Kalibanov rat - James S. A. Corey

sebe da govori sporo, uprkos drogama. „Kako najbrže da stignemo tamo?“ „Kroz mašinsku radionicu“, odgovori Ejmos, pa onda zatvori oči i, kako se učinilo, usnu na nogama. „Naomi“, reče Holden. „Možeš li odatle da kontrolišeš Ejmosovo odelo?“ „Dobro“, reče ona. Nekoliko sekundi kasnije, Ejmos naglo otvori oči. „Sranje“, reče on. „Zar sam zaspao?“ Još je zaplitao jezikom, ali sada je u njegovim rečima bilo neke manijakalne energije. „Treba da stignemo do pregrade sa pristupom mašinskoj radionici. Uzmi tamo sve što misliš da će ti trebati kako bi ponovo pokrenuo pumpu. Možda je izbacila osigurač ili spržila kablove. Vidimo se tamo.“ „Važi“, reče Ejmos, a onda se povuče po hvataljkama ugrađenim u pod kako bi došao do unutrašnjih vrata vazdušne komore. Trenutak kasnije, ona su se otvorila, i on je otpuzao van vidokruga. Pošto se brod obrtao, gravitacija je vukla Holdena prema tački negde na pola puta između poda i desne pregrade. Nijedne lestvice niti hvataljke u brodu postavljene za korišćenje pod slabom gravitacijom nisu bile usmerene gde treba. To i nije bio neki veliki problem za četiri funkcionalna uda, ali sa jednom beskorisnom nogom teško će mu biti da manevriše. I naravno, kad jednom prođe središte obrtanja broda, sve će se posuvratiti. Na trenutak, perspektiva mu se pomerila. Žestoki Koriolis drmusao mu je fine koščice u ušima, i on je jahao na komadu metala koji se vrteo u beskonačnom slobodnom padu. Onda se našao ispod njega, i samo što nije ostao zgnječen. Oblio ga je znoj trenutak pre mučnine, dok je njegov mozak prolazio kroz razne scenarije koji bi objasnili osećaj obrtanja. Bradom je pritisnuo kontrole odela, upumpavši u svoj krvotok veliku dozu lekova protiv mučnine. Ne dozvolivši sebi da više razmišlja o tome, Holden dograbi hvataljke i povuče se do unutrašnjih vrata vazdušne komore. Video je kako Ejmos puni plastičnu kantu alatom koji je vadio iz fioka i ormarića. „Naomi“, reče Holden. „Zvirnuću u mašinsko. Da li nam je tamo preostala neka kamera?“ Zastenjala je s gađenjem, tako da je protumačio to kao negativan odgovor, a onda je rekla: „Sistemi su mi pocrkali u celom brodu. Ili su uništeni, ili u kolima nema struje.“ Holden se dovuče iznad hermetičkih vrata koja su razdvajala radionicu od 251

mašinske sale. Statusno svetlo na vratima ljutito je sijalo crvenom bojom. „Sranje, toga sam se i plašio.“ „Čega?“, upita Naomi. „Nemaš ni rezultate očitavanja sadašnjeg stanja, je li tako?“ „Iz mašinskog ne. Sve je to isključeno.“ „Pa“, reče Holden sa dubokim uzdahom. „Vrata smatraju da sa druge strane nema atmosfere. Taj zapaljivi naboj je zapravo napravio rupu i probio pregradu, tako da je u mašinskom vakuum.“ „O-o“, reče Aleks. „Vakuum je i u tovarnom spremištu.“ „A vrata spremišta su pokvarena“, nadoda Naomi. „Kao i tovarna vazdušna komora.“ „Ala je lep ovaj svet, ovde vakuum onde cvet“, reče Ejmos frknuvši zgađeno. „Hajde da zaustavimo obrtanje ovog prokletog broda, pa ću onda da izađem napolje i bacim pogled na to.“ „Ejmos je u pravu“, reče Holden, odustavši od vrata, pa se odgurnu na noge. Zatetura se niz zakrivljenu pregradu do pristupnog panela gde je Ejmos sada čekao, sa kantom u ruci. „Jedno po jedno.“ Dok je Ejmos obrtnim ključem odvrtao pristupni panel, Holden reče: „Zapravo, Naomi, ispumpaj vazduh i iz mašinske radionice. Bez atmosfere ispod četvrte palube. Premosti sisteme obezbeđenja kako bismo mogli da otvorimo vrata mašinskog ako zatreba.“ Ejmos je odvrteo poslednji šraf i skinuo ploču s pregrade. Iza nje je bio mračan, skučen prostor pun zbunjujuće isprepletenih cevi i kablova. „O“, nadoda Holden. „Mogao bi da pripremiš i SOS signal za slučaj da ovo ne uspemo da popravimo.“ „Da, pošto ima puno ljudi koji bi nam u ovom trenutku rado pritekli u pomoć“, reče Ejmos. Ejmos se zavuče u uski prolaz između dve oplate, pa nestade sa vidika. Holden krenu za njim. Dva metra iza vrata uzdizao se kockasti i složeni mehanizam pumpe koji je održavao pritisak vode u potisnicima za manevrisanje. Ejmos stupi kraj njega i poče da skida delove. Holden je čekao iza njega, a uski prostor nije mu omogućavao da vidi šta krupni mehaničar radi. „Kako izgleda?“, upita Holden pošto je nekoliko minuta slušao kako Ejmos psuje sebi u bradu dok je radio. „Ovde izgleda dobro“, reče Ejmos. „Svejedno ću da zamenim osigurač, koliko da budem siguran. Ali mislim da nam pumpa nije problem.“ 252

Sranje. Holden uzmaknu iz prolaza za održavanje i uspuza se do polovine nagiba pregrade natrag do vrata mašinskog odeljenja. Ljutito crveno svetlo zamenilo je mrzovoljno žuto pošto sada nije bilo atmosfere ni sa jedne strane vrata. „Naomi“, reče Holden. „Moram da dođem do mašinskog. Moram da vidim šta se tamo dogodilo. Jesi li isključila bezbednosne blokade?“ „Jesam. Ali tamo nemam senzore. Prostorija bi mogla da bude preplavljena radijacijom...“ „Ali imaš senzore ovde, u mašinskoj radionici, zar ne? Ako otvorim vrata, a ti vidiš upozorenja na zračenje, samo mi javi. Odmah ću ih zatvoriti.“ „Džime“, reče Naomi, i onaj kruti prizvuk koji je bio u njenom glasu kad god je s njim razgovarala tokom prethodnog dana malo smekša. „Koliko puta ćeš da se izložiš jakom zračenju pre nego što te to sustigne?“ „Makar još jednom?“ „Reći ću Rosiju da pripremi ležaj u ambulanti“, reče ona, ne baš nasmejana. „Neka to bude jedan od onih koji ne javljaju da su u kvaru.“ Ne dozvolivši sebi da se predomišlja, Holden tresnu po komandama za oslobađanje vrata na palubi. Zadrža dah dok su se ona otvarala, očekujući da ugleda haos i uništenje s druge strane, uz upozorenje njegovog odela na radijaciju. Umesto toga, osim male rupe u pregradi blizu mesta eksplozije, sve je izgledalo u redu. Holden se provuče kroz otvor i ostade nekoliko trenutaka da visi o rukama, zagledajući prostor. Masivni fuzioni reaktor koji je dominirao središtem odaje izgledao je netaknuto. Pregrada sa desne strane bila je iskrivljena prema unutrašnjosti sa ogaravljenom rupom u sredini, kao da je tamo nastao minijaturni vulkan. Holden uzdrhta na pomisao o tome koliko je energije moralo da bude oslobođeno kako bi se tako savila izuzetno ojačana i od radijacije zaštićena pregrada, kao i koliko je malo nedostajalo da eksplozija napravi rupu i u njihovom reaktoru. Koliko je trebalo još džula da bi se gadno ulubljeni zid pretvorio u tešku havariju? „Bože, ovo je baš bilo blizu“, reče on naglas, ne obraćajući se nikome posebno. „Zamenio sam sve delove kojih sam mogao da se setim“, reče Ejmos. „Problem je negde drugde.“ Holden pusti rub otvora i pade pola metra do pregrade koja se ukoso spuštala ispod njega, a onda skliznu na palubu. Jedino drugo vidljivo oštećenje bio je komad oplate iz pregrade koji se zabio u zid sa druge strane reaktora. Holden nije mogao da 253

shvati kako je taj šrapnel mogao tamo da dospe a da ne prođe pravo kroz reaktor, ili da odskoči od dve pregrade i zaobiđe ga. Nije bilo nikakvog traga od prvog, pa se sigurno desilo ono drugo, koliko god bilo malo verovatno. „Mislim, baš-baš blizu“, reče on, dodirujući iskrzani metalni fragment. Bio je zariven dobrih petnaest centimetara u zid. Dovoljno da makar probije štit reaktora. Možda i nešto gore od toga. „Preuzimam tvoju kameru“, reče Naomi. Trenutak kasnije, ona zviznu. „Bez zezanja. U zidovima su tamo uglavnom kablovi. Ne možeš da napraviš takvu rupu a da nešto ne prekineš.“ Holden pokuša da rukom izvuče šrapnel iz zida, bez uspeha. „Ejmose, donesi klešta i dosta kablova za krpljenje.“ „Znači, ne šaljemo poziv upomoć“, reče Naomi. „Ne. Ali ako bi neko mogao da uperi kameru prema krmi i uveri me u to da smo zahvaljujući svim ovim mukama uspeli da zaista ubijemo tu prokletinju, bilo bi to zaista sjajno.“ „Lično sam ga gledao kako se prži, kapetane“, reče Aleks. „Od njega više nije ostalo ništa osim gasa.“ Holden je legao na jedan krevet u ambulanti i dopustio brodu da mu pregleda nogu. Povremeno bi mu manipulator bocnuo koleno, koje je oteklo kao dinja, a koža se na njemu zategla kao na dobošu. Ali krevet se isto tako starao da on prima savršeno odmerenu terapiju lekovima, pa je povremeno čačkanje i bockanje osećao samo kao pritisak bez ikakvih bolova. Panel kraj njega upozoravao ga je da se ne pomera; onda su mu dve ruke zgrabile nogu dok je treća zavukla elastičnu cev tanku kao igla u njegovo koleno i počela da radi nešto u vezi s artroskopijom. Osetio je slabašno povlačenje. Na krevetu do njegovog ležao je Praks. Glava mu je bila u zavoju tamo gde su mu ponovo zalepili zguljeno parče kože dugačko tri centimetra. Oči su mu bile zatvorene. Ejmos, koji ipak nije pretrpeo potres mozga, imao je samo još jednu gadnu čvorugu na glavi, i sada je na donjim palubama obavljao priručne popravke svega što je bomba čudovišta pokvarila, uključujući i privremenu zakrpu rupe u pregradi mašinskog odeljenja. Vrata tovarnog spremišta moći će da poprave tek kad pristanu na Tiho. Aleks je upravljao brodom pod blagom četvrtinom gravitacije kako bi Ejmosu bilo lakše da radi. Holdenu kašnjenje nije smetalo. Zapravo, nije mu se žurilo da se vrati na Tiho i 254

suoči se sa Fredom zbog onog što je video. Što je duže razmišljao o tome, više se udaljavao od ranije slepe panike, i sve je više smatrao da je Naomi u pravu. Nije imalo nikakvog smisla da Fred stoji iza ma kog dela svega ovoga. Ali nije bio siguran u to. A morao je da bude siguran. Praks je promumlao nešto i dodirnuo glavu. Počeo je da povlači zavoje. „Ne bih ja to dirao“, reče Holden. Praks klimnu glavom i ponovo zatvori oči. Spavao je, ili pokušavao da spava. Automatski lekar izvuče cev iz Holdenove noge, poprska je sredstvom za dezinfekciju i poče da je umotava u čvrst zavoj. Holden sačeka da medicinski uređaj završi sa onim što je namerio da uradi na njegovom kolenu, pa se okrenu postrance na krevetu i pokuša da ustane. Čak i pri četvrtini gravitacije, noga ga nije držala. Odskakutao je na jednoj nozi do ormarića sa priborom i uzeo štaku. Dok je prolazio kraj botaničarevog kreveta, Praks ga zgrabi za ruku. Stisak mu je bio iznenađujuće snažan. „Je li mrtvo?“ „Jeste“, reče Holden, potapšavši ga po ruci. „Sredili smo ga. Hvala.“ Praks ne odgovori; samo se okrenu na bok i zadrhta. Holden shvati tek trenutak kasnije da Praks plače. On izađe bez reči. Šta je pa i mogao još da mu kaže? Holden pođe liftom uz lestvice, u nameri da ode u operativno i pročita detaljne izveštaje o oštećenjima koje su prikupljali Naomi i Rosi. Stao je kad je stigao do palube za posadu i čuo razgovor dvoje ljudi. Nije mogao da razabere ono što su govorili, ali prepoznao je Naomin glas, kao i ton koji je ona koristila u intimnim razgovorima. Glasovi su dopirali iz brodske trpezarije. Pomislivši da se ponaša kao voajer, Holden priđe bliže vratima trpezarije kako bi mogao da razabere reči. „Nije samo to posredi“, govorila je Naomi. Holden umalo nije ušao u trpezariju, ali zaustavilo ga je nešto u njenom tonu. Imao je strašnu slutnju da ona to govori o njemu. O njima. O razlozima zbog kojih odlazi. „Zar mora da bude još nešto?“, reče njen sagovornik. Ejmos. „Ti umalo nisi umlatio čoveka konzervom piletine na Ganimedu“, odgovori Naomi. „Hteo je da nas ucenjuje oko otete devojčice zbog hrane? Ko ga jebe. Da je sada ovde, opet bih ga razvalio.“ „Veruješ li ti meni, Ejmose?“, reče Naomi. Glas joj je bio tužan. I više od toga. Uplašen. „Više nego bilo kome“, odgovori Ejmos. 255

„Izludela sam od straha. Džim srlja da uradi nešto krajnje glupo na Tihou. A ovaj lik koga vodimo sa nama kao da je na ivici nervnog sloma.“ „Pa, on je...“ „A ti“, nastavi ona. „Na tebe se oslanjam. Znam da ćeš mi uvek pokrivati leđa, šta god da se desi. Samo sada možda i ne, pošto onaj Ejmos koga poznajem ne mlati gotovo do smrti mršavog klinca, koliko god ovaj tražio piletine. Osećam da se svi gubimo. Moram da razumem to, pošto sam stvarno, stvarno uplašena.“ Holden oseti poriv da uđe, uzme je za ruku, zagrli. Potreba u njenom glasu zahtevala je to, ali on se uzdrža. Nastade duga stanka. Holden začu grebanje i potom zvuk metala koji udara o staklo. Neko je mešao šećer sa kafom. Zvuci su bili toliko jasni da je mogao to gotovo da vidi. „Znači, Baltimor“, reče Ejmos, glasom nehajnim kao da namerava da priča o vremenskim prilikama. „Nije baš lep grad. Jesi li ikad čula za pumpanje? Posao s pumpanjem? Pumpanje kurvi?“ „Ne. Je li posredi neka droga?“ „Nije“ reče Ejmos kroz smeh. „Ne, kad pumpaš kurvu, šalješ je na ulicu sve dok ne zatrudni, a onda je podvodiš mušterijama koje se lože na trudnice, pa je vratiš na ulicu kad dobije žgepče. S obzirom na ograničenja u vezi sa razmnožavanjem, kresanje trudnica je vrlo perverzno.“ „Pumpanje?“ „Da, znaš, ’napumpao ju je’? Nikad to ranije nisi čula?“ „Dobro“, reče Naomi, pokušavajući da prikrije gađenje. „E sad, ta deca? Ona su ilegalna, ali ne iščeznu tek tako, ne odmah“, nastavi Ejmos. „I od njih ima koristi.“ Holden oseti da mu se grudi malo stežu. On o tome nikada nije razmišljao. Kad je Naomi progovorila sekund kasnije, njena užasnutost bila je odjek njegove. „Bože.“ „Nema bog ništa s tim“, reče Ejmos. „Bezbožan ti je posao s pumpanjem. Ali neki klinci na kraju završe u bandama svodnika. Neki završe na ulicama...“ „A neki pronađu način da napuste planetu i nikad se ne vrate?“, upita Naomi, tihim glasom. „Možda“, reče Ejmos, glasom ravnim i nehajnim kao i obično. „Nekima to možda i uspe. Ali većina prosto... nestane, na kraju. Istroše ih. Većinu.“ Neko vreme niko nije progovarao. Holden je čuo zvuke ispijanja kafe. „Ejmose“, reče ona, stegnutim glasom. „Ja nikad...“ 256

„Zato bih voleo da pronađem tu devojčicu pre nego što je neko istroši i pre nego što nestane. Voleo bih da uradim to za nju“, reče Ejmos. Glas mu načas zastade, i on pročisti grlo nakašljavši se glasno. „Za njenog tatu.“ Holden pomisli da su završili i poče da uzmiče kad začu kako Ejmos progovara, ponovo mirnim glasom: „A onda ima da pobijem sve koji su je oteli.“ 257

P Trideseto poglavlje: Bobi re nego što se zaposlila kod Avasarale u UN, Bobi nikada nije ni čula za Trgovačku korporaciju Mao-Kvikovski, ili ako i jeste, nije to primetila. Provela je ceo život noseći na sebi, jedući ih ili sedeći na proizvodima koje su kroz Sunčev sistem prevozili teretnjaci Mao-Kvika a da to nije ni znala. Pošto je pročitala dosijee koje joj je Avasarala dala, zapanjila se pred veličinom i uticajem te kompanije. Stotine brodova, desetine stanica, milioni zaposlenih. Žil-Pjer Mao je bio vlasnik velikog broja nekretnina na svakoj nastanjivoj planeti i mesecu u Sunčevom sistemu. Njegova osamnaestogodišnja kćerka imala je sopstveni trkački brod. A to je bila kćerka koju on nije voleo. Kada je Bobi pokušala da zamisli kako bi to izgledalo da je toliko bogata da ima svemirski brod samo za takmičenja u trkama, nije joj uspelo. To što je ta ista devojka odbegla kako bi postala pobunjenik ASP-a verovatno je govorilo mnogo o odnosu bogatstva i zadovoljstva, ali Bobi nije uspevalo da baš toliko filozofira. Ona je odrasla u solidnoj marsovskoj srednjoj klasi. Njen otac je odradio dvadeset godina kao podoficir u marincima, a pošto je napustio vojsku, počeo je da se bavi konsultantskim uslugama u vezi sa obezbeđenjem. Bobina porodica je oduvek imala lep dom. Ona je sa svoja dva brata pohađala privatnu osnovnu školu, a braća su joj otišla na univerzitet bez potrebe da pribegnu studentskim kreditima. Dok je odrastala, niti jednom nije pomislila da je siromašna. Ali sada jeste. Posedovanje trkačkog broda nije čak bilo ni bogatstvo. Bilo je to kao odlika sasvim nove biološke vrste. Bilo je to upadljivo razmetanje prikladno za drevne kraljevske porodice na Zemlji, faraonova piramida sa reaktivnim pogonom. Bobi je smatrala da je to najsmešniji mogući eksces za koji je ikada čula. A onda se iskrcala posle kratkog leta šatlom na L5, privatnu stanicu Žil-Pjera Maoa. Žil nije parkirao svoje brodove u orbiti kraj javne stanice. Nije koristio čak ni stanice korporacije Mao-Kvik. Ovo je bila potpuno funkcionalna svemirska stanica u orbiti oko Zemlje namenjena isključivo njegovim privatnim svemirskim brodovima, 258

i sva je bila udešena poput paunovog perja. Njoj nikada nije palo na pamet da može postojati takav nivo ekstravagancije. Takođe je zbog toga pomislila kako je sam Mao veoma opasan. Sve što je on radio pokazivalo je da se na njega ne odnose nikakva ograničenja. On je bio čovek koji je mogao da radi šta hoće. Ubistvo visoke službenice UN možda je bilo loše za posao. Možda je bilo i skupa zanimacija. Ali nikada ne bi zaista bilo rizično za čoveka koji ima toliko bogatstva i moći. Avasarala to nije shvatala. „Mrzim veštačku gravitaciju“, reče Avasarala dok je pijuckala čaj koji se pušio u šolji. Provešće na stanici samo tri sata, dok tovar ne bude prebačen sa šatla na Maovu jahtu, ali dodeljen im je apartman sa četiri prostrane spavaće sobe, sve sa sopstvenim tušem, i velikim dnevnim boravkom. Ogroman ekran je izigravao prozor, i srp Zemlje čije su kontinente zaklanjali oblaci visio je u mraku. Imale su privatnu kuhinju sa troje zaposlenih, čiji je najveći zadatak dosad bio da pomoćnici podsekretara pripreme čaj. Bobi je pomišljala na to da naruči bogat obrok samo kako bi im omogućila da nešto rade. „Ne mogu da verujem da se spremamo za ukrcavanje na brod čiji je vlasnik ovaj čovek. Jeste li ikada čuli da je neki bogataš završio u zatvoru? Ili da mu se uopšte sudilo? Ovaj lik bi verovatno mogao da uđe ovamo i puca vam u glavu u direktnom prenosu na kanalima s vestima, i da mu ne zafali ni dlaka s glave.“ Avasarala joj se nasmeja. Bobi suzbi u sebi nalet besa. Bio je to samo strah u potrazi za oduškom. „Ova igra nije takva“, reče Avasarala. „Niko neće biti ubijen. Samo skrajnut. A to je još gore.“ „Ne, nije. Videla sam kako ubijaju ljude. Videla sam kako ubijaju moje prijatelje. Kad kažete: ’Ova igra nije takva’ hoćete da kažete da ona nije takva za ljude poput vas. A ne za one poput mene.“ Avasaralin izraz postade hladniji. „Da, to hoću da kažem“, reče starica. „Za nivo na kom mi igramo važe drugačija pravila. Kao kada igraš go. Sve se svodi na ispoljavanje uticaja. Na kontrolu nad tablom bez njenog zauzimanja.“ „I poker je igra“, reče Bobi. „Ali ponekad su ulozi toliko visoki da jedan igrač zaključi kako je lakše ubiti onog drugog i otići s novcem. To se stalno dešava.“ Avasarala joj klimnu glavom, ne odgovorivši odmah, očigledno razmišljajući o onome što je Bobi rekla. Bobi oseti da je njen bes najednom zamenio iznenadan nalet privrženosti prema nabusitoj i arogantnoj staroj dami. „U redu“, reče Avasarala, spusti šolju sa čajem i sklopi ruke u krilu. „Jasno mi 259

je šta govoriš, narednice. Smatram da je to malo verovatno, ali drago mi je što si tu da mi to kažeš.“ Ali ne shvataš to ozbiljno, poželela je Bobi da vikne na nju. Umesto toga, zatražila je od sluge koji je stajao u blizini sendvič sa pečurkama i crnim lukom. Dok je ona jela, Avasarala je pijuckala čaj, grickala kolačić i ćaskala o ratu i svojoj unučadi. Bobi se trudila da se oglašava zvucima zabrinutosti kod onih delova sa ratom, kao i slatkim zvucima divljenja kad su tema bila deca. Ali mislila je samo na to kakav će taktički košmar predstavljati odbrana Avasarale na svemirskoj letelici pod kontrolom neprijatelja. Njeno borbeno odelo bilo je u velikom sanduku sa oznakom za svečanu odeću i utovarivali su ga na Maovu jahtu dok su one tu čekale. Bobi je priželjkivala da se odšunja i obuče ga. Nije primetila da je Avasarala još pre nekoliko minuta prestala da govori. „Bobi“, reče Avasarala, ne baš namrštena. „Zar su ti priče o mojim obožavanim unukama dosadne?“ „Da“, odgovori Bobi. „Zaista jesu.“ Bobi je smatrala da je stanica Mao najekstremniji domet upadljivog razmetanja bogatstvom koji je ona ikada videla sve dok se nisu ukrcale na jahtu. Dok je stanica bila ekstravagantna, makar je imala nekakvu svrhu. Bila je lična orbitalna garaža Žila Maoa, u kojoj je on mogao da skladišti i servisira svoju flotu privatnih svemirskih letelica. Ispod tamošnjeg sjaja bila je funkcionalna stanica na kojoj su mehaničari i pomoćno osoblje imali stvarnog posla. Jahta po imenu Guenšijin bila je velika koliko i standardni transporter koji je mogao da preveze dve stotine putnika, ali u njoj je bilo samo desetak kabina. Tovarno spremište joj je bilo jedva dovoljno veliko za sve ono što će im biti potrebno za dugo putovanje. Nije bila naročito brza. Bila je, po svim razumnim merilima, bedno beskorisna svemirska letelica. Ali nije joj ni bilo namenjeno da bude korisna. Guenšijin je trebalo da bude udoban brod. Ekstravagantno udoban. Bio je kao hotelsko predvorje. Tepih je bio dubok i mek pod nogama, a svetlost su hvatali lusteri od pravog kristala. Sve što je trebalo da ima oštar ugao bilo je zaobljeno. Smekšano. Zidovi su bili obloženi sirovim bambusom i prirodnim vlaknima. Bobina prva pomisao bila je koliko je to samo teško čistiti, a druga kako su te poteškoće zapravo bile namerne. 260

Svaki apartman je zauzimao gotovo čitavu palubu broda. Svaka soba je imala svoje privatno kupatilo, medijski centar, prostoriju za igre i dnevni boravak sa punim barom. U dnevnom boravku se nalazio džinovski ekran koji je prikazivao spoljašnjost, sa definicijom koja nije bila veća nego da je posredi bio pravi stakleni prozor. U blizini bara bio je lift za hranu kraj interkoma, i njime je u svako doba dana ili noći mogao da stigne obrok koji su pripremali vrhunski kuvari. Tepih je bio toliko gust da je Bobi bila prilično sigurna u to da magnetne čizme neće delovati. Nije ni bilo važno. Ovakav brod se nikada nije kvario i nikada nije morao da zaustavlja motore tokom leta. Ljudi koji su leteli Guenšijinom verovatno nikada u životu nisu odenuli skafander. A sve slavine u njenom kupatilu bile su pozlaćene. Bobi i Avasarala su sedele u salonu sa šefom njenog obezbeđenja iz UN, sedokosim muškarcem prijatnog lica i kurdskog porekla, po imenu Kotjar. Bobi se zabrinula kad ga je prvi put ugledala. Izgledao je kao prijazni gimnazijski profesor, a ne kao vojnik. Ali onda je posmatrala kako on proverava Avasaraline sobe efikasno i uvežbano, priprema plan obezbeđenja i daje uputstva svojoj ekipi, pa joj je malo laknulo. „I, da čujem utiske?“, reče Avasarala, zavalivši se u plišanu fotelju zatvorenih očiju. „Ova soba nije bezbedna“, reče Kotjar, i njegov naglasak je zazvučao egzotično u Bobinim ušima. „Ovde ne bi trebalo da razgovaramo o osetljivim stvarima. Vaša privatna soba je obezbeđena za takve razgovore.“ „Ovo je zamka“, reče Bobi. „Zar nismo već više završili s tim sranjem?“, reče Avasarala, pa se onda nagnu napred da se zapilji u Bobi. „Ona je u pravu“, reče Kotjar tiho, očito nezadovoljan zbog toga što raspravlja o takvim stvarima u neobezbeđenoj sobi. „Prebrojao sam na ovom brodu već četrnaest članova posade, i procenjujem da je to manje od trećine ukupne posade letelice. A ja imam tim od šestoro zadužen za vašu zaštitu...“ „Sedmoro“, prekinu ga Bobi, podigavši ruku. „Kako god kažeš“, nastavi Kotjar klimnuvši glavom. „Sedmoro. Ne kontrolišemo nijedan brodski sistem. Za atentat bi bilo jednostavno dovoljno da se zatvori paluba na kojoj smo i da se iz nje ispumpa vazduh.“ Bobi pokaza na Kotjara i reče: „Vidite?“ Avasarala mahnu rukom kao da tera muve. „Kako izgledaju komunikacije?“ 261

„Robustno“, reče Kotjar. „Uspostavili smo privatnu mrežu i dobili rezervni uski snop i radio-frekvencije za vašu ličnu upotrebu. Frekvencija je značajna, premda će malo kašnjenje biti sve prisutniji faktor kako se budemo udaljavali od Zemlje.“ „Dobro“, reče Avasarala, osmehnuvši se prvi put otkad su došli na brod. Pre izvesnog vremena je prestala da izgleda umorno i prešla u stanje koje sledi posle umora kad on postane način života. „Ništa od svega ovoga nije bezbedno“, reče Kotjar. „Možemo da obezbedimo našu privatnu internu mrežu, ali ukoliko prate odlazni i dolazni saobraćaj preko naših frekvencija, mi to nikako nećemo biti u stanju da primetimo. Nemamo pristup operativnom brodskom odeljenju.“ „I“, reče Avasarala, „upravo sam zbog toga ovde. Da bi me stavili u bocu, poslali na dugo putovanje i, jebi ga, čitali svu moju poštu.“ „Sva sreća ako budu radili samo to“, reče Bobi. Pomisao na to koliko Avasarala izgleda umorno podsetila ju je na njen sopstveni umor. Činilo joj se da će svakog trenutka zaspati. Avasarala završi nekakvu rečenicu, a Kotjar klimnu glavom i reče joj „da“. Ona se okrenu prema Bobi i reče: „Jesi li saglasna?“ „Uh“, reče Bobi, pokušavajući da premota razgovor unazad u glavi, bezuspešno. „Ja...“ „Jebote, samo što ne padneš sa te stolice. Kad si se poslednji put pošteno naspavala?“ „Verovatno kad i vi“, reče Bobi. Poslednji put kad su moji vojnici bili živi, a ti si se trudila da sprečiš požar u Sunčevom sistemu. Sačekala je sledeći oštri komentar, sledeću primedbu o tome da ne može da radi svoj posao ako je toliko iznurena. Toliko slaba. „Pošteno“, reče Avasarala. Bobi oseti još jedan mali nalet privrženosti prema njoj. „Mao priređuje veliku večeru kako bi nam poželeo dobrodošlicu. Hoću da ti i Kotjar pođete sa mnom. Kotjar će biti bezbednjak, pa će da stoji pozadi i izgleda opasno.“ Bobi se nasmeja pre nego što je stigla da se uzdrži. Kotjar se osmehnu i namignu joj. „A ti ćeš“, nastavi Avasarala, „biti tamo kao moja sekretarica, pa ćeš moći da ćaskaš sa ljudima. Probaj da ispitaš posadu i raspoloženje na brodu. U redu?“ „Jasno.“ „Primetila sam“, reče Avasarala, i ton joj pređe u onaj koji je koristila kad je 262

nameravala da zatraži neku neprijatnu uslugu, „da te izvršni oficir guta očima kad smo se s njim pozdravljali u vazdušnoj komori.“ Bobi klimnu glavom. I ona je to zapazila. Neki muškarci su gajili fetiš krupnih žena, a Bobi je naslutila naježivši se da bi ovaj mogao biti pripadnik tog plemena. Takvi su obično imali nerazrešene probleme s majkom, pa ih se uglavnom klonila. „Postoji li ikakva šansa da ga malo obrlatiš tokom večere?“, završi Avasarala. Bobi se nasmeja, u očekivanju da se i svi ostali tome nasmeju. Čak je i Kotjar gledao u nju kao da je Avasarala iznela sasvim razuman zahtev. „Hm, ne“, reče Bobi. „Zar si ti to rekla ne?“ „Da, ne. Ni pod razno. Nema šanse. Jok, more. Njet. La. Sjei“, reče Bobi i zaćuta tek kad joj je ponestalo jezika. „I sad sam čak malo i popizdela.“ „Ne tražim da spavaš sa njim.“ „Dobro, pošto ja ne koristim seks kao oružje“, reče Bobi. „Koristim oružje kao oružje.“ „Krisdžen!“, reče Žil Mao, obujmivši Avasaralinu šaku svojom i prodrmavši je. Gospodar carstva Mao-Kvik nadnosio se nad Avasaralom. Imao je jedno od onih zgodnih lica zbog kojeg je Bobi nagonski osetila da joj se dopada, a nije medicinski lečio ćelavost, što je govorilo o tome da ga nije briga za to dopada joj li se ili ne. To što je odlučio da ne koristi svoje bogatstvo za sređivanje problema tako izlečivog kao što je to proređena kosa doprinelo je da izgleda kao da još čvršće ima kontrolu u rukama. Na sebi je imao komotni džemper i pamučne pantalone koje su mu stajale kao salivene. Kad mu je Avasarala predstavila Bobi, on se osmehnuo i klimnuo glavom jedva pogledavši prema njoj. „Da li ti se osoblje smestilo?“ upita on, stavivši Avasarali do znanja kako ga je Bobino prisustvo podsetilo na potčinjene. Bobi zaškrguta zubima, ali zadrža neutralan izraz na licu. „Jeste“, odgovori Avasarala s takvom toplinom da se Bobi mogla zakleti u njenu iskrenost. „Smeštaj je sjajan, a tvoja posada baš divna.“ „Odlično“, reče Žil, stavi Avasaralinu šaku na svoju mišicu i povede je do ogromnog stola. Bili su sa svih strana okruženi muškarcima u belim sakoima, sa crnim leptir mašnama. Jedan od njih munjevito priskoči i izvuče stolicu. Žil smesti Avasaralu u nju. „Kuvar Marko je za večeras obećao nešto posebno.“ 263

„Na primer, nedvosmislene odgovore? Jesu li i oni na jelovniku?“, upita Bobi dok je jedan kelner izvlačio stolicu za nju. Žil se smesti u svoju stolicu u čelu stola. „Odgovori?“ „Pobedili ste“, reče Bobi, ne obrativši pažnju na zadimljenu supu koju je jedan od konobara postavio pred nju. Mao posu svoju solju i poče da jede kao da vode neobavezni razgovor za večerom. „Pomoćnica podsekretara je na brodu. Nema više nikakvih razloga da nas zamajavate. Šta se dešava?“ „Humanitarna pomoć“, odgovori on. „Tandara-broć“, reče Bobi. Ona pogleda načas u Avasaralu, ali starica se samo osmehivala. „Nemojte mi samo reći kako imate vremena da provedete par meseci u tranzitu do Jupitera samo kako biste nadzirali podelu pirinča i sokova u tetrapaku. A na ovaj brod niste mogli da ukrcate dovoljno namirnica da na Ganimedu poslužite ručak, a kamoli da nešto promenite na duže staze.“ Mao se zavali u stolicu, a ljudi u belim sakoima uzmuvaše se po prostoriji, odnoseći supu. I Bobina je bila uklonjena, premda je ona nije ni probala. „Roberta“, zausti Mao. „Ne zovite me Roberta.“ „Narednice, trebalo bi da pitate sve to svoje pretpostavljene u ministarstvu spoljnih poslova UN, a ne mene.“ „Rado bih, ali izgleda da pravila ove igre ne dozvoljavaju da se postavljaju pitanja.“ Osmeh mu je bio topao, snishodljiv i prazan. „Stavio sam na raspolaganje svoj brod za madam podsekretarku kako bi ona mogla na najudobniji mogući način da stigne do svog novog odredišta. I premda njih još niste sreli, na ovoj letelici je trenutno osoblje čija će stručnost biti od neprocenjivog značaja za građane Ganimeda kada tamo stignete.“ Bobi je bila dovoljno dugo u Avasaralinoj blizini da vidi kako se igra odvija upravo pred njom. Mao joj se smejao. Znao je da je sve ovo baljezganje, i znao je da to i ona zna. Ali sve dok je i dalje bio miran i davao razumne odgovore, niko nije mogao da to dovede u pitanje. Bio je previše moćan da bi ga neko u lice nazvao lažovom. „Vi ste jedan lažov i...“, zausti ona; onda je nešto što je on rekao natera da zaćuti. „Čekajte, ’kad tamo stignete’? Ne idete s nama?“ „Nažalost, ne“, reče Mao, osmehnuvši se prema kelneru koji je ispred njega stavio nov tanjir. Na ovome je bilo nešto nalik na celu ribu, sa sve glavom i 264

izbuljenim očima. Bobi zinu prema Avasarali, koja se sada mrštila na Maoa. „Saopšteno mi je da ti lično predvodiš ovu humanitarnu akciju“, reče Avasarala. „Tako sam i nameravao. Ali nažalost, drugi poslovi su mi to onemogućili. Kad budemo završili s ovom odličnom večerom, poći ću šatlom natrag na stanicu. Ovaj brod i njegova posada na raspolaganju su ti sve dok ne okončaš svoj izuzetno važan zadatak na Ganimedu.“ Avasarala je samo zurila u Maoa. Prvi put otkad ju je Bobi upoznala, stara dama je ostala bez reči. Jedan kelner donese Bobi ribu dok je njen raskošni zatvor leteo pod komotnih četvrt gravitacije prema Jupiteru. Avasarala nije rekla ni reč dok su se spuštali liftom u njihov apartman. U salonu je zastala dovoljno dugo da dograbi bocu sa džinom iz bara, i pokaže prstom prema Bobi. Bobi pođe za njom u glavnu spavaću sobu, dok joj je Kotjar bio za petama. Kad su se vrata zatvorila i kada je Kotjar ručnim bezbednosnim terminalom skenirao prostoriju u potrazi za bubicama za prisluškivanje, Avasarala reče: „Bobi, počni da razmišljaš o tome kako da uspostaviš kontrolu nad ovim brodom, ili kako da sa njega odemo.“ „Man’te se toga“, reče Bobi. „Da mi lepo ćapimo taj šatl kojim Mao upravo odlazi. U dometu je njegove stanice, inače ne bi njime pošao.“ Na njeno iznenađenje, Kotjar klimnu glavom. „Slažem se s narednicom. Ako nam je namera da odemo, lakše je zaposesti šatl i kontrolisati njegovu neprijateljski nastrojenu posadu.“ Avasarala sede na svoj krevet s dugim izdisajem koji se pretvori u težak uzdah. „Još ne mogu da odem. To ne ide tako.“ „Šta, posrana igra?“, viknu Bobi. „Da“, odbrusi Avasarala. „Da, posrana igra. Nadređeni su mi naredili da krenem na ovo putovanje. Ako sada odem, izbačena sam. Biće oni učtivi i nazvaće to iznenadnom bolešću ili iscrpljenošću, ali izgovor koji će mi dati biće istovremeno i razlog da mi ne dozvole da dalje obavljam svoj posao. Biću bezbedna, i bespomoćna. Sve dok se pravim da radim ono što su tražili od mene, mogu nastaviti da radim. Ja sam i dalje pomoćnica podsekretara u izvršnoj vlasti. Još imam veze. Uticaj. Ako sada pobegnem, izgubiću ih. A ako ih izgubim, onda ovi kreteni mogu ’ladno i da me ubiju.“ 265

„Ali“, reče Bobi. „Ali“, ponovi Avasarala. „Ako i dalje nastavim da radim, oni će pronaći način da me odstrane. Neobjašnjivo otkazivanje komunikatora, nešto. Samo da ne budem priključena na mrežu. Kada se to dogodi, zatražiću da kapetan promeni kurs prema najbližoj stanici zbog popravki. Ako sam u pravu, on to neće uraditi.“ „Ah“, reče Bobi. „O“, reče Kotjar trenutak kasnije. „Da“, reče Avasarala. „A kad se to dogodi, proglasiću ovo svojim nezakonitim zarobljavanjem, a ti ćeš mi dati ovaj brod.“ 266

S Trideset prvo poglavlje: Praks a svakim danom koji je prolazio, pitanje je bilo sve bliže: šta je sledeći korak? Nije to bilo mnogo drugačije od onih prvih, strašnih dana na Ganimedu, kada je pravio spiskove kako bi sam sebi rekao šta da radi. Samo što sada nije tragao samo za Mej. Tragao je za Striklendom. Ili za tajanstvenom ženom sa video-snimka. Ili za onim ko je sagradio tajnu laboratoriju. U tom smislu, bio je u mnogo boljem položaju nego pre. S druge strane, bio je tragao po Ganimedu. Sada se polje raširilo toliko da je obuhvatalo celu vasionu. Vreme kašnjenja do Zemlje - ili Lune, zapravo, pošto su Bezbednosni konsultanti Persis-Strouks imali sedište u orbiti, a ne u gravitacionom bunaru planete - bilo je malo više od dvadeset minuta. Zbog toga je normalan razgovor bio praktično nemoguć, pa je u praksi žena oštrog lica snimala niz promotivnih videosnimaka sve prikladnijih onome što je Praks želeo da čuje. „Mi smo u vezi sa Pinkvoterom što se tiče razmene podataka, i oni su trenutno bezbednosna kompanija sa najvećim fizičkim i operativnim prisustvom među spoljnim planetama“, reče ona. „Isto tako imamo ugovore o saradnji s El Abikom i Zvezdanim heliksom. Sa njima možemo da preduzmemo momentalnu akciju bilo neposredno, bilo preko partnera, na bukvalno svakoj stanici ili planeti u sistemu.“ Praks je klimao sam sebi. Upravo to mu je i trebalo. Neko čije su oči sveprisutne, neko ko svugde ima kontakte. Neko ko može da pomogne. „Šaljem tekst punomoćja“, reče ona. „Biće nam potrebna uplata iznosa za obradu zahteva, ali nećemo vam zadužiti račun za bilo šta drugo dok se ne dogovorimo oko obima istrage koju ste voljni da finansirate. Kada to budemo imali, poslaću vam detaljnu ponudu sa tabelom stavki, pa ćemo moći da odaberemo obim postupka koji vam najviše odgovara.“ „Hvala vam“, reče Praks. On podiže dokument, potpisa ga elektronski i vrati ženi. Proći će dvadeset minuta pre nego što to brzinom svetlosti stigne do Lune. Dvadeset minuta natrag. Ko zna koliko između? Bio je to nekakav početak. Makar je u vezi s tim mogao da se oseća dobro. 267

Brod je utihnuo kao u iščekivanju, ali Praks nije znao na šta je tačno to iščekivanje moglo da se odnosi. Dolazak na stanicu Tiho, ali mimo toga, nije bio sasvim siguran. Napustivši ležaj, prošao je kroz praznu trpezariju i uz lestvice prema operativnom centru, a zatim i do pilotske kabine. Mala prostorija je bila u polumraku, i svetlost je većinom dopirala od kontrolnih tabli i niza ekrana visoke definicije koji su ispunjavali vidokrug od 270 stepeni vizijom zvezdane svetlosti, dalekog sunca i sve bliže mase stanice Tiho, oaze u ogromnoj praznini. „Hej, zdravo, doktore“, reče Aleks sa pilotskog ležaja. „Došao si zbog pogleda?“ „Ako... mislim, ako ne smeta.“ „Nema problema. Nisam leteo s kopilotom otkad smo došli do Rosija. Veži se tu. Samo, ako se nešto desi, nemoj ništa da diraš.“ „Neću“, obeća Praks dok se zavlačio u ležaj za ubrzanja. Isprva, činilo se da stanica polako narasta. Dva prstena u kontrarotaciji bili su jedva veći od Praksovog palca, a sfera oko koje su se svijali bila je tek gumena loptica. Onda, dok su se primicali, iz nejasne teksture na rubu sfere za gradnju počele su da niču masivne mehaničke ruke i kranovi koji su posezali prema neobično aerodinamičkom obličju. Brod u izgradnji još je bio samo delimično obložen, a keramičke i čelične potporne grede bile su izložene vakuumu kao kosti. Sitni svici treperili su dok su ulazili i izlazili: zavarivači i zaptivači aktivirali su svoje alate suviše daleko da bi se videli od svetla. „Da li ga grade za atmosferu?“ „Jok. Mada izgleda tako. To je Česepik. Ili će makar biti. Projektovan je za dugu izloženost jakim gravitacijama. Mislim da su pričali kako će da teraju tog jadnika nekoliko meseci pod osam gravitacija.“ „Dokle to?“, upita Praks, računajući u mislima. „Moralo bi to da bude izvan orbite - bilo čega.“ „Jesje, ima da ide duboko. Hoće da krenu za onim Nauvom.“ „Za generacijskim brodom koji je trebalo da odbaci Eros do Sunca?“ „Tako je. Isključili su mu motore kad se plan izjalovio, ali brod izgleda i dalje leti. Nije bio dovršen, tako da ne mogu da ga vrate daljinskim komandama. Umesto toga, grade brod koji će ga dovesti natrag. Nadam se da će uspeti u tome. Nauvo je bio neverovatna letelica. Naravno, čak i ako ga vrate, to neće sprečiti mormone da pred sudom potpuno upropaste Tiho, samo ako ovi pronađu način za to.“ „Zašto bi to bilo teško?“ 268

„ASP ne priznaje sudove Zemlje i Marsa, a sam upravlja onima u Pojasu. Tako se situacija manje-više svodi na pobedu pred sudom koji je nevažan, ili gubitak spora pred onim koji nešto znači.“ „O“, reče Praks. Stanica Tiho je na ekranima bila sve veća i detaljnija. Praks nije mogao reći koja je pojedinost sve dovela u perspektivu, ali između dva otkucaja srca, on je pojmio razmere i veličinu stanice ispred njega i tiho zabrektao. Građevinska sfera je imala prečnik najmanje pola kilometra, poput dve kompletne poljoprivredne kupole spojene dnom o dno. Polako, velika industrijska sfera je rasla sve dok nije ispunila ekrane, a svetlost zvezda zamenio je sjaj lampi za navođenje alata i osmatrački mehur pod staklenom kupolom. Ploče od keramike i čelika i skele zauzele su mesto tame. Bili su tu masivni pogoni koji su mogli da gurnu čitavu stanicu, kao grad na nebu, bilo gde u Sunčevom sistemu. Bili su tamo složeni oslonci za obrtanje, poput nosača ležaja za ubrzanja koje su napravili džinovi, kadri da potpuno promene konfiguraciju stanice pošto potisna gravitacija zauzme mesto rotacione. Od tog prizora je zastajao dah. Elegancija i funkcionalnost strukture izložene pred njim, lepe, jednostavne i efikasne poput lista ili sistema korena. Pomisao na to da postoji nešto toliko nalik na plodove evolucije, ali projektovano u ljudskom umu, izazivala je strahopoštovanje. Bio je to vrhunac onoga što je kreativnost predstavljala, ovaploćenu nemogućnost. „To je baš dobro odrađeno“, reče Praks. „Jesje“, reče Aleks. A onda, preko brodskog kanala: „Stigli smo. Vežite se svi za pristajanje. Prelazim na ručno upravljanje.“ Praks se upola pridiže u čučanj. „Treba li da se vratim u svoju kabinu?“ „Ništa ti ne fali ni tu gde si. Samo nabaci mrežu za slučaj da čuknemo u nešto“, reče Aleks. Onda, prešavši glasom na snažniju, odsečniju kadencu: „Kontroli stanice Tiho, ovde Rosinante. Imamo li dozvolu za pristajanje?“ Praks začu kako se neki daleki glas obraća samo Aleksu. „Jasno“, reče Aleks. „Stižemo.“ U dramama i akcionim filmovima koje je Praks gledao na Ganimedu, upravljanje brodom je uvek izgledalo kao prilično atletska aktivnost. Muškarci koji se preznojavaju dok cimaju kontrolne poluge. Posmatranje Aleksa nije nimalo ličilo na to. On je i dalje imao dve upravljačke palice, ali pokreti su mu bili kratki, smireni. Kuckanje, i gravitacija se pod Praksom promenila, a ležaj se ispod njega pomerio za nekoliko centimetara. Zatim još jedno kuckanje, pa još jedno pomeranje. Na prikazu pred njima video se tunel kroz 269

vakuum ocrtan plavom i zlatnom bojom, zakrivljen uvis i udesno, da bi se završio kod bočne strane zarotiranog prstena. Praks pogleda masu podataka koje je Aleks primao i reče: „Zašto uopšte upravljaš? Zar brod nije mogao sve ove podatke da iskoristi kako bi pristao uz dok?“ „Zašto uopšte upravljam?“, ponovi Aleks nasmejavši se. „Pa zato što je zabavno, doktore. Zato što je zabavno.“ Dugi plavičasto osvetljeni prozori osmatračke kupole bili su toliko providni da je Praks video ljude koji su gledali u njega. Gotovo je mogao da zaboravi na to da ekrani u kokpitu nisu prozori: poriv da pogleda napolje i mahne, pa da vidi kako mu neko odmahuje, bio je veoma jak. Preko Aleksove linije začu se Holdenov glas: reči su bile nerazgovetne, a ton savršeno jasan. „Sve ide kako treba, kapetane“, reče Aleks. „Još deset minuta.“ Ležaj za ubrzanja pomeri se u stranu, a široka ravan stanice savi se naniže dok je Aleks prilagođavao rotaciju. Da bi se generisala makar trećina gravitacije u prstenu te širine, bile su potrebne izuzetno jake sile inercije, ali pod Aleksovom rukom, brod i stanica su se primicali jedno drugome sporo i blago. Pre nego što se Praks oženio, gledao je plesni performans zasnovan na neotaoističkoj tradiciji. U prvom satu, bilo je to krajnje dosadno, a onda posle toga, mali pokreti ruku, nogu i trupa, zajedničko pomeranje, savijanje i odmicanje, bili su čarobni. Rosinante je skliznuo na mesto kraj isturene vazdušne komore s jednakom lepotom kao što je bila ona koju je Praks video u tom plesu, ali ona je bila još moćnija zbog spoznaje da su umesto kože i mišića ovo bile tone prenapregnutog čelika i aktivnih fuzionih reaktora. Rosinante pristade uz dok posle poslednje korekcije i poslednjeg pomeranja na žiroskopskim ležajevima. Poslednji odgovarajući okret bio je jednak kao i sve pređašnje sitne korekcije koje je Aleks unosio pri dolasku. Začuo se uznemirujući prasak kad su se pristanišne kuke zakačile za brod. „Kontroli stanice Tiho“, reče Aleks. „Rosinante potvrđuje pristajanje. Imamo zaptivanje na vazdušnoj komori. Očitavamo da su hvataljke na svojim mestima. Možete li to da potvrdite?“ Prođe trenutak, zatim se začu mrmljanje. „Hvala, Tiho“, reče Aleks. „Drago nam je što smo se vratili.“ Gravitacija u brodu blago se promenila. Umesto potiska pogona koji je stvarao iluziju težine, sada je ona poticala od obrtanja prstena za koji su bili pričvršćeni. Praks se osećao kao da se blago krivi u stranu kad god bi se uspravio, i morao je da 270

se bori protiv poriva da to kompenzuje naginjanjem na drugu stranu. Holden je bio u trpezariji kada je Praks došao do nje, a iz mašine je tekla crna i vrela kafa, s malim savijanjem mlaza. Koriolisov efekat, prisetio se Praks nejasno upamćene školske lekcije. Ejmos i Naomi uđoše zajedno. Sada su svi bili zajedno, i Praks je osetio da je došao trenutak da im svima zahvali zbog onoga što su učinili za njega. Za Mej, koja je verovatno mrtva. Ogoljeni bol na Holdenovom licu sprečio ga je da to i uradi. Naomi je stala ispred njega, sa platnenom torbom preko ramena. „Odlaziš“, reče Holden. „Tako je.“ Glas joj je bio lak, ali iz njega je smisao zračio poput harmonskih prikrivenih zračenja. Praks trepnu. „U redu, onda“, reče Holden. Nekoliko sekundi niko se nije pomerao; tada Naomi naglo priđe i lako poljubi Holdena u obraz. Kapetan pomeri ruke da je zagrli, ali ona je već ustuknula i izmarširala kroz uski prolaz kao žena koja se nekud zaputila. Holden uze svoju kafu. Ejmos i Aleks se zgledaše. „Ah, kapetane?“, upita Aleks. U poređenju sa glasom čoveka koji je upravo postavio bojni brod na nuklearni pogon uz zarotirani metalni točak usred interplanetarnog svemira, ovaj glas je oklevao i bio zabrinut. „Tražimo li mi to novog izvršnog oficira?“ „Ne tražimo ništa dok ja tako ne kažem“, reče Holden. A zatim, tišim glasom: „Ali, bože, nadam se da nećemo morati.“ „Razumem“, reče Aleks. „I ja.“ Četiri muškarca stajala su jedan dug, neprijatan trenutak. Ejmos progovori prvi. „Znaš, kapetane“, reče on, „u sobi koju sam rezervisao ima mesta za dvoje. Ako ti treba ležaj, tvoj je.“ „Ne“, reče Holden. Nije gledao u njih dok je govorio, već je pružio ruku i pritisnuo zid dlanom. „Ostaću na Rosiju. Biću ovde.“ „Sigurno?“, upita Ejmos, i ponovo se učinilo da to znači nešto više nego što je Praks mogao da razume. „Ja ne idem nikuda“, reče Holden. „Dobro, de.“ Praks pročisti grlo, a Ejmos ga uhvati za lakat. 271

„Šta je s tobom?“, reče Ejmos. „Imaš li ti negde da prenoćiš?“ Praksov pripremljeni govor - Hteo sam svima da vam kažem koliko cenim... - sudario se s tim pitanjem, pa su mu obe misli iskočile iz koloseka. „Ja... ah... nemam, ali...“ „Dobro, onda. Uzmi svoje stvari i pođi sa mnom.“ „Da, dobro. Hvala. Ali prvo sam hteo svima da vam kažem...“ Ejmos spusti snažnu ruku na njegovo rame. „Možda kasnije“, reče grmalj. „Kako bi bilo da sada prosto pođeš sa mnom?“ Holden je sada bio naslonjen na zid. Vilica mu je bila stegnuta, kao da se sprema da zaurla, povraća ili zajeca. Oči su mu bile okrenute prema brodu, ali on je gledao u prazno. Praks oseti kako u njemu navire tuga, kao da je gledao u ogledalo. „Da“, reče on. „Važi.“ Ejmosove odaje su bile čak i manje od kabina na Rosinanteu: dve male privatne prostorije, zajednički prostor više nego upola skučeniji od brodske trpezarije, i kupatilo sa umivaonikom na izvlačenje i klozetskom šoljom u tuš-kabini. Da je Ejmos tamo zaista provodio vreme, bilo bi to krajnje klaustrofobično. Umesto toga, on se postarao da se Praks smesti, brzo istuširao i izašao u širok, raskošno prostran prolaz stanice. Posvuda je bilo biljaka, ali one su u najvećem broju bile ukrasne. Podovi su bili zakrivljeni toliko blago da je Praks gotovo mogao zamisliti kako se ponovo nalazi na nekom nepoznatom delu Ganimeda, i da može stići do svoje rupe ako se poveze metroom. Da će Mej biti tamo, da će ga čekati. Praks pusti da se spoljna vrata zatvore, izvadi svoj ručni terminal i spoji se sa lokalnom mrežom. Još nije bilo nikakvog odgovora od Persis-Strouksa, ali verovatno je bilo prerano da ga očekuje. U međuvremenu, problem je bio novac. Nije mogao ovo da finansira sam. A to je podrazumevalo Nikolu. Praks je postavio svoj terminal i okrenuo kameru prema sebi. Slika na ekranu izgledala je mršavo, istrošeno. Protekle sedmice su ga sasušile, a vreme provedeno na Rosinanteu nije ga do kraja povratilo. On se možda nikada neće sasvim povratiti. Upali obrazi na ekranu možda su sasvim prikladni za ono što je on sada. I to je bilo sasvim u redu. Počeo je da snima. „Ćao, Niki“, reče on. „Hteo sam da ti javim da sam na bezbednom. Stigao sam 272

na stanicu Tiho, ali Mej i dalje nije sa mnom. Hoću da angažujem konsultante za obezbeđenje. Šaljem im sve podatke koje imam. Čini se da će oni zaista moći da pomognu. Ali to je sve skupo. Možda će biti i veoma skupo. A ona je možda već mrtva.“ Praks zaćuta malo kako bi došao do daha. „Ona je možda već mrtva“, ponovi on. „Ali moram da pokušam. Znam da trenutno nisi u najboljoj finansijskoj situaciji. Znam da moraš da misliš i na svog novog muža. Ali ako imaš iole para na raspolaganju - ne za mene. Meni ne treba ništa od tebe. Samo za Mej. Za nju. Ako možeš bilo šta da joj daš, ovo je poslednja prilika.“ On ponovo zaćuta, premišljajući se oko Hvala ti i Jebote, to je najmanje što možeš da uradiš. Na kraju, samo je isključio snimanje i poslao poruku. Kašnjenje između stanica Cerera i Tiho bilo je petnaest minuta, usled njihovog relativnog položaja. Ali čak i s tim, on nije znao kakav je tamo lokalni raspored. Možda joj šalje poruku usred noći ili za vreme večere. Možda ona neće imati ništa da mu kaže. To nije bilo važno. Morao je da pokuša. Moći će da zaspi samo uz saznanje da je učinio sve što je mogao kako bi pokušao. Snimio je i poslao poruke svojoj majci, starom cimeru sa koledža koji je dobio posao na stanici Neptun, svom savetniku za postdoktorat. Svaki put, priču je bilo malo lakše ispričati. Detalji su počeli da se uklapaju, da jedan vodi drugome. Njima nije govorio o protomolekulu. U najboljem slučaju, to bi ih preplašilo. U najgorem, pomislili bi da je zbog gubitka sišao s uma. Kada je otišla i poslednja poruka, ostao je mirno da sedi. Smatrao je da mora da uradi još jednu stvar sada, kad ima puni pristup komunikacijama. Nije to bilo nešto čemu se radovao. Počeo je da snima. „Bazija“, reče on. „Ovde Praksidajk. Hteo sam da znaš kako sam sada uveren da je Katoa mrtav. Video sam njegovo telo. Čini se - čini se da nije patio. I mislio sam, da sam ja na tvom mestu, neizvesnost bi bila mnogo gora. Žao mi je. Samo sam...“ Isključio je snimanje, poslao poruku i zavukao se u mali ležaj. Očekivao je da ovaj bude tvrd i neudoban, ali dušek ga je prihvatio kao gel u ležaju za ubrzanja i on je lako utonuo u san, da bi se probudio četiri sata kasnije kao da je neko okrenuo prekidač na njegovom potiljku. Ejmosa i dalje nije bilo, iako je po staničnom vremenu bila ponoć. Još nije bilo poruke od Persis-Strouksa, pa je Praks snimio učtiv upit - koliko da bude siguran da se informacije nisu nekako izgubile u 273

saobraćaju - a onda odgledao to i izbrisao. Dugo se tuširao, dvaput oprao kosu, obrijao se i snimio nov upit, sad pošto je manje izgledao kao mahniti ludak. Deset minuta pošto je to poslao, začuo je zvonce signala za prispeće nove poruke. Intelektualno, znao je da to ne može da bude odgovor. Sa kašnjenjem, njegova poruka još nije mogla ni da stigne na Lunu. Kad je otvorio poruku, to je bila Nikola. Srcasto lice je izgledalo starije nego što ga je pamtio. Videle su joj se prve sede vlasi na slepoočnicama. Ali kada se osmehnula na taj svoj blagi, tužni način, ponovo joj je bilo dvadeset godina, kada je on sedeo preko puta nje u velikom parku dok je pulsirala bangra i dok su laseri iznad njih na kupoli iscrtavali žive slike. Setio se kako je to izgledalo kada ju je voleo. „Dobila sam tvoju poruku“, reče ona. „Ja... tako mi je žao, Praksidajk. Volela bih da mogu nešto više da učinim. Situacija ovde, na Cereri, nije naročito dobra. Razgovaraću sa Tabanom. On zarađuje više od mene, i ako bude razumeo ono što se dogodilo, možda će poželeti i sam da pomogne. Mene radi. Čuvaj se, stari. Izgledaš umorno.“ Na ekranu, Mejina majka se nagnu napred i zaustavi snimanje. Jedna sličica je prikazivala šifru za odobreni transfer osamdeset reala firme Fuzija-Tek. Praks proveri kursne liste kako bi konvertovao platežno sredstvo kompanije u dolare UN. Bio je to gotovo iznos nedeljne plate. Nedovoljno. Ni blizu. Ali opet, za nju je to bila prava žrtva. Ponovo je pustio poruku, zaustavivši je u pauzi između dve reči. Nikola je gledala u njega iz terminala, i usne su joj bile razmaknute jedva toliko da on ugleda njene blede zube. Oči su joj bile tužne i vragolaste. Veoma dugo je smatrao da joj je taj izraz sputane radosti podarila duša, i da to nije tek psihološka slučajnost. Nije bio u pravu. Dok je sedeo, izgubljen u prošlosti i mašti, pojavila se nova poruka. Došla je sa Lune. Persis-Strouks. Osetivši nešto između anksioznosti i nade, otvorio je priloženu tabelu. Kada je ugledao prvi skup brojeva, sneveselio se. Mej je možda negde tamo. Možda je živa. Striklend i njegovi su svakako tamo negde. Mogli bi da budu pronađeni. Mogli bi se privesti pravdi. Ali on jednostavno nije imao dovoljno novca za to. 274

H Trideset drugo poglavlje: Holden olden je sedeo na preklopnoj stolici spuštenoj sa zida u mašinskoj sali Rosinantea, gde je proveravao oštećenja i pravio beleške za ekipu za popravke sa Tihoa. Svi ostali su otišli. Neki više od ostalih, pomislio je on. ZAMENA DESNE PREGRADE U MAŠINSKOM ODELJENJU. ZNATNO OŠTEĆENJE SPOJA ENERGETSKIH KABLOVA S LEVE STRANE, MOŽDA TREBA ZAMENITI CELU RAZVODNU KUTIJU. Dve linije teksta predstavljale su stotine radnih sati i stotine hiljada dolara u delovima. Isto tako su predstavljale posledicu bliskog susreta sa plamenim uništenjem broda i posade. Osećao se gotovo svetogrdno dok je to opisivao u dve brze rečenice. Uneo je fusnotu sa tipovima civilnih delova koje Tiho verovatno ima na raspolaganju a koji bi funkcionisali na njegovom marsovskom bojnom brodu. Iza njega, na zidnom monitoru su išle vesti sa Cerere. Holden je to uključio kako bi zaokupio sebi misli dok čačka po brodu i pravi beleške. Naravno, to je bilo čisto sranje. Inženjerki Sem sa Tihoa, koja je obično rukovodila njihovim popravkama, nije bila potrebna njegova pomoć. Nije morao da pravi spisak delova za nju. Ona je, u svakom pogledu, bila kvalifikovanija da radi ono što je on sada radio. Ali čim prepusti posao njoj, neće imati više nikakvih razloga da ostane na brodu. Moraće da se suoči sa Fredom u vezi sa protomolekulom na Ganimedu. I možda pritom izgubi Naomi. Ako se njegova prva sumnja pokaže kao tačna i ako je Fred zaista koristio protomolekul kao valutu ili, još gore, kao oružje, Holden će ga ubiti. Znao je to jednako kao što je znao kako se zove, i strepeo je od toga. To što bi tako počinio najgori mogući zločin i što bi ga verovatno spržili na licu mesta bilo je zapravo manje važno od činjenice da bi to predstavljalo konačni dokaz da je Naomi imala pravo kada je otišla. Da se pretvorio u čoveka od kog je ona strahovala. Samo još jedan detektiv Miler, koji deli pravdu kao na Divljem zapadu, iz cevi svog pištolja. Ali kad god bi zamislio taj prizor, Fredovo priznanje krivice i iskrenu molbu za 275

milost, Holden nije mogao da ne zamisli sebe kako ovoga ubija zbog toga. Sećao se da je nekada bio čovek koji bi postupio drugačije, ali zapravo nije mogao da se seti kako je izgledalo kada je bio takav. Ukoliko je pogrešio, i ukoliko Fred nije imao nikakve veze s tragedijom na Ganimedu, ona je onda sve vreme bila u pravu, dok je on bio jednostavno previše tvrdoglav da to uvidi. On će onda možda moći da joj se izvini za to dovoljno ponizno da je ponovo pridobije. Glupost je obično bila manji zločin od osvete. Ali ako se Fred nije igrao boga s tuđinskim supervirusom, to je bilo mnogo, mnogo gore po čovečanstvo uopšte. Nije mu prijala pomisao da bi istina najgora po čovečanstvo ujedno bila istina najbolja po njega. Intelektualno je znao kako ne bi oklevao da žrtvuje sebe ili svoju sreću ne bi li spasao sve ostale. Ali to nije ućutkivalo glasić koji mu je govorio negde u glavi: Ko jebe sve ostale, hoću da mi se vrati moja devojka. Nešto donekle zapamćeno probilo se iz njegove podsvesti i on je dopisao još FILTERA ZA KAFU na spisku potrepština. Zidni panel iza njega zazvoni prenuvši ga pola sekunde pre nego što mu je ručni terminal zazujao kako bi mu stavio do znanja da je neko u vazdušnoj komori i traži dozvolu da se ukrca. On kucnu po ekranu kako bi se prebacio na kameru spoljnih vrata vazdušne komore i vide da Aleks i Sem čekaju u hodniku. Sem je još bila dražesna riđokosa ženica u prevelikom sivom radnom kombinezonu, baš kao što ju je i pamtio. Držala je u ruci veliku kutiju s alatom i smejala se. Aleks je rekao još nešto, i ona se nasmejala još jače, umalo ne ispustivši alat. Pošto je interkom bio isključen, izgledalo je to kao nemi film. Holden kucnu po dugmetu interkoma i reče: „Ajde, ulazite.“ Još jednom je kucnuo kako bi otvorio spoljna vrata vazdušne komore. Sem mahnu prema kameri i stupi unutra. Nekoliko minuta kasnije, hermetička vrata mašinskog odeljenja bučno se otvoriše, i lift na lestvicama spusti se praćen zujanjem. Sem i Aleks stupiše sa njega, i Sem ispusti alat na metalni pod uz glasni tresak. „Š’a ima?“, reče ona i brzo zagrli Holdena. „Opet si mi izbušio mezimče?“ „Tvoje mezimče?“, reče Aleks. „Ovog puta nisam“, odgovori Holden, pokazavši na oštećene pregrade u mašinskoj sali. „U tovarnom spremištu je eksplodirala bomba, probila tamo rupu i bacila šrapnel onamo, u razvodnu kutiju s kablovima.“ Sem zviznu. „Ili je taj šrapnel leteo naokolo, ili vaš reaktor ume da se sagne.“ „Šta misliš, koliko će ti biti potrebno?“ 276

„Pregrada je prosta stvar“, reče ona, ukucavši nešto u terminal, a onda lupnu njegovim uglom o svoje prednje zube. „Možemo da je zakrpimo iz tovarnog spremišta u jednom komadu. Posao će tako ići mnogo lakše. Razvodna kutija će zahtevati više vremena, ali ne mnogo. Recimo četiri dana, ako moja ekipa odmah prione na posao.“ „Pa“, reče Holden, trgavši se kao čovek koji mora neprestano da priznaje svoja nova nepočinstva. „Isto tako imamo i oštećena vrata tovarnog spremišta koja će morati da se poprave ili zamene. A i tamošnja vazdušna komora nam je upropašćena.“ „Znači, još nekoliko dana“, reče Sem i onda kleknu, pa poče da vadi stvari iz kutije s alatom. „Smem li da počnem malo da merim?“ Holden mahnu prema zidu. „Samo izvoli.“ „Gledaš vesti, a?“, reče Sem, pokazavši na spikere na zidnom monitoru. „Ganimed je sjeban, je li tako?“ „Da“, reče Aleks. „Prilično.“ „Ali zasada je posredi samo Ganimed“, reče Holden. „To znači nešto što još nisam uspeo da prokljuvim.“ „Naomi je trenutno odsela kod mene“, reče Sem kao da su sve vreme o tome pričali. Holden oseti da mu se lice ukočilo i pokuša da se tome odupre, nagnavši sebe na osmeh. „O. Kul.“ „Ne želi da priča o tome, ali ako budem ustanovila da si bio gad prema njoj, ovim ću da ti počastim kitu“, reče ona podigavši obrtni ključ. Aleks se nervozno nasmeja na sekund, a onda zaćuta, sa izrazom nelagodnosti na licu. „Primio sam upozorenje k znanju“, reče Holden. „Kako je ona?“ „Ćuti“, reče Sem. „Dobro, imam ono što mi treba. Bežim sad da javim proizvodnji da krene sa isecanjem zakrpe za pregradu. Momci, vidimo se.“ „Ćao, Sem“, reče Aleks, dok je gledao kako se ona vozi liftom na lestvicama, sve dok se hermetička vrata nisu zatvorila za njom. „Imam dvadeset godina previše, i prilično sam siguran da mi ne radi sve kako treba, ali ta cura mi se dopada.“ „Ti i Ejmos se ložite na smenu?“, reče Holden. „Ili bi trebalo da se zabrinem zbog mogućnosti da potegnete pištolje jedan na drugog zbog nje?“ „Moja je ljubav čista“, reče Aleks sa širokim osmehom. „Ne bih to da uprljam time što bih zaista, znaš ono, nešto i preduzeo u vezi s tim.“ „Znači, to je ono o čemu pesnici pevaju.“ 277

„Onda“, reče Aleks, naslonivši se na zid i zagledavši se u nokte. „Popričajmo o situaciji s izvršnim oficirom.“ „Bolje ne.“ „O, ma hajdemo“, reče Aleks, pa stupi napred i prekrsti ruke kao čovek koji ne namerava da popusti. „Već više od godinu dana soliram kao pilot na ovom brodu. To može tako samo zato što je Naomi briljantna kao operativni oficir i zahteva mnogo obostranog razumevanja. Ako ostanemo bez nje, nema nam više letenja. To ti je prosto tako.“ Holden ispusti u džep ručni terminal koji je koristio, pa klonu uz štit reaktora. „Znam. Znam. Nisam verovao da će zaista ovo da uradi.“ „Da ode“, reče Aleks. „Da.“ „Nismo pričali ni o parama“, reče Aleks. „Ne dobijamo platu.“ „O parama?“ Holden se namršti na Aleksa i odlupka brzo po reaktoru iza sebe kao po dobošu. Odjeknulo je to kao metalna grobnica. „Svaki cvonjak koji nam je Fred dao, a koji nije otišao na plaćanje održavanja broda u operativnom stanju, nalazi se na računu koji sam otvorio. Ako ti treba novac, dvadeset pet posto tog iznosa pripada tebi.“ Aleks odmahnu glavom i rukama. „Ne, nemoj pogrešno da me shvatiš. Ne treba meni novac, i ne mislim da nas potkradaš. Samo ukazujem na to da nikada nismo pričali o parama.“ „Pa?“ „Pa, to znači da mi nismo obična posada. Ne radimo na brodu za novac, niti zato što nas je regrutovala neka država. Ovde smo zato što to želimo. To je jedini razlog za sve nas. Mi verujemo u istu stvar, i želimo da budemo deo onoga što radiš. Čim toga više ne bude, možemo ’ladno da nađemo pravi posao, sa platom.“ „Ali Naomi je...“, zausti Holden. „... bila tvoja devojka“, reče Aleks i nasmeja se. „Dođavola, Džime, jesi li je video? Može ona da nađe i drugog momka. U stvari, da li bi ti smetalo ako bih ja...“ „Jasno mi je šta hoćeš da kažeš. Čujem te. Zajebao sam stvar, ja sam kriv. Znam to. Znam sve. Moram da se vidim sa Fredom i onda počnem da razmišljam o tome kako da sve ponovo vratim na staro.“ „Osim ako Fred nije zaista to uradio.“ „Da. Osim ako nije tako.“ 278

„Pitao sam se kada ćeš konačno navratiti“, reče Fred Džonson kada je Holden ušao kroz vrata njegove kancelarije. Fred je izgledao istovremeno i bolje i gore nego kada ga je Holden upoznao pre godinu dana. Bolje zato što Alijansa spoljnih planeta, kvazidržava čiji je Fred bio zvanični vođa, više nije bila teroristička organizacija, već de fakto država koja je mogla da sedi za diplomatskim stolom zajedno sa unutrašnjim planetama. A Fred je preuzeo ulogu administratora sa žarom koji sigurno nije osećao dok je bio borac za slobodu. Bilo je to primetno u opuštenom držanju njegovih ramena i poluosmehu koji mu je postao stalan izraz na licu. A gore je izgledao zbog toga što su ga protekla godina i svi pritisci vladanja naterali da ostari. Kosa mu je bila i ređa i belja, a vrat mešavina opuštenog tkiva i starih, žilavih mišića. Sada je neprestano imao podočnjake. Na koži boje kafe nije imao mnogo bora, ali mu je put imala sivkastu nijansu. Ali on se Holdenu osmehnuo iskreno, i obišao je oko stola kako bi se rukovao s njim i poveo ga do stolice. „Pročitao sam tvoj izveštaj o Ganimedu“, reče Fred. „Pričaj mi o tome. O utiscima sa terena.“ „Frede“, reče Holden. „Ima tu još nešto.“ Fred mu klimnu glavom dok se vraćao oko stola, pa sede. „Nastavi.“ Holden zausti da progovori, a onda zaćuta. Fred je zurio u njega. Izraz mu se nije promenio, ali oči su mu bile oštrije, sa više fokusa. Holden oseti iznenadan i iracionalan strah od toga da Fred već zna sve što se on sprema da kaže. Istina je bila da se Holden Freda oduvek plašio. Postojalo je dvojstvo u tom čoveku zbog kojeg je on uvek bio na oprezu. Fred se obratio posadi Rosinantea upravo u trenutku kada im je zaista trebala pomoć. On je postao njihov pokrovitelj, njihova sigurna luka pred bezbroj neprijatelja koje su stekli u proteklih godinu dana. A opet, Holden i dalje nije mogao da zaboravi da je to isti onaj pukovnik Frederik Lušus Džonson, Kasapin Stanice Anderson. Čovek koji je prošlu deceniju proveo pomažući u organizaciji i upravljanju Alijansom spoljnih planeta, organizacijom sposobnom za ubistva i terorizam radi postizanja svojih ciljeva. Fred je gotovo sigurno lično naručio neka od tih ubistava. Bilo je sasvim moguće da je verzija Freda koja je bila lider ASP-a pobila više ljudi nego ona njegova verzija pukovnika marinaca Ujedinjenih nacija. Zar bi se on zaista ustezao od korišćenja protomolekula radi sprovođenja svojih planova? Možda. Možda bi to značilo da je otišao predaleko. A on mu je bio i prijatelj, i zaslužio je priliku da se brani. 279

„Frede, ja...“, zausti Holden, pa zaćuta. Fred ponovo klimnu glavom, a osmeh mu skliznu s lica i zameni ga lako mrštenje. „Ovo mi se neće dopasti.“ Time je samo ustvrdio činjenicu. Holden dograbi rukonaslone kancelarijske stolice i odgurnu se na noge. Učinio je to silovitije nego što je želeo i, pod slabih 0,3 gravitacije od obrtanja stanice, na sekund odleteo uvis. Fred se zakikotao i mrštenje se pretvorilo u širok osmeh. I to je bilo dovoljno. Kez i smeh razvejali su strah i pretvorili ga u bes. Kad se Holden vratio na pod, nagnuo se napred i tresnuo obema rukama po Fredovom stolu. „Ti“, reče on, „nemaš prava da se smeješ. Sve dok ne budem sa sigurnošću znao da nisi ti kriv za sve. Ako si u stanju da uradiš ono što mislim da si uradio i da se i dalje smeješ, pucaću u tebe na licu mesta.“ Fredov osmeh se nije promenio, ali nešto u njegovim očima jeste. On nije navikao na to da mu prete, ali nije to baš ni bila sasvim neistražena teritorija za njega. „Ono što misliš da sam uradio“, reče Fred, ne pretvorivši to u pitanje, samo ponovivši već rečeno. „U pitanju je protomolekul, Frede. To se dešava na Ganimedu. Laboratorija u kojoj su eksperimentisali sa decom i to sranje od crne mreže, a onda i čudovište koje mi umalo nije uništilo brod. To je moj posrani utisak sa lica mesta. Neko se igrao tim virusom i on se možda oteo kontroli, a unutrašnje planete pucaju jedne na druge u orbiti oko meseca iz svega što imaju.“ „Ti misliš da sam ja ovo uradio“, reče Fred. Ponovo, samo je ustvrdio činjenicu. „Hitnuli smo ta govna na Veneru“, viknu Holden. „Tebi sam dao jedini uzorak. I odjednom, jebote, Ganimed, žitnica tvog budućeg carstva, jedino mesto nad kojim unutrašnje mornarice ne žele da predaju kontrolu, bude poprište zaraze?“ Fred pusti da mu na tren odgovori tišina. „Ti to mene pitaš koristim li protomolekul kako bih oterao vojsku unutrašnjih planeta sa Ganimeda, i ojačao sopstvenu kontrolu nad spoljnim planetama?“ Fredov tihi ton nagna Holdena da shvati koliko je bio bučan, pa je sačekao trenutak da nekoliko puta duboko udahne. Kada mu je puls malo usporio, on reče: „Da. Manje-više upravo to.“ „Ti“, reče Fred sa širokim osmehom koji mu nije doticao oči, „nemaš prava da me to pitaš.“ „Šta?“ „Za slučaj da si zaboravio, ti si zaposlen u ovoj organizaciji.“ Fred ustade, 280

istegavši se do svoje pune visine, desetak centimetara iznad Holdena. Osmeh mu se nije promenio, ali celo telo mu se pomerilo i nekako raširilo. Najednom je izgledao veoma krupno. Holden je ustuknuo i protiv svoje volje. „Ja“, nastavi Fred, „tebi ne dugujem ništa osim onoga što piše u našem poslednjem ugovoru. Zar si potpuno sišao s uma, momče? Upadaš ovamo? Vičeš na mene? Zahtevaš odgovore?“ „Niko drugi nije mogao...“, zausti Holden, ali Fred nije obraćao pažnju. „Dao si mi jedini uzorak za koji znamo. Ali ti pretpostavljaš da ukoliko za nešto ne znaš, to i ne postoji. Trpim sranja od tebe već više od godinu dana“, reče Fred. „Tu tvoju predstavu da ti vasiona duguje odgovore. Tu uvređenost pravednika kojom mlatiš okolo kao toljagom prema svima oko sebe. Ali ja ne moram više da trpim tvoja proseravanja. A znaš li zbog čega?“ Holden odmahnu glavom, uplašen da bi, progovori li samo, to moglo da zazvuči kao cviljenje. „Zbog toga, jebote“, reče Fred, „što sam ja šef. Ja vodim ovo ovde. Bio si prilično koristan i možda bi mogao to da budeš i ubuduće. Ali trenutno na tapetu imam dovoljno govana da bih mogao da otrpim tvoj novi krstaški pohod na moj račun.“ „I“ reče Holden, pustivši da se reč rastegne u dva sloga. „I, otpušten si. Ovo je tvoj poslednji kontakt sa mnom. Završiću popravku Rosija i platiću ti, zato što ne kršim dogovor. Ali mislim da smo konačno sagradili dovoljno brodova da svojim nebom patroliramo i bez tvoje pomoći, a sve i da nismo, završio sam s tobom.“ „Otpušten“, reče Holden. „A sad se gubi iz moje kancelarije pre nego što odlučim da uzmem i Rosija. U njemu je sada više delova sa Tihoa nego onih prvobitnih. Mislim da bih argumentovano mogao da tvrdim kako sam ja vlasnik tog broda.“ Holden uzmaknu prema vratima, zapitavši se koliko bi ta pretnja zaista mogla da bude ozbiljna. Fred je posmatrao njegov odlazak, ali se nije pomerao. Kad je Holden stigao do vrata, Fred reče: „To nisam ja uradio.“ Pogledi su im se sreli u dugom trenutku, kada su zadržali dah. „To nisam ja uradio“, ponovi Fred. Holden reče: „U redu“, i uzmaknu kroz vrata. Kad su se vrata zatvorila i on više nije mogao da vidi Freda, Holden je ispustio 281

dug izdisaj i klonuo uz zid hodnika. Fred je bio u pravu što se jednog tiče: on se predugo vadio na sopstveni strah. Ta uvređenost pravednika kojom mlatiš okolo kao toljagom prema svima oko sebe. Video je kako je čovečanstvo došlo do ivice propasti zahvaljujući sopstvenoj gluposti. To ga je uzdrmalo do srži. Još od Erosa on funkcioniše na strahu i adrenalinu. Ali to nije bio izgovor. Više ne. On poče da izvlači terminal kako bi pozvao Naomi, kad mu dođe do svesti, kao da se upalilo svetlo. Otpušten sam. Imao je već više od godinu dana ekskluzivni ugovor sa Fredom. Stanica Tiho im je bila matična baza. Sem je provela gotovo podjednako vremena u podešavanju i krpljenju Rosija kao i Ejmos. Sada je bilo gotovo s tim. Moraće da pronađu sebi nov posao, nove luke, da plaćaju sebi popravke. Neće više biti pokrovitelja da ga drži za ruku. Prvi put posle veoma mnogo vremena, Holden je bio zaista samostalan kapetan. Moraće da počne da zarađuje kako bi održavao brod u letu i posadu situ. Zastao je na tren, dozvolivši toj spoznaji da legne na svoje mesto. Osećao se sjajno. 282

E Trideset prvo poglavlje: Praks jmos je sedeo pognut napred. Puka fizička masa tog čoveka doprinosila je da soba izgleda manja, a miris alkohola i ustajalog dima osećao se od njega kao jara od vatre. Izraz na njegovom licu nije mogao da bude blaži. „Ne znam šta da radim“, reče Praks. „Jednostavno ne znam šta da radim. Za sve sam ovo ja kriv. Nikola je bila - jednostavno je bila tako izgubljena i tako ljuta. Svakog dana bih se probudio, pogledao u nju i video koliko se oseća zarobljeno. I znao sam da će Mej odrasti uz to. Uz pokušaje da natera mamu da je voli, dok Niki samo želi da bude na bilo kom drugom mestu. I pomislio sam da bi tako bilo bolje. Kad je počela da priča o odlasku, bio sam spreman na njen takav postupak, znaš? A kad je Mej - kad sam morao da saopštim Mej da...“ Praks spusti glavu u ruke, zaljuljavši se polako napred-nazad. „Opet će ti se slošiti, doktore?“ „Ne. Dobro sam. Da sam joj bio bolji otac, ona bi još bila ovde.“ „Pričamo li sad o bivšoj ženi ili o detetu?“ „Nije me briga za Nikolu. Da sam bio uz Mej. Da sam otišao kod nje čim smo dobili upozorenje. Da nisam čekao tamo u kupoli. I to na šta? Na biljke? Sada su ionako mrtve. Imao sam jednu, ali izgubio sam i nju. Nisam mogao da spasem niti jednu. Ali mogao sam da stignem tamo. Pronađem je. Da sam samo...“ „Znaš da je ona nestala i pre nego što je nastalo sranje, zar ne?“ Praks odmahnu glavom. Nije nameravao da dozvoli stvarnosti da mu oprosti. „I ovo. Imao sam priliku. Izvukao bih se. Došao do nešto para. A bio sam glup. Bila joj je to poslednja prilika, a ja sam se poneo tako glupo.“ „Da, pa dobro. Nisi ti navikao na ovakve stvari, doktore.“ „Trebalo je da ima boljeg tatu. Ona je zaslužila boljeg tatu. Bila je tako dobra - bila je tako dobra devojčica.“ Prvi put, Ejmos ga je dodirnuo. Široka šaka mu je obuhvatila rame, zgrabivši ga od ključne kosti do lopatice, i povukla Praksu leđa uvis sve dok ih nije ispravila. Ejmosove oči su bile više nego zakrvavljene, beonjače prošarane crvenom bojom. Dah mu je bio vreo i jedak, platonski ideal mornara koji terevenči po iskrcavanju na 283

kopno. Ali glas mu je bio trezven i siguran. „Ona ima sasvim dobrog tatu, doktore. Ti brineš zbog nje, a to je više nego što mnogi ljudi ikada urade.“ Praks proguta knedlu. Bio je umoran. Bio je umoran od toga da bude jak, da se nada, bude odlučan i spreman i na ono najgore. Više nije želeo da bude on sam. Nije više želeo da bude bilo ko. Ejmosovu ruku osećao je kao stezaljku za brod, koja ga je sprečavala da ne odleti tumbajući se u mrak. Hteo je samo da ga svi ostave na miru. „Nema je više“, reče Praks. Činilo mu se to kao dobar izgovor. Objašnjenje. „Uzeli su je od mene, a ja ne znam ko su oni, ne mogu da je vratim natrag, i ništa ne razumem.“ „Još nije sve gotovo.“ Praks klimnu glavom, ne zato što ga je Ejmos zaista utešio, već zato što je ovo bio trenutak kada je znao da treba tako da se ponaša. „Nikad je neću naći.“ „Grešiš.“ Vrata zazvoniše i kliznuše u stranu. Holden stupi unutra. Praks isprva nije mogao da vidi šta je to drugačije na njemu, ali to da se nešto dogodilo - da se nešto promenilo - bilo je sasvim jasno. Lice je bilo isto; nije se presvukao. Praksa obuze jezivo prisećanje na to kako je sedeo i slušao lekciju o metamorfozi. „Hej“, reče Holden. „Je li sve u redu?“ „Malo džombasto“, reče Ejmos. Praks primeti odraz sopstvene zbunjenosti na Ejmosovom licu. Obojica su bili svesni preobražaja, i nijedan od njih nije znao o čemu je reč. „Kapetane, si ti to kresno nešto, a?“ „Ne“, reče Holden. „Mislim, dobro bi bilo da jesi“, reče Ejmos. „Prosto nisam ovako zamišljao...“ „Nisam ništa kresno“, reče Holden s oklevanjem. Osmeh koji je usledio gotovo je zračio. „Otpušten sam.“ „Samo ti, ili svi mi?“ „Svi mi.“ „Ha“, reče Ejmos. Načas se umirio, a onda slegnuo ramenima. „Pa dobro.“ „Moram da razgovaram sa Naomi, ali ona neće da primi moj poziv. Možeš li da mi je pronađeš?“ Ejmos napući usne od nelagodnosti kao da je posisao bajati limun. „Nemam nameru da se zadevam s njom“, reče Holden. „Samo se nismo 284

oprostili kako valja. A ja sam za to kriv, pa moram da popravim stvar.“ „Znam da je visila u onom baru za koji nam je Sem prošli put rekla. Blaue Blome. Ali ako se budeš izglupirao, nisam ti ja to rekao.“ „Nema problema“, reče Holden. „Hvala ti.“ Kapetan se okrenu da krene, a onda stade na vratima. Izgledao je kao neko ko je još u polusnu. „Šta je džombasto?“ upita on. „Rekao si da je džombasto.“ „Doktor je hteo da unajmi neku privatnu ekipu bezbednjaka sa Lune da pronađu dete. To mu se izjalovilo, pa se sneveselio.“ Holden se namršti. Praks oseti kako počinje da crveni od korena vrata. „Mislio sam da smo mi krenuli da nađemo dete“, reče Holden. Zvučao je iskreno zbunjen. „Doktoru to nije bilo baš sasvim jasno.“ „O“, reče Holden. On se okrenu prema Praksu. „Mi ćemo pronaći tvoje dete. Ne moraš nikog drugog da angažuješ za to.“ „Ne mogu da vam platim za to“, reče Praks. „Svi moji računi bili su u sistemu Ganimeda, i sve i da ih još ima tamo, ja ne mogu da im pristupim. Imam samo što mi ljudi daju. Mogu da prikupim otprilike nekih hiljadu UN dolara. Je li to dovoljno?“ „Ne“, reče Holden. „Time ne može da se kupi ni vazduh za nedelju dana, a kamoli voda. Mi ćemo morati da se pobrinemo za to. Holden nakrivi glavu kao da osluškuje nešto što je samo on mogao da čuje. „Već sam razgovarao sa bivšom ženom“, reče Praks. „I sa mojim roditeljima. Ne mogu da se setim nikog drugog.“ „A šta misliš da se obratiš svima?“, reče Holden. „Ja sam Džejms Holden“, rekao je kapetan sa ogromnog ekrana pilotske kapsule Rosinantea, „i želim da vas zamolim za pomoć. Pre četiri meseca, nekoliko sati pred prvi napad na Ganimed, jedna mala devojčica sa genetskom bolešću opasnom po život oteta je iz njenog dnevnog boravka. U haosu koji je...“ Aleks prekinu reprodukciju. Praks pokuša da sedne, ali žiroskopska stolica kopilota samo se pomeri pod njim i on leže natrag. „Šta znam“, reče Aleks sa ležaja pilota. „Zbog zelene pozadine izgleda mi nekako bledunjavo, šta misliš?“ Praks malo skupi oči, razmisli, pa klimnu glavom. „Ta boja mu baš ne stoji“, reče. „Možda da je tamnije.“ 285

„Pokušaću s tim“, reče pilot i kucnu po ekranu. „Obično Naomi radi ove stvari. Komunikacioni paketi nisu baš moja prva ljubav. Ali sredićemo mi to. Šta kažeš na ovo?“ „Bolje je“, reče Praks. „Ja sam Džejms Holden i želim da vas zamolim za pomoć. Pre četiri meseca...“ Holdenov deo male prezentacije trajao je manje od minuta, i on je to izgovorio u kameru Ejmosovog ručnog terminala. Posle toga, Ejmos i Praks su proveli ceo sat pokušavajući da stvore ostatak. Aleks je predložio da iskoriste bolju opremu na Rosinanteu. Kada su to uradili, sastavljanje informacija bilo je lako. Za početak je uzeo ono što je pripremio za Nikolu i za svoje roditelje kao model. Aleks mu je pomogao da snimi ostatak - objašnjenje Mejine bolesti; bezbednosni snimak Striklenda i tajanstvene žene koji je odvode iz dnevnog boravka; podatke iz tajne laboratorije, sa sve slikama vlakna protomolekula; slike Mej dok se igra u parkovima; i kratak video-snimak sa proslave njenog drugog rođendana, kada je šlag sa torte namazala po čelu. Praks se osećao čudno dok je posmatrao sebe kako govori. Video je dovoljno sopstvenih snimaka, ali čovek na ekranu bio je mršaviji nego što je očekivao. Stariji. Glas mu je bio viši od onog koji je čuo u sopstvenim ušima, i nije toliko oklevao. Onaj Praksidajk Meng koji je nameravao da se obrati celom čovečanstvu bio je neki drugi čovek, ali dovoljno nalik njemu. A ako to pomogne u pronalaženju Mej, poslužiće. Bio je spreman da bude bilo ko, samo ako je to vrati. Aleks pređe prstima preko kontrola, preuređujući prezentaciju, povezujući vremenski slike Mej sa Holdenom. Otvorili su račun kod kreditne unije sa sedištem u Pojasu, koja je imala razne opcije za kratkoročne neprofitne organizacije tako da se svaki prilog mogao primati automatski. Praks je gledao, sa žarkom željom da komentariše ili preuzme kontrolu. Ali više ništa nije moglo da se uradi. „U redu“, reče Aleks. „Ne mogu da napravim lepše od ovoga.“ „Dobro, onda“, reče Praks. „Šta ćemo sada s tim?“ Aleks ga pogleda. Izgledao je umorno, ali isto tako i uzbuđeno. „Pritisni slanje.“ „Ali cenzura...“ „Nema ovde nikakve cenzure, doktore. Ovo nema veze sa državom. Čak ni sa biznisom. To samo mi majmunčići letimo brzo i trudimo se da nam plamen iz motora ne osmudi dupe.“ „O“, reče Praks. „Stvarno?“ 286

„Navikneš se kad provedeš dovoljno vremena kraj kapetana. Mada, možda bi bilo dobro da sačekaš jedan dan. Da razmisliš.“ Praks se podiže na lakat. „O čemu da razmislim?“ „O slanju ovoga. Ako bude prošlo kao što mislimo da će proći, skrenućeš veliku pažnju na sebe. Možda to bude ono čemu se nadamo; a možda bude i nešto drugo. Samo hoću da kažem kako ne možeš da vratiš pastu u tubu kad je jednom istisneš iz nje.“ Praks je razmišljao nekoliko sekundi. Ekrani su svetlucali. „Mej je to“, reče Praks. „Onda, u redu“, reče Aleks, pa prebaci kontrolu nad komunikacijama na radnu stanicu kopilota. „Želiš li ti da imaš tu čast?“ „Kuda to ide? Mislim, gde šaljemo?“ „Obična emisija“, reče Aleks. „Verovatno će je preuzeti neki lokalni kanali u Pojasu. Ali posredi je kapetan, pa će ljudi da gledaju, šalju po netu. I...“ „I?“ „Nismo ubacili stopera, ali vlakna iz onog staklenog sanduka? Praktično objavljujemo da je protomolekul još tamo negde. To će nam pojačati signal.“ „I smatramo da će biti od pomoći?“ „Kad smo prvi put uradili nešto nalik ovome, izazvali smo rat“, reče Aleks. „’Od pomoći’ je možda malo prejak izraz. Ali uzburkaće stvari.“ Praks slegnu ramenima i pritisnu taster za slanje. „Torpeda ispaljena“, reče Aleks, kroz kikot. Praks je spavao na stanici, uz uspavanku zujanja uređaja za reciklažu vazduha. Ejmos je ponovo otišao, ostavivši samo poruku da Praks ne treba da ga čeka. Verovatno mu se samo učinilo da je obrtna gravitacija postala drugačija. Sa tako širokim prečnikom poput Tihovog, Koriolisov efekat nije trebalo da bude neprijatno primetan, svakako ne dok je ležao tamo, nepomičan, u mraku svoje sobe. A opet, on nije mogao da se raskomoti. Nije mogao da zaboravi na to da se okreće, da ga inercija pritiska uz tanak dušek dok njegovo telo pokušava da odleti u prazninu. Dok je provodio vreme na Rosinanteu, obično je bio u stanju da obmane sam sebe i pomisli kako ima ispod sebe ohrabrujuće veliku masu meseca. Zaključio je da nije posredi toliko način na koji ubrzanje nastaje, koliko šta ono znači. Dok su mu se misli sporo spuštale u spirali i dok su se delići njegovog bića 287

rasprskavali poput meteora koji je zašao u atmosferu, osećao je kako u njemu snažno navire osećanje zahvalnosti. Delom je bilo upućeno Holdenu, a delom Ejmosu. Celoj posadi Rosinantea. U polusnu, ponovo je bio na Ganimedu. Umirao je od gladi, hodao je ledenim hodnicima siguran u to da je negde u blizini jedna od njegovih stabljika soje zaražena protomolekulom i da ga prati, sa željom da mu se osveti. Po iščašenoj logici sna, bio je istovremeno na Tihou, u potrazi za poslom, ali ljudi bi samo zavrteli glavom pred njegovom biografijom i kazali kako mu nedostaje nekakva diploma ili uverenje koje nije prepoznavao niti razumeo. Sve je to podnošljivim činilo samo dublje saznanje - potpuno ubeđenje - da ništa od svega toga nije istina. Da spava, i da će se po buđenju naći na nekom bezbednom mestu. Konačno se probudio zbog bogatog mirisa junetine. Oči su mu bile slepljene kao da je plakao u snu, pa su suze ostavile slane ostatke tamo gde su isparile. Tuš je šištao i pljuskao. Praks navuče svoj kombinezon, upitavši se ponovo zbog čega mu je na leđima ispisano TAHI. Na stolu je čekao doručak: šnicla sa jajima, tortilje od brašna i crna kafa. Prava hrana koja je nekoga koštala pravo malo bogatstvo. Bila su tamo dva tanjira, pa je Praks odabrao jedan i prionuo na jelo. To je verovatno koštalo deseti deo novca koji je dobio od Nikole, ali ukus je bio divan. Ejmos se sagnu kako bi izašao ispod tuša, sa peškirom oko kukova. Veliki beli ožiljak pružao mu se sa desne strane trbuha i vukao mu pupak van središta, a srce mu je prekrivala gotovo fotografska tetovaža mlade žene talasaste kose i bademastih očiju. Praksu se učini da se ispod istetoviranog lica nalazi neka reč, ali nije želeo da nepristojno zuri. „Hej, doktore“, reče Ejmos. „Bolje izgledaš.“ „Malo sam se odmorio“, reče Praks dok je Ejmos ulazio u sopstvenu sobu i zatvarao vrata za sobom. Kad je Praks ponovo progovorio, podigao je glas. „Hteo sam da ti zahvalim. Sinoć sam baš bio u bedaku. A to da li ti i ostali možete pomoći da se Mej pronađe ili ne...“ „A zašto ne bismo bili u stanju da je pronađemo?“, upita Ejmos, glasom koji je bio prigušen iza vrata. „Prestao si da me ceniš, doktore, a?“ „Ne“, reče Praks. „Ne, ni najmanje. Samo sam hteo da kažem kako je to što ti i kapetan nudite... ogromna stvar...“ Ejmos izađe sa širokim osmehom na licu. Kombinezon mu je prekrivao ožiljke i tetovaže kao da ih nikada nije ni bilo. „Znam ja na šta si mislio. Samo te zekim. Sviđa ti se šnicla? Stalno se pitam gde ovde drže krave, a ti?“ „O, ne, ovo je odgajano u rezervoarima. Vidi se to po rastu mišićnih vlakana. 288

Vidiš ove slojeve ovde? Zapravo je lakše doći do dobrog odreska prošaranog masnoćom nego kad kasapiš junca.“ „Bez zezanja?“, reče Ejmos dok je sedao spram njega. „Nisam to znao.“ „Zbog mikrogravitacije su i ribe hranljivije“, reče Praks dok je žvakao jaje. „Ona povećava proizvodnju ulja. Niko ne zna zašto, ali o tome postoji nekoliko veoma zanimljivih studija. Misle da možda nije toliko posredi slaba gravitacija, koliko neprestani protok koji moraš da imaš kako životinje ne bi prestale da plivaju, stvorile oko sebe mehur vode siromašne kiseonikom i ugušile se.“ Ejmos otkinu parče tortilje i umoči ga u žumance. „Ovako u tvojoj porodici izgleda razgovor za stolom, zar ne?“ Praks trepnu. „Uglavnom, da. Zašto? O čemu ti pričaš?“ Ejmos se zakikotao. Činilo se da je veoma dobro raspoložen. Ramena su mu izgledala opušteno, a promenilo mu se i nešto u držanju vilice. Praks se setio razgovora s kapetanom od prošle noći. „Kresno si nešto, zar ne?“ „O, nego šta sam“, reče Ejmos. „Ali nije to ono najbolje.“ „Nije?“ „O, jebote, to jeste dobar deo, ali nema ničeg lepšeg na svetu nego da dobiješ posao dan pošto te otpuste.“ Praksa probode žalac zbunjenosti. Ejmos izvadi svoj ručni terminal iz džepa, kucnu dvaput po njemu i gurnu ga preko stola. Na ekranu se video crveni bezbednosni okvir i naziv kreditne unije sa kojom je Aleks prošle noći radio. Kada je ugledao iznos, oči su mu se raširile. „Je li... je li to...?“ „To je dovoljno da Rosi leti mesec dana, a mi smo to prikupili za sedam sati“, reče Ejmos. „Upravo si angažovao sebi ekipu, doktore.“ „Ne znam... stvarno?“ „I ne samo to. Pogledaj samo poruke koje ti stižu. Kapetan je svojevremeno prilično uzburkao javnost, ali tvoja klinka? Sve ono sranje koje je zasulo Ganimed upravo je dobilo ljudski lik, i to njen.“ Praks izvuče sopstveni terminal. U sandučetu za poštu povezanom s prezentacijom bilo je više od petsto video-poruka i na hiljade tekstova. Počeo je da ih otvara. Muškarci i žene koje nije poznavao - neki od njih uplakani - nudili su mu svoje molitve, gnev i podršku. Jedan čovek iz Pojasa sa divljom grivom sedocrne kose blebetao je slengom toliko nerazumljivim da je Praks jedva mogao išta da 289

razabere. Koliko je mogao da pretpostavi, čovek je nudio da ubije nekoga za njegov račun. Pola sata kasnije, Praksova jaja su se stegla. Neka žena sa Cerere rekla mu je da je izgubila kćerku tokom razvoda, i da mu sada šalje iznos koji mesečno troši na duvan za žvakanje. Grupa inženjera prehrane na Luni prikupila je novac i poslala ono što bi odgovaralo Praksovoj mesečnoj plati da je on i dalje bio botaničar. Neki stari Marsovac sa kožom boje čokolade i kosom nalik na šećer u prahu zurio je ozbiljno u kameru sa druge strane Sunčevog sistema i govorio kako je uz Praksa. Kada je počela sledeća poruka, izgledala je upravo kao i druge pre nje. Čovek na slici bio je stariji - osamdeset, možda devedeset godina - sa oreolom bele kose na temenu i duboko izboranim licem. U njegovom izrazu je bilo nečeg što je privuklo Praksovu pažnju. Oklevanja. „Doktore Meng“, rekao je taj muškarac. Imao je mljackavi naglasak koji je Praksa podsetio na snimke njegovog sopstvenog dede. „Veoma mi je žao što čujem šta ste sve pretrpeli vi i vaša porodica. Šta i dalje trpite.“ Čovek obliznu usne. „Što se tiče bezbednosnog video-snimka u vašoj prezentaciji, mislim da poznajem onog muškarca u njemu. Ali ime mu nije Striklend...“ 290

S Trideset četvrto poglavlje: Holden udeći po staničnom direktorijumu, Blaue Blome je bio čuven po dve stvari: piću po imenu „plavi zloća“, i velikom broju stolova za golgo. Vodič je upozoravao moguće goste na to da stanica dozvoljava da bar posluži samo dve „plave zloće“ svakoj mušteriji usled prilično samoubistvene mešavine etanola, kofeina i metilfenidata u njemu. I, pretpostavljao je Holden, neke vrste plave boje za hranu. Dok je išao hodnicima odeljka Tihoa za razonodu, vodič je počeo da mu objašnjava pravila igre golgo. Posle nekoliko trenutaka potpune zbunjenosti - golovi se „pozajmljuju“ kad odbrana odbije napad - on je to isključio. Izgledi da učestvuje u igrama bili su veoma mali. A piće koje uklanja inhibicije i ostavlja čoveka naoštrenog i punog energije sada bi bilo suvišno. Zapravo, Holden se nikada u životu nije osećao bolje. Mnogo toga je zabrljao u proteklih godinu dana. Odbio je sopstvenu posadu od sebe. Svrstao se uz stranu sa kojom nije bio siguran da se slaže, u zamenu za bezbednost. Moguće je da je upropastio jedinu zdravu vezu koju je imao u životu. Strah ga je nagonio da se pretvori u nešto drugo. U nekoga ko je izlazio na kraj sa strahom tako što ga je pretvarao u nasilje. U nekoga koga Naomi nije volela, koga posada nije cenila, a ni njemu samom se nije naročito dopadao. Strah nije nestao. I dalje je bio tu, i kosa mu se dizala na glavi kad god bi pomislio na Ganimed, i na to šta bi sada moglo da bude tamo pušteno da nesmetano raste. Ali prvi put posle mnogo vremena, bio je svestan toga i nije se skrivao. Dozvolio je sebi da se plaši. A to je bilo potpuno drugačije nego pre. Holden je čuo Blaue Blome nekoliko sekundi pre nego što ga je ugledao. Započelo je to kao jedva čujno ritmičko lupkanje, koje je postepeno narastalo u snazi i priključilo se elektronskom zavijanju i ženskom glasu koji je pevao na mešavini hindija i ruskog. Dok je stigao do ulaza u klub, pesma se promenila i sada su se dva muškarca smenjivala u napevu koji je zvučao kao svađa prevedena u muziku. Elektronsko zavijanje su zamenile ljutite gitare. Bas-linija se uopšte nije promenila. Unutra, klub se sastojao od sveobuhvatnog napada na čula. Masivni plesni podijum dominirao je središnjim prostorom, a desetine tela koja su se koprcala na 291

njemu bile su okupane svetlom u neprekidnim promenama, koje se pomeralo i bleskalo u ritmu muzike. Muzika je bila glasna u hodniku, ali unutra je postala zaglušujuća. Dugačak hromirani šank bio je postavljen uz jedan zid, a pet-šest šankera mahnito je pripremalo poručena pića. Na zadnjem zidu je stajao znak GOLGO i strelica koja je pokazivala niz dugi hodnik. Holden pođe tamo, dok je muzika jenjavala sa svakim korakom, tako da se ponovo pretvorila u prigušene bas-linije u vreme kada je on došao u zadnju prostoriju sa stolovima za igru. Naomi je bila kraj jednog stola sa svojom prijateljicom, inženjerkom Sem, i grupom drugih ljudi iz Pojasa. Kosa joj je bila začešljana pozadi i vezana crvenom elastičnom trakom dovoljno širokom da bude dekorativna. Presvukla se iz svog kombinezona u sive skrojene pantalone koje on nije ni znao da ona ima, i žutu bluzu, zbog koje je njena koža boje čokolade izgledala tamnije nego inače. Holden je morao načas da zastane. Osmehnula se nekom drugom, a ne njemu, i grudi su mu se stegle. Dok je prilazio, Sem je hitnula metalnu kuglicu na sto. Grupa na drugom kraju reagovala je iznenadnim silovitim pokretima. Sa mesta na kom je stajao nije mogao da vidi tačno šta se dešava, ali po klonulim ramenima i malodušnim psovkama članova druge grupe Holden je pretpostavio da je Sem uradila nešto dobro za svoj tim. Sem se okrenu i diže ruke uvis. Grupa na njenom kraju stola, u kojoj je bila i Naomi, na smenu joj je bacala kosku. Sem ga je ugledala prva i rekla nešto što on nije mogao da čuje. Naomi se okrenula i pogledala ga procenjivački tako da se ukopao u mestu. Nije se osmehnula, niti se namrštila. Podigao je dlanove u gestu koji je, kako se nadao, govorio: Nisam došao da se svađam. Na trenutak su stajali jedno prema drugome na dva kraja bučne prostorije. Zaboga, pomisli on, kako sam samo dozvolio da dođe do ovoga? Naomi mu klimnu glavom i pokaza na sto u jednom uglu sobe. On sede i naruči sebi piće. Ne jedno od onih plavih ubica jetre po kojima je bar bio čuven, već samo jeftin skoč proizveden u Pojasu. Uspeo je s vremenom da, ako ne baš ceni, ono makar trpi blagi naknadni ukus buđi koji se uvek osećao. Naomi se pozdravljala nekoliko minuta s ostatkom svog tima, a onda mu je prišla. Nije to bio nehajan hod, ali isto tako ni koračanje nekoga ko je krenuo na sastanak od kog je strepeo. „Da ti naručim nešto?“, upita Holden dok je sedala. „Naravski, popila bih martini s grejpfrutom“, reče ona. Dok je Holden unosio porudžbinu u sto, ona ga je gledala s tajanstvenim poluosmehom od kog mu se stomak pretvorio u tečnost. 292

„Važi“, reče on, ovlastivši terminal da otvori račun u baru i plati za piće. „Jedan grozan martini stiže.“ Naomi se nasmeja. „Grozan?“ „Jedini zamislivi razlog da bilo ko pije nešto sa sokom grejpfruta jeste gotovo smrtonosni slučaj skorbuta.“ Ona se ponovo nasmeja, razvezavši makar jedan od čvorova u Holdenovom stomaku, pa ostaše da sede u prijatnoj tišini sve dok pića nisu stigla. Ona srknu malo i coknu usnama sa zadovoljstvom, pa reče: „Dobro. Bekni.“ Holden otpi mnogo duži gutljaj, umalo ne eksiravši čašicu skoča, u pokušaju da ubedi sebe kako toplota koja mu se širi stomakom može da bude znak hrabrosti. Nisam zadovoljan time kako smo se rastali i mislim da bi trebalo da popričamo. Ono, da svarimo ovo zajedno. On pročisti grlo. „Sve sam sjebao“, reče on. „Loše sam se poneo prema prijateljima. I gore nego loše. Apsolutno si bila u pravu što si tako postupila. Tada nisam čuo ono što si mi govorila, ali bila si u pravu što si to kazala.“ Naomi ponovo otpi malo svog martinija, pa nehajno podiže ruku i izvuče elastičnu traku koja joj je držala masu crnih uvojaka iza glave. Kosa joj pade oko lica sva zamršena, tako da Holden pomisli na kamene zidove obrasle bršljanom. On shvati da je, otkad je poznaje, Naomi uvek raspuštala kosu u emotivnim situacijama. Krila se iza nje, ne bukvalno, već zato što je kosa bila ono najlepše na njoj. Sjajne crne lokne su prirodno privlačile pogled. Tehnika skretanja pažnje. Zahvaljujući tome, najednom je izgledala krajnje humano, ranjiva i izgubljena kao on. Holden oseti navalu privrženosti prema njoj, koja mu se sigurno pokazala na licu, pošto ga je pogledala i onda pocrvenela. „Šta je ovo, Džime?“ „Izvinjenje?“, reče on. „Priznanje da si bila u pravu i da sam počeo da se pretvaram u sopstvenu sjebanu verziju Milera? U najmanju ruku to. A nadam se, i početak razgovora o pomirenju, ako imam sreće.“ „Drago mi je“, reče Naomi. „Drago mi je što ti polako dolazi iz dupeta u glavu. Ali ja ti to tupim već mesecima, a ti...“ „Čekaj“, reče Holden. Osetio je kako se ona povlači od njega, ne dopušta sebi da poveruje. Ostalo mu je samo da joj ponudi apsolutnu istinu, pa je to i učinio. „Nisam mogao da te čujem. Zato što sam bio prestravljen, bio sam kukavica.“ „Strah te ne čini kukavicom.“ „Ne“, reče on. „Naravno da ne. Ali odbijanje da mu se suprotstaviš, da. Nisam 293

hteo da priznam ono što osećam. Nisam dozvolio tebi, Aleksu i Ejmosu da mi pomognete. To je bio kukavičluk. I možda me je koštao tebe, odanosti posade, svega za šta sam iole mario. Terao me je da zadržim loš posao duže nego što je trebalo, samo zato što je taj posao bio bezbedan.“ Grupica igrača golgoa počela je da se primiče njihovom stolu i Holden je osetio olakšanje kad je video da im je Naomi mahnula da ne dolaze. To je značilo da želi da nastavi sa razgovorom. Bio je to nekakav početak. „Kaži mi“, reče ona. „Šta sad misliš da radiš?“ „Pojma nemam“, odgovori Holden sa širokim osmehom. „A odavno se nisam bolje osećao. Ali šta god da se sledeće dogodi, potrebno mi je da budeš kraj mene.“ Kada je zaustila da se usprotivi, Holden brzo podiže ruku kako bi je sprečio i reče: „Ne, nisam tako mislio. Voleo bih da ponovo budemo zajedno, ali nimalo mi ne smeta pomisao na to da će ti za tako nešto trebati izvesno vreme, ili da se nikada neće ni dogoditi. Hoću da kažem da si potrebna Rosiju. Posadi je potrebno da budeš tamo.“ „Ni ja ne želim da ga napustim“, reče Naomi sa stidljivim osmehom. „On ti je dom“, reče Holden. „I uvek će to biti, sve dok budeš tako htela. I to je istina šta god da postoji između nas.“ Naomi poče da uvija jedan gusti pramen kose oko prsta i popi piće do kraja. Holden pokaza na kartu pića na stolu, ali ona odmahnu rukom. „Ovo je zbog toga što si se sukobio sa Fredom, zar ne?“ „Da, delimično“, reče Holden. „Stajao sam u njegovoj kancelariji, prestravljen, i shvatio da se već dugo, dugo plašim. I kod njega sam zajebao stvar. Delom je za to verovatno i on kriv. On je pravi idealista, a sa takvima ne valja uspostavljati prisne veze. Ali ipak sam većinom kriv ja.“ „Dao si otkaz?“ „On me je otpustio, ali ja bih verovatno dao otkaz.“ „Tako znači“, reče Naomi. „Uspeo si da nas ostaviš bez posla i bez pokrovitelja. Valjda bi trebalo da mi malo laska što se usred svega toga trudiš da se pomiriš sa mnom.“ „Samo s tobom“, reče Holden, „i želim da se pomirim.“ „Ti znaš šta sad ovo znači, zar ne?“ „Vratićeš se na brod?“ Naomi se samo osmehnu na taj komentar. „Sad ćemo sami sebi plaćati popravke. Ako ispalimo torpedo, moraćemo naći nekoga da nam proda novi. 294

Plaćaćemo vodu, vazduh, takse za pristajanje, hranu i medicinske potrepštine za našu veoma skupu i automatizovanu ambulantu. Imaš li neki plan za to?“ „Jok!“, reče Holden. „Ali moram da kažem da se, iz nekog razloga, osećam sjajno.“ „A kad prođe euforija?“ „Smisliću već nešto.“ Osmeh joj je postao zamišljen i ona je cimnula pramen. „U ovom trenutku još nisam spremna da se vratim na brod“, reče Naomi, posegnuvši preko stola da ga uzme za ruku. „Ali kad Rosi bude zakrpljen, trebaće mi ponovo moja kabina.“ „Odmah ću izneti ostatak mojih stvari.“ „Džime“, reče ona i stisnu mu jednom prste pre nego što ga je pustila. „Ja te volim i još se nismo vratili na staro. Ali ovo je dobar početak.“ I da, pomislio je Holden, zaista jeste. * Holden se probudio u svojoj staroj kabini na Rosinanteu sa osećajem boljim nego mesecima unazad. Ustao je sa svog ležaja i zaputio se nag kroz prazan brod prema toaletu. Čitav sat se tuširao vodom za koju je sada morao da plaća, zagrejanu elektricitetom koji će mu pristanište naplaćivati po kilovatsatu. Vratio se svom ležaju, dok mu se polako sušila koža rumena od vode toliko vrele da ga je gotovo ošurila. Pripremio je i pojeo obilan doručak, popio pet šolja kafe dok je proučavao tehničke izveštaje o popravkama na Rosiju sve dok nije bio siguran da je shvatio sve što je urađeno. Holden je počeo da čita kolumnu o odnosima Marsa i Zemlje iz pera jednog političkog humoriste kad mu je terminal zazujao: pozvao ga je Ejmos. „Hej, kapetane“, reče on, kad mu je krupno lice ispunilo mali ekran. „Hoćeš li danas do stanice? Ili da se svi nađemo na Rosiju?“ „Sastanimo se ovde“, odgovori Holden. „Sem i njena ekipa će danas da rade, a ja bih da držim malo stvari na oku.“ „Onda se ubrzo vidimo“, reče Ejmos i prekinu vezu. Holden je pokušao da pročita do kraja humorističku kolumnu, ali mu je pažnja stalno izmicala i morao je isti pasus iznova da čita. Konačno je odustao i malo čistio trpezariju, a onda pripremio svežu kafu u aparatu za Ejmosa i radnu ekipu, pre nego što dođu. Mašina je veselo bućkala sama sebi kao zadovoljna beba kad su se vrata palube glasno otvorila, a Ejmos i Praks su se spustili lestvicama za posadu u trpezariju. „Kapetane“, reče Ejmos, spustivši se bučno u stolicu. Praks uđe za njim u 295

prostoriju, ali ostade da stoji. Holden dograbi dve šolje i nasu kafu u njih, pa ih spusti na sto. „Šta ima novo?“, reče on. Ejmos odgovori sa blentavim osmehom i zavrte svoj terminal preko stola prema Holdenu. Kad je Holden pogledao tamo, video je prikaz informacija o stanju računa u Praksovom fondu „spasite Mej“. Tamo je bilo malo više od pola miliona UN dolara. Holden zviznu i klonu u svojoj stolici. „Bog te mazo, Ejmose. Nadao sam se da bismo mogli... ali nikako ovo.“ „Da, jutros je bilo malo ispod trista ’iljadarki. A samo u poslednja tri sata, popelo se za još dvesta somića. Kao da svi živi koji na vestima prate sranje koje se dešava na Ganimedu u maloj Mej vidi ovaploćenu tragediju.“ „Je li ovo dovoljno?“, ubaci Praks, zabrinutog glasa. „O, nego šta je“, reče Holden kroz smeh. „Mnogo više nego dovoljno. Ovo će sasvim dobro finansirati našu misiju spasavanja.“ „Takođe, imamo trag“, reče Ejmos, zastavši dramatično da srkne malo kafe. „U vezi s Mej?“ „Jesje“, reče Ejmos i dosu još malo šećera u šolju. „Prakse, pošalji mu poruku koju si dobio.“ Holden je odgledao poruku tri puta, i svaki put se sve šire osmehivao. „Što se tiče bezbednosnog video-snimka u vašoj prezentaciji, mislim da poznajem onog muškarca u njemu“, govorio je postariji gospodin na ekranu. „Ali ime mu nije Striklend. Kada sam radio sa njim na Rudarsko-tehnološkom univerzitetu na Cereri, ime mu je bilo Merijan. Karlos Merijan.“ „To je“, reče Holden posle prvog gledanja, „ono što bi moj stari drugar detektiv Miler nazvao tragom.“ „Šta sad, šefe?“, upita Ejmos. „Mislim da moram da telefoniram.“ „Važi. Doktor i ja ćemo prestati da ti smetamo; idemo da gledamo kako stiže lova.“ Otišli su zajedno, a Holden je sačekao da se vrata palube zalupe za njima pre nego što je poslao zahtev za vezu sa centralom Rudarsko-tehnološkog univerziteta na Cereri. S obzirom na trenutnu lokaciju stanice Tiho, kašnjenje je iznosilo oko petnaest minuta, pa se smirio i zaigrao jednostavnu mozgalicu na terminalu, kako bi mu glava ostala slobodna za razmišljanje i planiranje. Ako oni znaju ko je Striklend 296

bio pre nego što je postao Striklend, možda bi mogli i da isprate tok njegove karijere. A negde usput, on je prestao da bude lik po imenu Karlos koji je radio na tehnološkoj visokoj školi, i postao lik po imenu Striklend koji je otimao malu decu. Saznanje razloga za to bilo bi dobra polazna tačka za saznanje o tome gde je sada. Gotovo četrdeset minuta posle slanja zahteva, dobio je odgovor. Malo se iznenadio kad je ugledao starijeg muškarca iz video-poruke. Nije očekivao da stupi u vezu s njim već posle prvog pokušaja. „Zdravo“, reče muškarac. „Ja sam doktor Mojnahan. Očekivao sam vašu poruku. Pretpostavljam da želite da saznate pojedinosti o doktoru Merijanu. Da skratim priču, on i ja smo radili u univerzitetskoj bionaučnoj laboratoriji. On je radio na sistemima ograničavanja biološkog razvoja. Nikad se nije uklapao u pravila rada na univerzitetu. Dok je bio ovde, nije stekao niti jednog saveznika. Zato su svi jedva dočekali da ga isteraju kad je zašao u izvesne etički sumnjive oblasti. Ne znam pojedinosti u vezi s tim. Ja mu nisam bio šef odeljenja. Javite mi treba li vam išta drugo.“ Holden je dvaput odgledao poruku, praveći beleške, uz psovke na račun petnaestominutnog kašnjenja. Kada je bio spreman, odaslao je odgovor. „Mnogo vam hvala za pomoć, doktore Mojnahane. To zaista cenimo. Znate li možda šta se dogodilo pošto su ga izbacili s univerziteta? Je li otišao u neku drugu instituciju? Da li se zaposlio u nekoj korporaciji? Ma šta od toga?“ Pritisnuo je taster za slanje i zavalio se da ponovo sačeka. Pokušao je sa mozgalicom, ali se iznervirao i isključio je. Umesto toga, pustio je javni zabavni kanal stanice Tiho i gledao crtani film dovoljno frenetičan i glasan da mu skrene pažnju. Kad mu je terminal zazujao od prispele poruke, umalo ga nije srušio sa stola u žurbi da pusti video. „U stvari“, rekao je doktor Mojnahan, češući se po sedim čekinjama na bradi dok je govorio, „on nikada nije ni dospeo pred komisiju za etička pitanja. Dan pre toga je dao otkaz. Digao je veliku dževu, muvao se po laboratoriji i vikao kako više nećemo moći tako s njim. Kako je dobio posao u velikoj korporaciji sa svim finansiranjem i resursima koje bi mogao da poželi. Nazivao nas je sitnim mastiljarama koja stagniraju u kaljuzi etičkih ograničenja. Ali ne mogu da se setim naziva kompanije za koju je nameravao da radi.“ Holden pritisnu dugme za pauzu i oseti kako mu se jeza spušta niz kičmu. Stagniranje u kaljuzi sitničavih etičkih ograničenja. Nije mu bio potreban Mojnahan da mu kaže koja bi kompanija rado prigrabila takvog čoveka. Gotovo iste te reči čuo 297

je iz usta Entonija Drezdena, tvorca projekta Eros koji je pobio milion i po ljudi u okviru velikog biološkog eksperimenta. Karlos Merijan je otišao da radi za Protogen i nestao. Vratio se kao Striklend, otmičar male dece. I, pomisli Holden, ubica pride. 298

N Trideset peto poglavlje: Avasarala a ekranu, mladić se smejao baš kao što se smejao i pre dvadeset pet sekundi na Zemlji. Takvo kašnjenje je Avasarala najviše mrzela. Previše da bi razgovor izgledao normalno, ali nedovoljno da bi bio onemogućen. Sve što je radila trajalo je predugo, svako čitanje reakcija i nijansi bilo je upropašćeno trudom da nagađa šta ih je tačno izazvalo u njenim rečima i izrazu deset sekundi ranije. „Samo si ti“, reče on, „mogla da novi rat između Zemlje i Marsa pretvoriš u privatno krstarenje, i da onda budeš nadrndana zbog toga. Svi iz moje kancelarije dali bi levi testis da budu s tobom.“ „Sledeći put ću da uzmem tu zbirku, ali...“ „Što se tiče preciznog vojnog inventara“, reče on pre dvadeset pet sekundi, „postoje izveštaji, ali nisu toliko dobri koliko bih voleo. Pošto si ti posredi, naložio sam dvojici svojih pripravnika da naprave parametre pretrage. Imam utisak da je budžet za istraživanja otprilike deseti deo novca koji zaista odlazi na istraživački rad. Zahvaljujući tvojim ovlašćenjima, imam prava to da vidim, ali ovi likovi iz mornarice vrlo vešto skrivaju stvari. Mislim da ćeš ustanoviti da...“ Izraz mu je postao zbunjen. „Zbirku?“ „Pusti to. Šta si ono govorio?“ Sačekala je pedeset sekundi, mrzeći svaku pojedinačno. „Ne znam hoćemo li moći da dođemo do definitivnog odgovora“, reče mladić. „Možda nas posluži sreća, ali ako je posredi nešto što žele da sakriju, verovatno su u stanju to i da urade.“ Pogotovo pošto će znati da tragaš za tim, i šta sam ti rekla da potražiš, pomisli Avasarala. Sve i da je priliv sredstava između firme Mao-Kvikovski, Ngujena i Erinrajta trenutno uredno evidentiran, dok Avasaralini saveznici stignu da pogledaju, on će biti sakriven. Mogla je samo da nastavi da gura na što više frontova i uzda se u to da su se negde zajebali. Još tri dana zahteva za informacijama i upita, i moći će da zahteva analizu saobraćaja. Neće moći da zna tačno koje su informacije sakrili, ali ako bude otkrila koje vrste i kategorije podataka drže podalje od nje, i to će joj reći nešto. 299

Nešto, ali ne mnogo toga. „Uradi koliko možeš“, reče ona. „A ja ću da uživam ovde, usred nedođije. Javi mi se.“ Nije sačekala pedeset sekundi za rundu etikecije i opraštanje. Život je bio prekratak za ta sranja. Njene privatne odaje na Guenšijinu bile su predivne. Krevet i kauč su bojom odgovarali dubokom tepihu, čiji zlatni i zeleni tonovi začudo nisu bili u neskladu. Nikada pre nije videla svetlost koja bi toliko ličila na prepodnevno sunce, a reciklatori vazduha bili su namirisani tako da sve pomalo podseća na preoranu zemlju i košeno seno. Samo je niska potisna gravitacija kvarila iluziju da je negde u nekom privatnom kantri klubu u zelenom pojasu južne Azije. Niska gravitacija i to prokleto kašnjenje u komunikaciji. Nije podnosila nisku gravitaciju. Sve i da je ubrzanje bilo savršeno glatko i da jahta nikada nije morala da se premesti ili pomeri kako bi izbegla svemirske otpatke, njena utroba je navikla na to da stvari naniže vuče puna gravitacija. Ništa nije dobro svarila otkad se ukrcala na nju, i neprestano joj je nedostajalo vazduha. Njen sistem zazvoni. Nov izveštaj sa Venere. Ona ga otvori. Preliminarna analiza olupine Arbogasta bila je na putu. Bilo je izvesne jonizacije u metalu, što se izgleda poklapalo s nečijom teorijom o tome kako protomolekul funkcioniše. Prvi put je neko predviđanje bilo potvrđeno, kao prvi maleni oslonac za put prema stvarnom poimanju onoga što se događalo na Veneri. Bilo je tu tačno vreme za sva tri naleta energije. Bila je tu i spektralna analiza gornjeg sloja Venerine atmosfere, koja je pokazala više elementarnog azota nego što se očekivalo. Avasarala shvati da počinje da gleda u prazno. Zapravo, nije je bilo briga. A trebalo bi. Bilo je to važno. Moguće važnije od svega ostalog što se dešavalo. Ali baš kao Erinrajt, Ngujen i svi ostali, ona je bila zahvaćena manjom, ljudskom borbom rata i uticaja i plemenskom podelom između Zemlje i Marsa. I spoljnih planeta, ako čovek baš hoće da ih uzima za ozbiljno. Dođavola, u ovom trenutku se više brinula za Bobi i Kotjara nego za Veneru. Kotjar je bio dobar čovek, i odsustvo njegovog odobravanja ostavilo ju je defanzivnu i ozlojeđenu. A Bobi je izgledala kao da će pući. A zašto i ne bi? Ta žena je gledala kako oko nje stradaju njeni prijatelji, ostala je bez sopstvenog konteksta, i sada je radila za tradicionalnog neprijatelja. Žena-marinac je bila otporna, u mnogo čemu, i zaista je bilo korisno imati u svojoj ekipi nekoga ko nema nikakve veze sa Zemljom niti tamo bilo kome išta duguje. Pogotovo posle posranog Sorena. Zavalila se u svoju stolicu, unezverena zbog toga koliko se drugačije osećala 300