Kalibanov rat - James S. A. Corey

DŽEJMS S. A. KORI KALIBANOV RAT DRUGA KNJIGA PROSTRANSTVA 2

Za Bestera i Klarka, koji su nas doveli ovamo 3

M Prolog: Mej ej?“, reče gospođica Keri. „Molim te da sada prestaneš da crtaš. Došla ti je majka.“ Trebalo je da prođe nekoliko sekundi kako bi ona razumela šta joj vaspitačica govori, ne zato što Mej nije znala te reči - sada je imala četiri godine, i više nije bila mala beba - već zato što se one nisu uklapale u svet koji je poznavala. Njena majka nije mogla da dođe po nju. Mama je otišla sa Ganimeda da živi na stanici Cerera, zato što joj je bilo potrebno, kako je njen tata to objasnio, da provede malo majčinskog vremena nasamo. Onda je, dok joj je srce ubrzavalo, Mej pomislila: Vratila se. „Mama?“ Sa mesta na kom je Mej sedela za svojim minijaturnim štafelajem, koleno gospođice Keri zaklanjalo je pogled prema vratima garderobe. Mejine ruke su bile lepljive od boja za prste, crvena, plava i zelena su joj se mešale na dlanovima. Nagnula se i dograbila nogu gospođice Keri da bi je pomerila, ali i da bi pomoću nje lakše ustala. „Mej!“, viknu gospođica Keri. Mej pogleda u mrlju od boje na pantalonama gospođice Keri i suzdržani bes na ženinom širokom, tamnoputom licu. „Izvinite, gospođice Keri.“ „U redu je“, reče vaspitačica stegnutim glasom, što je značilo da zapravo nije u redu, ali Mej neće biti kažnjena. „Molim te, idi i operi ruke, a onda se vrati i odloži pribor za slikanje. Ja ću ovo da skinem, pa onda možeš to da daš majci. Je li to neka kuca?“ „To je svemirsko čudovište.“ „Onda je to veoma lepo svemirsko čudovište. Idi sad, dušo, molim te, i operi ruke.“ Mej klimnu glavom, okrenu se i potrča prema kupatilu, dok je mantilić lepetao oko nje kao krpa uhvaćena u ventilacionom kanalu. 4

„I ne pipaj zid!“ „Izvinite, gospođice Keri.“ „U redu je. Samo to očisti pošto opereš ruke.“ Pustila je vodu do kraja i boje i šareni kovitlaci sjurili su joj se sa kože. Obrisala je ruke ne mareći za to da li joj voda kaplje sa njih ili ne. Činilo se da se gravitacija promenila, povukla je prema vratima i predsoblju umesto dole, prema tlu. Ostala deca su gledala, uzbuđena zbog toga što je ona uzbuđena, kako Mej briše tragove prstiju sa zida i treska čančiće sa bojama natrag u svoju kutiju, a onda i samu kutiju na policu. Svukla je mantilić preko glave umesto da sačeka da joj pomogne gospođica Keri, i strpala ga u kantu za reciklažu. U predsoblju, gospođica Keri je stajala sa još dve odrasle osobe, a nijedna od njih nije bila mama. Jedna je bila žena koju Mej nije poznavala, i držala je sliku svemirskog čudovišta pažljivo u ruci, sa učtivim osmehom na licu. Drugi je bio doktor Striklend. „Ne, veoma je dobra kad je posredi odlazak u toalet“, govorila je gospođica Keri. „Naravno, tu i tamo se desi kakva nezgoda.“ „Naravno“, reče žena. „Mej!“, reče doktor Striklend, sagnuvši se tako da je bio jedva malo viši od nje. „Kako je moja omiljena devojčica?“ „A gde zausti ona, ali pre nego što je stigla da kaže „mama“, doktor Striklend je uze u naručje. On je bio krupniji od tate i mirisao je na so. Nagnuo ju je unazad, zagolicao je po bokovima, a ona se nasmejala dovoljno jako da više nije mogla da govori. „Mnogo vam hvala“, reče žena. „Drago mi je što smo se upoznale“, reče gospođica Keri dok se rukovala sa ženom. „Zaista volimo kad nam je Mej u učionici.“ Doktor Striklend je golicao Mej sve dok se vrata zabavišta nisu zatvorila za njima. Tada Mej dođe do daha. „Gde je mama?“ „Čeka nas“, reče doktor Striklend. „Sad te vodimo kod nje.“ Noviji hodnici Ganimeda bili su široki i bujni, tako da su reciklatori vazduha retko kada radili. Lišće palme areka tanko poput noževa dizalo se i širilo iz desetina hidroponičkih žardinjera. Niz zidove se rasipalo široko žutozeleno isprugano lišće 5

lijana. Tamnozeleno primitivno lišće svekrvinog jezika džikljalo je ispod svega toga. LE diode punog spektra sijale su bojom belog zlata. Tata je rekao da baš tako sunčeva svetlost izgleda na Zemlji, i Mej je tu planetu zamišljala kao ogromnu komplikovanu mrežu biljaka i hodnika sa suncem koje se pružalo u linijama iznad njih na svetloplavoj tavanici neba, a ljudi su mogli da se popnu preko zidova i dospeju bilo kuda. Mej je naslonila glavu na rame doktora Striklenda, zagledana preko njegovih leđa, pominjući imena svih biljaka kraj kojih su prolazili. Sanseveria trifasciata. Epipremnum aureum. Tata se uvek osmehivao kad bi pravilno rekla ime. A kada je to radila bez ičije pomoći, celo telo joj je bilo smirenije. „Još?“, upitala je žena. Bila je lepa, ali Mej se nije dopadao njen glas. „Ne“, rekao je doktor Striklend. „Mej je poslednja.“ „Chysalidocarpus lutenscens“, reče Mej. „U redu“, reče žena, a onda ponovi, ovog puta tiše: „U redu.“ Što su bili bliže površini, to su hodnici bili uži. Stariji hodnici su izgledali prljavije iako u njima nije bilo nikakve prljavštine. Samo su bili više korišćeni. Četvrti i laboratorije blizu površine gde su živeli Mejini deda i baba kad su došli na Ganimed. U to doba nije bilo ničeg dubljeg. Vazduh je tamo gore čudno mirisao, a reciklatori su uvek morali da rade, zujali su i lupkali. Odrasli nisu razgovarali jedno s drugim, ali doktor Striklend bi se malo-malo pa setio da je Mej tu i upitao je nešto: Koji joj je bio omiljeni crtać na staničnom kanalu? Ko joj je najbolji drug u školici? Šta je svakog dana jela za ručak? Mej je očekivala da počne da joj postavlja i druga pitanja, ona koja je uvek zatim postavljao, i imala je spremne odgovore na njih. Da li te grebe u grlu? Ne. Da li si se probudila oznojena? Ne. Jesi li ove nedelje imala krv u kaki? Ne. Da li si svakodnevno oba puta uzimala lek? Da. Ali ovog puta doktor Striklend nije pitao ništa od svega toga. Hodnici kojima su išli bili su sve stariji i uži, sve dok žena nije morala da korača iza njih kako bi mogli da prođu ljudi koji su dolazili iz suprotnog smera. Žena je još držala u ruci Mejinu sliku, umotanu u tubu tako da se papir ne izgužva. Doktor Striklend je stao kraj jednih neobeleženih vrata, prebacio Mej na svoj drugi kuk i izvadio ručni terminal iz džepa pantalona. Ukucao je nešto u program koji Mej nikada ranije nije videla, i vrata su se otvorila, a zaptivke su se oglasile 6

grubim pucketanjem kao nešto iz nekog starog filma. Hodnik u koji su ušli bio je pun otpada i starih metalnih kutija. „Ovo nije bolnica“, reče Mej. „Ovo je specijalna bolnica“, reče doktor Striklend. „Mislim da još nisi bila ovde, je li tako?“ Mej to nije ličilo na bolnicu. Ličilo joj je na jednu od onih napuštenih cevi o kojima je tata ponekad pričao. Preostala mesta iz doba kad je Ganimed tek bio građen, koja više niko nije koristio osim za skladištenje. Ali ovo mesto je na kraju imalo vazdušnu komoru, i kada su prošli tuda, stvari su malo više zaličile na bolnicu. U svakom slučaju, bilo je čistije, a osećao se i miris ozona, kao u ćelijama za dekontaminaciju. „Mej! Zdravo, Mej!“ Bio je to jedan od velikih dečaka. Sandro. Njemu je bilo skoro pet godina. Mej mu je mahnula dok je doktor Striklend prolazio kraj njega. Mej se osećala bolje zbog saznanja da su tu i veliki dečaci. Ako su i oni tu, onda je verovatno sve u redu, čak i ako žena koja korača sa doktorom Striklendom nije njena mama. A to je podseti... „Gde je mama?“ „Videćemo mamu za samo nekoliko minuta“, reče doktor Striklend. „Moramo samo prvo još da obavimo nekoliko stvari.“ „Ne“, reče Mej. „Ne želim to.“ On je unese u sobu koja je izgledala kao ordinacija za preglede, samo što tamo na zidovima nije bilo lavova od kartona, a stolovi nisu bili u obliku nasmejanih nilskih konja. Doktor Striklend je spusti na čelični sto za preglede i prokuštra joj kosu. Mej prekrsti ruke i namršti se. „Hoću mamu“, reče Mej i zastenja isto onako nestrpljivo kao što bi to uradio i tata. „Pa, samo lepo sedi tu, pa ću da vidim šta mogu da uradim u vezi sa tim“, reče doktor Striklend sa osmehom. „Umea?“ „Mislim da smo spremni. Proveri sa operativnim, učitaj pa da puštamo.“ „Idem da im kažem. Ti ostani tu.“ Žena klimnu glavom, a doktor Striklend izađe kroz vrata. Žena je pogleda odozgo, i to lepo lice uopšte se nije osmehivalo. Mej se ona nije dopadala. „Hoću moju sliku“, reče Mej. „Ona nije za tebe. To je za mamu.“ Žena pogleda u sliku koju je držala u ruci kao da je zaboravila da je ova uopšte tu. Razmota je. 7

„To je mamino svemirsko čudovište“, reče Mej. Ovog puta, žena se osmehnu. Pružila je sliku, i Mej ju je ugrabila. Malo je izgužvala papir kad je to uradila, ali nije marila. Ponovo je prekrstila ruke, namrštila se i zagunđala. „Dopadaju ti se svemirska čudovišta, mala?“, upita žena. „Hoću mamu.“ Žena priđe bliže. Mirisala je na lažno cveće i prsti su joj bili mršavi. Spustila je Mej na pod. „Hodi, mala“, rekla je. „Da ti nešto pokažem.“ Žena se udalji od nje i Mej ostade načas da okleva. Nije joj se dopadala ta žena, ali još manje je volela da bude sama. Ona pođe za njom. Žena krenu kratkim hodnikom, ukuca šifru u velika metalna vrata nalik na staromodnu vazdušnu komoru i prođe kroz njih kad su se otvorila. Mej ju je sledila. U novoj prostoriji je bilo hladno. Mej se to nije dopadalo. Tamo nije bio sto za preglede, već samo velika staklena kutija poput onih u kojima su držali ribe u akvarijumu, samo što je unutra bila suva, i u njoj nije sedela riba. Žena pokaza Mej da priđe, i kada je Mej prišla blizu, oštro pokuca po staklu. Stvorenje koje se nalazilo unutra podiže pogled na taj zvuk. Bio je to muškarac, ali je bio nag i koža mu nije izgledala kao koža. Oči su mu sijale plavetnilom kao da mu u glavi gori vatra. A nešto nije bilo u redu sa njegovim rukama. On posegnu prema staklu i Mej poče da vrišti. 8

S Prvo poglavlje: Bobi nupi je opet napolju“, reče vojnik Hilman. „Komandir je sigurno besan na njega.“ Oružarska narednica Roberta Drejper iz Marsovih marinaca pojača uvećanje na prikazu unutar kacige oklopa i pogleda tamo gde joj je Hilman pokazao. Dva i po kilometra dalje, grupa od četiri marinca Ujedinjenih nacija muvala se oko svoje ispostave, osvetljena otpozadi kupolom džinovskog staklenika koju su čuvali. Kupolom staklenika koja je gotovo po svemu bila istovetna kao i kupola iza nje. Jedan od četiri marinca UN imao je crne mrlje s obe strane kacige koje su ličile na uši bigla. „Da, to je Snupi“, reče Bobi. „Bio je dosad danas u svakoj patroli. Baš se pitam šta je uradio.“ Stražarska dužnost oko plastenika na Ganimedu podrazumevala je da morate nečim da zaokupite misli. To je obuhvatalo i nagađanja o životima marinaca sa druge strane. Sa druge strane. Pre osamnaest meseci, nisu postojale strane. Unutrašnje planete bile su velika, i pomalo disfunkcionalna porodica. Onda je došlo do incidenta s Erosom, i sada su dve supersile delile međusobno Sunčev sistem, a mesec od kog nijedna strana nije htela da odustane bio je Ganimed, hranitelj Jupiterovog sistema. Kao jedini mesec s makar kakvom magnetosferom, bio je jedino mesto gde su usevi pod kupolama imali ikakve šanse u jakom Jupiterovom pojasu radijacije, a čak i tamo, kupole i staništa morali su da se štite kako bi civili bili zaklonjeni od osam rema dnevno kojima je Jupiter pekao površinu meseca. Bobin oklop je bio projektovan tako da omogući vojnicima da prođu kroz krater nuklearne bombe jedan sat posle eksplozije. Isto tako je efikasno sprečavao Jupiter da isprži Marsove marince. Iza Zemljinih vojnika u patroli, njihova kupola je svetlucala na zraku slabe sunčeve svetlosti uhvaćene u ogromnim orbitalnim ogledalima. Čak i sa ogledalima, većina zemaljskih biljaka bi svenula, gladna sunca. Samo su veoma modifikovane verzije koje su naučnici na Ganimedu sklepali mogle da se nadaju da će preživeti u 9

slabom sunčevom svetlu kojim su ih hranila ogledala. „Ubrzo će zalazak sunca“, reče Bobi, posmatrajući i dalje Zemljine marince ispred njihove stražarske kućice, svesna da i oni posmatraju nju. Pored Snupija, primetila je i onoga kog su nazivali Švrća pošto je bio visok jedva metar i po. Zapitala se kakav su nadimak oni nadenuli njoj. Možda Velika Crvena. Na njenom oklopu još je bila kamuflaža za površinu Marsa. Nije na Ganimedu provela dovoljno vremena da bi ga prefarbala u belo-sive mrlje. Jedno po jedno, za pet minuta su se orbitalna ogledala pogasila dok je Ganimed na nekoliko sati zalazio iza Jupitera. Sjaj iz plastenika iza nje postao je aktinski plav kad su se upalila veštačka svetla. I premda se ukupna snaga osvetljenja nije mnogo smanjila, senke su se čudno i suptilno pomerile. Iznad je sunce - koje se odavde nije videlo čak ni kao disk, već tek kao najsjajnija među zvezdama - blesnulo prošavši ispod Jupiterovog ruba, i načas se ukazao jedva vidljiv sistem prstenova planete. „Vraćaju se unutra“, reče kaplar Travis. „Snup je na začelju. Siromah. Možemo li i mi da palimo?“ Bobi se obazre po bezličnom prljavom ledu Ganimeda. Osećala je hladnoću meseca čak i u svom oklopu visoke tehnologije. „Jok.“ Njen odred zagunđa, ali krenu polako u koloni za njom oko kupole. Pored Hilmana i Travisa, u ovoj patroli imala je i žutokljunca, redova po imenu Gurab. I premda je on bio marinac otprilike minut i po, gunđao je jednako glasno kao i ostala dvojica razvučenim naglaskom doline Mariner. Nije ih krivila zbog toga. Ovo je bio izmišljeni posao. Namenjen Marsovim vojnicima na Ganimedu tek kako bi imali nešto da rade. Ako Zemlja odluči da joj treba ceo Ganimed, četiri pešadinca koji tabanaju oko kupole plastenika neće je u tome sprečiti. U orbiti su desetine bojnih brodova Zemlje i Marsa bile parkirane u napetoj pat-poziciji, i ako bi došlo do neprijateljstava, kopnene snage bi to saznale verovatno tek pošto otpočne bombardovanje. Levo od nje, kupola se uzdizala gotovo pola kilometra: trouglaste staklene ploče razdvojene blistavim podupiračima bakarne boje koji su čitavu građevinu pretvarali u ogroman Faradejev kavez. Bobi nikada nije ušla ni u jednu kupolu staklenika. Poslali su je sa Marsa u ogromnoj masi vojnika na spoljne planete i išla je u patrole po površini gotovo od prvog dana. Ganimed je za nju bio svemirska luka, mala baza za marince, i još manja stražarska postaja koja joj je trenutno bila dom. Dok su se vukli oko kupole, Bobi je posmatrala neugledan pejzaž. Ganimed se 10

nije mnogo menjao bez pomoći katastrofalnih događaja. Površina mu je bila uglavnom od silikatnog kamena i vodenog leda nekoliko stepeni toplijeg od svemira. Atmosfera sa kiseonikom bila je toliko retka da je mogla da prođe kao industrijski vakuum. Na Ganimedu nije bilo promene vremenskih prilika. On se menjao kad je na njega iz svemira padalo kamenje, ili kad bi se topla voda iz tečnog jezgra probila na površinu i stvorila kratkotrajna jezera. Ni jedno ni drugo nije se događalo toliko često. Kod kuće na Marsu, vetar i prašina su menjali pejzaže iz sata u sat. Ovde je ona hodala po tragovima ostavljenim juče i prekjuče. A ukoliko se nikada više ne vrati tu, ti tragovi će je nadživeti. Zadržavala je za sebe pomisao kako je to prilično jezivo. Ritmična škripa počela je da se probija kroz inače glatke zvuke šištanja i lupkanja njenog motornog oklopa. Obično je držala prikaz na viziru na minimumu. Tamo su se informacije toliko gomilale da je marinac znao sve živo osim onoga što se nalazilo neposredno pred njim. Sada ona podiže prikaz koristeći treptaje i pokrete očima kako bi došla do ekrana sa dijagnostikom odela. Žuta svetlost ju je upozoravala na to da je u servo-motoru na levom kolenu premalo hidraulične tečnosti. Sigurno negde curi, ali sporo, pošto odelo nije moglo to da pronađe. „Hej, momci, samo malo“, reče Bobi. „Hili, imaš li viška hidraulične tečnosti u rancu?“ „Da“, reče Hilman, vadeći već tečnost iz pakovanja. „Štrcni mi malo u levo koleno, važi?“ Dok je Hilman čučao pred njom i radio na njenom odelu, Gurab i Trevis su se upustili u raspravu, kako se činilo, oko sporta. Bobi prestade da ih sluša. „Ovo odelo je prastaro“, reče Hilman. „Stvarno treba da ga modernizuješ. Ovakve stvari će ti se sve češće događati, znaš.“ „Da, treba“, reče Bobi. Ali to je zapravo bilo lakše reći nego učiniti. Bobi nije mogla da stane u standardno odelo, a marinci su je terali da skače kroz niz zapaljenih obruča kad god je tražila novo, posebno skrojeno za nju. Visoka dva metra, bila je tek malčice viša od proseka za muškarca s Marsa, ali delimično zahvaljujući svom polinežanskom poreklu, bila je teška više od sto kila pri jednoj gravitaciji. Nije bila debela, ali njeni mišići kao da su narastali svaki put kada bi makar prošla kroz teretanu, a pošto je bila marinac, trenirala je neprestano. Odelo koje je sada imala bilo je prvo koje joj je zaista dobro pristajalo posle dvanaest godina aktivne službe. I premda je njegova starost počela da se primećuje, bilo joj je jednostavnije da ga održava u radnom stanju nego da moli za novo. Hilman je upravo počeo da odlaže alat kad Bobin radio zapucketa. 11

„Postaja broj četiri komandiru straže. Javi se.“ „Potvrđujem, postajo broj četiri“, odgovori Bobi. „Ovde komandir straže broj jedan. Nastavi.“ „Komandiru straže broj jedan, gde ste više? Kasnite pola sata, a ovde se dešavaju razna sranja.“ „Žao mi je, postajo broj četiri, imamo malo problema s opremom“, reče Bobi, zapitavši se kakva bi to sranja mogla da se dešavaju, ali ne baš toliko da bi to pitala preko otvorene frekvencije. „Odmah se vratite u postaju. Kod stanice UN ispaljeni su hici. Zatvaramo se.“ Bobi je to shvatila tek koji trenutak kasnije. Videla je kako njeni ljudi zure u nju, s mešavinom zbunjenosti i straha na licu. „Uh, Zemljani pucaju u vas?“, upita ona konačno. „Još ne, ali pucaju. Odmah se vraćajte ovamo.“ Hilman skoči na noge. Bobi opruži jednom koleno i na dijagnostici joj se upališe zelena svetla. Klimnu Hiliju sa zahvalnošću, pa reče: „Natrag u postaju, pod hitno. Pokret.“ Bobi i njen odred bili su još pola kilometra od postaje kad se oglasila opšta uzbuna. Prikaz na njenom viziru aktivirao se sam od sebe, prebacivši se u borbeni modus. Senzorski paket se dade u potragu za neprijateljima, povezavši se s jednim od satelita koji su omogućavali pogled odozgo. Ona oseti škljocanje kada se puška ugrađena u desnu ruku odela prebacila na režim slobodne paljbe. Da je počelo bombardovanje iz orbite, već bi se čule hiljade alarma, ali ona nije odolela da ipak pogleda u nebo. Nije bilo bleskova niti tragova projektila. Tamo se samo video ogromni Jupiter. Bobi jurnu iz sve snage prema postaji. Njen odred krenu za njom bez ijedne reči. Čovek obučen za korišćenje motornog odela koji trči pri niskoj gravitaciji u stanju je da brzo prevali veliku udaljenost. Postaja se ukaza iza krivine kupole za samo nekoliko sekundi, a još nekoliko sekundi posle toga, pred njima se pojavi i uzrok uzbune. Marinci UN jurišali su na Marsovu postaju. Hladni rat koji je trajao godinu dana postao je vreo. Negde duboko, iza hladnih mentalnih navika usađenih obukom i disciplinom, ona je bila iznenađena. Zaista nije očekivala da dođe ovaj dan. Ostatak njenog voda bio je izvan postaje i organizovao je streljački stroj 12

okrenut prema položaju UN. Neko je izvezao Jodžimba na borbenu liniju, i borbena mašina visoka četiri metra nadnosila se nad marincima, nalik na obezglavljenog džina u motornom oklopu, i teški top joj se polako pomerao dok je pratio nailazeće vojnike sa Zemlje. Vojnici UN su punom brzinom prevaljivali 2.500 metara između dve postaje. Zašto niko ništa ne govori?, upita se ona. Tišina u njenom vodu bila je jeziva. A onda, baš kada je njen odred stigao do linije vatre, odelo joj zacvile upozorivši je na gušenje signala. Pogled odozgo iščeznu pošto je izgubila kontakt sa satelitom. Vitalni znaci njenog tima i izveštaji o statusu opreme nestaše pošto je veza s njihovim odelima bila prekinuta. Slab statički šum otvorenog komunikacionog kanala izgubi se i ostavi za sobom još strašniju tišinu. Ona pokretima ruku rasporedi svoj tim na desnom boku, pa krenu duž stroja kako bi pronašla poručnika Givensa, svog komandanta. Primeti njegovo odelo u samom središtu stroja, gotovo neposredno ispod Jodžimba. Ona pritrča i prisloni svoju kacigu uz njegovu. „Jebote, poručniče, šta se dešava?“, viknu. On je pogleda razdraženo i dreknu: „Znam koliko i ti. Ne možemo da im kažemo da odstupe zbog zagušenog signala, a ne obraćaju pažnju na vizuelna upozorenja. Pre nego što smo izgubili radio-vezu, dobio sam ovlašćenje da pucam ako se približe našem položaju na pola kilometra.“ Bobi je imala još nekoliko stotina pitanja, ali trupe UN će preći liniju od petsto metara za samo nekoliko sekundi, pa je potrčala natrag kako bi ojačala desno krilo svojim odredom. Usput je naložila odelu da prebroji nadiruće snage i sve ih obeleži kao neprijatelje. Odelo je izvestilo da ima sedam meta. Manje od trećine vojnika koji su se nalazili u postaji UN. Ovo nema nikakvog smisla. Ona naredi odelu da izvuče liniju na prikazu vizira kako bi obeležila udaljenost od petsto metara. Nije rekla svojim momcima da je to zona slobodne vatre. Nije ni morala. Oni će otvoriti vatru kad i ona, bez potrebe da znaju razlog za to. Vojnici UN prevalili su liniju od jednog kilometra, i dalje bez ijednog ispaljenog hica. Nailazili su u raštrkanoj formaciji, njih šest napred u nepravilnoj liniji, dok je sedmi čuvao začelje oko sedamdeset metara iza. Prikaz na viziru njenog odela odabra priliku sasvim levo u neprijateljskoj liniji kao metu, po automatizmu pronašavši najbliži cilj. Nešto ju je kopkalo pozadi u mislima, i ona poništi izbor odela i odabra metu na začelju, pa naloži odelu da uveliča sliku. Mala prilika najednom se uveća u njenom optičkom nišanu. Ona oseti žmarce 13

na leđima i pojača sliku još jednom. Prilika koja je progonila šest marinaca UN nije na sebi imala odelo. Niti je bila, u pravom smislu te reči, ljudska. Koža joj je bila prekrivena hitinskim pločama nalik na velike crne krljušti. Glava joj je bila ogromna i grozna, najmanje dvaput veća nego što je trebalo da bude, i prekrivena čudnim ispupčenim izraslinama. Ali najstrašnije su bile njene šake. Isuviše velike za telo, i previše duge za sopstvenu širinu, bile su to šake iz košmara kakav se sanja u detinjstvu. Šake trola pod krevetom ili veštice koja krišom ulazi kroz prozor. Opružale su se i grabile u prazno s neprestanom manijakalnom energijom. Vojnici sa Zemlje nisu napadali. Povlačili su se. „Gađajte ono što ih juri“, viknu Bobi, ne obrativši se nikome konkretno. Pre nego što su vojnici UN stigli da pređu pola kilometra i tako izazovu Marsovce da otvore vatru, stvorenje ih sustiže. „O, bog te mazo“, šapnu Bobi. „Bog te mazo.“ Stvorenje dograbi jednog marinca UN ogromnim šakama i iskida čoveka na dva dela kao hartiju. Oklop od titanijuma i keramike pocepao se podjednako lako kao i meso unutra, rasuvši napolje na led bez razlike izlomljene delove tehnologije i vlažnu ljudsku utrobu. Preostalih pet vojnika potrčaše još brže, ali čudovište koje ih je jurilo jedva da je iole usporilo dok je ubijalo. „Pucajte u njega pucajte pucajte“, zaurla Bobi i otvori vatru. Bobina obuka i tehnologija njenog borbenog odela zajedno stvorili su od nje izuzetno efikasnu mašinu za ubijanje. Čim je njen prst povukao oroz puške u odelu, bujica dvomilimetarskih metaka za probijanje oklopa zavijugala je prema stvorenju brzinom od hiljadu metara u sekundi. Za nešto manje od sekunde, ona je ispalila pedeset metaka u to biće. Bila je to relativno spora pokretna meta ljudske veličine, koja je trčala pravolinijski. Njen nišanski računar mogao je da obavlja balističke korekcije koje bi joj omogućile da pogodi i objekat veličine loptice za bezbol koji se kreće nadzvučnom brzinom. Svaki metak koji je ispalila u čudovište pogodio je. Bez ikakvog učinka. Meci su prošli kroz to, i verovatno nisu značajno ni usporili pre izlaska. Iz svake izlazne rane buknuo je mlaz crnih vlakana koja su pala na sneg umesto krvi. Kao da je gađala vodu. Rane su se zatvarale gotovo brže nego što su nastajale; jedini pokazatelj da je stvorenje uopšte pogođeno bio je trag od crnih vlakana koji se vukao za njim. 14

Tada ono dohvati drugog marinca UN. Umesto da ga rastrgne kao prethodnog, stvorenje ga zavitla i baci Zemljanina u punom oklopu - ukupne mase verovatno veće od petsto kila - prema Bobi. Prikaz na njenom viziru isprati vojnika UN u uzlaznom luku i spremno je izvesti kako ga čudovište nije bacilo prema njoj, već na nju. Izuzetno kratkom putanjom. Što znači brzo. Ona se baci u stranu onoliko brzo koliko joj je to odelo dopustilo. Zlosrećni marinac UN počisti Hilmana, koji je stajao kraj nje, i onda obojica nestadoše, odskačući niz led smrtonosno brzo. Dok je stigla da se ponovo okrene prema čudovištu, ubilo je još dva vojnika UN. Ceo Marsov streljački stroj otvori vatru na stvorenje, uključujući i Jodžimbov veliki top. Preostala dva vojnika Zemlje razbežaše se pod različitim uglovima što dalje od stvorenja, pokušavajući da svojim parnjacima s Marsa otvore liniju vatre. Stvorenje je bilo pogođeno stotinama, hiljadama puta. I krpilo se ne posustajući u trku, ne usporavajući čak ni kada je jedan hitac iz Jodžimbovog topa eksplodirao u blizini. Ponovo na nogama, Bobi se pridružila baražnoj vatri, ali to nije ništa promenilo. Stvorenje je naletelo na Marsov stroj i ubilo dva marinca brže nego što je oko to moglo da isprati. Jodžimbo skliznu u stranu, mnogo okretniji nego što je tako velika mašina trebalo da bude. Bobi pomisli kako njom sigurno upravlja Sa’id. On se kleo da može naterati veliki meh da zaigra tango, samo ako poželi. Ali to nije bilo važno. I pre nego što je Sa’id stigao da okrene top meha da bi ispalio hitac iz neposredne blizine, stvorenje je ustrčalo uz njegov bok, dograbilo pilotska vrata i otrgnulo ih iz šarki. Sa'ida je ščepalo i iščupalo iz kaiševa kokpita, da bi ga hitnulo pravo uvis šezdeset metara. Ostali marinci počeše da se povlače, pucajući sve vreme. Bez radija nije bilo nikakve šanse da povlačenje bude koordinisano. Bobi je shvatila da trči prema kupoli zajedno s ostalima. Onaj mali i daleki deo njenog uma koji nije paničio znao je da staklo i metal kupole neće predstavljati nikakvu zaštitu pred stvorenjem koje može da prepolovi oklopnika i raskomada meh težak devet tona. Taj delić njenog uma prepoznao je jalovost u pokušajima suzbijanja užasnutosti. Dok je stigla da pronađe spoljna vrata kupole, sa njom je ostao još samo jedan marinac. Gurab. Izbliza, videla mu je lice kroz blindirano staklo kacige. Urlao joj je nešto što nije mogla da čuje. Počela je da se naginje napred kako bi kacigom dodirnula njegovu, ali on je gurnu unazad na led. Treskao je metalnom pesnicom po kontrolama vrata, pokušavajući u bezumnoj panici da se probije unutra, kad ga je stvorenje dohvatilo i sljuštilo kacigu s njegovog odela. Gurab je stajao na trenutak, 15

lica izloženog vakuumu, ustreptalih očiju i usta otvorenih u nečujnom kriku; tada mu stvorenje otkinu glavu jednako lako kao što mu je skinulo kacigu. Okrenu se i pogleda u Bobi, koja je i dalje ležala na leđima. Izbliza, videla je da su mu oči svetloplave. Pune jarkoplavog sjaja. Prelepe. Ona podiže pušku i zadrža prst na orozu pola sekunde pre nego što je shvatila da je već odavno ostala bez municije. Stvorenje pogleda u njenu pušku sa, zaklela bi se u to, nečim nalik na radoznalost, a onda je pogleda u oči i nakrivi glavu u stranu. To je to, pomisli ona. Ovako ću skončati a da ne znam ni šta mi je to uradilo, ni zbog čega. Smrt je mogla da prihvati. Ali smrt bez odgovora činila joj se strašno surovom. Stvorenje kroči prema njoj, pa stade i strese se. Nov par udova izbi mu iz trupa i uskoprca se nalik na pipke. Glava, ionako groteskna, kao da mu se dodatno nadula. Plave oči sevnuše snažno koliko i svetla kupola. A onda ono eksplodira u vatrenoj kugli koja je hitnu preko leda i zabi u niski greben dovoljno snažno da se gel za apsorbovanje udara u njenom odelu stvrdne, zamrzne je tu gde se našla. Ležala je na leđima i polako gubila svest. Na noćnom nebu iznad nje blesnuše svetla. Brodovi u orbiti su pucali. Prekinite vatru, pomisli ona, odaslavši tu misao u crnilo. Oni su se povlačili. Prekinite vatru. Radio joj i dalje nije funkcionisao. Nikome nije mogla da kaže kako marinci UN nisu napali. Niti da je to učinilo nešto drugo. 16

A Drugo poglavlje: Holden parat za kafu se ponovo pokvario. Ponovo. Džim Holden pritisnu i otpusti još nekoliko puta crveno dugme za kuvanje, svestan toga da mu ništa ne vredi, ali nije mogao da se uzdrži. Masivni i blistavi aparat za kafu, projektovan tako da kuva dovoljno da namiri pomorsku posadu Marsovaca, odbijao je da skuva makar jednu šoljicu. Ili barem da napravi neki zvuk. Nije on samo odbijao da kuva; odbijao je i da pokuša. Holden je zatvorio oči zbog kofeinske glavobolje koja mu je pretila u slepoočnicama i pritisnuo dugme na najbližem zidnom panelu kako bi otvorio vezu preko brodskog komunikatora. „Ejmose“, reče on. Komunikator nije radio. Sve smešniji sam sebi, još nekoliko puta je pritisnuo dugme 1MC kanala. Ništa. Otvorio je oči i video da su sva svetla na panelu pogašena. Onda se okrenuo i video da su pogašena i svetla na frižideru i rernama. Nije posredi bio samo aparat za kafu; cela brodska kuhinja je bila u otvorenoj pobuni. Holden pogleda u ime broda, Rosinante, nedavno ispisano šablonom na zidu kuhinje, pa reče: „Dušo, zašto me povređuješ kad te toliko volim?“ On izvadi svoj ručni terminal i pozva Naomi. Posle nekoliko trenutaka, ona se konačno javi: „Uh, alo?“ „Brodska kuhinja ne radi, gde je Ejmos?“ Stanka. „Pozvao si me iz kuhinje? Dok smo na istom brodu? Zar je zidni panel za korak predaleko od tebe?“ „Ni zidni panel u kuhinji ne radi. Kad sam rekao: Kuhinja ne radi, nije to bila nikakva mudrijaška hiperbola. To bukvalno znači da ništa u kuhinji ne radi. Pozvao sam te zato što ti nosiš terminal, dok Ejmos to gotovo nikada ne radi. Isto tako i zato što mi nikad ne govori na čemu radi, ali tebi uvek kaže. Dakle, gde je Ejmos?“ Naomi se nasmeja. Bio je to ljubak zvuk, i uvek je mamio Holdenu osmeh na lice. „Rekao je da će da prevezuje neke žice.“ 17

„Imaš li ti tamo gore struju? Ili se tumbamo bez kontrole, a vi pokušavate da smislite način da mi to saopštite?“ Holden je čuo kuckanje na Naominoj strani. Pevušila je sebi dok je radila. „Jok“, reče ona. „Izgleda da je kuhinja jedina ostala bez struje. Osim toga, Aleks kaže da smo na manje od sat vremena daleko od borbe sa svemirskim gusarima. Hoćeš da se popneš u komandno da se boriš protiv gusara?“ „Ne mogu da se borim protiv gusara bez kafe. Idem da nađem Ejmosa“, reče Holden, a onda prekinu vezu i vrati terminal u džep. Holden priđe lestvicama koje su se pružale duž hrbata broda, pa pozva lift. Gusarski brod koji je bežao mogao je da izdrži samo oko jedne gravitacije u dugom letu, pa ih je Holdenov pilot Aleks Kamal vodio prema mestu presretanja pod ubrzanjem od 1,3 G. Pri svakom ubrzanju preko 1 G bilo je opasno koristiti lestvice. Nekoliko sekundi kasnije, poklopac na palubi se otvorio i lift je dozujao i zaustavio se kod njegovih nogu. On stupi na njega i pritisnu dugme za pogonsku palubu. Lift je počeo polako da puzi niz šaht, poklopci na palubama su se otvarali pred njim, a onda se sa lupom zatvarali posle njegovog prolaska. Ejmos Barton je bio u mašinskoj radionici, na palubi iznad pogonskog odeljenja. Ispred njega je na radnom stolu bio dopola rastavljen uređaj složenog izgleda i on je nešto radio lemilicom na njemu. Imao je na sebi sivi kombinezon nekoliko brojeva premali, tako da se ovaj upinjao da zadrži u sebi njegova široka ramena dok se on pomerao, sa starim imenom broda Tahi i dalje izvezenim na leđima. Holden zaustavi lift i reče: „Ejmose, kuhinja ne radi.“ Ejmos mahnu jednom debelom rukom u nestrpljivom pokretu, ne prekidajući rad. Holden sačeka. Posle još nekoliko sekundi lemljenja, Ejmos konačno spusti alat i okrenu se. „Jesje, ne radi zato što sam iščupao ovo malo govno iz nje“, reče on, pokazavši na uređaj koji je lemio. „Možeš li da ga vratiš?“ „Jok, makar ne još. Nisam završio s njim.“ Holden uzdahnu. „Zar je bitno rasturiti kuhinju da bi se ovo popravilo pre sukoba sa krvožednom bandom svemirskih gusara? Jer glava stvarno počinje da me boli, i baš bih voleo da popijem šolju kafe pre, znaš već, upuštanja u bitku.“ „Jesje, bilo je važno“, reče Ejmos. „Treba li da objašnjavam zašto? Ili ćeš da mi veruješ na reč?“ Holden klimnu glavom. Iako mu nije mnogo toga nedostajalo iz dana koje je 18

proveo u Zemljinoj mornarici, povremeno ga je hvatala nostalgija za apsolutnim poštovanjem prema lancu komande. Na Rosinanteu je čin „kapetana“ bio nejasnije definisan. Prespajanje žica je bilo Ejmosov posao, a ovaj bi se odupro zamisli o tome da mora svaki put kada to radi da obaveštava Holdena. Holden je pustio da to tako prođe. „Dobro“, reče on. „Ali voleo bih da si me na vreme upozorio. Biću nadrndan bez svoje kafe.“ Ejmos mu se isceri i zabaci kapu na gotovo sasvim ćelavoj glavi. „Sranje, kapetane, tu mogu da te pokrijem“, reče on, pa posegnu iza sebe i dograbi masivni metalni termos sa klupe. „Pripremio sam rezervne količine pre nego što sam isključio kuhinju.“ „Ejmose, izvinjavam se zbog svih gadosti koje sam upravo pomislio o tebi.“ Ejmos odmahnu na to i okrenu se ponovo svom poslu. „Uzmi. Ja sam već popio jednu šolju.“ Holden se pope natrag na lift i odveze se do komandne palube, stežući termos obema rukama kao pojas za spasavanje. Naomi je sedela pred panelom sa senzorima i komunikacionom opremom, i pratila njihovo napredovanje u poteri za gusarima u bekstvu. Holden je već na prvi pogled video da su mnogo bliže nego što su pokazivale poslednje procene koje je dobio. Vezao se na ležaju za operativnu komandu. Otvorio je obližnji ormarić i, pretpostavivši da će u skoroj budućnosti potpasti pod nisku gravitaciju ili bestežinsko stanje, izvadio mehur za ispijanje kafe. Dok ga je punio iz termosa, rekao je: „Strašno se brzo približavamo. U čemu je stvar?“ „Gusarski brod je prilično usporio posle početnog ubrzanja od jedne gravitacije. Na nekoliko minuta su spali na pola gravitacije, a onda pre jednog minuta potpuno prestali sa ubrzavanjem. Računar je pratio nekakve fluktuacije u pogonskom tragu neposredno pre nego što su usporili, pa zato mislim da smo ih preterano žustro poterali.“ „Pokvarili su svoj brod?“ „Pokvarili su svoj brod.“ Holden otpi dug gutljaj iz mehura, opekavši pritom jezik i ne mareći za to. „Koliko sada imamo do presretanja?“ „Pet minuta, maksimum. Aleks je odlagao da ispali završni mlaz za usporavanje sve dok se ti ne pojaviš ovde i ne vežeš.“ Holden kucnu po dugmetu za 19

1MC na komunikacionom panelu i reče: „Ejmose, veži se. Još pet minuta, pa zlikovci.“ Onda se prebaci na kanal kokpita i reče: „Alekse, šta kažeš?“ „Mislim da su pokvarili svoj brod“, odgovori Aleks razvlačeći po marsovski, sa naglaskom iz doline Mariner. „Izgleda da se svi slažu oko toga“, reče Holden. „Malo im je teže da beže.“ Dolinu Mariner su prvobitno naselili Kinezi, ljudi iz Indije i Teksašani. Aleks je bio tamnoput i imao je vranocrnu kosu kao Indijci. Pošto je poreklom bio sa Zemlje, Holden bi se uvek neobično uzrujao kada bi začuo preterano teksaško razvlačenje od nekoga ko bi, kako mu je mozak saopštavao, trebalo da govori naglaskom iz Pandžaba. „Taman da ti olakša dan“, odgovori Holden dok je zagrevao borbeni komandni panel. „Dovedi nas do relativnog zaustavljanja na udaljenosti od deset hiljada kilometara. Obasjaću ih nišanskim laserom i uključiti odbrambene topove. Otvoriću i spoljne cevke. Nema razloga da ne izgledamo maksimalno preteće.“ „Saglasan sam s tim, šefe“, odgovori Aleks. Naomi se okrenu na stolici i osmehnu Holdenu. „Borba protiv svemirskih gusara. Veoma romantično.“ Holden nije mogao da se uzdrži pa joj je uzvratio osmehom. Čak i u kombinezonu marsovske pomorske oficirke koji je bio za tri broja prekratak i pet brojeva prevelik oko njenog dugačkog i tananog tela žiteljke Pojasa, njemu je izgledala prelepo. Dugačka i ukovrdžana crna kosa bila joj je vezana u neuredan rep iza glave. Crte lica su joj predstavljale upečatljivu mešavinu azijskih, južnoameričkih i afričkih, neobičnu čak i za Pojas, gde se susreće toliko rasa. Bacio je pogled na svoj odraz smeđokosog momka iz Montane u zamračenom panelu i pomislio da je u poređenju s njom krajnje običan. „Znaš koliko volim sve ono što te nagna da upotrebiš reč ’romantično’“, reče on. „Ali plašim se da mi nedostaje tvoj entuzijazam. Krenuli smo da spasavamo Sunčev sistem od grozne tuđinske pretnje. A sad ovo?“ Holden je dobro poznavao samo jednog policajca, a i njega kratko. Za vreme velike i neprijatne serije zajeba koji su sada zajedno potpadali pod skraćeni izraz „incident na Erosu“, Holden se privremeno udružio sa mršavim, posivelim, slomljenim čovekom po imenu Miler. Kada su se upoznali, Miler je već napustio svoj zvanični posao kako bi opsesivno sledio slučaj nestale osobe. Nikada se nisu baš sprijateljili, ali uspeli su da spreče opasnost od brisanja ljudske rase izazvanu samonametnutom sociopatijom jedne korporacije i pronašli tuđinsko oružje za koje su svi otkad čovek postoji greškom mislili da je Saturnov 20

mesec. Po tom merilu, ako ništa drugo, njihova saradnja je bila uspešna. Holden je šest godina bio brodski oficir. Video je kako ljudi umiru, ali samo preko radarskog ekrana. Na Erosu je video kako umiru hiljade ljudi, izbliza i na grozne načine. Nekoliko ih je ubio i sam. Doza zračenja koju je primio nalagala je da se neprestano leči kako bi sprečio da mu u tkivima ne buknu tumori. I opet je prošao bolje od Milera. Zahvaljujući Mileru, tuđinska zaraza je pala na Veneru umesto na Zemlju. Ali to je nije ubilo. Kakvo god bilo ubačeno, zbunjujuće programiranje tuđina, ono je i dalje trajalo pod gustim oblacima te planete, i dosad niko još nije bio u stanju da ponudi bilo kakav naučni zaključak ubedljiviji od: Hmm. Čudno. Spasavanje čovečanstva je koštalo života starog, umornog detektiva iz Pojasa. Spasavanje čovečanstva je pretvorilo Holdena u nameštenika Alijanse spoljnih planeta koji je tragao za gusarima. Čak i kad bi ustao na levu nogu, morao je da pomisli kako je izvukao bolji kraj u svemu tome. „Trideset sekundi do presretanja“, reče Aleks. Holden se vrati mislima u sadašnjost i pozva pogonsko. „Ejmose, jesi li se vezao tamo?“ „Jesam, kapetane. Spreman sam. Gledaj da mi ne izbuše ovu moju curicu.“ „Niko danas neće ni u koga da puca“, reče Holden pošto je isključio vezu komunikatora. Naomi ga je čula i upitno podigla obrvu. „Naomi, prebaci mi kanale za komunikaciju. Hoću da se javim ovim našim prijateljima.“ Sekund kasnije, kontrole komunikatora pojaviše mu se na panelu. On usmeri uski snop prema gusarskom brodu i sačeka da se za vezu upali zeleno svetlo. Kada se to dogodilo, on reče: „Lakom teretnjaku bez oznaka, ovde je kapetan Džejms Holden iz naoružane fregate Alijanse spoljnih planeta Rosinante. Odgovorite, molim.“ U slušalicama mu je bila samo tišina, izuzev slabog statičkog šuma zračenja u pozadini. „Dajte, ljudi, da se ne igramo. Znam da znate ko sam. Isto tako znam da ste pre pet dana napali teretnjak sa hranom po imenu Mesečar, onesposobili mu motore i ukrali šest tona proteina kao i sav vazduh. A to je manje-više sve što je potrebno da znam o vama.“ I dalje tišina sa statičkim šumom. „Evo kako ćemo. Smučilo mi se više da vas pratim, i neću da dozvolim da me zamajavate dok popravljate pokvareni brod, da biste me onda poveli u novu veselu poteru. Ako u sledećih šezdeset sekundi ne pošaljete signal za punu i bezuslovnu predaju, ispaliću dva torpeda sa bojevim glavama od plazme jakog dejstva i 21

pretvoriti vaš brod u svetlucavu šljaku. A onda ću da odletim kući i lepo se večeras naspavam.“ Šum konačno prekinu neki dečak, koji je zvučao isuviše mlado da bi se već odlučio za gusarski život. „Ne smeš to da uradiš. ASP nije prava država. Pravno možeš da mi pljuneš pod prozor, zato se lepo nosi u pizdu materinu“, reče glas koji je sve vreme zvučao kao da je na ivici pubertetskog mutiranja. „Ozbiljno? To je najbolje što imaš?“, odgovori Holden. „Gledaj, mani se časkom rasprave o legalnosti i tome šta je stvarna državna vlast, a šta nije. Baci pogled na lađarske odraze koje dobijaš sa mog broda. Dok si ti u sklepanom lakom teretnjaku na koji je neko zavario elektromagnetni top kućne proizvodnje, ja sam u najsavremenijem marsovskom torpednom bombarderu sa dovoljno vatrene moći da istopim omanji mesec.“ Glas sa druge strane mu nije odgovorio. „Momci, sve i ako me ne priznajete kao prikladnu legalnu vlast, možemo li makar da se složimo oko toga da vas mogu razneti u paramparčad kad god poželim?“ Komunikator je ostao nem. Holden uzdahnu i protrlja koren nosa. I pored kofeina, glavobolja mu nije prolazila. Ostavivši otvoren kanal prema gusarskom brodu, on otvori novi kanal prema kokpitu. „Alekse, ispali kratki rafal iz prednjih topova kroz taj teretnjak. Gađaj po sredini.“ „Čekaj!“, viknu klinac na drugom brodu. „Predajemo se! Bog te mazo!“ Holden se protegnu u bestežinskom stanju, uživajući u njemu posle više dana pod ubrzanjem, i isceri se sam sebi. „Naomi, reci našim novim drugarima da ti prenesu daljinsko upravljanje nad njihovim brodom, pa onda hajde da ih vratimo na stanicu Tiho, gde će sudovi ASP-a sve ovo da raščivijaju. Alekse, kad im se motori vrate u pogon, isplaniraj nam povratno putovanje pod prijatnih pola gravitacije. Idem dole u ambulantu da pronađem aspirin.“ Holden raskopča remenje ležaja za ubrzanja i odgurnu se do lestvica koje su spajale palube. Usput mu zapišta ručni terminal. Bio je to Fred Džonson, nominalni vođa ASP-a i njihov lični pokrovitelj na proizvodnoj stanici korporacije Tiho, koja je sada istovremeno bila i de fakto glavni štab ASP-a. „Ćaos, Frede, ukebao sam naše gadne gusare. Dovodim ih na suđenje.“ 22

Fredovo veliko tamno lice nabra se u kez. „E, to je novina. Dosadilo ti da ih uništavaš?“ „Jok, samo sam konačno naišao na nekoga ko mi je poverovao da ću stvarno to da uradim.“ Fredov osmeh se pretvori u mrštenje. „Slušaj, Džime, ne zovem te zbog toga. Trebaš mi pod hitno na stanici Tiho. Nešto se dešava na Ganimedu...“ 23

P Treće poglavlje: Praks raksidajk Meng je stajao na vratima pripremnog ambara, zagledan u polja puna blago ustalasanog lišća toliko zelenog da je bilo gotovo crno, i paničio. Kupola se izvijala iznad njega, tamnija nego što je trebalo da bude. Struja svetiljki za rast bila je isključena, a ogledala... Nije mogao ni da misli na ogledala. Treptaji brodova u borbi ličili su na smetnje na jeftinom ekranu, boje i kretnje tamo gde nije trebalo da ih bude. Znak da nešto gadno nije u redu. On obliznu usne. Morao je da postoji neki način. Morao je da postoji neki način da ih spase. „Prakse“, reče Doris. „Moramo da krenemo. Smesta.“ Najmodernija botanička poljoprivredna kultura sa jeftinim resursima, Glycine kenon, tip soje toliko modifikovane da je predstavljala potpuno novu vrstu, ispunjavao je poslednjih osam godina njegovog života. Zahvaljujući tome njegovi roditelji još nisu videli svoju jedinu unuku uživo. Soja je, pored još nekoliko stvari, okončala njegov brak. Video je osam suptilno različitih sojeva veštački stvorenih hloroplasta na poljima, i svaki se trudio da proizvede maksimalnu količinu proteina po fotonu. Ruke su mu drhtale. Spremao se da povrati. „Imamo još možda pet minuta do udara“, reče Doris. „Moramo da se evakuišemo.“ „Ne vidim to“, reče Praks. „Nailazi dovoljno brzo, a kad ga budete videli, nećete ga ni videti. Svi ostali su već otišli. Mi smo poslednji. Uđi u lift.“ Velika orbitalna ogledala su oduvek bila njegov saveznik i sijala su nad njegovim poljima kao stotine bledih sunaca. Nije mogao da poveruje da bi ga ona izdala, bila je to bezumna pomisao. Ogledalo koje se survava na površinu Ganimeda - prema njegovom plasteniku, njegovoj soji, njegovom životnom delu - nije ništa moglo da bira. Bilo je žrtva uzroka i posledice, baš kao i sve ostalo. „Ja krećem“, reče Doris. „Budeš li ovde za četiri minuta, poginućeš.“ „Čekaj“, reče Praks. On utrča u kupolu. Na ivici najbližeg polja, on pade na kolena i zakopa rukama u bogatu crnicu. Mirisala je kao dobar pačuli. On gurnu prste što je dublje mogao, obavivši loptu od korenja. Mala, krhka biljka mu se pojavi 24

u rukama. Doris je bila u industrijskom liftu, spremna da siđe u pećine i tunele stanice. Praks jurnu prema njoj. Pošto je morao da spase biljku, kupola mu je najednom izgledala užasno opasno. On se baci kroz vrata i Doris pritisnu displej sa kontrolama. Široka metalna prostorija lifta se trže, pomeri i poče da se spušta. Obično je nosila tešku opremu: plug, traktor, tone humusa iz staničnih procesora za reciklažu. Sada su tamo bili samo njih troje: Praks koji je sedeo ukrštenih nogu na podu, s izdankom soje u krilu, i Doris koja je grizla donju usnu i gledala u svoj ručni terminal. Lift je izgledao prevelik. „Ogledalo bi moglo da promaši“, reče Praks. „Moglo bi. Ali sastoji se od hiljadu trista tona stakla i metala. Udarni talas će biti prilično jak.“ „Kupola bi mogla da izdrži.“ „Ne“, reče ona, i Praks prestade da joj se obraća. Kabina je brujala i tandrkala dok je padala sve dublje i dublje ispod površinskog leda, klizila u mrežu tunela od kojih se sastojao najveći deo stanice. Vazduh je mirisao na elemente za zagrevanje i industrijska maziva. Čak ni sada nije mogao da poveruje da su to uradili. Nije mogao da poveruje da su vojnički skotovi zaista pripucali jedni na druge. Niko, nigde, nije mogao da bude zaista toliko kratkovid. Samo što je izgleda ipak mogao da bude. U mesecima otkad je razbijena alijansa Zemlje i Marsa, on je od stalnog i grizućeg straha prešao preko oprezne nade u smirenost. Svaki dan u kom Ujedinjene nacije i Marsovci nisu započeli nešto bio je nov dokaz da to neće ni uraditi. Dozvolio je sebi da pomišlja kako je sve stabilnije nego što izgleda. Sve i da se stvari pogoršaju i da dođe do pucnjave, to se neće dogoditi ovde. Sa Ganimeda je pristizala hrana. Sa svojom magnetosferom, bilo je to najbezbednije mesto za trudnice i njihovo iznošenje trudnoće, tako da je tu bilo najmanje pojava urođenih oštećenja i mrtvorođenčadi na spoljnim planetama. Bilo je to središte svega što je omogućilo ljudsku ekspanziju po Sunčevom sistemu. Njihov rad je bio podjednako dragocen i krhak, i ljudi koji se pitaju za sve nikada ne bi dozvolili da rat dođe ovamo. Doris opsova. Praks podiže pogled prema njoj. Ona prođe rukom kroz retku sedu kosu, okrenu se i pljunu. „Izgubila sam vezu“, reče ona podigavši ručni terminal. „Cela mreža je oborena.“ „Ko ju je oborio?“ „Stanično obezbeđenje. Ujedinjene nacije. Mars. Otkud znam.“ 25

„Ali ako su...“ Potres je bio kao da je neka džinovska pesnica probila krov kabine. Sigurnosne kočnice su se aktivirale sa zveketom od kog su se zatresle kosti. Svetla su se pogasila i mrak ih je progutao u dva otkucaja srca brza kao kolibri. Četiri LED svetiljke za slučaj opasnosti napajane iz akumulatora upališe se, a onda opet ugasiše kada se struja vratila u kabinu. Uključila se dijagnostika kritičnog kvara: motori su zabrujali, dizalice zaškljocale, interfejs za praćenje je prolazio kroz rezultate provere kao atletičar koji se zagreva pre trke. Praks ustade i priđe kontrolnom panelu. Senzori u šahtu izvestili su o minimalnom atmosferskom pritisku koji je i dalje padao. On oseti drhtaj kad su se hermetička vrata zatvorila negde iznad njih, pa je spoljni pritisak počeo da raste. Vazduh je iz šahta bio izbačen u svemir pre nego što su sistemi za slučaj opasnosti stigli da sve zatvore. Njegova kupola je bila ugrožena. Njegove kupole više nije bilo. On prinese ruku ustima, ne shvatajući da razmazuje crnicu po bradi sve dok to nije uradio. Jedan deo njegovog uma skakao je po stvarima koje je trebalo uraditi kako bi se spasao projekat - stupiti u kontakt sa njegovim projektnim menadžerom u firmi RMD Jug, ponovo podneti dodatne molbe za donaciju, iskoristiti sačuvane podatke kako bi se ponovo napravili uzorci za virusno ubacivanje - dok je drugi deo postao nepomičan i jezivo miran. Osećaj da su u njemu dva čoveka - jedan sklon očajničkim merama, drugi već otupeo od žalosti - podsetio ga je na poslednje nedelje njegovog braka. Doris se okrenu prema njemu, sa umorno veselim izrazom na širokim usnama. Ona mu pruži ruku. „Bilo je zadovoljstvo sarađivati sa tobom, doktore Meng.“ Kabina zadrhta kada se sigurnosne kočnice povukoše. Još jedan udar dopre sa mnogo veće udaljenosti. Oboreno ogledalo ili brod. Vojnici koji granatiraju jedni druge na površini. Možda čak i borba dublje u stanici. Nije to mogao nikako da zna. On se rukova sa njom. „Doktorko Born“, reče on. „Bila mi je čast.“ U dugom, nemom trenutku stajali su tako kraj rake svog ranijeg života. Doris uzdahnu. „U redu“, reče ona. „Čistimo se onda odavde.“ * Mejin dnevni boravak nalazio se duboko u telu meseca, ali stanica metroa je bila samo nekoliko stotina metara od utovarne rampe lifta, a ekspresno putovanje do nje 26

nije trajalo duže od deset minuta. Ili bi možda bilo tako da je metro radio. Za tri decenije koliko je živeo na Ganimedu, Praks nikada nije čak ni primetio da stanice metroa imaju bezbednosna vrata. Četiri vojnika koji su stajali pred zatvorenom stanicom imali su na sebi debele oklope sa iscrtanim kamuflažnim linijama u istim nijansama bež i boje čelika kao i hodnik. Držali su zastrašujuće velike automatske puške i mrštili se na desetak ili više ljudi koji su se tiskali oko njih. „Ja sam u odboru za transport“, govorila je visoka, mršava, tamnoputa žena, naglašavajući svaku reč tako što je prstom kuckala po grudnoj ploči jednog vojnika. „Ako nas ne pustite da prođemo, uvalićete se u nevolje. Ozbiljne nevolje.“ „Koliko neće da radi?“, upita jedan muškarac. „Moram da stignem kući. Koliko dugo neće da radi?“ „Dame i gospodo“, viknu vojnik na levoj strani. Glas mu je bio snažan. Presekao je žamor i mumlanje gomile kao nastavnik koji se obraća nemirnim učenicima. „Ova kolonija je u stanju sigurnosne blokade. Sve dok vojna akcija ne bude završena, nema kretanja između nivoa, osim ako je posredi zvanično osoblje.“ „Na čijoj ste vi strani?“, viknu neko. „Zar ste Marsovci? Na čijoj ste vi strani?“ „U međuvremenu“, nastavi vojnik, ne obrativši pažnju na pitanje, „zamolićemo vas sve da imate strpljenja. Čim bude bezbedno putovati, sistem metroa će se otvoriti. Do tada, zamolićemo vas da ostanete mirni, radi sopstvene bezbednosti.“ Praks nije ni znao da će progovoriti sve dok nije začuo sopstveni glas. Zvučao je piskavo. „Moja kćerka je na osmom nivou. Tamo joj je zabavište.“ „Svi nivoi su blokirani, gospodine“, reče vojnik. „Biće sa njom sve u redu. Samo morate biti strpljivi.“ Tamnoputa žena iz odbora za transport prekrsti ruke. Praks vide kako se dvojica muškaraca udaljavaju od grupe i vraćaju uskim, prljavim hodnikom, razgovarajući jedan sa drugim. U starim tunelima ovako visoko, vazduh je smrdeo na reciklatore... na plastiku, toplotu, vrelinu i veštačke mirise. A sada i na strah. „Dame i gospodo“, viknu vojnik. „Radi sopstvene bezbednosti treba da ostanete mirni i na mestima gde ste se zatekli sve dok vojna situacija ne bude razrešena.“ „A kakva je zapravo vojna situacija?“, reče neka žena kraj Praksa, glasom koji je zahtevao odgovor. 27

„Brzo se razvija“, reče žena-vojnik. Praks pomisli da joj je u glasu opasan prizvuk. I ona je bila uplašena kao i svi ostali. Samo što je imala pušku. Dakle, ovo neće moći ovako. Morao je da pronađe nešto drugo. Držeći i dalje u ruci jedinu preostalu Glycine kenon, Praks se udalji od stanice metroa. Bilo mu je osam godina kad su mu oca prebacili iz gusto naseljenih centara Evrope kako bi pomogao u izgradnji istraživačke laboratorije na Ganimedu. Izgradnja je potrajala deset godina, i za to vreme je Praks prošao kroz težak pubertet. Kada su se njegovi roditelji spakovali kako bi preselili porodicu zbog novog ugovora na jedan asteroid u ekscentričnoj orbiti blizu Neptuna, Praks je ostao tu. Postao je pripravnik na botanici i mislio je da će zahvaljujući tome moći da gaji nedozvoljenu, neoporezovanu marihuanu, samo da bi ustanovio kako je svaki treći pripravnik na botanici imao isti takav plan. Posle četiri godine koje je proveo u potrazi za zaboravljenim ormarom ili napuštenim tunelom koji već nije bio zauzet nekim nezakonitim eksperimentom iz hidroponike, imao je dobar osećaj za arhitekturu tunela. Prošao je starim, uskim hodnicima iz gradnje prve generacije. Muškarci i žene su sedeli duž zidova ili u barovima i restoranima, lica praznih, besnih ili uplašenih. Ekrani su prikazivali beskrajne petlje starih zabavnih programa, muziku, pozorište ili apstraktnu umetnost umesto uobičajenih vesti. Nije se čula zvonjava dolaznih poruka sa ručnih terminala. Kod centralnih kanala za vazduh pronašao je ono što je tražio. Služba za održavanje uvek je imala spremnih nekoliko električnih skutera. Njih niko više nije koristio. Pošto je Praks bio viši istraživač, njegov ručni terminal je otvarao zarđale žičane ograde. Pronašao je jedan skuter sa prikolicom sa strane i još punim baterijama. Prošlo je sedam godina otkad je poslednji put vozio skuter. Stavio je Glycine kenon u prikolicu, prošao kroz dijagnostičku sekvencu i odvezao se do hodnika. Na prve tri rampe bili su vojnici baš kao i oni koje je video kod stanice metroa. Praks se nije ni trudio da se zaustavlja. Kod četvrte, tunel za dostavu je vodio od površinskog skladišta naniže prema reaktorima, i u njemu nije bilo nikoga. Zaustavio se, i skuter je bio nečujan ispod njega. U vazduhu se osećao jak kiseo miris koji nije mogao sasvim da prepozna. Polako, zapazio je i druge pojedinosti. Tragove paljevine na zidnom panelu, nešto tamno razmazano po podu. Čuo je udaljene praskove, koje je posle tri ili četiri duga udisaja prepoznao kao pucnje iz vatrenog oružja. Brzo se razvija očigledno je podrazumevalo borbu u tunelima. Prizor Mejine učionice izrešetane rupama od metaka i natopljene dečjom krvlju javi mu se u glavi, živopisan kao nešto čega se sećao, umesto što je to samo zamišljao. Panika koju je 28

osetio u kupoli ponovo se sručila na njega, samo sto puta gora. „Dobro je ona“, rekao je biljci do sebe. „Ne bi pucali po dnevnom boravku. Tamo ima dece.“ Zelenocrno lišće već je počelo da vene. Ne bi oni ratovali oko dece. Ili zaliha hrane. Ili krhkih poljoprivrednih kupola. Ruke su mu se ponovo tresle, ali ne toliko da nije mogao da upravlja. * Prva eksplozija se začula baš dok se vozio rampom sa sedmog na osmi nivo pored nedovršenih pećina ogromnih kao katedrala, gde je sirovi led meseca bio ostavljen da teče i ponovo se zamrzne, kao nešto između ogromnog zelenog prostora i umetničkog dela. Najpre blesak, onda potres, i skuter se iskrenuo. Zid se brzo digao prema njemu i Praks je izvukao nogu neposredno pre sudara. Čuo je iznad sebe viku glasova. Borbene trupe su svakako u oklopima i sporazumevaju se preko radija. Ili je on makar tako mislio. Ljudi koji su tamo urlali sigurno su bili samo obični ljudi. Druga eksplozija je izdubila zid pećine, i parče plavobelog leda veliko kao traktor odvalilo se od tavanice i palo sporo i neumoljivo na pod, zarivši se tamo. Praks se upinjao da održi skuter u uspravnom položaju. Imao je osećaj da srce pokušava da mu iskoči iz grudnog koša. Na gornjoj ivici zakrivljene rampe, ugledao je ljudske prilike u oklopima. Nije znao jesu li to vojnici UN ili Marsa. Jedan od njih se okrenu prema njemu i podiže pušku. Praks potera skuter, kliznuvši brzo niz rampu. Isprati ga štektanje automatskog oružja i miris dima. Vrata škole su bila zatvorena. Nije znao da li je to zlokobno ili daje razloga za nadu. Nesigurno je zaustavio skuter i skočio sa njega. Noge su mu bile slabe i nesigurne. Nameravao je da blago pokuca po čeličnim sigurnosnim vratima, ali je pri prvom pokušaju rascepio kožu na zglavku. „Otvarajte! Kćerka mi je unutra!“ Zvučao je kao neki ludak, ali neko ga je iznutra čuo ili video na sigurnosnom monitoru. Uzglobljene čelične ploče na vratima zadrhtaše i počeše da se dižu. Praks se baci na tle i provuče ispod njih. Novu vaspitačicu, gospođicu Keri, sreo je samo nekoliko puta, kada je dovodio ili odvodio Mej. Nije joj moglo biti više od dvadeset godina i bila je mršava i visoka kao da je iz Pojasa. Nije pamtio da joj je lice bilo toliko sivo. Ipak, učionica je bila netaknuta. Deca su sedela u krugu i pevala pesmu o mravu koji putuje Sunčevim sistemom, sa rimama za sve najveće asteroide. Nije bilo krvi, nije bilo rupa od metaka, ali miris zapaljene plastike prodirao je kroz ventilaciju. Morao je da odvede Mej negde na sigurno. Nije bio siguran gde bi to 29

moglo da bude. Pogledao je u krug dece, pokušavajući da pronađe njeno lice, njenu kosu. „Mej nije ovde, gospodine“, reče gospođica Keri, glasom istovremeno stegnutim i zadihanim. „Jutros ju je odvela majka.“ „Jutros?“, reče Praks, ali misli mu se zaustaviše na njenoj majci. Šta će Nikola na Ganimedu? Pre dva dana je dobio poruku od nje u vezi sa presudom o alimentaciji; nije mogla da stigne sa Cerere na Ganimed za dva dana... „Odmah posle užine“, reče vaspitačica. „Hoćete da kažete da je ona evakuisana. Neko je došao i evakuisao Mej.“ Nova eksplozija, drmusanje leda. Jedno dete ispusti visok, preplašen zvuk. Vaspitačica pogleda od njega prema deci, a onda ponovo natrag. Kad je progovorila, glas joj je bio tiši. „Njena majka je došla odmah posle užine. Odvela je Mej sa sobom. Ona ceo dan nije ovde.“ Praks izvuče svoj ručni terminal. Veza i dalje nije bilo, ali kao podlogu ekrana on je imao sliku sa Mejinog prvog rođendana, iz vremena kad je sve još bilo dobro. Pre toliko vekova. Podigao je sliku i pokazao na Nikolu, koja se smejala i držala podignutu radosnu, umotanu veknicu, Mej. „Ona?“, reče Praks. „Ona je bila ovde?“ Odgovorila mu je zbunjenost na vaspitačicinom licu. Došlo je do neke greške. Neko - nova dadilja, socijalni radnik ili tako neko - došao je po dete i uzeo pogrešno. „Bila je u kompjuteru“, reče vaspitačica. „Bila je u sistemu. Pokazao je nju.“ Svetla zatreperiše. Miris dima je bio sve jači, a aparati za reciklažu vazduha glasno su brujali, pucketali i prštali dok su se upinjali da isisaju nestabilne sastojke. Neki dečak čije je ime Praks trebalo da zna zacvile, i vaspitačica refleksno pokuša da se okrene prema njemu. Praks je uhvati za lakat i trže natrag. „Ne, pogrešili ste“, reče on. „Kome ste to dali Mej?“ „Sistem je rekao da joj je to majka! Imala je identifikaciju. Proverila sam je.“ Iz hodnika se začu štektanje prigušene puščane vatre. Napolju je neko zaurlao i onda su deca počela da vrište. Vaspitačica otrže ruku. Nešto tresnu o sigurnosna vrata. „Imala je oko trideset godina. Tamna kosa, tamne oči. S njom je bio neki doktor, bila je u sistemu, a Mej se nimalo nije bunila.“ „Da li su poneli njen lek?“, upita on. „Ne. Ne znam. Mislim da nisu.“ 30

Iako nije nameravao to da uradi, Praks prodrma ženu. Samo jednom, ali snažno. Ako je Mej ostala bez svog leka, već je propustila podnevnu dozu. Možda izdrži do jutra pre nego što njen imuni sistem počne da otkazuje. „Pokažite mi“, reče Praks. „Pokažite mi sliku. Ženu koja ju je odvela.“ „Ne mogu! Sistem ne radi!“, viknu vaspitačica. „Ubijaju ljude u hodniku!“ Krug dece se raspao i sada su svi vrištali i vrištali. Vaspitačica je plakala, pritiskajući lice rukama. Koža joj je gotovo poplavela. Osećao je sirovu životinjsku paniku koja mu je skakala kroz mozak. Čak ni smirenost koja ga je obuzela nije uspela da je potisne. „Postoji li neki tunel za evakuaciju?“, upita on. „Kazali su nam da ostanemo ovde“, reče vaspitačica. „A ja vam kažem da se evakuišete“, reče Praks, ali je zapravo pomislio: Moram da pronađem Mej. 31

S Četvrto poglavlje: Bobi vest se vratila kao ljutito bučno zujanje i bol. Bobi trepnu jednom, pokušavši da razbistri glavu i vidi gde se nalazi. Vid joj je bio izluđujuće zamućen. Zujanje se pretvorilo u zvono za uzbunu u njenom odelu. Šarena svetla su joj bleskala u lice dok joj je displej u šlemu slao podatke koje nije mogla da pročita. Bio je usred ponovnog aktiviranja i zvona za uzbunu su se oglašavala jedno po jedno. Pokušala je da pomeri ruke i ustanovila da, premda slaba, nije paralizovana niti zaleđena tako da bude nepomična. Gel za udar u njenom odelu ponovo je bio u tečnom stanju. Nešto se pomeralo preko prozora od slabe svetlosti u viziru njenog šlema. Neka glava, čas se pojavljivala, čas nestajala pred njenim očima. Onda škljocanje kada je neko uključio kabl u spoljni port njenog odela. Znači, sanitetlija, koji je učitavao podatke o njenim povredama. Glas, muški i mlad, reče iz unutrašnjih zvučnika njenog odela: „Imamo te, narednice. Imamo te. Biće okej. Biće u redu. Samo se ti drži.“ Nije do kraja ni stigao da to kaže kada se ponovo onesvestila. * Probudila se dok je poskakivala na nosilima u dugačkom belom tunelu. Više nije na sebi imala odelo. Bobi se uplašila da su medicinski tehničari na bojištu odlučili da ne gube vreme normalno joj skidajući odelo, već su samo pritisli dugme za premošćavanje svih komandi tako da su se svi zglobovi i šavovi raspali. Bio je to brz način da se ranjeni vojnik izvuče iz četiri stotine kilograma teškog oklopnog egzoskeleta, ali se pritom odelo uništavalo. Bobi oseti žalac kajanja zbog gubitka svog vernog starog odela. Trenutak kasnije seti se da joj je ceo vod bio raskomadan na njene oči, i tuga zbog izgubljenog odela učini joj se trivijalna i ponižavajuća. Snažan udar nosilima odasla munju uz njenu kičmu i hitnu je natrag u tamu. „Narednice Drejper“, reče neki glas. Bobi pokuša da otvori oči i shvati da ne može to da uradi. Svaki kapak joj je 32

bio težak hiljadu kila, pa je ostala iscrpljena čak i od samog pokušaja. Zato je pokušala da odgovori glasu i iznenadila se i malo postidela zbog pijanog mumlanja koje se umesto toga začulo. „Svesna je, ali jedva“, reče glas. Bio je to dubok, mek muški glas. Činilo se da je ispunjen toplinom i zabrinutošću. Bobi se ponadala da će taj glas nastaviti da govori sve dok ona ponovo ne zaspi. Drugi glas, ženski i oštar, odgovori: „Neka se odmara. Pokušaj da je sada potpuno razbudimo bio bi opasan.“ Ljubazni glas reče: „Baš me briga ako je to i ubije, doktorko. Moram da razgovaram s ovim vojnikom, i to odmah. Zato joj dajte šta god joj treba da bi se to i dogodilo.“ Bobi se osmehnu u sebi, ne shvatajući reči koje je izgovarao prijatni glas, već samo učtiv, topao ton. Bilo je dobro imati nekog takvog da se brine o tebi. Ponovo je počela da tone u san, i nastupajuća tama bila je kao dobrodošli prijatelj. Bela vatra jurnu uz Bobinu kičmu i ona se naglo uspravi u krevetu, potpuno budna. Bilo je to kao da su joj dali sokić, hemijski koktel koji su davali mornarima kako bi ostali svesni i budni za vreme manevara pod visokom gravitacijom. Bobi otvori oči, a onda ih ponovo naglo zatvori kada ih jarka bela svetlost sobe umalo nije sagorela u njenim dupljama. „Ugasite svetla“, promumla ona, a reči se začuše šapatom iz njenog suvog grla. Crvena svetlost koja je prodirala kroz njene sklopljene kapke zamutila se, ali kada je pokušala da ih ponovo otvori, i dalje je bilo previše svetlo. Neko je uze za ruku i pridrža dok joj je tamo stavljao čašu. „Možete li to da držite?“, reče ljubazni glas. Bobi ne odgovori; samo prinese čašu ustima i popi vodu u dva žedna gutljaja. „Još“, reče ona. Ovog puta nečim više nalik na njen stari glas. Ona začu kako neko povlači stolicu, a zatim i udaljavanje koraka od nje po popločanom podu. Posle kratkog pogleda po sobi shvatila je da je u bolnici. Čula je električno zujanje medicinskih mašina u blizini i mirise antiseptika i mokraće koji su se takmičili za prevlast. Obeshrabrena, shvatila je da je ona izvor tog zadaha mokraće. Načas se začu slavina, a onda koraci naiđoše prema njoj. Čaša joj se ponovo nađe u ruci. Ovog puta ona srknu iz nje i pusti da joj voda malo ostane u ustima pre nego što je progutala. Bila je hladna i izvrsna. 33

Kada je završila, glas je upitao: „Još?“ Odmahnula je glavom. „Možda posle“, rekla je. Onda, trenutak kasnije: „Jesam li slepa?“ „Ne. Dobili ste kombinaciju lekova za fokusiranje i moćnih amfetamina. A to znači da su vam zenice sasvim raširene. Žao mi je, nisam se setio da prigušim svetla pre nego što ste se probudili.“ Glas je još bio pun ljubaznosti i topline. Bobi je želela da vidi lice iza tog glasa, pa se odvažila da začkilji na jedno oko. Svetlost je nije opekla kao pre, ali i dalje je bila neprijatna. Ispostavilo se da je vlasnik ljubaznog glasa veoma visok, mršav muškarac u uniformi mornaričke kontraobaveštajne službe. Lice mu je bilo usko i napregnuto, a lobanja iza njega kao da se upinjala da izađe napolje. Zastrašujuće joj se osmehnuo i taj osmeh se nije rasprostro dalje od blago izvijenih uglova njegovih usta. „Narednica Roberta V Drejper, marinac iz Druge ekspedicione“, reče on, glasom koji je toliko odudarao od njegovog izgleda da se Bobi osećala kao da gleda strani film sa nasinhronizovanim glasom. Posle nekoliko sekundi, pošto on nije ništa dalje rekao, Bobi je kazala: „Da, ser“, a onda pogledala njegove činove i dodala: „Kapetane.“ Sada je mogla da otvori oba oka bez bola, ali čudno peckanje joj se pružalo duž udova tako da su bili istovremeno i obamrli i drhtavi. Odupirala se porivu da se uzvrpolji. „Narednice Drejper, zovem se kapetan Torson, i ovde sam da bih vas saslušao. Izgubili smo ceo vaš vod. Dva dana se vodi žestoka borba između snaga Ujedinjenih nacija i Kongresne Republike Mars na Ganimedu. A to je, po najnovijem proračunu, za rezultat imalo štetu u infrastrukturi vrednu više od pet milijardi marsovskih dolara i smrt gotovo tri hiljade pripadnika vojnog osoblja i civila.“ Ponovo je zaćutao, zagledan u nju kroz skupljene oči koje su svetlucale kao zmijske. Ne sasvim sigurna kakav odgovor on očekuje, Bobi reče samo: „Da, ser.“ „Narednice Drejper, zašto je vaš vod pucao na vojnu ispostavu UN kod kupole broj četrnaest i uništio je?“ To pitanje je bilo toliko besmisleno da je Bobin um utrošio nekoliko sekundi pokušavajući da ustanovi šta to zaista znači. „Ko vam je naredio da otvorite vatru, i zašto?“ Pa ne pita je valjda zašto su njeni ljudi započeli borbu? Zar ne zna za čudovište? „Zar ne znate za čudovište?“ 34

Kapetan Torson se nije pomerio, ali uglovi njegovih usta spustili su se dok se mrštio, a čelo mu se nabralo iznad nosa. „Čudovište“, reče on, i dalje sa istom toplinom u glasu. „Ser, nekakvo čudovište... mutant... nešto je napalo postaju UN. Vojnici UN su bežali prema nama kako bi pobegli od toga. Mi nismo pucali na njih. To... šta god to bilo, pobilo je njih, a onda i nas“, reče ona, osetivši gađenje, pa zaćuta načas da proguta ukus limuna u ustima. „Hoću reći, sve osim mene.“ Torson se načas namršti, pa iz džepa izvadi mali digitalni rekorder. Isključi ga, pa ga ponovo stavi na tacnu kraj Bobinog kreveta. „Narednice, daću vam drugu priliku. Sve do sada, vaš dosije je bio primeran. Vi ste odličan marinac, od naših najboljih. Hoćete li da počnete iznova?“ On uze rekorder i stavi prst na dugme za brisanje, pa je pogleda značajno. „Vi to mislite da lažem?“, reče ona. Svrab u njenim udovima pretvorio se u veoma stvarnu potrebu da pruži ruku i slomi skotu ruku u laktu. „Svi smo pucali u to. Sigurno postoje snimci topovskih kamera celog voda na kojima to stvorenje ubija vojnike UN i onda napada nas. Ser.“ Torson zamahnu šiljatom glavom prema njoj, skupivši oči toliko da su gotovo nestale. „Nemamo nikakve transmisije od voda za vreme čitave bitke, niti podignute podatke...“ „Bili su blokirani“, prekinu ga Bobi. „I ja sam izgubila radio-vezu kad sam se našla blizu monstruma.“ Torson nastavi kao da ona nije ni progovorila. „A svi lokalni uređaji su izgubljeni kada je orbitalno ogledalo palo na kupolu. Vi ste bili izvan oblasti udara, ali vas je udarni talas bacio još gotovo četvrt kilometra dalje. Trebalo nam je vremena da vas nađemo.“ Svi lokalni uređaji su izgubljeni. Kako je to bilo sterilno rečeno. Svi su iz Bobinog voda bili razneseni u paramparčad i isparenja kad je nekoliko hiljada tona teško ogledalo palo iz orbite na njih. Neki monitor poče da se oglašava tihim zvoncem upozorenja, ali niko drugi na to nije obraćao pažnju, pa zato nije ni ona. „Moje odelo, ser. I ja sam pucala u to. Moj video-snimak je i dalje tamo.“ „Da“, reče Torson. „Pregledali smo video-dnevnik iz vašeg odela. Tamo je samo beli šum.“ Ovoje kao u nekom lošem horor filmu, pomisli ona. Heroina koja ugleda čudovište, ali niko neće da joj veruje. Zamislila je drugi deo, u kom je izvode pred vojni sud da bi je obeščastili, samo da bi u trećem delu došla do svoje zadovoljštine kad se monstrum ponovo pojavi i pobije sve koji joj nisu verovali... 35

„Čekajte!“, reče ona. „Koju ste dekompresiju koristili? Moje odelo je stariji model. Koristi model za video-dekompresiju 5.1. Kažite to tehničarima, neka pokušaju ponovo.“ Torson se zagleda u nju nekoliko trenutaka, a onda izvuče svoj ručni terminal i pozva nekoga. „Neka se borbeno odelo narednice Drejper donese u njenu sobu. Pošaljite sa njim i tehničara sa video-opremom.“ On odloži terminal i ponovo uputi Bobi svoj zastrašujući osmeh. „Narednice, priznajem da me živo zanima šta to želite da vidim. Ako je ovo ipak samo neki trik, kupili ste sebi tek još nekoliko trenutaka.“ Bobi nije odgovorila, ali njena reakcija na Torsonov stav konačno se iz straha pretvorila preko besa u ozlojeđenost. Pridigla se na bolničkom krevetu i okrenula postrance, sela na ivicu kreveta i bacila prekrivač u stranu. Tako krupna, svojim fizičkim prisustvom je izbliza muškarce obično ili plašila, ili palila. Kako god bilo, osećali su se nelagodno pred njom. Nagnula se malo prema Torsonu i bila nagrađena time što je on odgurnuo svoju stolicu unazad podjednako daleko. Primetila je po gađenju na njegovom licu da je on odmah shvatio šta je uradila, i skrenuo je pogled sa njenog osmeha. Vrata sobe su se otvorila i dva mornarička tehničara dokotrljala su njeno odelo na kolicima. Bilo je netaknuto. Nisu ga upropastili dok su je izvlačili iz njega. Osetila je knedlu u grlu i progutala je nasuvo. Nije imala nameru da pred ovim klovnom Torsonom ni na trenutak pokaže nikakvu slabost. Klovn pokaza na tehničara višeg po činu i teče: „Vi. Kako se zovete?“ Mladi tehničar salutira i reče: „Mornarički podoficir i pomoćnik tehničara Sing, ser.“ „Gospodine Sing, narednica Drejper tvrdi da njeno odelo ima drugačiju videokompresiju od novih odela i da zato niste bili u mogućnosti da pročitate njene videopodatke. Je li to tačno?“ Sing se pljesnu dlanom po čelu. „Sranje. Da“, reče on. „Nisam se setio... Ovo je staro odelo Golijat, model III. Kad su počeli da prave model IV, ugradili su potpuno novi firmver. Sasvim drugačiji sistem video-skladištenja. Jao, baš se osećam glupo...“ „Da“, prekinu ga Torson. „Uradite sve što možete kako biste prikazali videosnimak iz tog odela. Što pre to uradite, to ću manje vremena morati da se bavim kašnjenjima izazvanim vašom nesposobnošću.“ Sing je oćutao na to, za šta mu se moralo odati priznanje. Smesta je priključio 36

odelo na monitor i dao se na posao. Bobi je zagledala svoje odelo. Bilo je na njemu mnogo ogrebotina i ulubljenja, ali je inače izgledalo neoštećeno. Osetila je snažnu želju da ga obuče i kaže Torsonu gde može da nabije svoj stav. Nova drhtavica joj je prožela ruke i noge. Nešto joj je treperilo u vratu kao otkucaji srca neke male životinje. Podigla je ruku i dodirnula to mesto. Bio je to njen puls. Zaustila je da kaže nešto, ali tehničar je sada trijumfalno mahao pesnicom kroz vazduh i bacao kosku svom tehničaru. „Imam ga, ser“, reče Sing, pa pusti snimak. Bobi je pokušala da gleda, ali slika joj se sve vreme mutila. Posegnula je za Torsonovom rukom kako bi privukla njegovu pažnju, ali je nekako promašila i nastavila da se naginje napred. Evo nas opet, pomisli ona, i oseti u kratkom trenutku slobodan pad pre tame. „Dođavola“, reče oštar glas. „Lepo sam vam rekla da će se ovo dogoditi. Ona je pretrpela unutrašnje povrede i gadan potres mozga. Ne možete tek tako da vojnika napumpate spidom i onda ispitujete. To je neodgovorno. Jebote, pa to je kriminal!“ Bobi otvori oči. Ponovo je bila u krevetu. Torson je sedeo na stolici kraj nje. Neka dežmekasta plavuša u bolničkom mantilu stajala je kraj uznožja njenog kreveta, a lice joj je bilo zajapureno i besno. Kada je videla da se Bobi probudila, prišla je do nje i uzela je za ruku. „Narednice Drejper, nemojte pokušavati da se pomerite. Pali ste i pogoršali neke povrede. Stabilizovali smo vas, ali sada treba da se odmarate.“ Lekarka je podigla pogled prema Torsonu dok je to govorila, i na licu su joj se posle svake rečenice jasno videli uskličnici. Bobi joj klimnu, od čega joj se učini da joj je glava posuda s vodom koja prolazi kroz nestalnu gravitaciju. To što je nije bolelo značilo je verovatno da su je napunili svim mogućim analgeticima koje su imali. „Pomoć narednice Drejper bila je od ključnog značaja“, reče Torson, bez ikakve naznake izvinjenja u tom divnom glasu. „Zahvaljujući tome, možda nas je upravo spasla od totalnog rata sa Zemljom. Rizikovanje jednog života sa ciljem da ga drugi ne rizikuju prilično se uklapa u opis Robertinog posla.“ „Ne zovi me Roberta“, promumla Bobi. „Narednice“, reče Torson. „Žao mi je zbog onoga što se dogodilo sa vašim timom. Ali najviše mi je žao zbog toga što vam nisam verovao. Hvala vam što ste na to reagovali profesionalno. Zahvaljujući tome, izbegli smo ozbiljnu grešku.“ 37

„Samo sam pomislila da si govnar“, reče Bobi. „To mi je posao, vojniče.“ Torson ustade. „Odmorite se malo. Transportujemo vas čim budete dovoljno dobro da izdržite putovanje.“ „Transportujete me? Natrag na Mars?“ Torson joj ne odgovori na to. Klimnu glavom lekarki, pa izađe. Lekarka pritisnu dugme na jednoj mašini blizu Bobinog kreveta, i nešto hladno joj poteče u ruku. Svetla se pogasiše. Želatin. Zašto u bolnicama uvek služe želatin? Bobi je bezvoljno čačkala viljuškom drhtavu zelenu gomilicu na tanjiru. Konačno se osećala dovoljno dobro da može da jede, i providna hrana koju su joj donosili sve ju je manje zadovoljavala. Sada joj je čak i ona splačina bogata proteinima i ugljenim hidratima koju su pravili na većini brodova Mornarice izgledala dobro. Ili debela šnicla sa pečurkama prelivena močom uz malo kuskusa... Vrata njene sobe kliznuše u stranu i njena lekarka, kojoj je ime bilo Triša Pičon, ali je insistirala na tome da je svi zovu doktorka Triš, ušla je zajedno sa kapetanom Torsonom i nekim novim muškarcem koga Bobi nije poznavala. Torson joj uputi onaj svoj jezivi osmeh, ali Bobi je shvatila da je to samo način na koji je tom čoveku funkcionisalo lice. Kao da su mu nedostajali mišići za normalno osmehivanje. Novi muškarac je na sebi imao uniformu mornaričkog kapelana nedefinisane veroispovesti. Doktorka Triš progovori prva. „Dobre vesti, Bobi. Sutra te otpuštamo iz bolnice. Kako se osećaš?“ „Dobro. Gladno“, reče Bobi, pa zabode ponovo svoj želatin. „Postaraćemo se onda da dobiješ malo prave hrane“, reče doktorka Triš, pa se osmehnu i izađe iz prostorije. Torson pokaza na kapelana. „Ovo je kapetan Martens. On će poći sa vama na ovo putovanje. Ostaviću vas nasamo da se upoznate.“ Torson izađe pre nego što je Bobi stigla da reaguje, a Martens se spusti na stolicu kraj njenog kreveta. Pruži joj ruku i ona je prihvati. „Zdravo, narednice“, reče on. „Ja...“ „Kada sam na svom formularu broj 2790 u rubrici za veroispovest zaokružila nijedna, ozbiljno sam to mislila“, reče Bobi prekinuvši ga. Martens se osmehnu, očigledno neuvređen njenom upadicom ili njenim 38

agnosticizmom. „Nisam ovde kao duhovnik, narednice. Obučavan sam i kao savetnik za suočavanje s tugom, a pošto ste vi prisustvovali smrti svih ostalih pripadnika vaše jedinice, i umalo niste i sami poginuli, kapetan Torson i vaša lekarka su saglasni u tome da bih vam mogao zatrebati.“ Bobi zausti da kaže nešto čime bi ga odbila, ali je preseče grudva u grudima. Ona sakri nelagodnost otpivši dug gutljaj vode, pa reče: „Dobro sam. Hvala što ste navratili.“ Martens se zavali u stolicu, sa postojanim osmehom na licu. „Da ste zaista dobro posle svega što ste doživeli, bio bi to znak da nešto nije u redu. A upravo se spremate da se bacite u situaciju ispunjenu velikim emocionalnim i intelektualnim pritiskom. Kad jednom već stignemo na Zemlju, nećete imati taj luksuz da sebi dozvolite nervni slom ili reakcije na posttraumatični stres. Čeka nas mnogo posla...“ „Na Zemlju?“ Bobi se uhvati za tu reč. „Čekajte malo. Zbog čega idem na Zemlju?“ 39

K Peto poglavlje: Avasarala risdžen Avasarala, pomoćnica podsekretara izvršne uprave, sedela je ukraj stola. Sari joj je bio narandžast, i to je bila jedina živa boja usred vojnički plave i sive na sastanku. Ostala sedmorica koji su sedeli za stolom bili su šefovi svojih branši u snagama Ujedinjenih nacija, svi odreda muškarci. Znala im je imena, znala je kako su im se razvijale karijere i kakvi su im psihološki profili, primanja i politički savezi, znala je sa kime spavaju. Uza zadnji zid, lični asistenti i štabni ordonansi stajali su u nelagodnoj tišini, kao stidljivi tinejdžeri na igranci. Avasarala krišom izvuče jedan pistać iz tašne, diskretno razlomi ljusku i ubaci zasoljeni plod u usta. „Svaki sastanak sa Marsovom komandom moraće da sačeka dok se situacija na Ganimedu ne stabilizuje. Zvanični diplomatski razgovori pre toga samo bi doveli do utiska da smo prihvatili novi status kvo.“ To je rekao admiral Ngujen, najmlađi od prisutnih ljudi. Ličio je na kopca. Impresioniran sam sobom onako kako to obično biva sa uspešnim mladim ljudima. General Adiki-Sandoval klimnu bikovskom širokom glavom. „Slažem se. Ovde ne treba da mislimo samo na Mars. Ako pokažemo slabost pred Alijansom spoljnih planeta, možete da računate na nagli porast terorističkih aktivnosti.“ Mikel Agi, iz diplomatskog kora, zavali se u stolicu i nervozno obliznu usne. Zahvaljujući zalizanoj kosi i zgrčenom licu izgledao je kao čovekoliki pacov. „Gospodo, moram da iskažem svoje neslaganje...“ „Naravno da morate“, reče suvo general Netlford. Agi ne obrati pažnju na njega. „Sastanak sa Marsom je u ovom trenutku neophodan prvi korak. Ako počnemo da postavljamo preduslove i prepreke, ne samo što će ovaj postupak trajati duže već će i izgledi za obnovljena neprijateljstva porasti. Ako uspemo da smanjimo pritisak pare, damo malo oduška...“ Admiral Ngujen klimnu glavom, bezizražajnog lica. Kada je progovorio, ton mu je bio govorljiv. „Imate li vi tamo dole koju metaforu skorijeg datuma od parne mašine?“ 40

Avasarala se zakikotala zajedno sa ostalima. Ni ona nije mnogo cenila Agija. „Mars je već eskalirao“, reče general Netlford. „Meni se čini da nam je u ovom trenutku najbolji potez da povučemo Sedmu sa stanice Cerera. Neka malo prže taj pogon. Da im stavimo na zid sat koji otkucava i vidimo hoće li Marsovci odstupiti na Ganimedu.“ „Vi to govorite o premeštanju u Jupiterov sistem?“, upita Ngujen. „Ili ih šaljete prema Marsu?“ „Kad nešto šaljete prema Zemlji, to prilično liči na slanje prema Marsu“, reče Netlford. Avasarala pročisti grlo. „Ima li nečeg novog o prvobitnom napadaču?“, upita ona. „Tehničari rade na tome“, reče Netlford. „Ali to samo ide u prilog onome što govorim. Ako Mars testira nove tehnologije na Ganimedu, ne smemo im dozvoliti da kontrolišu tempo. Moramo izneti na videlo i neku našu pretnju.“ „Ali bio je to protomolekul?“, upita Agi. „Hoću reći, tako je bilo na Erosu kada je on pao?“ „Radimo na tome“, ponovi Netlford, gutajući malo reči. „Ima nekih velikih sličnosti, ali postoje i osnovne razlike. Nije se širio kao na Erosu. Ganimed se ne menja onako kako se menjala populacija na Erosu. Po satelitskim snimcima koje imamo, izgleda da je to prešlo na teritoriju Marsa i uništilo samo sebe, ili su ga se oni ratosiljali. Ako ima ikakve veze sa Erosom, usavršeno je.“ „Znači, Mars je došao do uzorka i pretvorio ga u oružje“, reče admiral Sauter. On nije mnogo pričao. Avasarala bi uvek zaboravila koliko mu je glas visok. „Jedna mogućnost“, reče Netlford. „Jedna veoma velika mogućnost.“ „Gledajte“, reče Ngujen sa samozadovoljnim osmejkom, kao dete koje zna da će biti po njegovom. „Znam da smo skinuli sa stola prvi udar, ali treba da razgovaramo o ograničenjima za momentalnu reakciju. Ako je ovo bila proba za nešto krupnije, čekanje bi moglo da bude jednako dobro koliko i izlazak iz vazdušne komore.“ „Treba da se sastanemo s Marsom“, reče Avasarala. Prostorija je utihnula. Ngujenovo lice se smrklo. „Je li to...“, reče on, ali ne stiže da dovrši rečenicu. Avasarala je posmatrala kako muškarci gledaju jedni u druge. Uzela je još jedan pistać iz tašne, pojela plod i sklonila ljuske. Agi se trudio da ne izgleda zadovoljno. Stvarno je trebalo da ustanovi ko je potegao veze kako bi njega poslao da predstavlja diplomatski kor. Bio 41

je to užasan izbor. „Bezbednost će biti problematična“, reče Netlford. „Nećemo dozvoliti nijednom njihovom brodu da uđe u naš efektivni odbrambeni krug.“ „Pa, ne možemo prihvatiti njihove uslove. Ako mislimo ovo da uradimo, onda treba da dođu ovamo, gde mi kontrolišemo teren.“ „A da se parkiraju na bezbednoj udaljenosti, pa da ih onda naši transportni brodovi pokupe?“ „Nikad neće pristati na to.“ „Ustanovimo onda na šta će pristati.“ Avasarala tiho ustade i pođe prema vratima. Njen lični asistent - mlad Evropljanin po imenu Soren Kotvald - odlepi se od zadnjeg zida i krenu za njom. Generali su se pravili da nisu primetili njen izlazak, ili su možda bili toliko obuzeti novim skupom problema da zaista to nisu učinili. Kako god bilo, ona je bila sigurna da su jednako zadovoljni zbog njenog odlaska kao što je njime zadovoljna i ona. Hodnici kompleksa Ujedinjenih nacija u Hagu bili su čisti i široki, uređeni u prijatnom stilu zahvaljujući kojem je sve izgledalo kao muzejska diorama portugalskih kolonija iz četrdesetih godina dvadesetog veka. Zastala je kod aparata za organsku reciklažu i počela da vadi ljuske iz tašne. „Šta je sledeće?“, upita ona. „Podnošenje izveštaja gospodinu Erinrajtu.“ „Posle toga?“ „Miston Grejvis u vezi s avganistanskim problemom.“ „Otkaži to.“ „Šta da mu kažem?“ Avasarala otrese ruke iznad kante za otpatke, pa se okrenu i pođe žustrim korakom prema centralnom holu i liftovima. „Ko ga jebe“, reče ona. „Kaži mu da se Avganistanci opiru spoljnoj vladavini još od vremena kad su moji preci isterivali Britance. Čim budem prokljuvila kako to da promenim, javiću mu.“ „Da, madam.“ „Treba mi i ažurirani izvod u vezi sa Venerom. Najnovije informacije. I nemam vremena da steknem novi doktorat kako bih to mogla da pročitam, pa zato ako ne bude napisano jasnim, konciznim jezikom, daj skotu otkaz i nađi mi nekoga ko ume da piše.“ 42

„Da, madam.“ Lift koji se uzdizao iz predvorja i od sala za sastanke prema kancelarijama svetlucao je kao dijamant unutar čelične konstrukcije, i bio je dovoljno prostran da se u njemu posluži večera za četvoro. Prepoznao ih je kada su stupili unutra i počeo obazrivo da se diže kroz spratove. Izvan prozora zajedničkih predvorja, Binenhof kao da je tonuo, a ogromni mravinjak zgrada od kojih se Hag sastojao širio se pod savršeno plavim nebom. Bilo je proleće, a sneg koji je još od decembra padao po gradu konačno je nestao. Golubovi su uzletali u kovitlacu s ulica duboko ispod njih. Na planeti je bilo trideset milijardi ljudi, ali nije bilo nikakve nade da jednog dana istisnu golubove. „Jebote, to su sve sami muškarci“, reče ona. „Molim?“, reče Soren. „Generali. Sve sami jebeni muškarci.“ „Mislio sam da je samo Sauter...“ „Nisam mislila na to da svi oni jebu muškarce. Hoću da kažem kako su svi muškarci, jebem im mater. Koliko je prošlo otkad je neka žena komandovala oružanim snagama? Otkad sam ja ovde, toga nije bilo. I umesto toga, završimo sa još jednim primerom za to šta se dešava s politikom kad u sobi ima previše testosterona. To me podseti: stupi u vezu s Anetom Rabir u infrastrukturnom. Nemam poverenja u Ngujena. Ako počne da razmenjuje informacije sa bilo kime u generalnoj skupštini, hoću to da znam.“ Soren pročisti grlo. „Izvinite, madam. Jeste li mi vi to upravo naložili da uhodim admirala Ngujena?“ „Ne, samo sam zatražila iscrpnu proveru kompletnog mrežnog saobraćaja, s tim da me zabole za bilo koje rezultate osim za one iz Ngujenove kancelarije.“ „Naravno. Moja greška.“ Lift se uzdizao kraj prozora, kraj gradske panorame, u tamno okno spratova sa privatnim kancelarijama. Avasarala pucnu zglavcima na šakama. „Ipak, čisto za svaki slučaj“, reče ona, „uradi to po sopstvenom nahođenju.“ „Da, madam. Tako sam i sam pomislio.“ Za one koji su Avasaralu znali samo po čuvenju, njena kancelarija je bila varljivo neugledna. Nalazila se na istočnoj strani zgrade, odakle su obično karijeru počinjali niže rangirani zvaničnici. Imala je prozor koji je gledao na grad, ali ne na uglu. Video-ekran koji je zauzimao najveći deo južnog zida ostajao je tamo i kada 43

nije bio u aktivnoj upotrebi, mat crn. Ostali zidovi su bili obloženi iskrzanim bambusom. Tepih je bio industrijski kratak i šaren kako bi se prikrile mrlje. Jedini ukrasi bili su malo svetilište sa glinenom skulpturom Gautama Bude kraj prozora, i kristalna vaza sa cvećem koje joj je njen muž Ardžun slao svakog četvrtka. Cela soba je mirisala na sveže pupoljke i stari dim iz lule, premda Avasarala tamo nikada nije pušila, a nije ni poznavala nikoga ko bi to radio. Prišla je prozoru. Ispod nje, grad se širio u ogromnom betonu u drevnom kamenu. Na sumračnom nebu gorela je Venera. U dvanaest godina koliko je provela za ovim stolom, u ovoj sobi, sve se promenilo. Savez između Zemlje i njenog mlađeg, drčnog brata bio je nekada večan, nepokolebljiv. Pojas je predstavljao gnjavažu i utočište za sitne ćelije otpadnika i bundžija koji su imali podjednake izglede da poginu zbog kvara na brodu kao i da budu izvedeni pred lice pravde. Čovečanstvo je bilo samo u vasioni. A onda je došlo do tajnog otkrića da je Feba, osobeni Saturnov mesec, zapravo tuđinsko oružje lansirano na Zemlju u doba kada je život bio jedva nešto više od zanimljive zamisli umotane u lipidnu membranu. Kako je posle toga bilo šta moglo da ostane isto? A opet je bilo tako. Da, Zemlja i Mars još nisu bili sigurni jesu li stalni saveznici ili smrtni neprijatelji. Da, ASP, Hezbolah vakuuma, bila je na putu da postane stvarna politička snaga na spoljnim planetama. Da, ono što je trebalo da preoblikuje primitivnu Zemljinu biosferu umesto toga se sručilo na odbeglom asteroidu u oblake Venere i počelo da radi ko zna šta. Ali proleće je i dalje dolazilo. Izborni ciklus se i dalje primicao i prolazio. Večernja zvezda je i dalje obasjavala nebesa boje indiga, svetlija čak i od najvećih gradova Zemlje. U drugim danima, nalazila je ohrabrenje u tome. „Gospodin Erinrajt“, reče Soren. Avasarala se okrenu prema mrtvom ekranu na zidu kada je ovaj u međuvremenu oživeo. Sadavir Erinrajt je bio tamnije puti nego ona, a lice mu je bilo okruglo i meko. Prošao bi neprimećeno bilo gde u Pandžabu, ali u glasu mu se čula hladna, analitička razveseljenost Britanije. Imao je na sebi tamno odelo i elegantnu, usku kravatu. Gde god da se nalazio, iza njega se videlo jarko dnevno svetlo. Veza je sve vreme treperila, trudila se da održi ravnotežu između svetla i tame, tako da je on bio senka u državnoj kancelariji ili čovek sa svetlim oreolom. „Nadam se da je sastanak dobro prošao.“ „Bilo je u redu“, reče ona. „Idemo dalje sa sastankom s Marsovcima. Sada rade 44

na bezbednosnim aranžmanima.“ „To je bio konsenzus?“ „Da, kada sam im rekla da je tako. Marsovci šalju svoje najvažnije ljude na sastanak sa zvaničnicima Ujedinjenih nacija kako bi lično izneli izvinjenje i razgovarali o normalizaciji odnosa i povratku Ganimeda u bla-bla-bla. Da?“ Erinrajt se počeša po bradi. „Nisam siguran da naši parnjaci na Marsu to tako vide“, reče on. „Oni će onda moći da se usprotive. Slaćemo suprotstavljena saopštenja za štampu sa pretnjama o otkazivanju sastanka sve do poslednjeg minuta. Divno je kad je sve tako dramatično. I više nego divno; odvraća pažnju. Samo ne dozvoli da klimoglavko priča o Veneri ili Erosu.“ Trgao se gotovo neprimetno. „Molim te, možemo li da izostavimo pominjanje generalnog sekretara kao ’klimoglavka’?“ „A zašto? On zna da ga ja tako nazivam. Kažem mu to u lice, i ne smeta mu.“ „Misli da se šališ.“ „Jebote, pa to je zato što je klimoglavac. Ne daj mu da priča o Veneri.“ „A snimci?“ Bilo je to dobro pitanje. Šta god da je napalo na Ganimedu, počelo je u oblasti koju su držale Ujedinjene nacije. Ako se moglo verovati glasinama u kuloarima - a nije - Mars je imao kameru iz odela samo jednog marinca. Avasarala je imala sedam minuta dugačak video-snimak u visokoj definiciji iz četrdeset različitih kamera, na kojem je to stvorenje kasapilo najbolje ljude koji su mogli da zastupaju Zemlju. Čak i kada bi Marsovci mogli biti ubeđeni da treba da ćute, ovo bi teško moglo da se zataška. „Daj mi vremena do sastanka“, reče Avasarala. „Da vidim šta će reći i na koji način. Onda ću znati šta treba da radimo. Ako je to marsovsko oružje, oni će to pokazati po onome što donesu za sto.“ „Razumem“, reče Erinrajt polako. Što je značilo da ne razume. „Ser, sa dužnim poštovanjem“, reče ona, „privremeno, ovo treba da ostane samo između Zemlje i Marsa.“ „Želimo napetu dramu između dve glavne vojne sile u sistemu? Kako to tačno misliš?“ „Majkl-Džon de Uturbe me je upozorio na pojačanu aktivnost na Veneri u isto vreme kad se pripucalo na Ganimedu. Nije to bio veliki skok, ali bio je primetan. A 45

to što se Venera uznemirila upravo u vreme kad se dogodilo nešto prilično nalik na pojavljivanje protomolekula na Ganimedu? U tome je nevolja.“ Pustila je da prođe trenutak kako bi on shvatio šta to znači, I tek onda nastavila. Erinrajtove oči se pomeriše, kao da čita u vazduhu. Radio je to kada je ozbiljno razmišljao. „Već smo ranije zveckali oružjem“, reče ona. „I preživeli. To nam je poznata veličina. Imam klaser sa devet stotina stranica analiza i rezervnih planova za sukob sa Marsom, uključujući i četrnaest različitih scenarija o tome šta ćemo da radimo ako oni razviju neku neočekivanu novu tehnologiju. A u klaseru gde mi stoji šta treba da radimo ako se pojavi nešto sa Venere? Ukupno tri strane, a počinju rečenicom: Prvi korak: Pronađite Boga. Erinrajt je izgledao staloženo. Čula je Sorena iza sebe, drugačiju i napetiju tišinu od one kojom je obično bio obavijen. Iznela je svoja strahovanja na sto. „Tri mogućnosti“, reče ona tiho. „Prva: Mars je to napravio. Onda je to puki rat. Sa time možemo da izađemo na kraj. Druga: neko drugi je to napravio. Neprijatno i opasno, ali rešivo. Treća: samo je sebe stvorilo. I tu nemamo ništa.“ „Hoćeš li staviti još koju stranicu u taj tvoj klaser?“, reče Erinrajt. Zvučao je bezbrižno. Ali nije to bio. „Ne, ser. Ustanoviću s kojom od te tri mogućnosti imamo posla. Ako je neka od prve dve, rešiću taj problem.“ „A ako je treća?“ „Otići ću u penziju“, reče ona. „Pustiću da nekog drugog idiota postaviš na moje mesto.“ Erinrajt ju je dovoljno dugo poznavao da bi prepoznao šalu u njenom glasu. Osmehnuo se i odsutno cimnuo kravatu. To je bio njegov izdajnički gest. Bio je jednako zabrinut kao i ona. To je mogao da primeti samo neko ko ga poznaje. „Hodamo po ivici. Ne smemo dozvoliti da se sukob na Ganimedu previše rasplamsa.“ „Zadržaću ga kao sporednu predstavu“, reče Avasarala. „Niko ne sme da započne rat dok ja tako ne kažem.“ „Hoćeš reći, dok generalni sekretar ne donese izvršnu odluku, a generalna skupština to potvrdi glasanjem.“ „A ja ću mu kazati kada to može da uradi“, reče ona. „Ali ti ga možeš izvestiti. Đoka mu se sav skupi kad nešto takvo čuje od babe kao što sam ja.“ „Pa, to svakako ne smemo da dozvolimo. Javiću ti ono što saznam. Popričaću s 46

osobljem koje piše govore i postaraću se da tekst njegovog saopštenja ne odstupi izvan okvira.“ „A svako ko dozvoli da snimak napada procuri odgovaraće meni“, reče ona. „Svako ko to dozvoli biće kriv za izdaju i sudiće mu se pred zvaničnim tribunalom da bi zatim otišao doživotno u Lunarnu kaznenu koloniju.“ „Manje-više.“ „Javljaj mi se, Krisdžen. Živimo u teškim vremenima. Što manje iznenađenja, to bolje.“ „Da, ser“, reče ona. Veza se prekinula. Ekran je potamneo. Videla je sebe u njemu kao narandžastu mrlju iznad koje se vidi njena seda kosa. Soren je bio zamućena boja zemlje i bela. „Treba ti još posla?“ „Ne, madam.“ „Čisti se onda odavde.“ „Da, madam.“ Čula je kako se njegovi koraci udaljavaju iza nje. „Sorene!“ „Madam?“ „Nađi mi spisak svih ljudi koji su svedočili na saslušanju u vezi s incidentima na Erosu. I proveri ono što su u svedočenjima rekli zajedno sa neuropsihijatrijskim analitičarima, ako to već nije urađeno.“ „Želite li prepise?“ „Da, to takođe.“ „Dostaviću vam ih čim to bude moguće.“ Vrata se zatvoriše za njim i Avasarala utonu u svoju fotelju. Noge su je bolele, a predosećaj glavobolje koji ju je progonio od jutra stupao je napred, čistio grlo kako bi obznanio svoje prisustvo. Buda se smireno osmehivao, a ona mu se zakikotala kao da mu je ispričala neki vic. Želela je da ode kući, da sedi na verandi i sluša kako Ardžun vežba na klaviru. A umesto toga... Pozvala je Ardžuna preko ručnog terminala, a ne preko kancelarijskog sistema. Sujeverni poriv ju je nagonio da razdvaja jedno od drugoga, čak i u tako malim stvarima. Odmah se javio na poziv. Lice mu je bilo koščato, kratko štucovana brada sad gotovo sasvim bela. Veselje je uvek bilo primetno u njegovim očima, čak i kada je plakao. Bilo joj je dovoljno da ga pogleda pa da oseti kako joj se nešto opušta u grudima. 47

„Kasniću s povratkom kući“, reče ona, zažalivši smesta zbog svog ravnodušnog tona. Ardžun klimnu glavom. „Toliko sam preneražen da ne znam šta da kažem“, reče on. Čak je i njegov sarkazam bio blag. „Maska je danas teška?“ Maska, tako je on to zvao. Kao da je njena ličnost koja se suočavala sa svetom bila lažna, a ona koja se obraćala njemu ili igrala bojicama s njenim unukama bila autentična. Pomislila je da on nije u pravu, ali fikcija je bila toliko utešna da je uvek pristajala na nju. „Danas, veoma. Šta sad radiš, ljubavi?“ „Čitam nacrt Kukurijeve teze. Treba tu još rada.“ „Jesi li u svojoj radnoj sobi?“ „Jesam.“ „Trebalo bi da odeš u baštu“, reče ona. „Zato što bi ti volela da si tamo? Možemo zajedno kad dođeš kući.“ Ona uzdahnu. „Možda ću mnogo zakasniti“, reče ona. „Probudi me, pa ćemo onda.“ Ona dodirnu ekran i on se osmehnu kao da je osetio njeno milovanje. Ona prekinu vezu. Zahvaljujući dugotrajnoj navici, nisu se pozdravili jedno sa drugim. Bio je to jedan od hiljadu malih ličnih idioma koji su izrasli iz decenija braka. Avasarala se okrenu svom stonom sistemu, pa podiže taktičku analizu borbe na Ganimedu, obaveštajne profile svih glavnih vojnih figura Marsa, i osnovni dnevni red sastanka, koji su generali već dopola ispunili za vreme njenog razgovora. Uze pistać iz tašne, slomi mu ljusku i prepusti se sirovim informacijama, dok joj je um plesao između njih. Na prozoru iza nje, i druge zvezde su se probijale kroz lako zagađenje Haga, ali Venera je i dalje bila najsjajnija. 48

H Šesto poglavlje: Holden olden je sanjao dugačke vijugave hodnike ispunjene poluljudskim užasima kada ga je glasno zujanje probudilo u mrklom mraku kabine. Upinjao se nakratko da se oslobodi nepoznatog remenja na krevetu pre nego što se raskopčao i slobodno uzlebdeo u mikrogravitaciji. Zidni panel ponovo zazuja. Holden se odgurnu tamo od kreveta i pritisnu dugme kako bi upalio svetla u kabini. Kabina je bila veoma mala. Sedamdeset godina star ležaj za ubrzanja iznad ličnog ormarića za odlaganje stvari zbio se uz jednu pregradu, u uglu su bili ugrađeni klozetska šolja i umivaonik, a preko puta ležaja bio je zidni panel sa urezanim nazivom Mesečar. Panel zazuja i treći put. Ovog puta Holden pritisnu dugme za odgovor i reče: „Naomi, gde smo?“ „Poslednje kočenje za visoku orbitu. Nećeš mi poverovati, ali teraju nas da čekamo.“ „Da čekamo, ono, kao u redu?“ „Jesje“, reče Naomi. „Mislim da se ukrcavaju na sve brodove koji se spuštaju na Ganimed.“ Sranje. „Sranje. Koja je to strana?“ „Zar je bitno?“ „Pa“, reče Holden. „Zemlja traga za mnom zato što sam od nje ukrao nekoliko hiljada nuklearnih projektila i predao ih ASP-u. Mars isto tako traga za mnom zato što sam ukrao jedan njegov brod. Pretpostavljam da te dve stvari podrazumevaju različite kazne.“ Naomi se nasmeja. „Kako god okreneš, zatvorili bi te do kraja sveta i veka.“ „Onda može da se kaže kako sam cepidlaka.“ „Grupa pred kojom čekamo na red liči na brodove UN, ali do njih je parkirana i jedna marsovska fregata, tako da nadzire proceduru.“ Holden izgovori u sebi molitvu zahvalnosti zbog toga što je dozvolio da ga Fred Džonson iz stanice Tiho nagovori da uzme nedavno popravljenog Mesečara do 49

Ganimeda umesto da pokuša da se spusti Rosinanteom. Teretnjak je trenutno bio najmanje sumnjiv brod u floti ASP-a. Privukao bi mnogo manje neželjene pažnje nego njihov ukradeni marsovski ratni brod. Ostavili su Rosija parkiranog milion kilometara od Jupitera na mestu gde niko nije imao šta da traži. Aleks je poisključivao sve na brodu osim reciklaže vazduha i pasivnih senzora, i verovatno je sada bio zguren u svojoj kabini sa grejalicom i gomilom ćebadi, gde je čekao na njihov poziv. „Dobro, penjem se. Pošalji poruku uskim snopom Aleksu i upoznaj ga sa situacijom. Ako budemo uhapšeni, on treba da vrati Rosija na Tiho.“ Holden otvori ormarić ispod ležaja i izvadi zeleni kombinezon pogrešnog broja sa šablonom ispisanim imenom Mesečar na leđima i Filips na prednjem džepu. Po brodskom dnevniku, koji su mu obezbedili tehnološki čarobnjaci na stanici Tiho, on je bio oficir prve klase Volter Filips, inženjer i majstor na teretnjaku za hranu po imenu Mesečar. Bio je isto tako treći po hijerarhiji u lancu komande koji se sastojao od tri člana posade. Ako se ima u vidu ugled koji je on uživao u Sunčevom sistemu, bilo je najbolje da Holden nema na brodu posao koji bi od njega zahtevao da razgovara sa bilo kim od autoriteta. Oprao se u svom malom umivaoniku - tu zapravo i nije bilo slobodne tekuće vode, već samo sistem vlažnih peškira i nasapunjanih jastučića - češući se nezadovoljno po čekinjama brade koju je pustio kao deo svoje maske. Nikada ranije nije pokušavao da pušta bradu, i razočarao se kad je ustanovio da mu dlake na licu rastu mestimično i u različitim dužinama i stepenu ukovrdžanosti. Ejmos je takođe pustio bradu u činu solidarnosti i sada je imao bujnu lavlju grivu koju je razmišljao da zadrži zato što mu je tako dobro stajala. Holden ubaci upotrebljeni peškir u cikličnu komoru i odgurnu se prema poklopcu otvora odeljka i uz lestvice za posadu do komandne palube. A i ta komandna paluba nije bila bogzna šta. Mesečar je bio star skoro stotinu godina i definitivno na kraju svog životnog ciklusa. Da im nije bio potreban brod koji bi se mogao žrtvovati u ovoj misiji, Fredovi ljudi bi verovatno iskoristili vremešnu lađu kao staro gvožđe. I tako je posle nedavnog susreta sa gusarima ostala polumrtva. Ali ona je dvadeset godina svog veka provela prenoseći hranu od Ganimeda do Cerere, i u registru se pojavljivala kao redovan posetilac Jupiterovom mesecu, brod koji bi sasvim uverljivo mogao da pristigne sa namirnicama namenjenim kao pomoć. Fred je smatrao da bi zahvaljujući redovnim posetama Ganimedu ona mogla bez problema da prođe kroz carinu i blokadu a da je niko i ne pogleda. Činilo se da je to mišljenje bilo optimistično. 50