte nameru da se bavimo ni ovde, niti igde drugde, apologijom »revolucionarnih rekonstrukcija«. Naprosto smatramo da su svi sporovi sa istorijom bespredmetni. Da je čovek mogao mnogo ranije kontrolisati i svesno regulisati razvitak svoje civilizacije, možda bi ona bila savršenija, manje paradoksalna i efikasnija od ove koja danas postoji, ali upravo to nije bilo moguće pošto je, stvarajući i razvijajući nju, istovremeno razvijao i modelovao samoga sebe, kao društveno misaono biće. Protivnik konstruktorstva može primetiti da je neponovljivo individualno postojanje neprocenjivo dragoceno, te da stoga ne smemo mi, ignoranti, manipulisaiti genotipima, oslobađati ih od jednih odlika, proglašenih za štetne, uvoditi druge, itd. Samo neka on ipak izvoli zapaziti da se njegovi razlozi mogu dokazati samo u svetu koji je isto onoliko nepostojeći koliko i različit od našega. Jer u našem svetu, kad j,e to htela globalna politička situacija, Zemljina atmosfera je decenijama bila trovana radioaktivnim otpacima, pri čemu je većina istaknutih genetičara i biologa podvlačila kako to mora za sobom povući nastanak veoma mnogobrojnih mutacija u kasnijim pokolenjima, da samim tim svaka probna atomska eksplozija označava određenu količinu deformacija, oboljenja i preuranjenih smrti, izazvanih rakom, leukemijom, itd. A pri tom ove eksplozije nisu imale da služe ničemu drugom do povećanju nuklearnog potencijala zainteresovanih strana. Žrtve te politike, koju neke države nastavljaju još i danas, iako se smatraju civilizovanim, stizaće najmanje do broja hiljadu (ali verovatnije čak i do desetina hiljada). A eto, u takvom svetu živimo, i u takvom razmatramo problem biokonstruktorstva. Ne može se smatrati da sve što predstavlja rezultat globalne regulacione slabosti ne opterećuje naše savesti i naš »civilizacijski bilans«, i da, ne osvrćući se na to stanje stvari, u oblastima koje potpuno kontrolišemo moramo postupati s najvećom predostrožnošću (koja vodi ravno u apsolutno odricanje od delovanja). Ćovek je »tajanstveno« biće samo onda ako mu pripišemo nekog »autora«, tj,. individualnog tvorca; tada mnogobrojne biološke i psihičke protivrečnosti ljudske prirode impliciraju tajne
446 STANISLAV LEM i za nas neshvatljive motive toga našeg »autora«. No ako priznamo da smo nastali kao posledica miliongodišnjih evolucionih proba i postupaka, »tajanstvenost« se naprosto svodi na katalog rešenja koja su mogla da se ostvare u datim evoluciono-istrojiskim uslovima i tada možemo pristupiti razmišljanju na koji način bi valjalo rekonstruisati procese autoorganizacije da bi se uklonilo sve ono što našoj vrsti donosi patnje. Sve to, naravno, ne označava, da smo na taj način izjednačili čoveka, sa bilo kojim tehničkim proizvodom koji se može usavršiti. Aura moralne odgovornosti ne može napustiti sferu konstruktorstva, a njegova oblast jeste prostor ogromnog rizika (mada možda i ne manjih nada). Kada je, ipak, čovek tako mnogo patnji i muka stvarao sebi u minulim vekovima (i ne samo tada) usled nekonstrolisanih civilizaciono-društvenih delovanja, krajnje je vreme da preduzme svestan i sa osećanjem pune odgovornosti rizik, čim to dozvoli zaliha prikupljenog znanja, ma koliko to znanje bilo nepotpuno. [XV] U tekstu predstavljeni »antistatistički konstruktorov stav već je danas, u stvari, zastareo. Nepogrešivost uređaja ne može se razmatrati nezavisno od statističkih tehnika. Na to je prisilio tehnološki napredak, u kome serijsku (masovnu) proizvodnju prati rast složenosti produkovanih uređaja. Ako je svaki od elemenata sistema sastavljenog iz 500 elemenata nepogrešiv u 99°/o, onda je sistem kao celina nepogrešiv jedva u jednom procentu (ukoliko su svi ti elementi životno važni za funkcionisanje sistema). Maksimalna nepogrešivost koju treba postići proporcionalna je prema kvadratu broja elemenata, usled čega je dobijanje nepogrešivog proizvoda nemoguće, naročito kad on predstavlja veoma složen sistem. Sistemi »priključeni« uz čoveka kao regulatora (avion, automobil) manje su osetljivi na oštećenja, pošto čovekovo plastično ponašanje često omogućava kompenzaciju ispadajuće funkcije. Međutim, u »bezljudnom« sistemu, kao što je međukontinentalni potisak ili, opštije, automatski sistem (računar), nema govora o sličnoj plastičnosti, pa stoga njihova manja nepogrešivost zavisi ne samo od većeg broja elemenata u njima kao i od novosti realizovane tehnologije nego, takođe, i od nedostatka čoveka koji »odbija« ishodne simptome oštećenja. Teorija nepogrešivosti u vezi s lavinskim konstrukcijskim napretkom danas je opširna nauka*). Metodi kojima se danas služi većinom su u odnosu na završni proizvod »spoljašnji« (obračuni, višekratne probe, istraživanje srednjeg vremena između grešaka, istraživanje vremena starenja elemenata, kontrola kvaliteta, itd.). Evolucija takođe primenjuje »spoljašnju kontrolu« — to je prirodno odabiranje, a sem toga u »spoljašnje« metode spadaju: dupliranje uređaja, ugrađivanje u njih samoupravne lokalne tendencije, kao i one koja podleže pomoćno-upravnoj kontroli hije- *) Na primer: D. N. Chorafas: Procesy statystyczne i neizawodnošć uzradzen, Warszawa 1963.
NAPOMENE 447 rarhijski viših centara, zajedno s najvišom valjda — primenom uređaja s maksimalnom plastičnošću, kao regulatora, što su uprkos načelnoj preciznosti tih načina organizmi tako često nepouzdani, dolazi u znatnoj meri iz »nenaklonosti« Evolucije da primenjuje veliku prekobrojnost informacione konstrukciotvoračke poruke (kao što nam o tom pitanju tvrdi Denkofovo pravilo). U suštini, 99% svih staračkih patnji i oboljenja proizlazi iz manifestovanja nepouzdanosti sve većeg broja sistema organizma (gubitak zuba, mišićne napetosti, vida, sluha, lokalni gubici tkiva, degeneracioni procesi, itd.). Glavni pravac protivdejstva nepouzdanosti uređaja svakako će u tehnici biti podudaran sa evolucijom, s tom osnovnom razlikom što Evolucija u svoje tvorevine, radije »ugrađuje« zaštitne konstrukcije, dok će čovek-konstruktor pre biti sklon primeni metoda koji će u odnosu na završni produkt biti spoljašnji, i to radi toga da ga ne bi prekomerno komplikovao količinom elemenata. Kriterijumi delatnosati u oba slučaja su uopšte veoma različiti — »materijalni troškovi«, na primer, za Evoluciju su nebitni pa količina rasipanog naslednog materijala (spermatozoida, jaja) nema za nju značaja, samo ako je dovoljna da očuva neprekidnost vrste. Istraživanje evolucije pojedinih tehničkih instrumenata pokazuje da učvršćenje preciznosti delovanja (stečene visoke nepogrešivosti) jeste proces koji nastaje mnogo kasnije no što se utvrdi optimalno opšte rešenje (u principu, tj. u opštem planu, avioni iz tridesetih godina pa čak i dvadesetih, bili su veoma slični današnjih avionima — kao mašine teže od vazduha, dizane zahvaljujući nosećoj sili stvaranoj na krilima, pokretani motorom sa unutrašnjim sagorevanjem i električnim upaljačem, sa sistemom upravljanja istim kao danas, itd.). Uspeh preletanja okeana nije bio rezultat povećanja, npr., razmera (jer su i tada građeni veliki avioni, pa često čak i veći od današnjih), već jedino rezultat postizanja visoke, ranije nedostupne funkcionalne nepogrešivosti. Količina elemenata, koja u eksponencijalnoj progresiji raste, naglo smanjuje nepogrešivost veoma složenih uređaja. Otuda ogromne teškoće građenja tako komplikovanih uređaja kao što je višestepena raketa ili matematička mašina. Povećanje nepogrešivosti putem dubliranja uređaja i odašiljanja informacije takođe ima svoje granice. Najbolje obezbeđen uređaj uopšte ne mora predstavljati optimalno rešenje. Tu postoji sličnost sa izdržljivošću čeličnog užeta: ako je suviše dugo, neće pomoći nikakvo povećanje debljine, jer će se uže prekinuti pod sopstvenom težinom. Tako znači — ako ne neki nepoznati činilac, a ono krhkost delovanja izazvana eksponencijalnim rastom nepouzdanosti, postavlja granicu za građenje krajnje složenih sistema (recimo elektronskih kompjutera sa stotinama milijardi ili bilionima elememenata). Nastaje veoma bitno pitanje da li će ikad biti moguće proizvođenje uređaja kadrih da prekorače taj »prag nepogrešivosti«, dakle uređaja koji će u tom pogledu biti ispravniji od evolucionih rešenja? Čini se da to nije moguće. Analogne granice čekaju nas na svim valjda nivoima materijalnih pojava, pa i u fizici čvrstog
4 4 8 STANISLAV LEM tela, u molekularnoj inženjeriji, itd. Starenje na tkivno-ćelijskom nivou mnogi fizičari smatraju kumulativnim efektom »elementarnih molekularnih grešaka«, »atomskih lapsusa« koje živa ćelija sebi dopušta tokom svoje egzistencije — pri čemu ove »greške« najzad unose u sistem kao celinu, van povratnih granica. Ako je tako, mogli bismo onda upitati da li satističnost zakona mikrofizike, ova singularna nesigunost rezultata kojom je opterećena svaka, pa i najprostija materijalna činjenica, npr. raspad radioaktivnog atoma, spajanje atomskih čestica, gutanje tih čestica od strane atomskih nukleusa — ne proizlazi otuda što je sve što se dešava »pogrešno« te da, prema tome, poimani kao svojevrsne »mašine«, to jest kao sistemi koji ispoljavaju regularnost ponašanja, i atomi, kao i njihovi »sastavni« delovi — protoni, neutroni, mezoni — ni sami nisu »nepogrešivi« elementi one konstrukcije koju zovemo Svemirom niti predstavljaju »nepogrešive uređaje« kao hemijske molekule, kao čvrsta tela, tekućine, gasovi — jednom rečju, ne leži li statistička pogrešnost delovanja u osnovi svih zakona Prirode koje Nauka otkriva? I da je Kosmos izgrađen sasvim slično Evolucionom Stablu — u smislu principa »Sistem Pouzdan« (tj. relativno nepogrešiv) iz »Nepouzdanih Elemenata«? I da je svojevrsni »polaritet« kosmičke strukture (materija, antimaterija, pozitivne čestice, negativne čestice, itd.) u neku ruku nužnost, jer nijedan drugačiji kosmos ne bi bio moguć — s obzirom na vrebajuću »pogrešivost delovanja« koja bi mu onemogućila bilo kakvu evoluciju, ustaljujući ga zanavek u stadijumu »prvobitnog haosa«? Ovakvo postavljanje problema (priznajemo, polufantastično) moglo bi izgledati kao antropomorfizujuće ili da bar otvara vrata za diskusiju o »Inženjeru Kosmosa«, tj. o »Tvorcu Svega«, ali nije tako, pošto utvrdivši da Evolucija nije imala nikakvog ličnog tvorca i pored toga možemo da raspravljamo o njenom konstruktorstvu, pa i o spomenutom principu građenja relativno nepogrešivih sistema uz upotrebu krajnje pogrešnih delova. [XVI] S obzirom na znatnu zainteresovanost za probleme vančulnih pojava možda će biti korisno da dodamo još i ovo. Ljudi s velikom naklonošću ponavljaju i storije »proročanskih snova«, kao i slučajeve koji su se dogodili njima samima ili njihovim bližnjima, kao dokaze o postojanju telepatije, kriptestezije, itd. Elem, treba objasniti da takve priče, makar i zapisivane od strane prisutnih svedoka, nemaju s naučne tačke gledišta nikakve vrednosti. Njihovo odbacivanje od strane nauke uopšte ne proizlazi, kao što su neki skloni da sude, iz omalovažavanja kakvo naučnik na taj način manifestuje prema »običnom čoveku«. Ono naprosto proizlazi iz naređenja naučnog metoda. Najpre jedan prost primer uzet od S. Brauna: neka 500 psihologa u nekoj zemlji počnu da proučavaju prisustvo telepatije statističkim metodima. Saglasno sa statistikom, polovina od njih dobiće rezultate niže od prosečnih ili prosečne, a druga polovina dobiće u rezultatu odstupanja pozitivna u odnosu na statistički očekivane rezultate. Neka sada sto od ovih petsto psihologa dobije izuzetno značajne
NAPOMENE 449 rezultate; to će ih učvrstiti u ubeđenju da tu ipak »nečega ima«. Od ovih stotinu polovina će u daljim istraživanjima opet dobiti ništavne rezultate, koji će ih navesti da napuste istraživanja, dok će se polovina još jače učvrstiti u ubeđenju da je otkrila telepatske pojave. Konačno, na poprištu će ostati 5—6 ljudi koji su dobili nekoliko puta uzastopce pozitivne rezultate, a oni su već »izgubljeni«, jer neće biti načina da im se objasni kako su sami postali žrtve statistike pomoću koje su se borili. Sasvim uopšteno: pojedinačni rezultati za nauku ne mogu imati značaja jer prost račun ukazuje na to da postoji potpuna verovatnoća da će se sadržina ovih snova »ispuniti« bar u nekoliko stotina slučajeva od ovih nekoliko milijardi ako svake noći sanja nekoliko milijardi ljudi. Kada se tome doda prirodna nejasnoća i maglovitost snova, kao i njihov kolebljivi karakter i ukusi publike koja uživa u »zagonetnim« fenomenima, dalje proširivanje ovakvih priča postaje očigledno. Što se, pak, tiče pojava potpuno nerazuljivih, kao što su posmatranja nekakvih »vizija« i si. ili narušavanje prirodnih zakona (dakle, »čuda«) — nauka je sklona pre da ih prizna za omamljenosti, halucinacije, priviđenja, itd. To ne bi trebalo da vređa zainteresovane, pošto naučnicima nije stalo do nekih »akademskih prava« nego samo do dobra nauke. Ona je suviše čvrsta građevina, izgrađena naporima i istraživanjima suviše velikog broja ljudi i pokolenja i nema razloga da zbog jedne, druge ili desete verzije pojava, nesaglasne sa osnovnim pojavama otkrivenim pomoću prirodnih zakona tokom više vekova , naučnici olako odbace ove pouzdane istine zbog nepouzdanih fenomena — nepouzdanih, pre svega, zbog svoje neponovljivosti. Jer, nauka se bavi pojavama ponovljivim i samo zahvaljujući tome može da predviđa pojave slične onima koje istražuje, što se o ESP zaista ne može reći. Naročito »evolucioni« argument smatram odlučujućim. Jer, koliki god broj ljudi video, čuo ili doživeo »telepatske fenomene«, taj broj je blizak nuli u poređenju sa brojem »eksperimenata« koje je »sprovela« prirodna evolucija tokom postojanja vrsta, na prostoru od milijardu godina. Ako ona nije uspela da »kumuliše« telepatske crte, to znači da nije imalo šta da se »kumuliše«, selekcioniše i zgušnjava. Čujemo još da ove pojave nisu samo odlike viših bića, kao što su ljudi ili psi, nego i takvih kao insekti; elem, evolucija insekata trajala je nekoliko stotina miliona godina; bilo je to vreme u najmanju ruku dovoljno da ispuni čitavu klasu člankonožaca bez izuzetka samim telepatima, jer nam je teško čak i zamisliti neku pogodniju crtu u borbi za opstanak no što bi bila mogućnost sticanja informacije o okolini i drugim organizmima što u njoj egzistiraju bez posredstva čulnih organa, »informacionosnim telepatskim kanalom«. Ako statistike Rajna ili Sola bilo šta istražuju, onda su to »nešto« verovatno neke dinamične strukture ljudskog uma stavljenog na probu »odgonetanja« drugih lutrijskih serija, a dobijeni rezultati mogu svedočiti o tome da sistem tipa mozga ponekad može na način za nas nerazumljiv nekako i »nehotice« naići na najkorisniju strategiju odgonetanja poteza te vrste, da se dobijarii rezultati povise nez29