Kalibanov rat - James S. A. Corey

M Dvanaesto poglavlje: Avasarala ala kuća je posebna vrsta luksuza“, reče njen muž. „Da živiš u prostoru koji je samo tvoj, da pamtiš jednostavna zadovoljstva pečenja hleba i pranja sopstvenog posuđa. To zaboravljaju tvoji prijatelji na visokim položajima. I to ih čini manje humanim.“ Sedeo je za kuhinjskim stolom, zavaljen u stolicu od bambusovog laminata obrađenog tako da liči na orahovinu sa šarama. Ožiljci od njegove operacije raka bili su dve linije blede tame na grlu, jedva vidljive ispod praha belih čekinja. Čelo mu je bilo šire nego kada se udala za njega, kosa proređenija. Sunce nedeljnog jutra prosipalo se preko stola i tamo svetlucalo. „Ne seri“, reče ona. „Samo zato što ti glumiš da živiš kao zemljoradnik, to ne znači da su Erinrajt ili Lus ili bilo ko drugi manje humani. Postoje i manje kuće od ove u kojima živi po šest porodica, a ljudi u njima su stotinu puta bliži životinjama nego ijedan moj saradnik.“ „Stvarno tako misliš?“ „Naravno. Inače, zbog čega bih jutrom išla na posao? Ako neko te poludivlje skotove ne izvuče iz bednih naselja, kome ćete predavati vi sa univerziteta?“ „Odlično rečeno“, kazao je Ardžun. „Jebote, manje su humani zbog toga što ne meditiraju. Mala kuća nije luksuz“, reče ona, pa načas zaćuta. „Mala kuća i puno para, možda.“ Ardžun joj se osmehnu. Uvek je imao predivan osmeh. Ustanovila je da mu uzvraća osmehom, iako je jednim delom svog bića želela da se ljuti. Napolju, Kiki i Suri su kreštale dok su njihova mala polugola tela hitala po travi. Njihova dadilja je kaskala samo pola sekunde za njima, držeći se za bok kao da ublažava probadanje. „Veliko dvorište je luksuz“, reče Avasarala. „Jeste.“ Suri nahrupi na zadnja vrata, šake prekrivene rastresitom crnicom, sa širokim osmehom na licu. Njeni koraci ostaviše za sobom okrunjene tamne tragove na tepihu. „Bako! Bako! Vidi šta sam našla!“ 101

Avasarala se pomeri na stolici. Na dlanu njene unuke glista je pomerala ružičaste i smeđe prstenove svog tela, vlažnog kao i zemlja koja je padala sa Surinih prstiju. Avasarala preuredi lice u masku čuđenja i oduševljenja. „Pa to je divno, Suri. Hajde natrag, napolje, da pokažeš baki gde si to našla.“ Dvorište je mirisalo na pokošenu travu i svežu zemlju. Baštovan - mršav muškarac jedva nešto stariji nego što bi bio njen sin - klečao je pozadi i čupao rukom korov. Suri zaždi prema njemu, a Avasarala pođe za njom polako. Kada je prišla, baštovan joj je klimnuo glavom, ali tu nije bilo prostora za razgovor. Suri je pokazivala i mahala, prepričavala veliku pustolovinu u kojoj je pronašla običnu glistu u blatu, kao da je posredi prava epopeja. Kiki se pojavi kraj Avasarale, i tiho je uze za ruku. Ona je volela svoju malu Suri, ali intimno - ili ako već ne tako, onda samo pred Ardžunom - smatrala je da je Kiki pametnija od njihove dve unuke. Devojčica je bila tiha, ali njene crne oči su bile bistre, i umela je da oponaša svakoga koga bi čula. Kiki nije mnogo toga uspevalo da promakne. „Draga moja ženo“, doviknu joj Ardžun sa zadnjih vrata. „Neko hoće da razgovara sa tobom.“ „Gde?“ „Preko kućnog sistema“, reče Ardžun. „Kaže da ti je terminal nedostupan.“ „Postoji razlog za to“, reče Avasarala. „To je Glorija Tanenbaum.“ Avasarala nevoljno pruži Kikinu ruku dadilji, poljubi Suri u glavu i vrati se prema kući. Ardžun joj pridrža vrata. Na licu mu je bio izraz izvinjenja. „Te pizde mi otimaju od vremena koje provodim kao baka“, reče ona. „Cena moći“, odgovori Ardžun sa zvaničnošću koja je istovremeno bila i razveseljena i ozbiljna. Avasarala otvori vezu na sistemu u svojoj privatnoj kancelariji. Začu se škljocanje i načas dođe do dislokacije dok su se podizale blokade za privatnost, a onda se na njenom ekranu pojavi mršavo lice Glorije Tanenbaum bez obrva. „Glorija! Žao mi je. Isključila sam terminal pošto su mi deca u poseti.“ „Nema problema“, reče žena sa čistim, krtim osmehom koji je bio blizu iskrenog osećanja koliko i ona sama. „Tako je verovatno i bolje. Uvek treba pretpostaviti da se na njih motri podrobnije nego na civilne veze.“ Avasarala se spusti na svoju stolicu. Koža blago uzdahnu pod njenom težinom. „Nadam se da je sve u redu sa tobom i Ecepanom?“ „Dobro smo“, reče Glorija. 102

„U redu, u redu. E sad, koji me moj uopšte zoveš?“ „Pričala sam sa jednim prijateljem čija je žena na Mihajlovu. Kako on kaže, povlače ih iz patrole. Idu duboko.“ Avasarala se namršti. Mihajlov je bio deo malog konvoja koji je pratio saobraćaj između dubokih stanica koje su se nalazile u orbiti na daljem rubu Pojasa. „Gde to idu duboko?“ „Raspitala sam se“, reče Glorija. „Na Ganimed.“ „Ngujen?“ „Da.“ „Tvoj prijatelj mnogo priča“, reče Avasarala. „Ja mu nikada ne govorim istinu“, reče Glorija. „Pomislila sam da bi trebalo to da znaš.“ „Dugujem ti za ovo“, reče Avasarala. Glorija jednom klimnu glavom, pokretom oštrim kao u vrane, pa prekide vezu. Avasarala je jedan dug trenutak sedela u tišini, prstima pritiskajući usne, sledeći u mislima lančane implikacije kao potočić preko kamenja. Ngujen šalje još brodova na Ganimed, i to u potaji. Odgovor na pitanje zašto u potaji bio je jednostavan. Da je to radio otvoreno, ona bi ga sprečila. Ngujen je bio mlad i ambiciozan, ali nije bio glup. Donosio je sopstvene zaključke, i nekako mu je palo na pamet da bi slanje još vojnika u otvoreni čir stanice Ganimed popravilo situaciju. „O, bako!“, pozva Kiki. Po pevušenju u njenom glasu, Avasarala je znala da je u toku neki nestašluk. Ustala je od stola i pošla prema vratima. „Ovde sam, Kiki“, reče ona i stupi u kuhinju. Balon napunjen vodom udari je o rame ne raspukavši se, smandrlja se do poda i bućnu joj kod nogu, zatamnevši kamene pločice oko nje. Avasarala podiže pogled, besnog lica. Kiki je stajala na vratima koja su vodila prema dvorištu, uhvaćena između straha i oduševljenja. „Jesi li ti to upravo napravila nered u mojoj kući?“, upita Avasarala. Prebledela devojčica klimnu glavom. „Znaš li šta se dešava nevaljaloj deci koja naprave nered u kući svoje bake?“ „Izgolicaju ih?“ „Izgolicaju ih!“, reče Avasarala i zaždi za njom. Naravno, Kiki joj umače. Ona je bila osmogodišnje dete. Devojčicu su zglobovi boleli samo od prebrzog rasta. I naravno, ona je na kraju dozvolila da je njena baka uhvati i izgolica toliko da je 103

zavrištala od smeha. Kada su Ašanti i njen muž došli po decu kako bi ih odveli na let natrag za Novgorod, Avasarala je imala mrlje od trave na sariju, a kosa joj je štrčala sa glave na sve strane, kao karikatura na kojoj ju je udario grom. Zagrlila je decu dvaput pre nego što su otišla, i svaki put im krišom dodala malo čokolade, onda je poljubila kćerku, klimnula glavom zetu i mahnula im svima sa svojih vrata. Obezbeđenje je pratilo njihova kola. Niko u tako bliskom srodstvu sa njom nije bio bezbedan od otmice. Bila je to samo još jedna životna činjenica. Tuširala se dugo, trošeći raskošne količine vode gotovo previše vrele da bi joj prijala. Oduvek je volela da se kupa u vodi vreloj gotovo dovoljno da je ošuri, otkad je bila devojčica. Ako je koža nije malo peckala i damarala dok se brisala peškirom, nije se okupala kako treba. Ardžun je bio na krevetu, i čitao je ozbiljno sa svog ručnog terminala. Ona priđe svom plakaru, baci vlažan peškir u korpu i namaknu na sebe pamučnu kućnu haljinu. „On misli da su oni to uradili“, reče ona. „Ko je šta uradio?“, upita Ardžun. „Ngujen. On misli da su Marsovci iza ovoga. Doći će do drugog napada na Ganimed. On zna da Marsovci ne prebacuju flotu tamo, a svejedno pojačava naše snage. Nije ga briga hoće li to upropastiti mirovne razgovore, pošto ih ionako smatra bezveznim. Nema tu šta da se izgubi. Slušaš li ti mene?“ „Da, slušam. Ngujen misli da je to uradio Mars. Pojačava flotu kako bi reagovao. Vidiš?“ „Znaš li ti uopšte o čemu govorim?“ „Po pravilu? Ne. Ali Maksvel Asinijan-Koh je upravo poslao rad o postlirizmu koji će mu doneti more poruka mržnje.“ Avasarala se zakikotala na to. „Živiš u sopstvenom svetu, dragi moj.“ „Tako je“, saglasi se Ardžun, prešavši palcem preko ekrana ručnog terminala. On diže pogled. „To ti ne smeta, je li tako?“ „Upravo te zbog toga volim. Ostani ovde. Čitaj o postlirizmu.“ „Šta ti nameravaš da radiš?“ „Isto što i uvek. Pokušaću da sprečim propast civilizacije dok su naša deca deo nje.“ Kada je bila mlada, majka je pokušala da je nauči da plete. Ta veština joj se nije 104

primila, ali je zato naučila druge lekcije. Kada je jednom nešto loše isplela, njeno osujećeno cimanje samo je još više sve pogoršavalo. Njena majka je uzela gomilu zategnute ispletene vunice od nje, ali umesto da je sama sredi i vrati joj, majka je sela ukrštenih nogu na pod kraj nje i naglas joj rekla kako da razreši čvor. Bila je blaga, odlučna i strpljiva, u potrazi za mestima gde je mogla celom sistemu da pruži više lufta sve dok se, naizgled odjednom, vunica nije rasplela. Na spisku je bilo deset brodova, od jednog drevnog transporta koji je odavno trebalo da se nađe u starom gvožđu do dve fregate na kojima su kapetani bili ljudi za čija je imena ona već čula. Nisu to bile velike snage, ali dovoljno ih je bilo da izazovu provokaciju. Blago, odlučno, strpljivo, Avasarala je počela da ih raspliće. Transport je bio prvi, pošto je s njim mogla najlakše. Ona je već godinama odgajala momke u održavanju i obezbeđenju. Potrajalo je četiri sata da neko sa šemama i brodskim dnevnicima pronađe zavrtanj koji nije bio zamenjen po rasporedu i manje od pola sata posle toga da objavi obavezan povratak. Na brodu Vu Cao - bolje naoružanoj od dve fregate - kapetan je bio Gola Išigava-Marks. Njegov službeni dosije je bio solidno profesionalno štivo. On je bio nemaštovit i odan. Posle tri razgovora, unapređen je u šefa komiteta za nadzor izgradnje, gde verovatno neće moći da napravi nikakvu štetu. Od kompletne komandne posade broda Vu Cao zatraženo je da se vrati na Zemlju i prisustvuje njegovom svečanom unapređenju. Sa drugom fregatom je išlo teže, ali ona je pronašla pravi način. I tada je konvoj već bio dovoljno mali da brod za medicinsku podršku ima viši rejting nego što je ostatak konvoja opravdavao. Čvor joj se raspleo u prstima. Tri broda koje nije mogla da udalji bili su stari i slabi. Ako bi došlo do borbe, ne bi imali nikakvog značaja. A Marsovce bi to uvredilo samo u slučaju da traže izgovor. Mislila je da oni to neće uraditi. A ukoliko je grešila, i to bi bilo zanimljivo. „Zar admiral Ngujen neće prozreti sve ovo?“, upitao je Erinrajt. On je bio u nekoj hotelskoj sobi na drugoj strani planete. Iza njega je bila noć, a košulja mu je bila raskopčana oko vrata. „Neka ga“, reče Avasarala. „Šta će pa da uradi? Otići će da se isplače mami zbog toga što sam mu uzela igračke? Ako ne ume da se igra s velikom decom, jebote, onda ne treba ni da bude admiral.“ Erinrajt se osmehnu i pucnu zglavcima. Izgledao je umorno. „A brodovi koji će stići tamo?“ „Bernadet Koe, Aristofan i Fjodorovna, ser.“ „Da, ti. Šta ćeš reći Marsovcima u vezi s njima?“ 105

„Ništa ukoliko ih oni sami ne pomenu“, reče Avasarala. „A ako to urade, moći ću da ih otpišem s nipodaštavanjem. Mali brod za medicinsku podršku, jedan transport i malena bojna lađa kako bi odvraćala gusare. Hoću reći, nismo poslali tamo par krstarica. Zato, ko ih jebe.“ „Reći ćeš to blaže, nadam se?“ „Naravno da hoću, ser. Nisam glupa.“ „A Venera?“ Ona udahnu duboko i pusti da joj vazduh prošišti kroz zube. „Posrani bauk iz mraka“, reče ona. „Dobijam dnevne izveštaje, ali ne znamo šta to vidimo. Mreža koju je protomolekul napravio preko površine planete gotova je i sada se ruši, ali niču strukture u složenoj radijalnoj simetriji. Samo ne duž ose rotacije. Već u ravni ekliptike. Šta god da se nalazi tamo dole, orijentiše se tako da mu je ceo Sunčev sistem na pameti. A spektrografska analiza pokazuje porast lantan-oksida i zlata.“ „Ne znam šta to znači.“ „Baš kao ni bilo ko drugi, ali pametnjakovići misle kako bi to mogao da bude skup superprovodnika za veoma visoke temperature. Pokušavaju da replikuju kristalne strukture u laboratoriji i pronašli su neke stvari koje ne shvataju. Ispostavilo se da je ta stvar tamo bolji fizički hemičar nego mi. Jebi ga, tu i nema nekog iznenađenja.“ „A veza sa Ganimedom?“ „Samo ona jedna“, reče Avasarala. „Inače ništa. Ili makar ne direktno.“ „Kako to misliš, ne direktno?“ Avasarala se namršti i skrenu pogled. Buda je gledao u nju. „Znaš li da se posle Erosa broj verskih kultova samoubica udvostručio?“, reče ona. „Ja to nisam znala dok nisam dobila izveštaj. Prošlogodišnja inicijativa za ponovnu izgradnju centra za preradu vode u Kairu umalo nije propala pošto je jedna milenijumska grupa rekla kako nam on neće ni trebati.“ Erinrajt se nagnu napred. Oči su mu bile skupljene. „Misliš da postoji neka veza?“ „Ne verujem da se sa Venere prema nama šunja gomila ljudi iz mahuna“, reče ona, „ali... razmišljala sam o tome šta nam je to uradilo. Celom Sunčevom sistemu. Njima, nama i stanovnicima Pojasa. Nije baš zdravo da imaš boga koji spava tamo gde svi možemo da gledamo kako sanja. Svi smo se usrali od straha zbog toga. Ja sam se usrala od straha. I onda svi skrećemo pogled i ponašamo se kao da je vasiona ista kao i kad smo bili mladi, ali znamo da nije tako. Ponašamo se kao da smo zdravi 106

u glavi, ali...“ Ona odmahnu glavom. „Čovečanstvo je oduvek živelo sa neobjašnjivim“, reče Erinrajt. Glas mu je bio oštar. Osećao se nelagodno zbog nje. Pa, i sama se osećala nelagodno zbog sebe. „Neobjašnjivo nije jelo planete“, reče ona. „Sve i da ta stvar na Ganimedu nije potekla sama sa Venere, prilično je jasno da je u vezi sa njom. A ako smo mi to uradili...“ „Ako smo mi to napravili, znači da smo pronašli novu tehnologiju i koristimo je“, reče Erinrajt. „Od kamenog koplja preko baruta do nuklearnih bojevih glava, time se mi bavimo, Krisdžen. Pusti da ja brinem o tome. Ti samo drži Veneru na oku i ne dozvoli da situacija sa Marsom izmakne kontroli.“ „Da, ser“, reče ona. „Sve će biti u redu.“ I zagledana u mrtav ekran tamo gde je do maločas bio njen šef, Avasarala je zaključila da on možda i misli da je to istina. Avasarala više nije bila sigurna. Nešto ju je brinulo, a ona još nije znala šta je posredi. Vrebalo je tamo, tik ispod njene svesti, kao trn zaboden u jagodicu prsta. Otvorila je video-snimak iz postaje UN na Ganimedu, prošla kroz obaveznu sigurnosnu proveru i ponovo odgledala kako marinci ginu. Kiki i Suri će odrasti u svetu u kom se ovo desilo, gde je Venera oduvek bila kolonija nečeg sasvim stranog, nekomunikativnog i neumoljivog. Strah koji to nosi sa sobom biće za njih normalan, nešto o čemu neće razmišljati podjednako kao što ne razmišljaju o sopstvenom disanju. Na njenom ekranu, muškarac koji nije bio stariji od Sorena ispraznio je šaržer automatske puške u napadača. Pojačana rezolucija pokazala je desetine pogodaka koji su probijali stvorenje, a tragovi vlakana izbijali su mu iz leđa kao tračice. Vojnik je ponovo poginuo. Makar mu se to dogodilo brzo. Zaustavila je sliku. Vrhom prsta je ocrtala konturu napadača. „Ko si ti?“, upitala je ekran. „Šta hoćeš?“ Nešto je propustila da zapazi. Događalo se to dovoljno često da prepozna taj osećaj, ali nije joj bilo od pomoći. Doći će joj kad samo bude htelo. Dotad će moći samo da se češe tamo gde je svrbi. Pozatvarala je fajlove i sačekala na sigurnosne protokole kako bi se uverila da ništa nije kopirala, a onda se odjavila i okrenula prema prozoru. Shvatila je da misli na sledeći put. Na to kakve će informacije moći da dobiju sledećeg puta. Kakve će obrasce biti u stanju da prokljuvi sledećeg puta. Kad se dogodi sledeći napad, sledeći pokolj. U njenoj glavi već je bilo savršeno jasno da će se ono što se dogodilo na Ganimedu dogoditi ponovo, pre ili kasnije. Duhovi se ne 107

vraćaju u boce, i od trenutka kada je protomolekul bio pušten na civilno stanovništvo Erosa kako bi se ustanovilo šta on može da uradi, civilizacija se promenila. Promenila se toliko brzo i silovito da oni još pokušavaju tu promenu da sustignu. Pokušavaju da je sustignu. Bilo je u tome nečega. Nečeg je bilo u rečima, nalik na stih iz pesme koje je gotovo mogla da se seti. Zaškrgutala je zubima i ustala, prošetavši se duž prozora. Mrzela je ovaj deo. Mrzela. Vrata njene kancelarije se otvoriše. Kada se okrenula da pogleda u Sorena, on je ustuknuo. Avasarala je smanjila mrštenje za nekoliko jedinica. Nije bilo fer da preplaši sirotog zekana. On je verovatno bio samo pripravnik koji je izvukao kratku slamku i zaglavio sa nadžak-babom. I na neki način, dopadao joj se. „Da?“, reče ona. „Mislio sam da biste želeli da znate da je admiral Ngujen poslao protestnu poruku gospodinu Erinrajtu. Mešanje u njegove nadležnosti. Nije poslao kopiju generalnom sekretaru.“ Avasarala se osmehnu. Ako već nije mogla da pronikne u sve misterije vasione, mogla je makar da momke drži pod konac. A ako se ovaj nije žalio klimoglavku, onda se samo durio. Ostaće to bez ikakvih posledica. „Dobro je znati da je tako. A Marsovci?“ „Tu su, madam.“ Ona uzdahnu, čupnu svoj sari i podiže bradu. „Hajdemo onda da sprečimo rat“, reče ona. 108

E Trinaesto poglavlje: Holden jmos, koji se konačno pojavio nekoliko sati posle nereda povodom hrane sa pakovanjem piva i objašnjenjem da se bavio „izviđanjem“, sada je nosio i malu kutiju sa konzervisanom hranom. Na etiketi je pisalo da su to „pileći prehrambeni proizvodi“. Holden se nadao da će haker kome ih je Praks vodio protumačiti tu ponudu kao dostojnu naknade koju je tražio. Praks ih je vodio manijakalnom brzinom čoveka koji mora da uradi još jednu poslednju stvar pre nego što umre, a oseća da mu je kraj za petama. Holden je podozrevao da to nije daleko od istine. Sitni botaničar je svakako izgledao kao da izgara iznutra. Odveli su ga na Mesečara dok su prikupljali zalihe koje će im zatrebati, i Holden je naterao čoveka da pojede obrok i istušira se. Praks je počeo da se skida dok mu je Holden još pokazivao kako da koristi brodsko kupatilo, kao da bi čekanjem da ostane sam protraćio dragoceno vreme. Prenerazio se kada je ugledao iznureno čovekovo telo. Sve vreme, botaničar je govorio samo o Mej, o svojoj potrebi da je pronađe. Holden je shvatio da mu nikada u životu ništa nije bilo toliko potrebno kao što je ovom čoveku bilo potrebno da ponovo vidi svoju kćerku. Na sopstveno iznenađenje, rastužio se zbog toga. Praks je ostao bez ičega, sva njegova telesna mast je nestala; bio je sveden na sam minimum ljudskosti. Preostala mu je samo potreba da pronađe svoju devojčicu, a Holden mu je zbog nje zavideo. Kada je Holden umirao, zarobljen u paklu stanice Eros, ustanovio je da mora poslednji put da vidi Naomi. Ili ako već to nije moguće, da bude siguran u to da je bezbedna. Zbog toga tamo nije umro. Zbog toga, i zato što je imao Milera kraj sebe sa drugim pištoljem. I ta veza, čak i sada, kad su on i Naomi ljubavnici, bila je bleda senka u poređenju s onim što je gonilo Praksa. Holden je zahvaljujući tome imao osećaj da je izgubio nešto važno a da to nije ni shvatio. Dok se Praks tuširao, Holden se popeo lestvicama na komandni most, gde se Naomi trudila da hakuje obogaljeni bezbednosni sistem Ganimeda, povukao je da ustane sa stolice i zagrlio je na nekoliko trenutaka. Iznenađeno se ukrutila na sekund, 109

a onda opustila u njegovom zagrljaju. „Ćaos“, šapnuo joj je u uho. Možda je to bila tek bleda senka, ali u ovom trenutku je to imao, i bilo je prilično dobro. Praks je zastao na raskrsnici, lupkajući šakama po butinama kao da požuruje sam sebe. Naomi je bila na brodu i pratila njihovo kretanje preko lokatora koje su svi nosili sa sobom, i preko staničnih sigurnosnih kamera. Iza Holdena, Ejmos je pročistio grlo i rekao glasom dovoljno tihim da Praks to ne čuje: „Ako izgubimo ovog lika, slabi su nam izgledi da brzo pronađemo put natrag.“ Holden klimnu glavom. Ejmos je bio u pravu. Čak i u najboljim vremenima, Ganimed je bio lavirint istovetnih sivih hodnika sa ponekom pećinom uređenom kao park. A stanica sada svakako nije bila u svom najboljem izdanju. Gotovo svi kiosci za javne informacije bili su tamni, u kvaru ili potpuno uništeni. Javna mreža je u najboljem slučaju bila nepouzdana. A domaće stanovništvo se kretalo poput lešinara nad truplom nekada velikog meseca, naizmenično prestravljeno i preteće. I on i Ejmos su otvoreno nosili vatreno oružje, a Ejmos je ovladao konstantno namrgođenim izrazom, koji je ljude nagonio da ga automatski svrstaju na svoj spisak onih „sa kojima se nije zajebavati“. Ne prvi put, Holden se zapitao kako je Ejmos živeo pre nego što je potpisao ugovor za službu na Kenterberiju, starom tegljaču vode na kom su služili zajedno. Praks se naglo zaustavio ispred vrata koja su izgledala kao stotine drugih kraj kojih su već prošli, u zidu sivog hodnika koji je izgledao kao svaki drugi sivi hodnik. „Ovde je. On je unutra.“ Pre nego što je Holden stigao da reaguje, Praks je već lupao po vratima. Holden je ustuknuo za korak u stranu, kako bi jasno video vrata mimo Praksa. Ejmos stade sa druge strane, stavivši pakovanje piletine ispod levog pazuha, pa zakači desni palac za lastiš na struku odmah ispred futrole. Godina dana provedena u patroliranju Pojasom, i čišćenju najgorih šakala koje je za sobom ostavilo bezvlašće, dovela je do nekih automatskih navika kod članova njegove posade. Holden ih je cenio, ali nije baš bio siguran da mu se dopadaju. Rad u službi obezbeđenja svakako nije nimalo ulepšao Milerov život. Vrata naglo otvori žgoljav tinejdžer nag do pojasa, s velikim nožem u drugoj ruci. „Koji moj...“, zausti on, a onda ućuta kada je ugledao Holdena i Ejmosa pored Praksa. Baci pogled na njihove pištolje i reče: „O.“ 110

„Doneo sam ti piletinu“, odgovori Praks, pokazavši na pakovanje koje je nosio Ejmos. „Moram da vidim ostatak onih snimaka.“ „To sam mogla i ja da ti obezbedim“, reče Naomi Holdenu u uho, „da sam imala dovoljno vremena.“ „Problem i jeste u tome što nema dovoljno vremena“, izgovorio je Holden nečujno u mikrofon. „Ali to nam je definitivno rezervni plan.“ Mršavi klinac slegnu ramenima i otvori vrata do kraja, pokazavši Praksu da uđe. Holden uđe za njim, sa Ejmosom na začelju. „Onda“, reče klinac. „Pokažeš mi to, sabé?“ Ejmos spusti pakovanje na prljavi sto i izvadi jednu konzervu iz kutije. Podiže je tako da klinac može da je vidi. „A umak?“, reče klinac. „Šta kažeš, umesto toga, na drugu konzervu?“, odgovori Holden, priđe klincu i prijazno mu se osmehnu. „Izvuci ti lepo ostatak snimka, a mi ćemo onda da te ostavimo na miru. Kako ti to zvuči?“ Klinac podiže bradu i odgurnu Holdena dalje od sebe. „Nemoj da mi se tu unosiš, muškarčino.“ „Izvinjavam se“, reče Holden, kome osmeh nije ni za tren posustao. „A sad daj taj video-snimak koji si obećao mom drugaru.“ „Možda ne“, reče klinac. Mahnu rukom prema Holdenu. „Adinerado, si no? Mož’ bit’ da imate još piletine za plaćanje. Možda i puno.“ „Samo da proverim da li možda grešim“, reče Holden. „Ti to nas hoćeš da opelješiš? Jer ako je tako, onda...“ Mesnata šaka mu pade na rame, prekinuvši ga. „Ja ću ovo, kapetane“, reče Ejmos i stupi između Holdena i klinca. Držao je jednu konzervu sa piletinom u ruci, bacao je lako u vazduh i hvatao. „Onom baji“, reče Ejmos i pokaza na Praksa levom rukom, dok je piletinu i dalje bacao uvis desnom, „neko je oteo ćerkicu. On samo hoće da zna gde je ona. Spreman je da plati dogovorenu cenu za tu informaciju.“ Klinac slegnu ramenima i zausti da nešto kaže, ali Ejmos prinese prst usnama i ućutka ga. „A sada kad je spreman da plati tu cenu“, reče Ejmos prijateljskim i pričljivim tonom, „ti bi da ga iscediš zato što znaš da je očajan. Dao bi sve samo da ponovo dođe do svoje ćere. Danas ima da masno zaradiš, zar ne?“ 111

Klinac ponovo slegnu ramenima. „Que no...“ Ejmos nabi konzervu sa pilećim prehrambenim proizvodima klincu u lice toliko brzo da Holden nije mogao da shvati zbog čega haker odjednom leži na podu, dok mu krv kulja iz nosa. Ejmos spusti jedno koleno na njegove grudi, pribivši ga uz pod. Konzerva piletine se podiže i ponovo naglo spusti klincu na lice uz oštar prasak. On zaurla, ali Ejmos mu poklopi usta levom rukom. „Govno jedno malo“, dreknu Ejmos, glasom lišenim poslednjih tragova prijaznosti, tako da je u njemu preostao samo sirovi životinjski bes koji Holden nikada ranije nije čuo. „Hoćeš da ta devojčica ostane zatočena zbog još posrane piletine?“ Ejmos tresnu konzervom hakera po uvu, koje istog trena procveta i pocrveni. On skloni ruku sa njegovih usta i klinac poče da doziva u pomoć. Ejmos još jednom podiže konzervu piletine, ali Holden ga dograbi za ruku i odvuče od klinca koji je trabunjao. „Dosta“, reče on dok je držao Ejmosa i nadao se da grmalj neće odlučiti da njega klepi konzervom. Ejmos je oduvek bio od onih koji učestvuju u kafanskim tučama zato što u njima uživaju. Ovo je bilo drugačije. „Dosta“, ponovi Holden, a onda nastavi da drži Ejmosa sve dok ovaj nije prestao da se otima. „Ne može da nam pomogne ako mu prospeš mozak.“ Klinac je odbauljao unazad po podu i pribio se ramenima uza zid. Klimao je glavom dok je Holden govorio, i držao se kažiprstom i palcem za razbijeni nos. „Je li tako?“, reče Ejmos. „Pomoći ćeš?“ Klinac ponovo zaklima glavom i uskobelja se na noge, i dalje pribijen uza zid. „Idem ja s njim“, reče Holden i potapša Ejmosa po ramenu. „Ti lepo ostani ovde i malo predahni.“ Pre nego što je Ejmos stigao da odgovori, Holden pokaza na prestravljenog hakera. „Bolje prioni na posao.“ „Eno“, reče Praks kada se ponovo pojavio snimak Mejine otmice. „To je Mej. Taj muškarac je njen lekar, doktor Striklend. Tu ženu ne poznajem. Ali Mejina vaspitačica je rekla da se pojavila u njihovim podacima kao Mejina majka. Sa slikom i ovlašćenjem da dođe po nju. Školsko obezbeđenje je veoma dobro. Nikada ne dozvole da dete ode bez toga.“ 112

„Ustanovi kuda su otišli“, reče Holden hakeru. Praksu reče: „Zašto njen lekar?“ „Mej je...“, zausti Praks, pa načas zaćuta i poče iznova. „Mej ima retku genetsku bolest koja onesposobljava njen imunološki sistem bez redovnog lečenja. Doktor Striklend to zna. Još šesnaestoro druge dece s njenim poremećajem takođe je nestalo. On možda njih drži... možda Mej drži u životu.“ „Primaš ovo, Naomi?“ „Jesje, idem za hakerom kroz obezbeđenje. Više nam neće trebati.“ „Dobro“, reče Holden. „Jer sam prilično siguran da smo ovaj most spalili za sobom čim jednom izađemo odavde.“ „Uvek možemo naći još piletine“, reče Naomi kroz kikot. „Ejmos se postarao da klinac sledeći put zatraži plastičnu hirurgiju.“ „Joj“, odgovori ona. „Da li je dobro?“ Holden je znao da je mislila na Ejmosa. „Da. Ali... postoji li nešto što ne znam o njemu i što bi od ovoga napravilo problem? Jer on je zaista...“ „Aqui“, reče haker, pokazavši na ekran. Holden je gledao kako doktor Striklend nosi Mej hodnikom koji je izgledao starije, dok je za njim išla tamnokosa žena. Došli su do vrata koja su izgledala kao drevni hermetički poklopac. Striklend je uradio nešto na panelu kraj toga i njih troje su ušli. „Iza ovoga nema očiju“, reče haker, gotovo ustuknuvši, kao da očekuje kaznu zbog nedostataka u sigurnosnom sistemu Ganimeda. „Naomi, kuda to vodi?“, reče Holden, mahnuvši kako bi stavio hakeru do znanja da nije on kriv za to. „Liči na stari deo prvobitnih iskopina“, reče ona, naglašavajući reči pauzama dok je radila na svojoj konzoli. „Zonski je označeno kao pomoćno skladište. Iza tih vrata ne bi trebalo da bude ništa osim prašine i leda.“ „Možeš li da nas odvedeš tamo?“, reče Holden. I Naomi i Praks istovremeno rekoše: „Da.“ „Onda idemo tamo.“ On pokaza Praksu i hakeru da izađu natrag u prvu prostoriju, a onda pođe za njima. Ejmos je sedeo za stolom i okretao jednu konzervu sa piletinom kao debeli novčić. Pod lakom gravitacijom meseca, činilo se da će nastaviti večno da se okreće. Izraz na njegovom licu bio je dalek i neodgonetljiv. 113

„Odradio si posao“, reče Holden hakeru, koji je zurio u Ejmosa, dok mu se lice trzalo od straha u bes i natrag. „Zato ćeš biti plaćen. Nemamo nameru da te prevarimo.“ Pre nego što je klinac mogao da odgovori, Ejmos ustade i uze kutiju konzervi sa piletinom. Okrenu je i prosu sve preostale konzerve po podu, gde se nekoliko otkotrljalo u različite ćoškove male prostorije. „Zadrži kusur, govnaru“, reče on i onda baci praznu kutiju u mali deo s kuhinjom. „I sa tim“, reče Holden, „mi odosmo.“ Kada su Ejmos i Praks izašli na vrata, Holden je izašao unazad, držeći budno na oku hakera kako bi bio uveren da ovaj neće pokušati da im se nekako uzaludno sveti. Nije morao da se brine. Čim je Ejmos izašao na vrata, klinac je samo počeo da kupi konzerve s piletinom i ređa ih po stolu. Dok je Holden uzmicao i zatvarao vrata za sobom, Naomi reče: „Ti znaš šta to znači, zar ne?“ „Na šta misliš?“, odgovori on, a onda reče Ejmosu: „Natrag na brod.“ „Praks je rekao da su sva deca sa Mejinim konkretnim poremećajem nestala“, nastavi Naomi. „A njen lekar ju je odveo iz škole.“ „Znači da verovatno možemo pretpostaviti da su on, ili ljudi sa kojima je radio, oteli ostale“, saglasi se Holden. Ejmos i Praks su išli zajedno hodnikom, i rmpalija je još na licu imao onaj odsutan izraz. Praks je spustio ruku na njegovu mišicu, a Holden ga je čuo kako šapuće: „Hvala ti.“ Ejmos je samo slegnuo ramenima. „Šta će mu ta deca?“, upita Naomi. „Za mene je bolje pitanje to kako je znao da treba da ih otme samo nekoliko sati pre nego što se pripucalo?“ „Da“, reče Naomi, tihim glasom. „Da, kako je mogao to da zna?“ „Zato što je zbog njega i nastalo ovo sranje“, reče Holden, izgovorivši naglas ono što su oboje pomislili. „Ako on drži svu tu decu, i on ili ljudi sa kojima je mogu da započnu rat između Marsa i Zemlje kako bi prikrili otmicu...“ „To mi već liči na strategiju koja nam je odranije poznata, zar ne? Treba da ustanovimo šta se nalazi iza tih vrata.“ „Jedna od dve stvari“, reče Naomi. „Ništa, pošto su posle otmice zapalili što dalje od ovog meseca...“ 114

„Ili“, nastavi Holden, „gomila naoružanih likova.“ „Da.“ * Kuhinja na Mesečaru bila je tiha dok su Praks i Holdenova posada ponovo gledali snimak. Naomi je sastavila sve bezbednosne snimke Mejine otmice u jednu dugačku petlju. Gledali su kako je njen lekar nosi kroz različite hodnike, naviše liftom, i konačno do vrata napuštenih delova stanice. Posle trećeg gledanja, Holden je pokazao Naomi da to isključi. „Šta sve znamo?“, reče on, dok je lupkao prstima po stolu. „Dete nije uplašeno. Ne otima se kako bi pobeglo“, reče Ejmos. „Celog života poznaje doktora Striklenda“, odgovori Praks. „On joj dođe gotovo kao član porodice.“ „Što znači da su ga kupili“, reče Naomi. „Ili da ovaj plan traje već...“ „Četiri godine“, reče Praks. „Četiri godine“, ponovi Naomi. „Što je đavolski dug period za prevaru, osim ako ulozi nisu ogromni.“ „Je li posredi otmica? Da su hteli otkupninu...“ „Ne pije vodu. Nekoliko sati pošto je Mej nestala kroz taj prolaz“, reče Holden, pokazavši na zamrznutu sliku na Naominom ekranu, „Zemlja i Mars pucaju jedno na drugo. Neko se grdno potrudio da otme šesnaestoro bolesne dece i sakrije tu činjenicu.“ „Da Protogen nije uništen“, reče Ejmos, „ovo bi bilo upravo nalik na njihova sranja.“ „A ko god da je to uradio, takođe ima značajne tehnološke resurse“, reče Naomi. „Bili su u stanju da hakuju školski sistem i pre nego što se Ganimedova mreža srušila zbog bitke, i ubace ženine podatke u Mejin fajl bez ikakvog traga čačkanja.“ „Neka deca iz njene škole imaju veoma bogate ili moćne roditelje“, reče Praks. „Njihovo obezbeđenje je sigurno bilo vrhunsko.“ Holden je odlupkao poslednji ritam po stolu obema rukama, a onda rekao: „Što nas sve dovodi do velikog pitanja. Šta nas čeka sa druge strane tih vrata?“ „Korporativne gorile“, reče Ejmos. „Ništa“, reče Naomi. „Mej“, reče Praks tiho. „Mogla bi tamo da bude Mej.“ 115

„Treba da budemo spremni za sve tri mogućnosti: nasilje, prikupljanje podataka ili spasavanje deteta. Hajde onda da smislimo plan. Naomi, želim terminal sa radio-vezom koji mogu da priključim na svaku mrežu sa druge strane i omogućim ti ulaz.“ „Važi se“, reče Naomi, koja je već ustajala od stola i polazila prema lestvicama kod krme. „Prakse, vi treba da smislite rešenje za to da nam Mej poveruje ako je pronađemo, i date nam pojedinosti o svim komplikacijama koje bi njena bolest mogla da izazove za vreme spasavanja. Koliko brzo treba da se vratimo ovamo kako bi dobila lekove? Takve stvari.“ „Dobro“, reče Praks, izvukavši svoj terminal kako bi unosio beleške. „Ejmose?“ „Da, kapetane?“ „To znači da je nasilje prepušteno tebi. Hajde da se opremimo.“ Osmeh je započeo i završio se u uglovima Ejmosovih očiju. „Do jaja!“ 116

P Četrnaesto poglavlje: Praks raks nije ni shvatao koliko je bio blizu kolapsa sve dok nije jeo. Konzervisana piletina s nekakvom pikantnom turšijom, mekim krekerima koji se ne mrve, namenjenim bestežinskom stanju, velika čaša piva. Pojeo je to halapljivo, i telo mu je najednom bilo gladno i nezaustavljivo. Kada je prestao da povraća, žena koja se izgleda brinula o svim praktičnim sitnicama na brodu - znao je da joj je ime Naomi, ali on je sve vreme želeo da je nazove Kasandrom, zato što je ličila na pripravnicu s tim imenom koja je radila s njim pre tri godine - prebacila ga je na proteinsku kašicu, koju je njegov atrofirani želudac zaista mogao da podnese. Posle nekoliko sati, počeo je da dolazi k sebi. Kao da se iznova i iznova budio, a da uopšte u međuvremenu nije ni zaspao; dok je sedeo u spremištu Holdenovog broda, ustanovio je da zapaža promenu u svom poimanju, da može mnogo jasnije da misli i da mu prija to što se vraća sam sebi. A onda bi, nekoliko minuta kasnije, neki skup ganglija lišen šećera ponovo profunkcionisao, pa bi se to ponovo dogodilo. I sa svakim korakom natrag prema stvarnoj svesti, osećao je kako nagon narasta, gura ga prema tim vratima kroz koja su prošli Striklend i Mej. „Doktor, a?“, rekao je onaj krupni - Ejmos. „Ovde sam stekao diplomu. Univerzitet je zaista dobar. Mnogo novca od donacija. Ili - makar ga je nekada bilo.“ „Ja se nikad nisam naročito zalagao za formalno obrazovanje.“ Menza broda za dopremu pomoći bila je mala i izbrazdana od starosti. Zidovi od tkanih ugljeničnih vlakana imali su napukline u emajlu, a ploča stola bila je puna rupa posle godina, možda i decenija korišćenja. Osvetljenje je bilo tankog spektra blizu ružičaste boje i ubilo bi za oko tri dana svaku biljku koja bi se pod njim našla. Ejmos je imao platnenu torbu punu plastičnih kutija različitih veličina i činilo se da svaka od njih sadrži nekakvo vatreno oružje. Odvio je kvadrat od crvenog filca i rasklopio ogroman mat crni pištolj na njemu. Nežni metalni delovi izgledali su kao skulptura. Ejmos umoči vatu u svetloplavi rastvor za čišćenje i blago protrlja srebrni mehanizam prikačen za crnu metalnu cev, glačajući metalne pločice koje su već bile 117

sjajne kao ogledala. Praks shvati da mu se ruke pomeraju prema rastavljenim delovima, priželjkujući da se oni sastave. Da su već čisti, uglačani i vraćeni na mesto. Ejmos se pravio da to ne primećuje na način koji je govorio da je toga i te kako svestan. „Ne znam zbog čega su je oteli“, reče Praks. „Doktor Striklend se uvek divno ophodio prema njoj. Nikad je nije... Mislim, nikad je nije povredio. Ne verujem da ju je povredio.“ „Da, verovatno nije“, reče Ejmos. On ponovo umoči vatu u tečnost za čišćenje i poče da briše metalnu šipku oko koje je bila umotana opruga. „Zaista moram da odem tamo“, reče Praks. Nije rekao: Svaki minut koji protekne jeste minut koji bi mogli da iskoriste da naude Mej. Da bi ona mogla da bude na umoru ili da je otpremaju negde u svemir. Pokušavao je da ne zvuči kao da cvili ili zahteva nešto, ali činilo mu se da upravo tako govori. „Priprema je ono gadno“, reče Ejmos, kao da je saglasan sa nečim. „Hteo bi odmah da se baciš tamo, iz ovih stopa. Jebote, da završiš sa tim.“ „Pa, da“, reče Praks. „Razumem to“, reče Ejmos. „Nije zabavno, ali moraš da prođeš kroz to. Ako upadneš a oprema ti nije spremna, bolje ti je da uopšte i ne ideš. Osim toga, devojčice nema već koliko dugo?“ „Od početka borbi. Otkad je palo ogledalo.“ „Izgledi da još koji sat donese neku bitnu razliku prilično su mali, zar ne?“ „Ali...“ „Da“, reče Ejmos sa uzdahom. „Znam. Ovo je onaj težak deo. Ipak, ne toliko gadan kao čekanje na naš povratak. To će ti pasti još teže.“ Ejmos spusti vatu i poče da vraća dugačku crnu oprugu na vreteno od sjajnog metala. Praksove oči su zapekla isparenja rastvora za čišćenje. „Čekam ja tebe!“ reče Praks. „Da, znam“, reče Ejmos. „I potrudiću se da stvarno sve obavimo brzo. Kapetan je stvarno dobar lik, ali povremeno neke stvari mogu da mu skrenu pažnju. Teraću ga ja da misli samo na glavni cilj. Nema frke.“ „Ne“, reče Praks, „ne mislim da čekam na tebe pošto odeš do tih vrata. Hoću da kažem kako čekam na tebe sada. Čekam da odem tamo sa tobom.“ Ejmos ubaci oprugu i vreteno u telo pištolja, vrteći ih blago jagodicama prstiju. Praks nije ni znao kada je ustao na noge. 118

„U koliko si vatrenih obračuna učestvovao do sada?“, upita Ejmos. Glas mu je bio tih, opušten i blag. „Jer ja sam učestvovao u - sranje. Ovaj će mi biti jedanaesti. Možda dvanaesti, ako računaš ono kad se lik ponovo digao kao drugi obračun. Stvar je u tome da, ukoliko hoćeš da ti ćerkica bude bezbedna, bolje da nije u tunelu zajedno sa likom koji puca a ne zna šta radi.“ Kao da želi to da naglasi, Ejmos sklopi pištolj. Metal škljocnu. „Biće sve u redu sa mnom“, reče Praks, ali noge su mu zadrhtale samo od toga što je ustao. Ejmos podiže pištolj. „Je li ovo spremno da opali?“, upita Ejmos. „Molim?“ „Ako uzmeš sada ovaj pištolj, uperiš ga u zlikovca, povučeš obarač, hoće li da uradi bum? Gledao si kako ga sklapam. Opasno ili bezbedno?“ Praks otvori usta, a onda ih ponovo zatvori. Tištanje iza njegove grudne kosti malo se pogoršalo. Ejmos poče da spušta pištolj. „Bezbedno“, reče Praks. „Siguran si u to, doktore?“ „Nisi stavio nijedan metak unutra. Bezbedno je.“ „Siguran si?“ „Da.“ Ejmos se namršti na oružje. „Pa, da, tako je“, reče on. „Ali i dalje ne ideš.“ Glasovi se začuše iz uskog hodnika koji je vodio iz vazdušne komore. Glas Džima Holdena nije bio ono što je Praks očekivao. On je očekivao da mu glas bude mrtav ozbiljan. Umesto toga, čak i u ovakvo vreme, kada mu je uzrujanost kratila samoglasnike i zatezala glas, u njemu je bilo neke lakoće. Ženin glas - Naomin, ne Kasandrin - nije bio dublji, ali je bio tamniji. „To su ti brojke“, rekla je ona. „Pogrešne su“, reče Holden dok je pognut ulazio u menzu. „Moraju biti pogrešne. Nemaju nikakvog smisla.“ „Kakve su vesti, kapetane?“, upita Ejmos. „Bezbednjaci nam neće biti ni od kakve koristi“, reče Holden. „Lokalci su previše raštrkani u pokušaju da spreče ovde potpunu katastrofu.“ „Zbog toga možda i ne bi trebalo da upadamo tamo sa isukanim pištoljima“, reče Naomi. „Molim te, možemo li da sada ne razgovaramo o tome?“ Usne su joj se stegle i 119

Ejmos je značajno pogledao u pištolj, glačajući delove koji su se već sijali. Praks je imao utisak da je upao u neki mnogo duži razgovor. „Taj tip koji prvo potegne pištolj, a tek onda razgovara...“, reče Naomi. „Nisi bio to. Ti nisi to.“ „Pa, danas je potrebno da budem takav“, reče Holden glasom kojim je zaključio temu. Tišina je bila neprijatna. „Šta to nije u redu sa brojkama?“, upita Praks. Holden pogleda u njega, zbunjen. „Rekao si da nešto nije u redu sa brojkama.“ „One govore da stopa smrtnosti raste. Ali to je sigurno pogrešno. Borbe su trajale... koliko? Jedan dan? Dan i po? Zašto bi se sve sada pogoršalo?“ „Ne“, reče Praks. „Tako je. To je kaskada. Biće i gore.“ „Šta je kaskada?“, upita Naomi. Ejmos ubaci pištolj u njegovu kutiju i izvadi jednu dužu. Možda sa sačmaricom. Zurio je u Praksa i čekao. „To je osnovna prepreka u veštačkim ekosistemima. U normalnom evolutivnom okruženju postoji dovoljno razlika da se sistem zaštiti kad dođe do neke katastrofe. Takva je priroda. Katastrofalne stvari se dešavaju neprestano. Ali mi ne možemo da stvorimo ništa sa takvom dubinom. Pokvari li se nešto, postoji samo nekoliko postupaka koji mogu to da nadoknade. Dođe do prenapregnutosti. Gubitka ravnoteže. Kada sledeće otkaže, preostane još manje postupaka, koji su još više prenapregnuti. Jednostavan složen sistem. To je tehnički naziv za njega. Pošto je jednostavan, sklon je kaskadama, a pošto je složen, ne može se predvideti kada će otkazati. Niti kako. Nemoguće je to izračunati.“ Holden se nasloni na zid, prekrstivši ruke. Još mu je bilo čudno da ga vidi uživo. Izgledao je isto kao na ekranima, i istovremeno nije. „Stanica Ganimed“, reče Holden, „najvažniji je izvor hrane i poljoprivredni centar mimo Zemlje i Marsa. Ona ne može tek tako da propadne. Ne bi oni to dozvolili. Pobogu, pa ovamo ljudi dolaze da im se rode deca.“ Praks nakrivi glavu. Koliko juče, on ne bi bio u stanju da to objasni. Ponajpre, ne bi u krvi imao dovoljno šećera za razmišljanje. Zatim, ne bi imao kome to da kaže. Dobro je što je ponovo u stanju da razmišlja, makar samo da bi objasnio koliko se situacija pogoršala. „Ganimed je mrtav“, reče Praks. „Tuneli će verovatno pre-živeti, ali prirodne i društvene strukture već su poremećene. Sve i da uspemo nekako da vratimo sisteme životne sredine na njihovo mesto - a to zaista ne bismo uspeli bez mnogo rada - koliko će ljudi sada ostati ovde? Koliko će ih završiti u zatvoru? Nešto će već popuniti tu prazninu, ali ne ono što se ovde ranije nalazilo.“ 120

„Zbog kaskade“, reče Holden. „Da“, reče Praks. „To sam ranije pokušavao da kažem. Ejmosu. Sve će se raspasti. Slanje pomoći će možda doprineti tome da taj raspad bude elegantniji. Ali prekasno je. Prekasno je, a pošto je Mej tamo negde, a mi ne znamo šta će se još pokvariti, moram da pođem sa vama.“ „Prakse“, reče Kasandra. Ne. Naomi. Možda mu mozak čak ni sada nije povratio svu svoju snagu. „Striklend i ta žena, čak i ako misle da mogu da ih sačuvaju na bezbednom, to ne mogu. Vidite? Sve i da joj ne nanose bol, čak i da to ne rade, sve oko njih će se raspasti. Šta ako ostanu bez vazduha? Šta ako ne razumeju šta se dešava?“ „Znam da nije lako“, reče Holden. „Ali vika nimalo nije od pomoći.“ „Ne vičem. Ne vičem. Samo vam pričam da su mi oteli ćerkicu i da moram otići po nju. Moram da budem tamo kada otvorite ta vrata. Čak i ako nje tamo nema. Čak i ako je mrtva, treba ja da je pronađem.“ Zvuk je bio oštar, profesionalan i neobično lep: šaržer koji ulazi u pištolj. Praks nije video da ga je Ejmos ponovo izvadio iz kutije, ali tamni metal je bio u ogromnoj čovekovoj ruci. Mali u poređenju sa njegovim prstima. Na njegove oči, Ejmos ubaci metak u ležište. Onda uze pištolj za cev, pazeći da ovaj cilja u zid, i pruži ga. „Ali mislio sam...“, reče Praks. „Rekao si da nisam...“ Ejmos ispruži ruku još koji centimetar. Taj gest je bio sasvim jasan. Uzmi. Praks ga uze. Bio je teži nego što je izgledao. „Hm. Ejmose?“, reče Holden. „Zar si mu upravo dao napunjen pištolj?“ „Doca treba da ide, kapetane“, reče Ejmos slegnuvši ramenima. „Pa sam pomislio da bi možda trebalo da pođe.“ Praks vide kako su se Holden i Naomi zgledali. „Možda bi trebalo da malo porazgovaramo o tome kako si došao do te odluke, Ejmose“, reče Naomi, pažljivo oblikujući reči. „Nego šta“, reče Ejmos. „Čim se vratimo.“ Praks je nedeljama išao stanicom kao domorodac, tamošnji stanovnik. Izbeglica koji nema kuda da beži. Navikao se na to kako su hodnici izgledali, kako su ljudske oči klizile preko njega kad god bi pokušao da se nekome izjada. Sada, pošto je bio nahranjen, naoružan i pripadnik grupe, stanica je za njega postala sasvim drugačije mesto. Ljudske oči su i dalje klizile preko njega, ali strah je bio drugačiji, a glad se 121

borila protiv tog straha. Holden i Ejmos nisu bili posiveli od neuhranjenosti niti im je u očima bio progonjeni pogled usled posmatranja očigledno neizbežnog kolapsa. Naomi se vratila na brod, uhakovala lokalnu bezbednosnu mrežu i bila spremna da koordinira njih trojicu za slučaj da se podele. Možda prvi put u životu, Praks se osećao kao dođoš. Gledao je svoj rodni grad i video ono što i Holden: ogroman hodnik sa farbama i bojama visoko u ledenom zidu; donja polovina, koju bi ljudi slučajno mogli da dodirnu, bila je prekrivena debelom izolacijom. Ganimedov sirovi led odvojio bi meso od kostiju i pri najkraćem mogućem dodiru. Hodnik je sada bio previše mračan, podne svetiljke su počele da otkazuju. Široki hodnik kojim je Praks svakodnevno išao u školu bio je mračna odaja ispunjena zvucima kapanja vode usled otkazivanja klimatske regulacije. Biljke koje još nisu uvenule venule su, a on je u grlu osećao užegao miris vazduha koji je značio da će se ubrzo uključiti reciklatori za slučaj opasnosti. Da bi trebalo ubrzo da se uključe. Što pre to bolje. Ali Holden je bio u pravu. Očajni ljudi mršavih lica kraj kojih su prolazili bili su naučnici koji su se bavili hranom i tehničari za zemljište, stručnjaci za razmenu gasova i osoblje za poljoprivrednu podršku. Ako stanica Ganimed umre, kaskada se neće tu zaustaviti. Pošto jednog dana i poslednji tovar sa hranom uzleti, Pojas, Jupiterov sistem, i mnoštvo stalnih baza u sopstvenim orbitama oko Sunca moraće da pronađu drugi način da dolaze do vitamina i mikrohranljivih materija za svoju decu. Praks je počeo da se pita hoće li baze na dalekim planetama biti u stanju da se izdržavaju. Da samo imaju opremu za izradu plastenika i farmi kvasca i da ništa nije krenulo po zlu... To mu je skretalo pažnju. Hvatao se za svaku slamku, samo da se ne bi suočio sa strahom od onoga što ga čeka iza tih vrata. Prihvatao je to oberučke. „Stoj! Svi do jednog.“ Glas je bio dubok, grub i vlažan, kao da je čoveku neko iščupao glasne žice i provukao ih kroz blato. Stajao je nasred raskrsnice ledenih tunela ispred njih, dok se telesni oklop vojne policije za dva broja premali upinjao da zadrži u sebi njegovo glomazno telo. Po naglasku i građi, bio je sa Marsa. Ejmos i Holden zastaše, okrenuše se i pogledaše svuda, samo ne prema muškarcu ispred njih. Praks pogleda kud i oni. I drugi ljudi su vrebali, poluskriveni, oko njih. Iznenadna panika je imala ukus bakra. „Ja ih vidim šest“, reče Holden. „A onaj lik u sivim pantalonama?“, upita Ejmos. „U redu, možda sedam. Prati nas otkad smo pošli iz broda, doduše. On bi mogao da bude nešto drugo.“ 122

„Šest je i dalje više nego tri“, reče Naomi u njihovim ušima. „Da šaljem pojačanje?“ „Bog te mazo. Imamo pojačanje?“ upita Ejmos. „Reći ćeš Supitajapornu da dođe i udavi ih pričom?“ „Možemo da ih sredimo“, reče Praks i posegnu za pištoljem koji je nosio u džepu. „Ne smemo dozvoliti da bilo ko...“ Ejmosova široka šaka prekri njegovu, zadržavši mu pištolj u džepu i van vidokruga. „Ovi nisu od onih u koje pucaš“, reče Ejmos. „Sa ovima se razgovara.“ Holden stupi prema Marsovcu. Lakoća u njegovom držanju doprinela je da automatska puška o njegovom ramenu izgleda gotovo bezopasno. Čak ni skupi oklop za trup koji je imao na sebi nije izgledao u neskladu s tim nehajnim osmehom. „Hej“, reče Holden. „Ima li nekih problema, gospodine?“ „Možda ima“, reče Marsovac razvučeno. „A možda i nema. Od vas zavisi.“ „Biće onda da nema“, reče Holden. „A sad, izvinite moliću lepo, idemo mi svojim...“ „Stani malo“, reče Marsovac i krenu napred. Lice mu je izgledalo nekako kao lice čoveka koga je Praks ranije video u metrou i nikada nije posebno primetio. „Vi niste odavde.“ „Ja jesam“, reče Praks. „Ja sam doktor Praksidajk Meng. Glavni botaničar projekta farme soje RMD Jug. A ko ste vi?“ „Pusti kapetana da ovo odradi“, reče Ejmos. „Ali...“ „Prilično mu dobro ide.“ „Ja mislim da ste vi od onih koji su doneli pomoć“, reče Marsovac. „Daleko od dokova. Čini mi se da ste se izgubili. Možda vam treba pratnja natrag, na bezbedno.“ Holden premesti težinu s noge na nogu. Automatska puška samo skliznu nekoliko centimetara napred, nimalo provokativno. „Šta ga znam“, reče Holden. „Prilično smo dobro zaštićeni. Mislim da verovatno možemo da se staramo o sebi. A koliko bi koštala ta vaša... hm, pratnja?“ „Da vidimo. Ima vas trojica. Neka bude stotka u Marsovoj valuti. Pet, u lokalnoj.“ „A šta mislite o tome da krenete s nama, pa da vam sredim da svi odete sa ove ledene kugle?“ Marsovcu se obesi vilica. 123

„To nije smešno“, reče on, ali je maska moći i samopouzdanja spala. Praks je iza nje ugledao glad i očajanje. „Idem u jedan stari sistem tunela“, reče Holden. „Neko je oteo grupu dece neposredno pre nego što je sve otišlo dođavola. Tamo su ih odveli. Doktorova ćera je jedna od otetih. Idemo da je uzmemo i da ih učtivo pitamo otkud su znali da će sve ovo da se dogodi. Možda dođe i do otpora. Dobro bi mi došlo nekoliko ljudi koji znaju da se snalaze sa oružjem.“ „Zajebavaš“, reče Marsovac. Krajičkom oka, Praks vide da je neko od ostalih istupio. Mršava žena u jeftinoj zaštitnoj odeći. „Mi smo iz ASP-a“, reče Ejmos, pa klimnu prema Holdenu. „On je Džejms Holden sa Rosinantea „Svetog mu sveca“, reče Marsovac. „Stvarno. Ti si Holden.“ „Znam, stvar je u bradi“, reče Holden. „Ja se zovem Vendel. Radio sam za obezbeđenje Pinkvoter pre nego što su gadovi uzleteli i ostavili nas ovde. Po mom shvatanju, time su prekršili ugovor. Ako ti trebaju profesionalci sa oružjem, nećeš naći bolje od nas.“ „Koliko vas je?“ „Šestoro, uključujući i mene.“ Holden pogleda u Ejmosa. Praks je osetio Ejmosovo sleganje ramenima podjednako kao što ga je i video. Onaj čovek o kom su govorili ipak nije imao veze sa ovima. „U redu“, reče Holden. „Pokušali smo da razgovaramo sa ovdašnjim obezbeđenjem, ali oni nisu hteli da nam kažu ni reč. Pođite za mnom, dajte nam podršku, a ja vam dajem reč da ćete otići sa Ganimeda.“ Vendel se isceri. Jedan sekutić mu je bio ofarban u crveno, sa malom crnobelom šarom. „Kako god ti kažeš, šefe“, reče on. A onda, podigavši oružje: „U stroj! Imamo nov ugovor, ljudi. Hajde da to odradimo!“ Oko njih se začu podvriskivanje. Praks shvati da je mršava žena kraj njega, da se osmehuje i drma mu ruku kao neki kandidat za neku političku funkciju. Praks trepnu i uzvrati osmehom, a Ejmos spusti ruku Praksu na ramena. „Vidiš? Rekao sam ti. Hajdemo sada dalje.“ Hodnik je bio mračniji nego što je izgledao na videosnimku. U ledu su bili tanki 124

kanali od topljenja, nalik na blede vene, ali inje koje ih je prekrivalo bilo je sveže. Vrata su izgledala kao jedna od stotinu drugih pokraj kojih su prošli u dolasku. Praks proguta knedlu. Boleo ga je stomak. Želeo je da zaurla Mejino ime, da je pozove i čuje njen odziv. „U redu“, rekla mu je Naomi u uho. „Onesposobila sam bravu. Recite kad ste spremni, momci.“ „Najbolje odmah“, reče Holden. „Otvori.“ Zaptivka oko vrata zašišta. Vrata se otvoriše. 125

T Petnaesto poglavlje: Bobi ri sata nakon početka prvog velikog sastanka između Marsovih i Zemljinih diplomata, uspeli su samo sve da predstave i da pročitaju dnevni red. Neki zdepast Zemljanin u tamnosivom odelu, koje je verovatno koštalo više od Bobinog oklopa za izviđanje, tupio je o članu 14, stavu D, tačkama 1-11, u kojima će raspravljati o učinku proteklih neprijateljstava po cene berzanskih proizvoda, a na osnovu postojećih trgovinskih sporazuma. Bobi se obazrela oko sebe, primetila da svi ostali za dugačkim stolom od hrastovine zure sa zanosom i pažnjom u čoveka koji je čitao dnevni red, pa je potisnula uistinu epski zev koji se borio da joj se otme. Zamajavala je sebe pokušajima da ustanovi ko su ti ljudi. Svi su oni u nekom trenutku bili predstavljeni imenom i titulom, ali to njoj nije mnogo značilo. Svi su ovde bili pomoćnici sekretara, podsekretari, ili direktori nečega. Bilo je čak i nekoliko generala, ali Bobi je dovoljno poznavala politiku da bi bila svesna kako su vojna lica u prostoriji od najmanje važnosti. Ljudi koji imaju stvarnu moć sigurno su oni tihi, sa skromnim zvanjima. Takvih je bilo nekoliko, uključujući i muškarca lica okruglog kao mesec, s uskom kravatom, koji je bio predstavljen kao sekretar ovog ili onog. Kraj njega je sedela nečija baka u šarenom sariju, žuta mrlja usred silnih tamnosmeđih, tamnoplavih i tamnosivih odela. Sedela je i grickala pistaće, sa zagonetnim poluosmehom na licu. Bobi se nekoliko minuta zabavljala pokušajima da odgonetne ko je šef, Mesečevo Lice ili Baka. Pomislila je da naspe čašu vode iz jednog od kristalnih bokala koji su bili raspoređeni po stolu. Nije bila žedna, ali ako bude okrenula čašu, sipala vodu u nju i ispila je, utrošiće minut, možda dva. Bacila je pogled niz sto i primetila da niko drugi ne pije vodu. Možda su svi čekali da neko drugi povuče nogu. „Napravimo kratku pauzu“, reče čovek u tamnosivom odelu. „Deset minuta, a onda možemo da pređemo na član petnaest dnevnog reda.“ Ljudi su poustajali i počeli da se razilaze prema toaletima i prostorijama za pušenje. Baka je ponela svoju tašnu do šahta za reciklažu i sručila tamo ljuske pistaća. Mesečevo Lice je izvukao ručni terminal i pozvao nekoga. „Pobogu“, reče Bobi, trljajući oči dlanovima sve dok nije ugledala zvezde. 126

„Neki problem, narednice?“, reče Torson, zavalivši se s osmehom u stolicu. „Zamara vas gravitacija?“ „Ne“, reče Bobi. A zatim: „Pa, da, ali uglavnom sam spremna da zarijem sebi olovku u oko, koliko promene ritma radi.“ Torson klimnu glavom i potapša je po ruci, što je sada sve češće radio. I dalje je to bilo jednako razdražujuće i pokroviteljski, ali Bobi se sada zabrinula da to možda ne znači kako se Torson priprema da je muva. To bi baš bio neprijatan momenat. Ona odmaknu ruku i nagnu se prema Torsonu sve dok se on nije okrenuo i pogledao je u oči. „Zašto“, šapnu ona „niko ne pominje tog prokletog monstruma? Zar nisam... zar nismo zbog toga ovde?“ „Morate shvatiti kako ove stvari funkcionišu“, reče Torson, okrenu se od nje i poče da čačka po svom terminalu. „Politika je spora zato što su ulozi veoma visoki, i niko ne želi da bude taj koji će da zajebe stvar.“ On spusti terminal i namignu joj. „Ovde su čitave karijere na kocki.“ „Karijere...“ Torson samo klimnu glavom i još malo zakucka po terminalu. Karijere? Na trenutak je bila na leđima, zagledana u ništavilo puno zvezda iznad Ganimeda. Njeni ljudi su izginuli ili su upravo ginuli. Radio u njenom odelu bio je mrtav, a oklop joj se pretvorio u zaleđeni mrtvački sanduk. Videla je lice stvorenja. Bez odela u zračenju i tvrdom vakuumu, sa crvenim napadalim snegom momentalno zaleđene krvi oko kandži. A niko za ovim stolom nije hteo da priča o tome zato što bi to moglo da utiče na njihove karijere? Ma ko im jebe mater. Kada su se učesnici sastanka vratili u prostoriju i zauzeli mesta oko stola, Bobi podiže ruku. Osećala se pomalo smešno, kao učenica petog razreda u sobi punoj odraslih, ali nije imala pojma kakav je protokol na snazi za postavljanje pitanja. Čovek koji je čitao dnevni red pogledao ju je ozlojeđeno, a onda prestao da obraća pažnju na nju. Torson je posegnuo ispod stola i oštro je uštinuo za nogu. Ona zadrža ruku u vazduhu. „Izvinite?“, reče ona. Ljudi oko stola na smenu počeše da je sve odbojnije gledaju, a onda upadljivo okreću glave. Torson je pojačao pritisak na njenoj nozi sve dok joj nije bilo dosta toga, pa mu je ščepala ručni zglob drugom rukom. Stegla je dok mu kosti nisu zaškripale i dok nije otrgao ruku iznenađeno zabrektavši. On okrenu stolicu prema 127

njoj, razrogačen, usana stisnutih u ravnu crtu. Žuti sari spusti ruku na mišicu čoveka koji je čitao dnevni red, i on smesta zaćuta. Dobro, ona je šef, zaključi Bobi. „Ja bih, na primer“, reče Baka, osmehnuvši se sa blagim izvinjenjem ostalima, „volela da čujem šta to ima da nam kaže narednica Drejper.“ Upamtila mi je ime, pomisli Bobi. Zanimljivo. „Narednice?“, reče Baka. Bobi ustade, ne znajući ni sama tačno šta da radi. „Samo se pitam zbog čega niko ne govori o čudovištu.“ Baka se ponovo zagonetno osmehnu. Niko ne progovori. Pred tom tišinom adrenalin kliznu u Bobinu krv. Osetila je drhtanje u nogama. Više od svega na svetu, želela je da sedne, natera ih sve da zaborave na nju i skrenu poglede. Ona se namršti i ispravi kolena. „Znate već“, reče Bobi, podigavši glas, ali nije bila u stanju da to spreči. „Čudovište koje je pobilo pedeset vojnika na Ganimedu? Razlog zbog kog smo svi ovde?“ Sala je bila nema. Torson je zurio u nju kao da je sišla s uma. Možda i jeste. Baka cimnu svoj žuti sari i osmehnu se ohrabrujuće. „Hoću da kažem“, reče Bobi podigavši dnevni red, „sigurno da su trgovinski sporazumi, prava na vodu i to ko koga sme da jebe drugog četvrtka posle zimskog solsticija veoma važni!“ Ona načas zaćuta da udahne duboko, pošto se činilo da su je gravitacija i ta njena tirada ostavile bez vazduha. Videla je to u njihovim očima. Videla je da će, ako sada prekine, ona biti tek čudnovata stvar koja se dogodila, pa će svi moći da se vrate poslu i ubrzo zaborave na nju. Videla je da joj se karijera neće survati niz liticu da sagori u plamenu. Ustanovila je da je ni najmanje nije briga. „Ali“, reče ona, bacivši dnevni red preko stola, gde mu se neki iznenađen čovek u smeđem odelu izmaknu kao da bi njegov dodir mogao da ga zarazi time od čega boluje Bobi, „jebem mu mater, šta je sa čudovištem?“ Pre nego što je stigla da nastavi, Torson ustade sa svog mesta. „Izvinite na trenutak, dame i gospodo. Narednica Drejper pati od ratnog posttraumatskog stresa i potrebna joj je pomoć.“ On je dograbi za lakat i izgura iz sale, dok se za njihovim leđima dizao sve jači talas žamora. Torson stade u predvorju sale za konferencije i sačeka da se vrata zatvore za njim. 128

„Ti“, reče Torson i gurnu je prema stolici. U normalnim okolnostima, mršavi obaveštajac ne bi uopšte mogao da je gurne, ali činilo se da joj je sva snaga nestala iz nogu, i ona se sruči na sedište. „Ti“, ponovi on. A onda nekome reče preko svog terminala: „Silazi ovamo, smesta.“ „Ti“, reče on treći put, pokazavši na Bobi, a onda krenu napred-nazad ispred njene stolice. Nekoliko minuta kasnije, kapetan Martens dokaska u predvorje sale za konferencije. Naglo stade kad ugleda Bobi klonulu na stolici i Torsonovo ljutito lice. „Šta...“, zausti on, ali Torson ga prekinu. „Ti si za ovo kriv“, reče on Martensu, a onda se okrenu prema Bobi. „A ti si, narednice, upravo dokazala kolika je greška bila to što smo te poveli. Svaka korist koju smo mogli da steknemo time što imamo jedinog svedoka sada je upropašćena tvojom... kretenskom tiradom.“ „Ona...“, pokuša Martens ponovo, ali Torson mu zabode prst u grudi i reče: „Kazao si da možeš da je držiš pod kontrolom.“ Martens se Torsonu tužno osmehnu. „Ne, nikada to nisam kazao. Rekao sam da bih mogao da joj pomognem ako budem imao dovoljno vremena.“ „Nije važno“, reče Torson i mahnu rukom prema njima. „Oboje ste na prvom brodu za Mars, gde ćete moći da kažete šta imate pred disciplinskom komisijom. A sad mi se sklanjajte sa očiju.“ On se okrenu na peti i šmugnu natrag u salu za konferencije, otvorivši vrata tek toliko da provuče unutra svoje mršavo telo. Martens sede na stolicu kraj Bobi i duboko uzdahnu. „I“, reče on. „Šta ima?“ „Jesam li ja to upravo bacila u vodu svoju karijeru?“, upita ona. „Možda. Kako se osećaš?“ „Osećam se...“, reče ona, shvativši koliko žarko želi da porazgovara s Martensom, pa se ražesti zbog tog poriva. „Osećam se kao da mi treba vazduha.“ Pre nego što je Martens mogao da se usprotivi, Bobi ustade i pođe prema liftovima. Kompleks UN bio je grad za sebe. Samo pronalaženje izlaza iz njega potrajalo je dobar deo sata. Ona se usput kretala kroz haos i energiju državne uprave kao duh. 129

Ljudi su hitali kraj nje dugim hodnicima, energično razgovarali u grupama ili preko ručnih terminala. Bobi nikada nije bila u Olimpiji, gde je bila smeštena kongresna zgrada Marsa. Uhvatila je nekoliko minuta prenosa kongresne sednice na državnom kanalu kad se raspravljalo o pitanju koje ju je zanimalo, ali u poređenju sa aktivnošću ovde u UN, bilo je to prilično mirno. Ljudi u ovom kompleksu vladali su nad trideset milijardi građana i stotinama miliona kolonista. U poređenju sa tim, Marsove četiri milijarde najednom su izgledale kao puka provincija. Na Marsu je bila opšteprihvaćena činjenica da je Zemlja civilizacija koju je zahvatila dekadencija. Lenji, razmaženi građani koji žive od državnih para. Debeli, korumpirani političari koji se bogate na račun kolonija. Infrastruktura u propadanju koja blizu trideset procenata svojih ukupnih kapaciteta sistema za reciklažu troši na to da spreči stanovništvo da se ne podavi u sopstvenoj prljavštini. Na Marsu praktično nije postojala nezaposlenost. Celo stanovništvo se bavilo, posredno ili neposredno, najvećim građevinskim poduhvatom u istoriji čovečanstva: teraformiranjem planete. To je svima davalo osećaj svrsishodnosti, zajedničke vizije budućnosti. Nimalo nalik na Zemljane, koji žive samo za milostinju države i sledeću posetu drogeriji ili tržnicama za zabavu. Ili se makar tako pričalo. Bobi najednom više nije bila toliko sigurna. Uporne posete raznim kioscima za informacije raštrkanim po kompleksu na kraju su joj omogućile da pronađe izlazna vrata. Stražar koji se dosađivao klimnuo joj je glavom dok je prolazila kraj njega, a onda se našla napolju. Napolju. Bez odela. Pet sekundi kasnije, grebala je po vratima koja su, kako je sada shvatila, služila samo za izlaz, pokušavajući da se vrati unutra. Stražar se sažalio na nju i otvorio joj vrata. Utrčala je unutra i sručila se na obližnji dvosed, dahćući, u hiperventilaciji. „Prvi put?“, upita stražar sa osmehom. Bobi shvati da ne može da progovori, ali klimnu glavom. „Mars ili Luna?“ „Mars“, reče ona kad joj se disanje primirilo. „Da, znao sam. Kupole, znate. Ljudi iz kupola samo se malo uspaniče. Oni iz Pojasa odlepe. I to potpuno. Na kraju ih otpremimo kući na drogama kako ne bi neprestano urlali.“ „Da“, reče Bobi, zadovoljivši se time da pusti stražara da truća dok se ona ne pribere. „Bez zezanja.“ „Doveli su vas dok je napolju bio mrak?“ „Da.“ 130

„Rade to sa vanzemaljcima. Pomaže kod agorafobije.“ “Da.“ „Malo ću da vam pridržavam vrata. Za slučaj da treba da se opet vratite unutra.“ Pretpostavka da će ona uopšte pokušati ponovo momentalno je osvojila Bobi, i ona je prvi put zaista pogledala u stražara. Nizak kao i svi Zemljani, ali divne kože, toliko tamne da je bila gotovo plava. Bio je građen kompaktno, atletski, i imao je ljupke sive oči. Osmehivao joj se bez ikakvog traga poruge. „Hvala vam“, reče ona. „Bobi. Bobi Drejper.“ „Čak“, odgovori on. „Pogledajte u zemlju, a onda polako prema horizontu. Šta god da se desi, ne gledajte odmah uvis.“ „Mislim da sam se sada naučila pameti, Čak, ali hvala.“ Čak brzo osmotri njenu uniformu, pa reče: „Semper fi, narednice.“ „Ura 1“, odgovori Bobi s osmehom. Kada je drugi put izašla, uradila je kao što joj je Čak preporučio i nekoliko trenutaka najpre gledala u tle. To joj je pomoglo da smanji osećaj ogromnog čulnog preopterećenja. Ali vrlo malo. Hiljadu mirisa zapljusnulo joj je nos, u nadmetanju za dominacijom. Bogata aroma biljaka i zemljišta koju bi očekivala u baštovanskoj kupoli. Ulje i vreo metal iz laboratorije za fabrikaciju. Ozon elektromotora. Sve ju je to pogodilo odjednom, u slojevima, pomešano sa mirisima previše egzotičnim da bi im znala ime. A zvuci su bili u neprestanoj kakofoniji. Ljudi koji razgovaraju, građevinske mašine, električna kola, transorbitalni šatl koji uzleće, sve odjednom i to neprestano. Nije nimalo čudno što je to izazivalo paniku. Količina podataka namenjenih samo za dva čula pretila je da je savlada. A kad se tome pridoda nemoguće plavo nebo koje se proteže u beskraj... Bobi je stajala napolju, zatvorenih očiju, i disala sve dok nije čula kako Čak pušta da se vrata zatvore iza nje. Sada je bila prepuštena sebi. Ako bi se okrenula i zatražila od Čaka da je pusti natrag, priznala bi poraz. On je očigledno služio neko vreme u marincima UN, a ona nije imala nameru da izgleda slabo pred konkurencijom. Ma kakvi. Kad su joj se uši i nos bolje privikli na baražu podataka, ponovo je otvorila oči, pogledavši u beton pločnika. Polako je dizala pogled sve dok nije ugledala horizont. Ispred nje su ležali dugački pločnici koji su se pružali između besprekorno održavanih zelenih površina. Iza toga je u daljini bio sivi zid visok najmanje deset metara, sa stražarskim kulama raspoređenim u pravilnim razmacima. Kompleks UN bio je iznenađujuće dobro obezbeđen. Zapitala se da li bi uopšte bila u stanju da 131

izađe odatle. Nije morala da se brine zbog toga. Dok je prilazila čuvanoj kapiji spoljnog sveta, sistem obezbeđenja je stupio u vezu s njenim terminalom, koji ga je uverio u njen status veoma važne osobe. Kamera iznad stražarskog mesta skenirala joj je lice, uporedivši ga sa slikom u fajlu, i potvrdila njen identitet dok je još bila dvadeset metara daleko od kapije. Kad je došla do izlaza, stražar joj je oštro salutirao i upitao je treba li joj prevoz. „Ne, idem samo da se malo prošetam“, reče ona. Stražar se osmehnu i požele joj lep dan. Ona krenu ulicom koja je vodila od kompleksa UN, a onda se okrenu i vide kako je dva naoružana pripadnika obezbeđenja prate na diskretnoj udaljenosti. Slegnula je ramenima i nastavila dalje. Neko bi verovatno izgubio posao ako bi se VlP-ovci kao ona izgubili ili završili povređeni. Kada se Bobi našla izvan kompleksa UN, njena agorafobija je oslabila. Zgrade su se uzdizale oko nje kao zidovi od čelika i stakla, pomerajući vrtoglavu ivicu neba dovoljno visoko da je ona više ne vidi. Mala električna kola hujala su ulicama i ostavljala za sobom visoko pištanje i miris ozona. A posvuda je bilo ljudi. Bobi je nekoliko puta išla na utakmice koje su se održavale na marsovskom stadionu Armstrong, kako bi gledala Crvene đavole. Stadion je imao mesta za dvadeset hiljada navijača. Pošto su Đavoli obično bili na začelju tabele, navijača je tamo bilo generalno manje od polovine projektovanog broja sedišta. Taj relativno skroman broj bio je najveći broj ljudskih bića koja je Bobi ikada videla na jednom mestu u istom trenutku. Na Marsu su živele milijarde ljudi, ali nije bilo mnogo otvorenih mesta na kojima bi se okupljali. Dok je stajala na jednoj raskrsnici i gledala niz dve ulice koje kao da su se protezale u beskraj, Bobi je bila sigurna da je videla više ljudi od redovnog broja gledalaca utakmice Crvenih đavola kako samo šetaju po pločnicima. Pokušala je da zamisli koliko ljudi ima u zgradama koje su se na sve strane oko nje uzdizale do vrtoglavih visina, i nije uspela. Milioni ljudi, verovatno samo u zgradama i na ulicama koje je ona mogla da vidi. A ako je marsovska propaganda bila tačna, većina onih koje je sada videla nije imala posao. Pokušala je da to zamisli, da ne moraš niti jednog bogovetnog dana da budeš na bilo kom posebnom mestu. Zemljani su ustanovili da kad nemaju druga posla, ljudi prave decu. U jednom kratkom periodu u dvadesetom i dvadeset prvom veku, činilo se da bi broj stanovnika mogao da opadne umesto da nastavi da raste. Kako je sve veći broj žena 132

sticao visoko obrazovanje, a potom i zaposlenja, veličina prosečne porodice se smanjila. To se okončalo posle nekoliko decenija velike nezaposlenosti. Ili, opet, tako su je učili u školi. Samo ovde, na Zemlji, gde hrana raste sama od sebe, gde je vazduh samo nusproizvod nasumično izraslih nekultivisanih biljaka, gde resursi leže u debelim slojevima na tlu, čovek može da ne radi ama baš ništa. Oni koji su osećali potrebu da rade proizvodili su dovoljno viškova da mogu da hrane ostale. To više nije bio svet onih koji imaju i onih koji nemaju, već svet predanih i apatičnih. Bobi je shvatila da stoji kraj uličnog bistroa i zauzela mesto. „Izvolite, šta želite?“, upita je nasmešena devojka kose obojene u svetloplavo. „Šta je dobro?“ „Pripremamo najbolji čaj sa mlekom od soje, ako to volite.“ „Naravski“, rekla je Bobi, ne baš sigurna šta je to čaj sa mlekom od soje, ali obe te stvari je zasebno volela dovoljno da rizikuje. Plavokosa devojka se brzo udalji i proćaska sa jednako mladim muškarcem iza šanka dok je on pripremao čaj. Bobi se obazre i primeti da su svi zaposleni koje je primetila otprilike istih godina. Kada je čaj stigao, ona reče: „Hej, smem li nešto da te pitam?“ Devojka slegnu ramenima, osmehnuvši joj se predusretljivo. „Da li su svi koji ovde rade istih godina?“ „Pa“, reče ona. „Približno. Mora čovek da zaradi kredite pre univerziteta, je li tako?“ „Ja nisam odavde“, reče Bobi. „Objasni mi to.“ Plavka kao da ju je prvi put zaista pogledala, osmatrajući joj uniformu i različite oznake. „Oh, jao, Mars, je l’ tako? Hoću da odem tamo.“ „Da, sjajan je. Ispričaj mi to o kreditima.“ „Zar nemaju to na Marsu?“, upita ona, zbunjena. „Dobro, vidiš, ako se prijaviš na neki univerzitet, moraš da imaš najmanje godinu dana radnih kredita. Da bi bila sigurna kako voliš da radiš. Znaš, da ne bi traćili prostor u učionicama na ljude koji će potom prosto da se vrate na osnovno.“ „Osnovno?“ „Znaš, osnovno izdržavanje.“ 133

„Mislim da razumem“, reče Bobi. „Osnovno izdržavanje je novac od kog živiš ako ne radiš?“ „Ne novac, znaš, samo ono osnovno. Da bi imala novac, moraš da radiš.“ „Hvala ti“, reče Bobi, a onda srknu čaj s mlekom dok je Plavka trčkarala prema drugom stolu. Čaj je bio izvrstan. Morala je da prizna kako na neki tužan način ima smisla praviti ranu trijažu pre trošenja resursa na obrazovanje ljudi. Bobi reče svom terminalu da plati račun, i on je zablesnu ukupnim iznosom posle preračunavanja deviznog kursa. Dodala je lepu napojnicu za plavokosu devojku koja je želela više od osnovnog izdržavanja. Bobi se upitala hoće li i Mars postati ovakav posle teraformiranja. Ako Marsovci ne budu morali svakodnevno da se bore i stvaraju dovoljno resursa da prežive, hoće li se pretvoriti u ovo? U kulturu gde možeš zaista da biraš hoćeš li davati doprinos? Radno vreme i kolektivna inteligencija petnaest milijardi ljudskih bića jednostavno odbačeni kao gubitak prihvatljiv za sistem. Bobi se rastužila kad je pomislila na to. Sav taj trud da dođe do tačke gde će moći da žive ovako. Šalju decu da rade u bistrou kako bi pokazala da su spremna da doprinose. A ukoliko nisu, puste ih da obitavaju do kraja života na osnovnom izdržavanju. Ali jedno je bilo sigurno: sve to trčanje i vežbanje marsovskih marinaca pod punom gravitacijom bilo je sranje. Nije bilo nikakve šanse da Mars ikada pobedi Zemlju na tlu. Možete spustiti sve vojnike Marsa, u punoj ratnoj opremi, samo u jedan zemaljski grad, i građani bi ih savladali koristeći samo kamenice i štapove. Duboko zahvaćena jakim osećanjima, najednom je shvatila da joj sa pleća spada ogromna težina koje nije bila ni svesna. Torson i njegovo baljezganje nisu bili nimalo važni. Nadgornjavanje sa Zemljom nije bilo važno. Pretvaranje Marsa u novu Zemlju nije bilo važno, ne ako je ovo krajnji rezultat. Važno je bilo samo ustanoviti ko je ono stvorenje poslao na Ganimed. Sunula je ostatak čaja i pomislila: Trebaće mi prevoz. 134

I Šesnaesto poglavlje: Holden za vrata je bio dugačak hodnik koji je Holdenu izgledao isto kao i svaki drugi hodnik na Ganimedu: ledeni zidovi sa strukturnim pločama otpornim na vlagu i ugrađenim vodovima, gumiranom površinom za hodanje, LED svetiljkama punog spektra kako bi imitirale sunčevu svetlost koja ukoso pada sa plavog neba Zemlje. Mogli su da budu bilo gde. „Sigurno je ovo to mesto, Naomi?“ „Na hakerovom snimku smo videli da je Mej tuda prošla“, odgovori ona. „Dobro“, reče on, pa se spusti na jedno koleno i pokaza svojoj priručnoj vojsci da sledi njegov primer. Kad su se svi obreli u grubom krugu oko njega, on reče: „Naša nadzornica Naomi ima informacije o rasporedu ovih tunela, ali ne mnogo više od toga. Nemamo pojma gde su zlikovci, pa čak ni da li su i dalje tu.“ Praks zausti da prigovori, ali Ejmos ga ućutka spustivši tešku ruku na njegova leđa. „To znači da možemo računati na mnogo raskrsnica iza naših leđa. To mi se ne dopada.“ „Da“, reče Vendel, vođa pinkvoterovaca. „Ni meni se to ne dopada naročito.“ „Znači, ostavićemo osmatrača na svakoj raskrsnici sve dok ne budemo znali kuda idemo“, odgovori Holden, pa reče: „Naomi, postavi sve njihove ručne terminale na naš kanal. Momci, slušalice u uši. Disciplina na komunikatoru podrazumeva da niko ne govori osim ako ja nešto ne pitam, ili ako neko samo što nije poginuo.“ „Jasno“, reče Vendel, kao odjek ostatka svoje eldpe. „Kad budemo jednom znali sa čim imamo posla, pozvaću sve osmatrače na naš položaj, ako bude potrebno. Ako ne, oni će nam pomoći da se izvučemo ukoliko se preterano zaglibimo.“ Svi zaklimaše glavama. „Odlično. Ejmos ide na čelu. Vendele, ti nas pokrivaj. Svi ostali, raširite se na udaljenost od po jednog metra“, reče Holden, pa kucnu po Vendelovoj grudnoj ploči oklopa. „Ako ovo odradimo čisto, razgovaraću sa mojima iz ASP-a o tome da vam uplate pokoji kredit na račune pored prevoza.“ 135

„Prava stvar“, reče mršava žena sa jeftinim oklopom, a onda ubaci metak u automatski pištolj. „Dobro, idemo. Ejmose, po Naominoj mapi, ima još pedeset metara do sledećih hermetičkih vrata, a onda neki skladišni prostor.“ Ejmos klimnu glavom, pa okači oružje o rame, tešku automatsku sačmaricu sa debelim šaržerom. Imao je još nekoliko šaržera i nekoliko ručnih bombi koje su visile sa remenja na njegovom marsovskom oklopu. Metal je malo škljocao dok je hodao. Ejmos pođe hodnikom, brzim koracima. Holden se brzo obazre, zadovoljan zbog toga što pinkvoterovci održavaju korak i udaljenost. Možda izgledaju poluizgladnelo, ali znaju šta rade. „Kapetane, jedan tunel se pruža desno neposredno pre hermetičkih vrata“, reče Ejmos, pa stade i kleknu kako bi pokrio neočekivani hodnik. Nije ga bilo na mapi. To je značilo da su novi tuneli bili iskopani otkad su specifikacije stanice poslednji put ažurirane. Takve modifikacije su značile da ima još manje informacija nego što je mislio. To nije bilo dobro. „Dobro“, reče Holden, pokazavši na mršavu ženu sa automatskim pištoljem. „Ti si?“ „Pola“, reče ona. „Pola, ovo je tvoja raskrsnica. Pokušaj da ne upucaš nikoga ko na tebe ne pripuca prvi, ali ne dozvoli da iko prođe kraj tebe iz bilo kakvog razloga.“ „Sasvim jasno“, reče Pola i zauze položaj odakle je videla bočni hodnik, sa spremnim oružjem. Ejmos izvadi ručnu bombu iz remenja i pruži joj je. „Samo za slučaj da dođe do sranja“, reče on. Pola klimnu glavom, i osloni leđa o zid. Ejmos istupi na čelo, pa krenu prema hermetičkim vratima. „Naomi“, reče Holden, pogledavši u vrata i mehanizam brave. „Hermetička vrata, uh, 223-B6. Otvori ih.“ „Važi se“, reče ona. Nekoliko sekundi kasnije, Holden začu povlačenje reza. „Deset metara do sledećeg raskršća na mapi“, reče on, pa pogleda pinkvoterovce i nasumice odabra jednog nabusitog starijeg muškarca. „Kad stignemo tamo, to raskršće je tvoje.“ Muškarac klimnu glavom, i Holden mahnu Ejmosu. Mehaničar uhvati dršku poklopca desnom rukom i poče da odbrojava levom od pet unazad. Holden zauze mesto spram vrata, držeći automatsku pušku na gotovs. 136

Kad je Ejmos stigao do jedan, Holden udahnu duboko i upade kroz vrata pošto ih je Ejmos delić sekunde ranije naglo otvorio. Ništa. Samo još deset metara hodnika, slabo osvetljenog pomoću nekoliko LED lampi koje nisu otkazale u decenijama pošto su poslednji put bile upotrebljene. Godine mikromraza su stvorile teksturu na površini zidova nalik na nakapanu paučinu. Izgledalo je nežno, ali mineralizovalo se tako da je bilo tvrdo kao kamen. Holdena je to podsetilo na groblje. Ejmos krenu prema raskršću i sledećim vratima, s pištoljem uperenim niz hodnik. Holden je išao za njim, pokrivajući puškom desnu stranu, prema bočnom prolazu, pošto je refleksna težnja da pokrije svaku moguće opasnu tačku po njihov položaj postala automatska u proteklih godinu dana. U godini koju je proveo kao policajac. Naomi je rekla da to nije on. Napustio je mornaricu a da nije omirisao borbu uživo izuzev lova na gusare iz udobnosti komandne palube bojnog broda. Godinama je radio na Kenterberiju, teglio led sa Saturna do Pojasa bez potrebe da brine o bilo čemu nasilnijem od pijanih ledadžija koji se tuku iz dosade. On je bio mirotvorac, onaj koji je uvek pronalazio način da ohladi stvari. Kad god bi ljudi prasnuli, on bi ostao smiren ili duhovit, ili bi samo odsedeo i saslušao kako neko trabunja i bulazni sve dok ne izbaci to iz svog sistema. Ovaj novi čovek u kog se pretvorio najpre je posezao za oružjem, a tek onda govorio. Možda je bila u pravu. Koliko je brodova uništio za godinu dana posle Erosa? Desetak? Više? Tešila ga je pomisao da su sve to bili veoma zli ljudi. Ona najgora vrsta strvoždera, koji koriste haos rata i povlačenje mornarice Koalicije kao priliku za pljačku. To su bili oni ljudi koji bi vam skinuli sve skupe delove motora, ukrali višak vazduha i ostavili vas da plutate dok se ne ugušite. Uništenjem svakog od njihovih brodova on je verovatno spasao na desetine nedužnih letelica, stotine života. Ali dok je to radio, ostajao je bez nečega što mu je potom povremeno nedostajalo. U prilikama kao što je bila ona kad je Naomi rekla: To nisi ti. Ako pronađu tajnu bazu gde je Mej bila odvedena, po svemu sudeći, moraće da se bore kako bi je preoteli. Holden je shvatio da se nada kako će mu to smetati, ako ni zbog čega drugog, ono da bi pokazao da je to još moguće. „Kapetane? ’Si dobro?“ Ejmos je zurio u njega. 137

„Da“, reče Holden, „samo mi treba drugi posao.“ „Može biti da ovo baš i nije najbolji trenutak za promenu karijere, kapetane.“ „Pošteno“, reče Holden, pa pokaza na starijeg pinkvoterovca koga je ranije odabrao. „Ovo je tvoje raskršće. Ista uputstva. Drži položaj osim ako te ne pozovem.“ Stariji lik slegnu ramenima i klimnu glavom, pa se okrenu prema Ejmosu. „Zar meni ne sleduje bomba?“ „Jok“, reče Ejmos, „Pola je slađa od tebe.“ Izbrojao je od pet do nule, i Holden je prošao kroz vrata, na isti način kao i prošli put. Bio je spreman za još jedan bezoblični sivi hodnik, ali sa druge strane je bio širok otvoreni prostor, sa nekoliko stolova i prašnjavom opremom nasumice razbacanom unaokolo. Masivna trodimenzionalna kopirka bez plastike i delimično rasklopljena, nekoliko lakih industrijskih manipulatora, jedan od onih kompleksnih automatskih ormarića sa zalihama koji obično vreba ispod stolova u naučnim laboratorijama ili medicinskim salama. Mineralizovana paučina je bila na zidovima, ali ne i na kutijama ili opremi. U jednom ćošku se nalazila kocka staklenih zidova i stranice dugačke dva metra. Na jednom stolu bila je mala hrpa svežnjeva papira ili prekrivača. S druge strane prostorije nova vrata su bila zatvorena. Holden pokaza prema napuštenoj opremi i reče Vendelu: „Pogledaj možeš li pronaći pristup mreži. Ako ga pronađeš, utakni ovo.“ On mu pruži Naomin žurno podešen mrežni most. Ejmos je poslao preostalu dvojicu pinkvoterovaca do sledećeg prolaza kako bi ga pokrivali, a onda se vratio Holdenu i pokazao pištoljem na staklenu kutiju. „Dovoljno veliko za nekoliko dece“, reče on. „Misliš da su ih tamo držali?“ „Možda“, reče Holden, primakavši se da to pogleda. „Prakse, možeš li...“ Holden zaćuta shvativši da je botaničar prišao stolovima i da stoji kraj hrpe prnja. Pošto je Praks stajao kraj te gomilice, Holdenova perspektiva se promenila i to najednom više uopšte nije izgledalo kao hrpa prnja. Izgledalo je veoma nalik na malo telo ispod prekrivača. Praks je zurio u to, primicao brzo ruku i povlačio je sebi. Sav se tresao. „Ovo... ovo je...“, reče on ne obraćajući se nikome posebno, pružajući i ponovo povlačeći ruku. Holden pogleda u Ejmosa, a onda pokaza očima na Praksa. Krupni mehaničar priđe ovome i spusti ruku na njegovu mišicu. „Kako bi bilo da pustiš nas da pogledamo, važi?“ 138

Holden pusti Ejmosa da povede Praksa nekoliko koraka dalje od stola pre nego što mu je i sam prišao. Kad je podigao prekrivač da pogleda ispod njega, Praks se oglasio oštrim zvukom nalik na udisaj pred krik. Holden pomeri telo tako da Praksu zakloni vidik. Na stolu je ležao neki dečačić. Bio je mršav, tamnoput, sa ćubom razbarušene crne kose. Odeća mu je bila šarena: žute pantalone i zelena košulja sa nacrtanim krokodilom i krasuljcima. Nije bilo očigledno od čega je umro. Holden začu komešanje i okrenu se, ugledavši Praksa, koji se, crven u licu, otimao ne bi li pored Ejmosa prišao stolu. Mehaničar ga je obuzdavao jednom rukom, stiskom koji je bio negde između rvačkog zahvata i zagrljaja. „Nije to ona“, reče Holden. „Jeste dete, ali nije ona. Dečak. Star četiri, možda pet godina.“ Kada je Ejmos to čuo, pustio je Praksa. Botaničar je pohitao do stola, uklonio prekrivač i kratko jeknuo. „To je Katoa“, reče Praks. „Poznajem ga. Njegov otac...“ „Nije Mej“, ponovi Holden, spustivši ruku Praksu na rame. „Moramo nastaviti da tragamo.“ Praks ukloni njegovu ruku pokretom ramena. „Nije Mej“, ponovi Holden. „Ali Striklend je bio ovde“, reče Praks. „On im je bio lekar. Mislio sam, ako je on sa njima, deca će biti...“ Holden oćuta na to. I sam je mislio isto. Ako je jedno dete umrlo, to se moglo desiti sa svima. „Mislio sam da im je namera da ih održavaju u životu“, reče Praks. „Ali oni su dozvolili da Katoa umre. Samo su dozvolili da umre i stavili ga pod taj čaršav. Bazija, žao mi je...“ Holden dograbi Praksa i okrenu ga prema sebi. Onako kako bi, po njegovom mišljenju, uradio neki policajac. „To“, reče on dok je pokazivao telašce na stolu, „nije Mej. Hoćeš li da je pronađeš? Ako je tako, moramo dalje.“ Praksove oči su bile pune suza, a ramena su mu se tresla u nemim jecajima, ali klimnuo je glavom i udaljio se od stola. Ejmos ga je pažljivo posmatrao. Izraz mehaničarevog lica bio je neodgonetljiv. Pomisao mu se sama nametnula: Nadam se da je bilo pametno to što smo poveli Praksa. S druge strane prostorije, Vendel zviznu i mahnu. Pokaza na Naominu spravicu 139

za pristup mreži gurnutu u utičnicu na zidu, pa pokaza podignuti palac. „Naomi, jesi li ušla?“, reče Holden dok je povlačio prekrivač natrag kako bi prekrio mrtvog dečaka. „Jesje, ušla sam“, reče ona rastrojenim glasom dok je obrađivala prispele podatke. „U ovom čvorištu saobraćaj je šifrovan. Naložila sam Mesečaru da prione na posao, ali on po pameti nije ni prineti Rosiju. Ovo bi moglo da potraje.“ „Samo pokušavaj“, odgovori Holden i mahnu Ejmosu. „Ali ako u mreži ima saobraćaja, onda je neko i dalje ovde.“ „Ako samo malo sačekaš“, reče Naomi, „možda ću moći da ti dam bezbednosne kamere i ažurirani tlocrt.“ „Šalji nam sve što možeš, kada to budeš mogla, ali nećemo da čekamo.“ Ejmos se dogegao kraj Holdena i kucnuo po viziru svoje kacige. Praks je stajao sam kraj staklene kocke i zurio u nju kao da tamo ima šta da se vidi. Holden je očekivao da Ejmos kaže nešto o tom čoveku, ali Ejmos ga je iznenadio. „Jesi li obratio pažnju na temperaturu, kapetane?“ „Da“, odgovori Holden. „Kad god pogledam, piše ’đavolski hladno’.“ „Upravo sam bio kraj vrata“, nastavi Ejmos. „Porasla je za oko pola stepena.“ Holden načas razmisli o tome, ponovo proveri na displeju sopstvene kacige, pa zalupka prstima po butini. „U susednoj prostoriji radi klimatizacija. Greju je.“ „Po svemu sudeći“, reče Ejmos, pomerivši svoju veliku automatsku sačmaricu tako da može palcem da je otkoči. Holden pokaza preostalim pinkvoterovcima da mu priđu. „Izgleda da smo došli do nastanjenog dela ove baze. Ejmos i ja ulazimo prvi. Vas trojica“ - Holden pokaza na trojicu pinkvoterovaca koji nisu bili Vendel - „pratite nas i čuvajte nam bokove. Vendele, ti nas pokrivaj i pobrini se da možemo žurno da izađemo ako stvari krenu po zlu. Prakse...“ Holden zaćuta, potraživši botaničara pogledom. Ovaj se tiho prišunjao vratima koja su vodila u sledeću prostoriju. Izvadio je iz džepa pištolj koji mu je Ejmos dao. Na Holdenove oči on posegnu i otvori vrata, pa odlučno prođe kroz njih. „E da ga jebeš“, reče Ejmos opušteno. „Sranje“, reče Holden. A onda: „Pokret, svi“, dok je hitao prema vratima koja su sada stajala otvorena. Neposredno pre nego što je stigao do prolaza, on začu kako Praks kaže: „Da se niko nije mrdnuo“, snažnim ali drhtavim glasom. 140

Holden banu u prostoriju sa druge strane, pa krenu desno dok je Ejmos ulazio odmah iza njega i skretao levo. Praks je stajao oko metar od vrata i veliki crni pištolj izgledao je neverovatno u njegovoj bledoj, drhtavoj ruci. Sama prostorija veoma je ličila na onu iz koje su upravo ušli, samo što se u ovoj nalazila grupica ljudi. Naoružanih ljudi. Holden pokuša da prepozna sve što se moglo iskoristiti kao zaklon. Pet-šest velikih sivih sanduka sa naučnom opremom u različitim stadijumima demontaže bilo je raspoređeno po prostoriji. Nečiji ručni terminal bio je uspravljen na klupici i iz njega je treštala muzika za igru. Na jednom sanduku se nalazilo nekoliko otvorenih kutija sa gotovo pojedenim picama, a nekoliko komada je još stajalo u rukama ljudi. On pokuša da ih prebroji. Četiri. Osam. Puno tuce, svi razrogačeni, obazirali su se i razmišljali šta da urade. Holdenu je to veoma ličilo na prostoriju punu ljudi koji su se pakovali za pokret i koji su upravo imali kratku pauzu za ručak. Osim što su svi ljudi u ovoj sobi imali futrole na kukovima i ostavili su leš malog deteta da truli u susednoj prostoriji. „Da se niko! Nije! Mrdnuo!“, ponovi Praks, ovog puta sa više snage. „Poslušajte ga“, nadoda Holden, polako pomerajući cev puške preko sobe. Da bi im pokazao kako ozbiljno treba to da shvate, Ejmos priđe najbližem radniku i nehajno zabi kundak svoje automatske sačmarice čoveku u rebra, oborivši ga na pod kao džak vlažnog peska. Holden začu trupkanje svojih pinkvoterovaca koji su upali u prostoriju iza njega i zauzeli položaje iza zaklona. „Vendele“, reče Holden, ne spuštajući pušku. „Molim te, razoružaj ove ljude, učini mi to.“ „Ne“, reče žena strogog lica sa parčetom pice u ruci. „Ne, to neće moći.“ „Molim?“, reče Holden. „Ne“, ponovi žena, pa odgrize još jedan zalogaj svoje pice. Dok je žvakala hranu, ona reče punim ustima: „Samo vas je sedmorica. Nas je dvanaest samo u ovoj prostoriji. A iza nas ima još mnogo više, koji će dojuriti na prvi pucanj. Zato ne, nećete moći da nas razoružate.“ Ona se masno osmehnu Holdenu, pa odgrize još jedan zalogaj. Holden oseti miris sira i salame sa biberom na dobroj pici, iznad sveprisutnog Ganimedovog zadaha leda i njegovog sopstvenog znoja. Od toga mu creva zakrčaše u krajnje neprikladnom trenutku. Praks uperi pištolj u ženu, iako mu se ruka sada toliko tresla da se ona verovatno nije osećala naročito ugroženo. Ejmos ga pogleda iskosa kao da hoće da ga upita: Šta sad, šefe? U Holdenovoj glavi, prostorija se pretvori u taktički problem uz gotovo fizički škljocaj. Jedanaest potencijalnih boraca koji su još stajali bili su okupljeni u tri grupe. Niko od njih nije 141

na sebi imao vidljiv oklop. Ejmos je gotovo sigurno mogao da pokosi grupu od njih četvoro sa krajnje leve strane prostorije jednim rafalom iz svoje automatske sačmarice. Holden je bio prilično siguran da može da obori troje pravo napred. Tako bi pinkvoterovcima preostalo četvoro. Na Praksa je bilo najbolje da uopšte ne računa. U deliću sekunde je završio sa prebrojavanjem mogućih žrtava, i gotovo sam od sebe, njegov palac prebaci automatsku pušku na rafalnu paljbu. To nisi ti. Sranje. „Ne moramo ovo da radimo“, reče on umesto da je pripucao. „Danas niko ne mora da umre. Tražimo jednu devojčicu. Pomozite nam da je nađemo, i svi će otići zdravi i čitavi odavde.“ Holden je prepoznao ženinu aroganciju i kurčenje kao masku. Iza nje je bila zabrinutost, dok je ona procenjivala gubitke koje bi njena ekipa pretrpela spram rizika da razgovara i vidi do čega bi to moglo da dovede. Holden joj uputi osmeh i klimnu glavom kako bi joj pomogao da odluči. Pričaj sa mnom. Svi smo ovde razumni ljudi. Samo što to nije važilo za sve. „Gde je Mej?“, povika Praks, zabadajući pištoljem kao da bi njegov gest mogao nekako da bude preveden kroz vazduh. „Recite mi gde je Mej!“ „Ja...“, zausti ona da odgovori, ali Praks zaurla: „Gde je moja devojčica!“, i nape pištolj. Kao da posmatra usporeni snimak, Holden vide kako se jedanaest ruku hitro spušta prema opasačima. Sranje. 142

U Sedamnaesto poglavlje: Praks filmovima i igrama koje su formirale osnovu Praksovog poimanja interakcije ljudskog nasilja, napinjanje pištolja nije toliko predstavljalo pretnju koliko naglašavanje da se misli ozbiljno. Agent obezbeđenja koji nekoga ispituje mogao bi da počne pretnjama i šamarima, ali kada bi napeo pištolj, to je značilo da je vreme da ga ozbiljno shvate. Praks to nije razmotrio ništa brižljivije nego što bi razmotrio koji pisoar da upotrebi kada nije sam u muškom klozetu, ili kako da uđe u transportnu cev metroa ili iz nje izađe. Bilo je to nepisano pravilo ili nešto što se podrazumeva. Vičeš, pretiš, napneš pištolj, a onda ljudi progovore. „Gde je moja devojčica!“, dreknuo je. Napeo je pištolj. Reakcija je bila gotovo momentalna: oštar, kašljucav prasak nalik na otkazivanje ventila za visoki pritisak, ali mnogo glasniji. Otplesao je unazad i umalo nije ispustio pištolj. Zar je greškom opalio iz njega? Ali ne, nije ni pipnuo obarač. Vazduh je mirisao oštro, kiselo. Žena sa picom je nestala. Ne, nije nestala. Bila je na podu. Nešto grozno se dogodilo s njenom vilicom. Na njegove oči, njena uništena usta su se pomerila, kao da je pokušala da govori. Praks je čuo samo visoko cviljenje. Zapitao se da li su mu to pukle bubne opne. Žena uništene vilice udahnula je dugo, drhtavo, a onda to više nije ponovila. Nekako odsutno, primetio je da je potegla pištolj. Još ga je stezala u ruci. Nije bio siguran kada je to uradila. Uređaj koji je puštao muziku za igru prešao je na drugu pesmu, koja se jedva čula od zvonjave u njegovim ušima. „Ja nisam pucao u nju“, reče on. Glas mu je zvučao kao u delimičnom vakuumu, gde je vazduh previše razređen da podrži energiju zvučnih talasa. Ali mogao je da diše. Ponovo se zapitao nisu li mu bubne opne popucale od paljbe iz vatrenog oružja. Obazreo se oko sebe. Nikog više nije bilo. Ostao je sam u prostoriji. Ili ne, bili su iza zaklona. Pade mu na pamet kako je možda trebalo i on da se negde skloni. Samo što niko više nije pucao, a on nije bio siguran gde da ode. Holdenov glas kao da je dopirao sa velike udaljenosti. „Ejmose?“ 143

„Da, kapetane?“ „A da uzmeš sada taj pištolj od njega, molim te?“ „Evo, odmah.“ Ejmos se diže iza sanduka koji je bio najbliži zidu. Na grudima njegovog marsovskog oklopa pružala se dugačka bleda pruga, a odmah ispod rebara imao je dva bela kruga. Ejmos zahrama prema njemu. „Izvinjavam se, doktore“, reče on. „Nisam dobro uradio kad sam vam to dao. Možda sledeći put, važi?“ Praks pogleda u grmaljevu otvorenu šaku, pa pažljivo stavi pištolj u nju. „Vendele?“, reče Holden. Praks i dalje nije bio siguran gde se on nalazi, ali zvučao je bliže. To se samo Praksu verovatno vraćao sluh. Jetki miris u prostoriji pretvorio se u nešto bakrenije. To ga je nateralo da pomisli na užegle hrpe đubriva: toplo, organsko i uznemirujuće. „Jedan pogođen“, reče Vendel. „Pozvaćemo hitnu“, reče Holden. „Lepo od vas, ali nema svrhe“, reče Vendel. „Dovršimo zadatak. Sredili smo većinu, ali trojica su uspela da prođu kroz vrata. Dići će uzbunu.“ Jedan Pinkvoterov vojnik ustade. Krv mu je curila niz levu ruku. Drugi je ležao na podu i polovina glave mu je jednostavno nestala. Pojavi se Holden. Masirao je desni lakat, a na oklopu mu se video nov ožiljak kod leve slepoočnice. „Šta se dogodilo?“, upita Praks. „Započeo si pucnjavu“, reče Holden. „Dobro, idemo dalje pre nego što stignu da zauzmu busiju za odbranu.“ Praks poče da primećuje druga tela. Muškarci i žene koji su jeli picu i slušali muziku. Imali su pištolje, ali Holdenovi ljudi su nosili automatske puške, a neki su imali i vojničke oklope. Razlika u ishodu nije bila nimalo suptilna. „Ejmose, na čelo“, reče Holden, i rmpalija krenu kroz vrata u nepoznato. Praks pođe za njim, i prvi od pinkvoterovaca ga uhvati za lakat. „Profesore, zašto ne biste ostali sa mnom?“, reče on. „Da. Ja... u redu.“ S druge strane vrata, namena prostorija se promenila. I dalje su očigledno bili u starim tunelima Ganimeda. Na zidovima je i dalje bila mreža mineralizovanog inja, svetiljke su i dalje bile staromodne LED lampe, a na sivim zidovima se videlo gde se led otopio i ponovo zaledio za vreme nekog kvara u sistemu klimatizacije pre više 144

godina ili decenija. Ali prolazak kroz ta vrata bio je kao prelaz iz zemlje mrtvih u nešto živo. Vazduh je bio topliji, osećao se na tela, svežu zemlju i suptilan, oštar miris fenola za dezinfekciju. Široka dvorana u koju su ušli mogla je da bude zajednička prostorija bilo koje od desetak laboratorija u kojima je Praks radio. Troja metalna kancelarijska vrata bila su zatvorena na suprotnom zidu, a metalna rolokapija za teret visila je otvorena ispred njih. Ejmos i Holden su prišli trima zatvorenim vratima, Ejmos je nogom otvorio svaka od njih. Kada je razvalio treća, Holden je nešto povikao, ali reči je zaglušio lavež pištolja i Ejmosova uzvratna vatra iz sačmarice. Preostala dva pinkvoterovca koji nisu bili Vendel priđoše brzo i pribiše se leđima s obe strane utovarne kapije. Praks pođe prema njima, ali Vendel ga zaustavi uhvativši ga za rame. Čovek s leve strane vrata proviri i ponovo se povuče. Metak ostavi brazdu u zidu tamo gde ga je promašio. „Šta možeš da mi daš?“, upita Holden, i Praks načas pomisli da se on to obraća njima. Holdenove oči su bile napregnute, i činilo se da mu je od mrštenja ostao usek u koži. Onda Naomi reče nešto zbog čega se osmehnuo, i onda je samo izgledao umorno i tužno. „U redu. Imamo delimičan tlocrt. Ovuda izlazimo u otvorenu prostoriju. Ona se spušta oko dva metra, sa izlazima na deset i jedan sat, gledano sa naše strane. Sagrađeno je kao jama, pa ako su tamo zauzeli busiju, mi smo onda na višem terenu.“ „Onda je to prilično glupo mesto za organizovanje odbrane“, reče Vendel. Zaprašta pucnjava i tri rupice se pojaviše u metalu kapije za utovar. Ljudi sa druge strane bili su nervozni. „A opet, kako se vidi iz priloženog...“, reče Holden. „Hoćeš da razgovaraš s njima, kapetane?“, reče Ejmos. „Ili da odmah posegnemo za očiglednim rešenjem?“ To pitanje je podrazumevalo nešto više od onoga što je Praks razumeo; toliko je mogao da shvati. Holden zausti da kaže nešto, predomisli se, pa klimnu glavom prema ulazu. „Da završimo s ovim“, reče on. Holden i Ejmos pritrčaše kapiji, dok su ih Praks i Vendel pratili u stopu. Neko je u sledećoj prostoriji izvikivao naređenja. Praks je razabrao reči teret i evakuacija, i srce mu se steglo. Evakuacija. Nisu smeli nikome da dozvole da ode dok ne pronađu Mej. „Prebrojao sam sedam“, reče jedan od pinkvoterovaca. „Moglo bi ih biti još.“ „A deca?“, upita Ejmos. 145

„Nisam ih video.“ „Trebalo bi verovatno da ponovo pogledamo“, reče Ejmos i nagnu se kroz vrata. Praks zadrža dah u očekivanju da vidi kako se čoveku glava rasprskava u kiši metaka, ali Ejmos se već povukao kad su se oglasili prvi pucnji. „Sa čime imamo posla?“, upita Holden. „Više ih je od sedam“, reče Ejmos. „Koriste ovo kao usko grlo, ali momak je u pravu. Ili ne znaju šta rade, ili tamo unutra imaju nešto što ne mogu da ostave za sobom.“ „Znači, ili su uspaničeni amateri, ili brane nešto od kritičnog značaja“, reče Holden. Metalni kanister veličine pesnice dokotrlja se kroz kapiju, uz tandrkanje. Ejmos nehajno uze bombu i baci je natrag kroz prolaz. Detonacija obasja prostoriju, a prasak je bio glasniji od svega što je Praks ikada čuo. Zvonjava u ušima mu se ponovo udvostručila. „Moglo bi biti oboje“, viknu Ejmos opušteno, s velike udaljenosti. U susednoj prostoriji nešto puče. Ljudi su vrištali. Praks zamisli tehničare nalik na one iz prethodne sobe, raznesene šrapnelima iz sopstvene ručne bombe. Jedan pinkvoterovac se nagnu da zaviri u izmaglicu od dima. Zaštekta automatska puška i on se povuče, uhvativši se za stomak. Krv mu pocuri između prstiju. Vendel se progura kraj Praksa i kleknu kraj svog oborenog vojnika. „Žao mi je, ser“, reče pinkvoterovac. „Nisam pazio. Ostavite me ovde da čuvam odstupnicu koliko god budem mogao.“ „Kapetane Holdene“, reče Vendel. „Ako već treba nešto da uradimo, onda je bolje da to uradimo što pre.“ Vriska u susednoj prostoriji sada je bila glasnija. Neko je neljudski urlao. Praks se zapita drže li tamo možda živu stoku. Urlici su zvučali gotovo nalik na ranjenog bika. Morao je da se uzdrži pred nagonom da poklopi uši. Dogodi se nešto glasno. Holden klimnu glavom. „Ejmose. Smekšaj ih, pa da ulazimo.“ „Razumem, kapetane“, reče Ejmos, spustivši sačmaricu. On uze dve sopstvene ručne bombe, izvuče osigurače na plastičnim ružičastim trakama i zakotrlja aktivirane bombe kroz kapiju, pa ponovo podiže pušku. Udvostručena detonacija je bila dublja nego ona prva, ali ne toliko glasna. I pre nego što su odjeci zamrli, Ejmos, Holden, Vendel i jedan preostali vojnik jurnuše kroz prolaz otvorivši vatru iz oružja. Praks je oklevao. Bio je nenaoružan. Neprijatelj je bio odmah iza praga. 146

Mogao je da ostane tu i pazi na čoveka pogođenog u stomak. Ali nije ga ostavljala na miru slika Katoinog nepomičnog tela. Mrtvi dečak je bio jedva sto metara udaljen od njega. A Mej... Pognute glave, Praks utrča kroz prolaz. Holden i Vendel su bili desno od njega, Ejmos i drugi vojnik levo. Sva četvorica su čučala, sa oružjem na gotovs. Praksa su oči i nozdrve pekle od dima, a uređaji za reciklažu vazduha stenjali su u protestu, upinjući se da pročiste vazduh. „Vidi molim te“, reče Ejmos, „ovo je baš čudno.“ Prostorija je imala dva nivoa: gornje gazište široko oko metar i po, i niži pod, dva metra ispod njega. Široki prolaz pružao se na deset sati na donjem nivou, a vrata na gornjem nivou stajala su otvorena na poziciji od jedan sat. Jama ispod njih bila je u haosu. Zidovi su bili natopljeni krvlju koja je prsnula toliko da je poprskala tavanicu. Tela su ležala na tlu ispod njih. Retka para se dizala sa sukrvice. Koristili su opremu kao zaklon. Praks je prepoznao mikro-centrifugu gotovo izbijenu iz kućišta. Opiljci leda debeli dva i po centimetra svetlucali su usred pokolja. Azotna kadica bila je okrenuta na bok, a indikator alarma pokazivao je da je blokirana. Masivni uređaj za prenos proteina - težak najmanje dvesta kilograma - ležao je pod nemogućim uglom, dečja igračka bačena u stranu u ekstazi igre. „Jebote, kakvu to municiju koristite?“, upita Vendel, sa strahopoštovanjem u glasu. Iz širokog prolaza na deset sati čuli su se krici i zvuci pucnjave. „Mislim da ovo nismo uradili mi“, reče Holden. „Hajde. Trkom.“ Skočili su u poprište pokolja. Staklena kocka nalik na onu koju su već videli stajala je razbijena i veličanstvena. Pod im je bio klizav pod nogama od krvi. Šaka koja je i dalje držala pištolj ležala je u ćošku. Praks skrenu pogled. Mej je bila ovde. Morao je da ostane usredsređen. Nije smeo da povraća. Nastavio je dalje. Holden i Ejmos su pošli prvi prema zvuku borbe. Praks je kaskao za njima. Kada je pokušao da zaostane, pusti Vendela i njegovog saborca ispred sebe, pinkvoterovci su ga blago pogurali napred. Čuvali su odstupnicu, shvatio je Praks. Za slučaj da neko naiđe otpozadi. Trebalo je i sam da se seti toga. Prolaz se otvarao, širok ali nizak. Industrijski mehanički utovarivači, na kojima su indikatori boje ćilibara pokazivali da nisu aktivirani, stajali su kraj paleta sa kutijama punim stiropora. Ejmos i Holden su se kretali hodnikom toliko uvežbano i efikasno da je Praks ostao bez daha. Ali sa svakim zaokretom, sa svakim vratima koja su otvorili, on je sebe nagonio da ide brže. Ona je bila tu, i morali su da je nađu. Pre nego što nastrada. Pre nego što se nešto dogodi. A sa svakim telom koje bi 147

pronašli, mučan osećaj da se nešto već dogodilo tonuo mu je sve dublje u stomak. Išli su napred prebrzo. Prebrzo. Kad su stigli do kraja - do vazdušne komore visoke četiri i široke najmanje sedam metara - Praks nije mogao da poveruje da iza nje ima bilo koga. Ejmos pusti da mu automatska sačmarica ostane obešena niz bok dok je kuckao po kontrolama vazdušne komore. Holden se začkiljio uvis u tavanicu kao da bi tamo nešto moglo da piše. Tle se zatrese i skrivena baza zakrcka. „Je li to bilo lansiranje?“, reče Holden. „To je bilo lansiranje!“ „Da“, reče Ejmos. „Izgleda da napolju imaju lansirnu platformu. Ali monitori pokazuju da tamo nema više ničega. Šta god bilo, izgleda da se radi o poslednjem vozu odavde.“ Praks začu nečiju viku. Bio mu je potreban samo sekund da shvati kako je posredi on. Kao da posmatra sopstveno telo koje se kreće bez njega, jurnuo je na zatvorena metalna vrata i zalupao po njima stisnutim pesnicama. Ona je bila tamo. Bila je tamo napolju, na brodu koji je uzletao sa Ganimeda. Osećao ju je kao da je bila vezana konopcem za njegovo srce i svakog trenutka ga još pomalo izvlačila iz njega. Na sekund je izgubio svest. Ili možda duže. Kada je došao k sebi, bio je prebačen preko Ejmosovog širokog ramena, a oklop mu se zabijao u stomak. Odgurnuo se i video kako se vazdušna komora polako udaljava iza njih. „Spusti me“, reče Praks. „Ne mogu“, odgovori Ejmos. „Kapetan kaže...“ Začu se kašljucanje automatske paljbe i Ejmos ispusti Praksa na tle pa čučnu iznad njega, sa sačmaricom na gotovs. „Jebote, kapetane, šta sad?“, reče Ejmos. Praks diže pogled na vreme da vidi kako jedan vojnik pinkvoterovac pada pokošen, dok mu krv pršti iz leđa. Vendel je bio na tlu, i uzvraćao je vatrom iza oštrog ugla. „Neko nam je promakao“, reče Holden. „Ili su pozvali prijatelje.“ „Ne pucajte u njih“, reče Praks. „Šta ako je tamo Mej? Šta ako je drže kod sebe?“ „Nije tako, doktore“, reče Ejmos. „Ostani dole.“ Holden je vikao, reči su kuljale iz njega previše brzo da bi se pratile. Praks nije znao da li se on to obraća Ejmosu, Vendelu, Naomi na brodu ili njemu. Mogao je biti posredi bilo ko od njih. Svi oni. Četvoro ljudi pojavilo se iza ugla, sa oružjem u rukama. Imali su na 148

sebi iste one kombinezone kao i svi ostali. Jedan je imao dugačku crnu kosu i jareću bradicu. Druga je bila žena s kožom boje krema od butera. Dvojica u sredini mogla su biti braća - ista kratko podšišana smeđa kosa, isti dugački nosevi. Odnekud desno od Praksa, dvaput se oglasi sačmarica. Svi popadaše. Ličilo je to na nekakav komični geg. Osam nogu, počišćenih istovremeno. Četvoro ljudi koje Praks nije poznavao, nikad ih nije sreo, prosto su popadali. Prosto su popadali na pod. Znao je da se nikad više neće podići. „Vendele?“, reče Holden. „Raport?“ „Kodel je mrtav“, reče Vendel. Nije zvučao tužno zbog toga. Nije zvučao nikako. „Mislim da sam polomio ručni zglob. Zna li iko odakle su došli?“ „Jok“, reče Holden. „Mada, ne bi trebalo da pretpostavimo da su bili sami.“ Vratili su se istim putem kojim su i došli, natrag kroz dugačke, široke prolaze. Pored tela muškaraca i žena koje oni nisu ubili, ali su sada svejedno bili mrtvi. Praks nije ni pokušao da se uzdrži od plakanja. Nije bilo nikakve svrhe. Ako bude mogao da pomera noge, jednu ispred druge, biće dovoljno. Stigli su do krvave jame posle nekoliko minuta, sat vremena ili nedelju dana. Praks nije to mogao da ustanovi, a sve mogućnosti izgledale su podjednako uverljive. Izbušena tela su smrdela, prolivena krv se zgrušavala u džem od crne ribizle, rasporene utrobe su oslobodile kolonije bakterija koje su u crevima držale pod kontrolom. Na gazištu je stajala neka žena. Kako se ono zvaše? Pola. Tako je. „Zašto nisi na svom mestu?“, odbrusi Vendel kad ju je ugledao. „Gatri je tražio pomoć. Rekao je da je pogođen u stomak i da će se onesvestiti. Donela sam mu malo adrenalina i spida.“ „Dobra odluka“, reče Vendel. „Uši i Kodel?“ „Nisu se izvukli“, reče Vendel. Žena klimnu glavom, ali Praks vide njen izraz. Svako je ovde izgubio nekoga. Njegova tragedija je bila tek jedna među desetinama. Stotinama. Hiljadama. U trenutku kad kaskada dođe do kraja, biće posredi možda milioni. Kad smrt poprimi ovakve razmere, prestane da znači bilo šta. On se nasloni na kadicu za azot, zabivši glavu u šake. Bio je toliko blizu. Toliko blizu... „Moramo da nađemo taj brod“, reče on. „Moramo da se povučemo i razmotrimo situaciju“, reče Holden. „Došli smo u potrazi za nestalim detetom. Sad imamo tajnu naučnu stanicu koja je dopola spakovana i otpremljena. I tajnu lansirnu platformu. I trećeg igrača koji se borio 149

protiv ovih ljudi kad i mi.“ „Trećeg igrača?“, upita Pola. Vendel pokaza na pokolj. „Ovo nismo mi uradili“, reče on. „Ne znamo sa čim imamo posla“, reče Holden. „A dok to ne saznamo, moramo da se povučemo.“ „Ne možemo prestati“, reče Praks. „Ja ne mogu. Mej je...“ „Verovatno mrtva“, reče Vendel. „Devojčica je verovatno mrtva. A ako nije, onda je živa, ali ne na Ganimedu.“ „Žao mi je“, reče Holden. „Taj mrtvi dečak“, reče Praks. „Katoa. Njegov otac je odveo porodicu sa Ganimeda čim je mogao. Odveo ih na neko sigurno mesto. Na neko drugo mesto.“ „Pametan potez“, reče Holden. Praks pogleda Ejmosa u potrazi za podrškom, ali rmpalija je čačkao po kršu i upadljivo izbegavao da stane na bilo čiju stranu. „Dečak je bio živ“, reče Praks. „Bazija je rekao da zna da je dečak mrtav i spakovao se i otišao, a kada se ukrcao na taj brod? Njegov sin je bio ovde. U ovoj laboratoriji. I bio je živ. Zato nemojte da mi pričate kako je Mej verovatno mrtva.“ Svi su zaćutali. „Samo nemojte“, reče Praks. „Kapetane?“, reče Ejmos. „Samo malo“, reče Holden. „Prakse, neću da kažem kako znam šta sve ovo za tebe znači, ali i ja imam one koje volim. Ne mogu da ti kažem šta da radiš, ali dozvoli da te zamolim - zamolim - da razmotriš strategiju koja bi bila najbolja za tebe. I za Mej.“ „Kapetane“, reče Ejmos. „Ozbiljno, treba ovo da pogledaš.“ Ejmos je stajao kraj razbijene staklene kocke. Sačmarica mu je visila zaboravljena u ruci. Holden mu priđe, sledeći njegov pogled prema uništenoj posudi. Praks se odgurnuo od kadice za tečni azot i pridružio im se. Tamo je, slepljena za staklene zidove koji su još stajali, bila mreža od finih crnih vlakana. Praks nije mogao da razluči je li to veštački polimer ili prirodna supstanca. Nekakva mreža. Ali imala je opčinjavajuću strukturu. On posegnu da je dodirne i Holden ga zgrabi za ručni zglob, povukavši ga toliko snažno da ga je zabolelo. Kada je Holden progovorio, reči su mu bile odmerene i smirene, što je paniku 150