Kalibanov rat - James S. A. Corey

hitali prema stanici Cerera, a ona nije bila sasvim sigurna u njega. Sauter. „Možeš li da pošalješ ovu verziju admiralu Sauteru?“ „O, ne. Nemam odobrenje za slanje bilo kome.“ Avasarala ga pogleda, praznog lica. „Da li odobravaš slanje?“ „Odobravam slanje admiralu Sauteru. Molim te, odmah šalji.“ Majkl-Džon brzo klimnu glavom, kuckajući jagodicama oba malića. Avasarala izvadi svoj ručni terminal i odasla Sauteru jednostavnu poruku. Gledaj i javi mi se. Kada je ustala, zabolele su je noge. „Drago mi je što smo se ponovo videli“, reče Majkl-Džon, ne gledajući u nju. „Trebalo bi jednom svi da odemo na večeru zajedno.“ „Obavezno“, reče Avasarala i izađe. U ženskom toaletu je bilo hladno. Avasarala je stajala kraj umivaonika, dlanovima oslonjena o granit. Nije navikla da oseća jezu i strahopoštovanje. Ceo njen život vrteo se oko kontrole, oko razgovora, pretnji i zadirkivanja onih kojima je to bilo potrebno sve dok svet ne bi krenuo onim smerom koji je ona želela. I dalje su je proganjali malobrojni događaji kada se neumoljiva vasiona pokazala nesavladivom: zemljotres u Bengalu kada je bila mala, oluja u Egiptu zbog koje su ona i Ardžun ostali zarobljeni u svojoj hotelskoj sobi četiri dana dok je namirnica bilo sve manje, smrt njenog sina. Svaki od njih je okrenuo njeno neprestano tobožnje ubeđenje i ponos protiv nje, ostavio je sklupčanu noću u krevetu nedeljama zatim, prstiju savijenih u kandže, dok je sanjala košmare. Ovo je bilo gore. Ranije je mogla da se teši idejom o tome da je vasiona beslovesna. Da su sve strahote samo slučajni sticaji bezumnih sila. Uništenje Arbogasta je bilo nešto drugo. Ono je bilo namerno i neljudsko. Bilo je to kao da je ugledala Božje lice i shvatila da tamo nema samilosti. Drhteći, izvukla je svoj ručni terminal. Ardžun se javio gotovo odmah. Po tome kako mu je stajala vilica i po tome kako su mu blage bile oči, shvatila je da je on video neku verziju događaja. Ali on se nije brinuo za sudbinu čovečanstva, već za nju. Pokušala je da se osmehne, ali napor je bio prevelik. Suze su joj potekle niz obraze. Ardžun tiho uzdahnu i spusti pogled. „Veoma te volim“, reče Avasarala. „Zahvaljujući tome što te poznajem, mogu da izdržim i neizdrživo.“ Ardžun se široko osmehnu. Dobro je izgledao sa borama. Bio je zgodniji muškarac sada, ovako stariji. Kao da je komično usrdan dečak okruglog lica koji se 201

šunjao do njenog prozora noću kako bi joj čitao pesme samo čekao da se pretvori u ovo. „Volim te, oduvek sam te voleo, i ako se ikad ponovo rodimo, voleću te i tamo.“ Avasarali se ote jecaj, a onda ona obrisa oči nadlanicom i klimnu glavom. „Dobro, onda“, reče ona. „Natrag na posao?“ „Natrag na posao. Možda se vratim kući kasno.“ „Biću tu. Možeš da me probudiš.“ Načas su poćutali; ona je isključila vezu. Admiral Sauter je nije zvao. Erinrajt je nije zvao. Avasaraline misli su skakale unaokolo kao terijer koji napada vojni transporter. Digla se na noge, naterala sebe da isturi jedno stopalo ispred drugog. Jednostavni fizički čin hodanja kao da joj je raščistio glavu. Električna kolica stajala su spremna da je prevezu natrag do kancelarije, ali ona na njih nije obraćala pažnju, i dok je stigla tamo, ponovo je bila gotovo smirena. Bobi je sedela zgurena za svojim stolom, i zahvaljujući pukom fizičkom gabaritu te žene, nameštaj je izgledao kao nešto iz osnovne škole. Soren je bio drugde, što je bilo u redu. On nije prošao vojnu obuku. „Znači, ukopana si u rov i približava ti se velika pretnja, je l’ tako?“, reče Avasarala, sevši na ivicu Sorenovog stola. „Recimo, na nekom mesecu si, a treća strana je bacila na tebe kometu. Masivna pretnja, razumeš?“ Bobi je pogleda, načas zbunjena, a onda, slegnuvši ramenima, odluči da je posluša. „U redu“, reče žena-marinac. „Zašto bi onda odabrala upravo taj trenutak da se pobiješ sa komšijama? Jesi li samo uplašena pa ne gledaš gde udaraš? Misliš li da su ti drugi skotovi odgovorni za kamenčinu? Ili si samo glupa?“ „Mi to pričamo o Veneri i borbi u Jupiterovom sistemu“, reče Bobi. „Da, i nije mi neka metafora“, reče Avasarala. „Zašto onda to radiš?“ Bobi se zavali u stolicu i plastika zakrcka pod njom. Oči krupne žene se skupiše. Ona otvori usta jednom, namršti se i ponovo zausti. „Konsolidujem snage“, reče Bobi. „Ako iskoristim resurse kako bih zaustavila kometu, onda gubim čim pretnja nestane. Onaj drugi me uhvati kad su mi gaće spuštene. Bum. Ako prvo njega skenjam, onda pobeđujem kad sve bude gotovo.“ 202

„Ali ako sarađujete...“ „Za to je potrebno da verujete tom drugom“, reče Bobi, odmahnuvši glavom. „Milion tona leda nailazi i ubiće vas oboje. Zašto kog đavola ne bi verovala tom drugom?“ „Zavisi. Je li on Zemljanin?“, reče Bobi. „Imamo dve velike vojne sile u sistemu, plus sve ono što ovi iz Pojasa mogu da prikupe. To su tri strane sa dosta neraščišćenih računa. Kad se desi to što će se na kraju desiti na Veneri, neko želi da već drži sve karte u rukama.“ „A ako obe strane - Zemlja i Mars - isto tako kalkulišu, svu energiju ćemo utrošiti na pripremu za onaj rat posle sledećeg.“ „Jesje“, reče Bobi. „I da, tako svi izgubimo zajedno.“ 203

P Dvadeset četvrto poglavlje: Praks raks je sedeo u svojoj kabini. Znao je da je ona, za brodski prostor namenjen spavanju, velika. Čak vrlo prostrana. Sveukupno, bila je manja nego njegova spavaća soba na Ganimedu. Sedeo je na dušeku punom gela, gravitacija od ubrzanja pritiskala ga je i zbog nje su mu ruke i noge bile teže nego inače. Pitao se da li je osećaj da je najednom teži - konkretno, u isprekidanim promenama svemirskog putovanja - pokrenuo neki evolutivni signal za premor. Osećaj da ga nešto vuče na pod ili krevet bio je toliko snažno nalik umoru koji topi kosti da mu je lako bilo da pomisli kako će malo više sna to popraviti, sve učiniti boljim. „Kćerka ti je verovatno mrtva“, reče on naglas. Sačeka da vidi kako će njegovo telo reagovati na to. „Mej je verovatno mrtva.“ Ovog puta nije zajecao, što je značilo da je došlo do napretka. Ganimed je bio dan i po iza njega, i već je bio premali da bi se video golim okom. Jupiter je bio nejasan disk veličine nokta na maliću, i odbijao je svetlost Sunca, koje je bilo tek nešto više od izuzetno jarke zvezde. Bio je svestan toga da pada prema Suncu, na putu iz Jupiterovog sistema prema Pojasu. Za nedelju dana, Sunce će biti gotovo dvostruko veće nego sada, i biće i dalje beznačajno. Kada su posredi bile tako ogromne daljine i brzine, toliko iznad svakog značajnog ljudskog iskustva, činilo se da ništa nije bilo važno. Trebalo bi da se prikloni spoznaji o tome da nije bio prisutan kada je Bog stvorio planine, bile posredi one na Zemlji ili Ganimedu, ili negde dalje u tami. Nalazio se u sićušnoj kutiji od metala i keramike koja je razmenjivala materiju za energiju kako bi prebacila pet-šest primata kroz vakuum prostraniji od miliona okeana. U poređenju s tim, kako je bilo šta moglo da bude važno? „Kćerka ti je verovatno mrtva“, ponovi on, i ovog puta mu reči zastaše u grlu i počeše da ga guše. On pomisli kako to ima nekakve veze s tim što je najednom bezbedan. Na Ganimedu je imao strah koji ga je otupeo. Strah, neuhranjenost, rutinu i sposobnost da se u svakom trenutku kreće, da radi nešto, pa bilo to i potpuno beskorisno. Išao bi da ponovo pogleda panele, čekao u redu kod obezbeđenja, trčkarao hodnicima i gledao koliko novih rupa od metaka ima u njima. Na Rosinanteu je morao da uspori. Morao je da stane. Ovde nije imao šta da 204

radi osim da čeka na dugi pad prema Suncu i stanici Tiho. Nije sebi ničim mogao da skrene pažnju. Nije bilo stanice - čak ni one ranjene i na samrti - po kojoj bi mogao da traga. Imao je samo kabinu koja mu je bila dodeljena, svoj ručni terminal, nekoliko kombinezona za pola broja većih nego što bi mu odgovaralo. Kutijicu generičkih kozmetičkih proizvoda. Nije mu preostalo ništa drugo. A bilo je dovoljno hrane i vode da njegov mozak ponovo počne da radi. Sa svakim proteklim satom, kao da je bio sve budniji. Shvatio je koliko su mu telo i um bili izmučeni tek kada je počeo da se oseća bolje. Svaki put osećao bi se kao da je to sigurno povratak u normalu, a onda bi nedugo zatim otkrio da nije tako, i da mora postojati još toga. I tako je ispitivao sebe, čačkao po rani u središtu njegovog ličnog sveta kao da je vrh jezika gurao u rupu posle vađenja zuba. „Kćerka ti je“, reče on kroz suze, „verovatno mrtva. Ali ako nije, moraš da je pronađeš.“ To mu je izgledalo bolje - ili, ako već ne bolje, ono makar ispravno. Nagnuo se napred, sklopljenih ruku, i oslonio bradu. Pažljivo je zamislio Katoino telo položeno na sto. Kada mu se um pobunio protiv toga, u pokušaju da razmisli o nečemu - bilo čemu - drugom, vratio se u mislima tamo i na dečakovo mesto smestio Mej. Nemu, praznu, mrtvu. Tuga mu je navirala iz mesta neposredno iznad želuca, a on ju je posmatrao kao da je posredi nešto što potiče izvan njega. U vreme koje je proveo kao diplomac, prikupljao je podatke za studiju o drvetu Pinus contorata. Od svih varijanti bora koje su napustile Zemlju, usukani bor je bio najrobustniji u okruženju s niskom gravitacijom. Praksov posao bio je da prikuplja opale šišarke i spaljuje ih kako bi došao do semena. U divljini, usukani bor nije klijao bez vatre; smola u šišarkama podsticala je vreliju vatru, čak i kada bi to podrazumevalo smrt drveta-roditelja. Da bi bilo bolje, moralo je da bude gore. Da bi preživela, biljka je morala da prihvati uslove koji se nisu mogli preživeti. On je to razumeo. „Mej je mrtva“, reče on. „Izgubio si je.“ Nije morao da čeka da ta zamisao prestane da boli. Taj bol nikada neće prestati. Ali nije smeo dopustiti da se on toliko pojača da ga savlada. Slutio je da sebi nanosi stalna duhovna oštećenja, ali to je bila njegova jedina strategija. I koliko je mogao da zaključi, izgleda da je bila delotvorna. Zazvoni mu ručni terminal. Dvosatna blokada je istekla. Praks obrisa suze nadlanicom, udahnu duboko, ispusti ponovo vazduh i ustade. Dva sata, dvaput dnevno, zaključio je, biće dovoljno vremena u vatri kako bi očvrsnuo i ojačao u 205

ovom novom okruženju sa manje slobode i više kalorija. Dovoljno da ostane funkcionalan. Umio se u zajedničkom toaletu - posada ga je nazivala klonjom - i otišao u trpezariju. Pilot - Aleks, tako se zvao - stajao je kraj mašine za kafu i pričao u komunikator na zidu. Koža mu je bila tamnija od Praksove, a proređena kosa bila mu je crna, sa prvih nekoliko zalutalih sedih vlasi. Govorio je čudno razvlačeći reči, sa primesama marsovskog naglaska. „Vidim osam procenata, a opada i dalje.“ Zidni komunikator reče nešto veselo i skaredno. Ejmos. „Kažem ti, zaptivanje je napuklo“, reče Aleks. „Dvaput sam proverio“, reče Ejmos iz komunikatora. Pilot uze iz mašine za kafu šolju sa odštampanom rečju Tahi. „Treća sreća.“ „Dobro. Spremi se.“ Pilot otpi dug gutljaj iz šolje coknuvši usnama, pa primeti Praksa i klimnu glavom. Praks se osmehnu s nelagodnošću. „Bolje ti je?“, upita Aleks. „Da. Mislim da jeste“, reče Praks. „Ne znam.“ Aleks sede za jedan sto. Ova prostorija je bila projektovana po vojnički - sva u mekim rubovima i krivinama kako bi se na najmanju meru dovela oštećenja ukoliko neko ostane zatečen van svog mesta udarom ili iznenadnim manevrom. Kontrole za inventar hrane imale su biometrijski interfejs koji je bio onesposobljen. Brod je bio izgrađen tako da bude izuzetno siguran, ali nije tako i korišćen. Ime ROSINANTE bilo je ispisano na zidu slovima širokim koliko njegova šaka, a neko je šablonom i sprejom dodao žuti narcis. On je izgledao istovremeno očajnički neumesno i krajnje prikladno. Kad je razmišljao ovako o tome, činilo se da to može da se kaže za većinu stvari u vezi sa brodom. Na primer, za njegovu posadu. „Jesi li se lepo smestio? Treba li ti štogod?“ „Dobro sam“, reče Praks klimnuvši glavom. „Hvala ti.“ „Dobro su nas izbubecali dok smo se izvlačili odande. Imao sam gadnih iskustava u letenju, ali ovo je bilo baš blizu.“ Praks zaklima glavom i uze paket sa hranom iz spremišta. Bila je to gusta pasta, slatka i bogata žitaricama i medom, sa prikrivenim ukusom pečenih grožđica. Praks je seo pre nego što je o tome uopšte razmislio, a pilot je to izgleda shvatio kao poziv da nastavi sa razgovorom. „Koliko si dugo bio na Ganimedu?“ 206

„Gotovo celog života“, reče Praks. „Porodica mi je otputovala kad mi je majka bila trudna. Radili su na Zemlji i Luni, i štedeli kako bi otputovali do spoljnih planeta. Imali su najpre kratko nameštenje na Kalistu.“ „Bili su iz Pojasa?“ „Ne baš. Čuli su da su ugovori bolji izvan Pojasa. Sve se svodilo na zamisao da treba ‘stvoriti bolju budućnost za porodicu’. Bio je to zapravo san mog oca.“ Aleks srknu malo kafe. „I tako, Praksidajk. Dali su ti ime po mesecu?“ „Jesu“, reče Praks. „Malo im je bilo neprijatno kad su ustanovili da je to ime žensko. Ali meni nikada nije smetalo. Mojoj ženi - mojoj bivšoj ženi - ono je bilo baš slatko. Verovatno me je zbog njega i zapazila. Potrebno je nešto posebno da bi se čovek malo istakao, a na Ganimedu ne možeš da se okreneš a da ne naletiš na pet doktora botanike. To jest, tako je bilo donedavno.“ Stanka je bila taman dovoljno duga da Praks shvati šta sledi i pripremi se za to. „Čuo sam da ti je kćerka nestala“, reče Aleks. „Žao mi je zbog toga.“ „Verovatno je mrtva“, reče Praks, baš kao što je vežbao. „To je sigurno u nekoj vezi s onom laboratorijom koju ste tamo dole našli, zar ne?“ „Mislim da je tako. Sigurno jeste. Oteli su je neposredno pre incidenta. Nju i još nekoliko iz njene grupe.“ „Njene grupe?“ „Ona ima imunološki poremećaj. Majers-Skeltonovo preuranjeno imunostarenje. Oduvek je to imala.“ „Moja sestra je imala poremećaj krtih kostiju. Težak“, reče Aleks. „Jesu li je zato oteli?“ „Pretpostavljam da jesu“, reče Praks. „Zašto bi inače ukrali takvo dete?“ „Za robovski rad ili seksualnu trgovinu“, reče Aleks tiho. „Ali ne vidim zašto bi odabrali bolesnu decu. Je li istina da ste tamo dole videli protomolekul?“ „Izgleda“, reče Praks. Mehur sa hranom mu se hladio u ruci. Znao je da bi trebalo još da jede - želeo je to, bilo je ukusno - ali nešto mu se premetalo pozadi u glavi. O svemu tome je već razmislio, kada je bio rastrojen i izgladneo. Sada, u ovom civilizovanom kovčegu koji je hitao kroz prazninu, sve stare i poznate misli počele su da se međusobno dodiruju. Posebno su ciljali na decu iz Mejine grupe. Decu sa oštećenim imunitetom. A koristili su protomolekul. „Kapetan je bio na Erosu“, reče Aleks. 207

„Sigurno je to za njega bio veliki gubitak“, reče Praks tek da bi nešto kazao. „Ne, nisam hteo da kažem kako je tamo živeo. Bio je na stanici kada se to dogodilo. Svi smo bili tamo, ali on se najduže zadržao. Zapravo, video je kako počinje. Prve zaražene. To.“ „Stvarno?“ „Donekle ga je to promenilo. Ja s njim letim još otkad smo samo prduckali okolo u kanti za led na putu od Saturna do Pojasa. Pretpostavljam da mu se nisam mnogo dopadao. Sada smo porodica. Bilo je to jedno đavolsko putovanje.“ Praks povuče poduži gutljaj iz svog mehura sa hranom. Ohlađena, pasta je manje imala ukus na žito, a više na med i grožđice. Nije bila toliko dobra. Setio se izraza straha na Holdenovom licu kada su pronašli tamna vlakna, zvuk panike pod kontrolom u njegovom glasu. Sada je to imalo smisla. I kao da je bio prizvan mislima, Holden se pojavi na vratima, noseći pod miškom aluminijumsku kutiju duž čije su se osnove pružale elektromagnetne pločice. Bio je to lični ormarić projektovan tako da se ne pomera čak ni pod jakom gravitacijom. Praks ih je već viđao, ali nikada mu nisu bili potrebni. Za njega je sve do sada gravitacija bila nepromenljiva. „Kapetane“, reče Aleks uz nemarno salutiranje. „Je li sve u redu?“ „Samo premeštam neke stvari do svog ležaja“, reče Holden. Stegnutost u njegovom glasu bila je sasvim jasna. Praks je najednom imao osećaj da je upao u nešto sasvim privatno, ali Aleks i Holden ničim više to nisu pokazali. Holden se samo udaljio hodnikom. Kada se on dovoljno udaljio da ne može da ih čuje, Aleks uzdahnu. „Nevolje?“, upita Praks. „Da. Ne brini. Nema to veze s tobom. Ovo se već neko vreme kuvalo.“ „Žao mi je“, reče Praks. „Moralo je do toga da dođe. Najbolje je i bilo da se reši, ovako ili onako“, reče Aleks, ali u glasu mu se čula jasna strepnja. Praks shvati da mu se taj čovek dopada. Zidni terminal zacvrkuta, pa progovori Ejmosovim glasom. „Šta sada imaš?“ Aleks primaknu terminal bliže, dok se uzglobljena ruka savijala i izvijala na komplikovanim spojevima, pa zakucka po njemu prstima jedne ruke, držeći kafu u drugoj. Terminal zatreperi, skupovi podataka se pretvoriše u grafičke prikaze i tabele u stvarnom vremenu. 208

„Deset procenata“, reče Aleks. „Ne. Dvanaest. Dižemo se. Šta si pronašao?“ „Napuklo zaptivanje“, reče Ejmos. „I da, jebi ga, baš si pametan. Šta još imamo?” Aleks zakucka po terminalu i Holden se ponovo pojavi iz hodnika, sada bez kutije. „Senzori s leve strane su pogođeni. Izgleda da smo spržili nekoliko vodova“, reče Aleks. „U redu“, reče Ejmos. „Hajde onda da zamenimo te kvarnjake.“ „Ili da možda uradimo nešto što ne podrazumeva puzanje napolje iz broda pod potiskom“, reče Holden. „Mogu ja to da završim, kapetane“, reče Ejmos. Čak i kroz limeni zidni zvučnik, zvučao je uvređeno. Holden odmahnu glavom. „Jedna omaška, i izduvni gasovi će te skuvati do sastavnih atoma. Ostavimo to tehničarima na Tihou. Alekse, šta još imaš?“ „Memorija curka u sistemu za navigaciju. Verovatno spržena mreža koja se pogrešno regenerisala“, reče pilot. „Tovarno spremište je i dalje u vakuumu. Radioantene su nam mrtve-mrtvosane bez vidljivog razloga. Ručni terminali međusobno ne razgovaraju. A jedna medicinska kapsula šalje šifre kvarova, pa nemojte da se razbolite.“ Holden ode do mašine za kafu, govoreći preko ramena dok je ukucavao omiljenu kombinaciju. I na njegovoj šolji je pisalo Tahi. Praks se trže shvativši da na svima piše isto. Zapitao se ko je, ili šta, bio Tahi. „Da li je potrebno izlaziti iz broda zbog tovarnog spremišta?“ „Ne znam“, reče Aleks. „Da bacim pogled.“ Holden uze svoju šolju iz mašine uz mali uzdah, pa pomazi obrađene metalne ploče kao da mazi mačku. Podstaknut iznenadnim porivom, Praks pročisti grlo. „Izvinite“, reče on. „Kapetane Holdene? Pitao sam se, ako bi se radio sredio, ili ako bi nam postao dostupan uski snop, da li bih smeo neko vreme da koristim komunikatore?“ „Trenutno se trudimo da budemo neupadljivi“, reče Holden. „Šta biste da šaljete?“ „Moram da nešto istražim“, reče Praks. „Podatke koje imamo sa Ganimeda iz vremena kada su oteli Mej. Postoje tamo slike žene koja je bila sa njima. A ako bih uspeo da ustanovim šta se dogodilo sa doktorom Striklendom... Od dana njenog nestanka bio sam u sistemu blokiranom iz razloga bezbednosti. Ako bih makar 209

mogao da pristupim bazama podataka i mrežama sa javnim pristupom, i to bi bio nekakav početak.“ „A izbor se svodi na to, ili na sedenje i krčkanje sve do dolaska na Tiho“, reče Holden. „U redu, zamoliću Naomi da ti omogući pristup Rosijevoj mreži. Ne znam hoće li u fajlovima ASP-a biti bilo čega, ali ne bi bilo loše da proveriš i njih.“ „Stvarno?“ „Naravski“, reče Holden. „Oni imaju prilično pristojnu bazu podataka za prepoznavanje lica. Ali ona potpada pod njihovu zonu bezbednosti, pa će verovatno neko od nas morati da uputi zahtev.“ „I to će biti u redu? Ne bih želeo da vas dovedem u neprilike sa ASP-om.“ Holdenov osmeh je bio topao i vedar. „Stvarno, nemoj da se brineš zbog toga“, reče on. „Alekse, šta imamo?“ „Izgleda da vrata tovarnog dela neće da se zatvore, što smo i znali. Možda smo i pogođeni, pa je tamo sada rupa. Imamo video-snimke - čekaj...“ Holden se pomeri da pogleda preko Aleksovog ramena. Praks proguta još jedan zalogaj hrane i prepusti se radoznalosti. Slika tovarnog prostora široka koliko i Praksov dlan zauzimala je jedan ugao displeja. Najvećim delom, teret je bio na elektromagnetnim paletama, prilepljenim za ploče u neposrednoj blizini širokih vrata, ali neke su se otkačile, i gravitacija potiska ih je pribila uz pod. Zahvaljujući tome, prostorija je izgledala nestvarno, esherovski. Aleks podesi veličinu slike, zumirajući vrata za utovar i istovar. U jednom uglu, debelo parče metala bilo je savijeno unutra, i svetli metal se video na mestima gde su spoljni slojevi popucali od savijanja. Kroz rupu su se videle zvezde. „Pa, ako ništa drugo, jasno nam je šta je posredi“, reče Aleks. „Od čega je ta rupa?“, reče Holden. „Ne znam, kapetane“, reče Aleks. „Koliko vidim, nema tragova paljevine. Ali hitac gausa ne bi savio metal ovako unutra. Samo bi napravio rupu. A tovarni prostor nije probijen, tako da nema rupe s druge strane.“ Pilot ponovo uveliča sliku, zagledajući pažljivo ivice oštećenja. Bilo je tačno da nema tragova paljevine, ali na metalu vrata i palube videle su se razređene crne mrlje. Praks se namršti. Zausti da nešto kaže, pa ponovo zatvori usta. Holden reče ono što je Praks pomislio. „Alekse? Je li to otisak šake?“ „Liči mi, kapetane, ali...“ „Odmakni se. Usmeri prema podu.“ Bili su mali. Jedva vidljivi. Lako ih je bilo prevideti na maloj slici. Ali bili su 210

tamo. Otisak šake, umrljane nečim tamnim, a Praks je bio gotovo ubeđen da je to svojevremeno bilo crveno. Jasan otisak pet prstiju bosog stopala. Duga tamna mrlja. Pilot krenu za tim tragom. „To odeljenje je potpuno u vakuumu, zar ne?“, upita Holden. „Već dan i po, ser“, reče Aleks. Više nije bilo one nehajne atmosfere. Sada su se ponašali krajnje poslovno. „Idi desno“, reče Holden. „Razumem.“ „Dobro, stani. Šta je to?“ Telo je bilo sklupčano u fetusni položaj, osim što je dlanovima pritiskalo pregradu. Ležalo je savršeno mirno, kao da su pod jakom gravitacijom pa ga ona drži uz palubu, zgnječeno sopstvenom težinom. Put je bila crna kao antracit i crvena kao krv. Praks nije mogao da razabere je li to muškarac ili žena. „Alekse, zar mi to imamo slepog putnika?“ „Prilično sam siguran da ovoga nema u specifikaciji brodskog tovara, ser.“ „Zar je taj baja tamo sebi probio put u moj brod golim rukama?“ „Čini se da jeste, ser.“ „Ejmose? Naomi?“ „I ja gledam u to.“ Naomin glas se začuo iz terminala trenutak pre tihog Ejmosovog zvižduka. Praks pomisli ponovo na tajanstvene zvuke nasilja u laboratoriji, tela čuvara sa kojima se nisu borili, razbijeno staklo i crna vlakna. Ovde je bio posredi eksperiment koji se oteo kontroli još tamo u laboratoriji. Pobegao je na hladnu, mrtvu površinu Ganimeda i sačekao tamo da mu se ukaže prilika za bekstvo. Praks oseti kako mu se ježi koža na rukama. „U redu“, reče Holden. „Ali to stvorenje je mrtvo, zar ne?“ „Mislim da nije“, reče Naomi. 211

B Dvadeset peto poglavlje: Bobi obin ručni terminal zasvirao je za buđenje u pola pet ujutro po lokalnom vremenu: bilo je to vreme zbog kog su ona i njeni drugovi mogli da gunđaju i psuju u vreme kada je bila marinac i imala drugove sa kojima je mogla da gunđa i psuje. Ostavila je terminal u dnevnoj sobi, kraj ležaja na izvlačenje koji je koristila za spavanje, sa jačinom zvuka podešenom tako da bi joj zazvonilo u ušima da je bila tamo kraj njega. Ali Bobi je već bila budna čitav sat. U skučenom kupatilu, taj zvuk je bio samo iritantan dok se odbijao po njenom malom stanu kao radio u dubokom bunaru. Odjeci su bili zvučni podsetnik na to da i dalje nema mnogo nameštaja kao i da joj ništa ne visi po zidovima. To nije ni bilo važno. Niko joj nije dolazio u goste. Melodija za buđenje bila je zlobna smicalica koju je Bobi sama sebi priredila. Marsova vojska je nastala stotinama godina pošto su trube i doboši bili korisno sredstvo za prenos informacija trupama. Marsovcima je nedostajala nostalgija kakvu je vojska UN osećala prema takvim stvarima. Kada je Bobi prvi put čula zvuke jutarnjeg buđenja, gledala je vojnoistorijski video-snimak. Sa zadovoljstvom je shvatila da koliko god marsovski ekvivalent bio iritantan - niz atonalnih elektronskih piskova - nikada neće moći da je iznervira kao ono što je budilo momke na Zemlji. Ali Bobi više nije bila marinac Marsa. „Nisam izdajnik“, reče Bobi svom odrazu u ogledalu. Bobi u ogledalu nije baš izgledala ubeđena u to. Posle trećeg ponavljanja prodornog zova trube, njen ručni terminal pisnu jednom i utonu u mrzovoljnu tišinu. Poslednjih pola sata ona je držala četkicu za zube u ruci. Na pasti je počela da se stvara tvrda kora. Pustila je toplu vodu preko nje kako bi je omekšala i počela da pere zube. „Nisam izdajnik“, rekla je sebi, ali su te reči zahvaljujući četkici za zube bile nerazumljive. „Nisam.“ Čak ni sada, dok je stajala u kupatilu stana koji su joj obezbedile UN, prala zube pastom UN i ispirala umivaonik vodom UN. Ni dok je stezala svoju dobru marsovsku četkicu za zube i trljala desni sve dok ne prokrvare. 212

„Nisam“, ponovila je, začikavajući Bobi u ogledalu da to opovrgne. Vratila je četkicu za zube u malu futrolu sa kozmetikom, odnela je u dnevnu sobu i stavila u platnenu torbu. Sve što je posedovala moralo je da ostane u toj torbi. Moraće da bude brza kad je njeni budu pozvali kući. A oni će to uraditi. Stići će joj prioritetna poruka na terminal, i oko nje će bleskati crveno-sivi okvir komunikatora Marsove vrhovne komande. Reći će joj da mora odmah da se vrati u svoju jedinicu. Da je i dalje jedna od njih. Da nije izdajnik zbog toga što je ostala ovde. Zategla je uniformu, ubacila utihnuli terminal u džep i pogledala kakva joj je frizura u ogledalu kraj vrata. Bila je podignuta u punđu toliko čvrstu da joj je zbog nje lice bilo zategnuto kao da je radila lifting, i svaka je dlaka bila na svom mestu. „Nisam izdajnik“, rekla je ogledalu. Bobi u ogledalu predsoblja izgleda da je bila spremnija to da prihvati nego Bobi iz ogledala u kupatilu. „Nego šta“, reče ona, pa zalupi vrata za sobom. Skočila je na jedan od onih malih električnih motocikala koji su svima stajali na raspolaganju u kampusu UN, i obrela se u kancelariji tri minuta pre pet. Soren je već bio tamo. Kad god da je došla, Soren bi je uvek preduhitrio. Ili je spavao za radnim stolom, ili ju je uhodio kako bi znao za kad je podesila buđenje. „Bobi“, reče on, ne potrudivši se ni najmanje da mu osmeh izgleda iskreno. Bobi nije mogla da natera sebe na odgovor, pa je samo klimnula glavom i srušila se u svoju stolicu. Jedan pogled na mračne prozore Avasaraline kancelarije bio je dovoljan da shvati kako matora još nije došla. Bobi otvori spisak obaveza na stonom ekranu. „Naložila mi je da pridodam mnogo ljudi“, reče Soren, u vezi sa spiskom onih koje je Bobi trebalo da pozove u svojoj ulozi oficirke za vezu s Marsom. „Ona baš želi da dođe do prve verzije Marsove izjave o Ganimedu. To ti je danas najvažniji zadatak. U redu?“ „Zašto?“, reče Bobi. „Sama izjava je objavljena juče. Oboje smo je pročitali.“ „Bobi“, reče Soren s uzdahom koji je govorio da je umoran od toga da joj objašnjava jednostavne stvari, ali sudeći po širokom osmehu, to zapravo i nije bilo tačno. „Tako ide igra. Mars objavi saopštenje u kom osuđuje naše postupke. Mi preko sporednih kanala pronađemo prvu verziju. Ako je bila oštrija od saopštenja koje je objavljeno, to znači da se neko iz diplomatskog kora založio da se smanji doživljaj. A to opet znači da se trude da izbegnu eskalaciju. Ukoliko je prva verzija bila blaža, onda namerno izazivaju eskalaciju kako bi isprovocirali reakciju.“ „Ali ako već znaju da ćete vi doći do te prve verzije, to onda nema nikakvog 213

smisla. Samo će se postarati da do vas procuri ono što će izazvati utisak kakav oni žele da dobijete.“ „Vidiš? Eto, sad ti je već jasnije“, reče Soren. „Ono što tvoj protivnik želi da misliš koristan je podatak za to da prokljuviš šta mu je zaista na pameti. Zato dođi do te prve verzije, važi? Obavi to koliko danas.“ Ali sa mnom niko više ne razgovara zato što sam sada marsovski kućni ljubimac UN, i makar i nisam izdajnik, sasvim je moguće da svi ostali smatraju da jesam. „Važi.“ Bobi otvori revidirani spisak i odasla prvi poziv za taj dan. „Bobi!“, viknu Avasarala iza svog stola. Imala je na raspolaganju mnogo elektronskih sredstava da privuče Bobinu pažnju, ali ona gotovo nikada nije videla da ih Avasarala koristi. Istrgla je bubicu iz uva i ustala. Soren joj se podrugljivo osmehivao telepatski; lice mu se uopšte nije promenilo. „Madam?“, reče Bobi, stupivši brzo u Avasaralinu kancelariju. „Urlali ste?“ „Niko ne voli pametnjakoviće“, reče Avasarala, ne podigavši pogled sa svog stonog terminala. „Gde mi je prva verzija tog izveštaja? Ručak samo što nije.“ Bobi se malo uspravi i sklopi ruke iza leđa. „Ser, sa žaljenjem vas obaveštavam da nisam pronašla nikoga spremnog da mi pošalje prvu verziju izveštaja.“ „Je l’ ti to stojiš mirno?“, reče Avasarala, podigavši prvi put pogled prema njoj. „Zaboga. Pa neću da te šaljem pred streljački stroj. Jesi li probala sa svima koji su na spisku?“ „Da, ja...“ Bobi načas zaćuta, pa udahnu duboko, i uđe još nekoliko koraka u kancelariju. Tiho reče: „Niko neće da razgovara sa mnom.“ Starica podiže obrvu belu kao sneg. „Zanimljivo.“ „Stvarno?“, reče Bobi. Avasarala joj se osmehnu, toplo i iskreno, a onda nasu čaja iz crnog gvozdenog čajnika u dve čajne šoljice. „Sedi“, reče ona, mahnuvši prema stolici koja je stajala blizu njenog radnog stola. Pošto je Bobi ostala da stoji, Avasarala reče: „Daj, ozbiljno, jebote, sedi. Dovoljno mi je da pet minuta pričam s tobom pa da sat vremena ne mogu da ponovo pomerim glavu napred.“ 214

Bobi sede, pa posle malo oklevanja uze jednu šoljicu. Nije bila mnogo veća od čašice za oštro alkoholno piće, a čaj u njoj bio je veoma taman i neprijatno je zaudarao. Srknula je malo i opekla jezik. „To ti je lapsang sučong“, reče Avasarala. „Muž mi ga kupuje. Kako ti se sviđa?“ „Smrdi mi na noge nekog klošara“, odgovori Bobi. „Bez zezanja? Ali Ardžun ga mnogo voli i kad se jednom navikneš da ga piješ, nije toliko loš.“ Bobi klimnu glavom i srknu još jednom, ali ne odgovori. „Dobro, dakle“, reče Avasarala, „ti si Marsovka koja je bila nezadovoljna pa ju je na drugu stranu privukla moćna baba koja je mogla da joj ponudi puno toga lepog. Najgori si izdajnik od svih, zato što je uzrok za sve ono što ti se na Zemlji dogodilo od tvog dolaska samo to što si se durila.“ „Ja...“ „Ajde sad lepo umukni, draga moja, odrasla osoba govori.“ Bobi zaćuta i ispi malo odvratnog čaja. „Ali“, nastavi Avasarala, s istim slatkim osmehom na smežuranom licu, „da sam ja u suparničkoj ekipi, znaš li kome bih slala pogrešne informacije?“ „Meni“, reče Bobi. „Tebi. Zato što očajnički želiš da pokažeš svojoj novoj gazdarici koliko vrediš, pa bi zato mogli da ti šalju sasvim pogrešne informacije i da ih boli uvo za to hoćeš li zajebati stvar na duge staze. Da sam ja među tim Marsovim kontraobaveštajnim fićfirićima, već bih odavno regrutovala jednog od tvojih najboljih prijatelja kod kuće i preko njega ti slala gomilu lažnih podataka.“ Svi moji najbolji prijatelji su mrtvi, pomisli Bobi. „Ali niko...“ „Neće odande da razgovara s tobom. Što znači dve stvari. I dalje pokušavaju da ustanove zbog čega sam te zapravo zadržala ovde, i nisu pripremili kampanju sa pogrešnim informacijama zato što su podjednako zbunjeni kao i mi. Negde u toku sledeće nedelje, oni će stupiti u kontakt s tobom. Zatražiće da im prosleđuješ informacije iz moje kancelarije, ali tražiće to tako da na kraju ti dobiješ hrpu lažnih podataka. Ukoliko si lojalna i špijuniraš za njihov račun, sjajno. Ukoliko nisi, i saopštiš mi šta su tražili od tebe, opet sjajno. A možda im se posreći pa uradiš i jedno i drugo.“ Bobi vrati šoljicu na sto. Pesnice su joj bile stegnute. „Zbog ovoga“, reče Bobi, „svi mrze političare.“ 215

„Ne. Mrze nas zato što smo na vlasti. Bobi, tvoj mozak ne voli da radi na ovakav način, i ja to cenim. Nemam vremena da ti sve objašnjavam“, reče Avasarala, i osmeh joj nestade kao da ga nikada nije ni bilo. „Zato samo pretpostavi da znam šta radim, kao i da kad zatražim od tebe da uradiš nemoguće, to je zato što čak i tvoj neuspeh na sopstveni način pomaže našem cilju.“ ”Našem cilju?“ „Mi smo ovde u istom timu. A taj tim se zove ’Da ne izgubimo zajedno’. To smo mi, zar ne?“ „Da“, reče Bobi i baci pogled na Budu koji je sedeo u svom svetilištu. On joj se smireno osmehivao. Ja sam samo jedan član tima, kao da je govorilo njegovo okruglo lice. „Da, tako je.“ „Jebote, vraćaj se onda tamo i počni ponovo da zoveš sve iz početka. Ovog puta pravi detaljne beleške o tome ko odbija da ti pomogne i šta pritom tačno kažu. U redu?“ „Jasno kao dan, madam.“ „Dobro“, reče Avasarala, osmehnuvši se ponovo blago. „Marš napolje iz moje kancelarije.“ Moguće je da zbližavanje dovodi do prezira, ali Bobi nije mnogo mirisala Sorena od samog početka. Posle nekoliko dana provedenih u njegovoj blizini, njene antipatije prema njemu stekle su sasvim novu dimenziju. Kada je nije prenebregavao, bio je snishodljiv. Razgovarao je preglasno preko telefona, čak i kada je ona pokušavala i sama da razgovara. Ponekad je sedeo na njenom stolu dok je razgovarao sa posetiocima. Preterivao je sa kolonjskom vodom. Najgore od svega bilo je to što je po ceo dan jeo kolačiće. Bilo je to impresivno, s obzirom na to koliko je bio mršav, a Bobi inače nije bila od onih koji bi uopšte marili za tuđe navike u ishrani. Ali on je najviše voleo kolačiće iz mašine u prostoriji za pauze, umotane u foliju koja je šuškala kad god bi posegnuo za njima. Isprva, zbog toga je bila samo razdražena. Ali posle nekoliko dana šuškanja, krckanja, žvakanja i coktanja, bilo joj je dosta. Prekinula je poslednji besmisleni razgovor i okrenula se kako bi se zapiljila u njega. Nije obratio pažnju na nju i zakuckao je po stonom terminalu. „Sorene“, reče ona, u nameri da zatraži od njega da istrese te posrane kolačiće na tanjir ili salvetu, kako ne bi više morala da sluša to izluđujuće šuškanje. Pre nego što je stigla do kraja da izgovori njegovo ime, on podiže prst kako bi je ućutkao i 216

pokaza na bubicu u uvu. „Ne“, reče on, „sad baš i nije zgodno...“ Bobi nije bila sigurna obraća li se on to njoj ili nekome preko telefona, pa je ustala i prišla njegovom stolu, a onda sela na njegovu ivicu. Zapiljio se strogo u nju, ali ona se samo osmehnula i nemo izgovorila: „Sačekaću.“ Ivica njegovog stola zakrckala je malo pod njenom težinom. On joj okrenu leđa. „Razumem“, reče on. „Ali sad nije zgodno da razgovaramo... Razumem. Verovatno mogu... Razumem, da. Foster neće... Da. Da, shvatam. Biću tamo.“ On se okrenu natrag i kucnu po stolu, prekinuvši vezu. „Šta je?“ „Ne podnosim tvoje kolačiće. To stalno šuškanje pakovanja me izluđuje.“ „Kolačiće?“, reče Soren, sa zbunjenim izrazom na licu. Bobi pomisli kako bi to mogla da bude prva iskrena emocija koju je tamo videla. „Da, možeš li da ih staviš na...“, zausti Bobi, ali pre nego što je stigla da završi, Soren dograbi pakovanje i baci ga u korpu za reciklažu kraj stola. „Zadovoljna?“ „Pa...“ „Nemam sada vremena za tebe, narednice.“ „Dobro“, reče Bobi i vrati se za svoj sto. Soren je nastavio da se vrpolji kao da ima još toga da kaže, pa Bobi zato nije pozvala sledećeg sa spiska. Sačekala je da on progovori. Verovatno je to sa kolačićima bilo greška s njene strane. I stvarno, nije to bilo ništa naročito. Da nije pod tolikim pritiskom, verovatno takvu stvar ne bi ni primetila. Kada Soren konačno progovori, ona će mu se izviniti što je bila toliko nametljiva u vezi s tim i ponuditi da mu kupi novo pakovanje. Ali umesto da progovori, on ustade. „Sorene, ja...“, zausti Bobi, ali Soren nije obratio pažnju na nju, već je otključao fioku u svom stolu. Izvadio je komadić crne plastike. Verovatno zahvaljujući tome što je upravo čula kako je pomenuo ime Foster, Bobi je prepoznala fleš-memoriju koju mu je Avasarala dala pre nekoliko dana. Foster je bio lik iz službe za obradu podataka, pa je pretpostavila da je on konačno naumio da obavi taj mali zadatak, i zahvaljujući tome će makar na nekoliko minuta otići iz kancelarije. Sve dok se on nije okrenuo i pošao prema liftovima. Bobi je povremeno nosila stvari do službe za obradu podataka i natrag, pa je zato znala da je ova smeštena na istom spratu, u smeru suprotnom od liftova. 217

„Ha.“ Bila je umorna. Osećala je naznaku mučnine od griže savesti, a nije čak ni bila sigurna zbog čega. Taj čovek joj se ionako nije dopadao. Predosećaj koji joj je blesnuo u glavi gotovo sigurno je bio rezultat njene paranoje i nejasne predstave o svetu. Ona ustade i pođe za njim. „Ovo je stvarno glupo“, reče ona sebi, osmehnuvši se i klimnuvši službeniku koji je hitao kraj nje. Bila je viša od dva metra na planeti niskih ljudi. Neće moći da bude neprimetna. Soren je ušao u lift. Bobi je stala ispred vrata i sačekala. Kroz vrata od aluminijuma i keramike, čula je kako on traži od nekoga da pritisne broj jedan. Znači, išao je sasvim dole, do nivoa ulice. Pritisnula je dugme sa strelicom okrenutom naniže i spustila se sledećim liftom u prizemlje. Naravno, nigde ga nije bilo kad je stigla tamo. Džinovska Marsovka koja jurca po predvorju zgrade UN privukla bi izvesnu pažnju, pa je odustala od toga. Talas nesigurnosti, neuspeha i očajanja zapljuskivao je obalu njenog uma. Zaboravi na to da je ovo poslovna zgrada. Zaboravi na to da ovde nema naoružanih neprijatelja, niti odreda iza tvojih leđa. Zaboravi na sve to, i sagledaj logiku situacije na terenu. Misli taktički. Budi pametna. „Treba da budem pametna“, reče ona. Neka niska žena u crvenom kostimu koja je upravo prišla i pritisnula dugme za pozivanje lifta čula je njene reči i kazala: „Šta?“ „Treba da budem pametna“, reče joj Bobi. „Ne mogu tek tako grlom u jagode.“ Čak ni kada radim nešto bezumno i glupo. „Da... razumem“, reče žena, pa ponovo pritisnu nekoliko puta dugme za pozivanje lifta. Kraj kontrolne table lifta bio je uslužni terminal. Ako ne možeš odmah da pronađeš metu, ograniči njeno slobodno kretanje. Nateraj je da ona dođe tebi. Tako je. Bobi pritisnu dugme recepcije u predvorju. Automatizovani sistem sa izuzetno realističnim i polno dvosmislenim glasom upita kako bi mogao da joj pomogne. „Molim vas da pozovete Sorena Kotvalda do recepcije u predvorju“, reče Bobi. Kompjuter sa druge strane veze zahvali joj što je koristila automatski uslužni sistem UN i prekinu vezu. Možda Soren nije poneo svoj terminal, ili je ovaj bio podešen tako da ne 218

obraća pažnju na pozive. Ili će on možda ovaj poziv prenebregnuti sam. Pronašla je sofu sa koje je mogla da vidi recepciju, i pomerila jedan fikus tako da ostane zaklonjena. Dva minuta kasnije, Soren dokaska do recepcije, kose malo razbarušenije nego inače. Sigurno je već bio napolju kad je primio poziv. Obratio se jednoj od službenica na recepciji. Bobi krenu predvorjem do malog kioska sa kafom i hranom i zakloni se što je bolje mogla. Pošto je kratko kuckala po stolu, recepcionarka je pokazala prema terminalu kraj liftova. Soren se namršti, načini nekoliko koraka u tom pravcu, a onda se obazre nervozno i pođe prema ulazu u zgradu. Bobi ga je sledila. Kad se Bobi obrela napolju, visina joj je istovremeno pružala prednost i otežavala situaciju. Pošto je za glavu i po bila viša od gotovo svih ljudi unaokolo, mogla je da ostane dosta daleko za Sorenom, dok je ovaj hitao pločnikom. Videla mu je teme sa udaljenosti od pola ulice. Isto tako, da se on osvrnuo, sasvim jasno bi primetio njeno lice kako štrči dobrih trideset centimetara iznad gomile. Ali on se nije osvrtao. U stvari, činilo se da prilično žuri, i probijao se kroz gužvu ljudi na punim pločnicima oko kampusa UN, s očiglednim nestrpljenjem. Nije se obazirao, zastajkivao kraj površina sa dobrom refleksijom niti se vraćao istim putem. Bio je nervozan kad se javio na poziv, a sada je kod njega bilo upadljivo ljutito odsustvo nervoze. Bodrila je samu sebe. Bobi je osećala kako joj mišići omekšavaju, zglobovi se opuštaju, a slutnja klizi centimetar bliže izvesnosti. Posle tri ulice, skrenuo je i ušao u neku kafanu. Bobi je stala pola ulice dalje i razmislila. Pročelje kafane, koja je imala domišljato ime Kod Pita, bilo je od zatamnjenog stakla. Ako bi čovek poželeo da šmugne negde i proveri da li ga neko prati, nije bilo boljeg mesta. Možda se opametio. A možda i nije. Bobi priđe vratima. Ako bude uhvaćena kako ga prati, neće snositi nikakve posledice. Soren je ionako već mrzi. Etički najsumnjivija stvar koju je radila svodila se na to što je navratila u kafanu u komšiluku pobegavši ranije s posla. Ko će pa da je cinkari zbog toga? Soren? Lik koji je isto tako ranije zbrisao i otišao u istu posranu kafanu? Ako je unutra i ako samo hoće da popije pivo malo ranije, ona će mu prići, izviniti se zbog kolačića i častiti ga drugom turom. Ona gurnu vrata i uđe. 219

Prošao je trenutak pre nego što su joj se oči navikle na prelaz sa spoljne sunčeve svetlosti ranog popodneva na slabo osvetljenu kafanu. Kada je bleštavilo minulo, ugledala je dugačak šank sa pločom od bambusovog drveta za kojim je stajao živi šanker, pet-šest separea sa isto toliko gostiju, ali ne i Sorena. Vazduh je mirisao na pivo i zagorele kokice. Gosti su je kratko osmotrili, a onda se pažljivo vratili svom piću i mumlanju. Zar je Soren šmugnuo na zadnja vrata kako bi joj pobegao? Činilo joj se da je nije primetio, ali ona baš i nije bila obučena za praćenje drugih ljudi. Nameravala je da upita šankera da li je video nekog lika koji je tuda prošao, i zna li kuda bi ovaj mogao da se zaputi, kada je primetila tablu iza šanka na kojoj je pisalo stolovi za bilijar, sa strelicom koja je pokazivala levo. Prišla je zadnjem delu šanka, skrenula levo i pronašla manju, drugu prostoriju sa četiri bilijarska stola i dvojicom muškaraca. Jedan od njih je bio Soren. Obojica podigoše pogled kad je zavila za ugao. „Ćaos“, reče ona. Soren joj se osmehnu, ali on se uvek osmehivao. Za njega je osmeh bio zaštitna boja. Kamuflaža. Drugi muškarac je bio krupan, snažan, i na sebi je imao preterano neobaveznu odeću kao da se trudio da što više izgleda kao neko kome je mesto u otrcanoj sali za bilijar. To se nije podudaralo sa njegovom vojničkom frizurom i uspravnim držanjem. Bobi pomisli kako mu je već negde videla lice, ali u drugačijem okruženju. Ona pokuša da ga zamisli u uniformi. „Bobi“, reče Soren, pogleda brzo u svog kompanjona, pa skrenu pogled. „Igraš?“ On uze tak koji je ležao na jednom stolu i poče da maže vrh kredom. Bobi nije pominjala kako ni na jednom stolu nema kugli, kao ni to da na tabli odmah iza Sorena piše zakup kugli kod šankera. Njegov kompanjon je oćutao, ali je nešto strpao u džep. Bobi načas ugleda crnu plastiku među njegovim prstima. Ona se osmehnu. Znala je gde je ranije videla tog muškarca. „Ne“, reče ona Sorenu. „To nije popularno tamo odakle sam.“ „Biće da je zbog mermera za stolove“, odgovori on. Osmeh mu je postao malo iskreniji i mnogo hladniji. On oduva prah krede sa vrha taka i kroči u stranu, pomerivši se levo od nje. „Pretežak je bio za prve brodove sa kolonistima.“ „Ima smisla“, reče Bobi, ustuknuvši tako da joj dovratak štiti bokove. „Je li ovo neki problem?“, reče Sorenov kompanjon dok je gledao u Bobi. Pre nego što je Soren stigao da odgovori, Bobi reče: „To ti meni kaži. Bio si na onom kasnom sastanku u Avasaralinoj kancelariji kada je nastalo sranje na Ganimedu. Iz Ngujenovog štaba, zar ne? Poručnik taj-i-taj.“ 220

„Kopaš sebi rupu, Bobi“, reče Soren, držeći lako tak u desnoj ruci. „I“, nastavi ona, „znam da ti je Soren dao nešto što je trebalo po nalogu svoje šefice da odnese još pre neki dan u službu za obradu podataka. Kladim se da ti ne radiš u službi za obradu podataka, je li tako?“ Ngujenov pajtaš preteći stupi prema njoj, a Soren se ponovo pomeri levo od nje. Bobi se grohotom nasmeja. „Ozbiljno“, reče ona, pogledavši u Sorena. „Ili prestani da drkaš taj tak, ili radi to gde drugi ne mogu da te vide.“ Soren spusti pogled na tak u ruci kao da je iznenađen što ga vidi tamo, pa ga ispusti. „A ti“, reče Bobi njegovom pajtašu. „Tvoj pokušaj da prođeš kroz ova vrata bukvalno će za mene biti najlepši trenutak ovog meseca.“ Ne pomerajući stopala, ona prebaci težinu napred i malo opruži laktove. Pajtaš se dugo zagleda u njene oči. Ona mu se široko osmehnu. „Hajde“, reče ona. „Poplaveće mi jajca ako nastaviš da me ovako draškaš.“ Pajtaš podiže ruke. Bilo je to nešto između borbenog stava i gesta predaje. Ne skidajući pogled sa Bobi, on malo okrenu lice prema Sorenu i reče: „Ovo je tvoj problem. Reši ga.“ On uzmaknu u dva spora koraka, pa se okrenu i pođe kroz prostoriju u hodnik koji Bobi nije videla s mesta na kom je stajala. Sekund kasnije, ona začu da su se zalupila vrata. „Sranje“, reče Bobi. „Kladim se da bih zaradila kod matore više poena da sam uzela tu memoriju od njega.“ Soren poče da se primiče zadnjim vratima. Bobi pređe prostor između njih kao mačka, zgrabi ga za lice košulje i povuče uvis tako da su im se nosevi gotovo dodirnuli. Prvi put posle mnogo vremena, osećala je da joj je telo živo i slobodno. „Šta misliš da uradiš“, reče on kroz usiljen podrugljiv osmeh, „da me prebiješ?“ „Ma kakvi“, odgovori Bobi, prebacivši se na prenaglašeno razvlačenje iz doline Mariner. „Ima da te tužim, dečko.“ 221

H Dvadeset šesto poglavlje: Holden olden je posmatrao kako čudovište drhturi zgureno uz pregradu tovarnog prostora. Na video-monitoru, izgledalo je sitno, isprano i zrnasto. Usredsredio se na svoje disanje. Dugi spori udisaj, da ispuni pluća sve do dna. Dugi spori izdisaj. Stanka. Opet. Nemoj da podilkaniš pred posadom. „Pa“, reče Aleks malo kasnije. „Eto tvog problema.“ On je to pokušao da se našali. Našalio se. Holden bi se inače nasmejao njegovom preteranom razvlačenju i komičnoj očiglednosti. Aleks je umeo da bude veoma smešan, na neki suv, uzdržan način. Ali sada, Holden je morao da stegne pesnice kako bi sprečio sebe da tog čoveka zadavi. Ejmos reče: „Penjem se“, u istom trenutku kada je Naomi rekla: „Silazim.“ „Alekse“, reče Holden, izigravajući smirenost koju nije osećao. „Kakav je status vazdušne komore u tovarnom spremištu?“ Aleks kucnu dvaput po terminalu i reče: „Zaptiva, kapetane. Nulti gubitak.“ Što je bilo dobro, jer koliko god da se plašio protomolekula, Holden je takođe znao da nije posredi magija. On je imao masu i zauzimao je prostor. Ako čak ni molekul kiseonika nije mogao da procuri kroz zaptivku vazdušne komore, onda je on bio prilično siguran da virus ne može da uđe. Ali... „Alekse, pojačaj O2“, reče Holden. „Koliko god možeš a da ne dignemo brod u vazduh.“ Protomolekul je bio anaeroban. Ako je išta od toga nekako prodrlo unutra, on je želeo da okruženje bude što negostoljubivije. „I popni se u kokpit“, nastavi on. „Zatvori se hermetički. Ako se sluz nekako oslobodi na brodu, hoću da tvoj prst bude na uređaju za uništenje reaktora.“ Aleks se namršti i počeša po retkoj kosi. „To mi izgleda malčice ekstremno...“ Holden ga zgrabi za mišice, snažno. Aleksove oči se raširiše, a šake podigoše u automatskom pokretu predaje. Kraj njega, botaničar je treptao zbunjeno i zabrinuto. Ovo i nije bio najbolji način za ulivanje sigurnosti. U drugačijim okolnostima, 222

Holden bi za to možda i mario. „Alekse“, reče Holden, nesposoban da suzbije drhtavicu u sebi iako se držao za pilotove mišice. „Mogu li da računam na tebe da ćeš razneti ovaj brod u gas ako to sranje prodre unutra? Jer ako ne mogu, smatraj da si razrešen dužnosti i smesta se povuci u svoju kabinu.“ Aleks ga iznenadi, ne ljutitom reakcijom, već time što je podigao ruke i spustio šake na Holdenove podlaktice. Aleksovo lice je bilo ozbiljno, ali oči su mu bile tople. „Da se hermetički zatvorim u kokpit i pripremim da raznesem brod. Razumem, ser“, reče on. „Koje će mi biti naređenje da odstupim od toga?“ „Direktno naređenje, moje ili Naomino“, odgovori Holden sa prikrivenim uzdahom olakšanja. Nije morao da kaže: Ako to prodre unutra i pobije nas, bolje ti je da nestaneš zajedno sa brodom. Pustio je Aleksove mišice i pilot je ustuknuo za korak, a široko tamno lice zbrčkalo mu se u izrazu zabrinutosti. Panika koja je pretila da savlada Holdena mogla bi se oteti kontroli ako bi dopustio bilo kome da ga sažaljeva, pa on reče: „Smesta, Alekse. Uradi to smesta.“ Aleks jednom klimnu glavom, zausti još nešto da kaže, a onda se okrenu na peti, priđe lestvicama za posadu i pođe uvis u kokpit. Naomi se spusti istim lestvicama nekoliko trenutaka kasnije, a Ejmos se pope odozdo nedugo posle toga. Naomi progovori prva. „Kakav je plan?“ Dovoljno su dugo bili intimni da Holden prepozna jedva skriveni strah u njenom glasu. Holden sačeka da još dvaput duboko udahne. „Ejmos i ja idemo da vidimo možemo li da ga isteramo kroz vrata tovarnog prostora. Ti nam ih otvori.“ „Dogovoreno“, reče ona, pa pođe uz lestvice do operativnog odeljenja. Ejmos ga je posmatrao, sa zamišljenim izrazom u očima. „Pa, kapetane, kako ćemo to da ga ’isteramo’ kroz ta vrata?“ „Pa“, odgovori Holden. „Mislio sam da ga izrešetamo, a onda bacačem plamena dokrajčimo sve što s njega spadne. Zato bolje da se opremimo.“ Ejmos klimnu glavom. „Dođavola. Osećam se kao da sam maločas skinuo to sranje sa sebe.“ Holden nije bio klaustrofobičan. Niko nije to bio ako je već odabrao da se bavi dugim letovima kroz svemir. Sve i da je čovek mogao nekako da na prevaru zaobiđe psihološko profilisanje i 223

simulacije letenja, jedno putovanje obično je bilo dovoljno da razdvoji one koji su mogli da izdrže duge periode u skučenom prostoru od onih koji bi pomahnitali, pa bi morali da provedu put do kuće pod sedativima. Kao potporučnik, Holden je provodio dane u izviđačkim brodovima toliko malim da u njima bukvalno nije mogao da se sagne kako bi se počešao po tabanima. Prolazio je između unutrašnje i spoljne oplate bojnih brodova. Jednom je bio vezan za ležaj za ubrzanja dvadeset i jedan dan tokom brzog putovanja pod potiskom od Lune do Saturna. Nikada nije sanjao noćne more o tome da je zgnječen ili živ sahranjen. Prvi put posle svojih deceniju i po gotovo stalnih svemirskih putovanja, činilo mu se da je brod premali. Ne samo pretrpan već užasavajuće skučen. Osećao se uhvaćen u zamku, kao životinja u omči. Manje od dvanaest metara od mesta na kom je stajao, neko zaražen protomolekulom sedeo je u tovarnom prostoru. I on nigde nije mogao da pobegne od toga. Dok je oblačio oklop, nije se osećao ništa manje sputano. Prvo je obukao ono što su vojnici nazivali kondomom za celo telo. Bilo je to debelo crno odelo od višestrukih slojeva kevlara, gume, gela za reakciju na udar, i senzorske mreže koja je pratila povrede i vitalne znake. Preko toga je išao malo komotniji skafander, sa sopstvenim slojevima gela za samozaptivanje kako bi momentalno popravljalo poderotine ili rupe od metaka. I konačno, razni komadi oklopa od privezanih ploča, za odbijanje metka ispaljenog iz puške sa velikim ubrzanjem ili rasipanje energije lasera na spoljnim slojevima. Holden se osećao kao da se umotava u sopstveni mrtvački pokrov. Ali čak i sa svim tim slojevima i težinom, to i dalje nije bilo toliko zastrašujuće kao motorni oklop kakav su sigurno na sebi imali marinci u izvidnici. Momci iz mornarice su to nazivali hodajućim mrtvačkim sanducima. Ime je bilo razumljivo, jer sve ono što je bilo dovoljno moćno da probije oklop pretvorilo bi marinca u njemu u tečnost, pa zato niko nije morao ni da se trudi da ga otvara. Samo bi sve u kompletu bacili u raku. Bila je to hiperbola, naravno, ali pomisao da on uđe u to tovarno spremište u nečemu što ne bi mogao ni da pomeri bez dodatne snage motora nagonilo ga je da se usere od straha. Šta ako crknu baterije? Naravno, jedan lepi oklop koji daje dodatnu snagu mogao bi dobro da dođe pri pokušaju izbacivanja čudovišta sa broda. „To si stavio naopako“, reče Ejmos pokazavši na Holdenovu butinu. „Sranje“, reče Holden. Ejmos je bio u pravu. Toliko se zamislio da je pogrešio 224

kod vezivanja kopči na butnom oklopu. „Izvini, teško mi je da ostanem usredsređen.“ „Govno se smrzlo“, reče Ejmos i klimnu glavom. „Pa, ne bih baš rekao...“ „Nisam govorio o tebi“, reče Ejmos. „Već o sebi. Govno mi se smrzlo od pomisli da uđem u tovarno spremište sa tim stvorenjem unutra. A ja nisam gledao izbliza kako se Eros pretvara u sluz. Tako da mi je jasno. Osećam se isto kao i ti, Džime.“ Holden nije mogao da se seti da ga je Ejmos ikada pre oslovio po imenu. Holden mu klimnu glavom, a onda poče da ispravlja oklop na butini. „Da“, reče on. „A upravo sam se izdrao na Aleksa zbog toga što se nije dovoljno uplašio.“ Ejmos je završio sa svojim oklopom i vadio je iz ormarića omiljenu automatsku sačmaricu. „Bez zezanja?“ „Da. Našalio se, a ja ne znam za sebe od straha, pa sam se izdrao na njega i zapretio da ću ga razrešiti dužnosti.“ „Zar možeš to da uradiš?“, upita Ejmos. „On mu dođe, ono, naš jedini pilot.“ „Ne, Ejmose. Ne, ne mogu da oteram Aleksa sa broda baš kao što ne bih mogao ni tebe ili Naomi. Mi ne činimo čak ni osnovnu posadu. Brod i ovako jedva funkcioniše.“ „Zabrinut si zbog pomisli da će Naomi otići?“, reče Ejmos. I dalje mu se čula vedrina u glasu, ali njegove reči pogađale su kao udarci maljem. Holden je osetio da gubi vazduh, pa je morao načas da se usredsredi na disanje. „Ne“, reče on. „Hoću reći, da, naravno da jesam. Ali u ovim trenucima nisam odlepio zbog toga.“ Holden uze svoju automatsku pušku i pogleda je, a onda je vrati u ormarić i umesto nje uze teški bestrzajni pištolj. Njegovu municiju su činile samostalne rakete koje ga ne bi odbacile da leti unaokolo ako bi ih ispalio u bestežinskom stanju. „Gledao sam kako gineš“, reče on, ne pogledavši u Ejmosa. „Ha?“ „Gledao sam kako gineš. Kad su nas napali otmičari, ko god pa oni bili. Video sam kako ti jedan od njih puca u potiljak, i kako padaš ničice na pod. Posvuda je bilo krvi.“ „Da, ali sam...“ „Znam da to nije bio smrtonosan metak. Znam da su hteli da nas pohvataju žive. Znam da je to bila krv iz tvog slomljenog nosa kad si glavom tresnuo o pod. 225

Sve to sada znam. Ali u to vreme, znao sam samo da su ti pucali u glavu i da su te ubili.“ Ejmos zavuče magacin u sačmaricu i ubaci patronu u cev, ali se ne oglasi bilo kojim drugim zvukom. „Sve ovo je veoma krhko“, reče Holden i mahnu prema Ejmosu i brodu. „Ova naša mala porodica. Jedan zajeb, i izgubićemo nešto nezamenljivo.“ Ejmos se sada mrštio na njega. „Ti to i dalje o Naomi, zar ne?“ „Ne! Hoću reći, da. Ali ne. Kad sam pomislio da si mrtav, ostao sam potpuno bez daha. A sada treba da se usredsredim na to da izbacimo ovo stvorenje sa broda, i mogu da mislim samo na to da ne izgubim nekog člana posade.“ Ejmos klimnu glavom, okači sačmaricu o rame i sede na klupu kraj svog ormarića. „Jasno mi je. I šta onda hoćeš da uradiš?“ „Hoću“, reče Holden dok je uvlačio magacin u pištolj, „da izbacim to posrano čudovište sa mog broda. Ali molim te, obećaj mi da nećeš pritom da pogineš. To bi mi prilično pomoglo.“ „Kapetane“, reče Ejmos sa širokim osmehom. „Ono što mene ubije, već će pre toga pobiti sve ostale. Ja sam rođen da budem poslednji preživeli u obračunu. Na to možeš da računaš.“ Panika i strah nisu napuštali Holdena. Sada su mu čučali na grudima baš kao i pre. Ali makar se nije osećao toliko usamljeno sa njima. „Hajde onda da se ratosiljamo ovog slepog putnika.“ Čekanje u vazdušnoj komori tovarnog spremišta bilo je beskrajno dok su se unutrašnja vrata hermetički zatvarala, pumpe isisavale sav vazduh iz prostorije, da bi se zatim spoljna vrata otvorila. Holden se vrpoljio dok je čekao, i proverio je svoj pištolj pet-šest puta. Ejmos je stajao opušteno, sa ogromnom sačmaricom labavo ugnežđenom u naručju. Povoljnost, ako je toga uopšte i bilo dok su čekali, sastojala se u tome što je u tovarnom prostoru već bio vakuum, pa je vazdušna komora mogla da pravi buku koliko god poželi a da ne upozori stvorenje na njihovo prisustvo. Iščezli su i poslednji tragovi spoljnih zvukova i Holden je čuo samo sopstveno disanje. Kraj spoljnih vrata vazdušne komore upalilo se žuto svetlo kako bi ih upozorilo na to da sa druge strane uopšte nema atmosfere. „Alekse“, reče Holden, prikačivši kabl za terminal vazdušne komore. Radio je u celom brodu i dalje bio mrtav. „Sad ćemo da uđemo. Isključi motore.“ „Jasno“, odgovori Aleks, i gravitacija iščeznu. Holden ćušnu klizne kontrole na 226

petama kako bi uključio magnetne čizme. Tovarni prostor Rosinantea bio je pretrpan. Visok i uzan, zauzimao je desnu stranu broda, nabijen u neiskorišćeni prostor između spoljne oplate i mašinske sale. Na levoj strani je taj prostor zauzimao brodski rezervoar za vodu. Rosi je bio bojni brod. Sav tovar koji bi on poneo mogao je da bude tek uzgredan. Nepovoljnost se ogledala u tome što se pod potiskom tovarni prostor pretvarao u bunar sa vratima za utovar i istovar na dnu. Različiti sanduci koji su zauzimali prostor bili su pričvršćeni za nosače na pregradama, ili su u nekim slučajevima imali elektromagnetne nožice. Pod gravitacijom potiska koja bi pretila da čoveka stumba sedam metara pravo dole do vrata tovarnog prostora, to je mesto onemogućavalo efikasnu borbu. Pod mikrogravitacijom, ono se pretvaralo u dugački hodnik sa mnogo zaklona. Holden je prvi ušao u prostoriju, hodajući po pregradi u magnetnim čizmama, i zauzeo zaklon iza velikog metalnog sanduka punog dodatnih zrna za brodske odbrambene topove. Aleks ga je sledio i zauzeo je mesto iza drugog sanduka udaljenog dva metra. Ispod njih, činilo se da čudovište spava. Bilo je nepomično zgureno uz pregradu koja je razdvajala tovarni prostor od mašinske sale. „Dobro, Naomi, otvaraj“, reče Holden. On zadrma kablom koji se vukao za njim kako bi ga oslobodio oko ugla sanduka i malo ga opustio. „Vrata se otvaraju“, odgovori ona, glasom limenim i nejasnim u njegovom šlemu. Vrata tovarnog prostora u dnu nemo se otvoriše, i iza njih se ukaza nekoliko kvadratnih metara tame pune zvezda. Čudovište ili nije primetilo da su se vrata otvorila, ili za to nije marilo. „Ponekad zapadnu u hibernaciju, zar ne?“, reče Ejmos, iz čijeg se odela prema vazdušnoj komori pružao kabl nalik na tehnološki usavršenu pupčanu vrpcu. „Kao onomad Džuli kad se zarazila. Provela je nekoliko nedelja u hibernaciji u onoj hotelskoj sobi na Erosu.“ „Možda“, odgovori Holden. „Kako bi da postupimo? Gotovo mi pada na pamet da prosto siđemo tamo, dograbimo ga i bacimo kroz vrata. Ali baš i ne bih da ga dodirujem.“ „Da, ne bih voleo da onda vratimo u brod i naša odela“, saglasi se Ejmos. Holden se najednom seti kako se vraćao kući posle igranja napolju i skidao svu svoju odeću u predsoblju pre nego što bi ga majka Tamara pustila u ostale prostorije 227

u kući. Ovo bi bilo manje-više isto, samo mnogo hladnije. „Živa šteta što nemamo neki dugačak štap“, reče Holden dok se obazirao prema predmetima uskladištenim u tovarnom prostoru, u nadi da će pronaći neki koji bi odgovarao njegovim potrebama. „Hm, kapetane?“, reče Ejmos. „Gleda nas.“ Holden se okrenu i vide da je Ejmos u pravu. Stvorenje nije pomerilo ništa osim glave, ali sasvim jasno je sada zurilo uvis u njih, očima jezivo osvetljenim iznutra plavim sjajem. „Pa, dobro“, reče Holden. „Ne spava.“ „Znaš, ako uspem da ga odbacim sa te pregrade posle jednog ili dva hica, a Aleks naglo uključi motor, mogao bi da se stumba kroz zadnja vrata u izduvne gasove. To bi moglo da bude dovoljno.“ „Da razmislimo o...“, reče Holden, ali pre nego što je stigao da dovrši misao, prostoriju nekoliko puta zablesnu sjaj iz cevi Ejmosove sačmarice. Čudovište je bilo pogođeno više puta i odbačeno kao čigra prema vratima. „Alekse, samo...“, reče Ejmos. Čudovište se munjevito pokrenu. Pruži jednu ruku prema pregradi, i ud kao da mu se zaista izduži da bi je dosegnuo, pa povuče dovoljno snažno da savije čelične ploče. Stvorenje se odbaci do vrha tovarnog spremišta toliko brzo da su Holdenove magnetne čizme, u trenutku kad je ono udarilo o sanduk iza kog se on krio, prestale da se drže za pod. Holden polete unazad od udarca i tovarno spremište se zavrte oko njega. Sanduk, koji je bio odmah iza njega, poleteo je istom brzinom. Holden udari u pregradu delić sekunde pre sanduka, i magnetna paleta se prilepi za novi zid, uhvativši Holdenovu nogu ispod sebe. Nešto se gadno savi u njegovom kolenu i svet oko njega načas pocrvene od bola. Ejmos pripuca iz svoje puške izbliza u čudovište, ali ono ga nehajno ošamari nadlanicom i baci u vazdušnu komoru tovarnog spremišta dovoljno snažno da ulubi unutrašnja vrata. Spoljna vrata se zatvoriše istog sekunda kada su unutrašnja bila oštećena. Holden pokuša da se pomeri, ali noga mu je bila uhvaćena ispod sanduka, i ako se ima u vidu da je ovaj bio projektovan tako da mu elektromagneti drže pola tone pod potiskom od deset gravitacija, on neće moći u dogledno vreme ni da se mrdne. Kontrole sanduka koje bi mogle da posluže za isključivanje magneta sijale su narandžastim svetlom pokazujući punu snagu deset centimetara van njegovog domašaja. Čudovište se okrenu da ga pogleda. Plave oči su bile prevelike za tu glavu, 228

tako da je stvorenje izgledalo neobično nalik na dete. Ono pruži ogromnu šaku prema njemu. Holden zapuca iz pištolja sve dok ga nije ispraznio. Minijaturne, samostalne rakete koje je bestrzajni pištolj koristio kao municiju eksplodirale su u sićušnim oblacima sjaja i dima dok su pogađale stvorenje, i svaka ga je gurala sve dalje i kidala mu velike komade sa trupa. Crna vlakna su šikljala po prostoriji kao nacrtani dijagram rasprskavanja krvi. Kada je i poslednja raketa pogodila, čudovište je odletelo sa pregrade niz tovarni prostor prema otvorenim vratima. Crno-crveno telo se stumba prema polju tame i nebrojenih zvezda, i Holden dopusti sebi da se ponada. Nepun metar od vrata, ono ispruži dugačku ruku i uhvati se za rub sanduka. Holden je video koliko su te šake snažne i znao je da neće popustiti stisak. „Kapetane!“, vikao mu je Ejmos u uvo. „Holdene, jesi li još tu?“ „Jesam, Ejmose. Malčice u škripcu.“ Na te njegove reči, čudovište se povuče na sanduk za koji se uhvatilo i ostade nepomično da sedi. Grozno demonsko stvorenje koje se iznenada skamenilo. „Premostiću komande i doći po tebe“, reče Ejmos. „Unutrašnja vrata su sjebana, pa ćemo ostati bez malo atmosfere, ali ne preterano...“ „Dobro, ali požuri s tim“, reče Holden. „Prikovan sam. Treba da isključiš magnete u ovom sanduku.“ Trenutak kasnije, vrata vazdušne komore se otvoriše u oblaku atmosfere. Ejmos kroči u tovarni prostor kada čudovište skoči sa sanduka na kom je sedelo, dograbi jednom rukom težak plastični kontejner a drugom pregradu, pa hitnu kontejner na njega. Ovaj udari o pregradu dovoljno snažno da Holden oseti vibracije kroz odelo. Nedostajalo je nekoliko centimetara da Ejmosu otkine glavu. Krupni mehaničar ustuknu sa psovkom i vrata vazdušne komore se ponovo zatvoriše. „Izvini“, reče Ejmos. „Uspaničio sam se. Čekaj da otvorim ovo...“ „Ne!“, viknu Holden. „Prestani da otvaraš ta prokleta vrata. Sad sam zaglavljen ispod dva posrana sanduka. A samo čekam kad će mi vrata precvikati kabl. Stvarno ne bih voleo da budem ovde zaglavljen bez radija.“ Kad se vazdušna komora zatvorila, čudovište se vratilo do pregrade kraj mašinske sale i ponovo sklupčalo. Tkiva u zjapećim ranama koje mu je naneo Holdenov pištolj vlažno su pulsirala. „Vidim ga, kapetane”, reče Aleks. „Ako nagazim na gas, mislim da ću moći da 229

ga izbacim kroz ta vrata.“ „Ne“, rekoše Naomi i Ejmos gotovo istovremeno. „Ne“, ponovi Naomi. „Vidi gde se Holden nalazi pod tim sanducima. Ako uključimo jaku gravitaciju, polomiće mu to svaku koščicu u telu, sve i da ne izbaci napolje i njega.“ „Da, ona je u pravu“, reče Ejmos. „Tako bismo ubili kapetana. Ne dolazi u obzir.“ Holden je nekoliko trenutaka slušao dok se njegova posada raspravljala o tome kako da mu sačuva život, i gledao kako se stvorenje pribija uz pregradu i naizgled tone u san. „Pa“, reče Holden, ubacivši se u njihovu diskusiju. „Potisak sa jakom gravitacijom sada bi me gotovo sigurno smrskao u paramparčad. Ali to ne znači da ne dolazi u obzir.“ Nove reči koje su se začule preko kanala zvučale su kao nešto s nekog drugog sveta. Holden isprva nije čak ni prepoznao botaničarev glas. „Vidi, vidi“, reče Praks. „Interesantno.“ 230

D Dvadeset sedmo poglavlje: Praks ok je Eros umirao, svi su to posmatrali. Stanica je bila projektovana kao sredstvo za otkrivanje naučnih podataka i svaka promena, smrt i metamorfoza bili su zabeleženi, snimljeni i odaslani širom sistema. Ono što su vlade Marsa i Zemlje pokušale da prikriju procurilo je u nedeljama i mesecima koji su usledili. Način na koji su ljudi to sagledavali više je imao veze sa njima samima, nego sa snimcima. Za neke je to bila vest. Za druge, dokaz. Za mnogobrojnije nego što se Praksu dopadalo, bila je to užasno dekadentna zabava... snaf film Bazbija Berklija. 2 I Praks je to gledao, kao i svi iz njegovog tima. Za njega je to bila zagonetka. Poriv da se primeni logika konvencionalne biologije na učinke protomolekula bio je neodoljiv i, u najvećem broju slučajeva, jalov. Pojedinačni delovi bili su izluđujući - spiralna zakrivljenja nalik na školjku nautilusa, toplotno zračenje zaraženih tela koje je menjalo obrasce gotovo u dlaku nalik na izvesne hemoralgijske groznice. Ali ništa se međusobno nije uklapalo. Neko je negde sigurno dobio stipendiju kako bi izučavao ono što se dogodilo, ali Praks je imao preča posla. Vratio se svojoj soji. Život se nastavio. Za njega to nije bila opsesija, već samo dobro poznata zagonetka koju će neko drugi rešiti. Praks je visio u bestežinskom stanju na upražnjenom mestu u operativnom odeljenju i posmatrao prenos preko sigurnosnih kamera. Stvorenje je posegnulo prema kapetanu Holdenu, a Holden je pucao i pucao i pucao u njega. Praks je posmatrao kako stvorenju na leđima izbijaju vlakna. To je bilo poznato, svakako. Bila je to jedna od karakteristika snimaka s Erosa. Čudovište je počelo da se tumba. Morfološki, ono nije bilo mnogo daleko od ljudskog bića. Jedna glava, dve ruke, dve noge. Bez autonomnih struktura, bez šaka ili grudnog koša preuređenog za neku drugu funkciju. Naomi je zabrektala za kontrolama. Bilo je čudno čuti to samo kroz njihov zajednički vazduh, a ne preko komunikacionog kanala. Izgledalo mu je to toliko intimno da se osećao malčice neprijatno, ali bilo je tu nešto važnije od toga. Nije jasno mislio, kao da mu je glava bila puna vate. Prepoznao je taj osećaj. Pomišljao je na nešto čega još nije bio svestan. 231

„Prikovan sam“, reče Holden. „Treba da isključiš magnete u ovom sanduku.“ Stvorenje se nalazilo na drugom kraju tovarnog spremišta. Kada je Ejmos ušao, pridržalo se jednom rukom, dok je drugom hitnulo velik sanduk. Čak i na toj slici niske rezolucije, Praks je video masivne deltoide i trapezoidni mišić, sve to uvećano do nakaznosti. Ali opet, ti mišići nisu bili preraspoređeni. Dakle, protomolekul je delovao pod izvesnim ograničenjima. Šta god bilo to stvorenje, ono nije radilo isto što i uzorci na Erosu. To u tovarnom spremištu poticalo je nesumnjivo iz iste tehnologije, ali zauzdano za drugačiju primenu. Vata u njegovoj glavi se pomeri. „Ne! Prestani da otvaraš ta proketa vrata. Sad sam zaglavljen ispod dva posrana sanduka.“ Stvorenje se povuklo do pregrade, kraj koje ga je prvi put video kako počiva. Tamo se sklupčalo, dok su mu rane na telu vidno damarale. Ali nije se tamo spustilo. Pošto motori nisu radili, nije bilo ni trunke gravitacije koja bi ga privukla. Ako mu je tamo bilo prijatno, sigurno je za to postojao neki razlog. „Ne!“, reče Naomi. Ruke su joj bile na hvataljkama kraj kontrola. Lice joj je poprimilo boju pepela. „Vidi gde se Holden nalazi pod tim sanducima. Ako uključimo jaku gravitaciju, polomiće mu to svaku koščicu u telu, sve i da ne izbaci napolje i njega.“ „Da, ona je u pravu“, reče Ejmos. Zvučao je umorno. Možda je na taj način iskazivao svoju tugu. „Tako bismo ubili kapetana. Ne dolazi u obzir.“ „Pa, potisak sa jakom gravitacijom sada bi me gotovo sigurno smrskao u paramparčad. Ali to ne znači da ne dolazi u obzir.“ Stvorenje se pomeri na pregradi. Nije to bilo bogzna šta, ali videlo se. Praks uveliča sliku što je više mogao. Pridržavalo se masivnom šakom s kandžama - s kandžama, ali i dalje sa četiri prsta i palcem - dok je drugom kidalo pregradu. Prvi sloj je bio od tkanine i izolacije i skidao se u gumastim trakama. Kada je taj sloj nestao, stvorenje je napalo armirani čelik. Sićušni metalni uvojci lebdeli su u vakuumu kraj njega i hvatali svetlost kao male zvezde. Zašto li je to radilo? Ako je htelo da nanese strukturna oštećenja, imalo je na raspolaganju mnogo boljih načina. Ili je možda pokušavalo da sebi probije put kroz pregradu kako bi došlo do nečega, sledeći nekakav signal... Vata nestade i umesto nje se pojavi slika bledog, mladog korena koji je nicao iz semena. On oseti da se osmehuje. Vidi, vidi, interesantno. „Šta to, doktore?“, upita Ejmos. Praks shvati da je sigurno progovorio naglas. „Hm“,reče Praks, pokušavajući da prikupi reči kojima bi objasnio ono što je video. „Ono pokušava da dođe do jače radijacije. Hoću reći - verzija protomolekula 232

koji se razulario na Erosu hranila se energijom radijacije, pa zato verovatno ima smisla da to važi i za ovu...“ „Za ovu?“, upita Aleks. „Za koju to ovu?“ „Ovu verziju. Hoću reći, ova je očigledno preuređena tako da potisne najveći broj promena. Jedva da je uopšte i promenila telo domaćina. U njoj mora da postoje unesena ograničenja, ali čini se da joj i dalje treba izvor radijacije.“ „Zašto, doktore?“, upita Ejmos. Trudio se da bude strpljiv. „Zašto mislite da ovome treba radijacija?“ „O“, reče Praks. „Zato što smo isključili pogon, pa reaktor radi na nivou potrebnom za održavanje, a stvorenje sada pokušava sebi da prokopa put do jezgra.“ Nastade stanka, a onda Aleks masno opsova. „Dobro“, reče Holden. „Onda nema izbora. Alekse, moraš da ukloniš to čudo odavde pre nego što se probije kroz pregradu. Nemamo vremena da smišljamo nov plan.“ „Kapetane“, reče Aleks. „Džime...“ „Upadam sekund pošto ono odleti“, reče Ejmos. „Ako te ne bude više tamo, bila mi je čast da služim sa tobom, kapetane.“ Praks mahnu, kao da bi tim gestom mogao da im privuče pažnju. Zahvaljujući tom pokretu, on polako zalebde po operativnom odeljenju. „Čekajte. Ne. To i jeste novi plan“, reče on. „Stvorenje prati radijaciju. Kao koren koji se okreće prema vodi.“ Naomi se okrenu da ga pogleda dok se obrtao. Činilo se da se ona obrće, i Praksov mozak se vratio utisku da je ona ispod njega i da se udaljava u spirali. On zatvori oči. „Moraćeš da nas vodiš“, reče Holden. „Brzo. Kako možemo da ga kontrolišemo?“ „Promenite stepen“, reče Praks. „Koliko vremena treba da se napravi posuda sa nezaštićenim radioizotopima?“ „To zavisi, doktore“, reče Ejmos. „Koliko nam treba?“ „Samo više nego što sada curi iz reaktora“, reče Praks. „Mamac“, reče Naomi, pa ga uhvati i povuče do držača. „Treba da napravimo nešto nalik na bolju hranu i namamimo time stvorenje kroz vrata.“ „Upravo sam to i rekao. Zar nisam?“, upita Praks. „Ne, ne baš“, reče Naomi. 233

Na ekranu, stvorenje je polako pravilo oblak od metalnih strugotina. Praks nije bio siguran, pošto rezolucija slike nije bila dovoljno dobra, ali šaka kao da mu je menjala oblik dok je kopalo. Zapitao se koliko su ograničenja unesena u ispoljavanje protomolekula uzimala u obzir oštećenja i zaceljenja. Regenerativni procesi su bili odlična šansa za otkazivanje sistema ograničavanja. Rak je samo pomahnitalo umnožavanje ćelija. Ako počne da se menja, možda neće moći da se zaustavi. „Kako god bilo“, reče Praks, „mislim da bi verovatno trebalo da požurimo.“ Plan je bio sasvim jednostavan. Ejmos će ponovo ući u tovarni prostor i osloboditi kapetana čim se vrata zatvore za uljezom. Naomi će u operativnom aktivirati zatvaranje vrata onog trenutka kada stvorenje krene za radioaktivnim mamcem. Aleks će pokrenuti motore čim to bude mogao da uradi a da ne ubije kapetana. A mamac - cilindar od pola kilograma sa tankim omotačem od olovne folije kako ne bi zver primamio prerano - izneće kroz glavnu vazdušnu komoru jedini preostali član posade i baciti ga u vakuum. Praks je lebdeo u vazdušnoj komori, sa mamcem u debeloj rukavici skafandera. Osećao je kajanje i nesigurnost. „Možda bi bolje bilo da Ejmos odradi ovaj deo“, reče Praks. „Ja nikada pre zapravo nisam izlazio iz svemirske letelice.“ „Žao mi je, doktore. Ali ja ću morati da vučem za sobom kapetana teškog devedeset kila“, reče Ejmos. „Zar ne bi ovo moglo automatski? Mehanička ruka iz laboratorije mogla bi da...“ „Prakse“, reče Naomi, i u blagosti njenog glasa on je jasno prepoznao težinu hiljadu neizgovorenih marš napolje. Praks još jednom proveri zaptivanje u svom odelu. Sve je izgledalo dobro. To odelo je bilo mnogo bolje od onog koje je nosio kada je napustio Ganimed. Od vazdušne komore za osoblje blizu prednjeg dela broda pa do vrata tovarnog dela sasvim pozadi bilo je dvadeset pet metara. On neće morati čak ni da do kraja ode tamo. Proverio je radio-kabl kako bi bio siguran da je ovaj čvrsto priključen za utičnicu vazdušne komore. Bilo je to još jedno zanimljivo pitanje. Da li je efekat radio-blokade bio prirodna posledica blizine čudovišta? Praks pokuša da zamisli kako bi se takva stvar biološki generisala. Hoće li taj efekat prestati kada čudovište napusti brod? Kada ga sprže izduvni gasovi? „Prakse“, reče Naomi. „Sad je trenutak.“ 234

„U redu“, reče on. „Izlazim.“ Otvoriše se spoljna vrata vazdušne komore. Prvi poriv mu je bio da se otisne u tamu kao što bi učinio da je posredi bila velika prostorija. Drugi mu je bio da puzi na rukama i kolenima, kako bi mu što veći deo tela ostao uz oplatu broda. Praks je uzeo mamac u jednu ruku, podigao se i izašao odbacivši se od hvataljki. Tama oko njega bila je sveobuhvatna. Rosinante je bio splav od metala i boje u okeanu. Bilo je to više od okeana. Zvezde su se svijale oko njega na sve strane i najbliže su bile udaljene stotinu životnih vekova, a iza njih je bilo još i još. Osećaj da je na nekom malom asteroidu ili mesecu zagledan uvis u previše široko nebo posuvratio se i on je sada bio na vrhu univerzuma, zagledan dole u beskrajni ambis. Bilo je to kao vizuelna iluzija koja se menjala između otvorene posude, potom dvostruke površine i natrag, brzinom percepcije. Praks se široko osmehnuo i raširio ruke pred ništavilom iako je osetio prvi ukus mučnine pozadi na jeziku. Čitao je o slučajevima euforije prilikom izlaska u svemir, ali ovo iskustvo nije se moglo porediti ni sa čime što je ikada zamišljao. Bio je Božje oko, ispijao je svetlost beskonačnih zvezda, i bio je trun prašine na truni prašine, pripijen magnetnim čizmama za telo broda nezamislivo moćnijeg od njega samog, beznačajnog pred licem ponora. Zvučnici u njegovom odelu pucketali su od pozadinske radijacije koja je poticala od rođenja vasione, a u statičkom šumu šaputali su jezivi glasovi. „Ehm, doktore?“, reče Ejmos. „Ima li tamo nekih problema?” Praks se obazre, u očekivanju da ugleda mehaničara kraj sebe. Dočekao ga je mlečnobeli univerzum zvezda. Kad ih je već bilo toliko, trebalo je da zajedno jarko blešte. Umesto toga, Rosinante je bio mračan, s izuzetkom svetiljki za izlazak i, prema zadnjem delu broda, jedva vidljive bele magline tamo gde je atmosfera izletela iz tovarnog prostora. „Ne“, reče Praks. „Nema problema.“ On pokuša da stupi napred, ali njegovo odelo se nije dalo. On se nape kako bi odigao stopalo od oplate. Palac noge mu se pomeri napred za centimetar i stade, a grudi mu ispuni panika. Nešto nije bilo u redu sa magnetnim čizmama. Ovom brzinom neće uspeti da stigne do vrata tovarnog dela pre nego što stvorenje prokopa sebi put do mašinske sale i samog reaktora. „Hm. Imam problem“, reče on. „Ne mogu da pomeram noge.“ „Kako su podešene klizne kontrole?“, upita Naomi. „O, tako je“, reče Praks, pa podesi čizme tako da nove postavke odgovaraju njegovoj snazi. „Dobro sam. Nema veze.“ On zapravo nikada ranije nije hodao sa magnetnim čizmama na nogama, i bio je to čudan osećaj. Najvećim delom koraka, činilo mu se da mu je noga slobodna i 235

gotovo van kontrole, a onda, dok je primicao stopalo oplati, došlo bi do trenutka, kritične tačke u kojoj bi ga sila zahvatila i prilepila za metal. Išao je lebdeći i lepeći se za metal, korak po korak. Nije video vrata tovarnog prostora, ali znao je gde su. Sa mesta na kom se nalazio, okrenut prema krmi, ona su bila levo od kupe pogona. Ali sa desne strane broda. Sa desne strane gledano prema pramcu. Znao je da odmah iza tamnog metalnog ruba koji označava ivicu broda stvorenje kopa po zidovima, kida meso broda i probija se prema njegovom srcu. Ako ono prokljuvi šta se dešava - ako poseduje kognitivnu sposobnost za makar osnovno razmišljanje - izleteće iz spremišta prema njemu. Vakuum nije mogao da ga ubije. Praks zamisli kako pokušava da otklipše u nezgrapnim magnetnim čizmama dok ga stvorenje rastrže; onda udahnu duboko i drhtavo, pa podiže mamac. „Dobro“, reče on. „Stigao sam.“ „Sad je pravi trenutak“, reče Holden, glasom napetim od bola, ali u pokušaju da zvuči vedro. „Važi“, reče Praks. On pritisnu mali tajmer, zguri se bliže oplati broda, a onda, unevši u taj pokret svaki mišić svog tela, uspravi se i hitnu mali cilindar u ništavilo. Ovaj odlete, uhvati svetlost iz unutrašnjosti tovarnog spremišta, pa iščeznu. Praks je bio mučno ubeđen u to da je zaboravio nešto, i da olovna folija neće spasti kao što je bilo predviđeno. „Kreće se“, reče Holden. „Nanjušio ga je. Izlazi.“ I eto ga, dugački crni prsti izbili su iz broda, tamno telo se povuklo na spoljnu stranu broda kao da je rođeno za ambis. Oči su mu svetlele plavim sjajem. Praks je čuo samo sopstveno uspaničeno disanje. Kao neka životinja sa drevnih pašnjaka Zemlje, osećao je praiskonski poriv da bude nepomičan i nem, premda ga kroz vakuum stvorenje ne bi čulo ni da je zaurlao. Stvorenje se pomeri; jezive oči se zatvoriše, otvoriše ponovo, zatvoriše, i ono tada skoči. Njegov skok pomrači zvezde postojanog sjaja. „Gotovo“, reče Praks, preneražen time koliko mu je glas siguran. „Napustilo je brod. Zatvarajte vrata tovarnog spremišta.“ „U redu“, reče Naomi. „Zatvaram vrata.“ „Ulazim, kapetane“, reče Ejmos. „A ja ću da se onesvestim, Ejmose“, reče Holden, ali u tim rečima je bilo dovoljno smeha da Praks bude prilično siguran u to da se ovaj našalio. U mraku, jedna zvezda iščeznu u treptaju, pa ponovo zasija. Zatim još jedna. 236

Praks je u mislima pratio taj trag. Još jedno pomračenje. „Zagrevam motore“, reče Aleks. „Javite kad svi budete na bezbednom, u redu?“ Praks je posmatrao i čekao. Zvezde su ostale nepromenljive. Zar nije trebalo da se pomrače kao i ostale? Zar mu je procena bila pogrešna? Ili stvorenje kruži oko broda? Ako je u stanju da manevriše u čistom vakuumu, da li je primetilo da Aleks ponovo aktivira reaktor? Praks se okrenu natrag prema glavnoj vazdušnoj komori. Rosinante je izgledao sasvim tričavo - čačkalica koja pluta na okeanu zvezda. Sada je udaljenost do vazdušne komore bila ogromna. Praks pomeri jednu nogu, zatim drugu, u pokušaju da potrči a da ne odigne oba stopala od trupa. Magnetne čizme mu nisu dopuštale da ih obe diže istovremeno, i zadnja noga mu je bila prikovana sve dok prednja ne bi javila signalom da se spustila. Leđa su ga svrbela, i opirao se porivu da se osvrne. Tamo nije bilo ničega, a ako i jeste, osvrtanje mu ne bi nikako pomoglo. Kabl njegove radio-veze pretvorio se iz linije u petlju koja se vukla za njim dok se kretao. Povukao ga je kako bi ga malo popustio. Sićušni zelenožuti sjaj otvorene vazdušne komore dozivao ga je kao nešto iz sna. Čuo je sopstveno cviljenje, ali taj zvuk bio je zaglušen bujicom Holdenovih psovki. „Šta se dešava tamo dole?“, reče osorno Naomi. „Kapetan se malo smorio“, reče Ejmos. „Mislim da je možda nešto iščašio.“ „Koleno mi je kao da se neko u njemu porodio“, reče Holden. „Biću dobro.“ „Možemo li da pržimo?“, upita Aleks. „Ne možemo“, reče Naomi. „Vrata tovarnog spremišta su zatvorena u meri u kojoj mogu da budu sve dok ne stignemo do dokova za popravke, ali prednja vazdušna komora nije zapečaćena.“ „Samo što nisam ušao“, reče Praks, pomislivši: Ne ostavljajte me ovde. Ne ostavljajte me u jami s tim stvorom. „Dobro, onda“, reče Aleks. „Recite mi kad mogu da nas spičim što dalje odavde.“ U dubini broda, Ejmos se oglasi tihim zvukom. Praks stiže do vazdušne komore, povlačeći noge toliko silovito da su mu zglobovi odela škripuckali. Cimnu svoju pupčanu vrpcu kako bi je uvukao do kraja za sobom. Baci se na suprotni zid, zatreska po kontrolama sve dok ciklus nije započeo i dok spoljna vrata nisu kliznula i zatvorila se. U slabom svetlu same vazdušne komore, Praks se polako okretao po sve 237

tri ose. Spoljna vrata su ostala zatvorena. Ništa ih nije otrglo; svetleće plave oči nisu se pojavile iza njega. On blago lupnu u zid dok je daleki zvuk vazdušne pumpe najavljivao prisustvo atmosfere. „Ušao sam“, reče on. „U vazdušnoj komori sam.“ „Je li kapetan u stabilnom stanju?“, upita Naomi. „A zar je takav ikada bio?“, odgovori Ejmos. „Dobro sam. Boli me koleno. Vozi nas odavde.“ „Ejmose?“, reče Naomi. „Vidim da si još u tovarnom spremištu. Ima li nekih problema?“ „Može biti“, reče Ejmos. „Ovaj naš lik je ostavio nešto za sobom.“ „Ne diraj to!“ Holdenov glas je bio oštar kao lavež. „Uzećemo let-lampu da spržimo to u atome od kojih je sazdano.“ „Mislim da to ne bi bilo mnogo pametno“, reče Ejmos. „Već sam ovo viđao, i mislim da ne reaguje naročito dobro na let-lampe.“ Praks se pridiže u stojeći položaj, podešavajući klizne kontrole na čizmama kako bi ostao lako priljubljen uz pod vazdušne komore. Unutrašnja vrata ga izvestiše zvukom zvona da može bezbedno da skine skafander i ponovo uđe u brod. On na to nije obratio pažnju, već je aktivirao jedan zidni panel. Prebacio se na prikaz iz tovarnog spremišta. Holden je tamo lebdeo blizu vazdušne komore. Ejmos je visio na lestvicama pričvršćenim za zid i zagledao nešto malo i sjajno prilepljeno uz pregradu. „Šta je to, Ejmose?“, upita Naomi. „Pa, morao bih da očistim malo ovog sranjca“, reče Ejmos. „Ali liči mi na prilično standardni zapaljivi naboj. Nije veliki, ali dovoljan je da raznese oko dva kvadratna metra.“ Načas zavlada tišina. Praks otpusti zaptivku svog šlema, odiže ga i udahnu duboko brodski vazduh. Prebaci se na spoljnu kameru. Čudovište je lebdelo iza broda, najednom ponovo vidljivo spram slabog svetla koje je dopiralo iz tovarnog spremišta, i polako se gubilo iz vidokruga. Bilo je sklupčano oko svog radioaktivnog mamca. „Bomba“, reče Holden. „Hoćeš da mi kažeš kako je taj stvor za sobom ostavio bombu?“ „I to prilično čudnu. Ako mene pitaš“, odgovori Ejmos. „Ejmose, hodi sa mnom u vazdušnu komoru spremišta“, reče Holden. „Alekse, šta još treba da uradimo pre nego što spržimo tog monstruma? Da li 238

se Praks vratio unutra?“ „Vi ste, momci, u komori?“, reče Aleks. „Sada jesmo. Hajde.“ „Ne moraš dvaput da mi govoriš“, reče Aleks. „Držite se, ubrzavamo.“ Biohemijska kaskada koja je potekla iz euforije, panike i ponovne ubeđenosti u to da je bezbedan usporila je Praksovu reakciju, tako da u trenutku početka potiska nije sasvim bio oslonjen na noge. Zateturao se prema zidu i udario glavom o unutrašnja vrata vazdušne komore. Nije mario za to. Osećao se divno. Izmamio je monstruma iz broda. Ovaj je na njegove oči izgarao u plamenom repu Rosinantea. Tada neki gnevni bog ritnu brod u bok i odbaci ga da se vrti kroz prazninu. Praks polete sa poda, pošto blaga magnetna sila njegovih čizama to nije mogla da spreči. Spoljna vrata vazdušne komore pohrliše prema njemu i svet se zamrači. 239

D Dvadeset osmo poglavlje: Avasarala ošlo je do novog naglog povećanja aktivnosti na Veneri. Trećeg. Samo što se činilo da ovog puta nije bilo nikakve šanse da u to budu umešana Bobina čudovišta. Pa je možda... možda je to bila samo slučajnost. A to je otvorilo pitanje. Ukoliko stvorenje nije poteklo sa Venere, onda otkuda? Međutim, svet se zaverio da joj skrene pažnju s toga. „Ona nije ono što smo mislili da jeste, madam“, reče Soren. „I ja sam naseo na malu izgubljenu Marsovku. Dobra je.“ Avasarala se zavali u svoju stolicu. Obaveštajni izveštaj na njenom ekranu prikazivao je ženu koju je ona nazivala Robertom Drejper u civilnoj odeći. Izgledala je tako još krupnija. Ispod nje je bilo navedeno ime Amanda Telele. Slobodni operativac Obaveštajne službe Marsa. „Još proveravam“, reče Soren. „Izgleda da je zaista postojala Roberta Drejper, ali ta je umrla na Ganimedu zajedno sa ostalim marincima.“ Avasarala je odmahnula na te njegove reči i prošla kroz izveštaj. Podaci o tajnim steganografskim porukama između tobožnje Bobi i poznatog Marsovog operativca na Luni poticali su od dana kada ju je Avasarala regrutovala. Avasarala je čekala da joj strah ščepa grudi, čekala je osećaj da je izdana. Ali toga nije bilo. Nastavila je da otvara nove delove izveštaja, primala je nove informacije, i čekala da joj telo reaguje. To se i dalje nije događalo. „A zašto smo ovo proveravali?“, upita ona. „Zbog slutnje“, reče Soren. „Prosto zbog njenog držanja kada nije bila u vašoj blizini. Bila je malčice... previše prepredena, rekao bih. Prosto mi nije izgledala kako treba. Zato sam preuzeo inicijativu. Rekao sam da je nalog bio vaš.“ „Kako ne bih izgledala kao totalni kreten zbog toga što sam sama dovela krticu u svoju kancelariju?“ „Činilo mi se da bi to bilo uljudno s moje strane“, reče Soren. „Ako razmišljate o tome kako da nagradite moje dobre usluge, nemam ništa protiv bonusa i unapređenja.“ 240

„Jebote, kladim se da nemaš“, reče Avasarala. Čekao je, oslanjajući se malo napred o nožne prste. Čekao je da ona izda naređenje da se Bobi uhapsi i podvrgne punom obaveštajnom isleđivanju. Kad je o eufemizmima reč, „puno obaveštajno isleđivanje“ spadalo je među najskarednije, ali oni jesu ratovali sa Marsom, a izuzetno vredan obaveštajni agent ubačen u srce UN znao bi stvari od neprocenjive vrednosti. Onda, pomisli Avasarala, zbog čega ne reagujem na ovo? Ona pruži ruku prema ekranu, zastade, povuče je i namršti se. „Madam?“, reče Soren. Bila je to najobičnija sitnica, krajnje neočekivana. Soren se ujeo za donju usnu s unutrašnje strane. Bio je to mali pokret. Kao izdajnički tik za pokeraškim stolom. I kada je to videla, Avasarala je znala. Nije tu bilo promišljanja, rezonovanja, suprotstavljenih stavova niti sumnje. Jednostavno je sve bilo tu, jasno u njenoj glavi kao da je oduvek to znala, potpuno i savršeno. Soren je bio nervozan zbog toga što izveštaj koji je posmatrala ne bi prošao strogu kontrolu. Ne bi prošao proveru zato što je bio lažan. A bio je lažan zato što je Soren radio za nekog drugog, za nekog ko je želeo da kontroliše informacije koje su stizale na Avasaralin sto. Ngujen je ponovo formirao svoju malu flotu bez njenog znanja zato što je Soren bio taj koji je posmatrao protok podataka. Neko je znao da nju treba kontrolisati. Da njom treba upravljati. Ovo se pripremalo mnogo pre nego što je Ganimed otišao dođavola. Monstrum na Ganimedu je bio očekivan. Dakle, posredi je bio Erinrajt. Dozvolio joj je da zahteva mirovne pregovore, da pomisli kako je minirala Ngujena, da primi Bobi među svoje osoblje. Sve to samo da ne bi posumnjala. Ovo nije bio odbegli krajičak Venere; ovo je bio vojni projekat. Oružje koje je Zemlja želela da ima kako bi slomila svoje protivnike pre nego što tuđinski projekat na Veneri dovrši ono što je radio, šta god to bilo. Neko je - verovatno Mao-Kvikovski -zadržao uzorak protomolekula u nekoj odvojenoj i obezbeđenoj laboratoriji, upotrebio ga za oružje i pokrenuo licitaciju. Udar na Ganimed bio je s jedne strane pokazni konceptualni napad, a s druge težak udarac za izvore hrane spoljnih planeta. ASP od početka nije bio na spisku ponuđača. A onda je Ngujen otišao u sistem Jupitera da pokupi robu, Džejms Holden i njegov mezimac botaničar upali su u nekom trenutku, a Mars je shvatio da će biti 241

gubitnik u tom posliću. Avasarala se zapitala koliko je Erinrajt dao Žil-Pjeru Maou kako bi nadmašio ponudu Marsa. Sigurno posredi nije bio samo novac. Zemlja će dobiti svoje prvo protomolekularno oružje, a Erinrajt je nju isključio iz toga zato što se njoj ne bi dopale njegove namere s tim, kakve god bile. A ona je bila možda jedina u celom Sunčevom sistemu koja bi mogla da ga spreči. Zapitala se da li je i dalje tako. „Hvala ti, Sorene“, reče ona. „Izuzetno cenim ovo. Znamo li gde je ona sada?“ „Traga za vama“, reče Soren, i usne mu se izviše u lukavom osmehu. „Može biti da ima utisak da spavate. Prilično je kasno.“ „Spavanje? Da, nekako se nejasno sećam toga“, reče Avasarala. „U redu. Moraću da razgovaram sa Erinrajtom.“ „Želite li da naredim njeno hapšenje?“ „Ne, ne želim to.“ Jedva da je pokazao svoje razočaranje. „Onda, kako ćemo dalje?“, upita Soren. „Ja ću razgovarati s Erinrajtom“, reče ona. „Možeš li da mi doneseš malo čaja?“ „Da, madam“, reče on i izađe iz prostorije gotovo klanjajući se. Avasarala se zavali u stolicu. Misli su joj bile smirene. Telo joj je bilo usredsređeno i nepomično, kao da je završila sa izuzetno dugom i efikasnom meditacijom. Podnela je zahtev za uspostavljenje veze i sačekala da vidi koliko će Erinrajtu ili njegovoj sekretarici biti potrebno da odgovori. Čim je podnela zahtev, on je dobio oznaku prioriteta. Tri minuta kasnije, Erinrajt se pojavio. Govorio je preko ručnog terminala, a slika je poskakivala dok su se kola u kojima se nalazio truckala i okretala. Tamo gde se nalazio bio je mrkli mrak. „Krisdžen!“, reče on. „Nešto nije u redu?“ „Ništa naročito“, reče Avasarala, opsovavši vezu u sebi. Želela je da mu vidi lice. Želela je da gleda kako je laže. „Soren mi je doneo nešto zaista zanimljivo. Obaveštajci misle da je moja oficirka za vezu s Marsom špijunka.“ „Stvarno?“, reče Erinrajt. „Živa šteta. Hapsiš je?“ „Ne bih još to“, reče Avasarala. „Mislim da ću malo da pratim njene razgovore. Bolje da imamo posla sa đavolom kog poznajemo. Slažeš li se s tim?“ Stanka je bila jedva primetna. „Dobra zamisao. Uradi to.“ 242

„Hvala, ser.“ „Kad si već tu, moram nešto da te pitam. Moraš li zbog nečega da ostaneš u kancelariji, ili možeš da radiš i na brodu?“ Ona se osmehnu. Dakle, to je bio sledeći potez. „Na šta misliš?“ Erinrajtova kola stigoše na ravniji asfalt i slika njegovog lica postade jasnija. Imao je na sebi tamno odelo sa košuljom visokog okovratnika, bez kravate. Ličio je na sveštenika. „Ganimed. Treba da pokažemo kako ozbiljno shvatamo tamošnju situaciju. Generalni sekretar želi da neko od visokih funkcionera fizički ode tamo. Da izvesti o humanitarnom aspektu. A pošto si se ti zauzela za ovo, mislio je kako bi tvoje lice bilo najprikladnije. Mislio sam da bi ti to ujedno dalo priliku i da ispratiš situaciju sa prvobitnim napadom.“ „Nalazimo se usred rata“, reče Avasarala. „Ne verujem da bi mornarica odvojila brod kako bi moje stare kosti odvukla tamo. Osim toga, koordiniram istragu Venere, zar ne? Neograničena ovlašćenja i sve to.“ Erinrajtov široki osmeh izgledao je sasvim iskreno. „Sredio sam ti to. Žil-Pjer Mao leti jahtom sa Lune na Ganimed kako bi nadzirao humanitarnu pomoć koju tamo šalje njegova kompanija. Ponudio je kabinu. Taj smeštaj je bolji od onog što imaš u kancelariji. Verovatno ima i bolje frekvencije. Možeš odatle da paziš na Veneru.“ „Mao-Kvik je sada deo državnog aparata? Nisam to znala“, reče ona. „Svi smo na istoj strani. Mao-Kvik je zainteresovan kao i svi mi da ti ljudi tamo budu zbrinuti.“ Avasaralina vrata se otvoriše i Roberta Drejper proviri u kancelariju. Izgledala je jadno. Koža joj je imala onu pepeljastu nijansu karakterističnu za ljude koji su previše vremena proveli bez sna. Vilica joj je bila stegnuta. Avasarala klimnu prema stolici. „Ja koristim mnogo frekvencija“, reče ona. „Neće to predstavljati nikakav problem. Imaćeš najveći prioritet na svim kanalima za komunikaciju.“ Marsovka sede s druge strane stola, daleko izvan dometa kamere. Ona spusti šake na butine, razmaknuvši laktove u stranu, kao rvačica koja se sprema da stupi u kavez. Avasarala primora sebe da ne pogleda u tu ženu. „Mogu li da razmislim o tome?“ 243

„Krisdžen“, reče Erinrajt, približivši ručni terminal, tako da njegovo široko, okruglo lice ispuni ekran. „Rekao sam generalnom sekretaru kako ovo možda neće biti izvodljivo. Čak i na najboljoj jahti, nije lako putovati do Jupiterovog sistema. Ako imaš previše posla ili ti putovanje smeta, samo reci pa ću pronaći nekog drugog. Samo što niko drugi neće biti tako dobar kao ti.“ „Naravno da neće“, reče Avasarala odmahnuvši rukom. Bes joj je vrio u stomaku. „U redu. Nagovorio si me. Kada polazim?“ „Poletanje jahte predviđeno je za četiri dana. Žao mi je zbog tako tesnog rasporeda, ali i ja sam dobio potvrdu tek pre jedan sat.“ „Tako se namestilo.“ „Da sam vernik, rekao bih kako je to nekakav znak. Poslaću Sorenu detalje.“ „Bolje mi ih pošalji direktno“, reče Avasarala. „Soren je već isuviše zauzet.“ „Kako god hoćeš“, reče on. Njen šef je u potaji započeo rat. Sarađivao je sa istim onim korporacijama koje su na Febi pustile duha iz boce, žrtvovale Eros i zapretile čitavom čovečanstvu. On je bio uplašeni dečkić u dobrom odelu koji se odlučio za borbu u kojoj je mislio da ima izgleda za pobedu zato što se usrao od straha pred stvarnom pretnjom. Osmehnula mu se. Dobri muškarci i žene već su izginuli zbog njega i Ngujena. Deca su izginula na Ganimedu. Ljudi u Pojasu boriće se za kalorije. Neki će umreti od gladi. Erinrajtovi okrugli obrazi spustili su se za milimetar. Obrve su mu se malčice nabrale. Znao je da ona zna. Naravno da je znao. Igrači njihove klase nisu mogli da obmanjuju jedan drugog. Pobeđivali su iako su njihovi protivnici tačno znali šta se dešava. Baš kao što je on upravo pobeđivao nju. „Jesi li dobro?“, upita on. „Mislim da je ovo naš prvi razgovor u proteklih deset godina u kom nisi rekla ništa vulgarno.“ Avasarala se široko osmehnu ekranu, pruživši prste kao da bi mogla da ga pomiluje. „Pizdo“, reče ona obazrivo. Kada se veza prekinula, ona je načas zagnjurila glavu u ruke, ispustila vazduh i uvukla ga ponovo snažno, kako bi se usredsredila. Kada se uspravila, Bobi je gledala u nju. „Dobro veče“, reče Avasarala. „Pokušavala sam da vas pronađem“, reče Bobi. „Veze su mi bile blokirane.“ Avasarala progunđa nešto. 244

„Moramo da razgovaramo o nečemu. O nekome. Mislim, o Sorenu“, reče Bobi. „Sećate se onih podataka za koje ste hteli da se on pobrine pre nekoliko dana? On ih je predao nekom drugom. Ne znam kome tačno, ali bilo je to vojno lice. U to bih mogla da se zakunem.“ Dakle, to ga je preplašilo, pomisli Avasarala. Uhvatili su ga na delu. Taj jadni kreten je potcenio njeno marsovsko mezimče. „U redu“, reče ona. „Razumem da nemate nikakvog razloga da mi verujete“, reče Bobi, „ali... Dobro, zašto se smejete?“ Avasarala ustade, protegnuvši se sve dok je zglobovi u ramenima nisu prijatno zaboleli. „U ovom trenutku, ti si bukvalno jedini pripadnik mog osoblja kome mogu bilo šta da verujem. Sećaš se kad sam rekla kako za onu stvar na Ganimedu nismo bili krivi mi? Tada i nismo bili, ali sada jesmo. Mi smo je kupili, i pretpostavljam da smeramo da je upotrebimo protiv vas.“ Bobi ustade. Njeno lice, maločas samo pepeljasto, sada je ostalo sasvim bez krvi. „Moram da javim svojim nadređenima“, reče ona glasom stegnutim, pridavljenim. „Ne, ne moraš. Oni to znaju. I nemaš dokaza baš kao ni ja. Ako im to kažeš, oni će objaviti, mi ćemo demantovati i bla-bla-bla. Veći problem je to što se vraćaš sa mnom na Ganimed. Šalju me tamo.“ Objasnila joj je sve. Sorenov lažni obaveštajni izveštaj, ono na šta je taj izveštaj ukazivao, Erinrajtovu izdaju i odlazak na Ganimed, na jahti Mao-Kvika. „Ne smete to da uradite“, reče Bobi. „Jeste gnjavaža“, saglasi se Avasarala. „Pratiće mi veze, ali to bi verovatno radili i ovde. A ako me već šalju na Ganimed, možeš biti sasvim sigurna u to da se tamo ništa neće dogoditi. Stavljaju me u kutiju dovoljno dugo da potom bude prekasno da bilo šta promenim. Ili makar pokušavaju tako da urade. Jebote, još se nisam predala.“ „Ne smete se ukrcati na taj brod“, reče Bobi. „To je zamka.“ „Naravno da je zamka“, reče Avasarala, odmahnuvši. „Ali ja u tu zamku moram da stupim. Zar da odbijem zahtev generalnog sekretara? Pročuje li se to, svi će pomisliti kako se spremam za penziju. Niko neće podržati igrača koji će dogodine ostati bez moći. Igramo na duge staze, a to znači da sve vreme moramo izgledati 245

jaki. Erinrajt to zna. Zato je ovo tako i odigrao.“ Napolju je uzletao šatl. Avasarala je već čula riku potiska i osetila kako je gura lažna gravitacija. Prošlo je trideset godina otkad je poslednji put napustila Zemljin gravitacioni bunar. Ovo neće biti prijatno. „Ako se ukrcate na taj brod, ubiće vas“, reče Bobi tako da je svaka reč zvučala kao zasebna rečenica. „Ova igra se ne igra tako“, reče Avasarala. „Oni će...“ Vrata se ponovo otvoriše. Soren je držao poslužavnik u rukama. Čajnik na njemu bio je od livenog gvožđa, sa jednom emajliranom šoljicom bez drške. On zausti da progovori, pa ugleda Bobi. Bilo je lako zaboraviti na to koliko je ona krupna sve dok muškarac Sorenove visine vidno ne ustukne pred njom. „Moj čaj! Odlično. Želiš li ti malo, Bobi?“ “Ne.“ „U redu. Pa, spusti to, Sorene. Neću da ga pijem dok mi stojiš tu tako. Dobro. I nalij mi šoljicu.“ Avasarala je gledala kako on okreće leđa ženi-marincu. Ruke mu nisu drhtale; morala je momku da oda priznanje za to. Avasarala je nastavila da ćuti i čeka da joj on donese čaj, kao kučence koje uči kako da vrati gazdi bačenu igračku. Kada je to uradio, ona je dunula u površinu čaja i razvejala razređeni veo pare. On se brižljivo nije okrenuo kako bi pogledao u Bobi. „Želite li još nešto, madam?“ Avasarala se osmehnu. Koliko je ljudi ovaj momak pobio samim tim što ju je lagao? Ona to nikada neće nepobitno znati, baš kao ni on. Mogla je jedino da ga spreči da ubije još nekoga. „Sorene“, reče ona. „Oni će znati da si ti kriv.“ Bilo je to previše. Osvrnuo se. Onda je ponovo pogledao u nju, pozelenevši od napetosti. „Na koga to mislite?“, reče, pokušavajući da zvuči šarmantno. „Na njih. Ako računaš na to da će oni pomoći tvojoj karijeri, samo želim da znaš da neće. Ljudi za koje radiš? Pošto saznaju da si omanuo, više im nećeš nimalo vredeti. Oni ne trpe neuspeh.“ „Ja...“ „Baš kao ni ja. Nemoj ostaviti ništa od ličnih stvari u svom stolu.“ Gledala mu je to u očima. Budućnost koju je planirao i za koju je radio, kojom je sebe definisao, rasplinula se. Njeno mesto je zauzeo život od socijalne pomoći. To nije bilo dovoljno. Nije bilo ni prineti onome što bi bilo dovoljno. Ali bolju pravdu 246

nije mogla tako brzo da sprovede. Kad su se vrata zatvorila, Bobi je pročistila grlo. „Šta će se dogoditi s njim?“, upitala je. Avasarala srknu malo čaja. Bio je to dobar, svež zeleni čaj, savršeno skuvan - bogat, sladak i ni najmanje gorak. „Koga pa zabole?“, reče ona. „Jahta Mao-Kvika poleće za četiri dana. Nemamo mnogo vremena. A ni ti ni ja nećemo moći ni da se pokenjamo bez znanja negativaca. Daću ti spisak ljudi s kojima ću morati na piće, ručak ili kafu pre nego što pođemo. Posao će ti biti da to organizuješ.“ „Znači, sada sam vaša sekretarica?“, reče Bobi, narogušivši se. „Ti i moj muž ste jedini ljudi koje poznajem a koji ne pokušavaju da me osujete“, reče Avasarala. „Eto na šta sam spala. Ovo mora da se dogodi, a ja ne mogu da se oslonim više ni na koga. Dakle, da. Ti si moja sekretarica. I telohraniteljka. I psihijatar. Sve to. Ti.“ Bobi spusti glavu, dišući kroz raširene nozdrve. Napućila je usne i jednom odmahnula brzo glavom - levo, desno, pa onda natrag u središte. „Najebali ste“, reče ona. Avasarala srknu još malo čaja. Trebalo je da bude skrhana. Trebalo je da bude u suzama. Oduzeta joj je njena sopstvena moć, na prevaru. Žil-Pjer Mao je sedeo tamo, ni metar od nje, i sve vreme joj se smejao u potaji. Erinrajt, Ngujen i svi drugi koji su učestvovali u njegovoj maloj zaveri. Prevarili su je. Ona je sedela tu, potezala veze i trampila usluge uverena da radi nešto stvarno. Mesecima - možda godinama - nije primećivala kako je odstranjuju. Zahvaljujući njima, ispala je budala. Trebalo je da se oseća poniženo. Umesto toga, osećala se živo. Ovo je bila njena igra, i ako je zaostajala na poluvremenu, to je samo značilo da očekuju od nje da izgubi. Nema ničeg boljeg od toga da te potcenjuju. „Imaš li pištolj?“ Bobi se umalo ne nasmeja. „Ne vole baš da Marsovi vojnici šetkaju naoružani po Ujedinjenim nacijama. Moram da jedem tupom viljuškom. U ratnom stanju smo.“ „U redu, dobro. Kad se ukrcamo na jahtu, bićeš zadužena za bezbednost. Trebaće ti pištolj. Ja ću ti to srediti.“ „Možete to? Ipak, iskrena da budem, više bih volela da dođem do svog odela.“ „Odela? Kakvog odela?“ 247

„Došla sam ovamo sa svojim posebno izrađenim motornim odelom. Videosnimak monstruma iskopiran je iz njega. Rekli su da će ga predati vašim ljudima kako bi potvrdili da originalni snimak nije lažiran.“ Avasarala pogleda u Bobi i otpi malo čaja. Majkl-Džon će već znati gde je to. Pozvaće ga ujutro i srediti da odelo pošalju na jahtu Mao-Kvika sa nedužnom oznakom GARDEROBA odštampanom sa strane. Verovatno pomislivši kako treba da je ubeđuje, Bobi nastavi. „Ozbiljno. Ako mi nabavite pištolj, biću vojnik. A ako mi nabavite to odelo, biću superheroj.“ „Ukoliko je još kod nas, imaćeš ga.“ „Onda u redu“, reče Bobi. Osmehnu se. Prvi put otkad su se upoznale, Avasarala se nje uplašila. Bog neka pomogne svakome ko te natera da to obučeš. 248

G Dvadeset deveto poglavlje: Holden ravitacija se vratila kada je Aleks aktivirao motor, i Holden je zalebdeo naniže prema podu vazdušne komore tovarnog spremišta pod blagom polovinom gravitacije. Sada, pošto je monstrum bio van broda, nisu morali da hitaju. Trebalo je samo da malo udalje brod od njega i zaspu ga zvezdano vrelim izduvnim gasovima pogona, tako da ga rastave u raznorazne subatomske čestice. Čak ni protomolekul ne može da preživi rastvaranje u jone. Ili se on tako makar nadao. Kada je dodirnuo pod, nameravao je da se okrene prema zidnom monitoru i pogleda kamere na krmi. Hteo je da posmatra kako stvorenje sagoreva, ali u trenu kada se njegova težina spustila, bol mu je prostrelio koleno u belom usijanju. Zaskičao je i srušio se. Ejmos dolebde do njega, a onda isključi magnete na čizmama i kleknu. „Kapetane, jesi li dobro?“, reče on. „Jesam. Mislim, dobro koliko možeš da budeš kad sjebeš sebi koleno.“ „Da. Povreda zgloba je mnogo manje bolna pod mikrogravitacijom, zar ne?“ Holden je nameravao da odgovori, kad je masivni malj tresnuo sa strane po brodu. Trup je zazvonio kao gong. Rosijev motor je gotovo istog trena prestao da radi, a brod se zavrteo oko ose. Ejmos se odigao od Holdena i poleteo na drugu stranu vazdušne komore da bi naleteo na spoljna vrata. Holden je skliznuo po podu i završio u uspravnom položaju uz susednu pregradu, a koleno je popustilo pod njim toliko bolno da umalo nije izgubio svest. On bradom pritisnu dugme u svom šlemu i telesni oklop mu ubrizga amfetamine i analgetike. Za samo nekoliko sekundi, koleno ga je i dalje bolelo, ali bol je bio veoma daleko i on je lako mogao da ga prenebregne. Iščezlo je sužavanje svesti koje mu je pretilo i vazdušna komora je postala veoma svetla. Srce je počelo da mu mahnito tuče. „Alekse“, reče on, iako je znao odgovor i pre nego što je pitao, „šta je to bilo?“ „Kada smo spržili našeg putnika, eksplodirala je bomba u spremištu“, odgovori pilot. „Imamo tamo ozbiljna oštećenja, kao i u spoljnoj oplati i mašinskoj sali. 249

Reaktor je prešao u stanje gašenja za slučaj opasnosti. Prilikom eksplozije, tovarno spremište se pretvorilo u drugi pogon i hitnulo nas u kovit. Nemam kontrolu nad brodom.“ Ejmos zastenja i poče da pomera udove. „To ne valja.“ „Treba da zaustavimo kovit“, reče Holden. „Šta ti treba da vratiš potisnike u pogon?“ „Holdene“, upade Naomi, „mislim da je Praks povređen u vazdušnoj komori. Ne pomera se tamo.“ „Da li je na samrti?“ Oklevanje je trajalo jedan veoma dug sekund. „Njegovo odelo ne smatra da je tako.“ „Onda najpre brod“, reče Holden. „Potom prva pomoć. Alekse, opet imamo radio. A i svetla su se upalila. Dakle, blokada je nestala, a baterije sigurno i dalje funkcionišu. Zašto ne možeš da aktiviraš potisnike?“ „Izgleda... da su primarna i sekundarna pumpa van pogona. Nema pritiska vode.“ „Potvrđujem“, reče Naomi sekund kasnije. „Primarna nije bila u blizini eksplozije. Ako je uništena, onda je mašinska sala u haosu. Sekundarna je na palubi iznad nje. Ne bi trebalo da je fizički oštećena, ali došlo je do velikog naleta energije neposredno pre isključivanja reaktora. Možda ju je on spržio, ili izbacio osigurač.“ „Dobro, prionućemo na to. Ejmose“, reče Holden, povukavši se do mesta gde je mehaničar ležao na spoljnim vratima vazdušne komore. „Jesi li sa mnom?“ Ejmos mu to potvrdi rukom, pokazavši znak kakav koriste ljudi iz Pojasa, pa zastenja. „Samo sam ostao bez vazduha.“ „Moraš da ustaneš, rmpalijo“, reče Holden dok se odgurivao kako bi stao na noge. Pod delimičnom gravitacijom od njihovog kovita, noga mu je bila teška, vrela i kruta kao daska. Bez droga koje su kolale njegovim žilama, stajanje na njoj verovatno bi ga nagonilo da urla. Umesto toga, on povuče Ejmosa uvis, opteretivši nogu još većim pritiskom. Kasnije ću platiti za ovo, pomisli on. Ali zahvaljujući amfetaminima, to „kasnije“ je izgledalo veoma daleko. „Šta je bilo?“, reče Ejmos zaplićući jezikom. Verovatno je imao potres mozga, ali Holden će mu obezbediti medicinsku negu kasnije, kada ponovo budu imali kontrolu nad brodom. „Treba da dođemo do sekundarne pumpe za vodu“, reče Holden, primoravajući 250