Stanislav Lem - Suma tehnologija

FANTOMOLOGIJA 249 krajnje neodoljivo. Na ovome mestu trebalo bi ipak primetiti da se mozak čoveka koji spava nikad ne nalazi u onakvoj punoći snaga, orijentacije, razumnosti — kao na javi. U normalnim uslovima može se san uzeti za javu, ali ne i obrnuto (javu za san), sem izuzetno, a i to u izuzetnim stanjima (odmah posle buđenja, ili u bolesti ili u toku rastućeg duhovnog zamora). Ali baš tada uvek pred sobom imamo svest koja dopušta da bude »prevarena«, jer je pomračena. Fantomatska vizija dešava se, za razliku od snovidovne, na javi. »Druga lioa«, »druge svetove« ne stvara mozak fantomatizovanoga — proizvodi ih mašina. Fantomatizovani čovek je u pogledu količine i sadržine slate informacije rob mašine: nikakvu drugu spoljašnju informaciju ne prima. Pa ipak on s punom slobodom može da postupa s tom informacijom, tj. da je interpretira, analizira kako mu drago, ukoliko, razume se, raspolaže pronicljivošću i bistrinom. Može li, prema tome, čovek s potpunom intelektualnom sposobnošću otkriti fantomatsku »obmanu« ? Moguće je dati sledeći odgovor: ako fantomatika postane nešto poput današnjeg filma, sam akt odlaska u bioskop, nabavka karte i ostale uvodne delatnosti čije pamćenje fantomatizovani čuva i za vreme predstave i, najzad, znanje o tome ko je on i šta je odista u običnom životu, sve će mu to omogućiti pravi, ne sasvim ozbiljan odnos prema onome što će doživljavati. Što bi imalo dva aspekta: s jedne strane, znajući za uslovnost doživljavane radnje čovek bi mogao sebi, kao u snu, dopustiti znatno više nego u zbilji (znači, njegova borbena, društvena ili erotska hrabrost bila bi nesaglasna s njegovim normalnim ponašanjem). Taj aspekt, u stvari subjektivno prijatan — jer oslobađa slobodu postupaka — bio bi dupliran drugim, nekako suprotnim: svešću u tome da ni izvršavana dela ni lica koja se u viziji javljaju, nisu materijalni pa, prema tome, ni pravi. Glad za autentičnošću ne bi, dakle, morala biti zadovoljena čak ni najsavršenijom vizijom. Tako može da bude i tako će svakako biti ako fantomatika odista postane vrsta razonode ili umetnosti. Direkcija hipotetičnog Fantomata neće biti zainteresovana

250 STANISLAV LEM za suviše vešto maskiranje fiktivnosti doživljaja, ako bi oni klijenta mogli dovesti, npr., do nervnog šoka. Neke, pak, želje — npr. sadističke prirode — verovatno ne bi bilo slobodno ostvarivati s obzirom na odgovarajuću zakonitost. Nas ovde ipak ne zanima takav problem, problem upotrebno-administrativne prirode, nego potpuno drugačiji, gnoseološki. To da »ulaz« u viziju može odlično biti zamaskiran — ne podleže sumnji. Neko odlazi u fantomat i naručuje izlet u Stenovite planine. Izlet je veoma lep i prijatan, posle čega se ovo lice »budi«, tj. vizija se završava, funkcioner Fantomata skida klijentu elektrode i učtivo se s njim oprašta. Ispraćen do vrata čovek izlazi na ulicu i odjednom se nađe u centru užasne kataklizme: kuće se ruše, zemlja drhti, a s neba pada veliki »tanjir« pun Marsovaca. Šta se desilo? »Probuđenje«, skidanje elektroda, napuštanje Fantomata — takođe su bili delovi vizije koja je počela nevinim geografskim izletom. Ali čak i kad ne bi pravio takve »zavrzlame«, lekari- -psihijatri bi u svojim čekaonicama ionako gledali različite neurotičare mučene manijama novog tipa — strahom da ono što doživljavaju uopšte nije istina, da ih je »neko« zarobio i ostavio u »fantomatskom svetu«. Govorim o tome zato što je to jasan dokaz kako tehnika formira ne samo normalnu svest nego se čak uvlači u red bolesti čiji nastanak inicira. Naveli smo samo jedan od mnogih mogućih načina maskiranja »fantomatskih« doživljaja. Moguće je predstaviti i niz drugih, ne manje uspešnih, a da i ne govorimo o tome da vizija može da ima proizvoljan broj »spratova« — onako kao što to biva u snu, kad sanjamo kako smo se već probudili, dok u stvari sanjamo sledeći san, nekako predodređen prvim. »Zemljotres« naglo prestaje, tanjir nestaje, gost utvrđuje da još uvek sedi u fotelji sa žicama koje njegovu glavu spajaju s aparaturom. Učtivo nsamešen tehničar objašnjava da je to bio »dodatni program«, klijent izlazi, vraća se kući, leže da spava, sutradan odlazi na posao i uverava se da ustanove u kojoj je radio nema; uništila ju je eksplozija stare granate iz poslednjeg rata.

FANTOMOLOGIJA 251 Naravno — to takođe može da bude dalji tok vizije. Ali kako se u to uveriti? Postoji najpre jedan veoma prost način. Mašina — rekli smo — predstavlja jedini izvor informacije o spoIjašnjem svetu. To je istina. Ona, međutim, nije takav isključiv izvor informacije o stanju samog organizma. Ona je to samo delimično: jer zamenjuje neuralne mehanizme tela, koji informišu o položaju ruku, nogu, glave, o pokretima očnih jabučica, itd. Međutim, biohemijska informacija koju stvara organizam ne podleže kontroli — bar u dosad razmatranim fantomatima. Dovoljno je, dakle, načiniti otprilike stotinak čučnjeva: ako se oznojimo, ako nam postane malo zagušljivo, srce počne da lupa, a mišići se umore — znači da smo na javi a ne u viziji, jer je mišićni zamor izazvao u njima nagomilavanje mlečne kiseline; mašina ne može da utiče ni na nivo šećera u krvi, ni na količinu ugljendioksida u njoj niti na koncentraciju mlečne kiseline u mišićima. U fantomatskoj viziji može da se načini i hiljadu čučnjeva bez ikakvih pojava zamora. I za to bi se ipak našao izlaz — kada bi nekom, naravno, bilo stalo do daljeg usavršavanja fantomatike. Najpre je moguće, sasvim primitivno, omogućiti fantomatizovanom čoveku autentične pokrete — jedino što bi morao da bude na poseban način smešten, kako bi imao slobodu pokretanja (tj. da bi mogao da pokreće mišiće). Naravno, kad bi uzeo u ruku mač, samo bi pokret, s tačke gledišta opservatora spolja, bio pravi: njegova ruka, naime, ne bi obuhvatala dršku mača nego prazninu. Taj prosti način ipak se može zameniti savršenijim. Hemijska informacija organizma saopštava se mozgu na razne načine. Ili posredstvom živaca (umorni mišić »otkazuje poslušnost« — znači, slati nervni impulsi ga ne pokreću; ili osećamo bol mišića — to je takođe rezultat nadražaja nervnih završetaka — što, naravno, fantomatski može da se imitira — ili neposredno: suvišnost ugljendioksida u krvi draži disajni centar malog mozga, izazivajući produbljenje i ubrzanje disanja. Ali mašina može naprosto da poveća količinu ugljendioksida u vazduhu koji čovek udiše; kad se količina kiseonika odgovarajuće smanji, količinski odnos dva gasa u krvi pomeriće se kao za vreme teškog mišićnog rada. Znači,

252 STANISLAV LEM »biohemijsko-fiziološki metod« usavršena mašina čini bespomoćnim. Ostaje još samo »intelektualna igra s mašinom«. Izgled za razlikovanje vizije od jave zavisi od »fantomatskog potencijala« aparature. Recimo da smo se našli u upravo opisanoj situaciji i tražimo objašnjenje da li je ona autentična stvarnost ili nije. Recimo da poznajemo nekog slavnog filozofa ili psihologa; odlazimo k njemu i uvlačimo ga u razgovor. Može to da bude iluzija, ali mašina koja imitira razumnog sagovornika znatno je složenija od one koja priređuje scene kao one iz »soap opere« poput ateriranja letećeg tanjira s Marsovcima. U suštini, »izletnički« fantomat i fantomat »koji stvara ljude« jesu dva različita uređaja. Građenje drugog je neuporedivo teže nego građenje prvog. Istina, može se proveravati i drugačije. Kao i svi ljudi i mi imamo svoje tajne. One mogu da budu i beznačajne, ali su naše. Mašina ne može »da čita misli« (to nije moguće: neuralni »kod« pamćenja je individualna svojina čoveka, a »lomljenje« koda jedinke ništa ne govori o kodovima drugih ljudi). Znači, ni ona niti iko drugi ne zna da se jedna fioka našeg stola teško izvlači. Pritrčavamo stolu i proveravamo kako stoje stvari. Fioka koja se teško izvlači čini realnost sveta u kome se nalazimo vrlo verovatnom. A kako li bi morao da nas prati tvorac vizije koji bi — pre našeg ulaska u fantomat — otkrio i na svojim trakama zapisao čak i takvu sitnicu kao što je ova neispravna fioka! Viziju je još najlakše razobličiti analognim detaljima. Ali mašina uvek ima mogućnost taktičkog manevra. Fioka, ne zapinje pri izvlačenju. Shvatamo da smo i dalje unutar »vizije«. Pojavljuje se naša žena; izjavljujemo joj da je ona samo »iluzija«. Dokazujemo to mašući izvučenom fiokom. Žena se samilosno smeši i objašnjava da je fioku tog jutra popravio stolar koga je ona pozvala. Znači, opet se ništa ne zna. Ili je to pravi svet, ili je mašina obavila vešt manevar, parirajući našem potezu. Bez sumnje, »strateška igra« s mašinom pretpostavlja njeno tačno poznavanje našeg svakodnevnog života. Ne može se ipak preterivati — svaka ne sasvim obična pojava izazvaće u svetu s fantomatikom sumnju da je to fiktivna vizija, a i u stvarnosti ponekad ima promašaja

FANTOMOLOGIJA 253 ili žene pozivaju stolare. Ustalićemo znači ovo: tvrđenje da se lice X nalazi u stvarnom a ne u fantomatskom svetu može uvek da bude samo verovatna, ponekad veoma verovatna, ali nikada nije potpuna sigurnost. Igra s mašinom je poput igre šaha: savremena elektronska mašina gubi sa odličnim igračem, a dobija s prosečnim; u budućnosti će dobijati sa svakim čovekom. Isto se može reći o fantomatima. Osnovna slabost svih napora koji teže ka otkriću pravog stanja stvari jeste u tome da lice koje sumnjiči svet u kome živi da je neautentičan, mora delovati usamljeno. Jer svako obraćanje drugim licima za pomoć u suštini je, ili može da bude, saopštavanje mašini strateški važne informacije. Ako je to vizija, posvećivanjem »starog prijatelja« u brige egzistencijalne nesigurnosti dajemo mašini dopunsku informaciju, koju će ona iskoristiti da bi naše ubeđenje o realnosti doživljaja povećala. Znači, lice koje doživljava ne može verovati nikome sem sebi, čime se obim njegovih postupaka ozbiljno smanjuje. Ta osoba deluje nekako defanzivno, jer je sa svih strana opkoljena. Iz čega istovremeno proizlazi da je fantomatski svet svet potpune osamljenosti. U njemu ne može istovremeno da se nalazi više no jedan čovek — isto kao što je nemoguće da se dve realne osobe nalaze u istom snu. Nijedna civilizacija ne može se »potpuno fantomatizovati«. Jer, kad bi svi njeni članovi počeli u jednom trenutku da doživljavaju fantomatske vizije, realni svet te civilizacije zaustavio bi se i zamro. Pošto ni najukusnija fantomatska jela ne podržavaju životne funkcije (iako osećaj sitosti može da se uvede putem odgovarajućih impulsa uvođenih u živce!), čovek koji bi duže vreme bio fantomatizovan, morao bi da dobija autentičnu hranu. Moguće je, naravno, zamisliti neki natplanetarni »Superfantomat« u koji su »jednom zanavek«, tj. do kraja života, uključeni svi stanovnici naše planete, pri čemu vegetativne procese njihovih tela podržavaju automatski uređaji (koji, npr. unose u krv hranljiva sredstva, itd.). Takva civilizacija, naravno, liči na košmar. Slični kriterijumi ne mogu ipak odlučivati o njenoj verovatnoći. O njoj odlučuje nešto drugo. Ona bi postojala samo tokom dužine života jednog pokolenja — uključenog u »Superfan-

tomat«. Bila bi to, dakle, specijalna eutanazija, neka vrsta civilizacijskog samoubistva. Zato njeno ostvarenje smatramo nemogućim. 254 STANISLAV LEM Periferna i centralna fantomatika Fantomatika može da se postavi u red u koji ulaze iz istorije poznati načini više ili manje osobenog delovanja na ljudski mozak, uz korišćenje perifernih impulsa (»periferna prefantomatika«) ili koji deluju centralno (»centralna prefantomatika«). U prve spadaju formirani naročito u starim civilizacijama rituali uvođenja ljudi u stanje svojevrsne ekstaze pomoću motoričnih impulsa (plesni rituali, na primer), slušnih impulsa (»razljuljavajuće« uticanje ritmičkim impulsima na emocionalne procese — jer je melodičnost u odnosu na ritam evoluciono mlađa), vizuelnih impulsa, itd. Oni su omgućavali da se velike grupe ljudi uvode u stanje pomućenosti individualne svesti ili, tačnije, sužavanja njenog polja, kakvo uvek prati suviše jake emocije. Takva vrhunska skupna razdraženost u naše vreme asocira se sa »skupnom raspojasanošću«, orgijom, ali u starim društvima to je pre bilo polumistično, poludemonično ulivanje individualnih doživljaja u stanje opšte razdraženosti, u kojoj elementi seksualnih saznanja uopšte nisu dominirali nego je, štaviše, takva praksa pre privlačila svojom tajanstvenošću, tako što su se u čoveku oslobađale skrivene, iz svakodnevnog iskustva nepoznate sile. U druge spadaju praktikovanja upotrebe takvih supstanci kao meskalin, psilocibin, hašiš, alkohol, odvar od muhomora, itd. Uticajem na hemizam mozga, ona izazivaju subjektivno uzvišene, sladostrasne doživljaje, koji nekad apeluju više na estetske, a nekad opet više na emocionalne strane duha. Obe vrste takvih obreda često su i kombinovane, kako bi se postigla kulminacija doživljaja; takve postupke s fantomatikom vezuje aktivno uticanje na unošenje u mozak informacije, čiji je cilj da u njemu izazovu željeno stanje ne kroz to što je kao regulator adekvatan u odnosu na sredinu, nego kroz to što takvo stanje pruža uživanje ili potres (katharsis), znači, napro­

sto, jak i dubok doživljaj. Da li su oni drevni obredi predstavljali pojave skupne manifestacije sadizma ili mazohizma? Ili su to bile pojave religijskog života? Ili prapočeci one »masovne umetnosti« koja ne razdvaja tvorce od primalaca nego sve čini koautorima »dela« ? Šta nas se to tiče? Stvar ima izvesnu vezu sa klasifikacijom same fantomatike. Psihoanalitičke škole sklone su da dva ljudska delovanja svedu na elementarne nagonske izvore. I puritanska askeza i najjača razuzdanost tada dobijaju etikete »mazohizma« ili »sadizma«, pri čemu se čak ne radi o tome da su ta tvrđenja netačna nego o tome da je ta istina suviše trivijalna da bi mogla da služi nauci. Diskusije na temu panseksualizma, itd. jednako su jalove kao što bi to bili sporovi oko toga da li je seksualni akt ispoljavanje sunčane aktivnosti. U kranjoj instanci sigurno jeste tako: pošto život svoj nastanak zahvaljuje sunčanom zračenju, predstavljajući duge lance uzroka i posledica koji idu od naše zvezde ka Zemljinoj kori, a dalje preko razvojnih tokova evolucije, može se pokazati da energetska deterioracija zračnih kvantova u biljkama, koje opet predstavljaju hranu za životinje među koje spada i čovek, dovodi na kraju krajeva na nekoj, od energetskog izvora već veoma dalekoj etapi, do polnih akata, zahvaljujući kojima ceo taj proces uopšte može da bude nastavljan (jer bez razmnožavanja svi bi organizmi izumrli). Analogno se može reći da se polni nagon sublimira u umetničko delo. Ko tako govori izražava pre metaforu nego istinu — ili to u svakom slučaju nije naučna istina. Jer nije sve naučna istina: okean nebitnih promenljivih veći je od okeana gluposti, a to već nešto znači. Kad uzročno-posledični tokovi postaju dovoljno dugi, svaki pokušaj vezivanja međusobno dalekih etapa dobija pre karakter metafore nego naučnog tvrđenja. To se naročito odnosi na složene sisteme tipa neuronske mreže, gde je, s obzirom na mnoge unutrašnje povezanosti i čvorove sprega, teško utvrditi šta je posledica a Šta uzrok. Traženje »prvih uzroka« u mreži tako složenoj kao što je ljudski mozak jeste najčistiji apriorizam. Iako se psihijatar-psionalitičar može braniti, iz njegovih tvrđenja proizlazi da se strogi vaspitač dece i Džek-Trbosek jedan FANTOMOLOGIJA 255

256 STANISLAV LEM od drugog razlikuju samo kao dva automobila, od kojih jedan ima kočnice mnogo bolje od prvog i zato ne izaziva katastrofe. Tako, dakle, delatnost umetnička, magijska, religijska i zabavna pre više stotina godina nisu bile tako razdvojene kao danas. Fantomatiku nazivamo »zabavnom tehnikom« s obzirom na njene genetičke povezanosti sa takvim tehnikama današnjeg dana, što ne presuđuje o njenim budućim, možda univerzalističkim aspiracijama. U našem sistemu klasifikacije periferna fantomatika jeste posredno delovanje na mozak u tom smislu što fantomatizujući impulsi dostavljaju samo informaciju o činjenicama; jer analogno deluje stvarnost. Ona uvek determiniše spoljašnja, ali ne unutrašnja stanja, pošto iste čulne konstatacije (da vlada bura, da sedimo na piramidi), svejedno da li izazvane veštački ili prirodno, u raznim ljudima izazivaju različita osećanja, uzbuđenja i reakcije. Bila bi, takođe, moguća »f automatska centrala«, tj. neposredno nadraživanje nekih moždanih centara koje bi izazivalo prijatna osećanja ili doživljaj uživanja. Ti se centri nalaze u srednjem mozgu i u moždanom stubu. Veoma blizu njih su takođe centri besa i nemira (agresivno-odbrambenih reakcija). U već klasične spada rad Oldsa i Milnera. Životinja (pacov) nalazila se u kavezu, imala hronično (tj. stalno) implantiranu u mozak (u diencephalon) elektrodu i mogla je da električno nadražuje to mesto, pritiskujući šapom neku vrstu pedale koja je zatvarala kontakt. Neke životinje nadražavale su se neprestano tokom 24 časa, sa učestalošću koja je stizala do 8.000 puta na čas, dakle gotovo dva puta u sekundu. Ako se elektroda uvede nešto dalje, one životinje koje se jednom nadraže nikad više to ne čine. Može se smatrati, kako to formuliše A. Magun, da se u tom delu mozga nalaze dva protivrečna nervna mehanizma, »nagrade« i »kazne«. »Drugim rečima« — pita on — »da li su u mozgu životinje smešteni nebo i zemlja?«20) Jaspers i Jakobsen otkrili su slične odnose u čovekovom mozgu, pri čemu je posmatrani u zavisnosti od mesta draženja osećao bilo nemir ili strah, slično kao uoči epileptičnog napada, bilo prijatna osećanja. »Centralna fantomatika« koja se oslanja na te anatomsko-fi-

FANTOMOLOGIJA 257 ziološke datosti bila bi nešto poput »centralnog onanizma«, ma koliko da osećanja doživljavana pri draženju hipokampa nisu identična sa seksualnim pražnjenjem (orgazmom). Mi smo, naravno, spremni da osudimo tu vrstu »napada srede«, uzrokovanih električnim putem, ne drugačije, uostalom, no kao obično onanisanje. Uzgred rečeno, kibernetičari, kao već spomenuti Staford Bir, svesni su potrebe uvođenja u okvir složenog homeostata mehanizma nagrade i kazne. Prosti homeostat (kao Ašbijev, sagrađen iz četiri elementa) ne zahteva takav specijalni podsistem; takvu »algedoničnu kontrolu« zahtevaju samo veoma komplikovani sistemi sa mnogo stanja ravnoteže i mnogo mogućih samoprogramirajućih načina i ciljeva doživljavanja. Pošto ljudi ne prestaju do danas da upotrebljavaju sredstva koja izazivaju »prijatna stanja«, uključujući tu i otrove (alkaloide, alkohole, itd.), ne može se isključiti ni nastanak buduće »centralne fantomatike« valjda samo zato što bi kao »tehnika olakšanog uživanja« budila moralnu osudu. Kao »umetnost« ta vrsta fantomatike nikako se neće moći prihvatiti, slično kao što u umetnost ne spada upotreba narkotika ili alkoholnih pića. Druga je stvar periferna fantomatika koja bi u izvesnim okolnostima mogla da postane umetnost — ali takođe i polje svakojakih zloupotreba. Granice fantomatike Periferna fantomatika jeste uvođenje čoveka u svet doživljaja čiju je autentičnost nemoguće otkriti. Rekli smo da se nikakva civilizacija ne može »totalno fantomatizovati«, jer bi to označavalo njeno samoubistvo. Ali sličan reductio ad absurdum može se primeniti u vezi s televizijom. Civilizacija koja bi se podelila u dva dela: na one koji program daju i one koji ga pored televizora primaju — takođe ne bi mogla postojati. Fantomatika je, dakle, moguća, čak i verovatna kao tehnika za stvaranje razonode, ali ne kao put na koji, ako stupi, društvo može toliko da se odvoji od realnog sveta i podlegne »učaurenju« koje smo već spominjali. 17

Čini se da fantomatika predstavlja svojevrstan vrh ka kome idu mnogobrojne moderne tehnike za stvaranje razonode. To su »veseli gradići«, »iluzioni«, »palate duhova« ili, najzad, jedan veliki primitivni pseudofantomat jeste ceo Diznilend. Sem takvih tehnika koje zakon dozvoljava postoje i nelegalne (takvu delatnost prikazuje Žan Žene u drami Balkon, gde je mesto »pseudofantomatizacije« javna kuća). Fantomatika ima izvesne datosti da bi postala umetnost. Bar tako na prvi pogled izgleda. Moglo bi u njoj, dakle, da dođe do rascepa sličnog kao u filmu, ali i u drugim oblastima umetnosti (na proizvodnju umetnički vrednu i na bezvredni kičeraj). Opasnosti fantomatike su ipak neuporedivo veće od onih koje predstavlja degenerisani film koji ponekad čak prekoračuje granice društvenih normi (kao pornografski, na primer). Jer fantomatika, s obzirom na sve osobenosti, daje doživljaje čijoj privatnosti je ravan isključivo san. To je tehnika erzacnog ispunjenja želja koja se daje lako zloupotrebljavati u aktima suprotnim onome što je društveno dozvoljeno. Neko bi mogao tvrditi da eventualna »fantomatska raspojasanost« ne može biti društvena pretnja, ali to je upravo nešto kao »popuštanje zloj krvi«. Jer »činjenje zla bližnjem« u fantomatskim vizijama nikome ne smeta. Da li se neko poziva na odgovornost čak i zbog najstrašnijih sadržaja svojih snova? Zar nije bolje da neko izbije ili čak ubije svog neprijatelja u fantomatu nego da to učini u stvarnosti? Da »poželi ženu bližnjega svoga«, što bi lako moglo uneti nesreću u neki miran brak? Ili, jednom rečju, zar fantomatika ne može da proguta, bez nanošenja nepravde bilo kome, sve mračne sile skrivene u čoveku? Takav stav može naići i na suprotan. Zločinačka dela u viziji — reći će antagonist — mogu samo da podstaknu njihovo ponavljanje u realnom svetu. Čoveku je, kao što znamo, najviše stalo do onoga što mu je nedostupno. Takvu »dvoličnost« srećemo na svakom koraku. Ona nema nikakvu racionalnu podlogu. Šta, u stvari, čini ljubitelj umetnosti, spreman da sve da za autentičnog van Goga, koga ne može razlikovati od savršene kopije sem uz pomoć armije eksperata? Traži »autentičnost«. Tako bi i neautentičnost fantomatskih doživljaja gubila svaku 258 STANISLAV LEM

vrednost »brane«, pa bi oni pre bili škola, sistem vežbanja u usavršavanju društveno zabranjenih dela no što bi bili »gutači« tih dela. A to što bi fantomatske vizije bik neraspoznatljive u odnosu na stvarnost, dovelo bi do nepredvidljivih posledica. Bude izvršeno ubistvo, posle čega se ubica može braniti tvrđenjem kako je to u njegovom najdubljem uverenju bila »samo fantomatska vizija«. Sem toga, mnogi bi se ljudi tako upleli u neraspoznatljive istine i životne fikcije, u subjektivno nerazdeljivi svet autentičnosti i iluzije, da ne bi umeli naći izlaz iz takvog lavirinta. To bi tek bili moćni »generatori frustracija« i psihičkog slamanja. Tako, dakle, protiv priznanja fantomatike za svet potpune — kao one iz snova — slobode postupanja, u kome bi stanja nihilističke raspojasanosti bila ograničena samo na maštu, a ne na savest — govore važni dokazi. Mogu, svakako, nastati nelegalni fantomati. To je ipak pre problem policije nego kibernetike. Od kibernetičara bi neko mogao zahtevati da u aparaturu ugrade neku vrstu »cenzure« (analogija sa Frojdovom »cenzurom snova«), koja bi tok vizije obustavljala u trenutku kad fantomatizovani ispolji tendencije agresivne, sadističke, itd. To je prividno samo tehnički problem. Za onoga koji ume da izgradi fantomat, uvođenje u njega takvih ograničenja ne bi valjda bilo posebno teško. Tu ipak nailazimo na dve potpuno neočekivane konsekvencije postuliranih ograničenja. Evo najpre prostije. Fantomatizacija ogromne većine umetničkih dela bila bi nemoguća: morala bi se naći van granica dozvoljenog! Ako junak vizije izražava želju čak i tako pobožnu da postane Podbipjenta, nećemo izbeći zlo, jer će Podbipjenta šeći po tri Turčina odjednom, a opet kao Hamlet probošće Polonija kao pacova. A kad bi — molim da mi se oprosti zbog ovog primera — hteo da doživi mučen ištvo nekog sveca, stvar bi takođe imala dosta sumnjiv ukus. Nije stvar samo u tome što dela u kojima niko nikog ne ubija i nikome ne čini zlo gotovo da i nema (računajući i bajke za decu — kako su samo krvave Grimove bajke!). Radi se o tome da obim regulacije impulsa, odnosno »cenzura« fantomatizatora uopšte ne seže do prave sfere doživljaja fantomatizovanog čoveka. Možda želi da bude bičevan iz potrebe za umrtFANTOMOLOGIJA 259 17*

260 STANISLAV LEM ljivanjem, a možda je samo običan flagelant-mazohist? Kontrolisati se mogu samo impulsi uvođeni u mozak, ali ne i ono što se u tome mozgu dešava, što on doživljava. Sadržaj doživljaja ostaje van kontrole (u tom slučaju reklo bi se da je to minus, ali u principu se može reći da je to ipak velika sreća). Već onaj neveliki eksperimentalni materijal koji je dobijen za vreme nadraživanja raznih segmenata ljudskog mozga (za vreme operacija) pokazuje da se u svakom mozgu iste ili slične sadržine fiksiraju različito. Jezik kojim govore naši živci našim mozgovima praktično je identičan kod svih ljudi, međutim jezik ili, tačnije rečeno, način kodiranja sećanja i asocijativnih krugova veoma je individualan. U to se lako možemo uveriti, jer se uspomene na određen način povezuju samo za pojedince. Tako, npr., bol nekome može da se asocira sa uzvišenom patnjom i kaznom zbog greha, a nekome može da učini dvoličnu radost. Samim tim smo doprli do granica fantomatike: jer ne mogu se pomoću nje determinisati stavovi, sudovi, verovanja niti osećanja. Može se oblikovati prividno materijalna sadržina doživljaja, ali ne i sudovi, misli, iskušenja i asocijacije koji ove doživljaje prate. Zato smo tu tehniku i nazvali »perifernom«. Sasvim kao i u realnom životu dva čoveka iz dva identična iskustva mogu izvući potpuno drugačije, dijametralno suprotne zaključke (u emocionalnom i svetopoglednom, a ne u smislu naučnog uopštavanja). Jer, doduše, nihil est in intellectu, quod non fuerit prius in sensu (za fantomatiku pre bi se reklo in nervo), ali stanja nervnih podsticaja ne određuju jednoznačno emocionalno-intelektualne sadržaje. Kibemetičar će reći: stanja »ulaza« i »izlaza« ne determinišu na jednoznačan način stanje mreže koja se nalazi između njih. Kako ne determinišu — upitaće neko — jer rečeno je da fantomatika omogućava doživljaj »svega«, pa čak i toga, recimo, da je neko krokodil ili riba! Krokodil ili ajkula, jeste, ali »tobože«, i to dvostruko. Prvo tobože, jer je to samo iluzorna vizija; to već znamo. Drugo, da bi se odista bilo krokodil, treba imati krokodilski, a ne ljudski mozak. Čovek, u suštini, može da bude samo ono što jeste. Treba to ipak valjano shvatiti. Ako činovnik zemaljske banke sanja o tome da postane

FANTOMOLOGIJA 261 službenik investicione banke, njegova želja se odlično može ispuniti. No ako zaželi da za dva časa bude Napoleon Bonaparta, on će to biti (za vreme vizije) samo spoljašnje: videće, ako pogleda u ogledalo, Bonapartino lice, oko sebe će imati »staru gardu« vernih maršala, itd., ali neće s njima moći da govori francuski, ako taj jezik prethodno nije znao. Takođe će, u toj »bonapartovskoj« situaciji, ispoljavati i sopstvene karakterne crte, a ne crte Napoleonove ličnosti, kakve su nam poznate iz istorije. U najboljem slučaju, trudiće se da igra Napoleona, tj. da ga bolje ili gore podražava. Isto se tiče i krokodila .. . Fantomatika može učiniti da neki grafoman, kao što rekosmo, dobije Nobelovu nagradu, može, u viziji, ceo svet da mu baci pred noge, svi će ga slaviti zbog divnih pesama, ali on te pesme čak ni za vreme vizije neće biti kadar da stvori, sem ako ne pristane da mu budu poturene u sto .. . Reći ćemo ovako: što je ličnost u koju neko želi da se ovaploti udaljenija po strukturi individualnosti i istorijskom vremenu, udaljenija od njenog sopstvenog karaktera i vremena, to će uslovnije, naivnije i čak primitivnije oblike poprimiti njeno postupanje i cela radnja vizije. Jer da bi neko bio krunisan za kralja ili da bi primao papske izaslanike, mora da poznaje dvorski ceremonijal; lica koja stvori fantomatizator mogu se praviti da ne vide idiotsko ponašanje u hermelin obučenog činovnika zemaljske banke, te njegova satisfakcija možda i neće biti umanjena zbog tih lapsusa, ali iz toga se, takođe, vidi da je situacija postavljena trivijalnošću i majmunisanjem. Takođe je zbog toga veoma teško pretpostaviti da bi fantomatika mogla postati punovredna umetnost. Prvo, ne mogu se za nju pisati scenariji nego, u najboljem slučaju, samo okvirne situacione skice; drugo, umetnost pretpostavlja karaktere, tj. lica ih imaju date, dok klijent fantomata ima sopstvenu individualnost i neće umeti da zaigra ulogu koju scenario predviđa, jer nije profesionalni glumac. Zato fantomatika može ipak da bude pre svega razonoda. Može neko da bude svojevrstan »super-Orbis«, »super-Cook« za sva moguća i nemoguća putovanja po Kosmosu, van prostranih oblasti veoma dragocenih primena, ali koje ni sa umetnošću ni sa razonodom nemaju ničeg zajedničkog.

Pomoću nje mogu se stvarati situacije za trening i školovanje, i to najkvalitetnije; mogu se, dakle, pomoću nje oblikovati sva zvanja: lekarsko: pilotsko, inženjersko, itd. Pri tom nema opasnosti od letačke nesreće, od neuspeha na operacionom stolu, od katastrofe izazvane loše izračunatom konstrukcijom. Drugo, ona dopušta da se ispituju psihološke reakcije, tu dakle može da bude veoma dragocena za odbir kandidata za astronautiku, itd. Metod maskiranja fantomatske vizije dozvoliće da se stvore uslovi u kojima proučavani neće znati da li odista leti na Mesec ili je u pitanju samo varka. To maskiranie je potrebno, jer nailazi potreba upoznavanja njegovih autentičnih reakcija za slučaj pravih havarija, a ne izmišljenih, kad svakome biva lako da demonstrira »ličnu hrabrost«. »Fantomatski testovi« omogućiće psiholozima da bolje upoznaju ljudske reakcije u veoma širokom obimu; da upoznaju mehanizam nastajanja panike, itd. Omogućiće brzu primarnu selekciju kandidata za razne studije i razna zanimanja. Fantomatika se može pokazati nezamenljivom za sve one koje uslovi (naučno-boravljenje u arktičkim ekspedicijama, kosmički let, boravak na interplanetarnoj stanici, pa čak i rad na zvezdanim eksploracijama) prisiljavaju na dug boravak u samoći i u relativno tesnom, zatvorenom prostoru. Zahvaljujući njoj godine putovanja na neku zvezdu mogu se pokazati pune onakvih normalnih bavljenja kakvima bi se članovi posade posvećivali na Zemlji, mogu to, dakle, da budu godine putovanja po zemaljskim kopnima i morima, pa čak i godine učenja (jer u viziji mogu da se slušaju i predavanja velikih profesora). Fantomatika će biti pravi blagoslov za slepe (sem onih koji pate od centralnog slepila, tj. koji imaju oštećen korni centar vida), kojima će otvoriti ceo ogromni svet vizuelnih doživljaja. Kao i za lica koja pate, lica bolesna, za rekonvalescente, itd., itd. Takođe za starce koji žele da po drugi put dozive mladost; jednom rečju — za milione; kao što se vidi, možda će se zabavne funkcije pokazati kao potpuno marginalne. Fantomatika će svakako izazvati i negativne reakcije. Nastaće grupe njenih okorelih protivnika, pristalica autentičnosti, koji će prezirati ovo trenutačno i neodložno 262 STANISLAV LEM

ispunjenje želja kakvo omogućava fantomatika. Mislim, ipak, da će doći do razumnih kompromisa, pošto je najzad svaka civilizacija olakšan život, a razvoj se u znatnoj meri svodi na proširenje obima tih olakšavanja. Fantomatika može takođe postati i prava pretnja, društveno zlo, ali ta se mogućnost odnosi na sve tekovine tehnologije, iako ne u istom stepenu. Zna se koliko su manje opasne konsekvencije nepravilnog korišćenja plodova tehnologije pare i elektriciteta od plodova atomske tehnologije. Ali to je već problem koji se tiče društvenih uređenja i vladajućih političkih odnosa, koji s fantomatikom ili bilo kojom drugom granom tehnike nemaju ničeg zajedničkog. FANTOMOLOGIJA 263 Cerebromatika Može li se uticati na moždane procese, dakle na stanja svesti, uz zaobilazak normalnih puteva dostupnosti, tj. uz zaobilazak biološki stvorenih puteva? Bez sumnje: jer farmaceutska hernija danas raspolaže velikom količinom sredstava koja na razne načine ili pobuđuju ili koče moždanu aktivnost, pa čak ima i takvih koja njene tokove mogu da usmeravaju u određene kolotečine. Takvo je, recimo, osobeno delovanje mnogih halucinogena: jedni više izazivaju »vizije«, drugi samo neodređena stanja ošamućenosti ili sreće. Da li bi ipak bilo moguće formiranje, oblikovanje tih moždanih procesa saglasno s našim namerama? Da li se, recimo, mozak gospodina Smita može »preraditi« tako da on, bar privremeno, bude »pravi« Napoleon Bonaparta, ili da pokazuje stvarne i fenomenalne muzičke nadarenosti ili, najzad, da postane poštovalac vatre, ubeđen u neophodnost toga kulta? Ta najpre treba sprovesti jasna razgraničenja. Prvo, spomenute »prerade« označavaju veoma različite stvari. Sve predstavljaju promene dinamične strukture moždane neuronske mreže i zato ili obuhvatamo zajedničkim nazivom cerebromatika. Fantomatika daje mogućnost »lažne informacije«, a cerebromatika — »falšuje«, tj. »prerađuje« sam ovaj mozak. Dalje, jedno je u datu ličnost utisnuti izvesnu crtu, npr. muzički talent (to će svakako

264 STANISLAV LEM promeniti ličnost, ali može se priznati da će ona ostati ista, samo donekle preinačena), a sasvim je nešto drugo od gospodina Smita načiniti Napoleona. Krojač kroji zavisno od količine sukna. U tom smislu funkcionalno odvajanje pojedinih delova mozga (čeonih režnjeva, na primer) može zrelog čoveka učiniti infantilnim, po reakcijama sličnim detetu, s njegovim ograničenjem intelekta i emocionalnom kolebljivošću. Takođe je moguće ukinuti inhibiciono dejstvo temenih centara, što će osloboditi ličnu agresivnost? (to čini alkohol, naročito kod onih koji su skloni agresivnosti). Drugim rečima, individualno data aktivnost čitave neuronske mreže može u izvesnim granicama da se pomera ili stešnjava. Ne mogu se, međutim, dodati crte kojih u psihičnosti nema: u pravom značenju. Odrasli čovek bio je dete, njegovi čeoni režnjevi imali su onda nemielinizovana vlakna, otuda u izvesnom smislu nekakva sličnost deteta sa bolesnikom sa atrofijom tih režnjeva. Odraslog je stoga moguće vratiti u dete, iako u potpunosti to nije moguće, jer su ostali delovi njegovog mozga »nedetinji«, uz to on ima onu količinu uspomena i iskustava kakva detetu nedostaje. Mogu se »skinuti kočnice« sa ove ili one nagonske funkcije i od normalnog čoveka načiniti žderonju, erotomana, itd. Ličnost na taj način iz normalne uravnoteženosti može biti izbačena iz prvobitnog kursa: ali to je sve. Takvim postupcima gospodin Smit neće biti pretvoren u Napoleona. Tu je potrebna zagrada. Elem, rekli smo, doduše, da stanja ulaza i izlaza ne predodređuju jednoznačno stanja svesti, što se vidi makar i po tome što u analognoj sredini nastaju razni svetopogledni stavovi, pošto ista informacija može različito da se interpretira, no iz toga ipak ne proizlazi neka nezavisnost svesti od sadržina koje se u nju unose. Ako neko (uprošćen primer) veruje »da su ljudi dobri«, a mi ćemo ga bilo fantomatskim vizijama bilo zahvaljujući odgovarajućoj inscenaciji događaja duže vreme neprestano sudarati s ljudskom podlošću i nitkovlukom, taj čovek može i napustiti ubeđenje o vrlinama naše vrste. Znači, i periferna fantomatika putem odgovarajućih postupaka može uticati na promenu sudova, čak i veoma snažno ukorenjenih. Što više iskustva

FANTOMOLOGIJA 265 doživi neki čovek to teže podnosi takvu promenu. Naročito je, pak, teško podrivati metafizičke sudove, s obzirom na spomenuto i njihovom prisustvu svojstveno blokiranje informacije suprotne s njihovom strukturom. Druga je stvar s neposrednim cerebromatičnim »oblikovanjem duše«, tj. uticanjem na psihičke procese uz zaobilazak pošiljnih nervnih puteva, naime putem drugačijeg modelovanja njihove neuronske podloge. Mozak nije nešto monolitno, nedeljivo. I on ima mnogobrojne »podsisteme«, međusobno povezane, pri čemu ti spojevi bivaju fiziološki promenljivi, a to znači da isti delovi mozga nisu uvek »ulazi« za impulse koji stižu iz drugih njegovih delova, kao i obrnuto. Upravo na tome počiva univerzalna plastičnost i modelujuća dinamika neuronske mreže da je ona potencijalno sposobna da se povezuje ili razlučuje, pa iz takvih kombinacija nastaju razni podsistemi. Ko ume da vozi bicikl, poseduje određenu pripremu takvih »uhodanih« spojeva, koji automatski »uskaču« u dejstvenu celinu kad ovaj sedne na točak. Naučiti nekog da vozi bicikl uz zaobilazak normalnog puta, tj. određenih vežbi, nego samo putem neposrednog unošenja u njegov mozak potrebne informacije, nije laka stvar čak ni u teoriji. Tu su moguća dva pristupa. Prvi je »genetički«: treba umenje voženja bicikla (ili poznavanja Korana, ili skokova s trambuline, itd.) učiniti urođenom osobinom, tj. programirati je još u genotipu jajeta iz koga će se individua i njen mozak razviti. Na taj način moglo bi se doći u situaciju u kojoj, u stvari, ništa više ne treba učiti, jer je svako teorijsko i praktično znanje »utisnuto« hromozomom još pre razvitka ploda, i time postaje nasledno. To bi, doduše, zahtevalo veoma ozbiljno povećanje količine genotipske informacije, komplikovanost strukture testikule, itd. Možda genotip takođe ne bi bio sposoban da smesti određenu prekobrojnost informacije iznad izvesne granice — o tome zasad ništa ne znamo. Ali i takvu mogućnost treba imati u vidu. Tada bi se valjalo ograničiti na genotipsko usavršavanje takvih odlika koje bar olakšavaju učenje, ako već nisu kadre da ga zamene. Bilo bi to sigurno vrlo neobično kad bi se postigao uspeh da celokupno ljudsko znanje postane nasledno tako da no­

vorođenče stiže na svet već sa znanjem nekoliko desetina jezika i teorijom kvanta. To, takođe, ne bi uopšte moralo označavati da bi odmah govorilo »ljudskim« i anđeoskim jezicima« ili da bi nam iz kolevke propovedalo o kvadrupolnim spinima i momentima; isto bi se tako u njegovom mozgu tokom godina razvili, određeni pojmovi kako se bude razvijao njegov organizam, rastući, prolazeći kroz razne promene tokom sazrevanja. To opet nameće sliku sveta u kome se deca »programiraju« i to tako da bi umenja i nasledno znanje ili tačnije — znanje ukomponovano i utvrđeno u hromozomima jajeta) pratila ljubav za činjenjem, onoga što ovo nasledno znanje i umenje dozvoljavaju (svet nešto sličan Hakslijevom). i tu su, dabogme, moguće razne zloupotrebe i tendencije ka »proizvodnji ljudskih tipova različitog kvaliteta«, tj. »viših« i »nižih« umova. To je moguće, ali je moguće i da se zatruje atmosfera cele Zemlje, tako da njena biosfera izgori za koji čas. Kao što se zna, ima mnogo mogućih stvari koje se, uprkos tome, ne ostvaruju. U veoma ranoj fazi novog zaokreta tehnologije, ili u fazi »naslućivanja« nailazeće promene, vladaju opšte tendencije ka apsolutizovanju te novosti, prihvatanja mišljenja da će ona otada potpuno zavladati celokupnom ljudskom delatnošću. Tako je bilo u minulim vekovima, tako je nedavno bilo sa atomistikom (kad se smatralo da će elektrane i dimnjaci za koju godinu gotovo sva mesta ustupiti atomskim reaktorima). Ta uveličavana pravolinijnost predviđanja najčešće se ne realizuje. Tako se, znači, i programiranje naslednosti može sprovoditi na način i razuman i umeren; urođeno poznavanje više matematike sigurno nije u suprotnosti sa ljudskim dostojanstvom. Drugi pristup, cerebromatski, označava preformiranje već zrelog mozga. Napred smo govorili više o programiranju naučne informacije nego o formiranju ličnosti; razume se da je genetički (hromozomski) mnogo lakše modelovati neki tip ličnosti nego neko znanje. Jer količina genotipske informacije u principu se mnogo ne menja, nezavisno od toga da li budućeg gospodina Smita »projektujemo« kao kolerika ili kao flegmatika. Što se tiče cerebromatike, promeniti zrelu ličnost u novu ili postupkom na neuronskoj mreži, uvesti u mozak znanje 266 STANISLAV LEM

koga u njemu nema, u oba slučaja je veoma teško. Uprkos prividima, taj pristup stvara teškoće za savladavanja veća od »genetsko-embrionalnih«. Lakše je programirati razvoj unapred nego na bitan način preoblikovati dinamiku sistema koji je već potpuno formiran. Teškoća ima dva lica: tehničko i ontološko. Teško je u neuronsku mrežu uvesti informaciju o tome kako voziti bicikl. Vrlo je teško »doraditi« četrdesetogodišnjem gospodinu Smitu »nagli« matematički talent. Zahtevalo bi to hirurške, kibernetičke postupke, neko otvaranje neuronskih krugova (periferija) i uključivanje u njih »umetaka« bioloških, elektronskih ili nekakvih drugih. Zadatak bi bio tehnički krajnje nezahvalan. Trebalo bi rekonstruisati ako ne milijarde, a ono bar desetine miliona spojeva. I mada po Lorenteu de Nou nema više od 10.000 glavnih neuronskih (velikih) periferija kruženja impulsa u kori, treba se plašiti da izvestan značaj (kako u svojstvu podloge misli tako i kao funkcionalni elemenat) ima svaka neuronska periferija kao celina. Tako, dakle, njeno otvaranje i »nakalemljivanje« umetka jeste potpuno uništavanje prvobitnog značenja subjektivnog i objektivnog, a ne samo »organizaciono-informacijski dodatak«. Ali valjda je dosta tih pojedinosti, jer one silaze u drugi, pa čak i treći plan u odnosu na ontološku problematiku koju ti postupci oživljavaju. Kad hoćemo da preradimo dinamo-mašinu u centrifugalnu pumpu, moramo toliko mnogo njenih delova odbaciti, toliko mnogo novih dodati, tako rekonstruisati celinu da izgrađena pumpa više neće biti »bivša dinamo-mašina« nego, naprosto, pumpa i ništa više. Analogne »prerade« koje gospodina Smita treba da učine Napoleonom ili Njutnom mogu u efektu da nam daju potpuno novu ličnost, koja bi s ranijom bila vezana samo labavo da bi, u stvari, trebalo proglasiti da je reč o ubistvu. Jer uništili smo jednog čoveka i u njegovoj prethodnoj koži stvorili novog. Pri tom su razlike uvek razlivene, i jasne granice između »cerebromatike koja ubija« i »koja preobražava neke odlike kontinuirane ličnosti« nemoguće je sprovesti. Tako brutalan postupak kao isecanje čeonih režnjeva (lobotomija) izaziva znatne promene karaktera, ličnosti, nagonskog i emotivnog života. S tim u vezi lobotomija je u mnogim zemljama proFANTOMOLOGIJA 267

glašena za nedozvoljen postupak (između ostalih i kod nas). Takvi su postupci utoliko opasniji ukoliko operisano lice subjektivno obično nije uvek svesno promena koje se dogode. Dodajmo, doduše za utehu, da se naša nauka oslanja na postupke koji isključivo unakažavaju. Da li ipak postoji mogućnost stvaranja takvog »umetka« koji će, kao nosilac »muzičkog talenta«, »nakalemljen« uz mozak gospodina Smita njegovu ličnost obogatiti, ali je neće osakatiti? Taj problem na arbitraran način i jednom zauvek nećemo resiti. Najgore je tu s kriterij umima delovanja: jer cerebromatičar koji obećava da će postupati »oprezno« jeste onaj koji iz stoga sena vadi nekoliko slamčica. Razlika je svaki put mikroskopska, ali posle nekog vremena stog sena će prestati da postoji — i neko može upitati kada se to dogodilo! Zato je cerebromatičar, koji Smita sitnim koracima hoće da »preradi« u Betovena, opasan isto kao i onaj koji zamišlja da takvu promenu izvrši u jednom potezu. Uprostili smo tehničku stranu pitanja, pošto je ulog raznih delova mozga u kreaciju ličnosti neravnomeran. Uticaj centara sa strogom lokalizacijom (kornih analizatora), kao vidno ili slušno polje, na konstituciju ličnosti ima minimalno dejstvo. I obratno, tanke nadorbitalne vijuge i talamusni čvorići tu pokazuju supremaciju nad drugim oblastima mozga. No to nema bitan uticaj na rezultat naših razmatranja. Etika, a ne »materijalni problemi« naređuje da odbacimo »prerade duše« u kojima bi data, ma i priglupa ličnost, trebalo da doživi promenu kojom će možda postati čak i veoma prijatna, ali druga. »Tehnologija duše«, kako u svojoj savremenoj tako i budućoj formi, dotiče se tu s problemom subjektivne neponovljivosti pojedinačnog postojanja, nipošto ne kao tajanstvene pojave koju je nemoguće objasniti, već samo kao dinamičnog sistemnog puta. Zaključak: kada odstupanje sa ovog puta treba priznati za promenu ličnosti, a kada samo za »korekciju« ličnosti koja ne narušava njen identitet, takav zaključak jeste pitanje arbitrarnog rešenja, to jest rešenja čisto uslovnog. Drugim rečima, »cerebromatika« može ljude ubijati neopaženo, jer umesto leša, koji ubedljivo svedoči o počinjenom zločinu, nastaje drugi čovek. Samo »ubistvo« može se rastaviti na proiz2 6 8 STANISLAV LEM

FANTOMOLOGIJA 269 voljno veliku količinu etapa, što još više otežava otkriće da bi se na vreme moglo presuditi o sličnim operacijama. Samim tim objašnjavali smo da će gospodin Smit razumno učiniti ako ne bude tražio da ga »prerade« u Kazanovu ili nekog velikog pronalazača, pošto će u rezultatu svet možda dobiti neobičnog čoveka, ali će gospodin Smit izgubiti ono do čega mora najviše da drži, tj. samoga sebe*). Neko može primetiti da je ljudski život, od rođenja i preko sazrevanja, stalno »umiranje« pojedinih ličnosti — dvogodišnjeg švrće, šestogodišnjeg ćudljivca, dvanaestogodišnjeg mališe, itd., pa sve do daleke od pomenutih — ličnosti iz zrelih godina. I ako neko poželi duhovnu promenu koja bi društvo obogatila ličnošću dragocenijom od ove koju molilac u to vreme predstavlja, zašto bi mu trebalo onemogućiti tu želju? Svakako: nije teško zamisliti civilizaciju u kojoj su postupci cerebromatike dozvoljeni, kao što nije teško zamisliti ni takvu civilizaciju u kojoj se, npr., prisilnoj personoklastičkoj cerebromatizaciji podvrgavaju prestupnici. Ali treba jasno reći da su to procesi uništenja; »presedanje« iz jedne ličnosti u drugu jeste nemoguće i kao povratni i kao nepovratni proces, jer takve metamorfoze međusobno razdvaja pojas psihičkog uništenja, istoznačan sa prestankom individualnog postojanja. Tako, dakle, možemo da budemo ili oni koji jesmo ili niko — sa dvema ogradama, o kojima zasebno raspravljamo.**1 *) To da li je u datom postupku došlo do potpunog »ubistva ličnosti« iz vremena Tt i njenog zamenjivanja novom ličnošću iz vremena T., — ne da se empirijski utvrditi. Jer to je stalna cerebromatička »promena kursa« i zato što je nemoguće otkriti uništenje prethodne ličnosti, zabrana operacija toga tipa jeste neophodna. Male »popravke« najverovatnije ne ubijaju ličnost, ali — kao u paradoksu s lisicom — ne zna se kada situacija iz nevinog rctuša prelazi u situaciju zločina. **) Može se iz ranije ličnosti »progurati« celokupno njeno iskustvo i sećanje u pozniju, tj. veštački stvorenu ličnost. To na izgled garantuje neprekidnost postojanja: ali to će biti »reminiscencije« koje »ne pasuju« uz novu ličnost. Svestan sam, uostalom, da je kategoričnost mog stanovišta u ovom pitanju diskutabilna.

Teletaksija i fantoplikacija Kategorično tvrđenje kojim smo zatvorili prethodni odeljak, da možemo biti ili oni koji jesmo ili niko nije u suprotnosti s potencijama fantomatike. Znamo već da gospodin Smit, koji u fantomatici »doživljava« Nelzonov život, igra, tj. samo glumi slavnog mornara. Jedino bi izuzetna naivnost mogla da ga navede u uverenje da je on odista slavna istorijska ličnost. Dabogme, kada bi u fantomatskom svetu ostao dovoljno dugo, to što se njegova naređenja kao admirala izvršavaju bez gunđanja na kraju bi stvorilo utisak na, njegovu psihičnost i mogli bismo se pobojati da bi, vrativši se u kancelariju, mogao bar u rasejanosti izdati naređenje da njegovog glavnog konkurenta obese o prečku glavnog jarbola. Ako bi, pak, u fantomatski svet ušao kao dete ili dečak, mogao bi u situaciju da se unese do te mere, da bi mu povratak u običnu stvarnost postao izuzetno težak. Ko zna ne bi li se čak pokazao i nemogućim. Sigurno je da novorođenče, fantom atizovano od prvih nedelja života u »pećinskoj viziji«, može postati zreo divljak, a tada ni 0 kakvom njegovom upućivanju u civilizaciju ne bi moglo da bude ni govora. To govorim ne zato da bih zabavljao paradoksima ili da bih se šalio nego da bih pokazao da ličnost nije nešto dato a fantomatika ekvivalenat običnog sanjarenja na javi, samo što bi sanjarenje još bilo lepo obojeno i oblikovano. Njene zamene fantomatizovani može da oceni isključivo putem upoređivanja sa stvarnošću. Trajna fantomatizacija takvu ocenu čini nemogućom i mora voditi do trajnih promena, kakve u stvarnom životu jedinke nikad ne bi nastale. To je, uostalom, specijalan slučaj opšteg problema prilagođavanja određenoj sredini 1 vremenu. Spomenuli smo kako pravu teškoću predstavlja to svojstvo fantomatizacije što je ona neautentična, što predstavlja eskapizam realizovan biotehničkim putem. Kibernetika predlaže dva načina prevladavanja ove neautentičnosti doživljaja. Nazvaćemo ih (jer ih nekako treba nazvati) teletaksijom i fantoplikacijom. Teletaksija označava ne »kratak spoj«, tj. priključivanje čoveka uz mašinu što falsifikuje stvarnost, mašinu 2 7 0 STANISLAV LEM

koja ga od sveta odvaja, nego priključivanje čoveka uz takvu mašinu koja je samo posredna karika između njega i stvarnog sveta. Prototip »teletaktora« jeste, npr., astronomski dogled ili televizijski aparat. To su, ipak, prototipovi krajnje nesavršeni. Teletaksija omogućava takvo »priključivanje« čoveka uz proizvoljno izabrani odsečak stvarnosti da ga on doživljava kao da se u njemu odista nalazi. Tehnički, taj problem može da se reši na razne načine. Mogu se, npr., konstruisati tačni modeli čoveka čiji će svi receptori (vida, sluha, mirisa, osećaja, itd.) biti odgovarajuće povezani sa njegovim osećajnim putevima, a isto se to tiče celokupnosti motornih živaca. »Priključen mozgu« takav dvojnik može, npr., boraviti u krateru vulkana, na vrhu Mont Everesta ili u vanzemaljskom kosmičkom prostoru ili voditi društveni razgovor u Londonu, dok individua koja njime upravlja sve vreme boravi u Varšavi. Doduše, ograničena brzina signala veze, u tom slučaju radio-signala, onemogućava da »alter ego« bude suviše udaljen od čoveka, koji njime upravlja. Već bi kretanje po površini Meseca izazvalo izrazit efekt zakašnjenja reakcije, jer je signalu potreban gotovo ceo sekund da stigne do našeg satelita, a isto toliko guta povratni put. Tako, dakle, lice koje upravlja »dvojnikom« ne može u praksi boraviti na razdaljini većoj od nekoliko ili najviše nekoliko hiljada kilometara. Iluzija boravka na Mesecu ili u vulkanu biće savršena, jedino što će biti lišena potencijalnih opasnosti, pošto bi uništenje »razdaljnika«, npr. usled neke katastrofe, kao što bi bila kamena lavina koja bi ga smrskala, izazvalo u priključenom čoveku samo nagli prekid vizije, ali njegovom zdravlju ne bi ničim naškodilo. Isti sistem veze sigurno će biti koristan pri eksploraciji nebeskih tela, a može se uopšte pokazati pogodnim za mnoge situacije koje nipošto neće biti zabava. Spoljašnja sličnost »razdaljnika« s ličnošću koja njime upravlja nije, naravno, neophodna i čak bi pri eksploraciji Kosmosa bila suvišna; poželjna bi bila možda jedino u slučajevima »teletaktičke turistike«, ukoliko iluzija treba da bude apsolutno potpuna. U protivnom slučaju, čovek će, doduše, videti suncem spaljene bele mesečeve stene i osećati njegovo kamenje pod nogama, ali kada digne ruku prema očima ugledaće, naFANTOMOLOGIJA 2 71

ravno, završetke razdaljnika, a u ogledalu ne bi ugledao sebe, čoveka, nego njega — automat, mašinu, što bi možda mnoge osobe šokiralo: jer na taj način bi se prividno bilo ne samo prenesenim u drugu situaciju nego bi zajedno s prethodnim mestom boravka prividno bilo izgubljeno i sopstveno telo. Od teletaksije nije više dalek put ni do fantoplikacije koja naprosto označava priključivanje nervnih puteva jednog lica uz iste takve puteve drugog lica. U odgovarajuće uređenom »fantoplikatu« hiljade lica mogu, zahvaljujući tome postupku, odjednom da »učestvuju« u maratonskoj trci, da gledaju trkačevim očima, da osećaju njegove pokrete kao svoje, jednom rečju da svoje doživljaje identifikuju s njegovim, i to veoma dalekosežno. Naziv dolazi otuda što u takvoj transmisiji može odjednom da učestvuje proizvoljno velik broj lica (fanto plikacija). Taj metod je ipak prenošenje informacije, samo jednosmerno, pošto svi koji bi bili »spojeni« sa trkačem ne bi mogli da upravljaju njegovim pokretima. Princip tog prosedea već je poznat. Upravo na takav način odgovarajući mikropredajnici, smešteni u raznim delovima tela astronauta, šalju zemaljskim naučnicima informacije o onome što se dešava u srcima astronauta, u njihovoj krvi, itd. Sličnim problemima (oponašanje delovanja nekih receptora živih organizama pomoću tehničkih sredstava, neposredno priključivanje mozga ili živaca uz izvršne aparate sa zaobilaženjem nekih normalnih karika, npr. ruke) bavi se nova grana nauke, bionika. Rekli smo, uz dve ograde, da je presedanje iz ličnosti u ličnost nemoguće. Naravno, ni teletaksija ni fantoplikacija se s tim ne vezuju, pošto predstavljaju samo različite načine »priključivanja mozga« uz određene »rezervoare informacije«. Nas, međutim, najviše zanima šansa priključivanja jednog mozga uz drugi iz eventualne konsekvencije takvih postupaka, tj. »preskakanja« svesti u svest ili, pak, «spajanje« njih dvoje, ili i većeg broja ili, najzad, problem takve metamorfoze individualne svesti koja ne bi bila istoznačna sa uništenjem individualnog postojanja. Ako priznamo da je činovnik zemaljske banke gospodin Smit, koga znamo od detinjstva, koji ispoljava takve i takve osobine (koje odgovaraju takvim i takvim odlikama neuronske 2 7 2 STANISLAV LEM

FANTOMOLOGIJA 273 mreže njegovog mozga), i osoba njemu potpuno slična, koja ima drugačije raspoloženje, druga interesovanja i talente, ali kaže da je gospodin Sroit koji je doživeo operaciju »priključivanja u mozak« nekog »pojačivača« nekih slabo razvijenih umnih odlika — ako priznamo da su te dve osobe dva različita čoveka, tada ceo problem pada, reinkarnacije ili »duhovna presađivanja« su nemoguća, a gospodin Smit opet tvrdi da je on nekadašnji gospodin Smit, bankarski činovnik: ali to mu se samo čini. Ako, međutim, saslušavši ga i ubedivši se da ima odlično pamćenje o pređašnjem životu, od detinjih godina, kao i — pamćenje o preuzetoj odluci da se podvrgne operaciji i, najzad — sposobnost upoređivanja svojih nekadašnjih (izgubljenih) i novih psihičkih odlika — priznaćemo da je to ista osoba — i problem će se pokazati kao potpuno ostvarljiv. To je naša prva ograda: u zavisnosti od prethodno prihvaćenih kriterijuma ili ćemo priznati ili nećemo priznati identitet obojice Smitova (tj. gospodina Smita od pre operacije, iz vremena Tx i gospodina Smita iz vremena 7\>, posle operacije). Kibernetika, na žalost, ipak raspolaže sasvim neočekivanim mogućnostima. Pojavljuje se neko lice koje prepoznajemo kao našeg poznanika gospodina Smita. Dugo s njim razgovaramo i uveravamo se da je to naš stari, apsolutno nepromenjeni poznanik, da odlično pamti naš i svoj život. Sasvim je isti kao nekad. Posle čega stiže neki demonski kibernetičar i izjavljuje nam da je tobožnji gospodin Smit »u stvari« potpuno drugi čovek koga je on »preradio« u gospodina Smita, priključivši na odgovarajući način njegovo telo i njegov mozak, obdarujući ovaj poslednji potpunom sumom sećanja gospodina Smita, koji je u toku ovih operacija (sređivanja inventara pamćenja) na žalost umro. Kibernetičar je čak sklon da nam radi naučnih ciljeva ustupi telo našeg poznanika. Elem, kriminalni aspekt problema ne zanima nas u tolikoj meri kao ontološki U prvom slučaju isto lice je »prerađeno« u drugo — ali je sačuvalo pamćenje o svojoj ranijoj prošlosti. U drugom slučaju sasvim novo lice u svakom pogledu »imitira« gospodina Smita, »ne budući on«, jer gospodin Smit leži u grobu. 18

274 STANISLAV LEM Ako kao kriterij um kontinuaoije prihvatimo neprekinutost ličnog postojanja, bez obzira na ove izvršavane prerade (pozivajući se, npr., na »fiziološke prerade dojenčeta kod Ajnštajna«), onda prvi gospodin Smit (iz prvog primera) jeste pravi. Ako kao takav kriterijum prihvatimo nepromenljivost ličnosti, onda je »pravi« onaj drugi gospodin Smit. Jer prvobitni ima već »sasvim drugu ličnost«, bavi se alpinizmom, upisao se na konzervatorijum i predaje u Oksfordu prirodnu evoluciju, dok je drugi i dalje bankarski činovnik i »uopšte se ni u čemu nije promenio«. Jednom rečju, problem identiteta ili neidentiteta individue pokazuje se relativnim i zavisi od prihvaćenih kriterijuma diferenciranja. Kibernetički primitivna civilizacija srećom ne mora da se bavi takvim paradoksima. Civilizacija koja je već u potpunosti ovladala imitologijom, fantomologijom (koja, kako se sada već može reći, obuhvata perifernu i centralnu fantomatiku, fantoplikaciju, teletaksiju i cerebromatiku) i koja se živo bavi čak pantokreatikom — takva civilizacija mora da rešava probleme iz domena »teorije relativnosti ličnosti«. Rešenja ne mogu biti apsolutna, pošto apsolutnih, nepromenljivih kriterijuma nema. Tamo gde je transformacija ličnosti ostvarljiva, individualni identitet iz pojave koju treba istražiti prelazi u pojavu koju treba definisati. Ličnost i informacija Norbert Viner je verovatno prvi izrekao misao o teorijskoj mogućnosti »pretelegrafiranja« čoveka kao neobičnog sredstva komunikacije, koji predstavlja jednu od primena kibernetičkih tehnika. U stvari, šta je drugo čovek ili proizvoljni materijalni predmet ako ne zbir izvesne informacije koji je, prekodiravši ga na jezik radijskih ili telegrafskih signala, moguće poslati na proizvoljnu razdaljinu? Opravdano bi se moglo reći da je sve što postoji — informacija. To je kako knjiga tako i glineni krčag, slika, kao i psihičke pojave, pošto pamćenje, taj osnov neprekidnosti subjektivnog trajanja, predstavlja informacioni zapis u mozgu, tako da brisanje toga zapisa

u mozgu usled traume ili bolesti može da uništi neprekidnost sećanja. Imiitologija označava podražavanje pojava uz oslonac na neophodnu zalihu informacije. Ne tvrdimo razume se, da tobože postoji isključivo informacija. Glineni krčag možemo da identifikujemo kad imamo potpun protokol informacije koja se na njega odnosi (koja se odnosi na njegov hemijski sastav, njegovu topologiju, dimenzije, itd.). Taj protokol ili, ako nam je draže, »verbalni portret« je s krčagom identičan utoliko, što u osloncu na taj zapis možemo taj krčag reprodukovati, pri čemu se, ako budemo raspolagali dovoljno preciznim uređajem (atomskih sintetizatorom, na primer), ta »kopija« neće se moći razlikovati od originala više nikakvim istraživanjem. Ako analogno postupimo, npr., sa Rembrantovim platnom, onda će biti uopšte uništena na današnji način shvatana razlika između »kopije« i »originala«, pošto se jedno neće razlikovati od drugog. Prosede takvog tipa pretpostavlja prekodiranje informacije, koju predstavlja krčag, slika ili bilo koji drugi objekt, i ponovno dekodiranje u atomskom sintetizatoru. Njegov centralni član jeste onaj stadijum u kome više nema originalnog krčaga (jer se, na primer, razbio), nego postoji samo njegov »atomski verbalni opis« koji, naravno, u materijalnom pogledu nije identičan sa originalom. Protokol može biti zapisan na papiru, može predstavljati nizove impulsa fiksirane u računskoj mašini, itd., pri čemu, naravno, nedostaje svaka materijalna sličnost između tog sistema znakova i krčaga ili slike. No, bez obzira na to postoji uzajamno jednoznačna saglasnost svih znakova ovoga zbira sa izgledom originalnog predmeta, a upravo ona omogućava savršenu rekonstrukciju. Ako od atoma sintetizujemo Napoleona (pretpostavimo da raspolažemo njegovim »atomskim verbalnim opisom«), Napoleon će biti živ. A ako priredimo takav verbalni opis bilo kojeg proizvoljnog čoveka i telegrafski ga predamo u prijemnik u kome će aparatura, u osloncu na primljenu informaciju, izgraditi telo i mozak individue, ona će iz aparata izići živa i zdrava. Problem tehničke realizacije takve namere odlazi u drugi plan u odnosu na njegove neobične konsekvencije. Sta će biti ako »atomski verbalni opis« pošaljemo ne jediš* FANTOMOLOGIJA 2 7 5

276 STANISLAV LEM nom nego dvaput? Iz prijemnog aparata će izići dva identična čoveka. A ako tu informaciju ne šaljemo žičanim putem samo u jednom pravcu nego je emitujemo kao radio-talas, pri čemu se prijemnici nalaze na hiljadama punktova zemljine kugle, kao i na površini raznih planeta i meseca, »emitovani« čovek će se pojaviti na svim tim mestima. Verbalni opis gospodina Smita poslali smo samo jednom, a on se, evo, izlazeći iz kabina aparata, pojavljuje u milionskom vidu na Zemlji i na nebu, u gradovima, na planinskim vrhovima, u džunglama i mesečevim kraterima. To je samo čudno dok se ne upitamo gde tada, u stvari, prebiva gospodin Smit? Kuda ga je zavelo telegrafski preduzeto putovanje? Pošto su lica koja izlaze iz prijemnih aparata ex definitione apsolutno identična i — sva jednako — sebe nazivaju gospodinom Smitom, jasno je da nam njihovo najtačnije istraživanje ili ispitivanje ništa neće razjasniti. Stoga se s logičke tačke gledišta javlja samo jedna od dve mogućnosti: ili su sva ta lica odjednom gospodin Smit ili nijedno nije on. Kako ipak može biti da gospodin Smit postoji na sto miliona mesta istovremeno? Njegova je ličnost »umnožena«? Kako to shvatiti? Čovek može poći ovamo ili tamo, može doživeti određenu stvarnost, ali samo jednom odjednom. Ako gospodin Smit sedi za pisaćim stolom, ne može se istovremeno nalaziti u krateru Eratostena, na Veneri, na dnu okeana i pred čeljustima nilskog krokodila. Pretelegrafisana lica su obični, normalni ljudi. Stoga ih je nemoguće povezivati u nekakvu tajanstvenu psihičku vezu koja čini da ona doživljavaju sve stvari i slične spomenutim stvarima — odjednom. Recimo da je krokodil poždrao jednog od Smitova, onoga koji je stigao na Nil. Ko je poginuo? Smit. A ipak on istovremeno dalje živi na bezbroj mesta istovremeno! Sve Smitove ne sjedinjava ništa više sem neobične sličnosti, a ona uopšte ne čini nikakvu vezu u bilo kakvom fizičkom ili psihičkom shvatanju. Slični, iako duhovno međusobno različiti, jesu jednojajčani blizanci. Svaki od blizanaca jeste autonomna, integralna ličnost, i svaki doživljava samo svoju sopstvenu, jednu jedinu sudbinu. To isto tiče se i miliona telegrafski emitovanih Smitova. To

FANTOMOLOGIJA 277 je milion raznih, međusobnih potpuno nezavisnih psihičkih subjekata21). Taj paradoks izgleda nerazrešiv. Ne vidimo nikakav eksperiment koji bi omogućio da resimo gde boravi kontinuacija onoga Smita koga smo telegrafski emitovali. Pokušajmo, ipak, da probelmu priđemo drugačije. Postoji takozvano cepanje ličnosti, pojava poznata u psihologiji. To cepanje ipak nikad nije tako potpuno kao što bi proizlazilo iz njegovih literarnih prezentacija. U živom mozgu može se ipak izvesti operacija takve podele koja će učiniti da u jednoj lobanji istovremeno postoje dva praktično nezavisna centralna nervna sistema. O tome da jedno telo može da ima dve glave znamo, jer i nakaze te vrste povremeno žive još neko vreme posle rođenja (dešavalo se to i s ljudima), a takvo stanje je već bivalo realizovano, veštačkim postupcima (npr. u SSSR-u na psima). Stanja podele jednog mozga na dva autonomna i posebno aktivna dela bila su ostvarivana neurohirurškim zahvatima, npr. na majmunima. To se dešava posle procesa najdubljeg mogućeg presecanja svakog spoja koji povezuje obe polukugle mozga. Zamislimo da je takav postupak izvršen na gospodinu Smitu. Podela moždanih polukugli nastupila je postepeno, tako polako da nije došlo do naglog poremećaja moždanih funkcija i da je svaka polukugla, postajući nezavisna od druge, imala vremena da se restituiše posle nesumnjivog šoka kakav takva intervencija mora sobom da izazove. Posle nekog vremena u glavi gospodina Smita nalaze se već dva, po aktivnosti međusobno nezavisna mozga. Čini se da to vodi u paradoks koji nam je već poznat. Majmuni na kojima su izvršene slične operacije ponašaju se pri tačnom istraživanju upravo tako kao da imaju dva relativno autonomna mozga, pri čemu jedan od njih stalno dominira i ovladava sebi podređenim nervnim sistemima silaznih puteva, a time i celim telom, odnosno oni se uz te puteve »priključuju« i telom upravljaju na smenu. Majmune ipak, naravno, ne možemo ispitivati o njihovim subjektivnim stanjima. Druga je stvar sa Smitom. Uzmimo (nesaglasno sa anatomskom istinom, ali radi dobrog sporazumevanja) da su obe polukugle podeljenog mozga potpuno istovažne (u suštini, kod svakog normalnog čoveka obično domi­

278 STANISLAV LEM nira leva polukugla). Svaka od njih sadrži isti zapis sećanja i samu strukturu ličnosti kakvu je prethodno imao ceo mozak. Pitanje koja polukugla predstavlja kontinuaciju Smita, koji je od ta dva mozga »pravi Smit« — pokazuje se besmislenim. Imamo pred sobom dva analogna Smita u jednom telu. Podeljen na dva kraka usled materijalnog postupka, dinamični tok svesti stvara dve nezavisne ličnosti, od kojih svaka ima jednako pravo da sebe smatra nastavkom prvobitne ličnosti. U tom slučaju, dakle, umnoženje je postalo činjenica. Naravno, između ta dva sistema može da dolazi do konflikata, pošto poseduju samo jedan, zajednički organizam, jedan čulni i izvršni (mišićni) sistem. Ali ako sada novom operacijom obe te polukugle, koje već deluju kao punovredni mozgovi, prenesemo u dva tela u tu svrhu pripremljena, imaćemo pred sobom dva, čak i fizički već odvojena Smita. Prema tome, kako god to zamišljali, koliko god ne bili kadri da to očigledno pokažemo, mogućnost umnožavanja ličnosti jeste realna. S tačke gledišta individue koja napušta prijemni aparat, ona i samo ona jeste zakonita, normalna i najzdravija kontinuacija »pretelegrafisane« ličnosti — i nemamo osnova za osporavanje takvog tvrđenja. Prema tome, jedan čovek može se poslati u mnogo pravaca odjednom. Ne znači to da je on jedan u svim licima. Biće »ga« onoliko koliko bude načinjenih atomskih kopija. Umnoženi nastavak ličnosti pokazuje se kao činjenica. To je ipak samo prvi i, dodajmo, relativno najprimitivniji paradoks. Jer, kako se pokazuje, dešava se veoma osoben slučaj »egzistencijalne relativnosti«, donekle sličan relativnosti merenja u Ajnštajnovoj teoriji, gde rezultat merenja zavisi od prihvaćenog sistema odnosa. Kao što već znamo, svaki od njih s tačke gledišta Smitova koji izlaze iz prijemnih aparata, jeste nastavak poslatog telegrama. Pa ipak Smit, s tačke gledišta Smita koji je poslat, nije više nijedno od tih lica. Kako se, u stvari, obavlja taj čin »slanja«? Gospodin Smit ulazi u kabinu aparata gde se sređuje njegov »atomski opis«, recimo putem zračenja veoma trvdim zracima. Tako dobijeni »atomski plan« šaljemo telegrafski. Iz pri­

FANTOMOLOGIJA 279 jemnika će za trenutak početi da izlaze u selima i gradovima bezbrojni novi Smitovi. Šta je, ipak, sa »originalom«? Ako iziđe iz kabine u kojoj smo obavili »inventarizaciju« njegovih atoma, on se najočevidnije nikud nije mrdnuo nego je ostao tamo gde je dotle bio. Sem toga, ako čak milion njegovih kopija počne svoje postojanje kraj prijemnih aparata, to ni u čemu ne menja situaciju originalnog Smita: ako ga o svemu ne obavestimo on će poći kući bez i najmanjeg pojma da se bilo šta desilo. Prema tome, iz ovog što je izloženo proizlazi da »original« treba uništiti, i to odmah posle obavljanja »atomske inventarizacije«. Elem, ako sebe stavimo u situaciju gospodina Smita, lako ćemo primetiti da perspektive njegovog telegrafskog putovanja uopšte nisu ružičaste. U stvari, svi su izgledi da će u kabini umreti, jednom zanavek ubijen, dok će iz prijemnika izići individue idealno slične njemu, ali ne on sam. Jer: između svakog čovekovog stanja i njegovog prethodnog stanja postoji čvrsta uzročna veza. U trenutku Tt doživljavam sladak ukus, jer mi je u trenutku T0 na jezik stavljena kocka šećera. Između gospodina Smita i njegovog atomskog opisa takođe postoji uzročna veza: opis je takav i takav, pošto smo na Smitovo telo delovali tako i tako, a zahvaljujući tom dejstvu došlo je do potpunog saopštenja informacije o strukturi gospodina Smita. Na sličan način postoji informaciona i uzročna veza između atomskog opisa i »kopija koje izlaze iz prijemnika, pošto su izgrađene onako kako je određivala receptura »opisa«. Kakve ipak veze nastaju između sveukupnosti tih pramena (Smit kao živi organizam, Smit kao predata informacija, i mnogobrojni Smitovi reprodukovani saglasno s tom informacijom) i smrti gospodina Smita koju smo izazvali odmah pošto je načinjen atomski opis? Recimo jasno: nema nikakve veze između jednog i drugog. Ako pravimo atomsku kopiju Rembranta obešenog na zidu, neko može kazati: visi na zidu, prema tome kopija je ona druga slika na štafelaju. Uništili smo original, niko ga posle toga neće više naći. Uništili smo jedini predmet koji je dopuštao da sumnjamo u originalni karakter atomske kopije. Pa ipak kopija time nije postala original u tom smislu što bi se preobratila u onaj pred­

2 8 0 STANISLAV LEM met od drveta i platna koji je slavni holandski slikar pre nekoliko stotina godina prekrio bojama. Kopiju je empirijski nemoguće razlikovati od originala, ali ona, zahvaljujući posebnoj istoriji, nije original. Ako ubijemo Smita, ubeđujući ga da će on odmah otvoriti oči na milion mesta odjednom, treba odmah priznati da će to biti nakazan čin: ubistvo čiji će tragovi biti »kibernetički« uklonjeni, i to s prebacivanjem plana, jer će se umesto jedne uništene individue pojaviti mnoštvo njih, istih kao prethodna. Pošto, dakle, za telegrafsko slanje čoveka nije dovoljno slanje njegovog atomskog opisa nego je potrebno da taj čovek po svaku cenu bude usmrćen, zločinački karakter tog poduhvata čini se da je očigledan. Recimo da bi stvar postala jasnija, da šaljemo Smitov opis; kopije njegove ličnosti već se pojavljuju u vratima prijemnika, ali original još uvek živi i ništa još ne zna. Je li slobodno pretpostaviti da će on u našem društvu ostajati dotle dok se na njega ne bacimo s čekićem u ruci i u trenutku kad mu razbijemo lobanju, da će taj čovek, na nepoznat način, »postati« ili jedan od onih telegrafisanih pojedinaca ili svi oni odjednom? Šta, u stvari, treba da ga prebaci na drugi kraj telegrafske žice ako to ne uspe da učini sama transmisija signala? Udarac čekićem po potiljku? Kao što vidimo, takva pretpostavka nije paradoks nego čist apsurd. Smit će nestati, i to na veke vekova, i ni o kakvom telegrafskom slanju čoveka ne može biti ni govora. Taj čvor ne odnosi se samo na telegrafsko slanje informacije o čoveku. Tako bi, na primer, svaki čovek mogao u budućnosti imati »atomsku matricu« svog tela sačuvanu u »banci ličnosti«. Matrica bi predstavljala idealan zapis njegove atomske strukture, zapis koji bi se toliko poklapao s njim kao arhitektonski plan sa materijalnom kućom. Ako ovaj čovek pogine, npr. u nesrećnom slučaju, porodica odlazi u banku, matrica se unosi u atomski sintetizator, a tragično poginuli na sveopšte oduševljenje napušta aparat i baca se u zagrljaj ožalošćenih rođaka. Elem, to je moguće, samo što, kao što već znamo, ova radosna scena uopšte ne anulira smrt »originala«. Pošto u tom slučaju niko ipak nije počinio ubistvo nego će samo žrtvu katastrofe ili bolesti uspešno zameniti »atomski

FANTOMOLOGIJA 281 dvojnik«, nema onih moralnih otpora koji bi ovu vrstu posla učinili neprihvatljivom, bar u okviru određene civilizacije. Međutim, analogni metod ne može se primenjivati u cilju stvaranja »rezerve postojanja« za samoga sebe, tj. radi garantovanja lične kontinuacije. Jer to da li imam samo u stolu ili u banci sopstveni »atomski opis« koji će se tek posle unošenja u sintetizator pretvoriti u mog živog dvojnika (primetimo uzgred da je opis naprosto program delatnosti) ili da još za života imam svog živog dvojnika, apsolutno nema upliva na moju vlastitu sudbinu. Ako upadnem u provaliju ili poginem na drugi način, dvojnik će me nesumnjivo zameniti, ali ja više neću biti živ. Dokaz za to jeste vremenska koegzistencija originala i kopije. One su u međusobnoj vezi kao dva blizanca, ali niko pri zdravoj pameti neće tvrditi da je jedan blizanac »rezerva kontinuacije« drugog. Stigli smo zasad dotle da sam akt telegrafskog slanja informacije ne ubija nepovratno čoveka nego da ga ubija usleđujuće uništenje tog čoveka posle telegrafskog slanja, čime treba da se stvori iluzija kako je tobože on lično odista otputovao na drugi kraj žice. Elem, čini se da nepovratnost lične smrti izaziva prekid u kontinuaciji postojanja. Tek tu ulazimo u pravi pakao paradoksa. Kao što je poznato, savremena medicina gaji mnoga obećanja, uzdajući se u stalno usavršavanje hibernacije. Ovo stanje odloženog, usporenog života, fiziološki sretano kod nekih sisara (slepi miš, medved) može, s jedne strane, da se prenese na čoveka koji normalno nikad ne hibernira (događa se to zahvaljujući primeni odgovarajućih farmakoloških sredstava, rashlađivanju tela, itd.) i, s druge strane, to stanje se može produpsti tako da od zimskog sna postane sve više nalik na autentičnu smrt. To stanje povratne smrti, ne samo usporenja nego potpunog zaustavljanja svih životnih procesa, svodi se putem vrlo velikog hlađenja celokupnog organizma. Zasad je ono realizovano kod nekih oglednih životinja, a jednoćelične organizme (među koje u izvesnom smislu spadaju i spermatozoidi semena, čak i ljudskog) moguće je putem zamrzavanja održavati u takvom stanju veoma, i možda čak proizvoljno dugom.

Mogućnost oplođavanja žene spermatozoidom muškarca umrlog čak pre više stotina godina postaje, dakle, već potpuno realna. Hlađenje organizama tako složenih kao što je ljudski (ili uopšte sisara) ispod tačke mržnjenja vode, nameće mnoge teškoće, pošto voda iz tkiva ima tendencije ka kristalizaciji u vidu leda, a ta reakcija vodi uništenju životno važnih struktura protoplazme. Nisu to ipak nesavladive teškoće. Može se misliti da će tehnika takvog zamrzavanja koja daje skoro stopostotnu šansu kasnijeg vaskrsenja u proizvoljno izabranom trenutku, postati ostvarena. U nju se ulažu velike nade, između ostalog i što se tiče perspektiva dugih kosmičkih putovanja. Pa ipak, ta tehnika u svetlu dosad razmotrenih misaonih eksperimenata, može da pobuđuje izvesne sumnje. Da li zaista imamo posla sa povratnom smrću? Nije li moguće da zamrznuti pojedinac umire zauvek, a onaj koga vaskrsavamo da je nešto poput njegove kopije? Čini se da je to isti pojedinac. Jer životni procesi samo su obustavljeni, kao što se obustavlja mehanizam časovnika. Njihovo ponovno pokretanje istoznačno je sa oživljavanjem. Uostalom, ti procesi ne podležu apsolutnom kočenju. Zna se da stvar s tim pojavama izgleda pomalo kao onaj štit sastavljen iz sedam sektora sa duginim bojama. Dok on stoji ili se okreće polako, vidimo pojedine boje. Povećavanje obrta stvara treptanje, a posle odgovarajuće brzine boje se slivaju u monolitnu belinu. Nešto je slično i sa svešću. Procesi koji su njena podloga moraju da imaju određeni tempo ispod koga svest počinje da se pomućuje, a potom se raspada daleko ranije no što dođe do stvarnog prestanka biohemijskih moždanih reakcija. Tako, dakle, svest se gasi ranije no što se zaustave procesi promene materije, i opet oni praktično prestaju, ali mogu da se odvijaju, iako ne svi, i krajnje sporo. Svakako, neposredno pri temperaturi apsolutne nule njihov tok, u stvari, prestaje i organizam ne stari. Pa ipak, sve strukture živog tkiva ovako ili onako bivaju sačuvane. Prema tome, kao da smo operaciju zamrzavanja oslobodili optužbe da je počinila ubistvo. Izvedimo ipak još jedan misaoni eksperiment. Recimo da smo našeg Smita zamrzli do temperature bliske 2 8 2 STANISLAV LEM

FANTOMOLOGIJA 2 8 3 apsolutnoj nuli. Kao i svaki telesni organ, njegov mozak predstavlja kristalnu strukturu. Sem onih neznatnih oscilacija kakve atomi iskazuju čak i na najnižem energetskom nivou, putem elektronskog mikroskopa ne zapažamo nikakve kretnje. Zarobljeni mrazom, atomi mozga gospodina Smita ukočili su se i postali dostupniji, te sad možemo pojedinačno da ih biramo iz njegove lobanje i poslažemo u odgovarajuće posude. Atome svakog elementa slažemo, radi poretka, zasebno. Čuvamo ih tako stalno, radi sigurnosti, u mrazu tečnog helijuma, dok ih, najzad, kad naiđe vreme, ponovo ne sastavimo, tačno slažući svaki tamo gde treba. Sada već ceo, ali još uvek zamrznuti mozak zajedno s telom podvrgavamo uspešnim operacijama vaskrsavanja. Gospodin Smit, odmrznut, ustaje i odlazi kući. Nema nikakvih sumnji da je to bio odista on, lično. Odjednom se pokazuje da je naš laborant porazbijao sve do jedne epruvete u kojima su se, u vidu sićušnog praška, nalazili atomi ugljenika, sumpora, fosfora i svih ostalih elemenata iz kojih se sastojao mozak gospodina Smita. Mi smo te epruvete poredali u hladnjaku na stolu, laborant je srušio sto i, našavši se suočen s takvom katastrofom, brzo je uklonio njene tragove; ono što je ostalo od rasutih elemenata pokupio je u nove epruvete, a nedostatke dopunio, služeći se pri tom zapisima u laboratorijskoj knjizi, gde smo s najvećom preciznošću zabeležili šta se nalazi u kojoj epruveti. Još se nismo ohladili posle te vesti, još vidimo kroz prozor kako se dvorištem udaljuje i štapom vrti gospodin Smit, kada se vrata otvaraju i ulazi drugi Smit. Šta se desilo? Epruvete su se, padajući sa stola, porazbijale, laborant je žurio i pokupio samo polovinu rasutog praška, ali njegov kolega, želeći da mu pomogne, kasnije je tačno pokupio ostatke prosutih elemenata, ono što je nedostajalo opet dopunio po laboratorijskoj knjizi, sam uneo atome na svoja mesta, vredno odmrznuo, pokrenuo i vaskrsao gospodina Smita broj dva. I koji je od gospode Smit pravi nastavak zamrznutoga, prvi ili drugi? Svaki ima manje-više polovinu »originalnih« atoma, što je, uostalom, utoliko bitno što atomi nemaju individualnosti i što ih za vreme promene materije organizam neprestano zamenjuje. Izgleda da je došlo

284 STANISLAV LEM do umnoženja gospodina Smita. Ali šta je s originalom? Živi u oba tela ili možda ni u jednom od njih? Ovoga puta, nasuprot eksperimentu sa presecanjem svakog spoja između dve polukugle mozga, pitanje je nerazrešivo, pošto nema bilo kakvih empirijskih kriterijuma na koje bismo se mogli osloniti. Naravno, dilema bi se mogla rešiti arbitrarno, dogovorivši se, na primer, da su nastavak našeg poznanika, koga stalno podvrgavamo tako vratolomnim eksperimentima, oba gospodina Smita. To je ugodno i u datoj situaciji možda neophodno, ali to rešenje mora pobuditi moralne ograde. Gospodin Smit je, gajeći poverenje u nas, ušao u hibernacionu ledenicu isto onako mirno kao što je ulazio u telegrafsku kabinu iz koje smo ga, posle udarca čekićem, izvukli za noge, donekle utešeni njegovim umnoženim pojavljivanjem na raznim planetarna sunčanog sistema. U onom slučaju je, kao što smo utvrdili, došlo do ubistva. A u ovom? Svakako, čini se da nedostatak lešine svedoči u našu korist, ali i tada bismo ipak mogli Smita raspršiti u oblak atoma, ali nije nam toliko stalo do toga da zločin izvršimo na neprimetan i krajnje estetski način koliko do toga da ga uopšte ne izvršimo. Počinjemo da gubimo glavu. Zar postoji neka materijalna duša koja je zatvorena u strukturi mozga kao ptica u kavezu i koja izleće iz telesnih okova kada šipke kaveza, to jest atomi strukture, bivaju polomljeni i razređeni? Samo nas očajanje gura ka tako metafizičkim hipotezama. Ali ni one ništa ne spasavaju. Šta se dogodilo posle presecanja velikog spojiva mozga? Zar smo odmah uspeli da nematerijalnu dušu presečemo na dva dela? A uostalom, zar iz telegrafskih prijemnika nisu izlazili čitavi redovi normalno produhovljenih Smitova, iz čega imamo očevidan zaključak da je onda svaki atomski sintetizator, ako duša uopšte postoji, kadar s lakoćom da je konstruiše. A uopšte se ne radi o tome da li gospodin Smit ima nematerijalnu dušu. Recimo da je ima. Radi se o tome da je svaki novi gospodin Smit u svakom pogledu bio apsolutno isti kao originalni gospodin Smit, no ipak nije bio on, jer je sem opisa, telegrafa, itd., trebalo upotrebiti još i čekić! Prema tome, to objašnjenje nam ništa ne pomaže.

FANTOMOLOGIJA 285 A možda paradoks dolazi otuda što su naši misaoni eksperimenti isto onako suprotni s mogućnostima realnog sveta kao, npr., mašta o putovanjima sa beskonačno velikom brzinom ili o izgradnji perpetuuma mobile? Ali i to nije istina. Zar nam u slučaju jednojajnih blizanaca Priroda ne prikazuje neizmerno tačne kopije ljudskog organizma? Takvi blizanci nisu idealno identični u pogledu atomske strukture, tu se slažemo. Ali proizlazi to i otuda što evoluciona tehnologija, što selekcija nikad nije težila za stvaranjem apsolutne sličnosti ove strukture, pošto je u biološkom pogledu to bilo krajnje nevažno, suvišno. A čim je takav stepen sličnosti sistema s jednakim stepenom složenosti dobijen nekako uzgred i slučajno (jer slučajni elementi, pri prvoj podeli oplođenog jajeta igraju poveliku ulogu u nastajanju blizanaca), onda će biotehnologija budućnosti, oženjena kibernetikom, sigurno moći da se okuša u prestizanju toga uspeha koji je bio samo slučajnost Prirode. Radi potpunosti naših izvođenja dužni smo, takođe, da razmotrimo eventualnost u kojoj bi sam akt priređivanja atomskog zapisa uništavao živi organizam. Takva situacija uklonila bi neke paradokse (npr. paradoks mogućeg istovremenog postojanja »nastavka« i originala) i to bi moglo postati osnov trvdnje da upravo tako mora da bude, to jest da se slično istovremeno postojanje daje samo zamisliti, ali je inače neostvarljiva fikcija. Zato ćelom pitanju posvećujemo nešto veću pažnju. Zamislimo da imamo na raspolaganju dve aparature za telegrafsko slanje ljudi, jednu aparaturu O i drugu aparturu N. Aparatura O spasava onoga koga treba telegrafski da pošaljemo, to jest posle prikupljanja celokupne informacije o njegovoj atomskoj strukturi čovek ostaje potpuno zdrav. Aparatura N deluje na taj način da u toku prikupljanja informacije istovremeno uništava atomsku strukturu ispitivanoga, a samim tim posle završetka popisa imamo ubijenog čoveka, odnosno njegove raspršene ostatke kao i celokupnu zalihu strukturne infrmacije. Dodajmo uz to da će količina dobijene informacije u oba slučaja biti ista, tj. potpuna i dovoljna da se reprodukuje isti pojedinac, pošto ga otpremimo u telegrafsku prijemnu stanicu.

Aparatura tipa O, spasavajuća pošto je suptilnija, takođe je i komplikovanija, i sigurno će istorijski nastati kasnije kao plod tehnologije usavršenije od one koja će stvoriti uništavajuću aparaturu N. I pored toga, razmotrimo najpre aparaturu O. Ona deluje na principu »punktiranja«, to jest pokretnog vazduha, nešto slično kao u kineskopskoj lampi televizora. Vazduh iz aparature prolazi kroz telo ispitivanoga. Svaki sudar vazduha sa atomom ili elektronom biva odmah zabeležen u pamćenju aparata, zahvaljujući tome što se ovaj vazduh »spotiče« o svaku česticu materije. Atomi površinskih slojeva tela posle zapisivanja njihove lokacije postaju za ovaj vazduh nekako prozirni. Dabogme, da bi bilo tako vazduh ne može biti materijalan (korpuskalaran). Recimo da to nije nikakav takav vazduh nego samo punkt aneksa elektromagnetnih polja, kojima umemo tako da upravljamo da se nadovezuju jedan na drugi. U efektu, kad nailaze samo na vakuum, strelice aparata se ne pomeraju. Zavisno od mase atoma koji se nađe na putu proticanja tih polja, usled nastajućeg dejstva vrednost polja će podleći promeni i strelice će se pomeriti, što će biti registrovano u odgovarajućem sistemu »pamćenja«. Aparatura istovremeno registruje prostorno-vremenska mesta pročitavanja, njihov poredak, itd., a posle obavljanja IO20 pojedinačnih pročitavanja koja nastaju, naravno, sa brzinom od više miliona u sekundu, imamo već zapisanu celu informaciju o položaju svih atoma tela, odnosno njegove materijalne konfiguracije. Aparatura je tako osetljiva da će na jonizovani atom reagovati drugačije nego na nejonizovani, na atom koji se nalazi na određenom mestu belančevinskog lanca reagovaće takođe drugačije, jer to zavisi od gustine elektronske opne molekule, itd. Ta leteća elektromagnetna polja što služe zapisu svojim dejstvom bez sumnje izazivaju sićušna odmicanja atoma tela od njihovih prethodnih stanja, ali su ta odmicanja toliko beznačajna da će ih organizam podneti bez ikakve štete. Kad imamo već gotov zapis, predajemo ga žičanim putem, prijemnik koji informaciju prima — pokreće se i biva stvoren pojedinac-kopija na drugom kraju linije. To je individua idealno slična originalu, ali original o tome ništa ne mora da zna, može da napusti kabinu i da se vrati kući, nemaSTANISLAV LEM

jući pojma da je u međuvremenu negde nastala njegova kopija i čak cela legija tih kopija. Takav je bio prvi eksperiment. Sad pokrećemo drugu aparaturu. Ona deluje znatno brutalnije, pošto je pokretni vazduh materijalan, te njegove ispaljivane čestice udaraju redom u atome tela, najpre njegovih gornjih slojeva, zatim dubljih, itd. Posle svakog emitovanja imamo sudar, karambol, a iz pomeranja izdvojene čestice, čiju brzinu znamo, dešifrujemo prvobitni položaj i masu pogođene čestice (telesnog atoma). Dobijamo drugi zapis, isto onako precizan kao i prvi, samo što smo samom procedurom raspršili organizam, pretvorili ga posle završenog dejstva u nevidljivi oblačak. Molim da se primeti da u oba slučaja dobijamo tačno istu količinu informacije, s tom razlikom što smo drugi put, tokom dešifrovanja ipak uništili prvobitni organizam. Pošto je uništenje izvršila samo brutalnost aparature koja nimalo nije uvećala količinu dobij ene informacije, znači da je i sam fakt uništenja u odnosu na sam čin slanja informacije sporedan i ne vezuje se ni s njim niti sa kasnije nastajućom sintezom atomske kopije na drugom kraju linije. Slanje informacije, naime, i njime omogućena sinteza, u oba slučaja usleđuju jednako. Cim usleđuju jednako, jasno je da za ono što se dešava na drugom kraju žice sudbina originala nema nikakve važnosti. Drugim rečima, na drugoj strani, iz prijemnika, u oba slučaja nastaje apsolutno ista jedinka. A čim smo ipak dokazali za prvi slučaj da novonastala jedinka nije mogla biti nastavak originala, samim tim se to mora odnositi i na drugi slučaj. Prema tome, dokazali smo da je individua stvorena u sintetizatoru uvek imitacija, kopija, a ne »žičanim putem poslati original«, a to dalje pokazuje da »ubacivanje« u uzročno-posledične lance egzistencije organizma, ubacivanje stvoreno iz zapisa i slanja informacije, u stvari nije samo umetak, nije samo cezura između dva dela neprekinute životne linije identične individue, nego predstavlja akt reprodukovanja imitirajuće individue, neke vrste blizanca, pri čemu original ili biva očuvan u životu ili gine. Njegova sudbina nema za kopiju nikakvog značaja, jer ona nije nikad nastavak originala, dok oriFANTOMOLOGIJA 287

288 STANISLAV LEM ginal, međutim, u prvom slučaju time što ostaje u životu već samim svojim prisustvom ruši sud da je, tobože, nekuda upravo »telegrafski poslat«, a u drugom pak, usled svog uništenja, stvara (pogrešan, kao što smo upravo pokazali) utisak da je ipak otišao na »putovanje žicom«. Predstavljamo, najzad, varijantu eksperimenta koja se obavlja kako bez priređivanja atomske matrice tako i bez atomskog sintetizatora. To još nije ostvarljivo, ali na tome putu su već postignuti znatni uspesi. Radi se o negovanju oplođenog ljudskog jajeta izvan organizma. To jaje treba prepoloviti. Jednu polutinu zamrzavamo, a drugoj dozvoljavamo da se normalno razvije. Recimo da iz nje nastaje čovek koji u dvadesetoj godini umire. Tada odmrzavamo drugu polovinu jajeta i posle dvadeset godina imamo »drugog blizanca«, o kome se može reći da predstavlja nastavak umrloga — tačno sa istim dokazom kakav smo davali za atomsku kopiju načinjenu u sintetizatoru. To što je na nastanak »nastavka« trebalo čekati dvadeset godina ništa ne predodređuje, jer je potpuno moguće da bi se i atomski sintetizator morao dvadeset godina truditi dok ne bi načinio atomsku kopiju. Ako, dakle, ovoga »drugog blizanca« priznamo kao nastavak umrloga, a ne za dvojnika sa varljivo sličnim izgledom, isto će se ticati i problema stvaranja atomske kopije. Znači da je obični blizanac čiji smo razvitak vremenski usporili hibernacijom, ipak »produžetak« svoga brata. A pošto se vreme hibernacije može proizvoljno skraćivati, značilo bi da je svaki blizanac nastavak drugog blizanca, što je valjda ipak očigledan apsurd. Blizanac, istina, nije idealna molekularna kopija »originala«. No bez obzira na to, sličnost koja nastaje između dva stanja istog čoveka, u kojima on ima redom osam, a potom sedamdeset godina, sigurno je još manja nego uzajamna sličnost blizanaca. Pa i pored toga svako će priznati da su ovo dete i starac isto lice, što se o dvojici braće ne da reći. Znači, o nastavku egzistencije ne odlučuje količina analognih informacija nego genidentitet (tj. genetički identitet) dinamične strukture mozga, koja tokom života podleže čak i znatnim promenama.

VII. STVARANJE SVETOVA Uvod Nalazimo se valjda na zalasku epohe. Nemam na umu vreme pare i elektriciteta koje prelazi u naredno, u vreme kibernetike i kosmonautike. Već sama takva onomastika označava pokoravanje pred tehnologijama koje postaju suviše moćne da bismo se i u budućnosti mogli pomiriti s njihovom autonomijom. Ljudska civilizacija je kao brod izgrađen bez planova. Stvorila je ogromne pokretne mašine i sredila unutrašnjost svog broda, doduše neravnomerno, ali to se da nadoknaditi. Civilizaciji nedostaje znanje koje bi joj omogućilo da, umesto drajfovanja kroz lutrijske struje otkrića između mnogih mogućih svesno izabere kurs. Jer otkrića koja su doprinela izgradnji još uvek su delimično rezultat slučaja. Tu činjenicu ne menja to što, ne znajući dalji put, smeramo ka obalama zvezda. Svakako: realizujemo ono što je već moguće. Nauka je upletena u igru s Prirodom i, mada iz partije u partiju postiže uspehe, do te mere dopušta da bude uvučena u konsekvencije dobitka, do te mere svaki eksploatiše, da umesto strategije primenjuje taktiku. Paradoksalno je, ali što više u budućnosti bude tih uspeha, takvih dobij enih partija, to će teža postati situacija, pošto — kao što smo već pokazali — neće uvek moći da se eksploatiše sve što osvojimo. Embarras de richesse, lavinu informacije koju na čoveka sruči njegova saznajna halapljivost, treba savladati. Moramo naučiti da regulišemo čak i napredak 19

znanja, jer će u suprotnom slučaju stalno rasti slučajnost narednih etapa. Dobici u igri, to jest naglo otvarani prostori nove, divne delatnosti — zatvarače nas svojom ogromnošću, onemogućavajući nas time da sagledamo druge, ko zna da li u dalekosežnoj perspektivi ne dalekosežnije mogućnosti. Problem je u tome da civilizacija stekne slobodu strategijskog razvojnog manevrisanja kako bi mogla usmera<- vati sopstvene puteve. Svet danas ima drugih briga. Podeljen je, ne zadovoljava potrebe mnogih miliona ljudi, ali šta kad one najzad budu zadovoljene? Ako krene automatska proizvodnja dobara? Da li će Zapad to preživeti? Groteskna vizija: milijarde predmeta iz automatskih fabrika, milijarde mašina, prehrambenih sredstava koje proizvodi energija zvezde u koju je »uključena« civilizacija — ili će vlasnik te zvezde postati nekakva General Apocalyptics? Na stranu, ipak, pravo svojine. Ako kažem da se epoha ipak završava, ne mislim čak ni na agoniju starih društvenih uređenja. Zadovoljenje elementarnih ljudskih potreba jeste obavezan zadatak, jeste priprema za ispit zrelosti, njen početak, ali ne i kraj. Nauka se iskljuvljuje iz tehnologije i očvrsnuvši uzima je na vuču. Govoriti o budućnosti, naročito o dalekoj, znači govoriti o preobražajima nauke. Ono o čemu ćemo raspravljati možda se nikad neće ostvariti. Nesumnjivo pouzdane stvari jesu one koje se dešavaju, a ne one koje se mogu zamisliti. Ne znam da li su Demokrit ili Tales mislili drskije od današnjeg čoveka. Možda i nisu, jer nisu obuhvatali lavirint činjenica, spletenu džunglu hipoteza pomoću kojih je nama bilo dato da prođemo tokom ovih dvadesetak vekova, tako da je cela istorija nauke u stvari surov predeo, obeležen daleko mnogobrojnijim tragovima poraza nego dostignuća, predeo koji je načičkan sistemima napuštenim kao olupinama, teorijama zastarelim poput primitivno klesanih oruđa, istinama koje su nekad uživale sveopšte priznanje. Danas vidimo da su čitavi vekovi žestokih sporova vođenih u okviru nauke bili na izgled uzaludni, jer su prepirke vođene oko pojmova, oko reči, s kojih je već samo proticanje vremena zderalo njihov smisao. Tako je bilo sa Aristotelovim STANISLAV LEM

nasleđem, stotinama godinia posle njega, sa borbom epigenetičara i preformista u biologiji; kažem »na izgled«, jer bi se s jednakim pravom moglo reći da su isto tako prividni ili suvišni bili svi oni već izumrli organizmi, one okamenotine životinja koje su prethodile nastanku čoveka. Ne čini mi se srećnom tvrdnja da su one pripremile njegov dolazak, jer bi to bio izraz krajnje egoističkog antropocentrizma. Možda je dovoljno kazati da su ta pretpotopska stvorenja, isto kao i stare teorije, bili lanac etapa, ne uvek neophodnih, ne uvek neizbežnih, često veoma isplativih, često takve koje su vodile na stranputicu, ali koje su svojom celinom ipak izgradile put koji se sve više penje. Nije reč, uostalom, o priznavanju njihove pojedinačne vređnosti. Nije ništa prostije no izumrle forme organizama nazvati primtivnima, a tvorce pogrešnih teorija — glupacima. Kad ovo pišem, na mom stolu se nalazi broj naučnog časopisa koji izveštava o eksperimentu čiji rezultati pobijaju jednu od osnovnih naučnih istina — Ajnštajnovu tezu o postojanoj brzini svetlosti. Možda će se taj zakon još odbraniti. Ali važno je još nešto. To da za nauku nema nenarušivih istina ili autoriteta. Njene greške nisu smešne, jer proističu iz svesno preduzetog rizika. Takva svest opunomoćuje da se izriču hipoteze, jer ako čak i brzo padnu poraz će nas snaći na pravome putu. Jer čovek je od svojih prapočetaka stalno kretao na taj put, čak i onda kada toga još nije bio svestan. STVARANJE SVETOVA 291 Uzgajanje informacije Mnogo kibernetičara danas se bavi problemom »hipotezotvoračke automatike«. »Teorija« proizvedena u mašini jeste informaciona struktura koja uspešno kodira ograničeni skup informacije, suštinske u pogledu neke klase pojava u nekoj sredini. Taj skup može da bude uspešno upotrebljen za formulisanje nepogrešivih predskazivanja za tu klasu. Mašinska teorija klase predstavlja na jeziku mašine izvesnu postojanu osobinu, zajedničku za sve elemente te klase. Mašina dobija informaciju iz sredine i proizvodi izvesne »konstrukte«, odnosno hipo19*

2 9 2 STANISLAV LEM teze koje se međusobno takmiče, sve do uništenja ili do stabilizacije, u toku te »evolucije«, toga »procesa saznavanja«22*. Najveće teškoće predstavljaju: problem uvodnog nastajanja u mašini invarijanata, što odlučuje o daljim hipotezotvornim procesima, problem dimenzije mašinskog pamćenja i brzine dostupa do tamo sadržane informacije, kao i regulaciono ovladavanje rasta »asocijativnih drveta« koja su lavinski rastući alternativni radni zahvati. Pri tom neveliki rast količine uvodno uzetih u obzir promenljivih (neka pojava bude klatno; pitanje glasi: koliko treba uzeti u obzir promenljivih da bi se izreklo predskazanje o njegovim budućim stanjima?) uzrokuje rušenje celog tog programa. Kod pet promenljivih, veliki računar može, delujući u tempu milion operacija u sekundu, razmotriti sve njihove vrednosti u toku od dva časa. Kod šest promenljivih isti proces zahteva 30.000 takvih mašina koje bi s maksimalnom brzinom radile dvadesetak godina. Iz čega proizlazi (bar za nas: tj. dok ne nagađamo nikakvu vezu između njih) da nikakav uopšte sistem, bio veštački ili prirodni, svejedno, neće moći da operiše brojem promenljivih većim od desetak, pa ma razmerama sezao do Metagalaiksije. Ako bi neko hteo, npr., da izgradi mašinu koja bi modelovala sociogenezu, pri čemu bi svakome čoveku koji je živeo od Australopiteka trebalo koordinirati niz prornenljivih, zadatak bi bio neizvršiv danas i uvek. Sva sreća što tako nešto nije potrebno. Kada bi bilo, kada hi impuls, spin, moment svakog elektrona za sebe Priroda morala regulaciono da uzima u obzir, ona nikad ne bi izgradila živa ustrojstva. Ona to nije ni učinila na atomskom nivou (nema organizama koji se sastoje samo od nekoliko miliona atoma), pošto regulaciono ovladavanje kvantnim funkcijama i braunovskim pokretima nije za nju bilo moguće. Pokazuje se da je broj nezavisnih promenljivih na tom nivou suviše veliki. Čelična struktura organizama je ne samo rezultat nastanka jednoćeličnih organizama kao prvih ustrojstava nego i rezultat nužnosti čiji koreni sežu znatno dublje u svojstva materije. Hijerarhičnost strukture je davanje relativne autonomije njenim nivoima, podređenim glavnom regulatoru, ali je isto­

STVARANJE SVETOVA 2 9 3 vremeno nužno i odustajanje od kontrole svih promena koje se dešavaju u ustrojstvu. Hijerarhijska takođe mora da bude građa budućih plodova Imitološkog stabla, za koje se mi zalažemo. Taj problem ćemo odmah razmotriti. Sada će nas zanimati obim imitoloških delatnosti. Ponovimo ono do čega smo došli. Do izvesnog stepena komplikacije isplati se građenje modela koji predstavljaju dinamičnu spregu promenljivih koje priznajemo kao bitne. Veoma je važno poznavanje intervala važnosti modela, tj. pitanja u kome obimu model odražava ponašanje stvarne pojave. Izbor suštinskih promenljivih nije odustajanje od preciznosti, baš naprotiv: čuvajući nas od poplave nebitne informacije on omogućava brže otkrivanje čitave klase pojava sličnih istraživanoj, tj. stvaranje teorije. O tome šta je model a šta »originalna« pojava, mogu odlučivati konkretne okolnosti. Ako se u lančanoj reakciji neutroni razmnožavaju u istoj progresiji kao bakterije na hranljivoj podlozi, onda jedna pojava — u pogledu parametara eksponencijalnog rasta — može da bude model druge. Pošto je možda pogodnije istraživati npr. bakterije, kao model ćemo priznati bakterijsku kulturu. Kada modeli ipak počinju prekomerno da se komplikuju, tada ili tražimo modele drugog tipa ili ćemo posegnuti za »istovrednim« modelom (čoveka ćemo »modelovati« drugim čovekom putem »pobočnog ulaza« u tok embriogeneze, kao što smo već govorili). Količina uvodnog znanja mora pri tom biti veća, što tačniji treba da bude model. Očiglednost modela nema nikakvog značaja. Važno je jedino da mu se mogu »postavljati pitanja« i dobijati odgovori. Treba skrenuti pažnju na razliku u prilazu modelu, kakva razdvaja naučnika od tehnologa. Dobivši mogućnost »sinteze živog organizma«, tehnolog će se, ako je takav bio njegov cilj — zadovoljiti dobijanjem »završnog proizvoda«. Bar po klasičnom shvatanju, naučnik želi tačno da upozna »teoriju sinteze organizma«. Naučnik teži za algoritmom, dok je tehnolog više sličan povrtaru koji sadi drvo, bere jabuke i ne brine brigu oko toga »kako je jabuka to učinila«. Naučnik takav uskoprimenljivi, pragmatični pristup sma­

tra grehom protiv Kanona potpunog saznanja. Čini se da će u budućnosti doći do promene oba ta stava. Modeli su teoriji bliski po tome što zaobilaze niz promenljivih pojava koje se smatraju nebitnim. Što više, ipak, promenljivih model uzima u obzir to u većem stepenu iz »teorijskog« odslikavanja on postaje ponavljanje pojave. Model ljudskog mozga je dinamična struktura koja uzima u obzir bitne promenljive svih ljudskih mozgova, ali model gospodina Smita je u toliko manjem stepenu »važan« za druge mozgove, koliko se »površina njegovog dinamičnog dodira« poveća sa svim procesima mozga gospodina Smita. Tako, dakle, model najzad uzima u obzir i to da je gospodin Smit tup za matematiku, i čak da je juče sreo svoju tetku. Dabogme, tako veran model, koji je u neku ruku »doslovno« ponavljanje pojave (zvezde Kapela, malog mopsa Fikusa, gospodina Smita), nije nam potreban. Kao što iz toga vidimo, mašina koja bi s neverovatnom brzinom kopirala svaku materijalnu pojavu, bila bi univerzalni plagijator, a to sveopšte uzimanje u obzir promenljivih veličina pojave nekako bi je automatski odsecalo od svake stvaralačke delatnosti, koja označava selekciju, izbor izvesnih promenljivih, u cilju pronalaženja klase pojava, za koje su dinamični putevi takvih promenljivih zajednički. Osobine ponašanja te klase upravo čine teoriju. Teorije su moguće zato što je količina promenljivih pojedine pojave neuporedivo veća od broja promenljivih, zajedničkih za nju i za čitavo mnoštvo drugih pojava, pri čemu je — zbog naučnih ciljeva — zaobilaženje prvih pojava dozvoljeno. Doduše, pristupi pojavama fizike i biologije znatno se međusobno razlikuju. Atomi su zamenljivi, a organizmi nisu. U današnjoj fizici cela individualna istorija atoma je nebitna, izuzev izvesne hipoteze koja se tiče prelaska u crveno fotona koje šalje atom. Atom je mogao doleteti sa Sunca ili iz komadića uglja iz podruma, ali time se njegova svojstva ni u čemu neće promeniti. Međutim, ako je tetka rekla gospodinu Smitu da ga lišava nasleđa, posle čega je gospodin Smit poludeo od očajanja, ta promenIjiva postaje veoma bitna. Gospodina Smita je nekako moguće shvatiti, ali samo zato što smo mu veoma slični. 294 STANISLAV LEM

Drugo je pitanje s atomima. Ako se stvori teorija nuklearnih sila, a zatim se postavlja pitanje šta su, u stvari, i to »zaista«, pseudoskalarne sprege, to pitanje neće imati smisla. Koordinirajući operacijama našeg algoritma izvesne nazive, ne možemo tražiti da bilo šta označavaju na drugi način, do putem veze upravo s tim preobražajima algoritma. U najboljem slučaju može se odgovoriti: »Ako takve i takve preobražaje obavite na papiru, a zatim to podmetnete ovde, dobi ćete u rezultatu dva i po, posle čega će se, kad učinite to i to u laboratoriji i pogledate na ovu strelicu aparata, strelica zaustaviti na sredini, između podelaka 2 i 3.« Ogled je potvrdio rezultat teorije, što znači da ćemo se služiti pojmom pseudoskalarnih sprega i svom ostalom nomenklaturom. Tako su, dakle, protivparalelni fotoni i ceo ostatak prečke lestvica po kojima se penjemo na tavan, pri čemu na tavanu može da se nađe nešto dragoceno, kao što je novi izvor atomske energije, ali zato se ne može pitati kakav je »smisao« lestava »samih po sebi«. Lestve su komadić veštačke sredine koju smo stvorili da bismo se popeli nekuda više, a protivparalelni fotoni su komadić operacije na papiru, koja dopušta da se predvide neka buduća stanja, i ništa osim toga. To sam rekao kako ne bi izgledalo da Imitologija treba da bude nešto što će nam »sve razjasniti«. Objašnjenje je svođenje odlika i ponašanja nepoznatog prema poznatom putem iznalaženja sličnosti sa poznatim stvarima, a ako nepoznato nije slično kegli, kugli, siru ni stolici, preostaje nam, umesto bespomoćnosti, matematika. Odnos naučnika-tehnologa prema svetu verovatno će se promeniti. On će biti priključen tome svetu preko Imitologije. Imitologija sama ne označava nikakve ciljeve dejstva, njih daje civilizacija na određenoj razvojnoj etapi. Imitologija je kao dogled; pokazuje ono na šta je usmerimo. Ako primetimo nešto interesantno, možemo pojačati povećanje (pokrenuti u datom pravcu mašine za prikupljanje informacije). Zahvaljujući bezbrojnim procesima koji modelu ju razne aspekte stvarnosti, imitologija će nam predstaviti različite »teorije«, različite veze i odlike pojava. Nema ničega savršeno izolovanog, ali svet nam je naklonjen: postoje relativne izolacije (između pojedinih nivoa stvarnosti, atomskog, molekularnog, itd.). STVARANJE SVETOVA 2 9 5

296 STANISLAV LEM Postoje teorije sistema (u mehanici), teorija bioevoluoije bila bi teorija sistema sistema, a teorija civilizacije — teorija sistema sistema sistema. Sva sreća što se kvantni procesi već ne ispoljavaju u skali veličine jednoćeličnog organizma, sem u izuzetnim slučajevima. Inače bismo se utopili u okeanu raznorodnosti, bez nade na bilo kakvu regulaciju koja se zasniva najpre na biološkoj homeostazi (zahvaljujući postojanju sigurno nerazumnih biljaka, količina kiseonika u atmosferi je postojana, što znači da one tu količinu regulišu), a potom, kad se pojavi razum, regulacija će se zasnivati na homeostazi koja iskorišćava rezultate teorijskog znanja. Prema tome, »ultimativno modelovanje« je ne samo nemoguće nego i nepotrebno. »Neoštro« odslikavanje putem zaobilaženja niza promenljivih čini teoriju univerzalnom. Tako neoštra slika ne dopušta da se utvrdi da li ona predstavlja gospodina Smita ili gospodina Kovalskog, ali još dozvoljava da utvrdimo da je to ipak čovek. Za Marsijanca koji hoće da zna kako izgleda čovek, neoštra slika je dragocenija od portreta gospodina Smita, jer bi inače mogao smatrati da svi ljudi imaju takav krompirast nos, retke zube i levo oko s modricom. Zaključak: svaka informacija pretpostavlja postojanje adresata. »Informacija uopšte« ne postoji. Adresat »imitološke mašine« jeste civilizacija, njeni naučnici. Danas moraju sami, radi odseva, da obogaćuju informacionu »rudu«. U budućnosti će dobijati već samo ekstrakt i teoriju neće graditi iz činjenica nego iz drugih teorija (što se delimično dešava već danas: nema teorija potpuno izolovanih od drugih). Čitalac sigurno očekuje da predstavimo ovo »uzgajanje informacije« koje smo već odavno najavili. Umesto toga pozabavimo se suštinom naučnih teorija. Čini se da sve radim kako bih čitaoca odbio od daljeg čitanja. Molim ipak da se oceni šta, u stvari, želimo. Treba, ni manje ni više, nego da automatizujemo Nauku. To je stravičan zadatak; pre no što ga se prihvatimo moramo istinski da shvatimo šta, u stvari, čini Nauka. Ono što smo maločas rekli bilo je samo prvo, metaforično približenje. Metafo-

rc, pak, zahtevaju da budu prevedene na čvrst jezik. Zaista mi je žao, ali to je neophodno. Prema tome: Treba da pronađemo uređaj koji bi prikupljao informaciju, uopštavao je na način analogan onome na koji to čini naučnik, i stručnjacima iznosio rezultate tih istraživanja. Uređaj prikuplja činjenice, proverava zakonitost uopštavanja na novom materijalu činjenica i taj »završni proizvod«, već posle »tehničke kontrole« — napušta »tvornicu«. Uređaj, dakle, stvara teoriju. Po naučnom shvatanju teorija jeste sistem izgrađen iz simbola, koji predstavlja strukturni ekvivalent realne pojave, sistem promenljiv pri upotrebi pravila koja s pojavom nemaju ničeg zajedničkog, tako da se naredni preseci te pojave (njena stanja koja se vremenski smenjuju) pokrivaju u obimu promenljivih — koje ova teorija uzima u obzir — s vrednostima tih promenljivih, koje se deduktivno daju izvesti iz teorije™. Teorija se ne odnosi na pojedinačnu pojavu nego na klasu pojava. Elementi klase mogu u suvremenosti da postoje u prostoru (bilijarske kugle na stolu) ili po sebi u vremenu (naredni položaji jedne iste bilijarske kugle u vremenu). Što je klasa brojnija to je teorija »bolja«, jer je njena primena utoliko univerzalnija. Teorija može da nema nikakvih proverljivih konsekvencija (Ajnštajnova opšta teorija polja). Dok ne pođe za rukom da se iz nje izvedu takve konsekvencije, ona je neupotrebljiva. Ne samo kao oruđe realnog delovanja nego i kao oruđe saznanja. Teorija, naime, mora da ima »ulaz« i »izlaz« da bi bila upotrebljiva: »ulaz« za činjenice koje uopštava i »izlaz« za činjenice koje predskazuje (čime će biti omogućena njena provera). Amo ima samo ulaz ona je isto tako metafizička kao kad ne bi imala ni ulaza ni izlaza. Stvarnost je manje lepa, tj. manje prosta. »Ulazi« jednih teorija su »izlazi« drugih. Postoje manje i više opšte teorije, ali — u perspektivi razvitka — sve treba da predstavljaju onakvu hijerarhijsku celinu kakva je, npr., organizam. Teorija bioevolucije »povezana« je sa — za nju — podređenijim teorijama koje vode poreklo iz hernije, iz geologije, iz zoologije, botanike, a sama je opet podređena u odnosu na teoriju samoorganizujućih sistema, predstavljajući njen poseban slučaj. STVARANJE SVETOVA 297

Danas postoje dva zahvata teorija: komplementarni i reduktivni. Komplementarno označava da jedna ista pojava, jedna ista klasa pojava, može da se »objašnjava« dvema raznim teorijama, pri čemu praksa odlučuje o tome kada i koju teoriju treba primenjivati. Komplementarni zahvati primenjuju se, npr., u mikrofizici (elektron kao talas i kao čestica). Ali neki smatraju da je takvo stanje prolazno i da treba uvek težiti redukcijskim zahvatima. Umesto da se jedna teorija dopunjava drugom, treba konstruisati takvu koja će one prethodne ujediniti, svesti jednu na drugu ili obe u neku još opštiju (na tome počiva »redukcija«). Tako se, npr., smatra da se pojava života može redukovati na fiziko-hemijske procese. Ali ta tačka gledišta je diskutabilna. Teorija je utoliko verodostojnija ukoliko se proverava više njenih raznorodnih konsekvencija. Teorija može da bude potpuno verodostojna, ali gotovo bezvredna (trivijalna, npr., »svi su ljudi smrtni«). Nijedna teorija ne uzima u obzir sve promenljive pojave. Ne znači to da smo kadri da nabrojimo proizvoljan broj tih promenljivih u svakom slučaju nego pre znači da ne poznajemo sva stanja pojave. Teorija može ipak da predvidi postojanje novih, već ustaljenih, promenljivih vrednosti. Pa ipak ne na taj način da uvek tačno precizira kakve su to novootkrivene promenljive i gde ih tražiti. »Ukazivanje« na te nove promenljive može biti »prikriveno« u njenom algoritmu i treba se dobro razumevati u predmet da bismo se orijentisali da negde leži zakopano blago. Na taj način približavamo se sferi maglovitih i tajanstvenih pojmova, poput »intuicije«. Jer teorija je strukturna informacija koja bi u načelu mogla biti izabrana između gigantskog broja zamislivih struktura kojima u Prirodi ništa ne odgovara, pri čemu bi do tog izbora došlo posle narednog obaranja njenih bezbrojnih konkurentkinja. (»Tela se privlače saglasno sa trećim stepenom prečnika; saglasno sa kvadratom razdaljine pomnoženim količnikom mase«, itd., itd.). U stvari, ne dešava se tako. Naučnici ne rade samo naslepo, metodom proba i grešaka, nego se služe domišljanjima i intuicijom. 2 9 8 STANISLAV LEM