Kalibanov rat - James S. A. Corey

iza njih samo činilo još strašnijom. „Naomi, pripremi brod. Moramo da bežimo s ovog meseca. I to pod hitno.“ 151

Š Osamnaesto poglavlje: Avasarala ta mislite?“, upita generalni sekretar sa gornjeg levog dela displeja. U gornjem desnom, Erinrajt se nagnu za centimetar napred, spreman da skoči ako ona izgubi nerve. „Pročitali ste izveštaj, ser“, reče Avasarala slatko. Generalni sekretar mahnu rukom u lenjom krugu. Bio je u svojim ranim šezdesetim godinama i nosio je te decenije sa vilovnjačkim šarmom čoveka koga ne muče teške misli. Godine koje je Avasarala provela uzdižući se od blagajnice Fonda za pomoć radnicima do oblasne guvernerke Komunalne interesne zone MaharaštraKarnataka-Goa, on je proveo kao politički zatvorenik u kaznionici s minimalnim obezbeđenjem u nedavno rekonstruisanoj visokoj šumi na Andima. Spori, neumoljivi točkovi moći uzdigli su ga do statusa zvezde, a njegova sposobnost da izgleda kao da sluša odavala je utisak težine bez nezgodacije koja bi se ogledala u neophodnosti da ima sopstveno mišljenje. Da su nekog čoveka od rođenja pripremali da bude idealna figura na čelu vlade, taj i dalje ne bi postigao savršenstvo oličeno u generalnom sekretaru Estebanu Sorento-Gilisu. „Politički izveštaji nikada ne sadrže one zaista važne stvari“, reče klimoglavko. „Recite mi šta vi mislite.“ Mislim da nisi ni pročitao posrane izveštaje, pomisli Avasarala. Mada nema razloga da prigovaram zbog toga. Ona pročisti grlo. „Sve je to samo sparingovanje bez borbe, ser“, reče Avasarala. „Igrači su vrhunski. Majkl Undave, Karson Santiseverin, Ko Šu. Doveli su dovoljno vojnika da bi pokazali kako nisu posredi samo izabrani majmuni. Ali do sada, jedino iole interesantno rekla je žena-marinac koju su poveli da glumi ikebanu. Mimo toga, svi čekamo da neko drugi kaže nešto bitno.“ „A šta je sa“ - generalni sekretar načas zaćuta i spusti glas - „alternativnom hipotezom?“ „Na Veneri ima aktivnosti“, reče Avasarala. „I dalje ne znamo šta sve to znači. Došlo je do masivnog porasta količine elementarnog gvožđa na severnoj hemisferi, 152

koja je potrajala četrnaest sati. Takođe je došlo do serije vulkanskih erupcija. Pošto u planeti nema nikakvih tektonskih pokreta, pretpostavljamo da protomolekul radi nešto u plaštu, ali ne znamo šta. Kefala su sklepala statistički model koji pokazuje približne izlazne količine energije za promene koje smo videli. To ukazuje da se sveukupni nivo aktivnosti podiže za oko trista procenata godišnje u proteklih osamnaest meseci.“ Generalni sekretar klimnu glavom, sa ozbiljnim izrazom na licu. Izgledalo je to gotovo kao da je razumeo ponešto od onog što je rekla. Erinrajt se nakašlja. „Imamo li ikakvih dokaza koji povezuju aktivnost na Veneri sa događajima na Ganimedu?“, upita on. „Imamo“, reče Avasarala. „Nenormalni porast energije u vreme napada na Ganimedu. Ali to je samo jedna grupa podataka. Možda je posredi slučajnost.“ Iza generalnog sekretara začu se neki ženski glas i on klimnu glavom. „Bojim se da me dužnost zove“, reče on. „Odlično radite svoj posao, Avasarala. Đavolski dobro.“ „Ne smem ni da vam kažem koliko mi znači kada to čujem od vas“, reče ona s osmehom. „Otpustili biste me.“ Pola otkucaja srca kasnije, generalni sekretar se naglo nasmeja i pripreti prstom ekranu pre nego što se zelena poruka o prekidu veze pojavila umesto njega. Erinrajt se zavali, pritiskajući slepoočnice dlanovima. Avasarala uze svoju šolju sa čajem i srknu ga, podignutih obrva, zureći u kameru, čikajući ga da nešto kaže. Čaj se nije još sasvim smlačio. „U redu“, reče Erinrajt. „Pobedila si.“ „Smenjujemo ga?“ Zakikotao se. Gde god da je bio, iza njegovih prozora je pao mrak, tako da se nalazio na istoj strani planete kao i ona. To što je kod oboje bila noć davalo je sastanku utisak prisnosti i intimnosti koji je više poticao od njene iscrpljenosti nego od bilo čega drugog. „Šta ti treba da razrešiš situaciju na Veneri?“, upita on. „Razrešim?“ „Loš izbor reči“, reče on. „Od samog početka ovoga, držiš Veneru na oku. Smiruješ stvari sa Marsovcima. Zauzdavaš Ngujena.“ „To si primetio, zar ne?“ „Ovi razgovori su se zaglibili, a ja nemam nameru da traćim tvoje vreme na sedenje u pat-poziciji. Potrebna nam je jasna slika, i to još od pre mesec dana. 153

Zatraži potrebne resurse, Krisdžen, i isključi Veneru, ili nam daj dokaz. Dajem ti blanko ček.“ „Konačno penzija“, reče ona i nasmeja se. Na njeno iznenađenje, Erinrajt je to ozbiljno shvatio. „Ako to želiš, ali prvo Venera. Ovo je najvažnije pitanje koje smo oboje ikada postavili. Verujem ti.“ „Postaraću se za to“, reče ona. Erinrajt klimnu glavom i prekinu vezu. Ona se nagnu napred nad svoj sto, pritisnuvši prste uz usne. Nešto se dogodilo. Nešto se promenilo. Ili je Erinrajt pročitao dovoljno toga o Veneri da i njega podiđu žmarci, ili je neko želeo da ona više ne prisustvuje pregovorima sa Marsom. Neko dovoljno jak da natera Erinrajta da je otera. Zar Ngujen ima toliko moćne pokrovitelje? Da, to joj je davalo ono što je želela. Posle svega što je rekla - i mislila dok je to izgovarala - ona nije mogla da odbije taj projekat, ali uspeh je imao gorak naknadni ukus. Možda je previše toga videla u svemu. Sam bog zna da nije dovoljno spavala, a od umora se osećala paranoično. Proverila je vreme. Deset uveče. Te noći neće stići da se vrati Ardžunu. Još jedno jutro u depresivnim odajama za VlP-ovce, ispijanje slabe kafe i tobožnja pažnja poklonjena onome što najnoviji ambasador iz Autonomne zone Pašviri misli o muzici za igru. Jebeš ga, pomisli ona, treba mi piće. Salon Dasihari opskrbljivao je u potpunosti složeni organizam Ujedinjenih nacija. Za šankom, mladi pomoćnici i službenici naslanjali su se prema svetlu, smejali se preglasno i pravili da su važniji nego što zaista jesu. Bio je to ples udvaranja jedva nešto dostojanstveniji od onoga kom pribegavaju mandrili, ali dražestan na svoj način. Roberta Drejper, žena-marinac sa Marsa koja se jutros posrala na sto, bila je među njima, sa kriglom od pinte koja je u njenoj ruci izgledala patuljasto i veselim izrazom na licu. Soren bi verovatno bio tamo, ako ne te noći, ono neki drugi put. Avasaralin sin bi verovatno bio među njima da su se stvari odvijale drugačije. U središtu prostorije nalazili su se stolovi s ugrađenim terminalima za slivanje šifrovanih informacija iz hiljadu različitih izvora. Pregrade za privatnost onemogućavale su čak i kelnerima da bace pogled preko ramena administratora srednjeg nivoa koji su ispijali svoje večere dok su radili. A pozadi su bili tamni drveni stolovi u separeima koji su je prepoznavali i pre nego što bi sela. Ako bi se iko ispod određenog statusa previše približio, diskretni mladić sa savršenom 154

frizurom dohujao bi i odveo ga do drugog stola, drugde, sa manje važnim ljudima. Avasarala je pijuckala svoj džin sa tonikom dok su se niti implikacija preplitale i rasplitale. Ngujen nije mogao da ima dovoljno uticaja kako bi okrenuo Erinrajta protiv nje. Nisu valjda Marsovci tražili da ona bude uklonjena? Pokušavala je da se seti prema kome je bila nepristojna i kako, ali nijedan dobar kandidat nije joj padao na pamet. A sve i da jeste, šta je mogla da uradi u vezi s tim? Pa, ako nije mogla da zvanično učestvuje u pregovorima sa Marsom, mogla je i dalje da dolazi do informacija neformalno. Avasarala je počela da se kikoće i pre nego što je shvatila razlog za to. Podigla je čašu, kucnula po stolu kako bi mu stavila do znanja da mu je dozvoljeno da pusti još nekoga da tu sedne, i prišla šanku. Muzika se sastojala od tihih arpeđa u hipermodernoj tonskoj skali, što je uprkos svemu uspevalo da zvuči umirujuće. Vazduh je mirisao na parfem isuviše skup da bi se neukusno koristio. Dok je prilazila šanku, videla je kako razgovori prestaju, a mladi i ambiciozni razmenjuju poglede. Matora, zamišljala je kako kažu. Šta će ona ovde? Ona sede kraj Drejperove. Krupna žena je pogleda. U njenim očima pojavio se prikladan sjaj prepoznavanja. Ona možda nije znala ko je Avasarala, ali pretpostavljala je šta je. Znači, pametna. Ume da opaža. I đavo da je nosi, ta žena je bila ogromna. Ne debela, već prosto... krupna. „Da te častim pićem, narednice?“, upita Avasarala. „Već sam ih i previše popila“, reče ona. I trenutak kasnije: „U redu.“ Avasarala podiže obrvu, a šanker tiho dade ženi-marincu novu čašu onoga što je već odranije pila. „Danas si ostavila i te kakav utisak“, reče Avasarala. „Vala jesam“, reče Drejperova. Činilo se da je smirena i da je to nimalo ne brine. „Torson će me otpremiti odavde. Ovde sam završila. Možda sasvim.“ „Pošteno. Ionako si postigla ono što su tražili od tebe.“ Drejperova spusti pogled na nju. Krv iz Polinezije, pretpostavila je Avasarala. Možda sa Samoe. Sa nekog mesta gde je evolucija stvarala ljudska bića kao planinske masive. Oči su joj bile skupljene, i u njima je bilo žara. Besa. „Nisam baš ništa uradila.“ „Bila si ovde. Ništa drugo im i nije trebalo od tebe.“ „Sa kakvom svrhom?“ „Oni hoće da me ubede kako čudovište nije njihovo. Izneli su argument da njihovi sopstveni vojnici - tu mislim na tebe - nisu znali za njega. Tvojim 155

dovođenjem oni pokazuju da se ne plaše da te dovedu. Ništa im drugo i ne treba. Mogla si da ceo dan sediš, vrtiš prstima i raspravljaš se oko besmislica. Njima bi to vredelo sasvim jednako. Ti si samo figura.“ Žena-marinac razmisli o tome, a onda podiže obrvu. „Mislim da mi se to ne dopada“, reče. „Da, pa“, reče Avasarala, „Torson je pizda, ali ako bi prestala da radiš sa političarima samo zbog toga, ostala bi bez prijatelja.“ Žena-marinac se na to zakikotala. Onda se nasmejala. A potom se, videvši da je Avasarala gleda, otreznila. „To stvorenje koje ti je pobilo prijatelje?“, reče Avasarala dok ju je ženamarinac gledala u oči. „Nije pripadalo meni.“ Drejperova je oštro udahnula. Kao da joj je Avasarala dodirnula živu ranu. A to je imalo smisla, pošto je upravo tako i uradila. Drejperovoj je načas zadrhtala brada. „Nije bilo ni naše.“ „Pa, makar smo to utvrdili.“ „Ali to ništa ne vredi. Oni neće ništa da urade. Neće ni o čemu da razgovaraju. Baš ih briga. Znate šta? Zabole njih za to što se dogodilo sve dok štite svoje karijere i staraju se o tome da ravnoteža moći ne skrene na pogrešnu stranu. Jebem im mater, niko od njih ne mari šta je ta stvar niti otkud je došla.“ Šank oko njih nije utihnuo, ali je bio tiši. Ples udvaranja je sada bio tek drugi najzanimljiviji događaj za šankom. „Ja marim“, reče Avasarala. „Štaviše, upravo su mi poverena velika ovlašćenja u zadatku da ustanovim šta je to stvorenje bilo.“ To nije bilo sasvim tačno. Ona je dobila ogroman budžet za to da optuži ili isključi Veneru. Ali bilo je blizu, i predstavljalo je odgovarajući okvir za ono što je želela. „Stvarno?“, reče Drejperova. „I šta onda mislite da uradite?“ „Kao prvo, angažovaću tebe. Potrebna mi je veza sa vojskom Marsa. To bi trebalo da budeš ti. Možeš li da radiš taj posao?“ Niko za šankom više nije razgovarao ni sa kim. Prostorija je mogla da bude i prazna. Čuli su se samo tiha muzika i smeh Drejperove. Stariji muškarac sa kolonjskom vodom koja je mirisala na karanfilić i cimet prođe kraj njih, privučen tihim prizorom iako nije znao o čemu se radi. „Ja sam marinac sa Marsa“, reče Drejperova. „Marsovka. A vi ste iz UN. Zemljanka. Nismo čak ni državljanke iste planete. Ne možete da me zaposlite.“ „Ja se zovem Krisdžen Avasarala. Raspitaj se malo.“ Načas su zaćutale. 156

„Ja sam Bobi“, reče Drejperova. „Drago mi je što smo se upoznale, Bobi. Dođi da radiš za mene.“ „Mogu li da razmislim o tome?“ „Naravno“, reče Avasarala i naloži svom terminalu da pošalje Bobi njen privatni broj. „Pod uslovom da na kraju tog razmišljanja dođeš da radiš za mene.“ U apartmanu za VlP-ovce, Avasarala je podesila sistem na muziku koju je Ardžun mogao u tom trenutku da sluša. Ukoliko već ne spava. Borila se protiv poriva da ga pozove. Već je bilo kasno, a ona je bila taman toliko pijana da bude sentimentalna. Nije baš želela da od kukanja u terminal zbog toga koliko voli svoga muža stvara naviku. Skinula je sari i dugo se tuširala vrelom vodom. Ona nije često pila alkohol. Obično joj se nije dopadalo to što bi joj otupio misli. Te noći, činilo se da ju je opustio, da joj je pružio malo dodatnog podsticaja koji joj je bio potreban da uoči sve veze. Drejperova ju je i dalje povezivala sa Marsom, ako već ne sa gnjavažom pregovora iz dana u dan. To je bilo dobro za početak. Biće i drugih veza. Mogla bi da uključi i Fostera, iz službe za podatke. Morala bi da počne s intenzivnijim preusmeravanjem posla kroz njega. Da izgradi odnos. Neće joj vredeti mnogo ako umaršira insistirajući na tome da je ona njegova nova najbolja prijateljica samo zato što on slučajno radi na Ngujenovim zahtevima za šifrovanje. Najpre nekoliko neobaveznih kolačića. Potom udica. Koga bi još mogla... Njen ručni terminal zazvoni upozorivši je na prioritetnu poruku. Ona isključi vodu i dograbi kućni ogrtač, obavivši se čvrsto i vezavši dupli čvor na kaišu pre nego što je prihvatila vezu. Godine su prošle otkad je bila voljna da se pred nekim razgoliti preko ručnog terminala, koliko god da je popila. Veza je bila s nekim iz prioritetnog nadzora. Lik koji se pojavio pripadao je sredovečnom muškarcu sa zulufima i brkovima koji mu nimalo nisu pristajali. „Amire! Džukelo jedna blesava. Šta si to uradio kad su te naterali da radiš ovako kasno?“ „Preselio se u Atlantu, gospođice“, reče analitičar sa zubatim osmehom. Jedini joj se on ikada obraćao sa „gospođice“. Ona sa njim nije razgovarala već tri godine. „Upravo sam se vratio s ručka. Dobio sam vanredni izveštaj koji moram da vam prenesem. Odmah stupiti u kontakt. Pokušao sam s vašim asistentom, ali on mi nije odgovorio.“ „Mlad je. Ponekad i dalje ume da zaspi. To mu je slabost. Sačekaj da podesim 157

privatnost.“ Trenutak prijateljskog ćaskanja je prošao. Avasarala se nagnu napred i kucnu dvaput po terminalu kako bi dodala sloj šifrovanja. Crvena sličica je postala zelena. „Hajde sad“, reče ona. „Potiče sa Ganimeda, gospođice. Imate stalni nalog u vezi sa Džejmsom Holdenom.“ „Da?“ „Aktivan je. Izgleda da se sastao s tamošnjim naučnikom Praksidajkom Mengom.“ „Šta je Meng?“ Amir u Atlanti glatko pređe na sledeći fajl. „Botaničar, gospođice. Emigrirao je na Ganimed s porodicom kada je bio dete. Tamo se školovao. Specijalizovao se za sojeve soje pod delimičnim pritiskom i slabim svetlom. Razveden, jedno dete. Nema poznatih veza sa ASP-om ili ma kojom postojećom političkom partijom.“ „Nastavi.“ „Holden, Meng i Barton su napustili svoj brod. Naoružani su, i stupili su u kontakt sa grupicom privatnih bezbednjaka. Iz Pinkvotera.“ „Koliko ih je?“ „Analitičar sa lica mesta to nije naveo, gospođice. Mala grupa. Da li da pitam?“ „Kolika nam je vremenska razlika?“ Amirove smeđecrne oči zatreptaše. „Četrdeset jedan minut i osam sekundi, gospođice.“ „Sačekaj sa pitanjem. Ako budem imala bilo šta drugo, poslaću sve zajedno.“ „Analitičar na licu mesta izveštava da je Holden pregovarao sa privatnim obezbeđenjem, ili tako da su u poslednjem trenutku nešto preugovarali ili je čitav sastanak bio improvizovan. Izgleda da su došli do nekakvog sporazuma. Cela grupa je nastavila do neupotrebljavanog kompleksa hodnika i upala tamo na silu.“ „Šta reče?“ „Neupotrebljavani ulaz, gospođice.“ „Jebote, šta pa to znači? Koliko je to veliko? Gde se nalazi?“ „Da pitam?“ „Treba da odeš na Ganimed i šutneš tog bednog analitičara na licu mesta u jaja. Dodaj zahtev za razjašnjenje.“ 158

„Da, gospođice“, reče Amir s jedva primetnim osmehom. Onda se iznenada namršti. „Ažurirani izveštaj. Samo trenutak.“ Dakle ASP ima nešto na Ganimedu. Možda nešto što su oni tamo smestili, možda nešto što su pronašli. Kako god bilo, zbog tih tajanstvenih vrata sve je izgledalo malo zanimljivije. Dok je Amir čitao i vario ažurirani izveštaj, Avasarala se češala po nadlanici i ponovo analizirala sopstveni stav. Mislila je da je Holden tamo kao posmatrač. Istureni obaveštajac. To bi moglo biti pogrešno. Ako je otišao na sastanak sa tim Praksidajkom Mengom, potpuno neupadljivim botaničarem, ASP možda već zna dosta toga o čudovištu Bobi Drejper. Tome je trebalo dodati činjenicu da Holdenov šef ima jedini poznati uzorak protomolekula, i priča o kolapsu Ganimeda počela je da se pomalja. Ipak, u njoj je bilo rupa. Nije bilo nikakvih naznaka o tome da se ASP igrao protomolekulom. A psihološki profil Freda Džonsona nije se uklapao u terorističke napade. Džonson je pripadao staroj školi, a napad čudovišta je definitivno bio nova stvar. „Došlo je do vatrenog obračuna, gospođice. Holden i njegovi ljudi su naišli na oružani otpor. Postavili su branjeni perimetar. Analitičar na licu mesta ne može da im priđe.“ „Otpor? Pa zar to mesto nije trebalo da bude neupotrebljavano? Jebote, u koga to pucaju?“ „Da pitam?“ „Đavo ga odneo!“ Na udaljenosti od četrdeset svetlosnih minuta dešavalo se nešto važno, a ona je bila tu, u spavaćoj sobi koja joj nije pripadala, i trudila se da razume sve to prisluškujući kroza zid. Osujećenost je za nju bila gotovo fizička. Osećala se kao da je zgnječena. Četrdeset minuta tamo. Četrdeset minuta natrag. Šta god da kaže, kakvo god naređenje da izda, stići će tamo gotovo sat i po posle, kako je sada izgledalo, brzih promena situacije. „Dovedite ga“, reče ona. „Holdena, Bartona. Njihove prijatelje iz Pinkvotera. I tog tajanstvenog botaničara. Dovedite ih sve. Smesta.“ Amir u Atlanti načas zaćuta. „Gospođice, ako su usred obračuna...“ „Onda pošaljite džukce, prekinite borbu i dovedite ih. Dosta je bilo sa nadzorom. Završite to.“ „Da, gospođice.“ 159

„Javi mi se čim to bude završeno.“ „Da, gospođice.“ Posmatrala je Amirovo lice dok je on formirao naređenje, potvrđivao ga, slao. Mogla je da zamisli ekran, poteze njegovih prstiju. Snagom volje ga je podsticala da bude brži, da njen zahtev prosledi brže od svetlosti i završi tu posranu stvar. „Naređenje je otišlo. Zovem čim mi se javi analitičar s lica mesta.“ „Biću tu. Ako ne primim poziv, pokušavaj dok se ne probudim.“ Ona prekinu vezu i zavali se u naslon. Mozak joj je vrio kao pčelinji roj. Džejms Holden je ponovo promenio pravila igre. Momak je bio nadaren za to, ali samim tim je bio i poznati činilac. Ovaj drugi, taj Meng, zatekao ju je nespremnu. Možda je taj čovek krtica, dobrovoljac ili mamac koga su poslali da povede ASP u zamku. Pomislila je da isključi svetlo i pokuša da zaspi, a onda digla ruke pošto je takav ishod bio nerealan. Umesto toga, uspostavila je vezu sa bazom podataka UN za pretraživanje obaveštajnih podataka. Nešto novo će čuti eventualno najranije za sat i po. U međuvremenu, htela je da zna ko je taj Praksidajk Meng i zbog čega je važan. 160

N Devetnaesto poglavlje: Holden aomi, pripremi brod. Moramo da bežimo s ovog meseca. I to pod hitno.“ Svuda oko Holdena širila su se crna vlakna, tamna paukova mreža u čijem se centru nalazio on. Ponovo je bio na Erosu. Video je kako se hiljade tela menjaju u nešto drugo. Mislio je da je uspeo da pobegne, ali Eros ga je neprekidno sledio. On i Miler su se izvukli, ali Milera je Eros svejedno sredio. A sad se vratio po njega. „Džime, šta je bilo?“, reče Naomi iz daljine, preko radija u odelu. „Džime?“ „Pripremi brod!“ „Tu je ona tvar“, reče Ejmos. Obraćao se Naomi. „Kao sa Erosa.“ „Pobogu, pa oni...“, uspeo je Holden da izusti pre nego što mu je strah nabubrio u mislima i onemogućio ga da govori. Srce mu je tuklo u grudnom košu kao da je želelo napolje, i morao je da proveri nivo kiseonika na displeju svog vizira. Činilo mu se da u prostoriji nema dovoljno vazduha. On krajičkom oka vide kako nešto nalik na šaku odvojenu od tela trčkara uza zid i ostavlja za sobom trag od smeđe sluzi. Kad se naglo okrenuo na peti i uperio tamo automatsku pušku, ispostavilo se da je posredi krvava mrlja na delu leda koji je poprimio drugačiju boju. Ejmos pođe prema njemu, sa zabrinutim izrazom na licu. Holden mu mahnu da se ne približava, a onda osloni kundak puške o tle i nasloni se na obližnji sanduk kako bi došao do daha. „Verovatno bi trebalo da krenemo“, reče Vendel. On i Pola su pomagali čoveku sa ranom u stomaku da stoji. Ranjenik je teško disao. U levoj nozdrvi mu se pojavio krvavi mehurić, koji se nadimao i smanjivao sa svakim njegovim hrapavim udisajem. „Džime?“, reče Naomi Holdenu u uvo, tihim glasom. „Džime, videla sam kroz kameru u Ejmosovom odelu, i znam šta to znači. Pripremam brod. One šifrovane lokalne poruke? Potpuno su prestale. Mislim da nikog više nema.“ „Nikog više nema“, ponovi Holden kao odjek. 161

Malobrojni preostali članovi njegovih pinkvoterovaca zurili su u njega, a zabrinutost na njihovim licima pretvarala se u strah, njegova lična strava zarazila ih je iako oni nisu imali pojma šta ta vlakna znače. Želeli su da on preduzme nešto, i on je znao da mora tako da uradi, ali nije mogao sasvim da se seti šta tačno. Crna mreža mu je ispunjavala glavu blescima slika koje su se smenjivale suviše brzo da bi imale smisla, kao video-snimak pušten velikom brzinom: Džuli Mao u tuš-kabini, crne niti oko nje, njeno telo izobličeno u košmar; tela razbacana po podu odaje za radijaciju; zaraženi koji se kao zombiji teturaju sa tramvaja na Erosu, bljuju smeđu žuč na sve oko sebe, tako da je čak i kap sluzi smrtna presuda; video-snimci strave i užasa u koje se Eros pretvorio; trup zguljen do grudnog koša i jedna ruka koja se vuče kroz pejzaž protomolekula nekim nedokučivim poslom. „Kapetane“, reče Ejmos, pa priđe i dodirnu Holdenovu mišicu. Holden se otrže i umalo pritom ne pade. On proguta gustu pljuvačku sa ukusom limuna koja mu se sakupljala u grlu i reče: „Dobro. Evo me. Idemo. Naomi. Zovi Aleksa. Treba nam Rosi.“ Naomi mu načas nije odgovarala, da bi zatim rekla: „A šta je sa blokadom...“ „Jebote, Naomi, iz ovih stopa!“, viknu Holden. „Jebote, iz ovih stopa! Smesta pozovi Aleksa!“ Ona mu nije odgovorila, ali muškarac pogođen u stomak udahnuo je isprekidano poslednji put, a onda se srušio, umalo ne povukavši ranjenog Vendela sa sobom na pod. „Moramo da idemo“, reče Holden Vendelu, što je značilo: Njemu ne možemo pomoći. Ako ostanemo ovde, svi ćemo umreti. Vendel klimnu glavom, ali kleknu i poče da skida sa čoveka njegov laki oklop, ne shvatajući. Ejmos izvadi iz svog remenja medicinski komplet za prvu pomoć i spusti se kraj Vendela kako bi počeo da radi na ranjeniku dok je Pola to posmatrala, bledog lica. „Moramo da idemo“, ponovi Holden, sa željom da zgrabi Ejmosa i drmusa ga sve dok ovaj ne shvati. „Ejmose, prestani, moramo odmah da idemo. Eros...“ „Kapetane“, prekinu ga Ejmos, „s dužnim poštovanjem, ovo nije Eros.“ On izvadi špric iz medicinskog kompleta i dade injekciju čoveku na tlu. „Nema soba sa radijacijom, nema zombija koji bljuju sluz. Samo ta slomljena kutija, gomila mrtvaca i crne niti. Ne znamo koji je ovo kurac, ali Eros svakako nije. I nećemo da ostavimo ovog momka za sobom.“ Jedan mali racionalni deo Holdenovog uma znao je da je Ejmos u pravu. I više od toga, čovek kakvim je Holden sebe još smatrao nikad ne bi ni pomislio da ostavi za sobom makar i sasvim nepoznatu osobu, a kamoli nekoga ko je zbog njega ranjen. 162

Prisilio je sebe na tri duboka, spora udisaja. Praks kleknu kraj Ejmosa, držeći medicinski komplet. „Naomi“, reče Holden, u nameri da se izvini zbog toga što je vikao na nju. „Aleks dolazi“, odgovori ona, glasom stegnutim, ali bez optužujućeg prizvuka. „Trebaće mu nekoliko sati. Neće mu biti lako da izbegne blokadu, ali misli da je pronašao rešenje. Gde da se spusti?“ Holden shvati da joj odgovara i pre nego što je postao svestan da je doneo odluku. „Kaži mu da sleti na mesto Mesečara. Njega nameravam da poklonim nekome. Sačekaj nas kod vazdušne komore kad tamo stignemo.“ On izvadi magnetni ključ Mesečara iz džepa na svom remenju i dobaci ga Vendelu. „Pomoću ovoga ćete ući u brod kojim ćete uzleteti. Smatrajte to avansom za obavljene usluge.“ Vendel klimnu glavom i stavi ključ u džep, a onda se ponovo posveti svom ranjeniku. Činilo se da čovek uopšte ne diše. „Može li da se nosi?“, upita Holden Ejmosa, ponosan na to koliko mu glas ponovo zvuči smireno, trudeći se da ne misli na činjenicu da je pre samo jednog minuta bio spreman da ostavi čoveka da umre. „Nemamo izbora, kapetane.“ „Neka ga neko onda uzme“, reče Holden. „Ne, ne ti, Ejmose. Potreban si mi ponovo na čelu.“ „Ja ću“, reče Vendel. „Ionako ne mogu da pucam pošto mi je ruka sjebana.“ „Prakse. Pomozi mu“, reče Holden. „Čistimo se odavde.“ Kretali su se kroz bazu onoliko brzo koliko je to bilo moguće povređenim ljudima. Natrag pored muškaraca i žena koje su pobili kako bi ušli, i još strašnije, pored onih koje nisu ubili oni. Pored malog, nepomičnog Katoinog leša. Praksov pogled se vraćao prema telu, ali Holden ga je zgrabio za jaknu i gurnuo prema prolazu. „To i dalje nije Mej“, reče on. „Ako nas budeš zadržavao, ostaviću te.“ Čim se ta pretnja začula sa njegovih usana, shvatio je da se ponaša kao magarac, ali pretnja ipak nije bila prazna. Pronalaženje naučnikove izgubljene kćerkice prestalo je da bude prioritet istog trenutka kada su pronašli crna vlakna. I kad je već bio iskren prema sebi, ako bi ostavio naučnika, ne bi bio prisutan kada bi zatekli njegovu kćerku izobličenu u čudovište zahvaljujući protomolekulu, sa smeđom sluzi koja joj kulja iz otvora koje nije imala pri rođenju, i crnim nitima koje joj pužu iz usta i očiju. Stariji pinkvoterovac koji je pokrivao njihov izlazak pohitao je da pomogne u nošenju ranjenika iako to niko od njega nije tražio. Praks mu je prepustio ranjenika bez ijedne reči i zauzeo mesto iza Pole, dok je ona pokrivala automatskim pištoljem hodnike ispred njih. 163

Hodnici koji su pri dolasku izgledali dosadno poprimili su zlokoban izgled dok su oni njima izlazili. Zamrznuta tekstura koja je Holdena u dolasku podsećala na paučinu sada je ličila na vene nekog živog bića. Njeno pulsiranje sigurno je bilo izazvano adrenalinom od kog su mu se oči trzale. Osam rema je pržilo površinu Ganimeda sa Jupitera. Čak i sa magnetosferom, bilo je to osam rema dnevno. Koliko je brzo protomolekul mogao da raste ovde, sa Jupiterom kao večitim izvorom energije? Eros je postao nešto zastrašujuće moćno kada se protomolekul na njemu zapatio. Nešto sposobno za kretanje neverovatnom brzinom bez inercije. Nešto kadro da, ako su izveštaji bili tačni, promeni samu atmosferu i hemijski sastav Venere. A na početku je tamo bilo samo nešto više od milion ljudskih bića koja su poslužila kao domaćini i hiljadu biliona tona kamene mase. Na Ganimedu je bilo deset puta više ljudi i on je bio mnogo redova veličine masivniji od Erosa. Šta li bi tek drevno tuđinsko oružje moglo da postigne sa takvim plenom? Ejmos širom otvori poslednja vrata u tajnu bazu i ekipa se vrati u tunele Ganimeda u kojima je bio intenzivniji saobraćaj. Holden nije primećivao da se iko ponaša kao da je zaražen. Nije bilo bezumnih zombija koji bi se teturali kroz hodnike. Nije bilo smeđe bljuvotine po zidovima i podu, pune tuđinskog virusa u potrazi za domaćinom. Nije bilo gorila u službi Protogena koji bi terali ljude u prostor za ubijanje. Protogena više nema. Svrab kojeg Holden nije bio ni svestan probio se otpozadi u njegove misli. Protogena više nema. Holden je pomogao da on bude uništen. On je bio prisutan u prostoriji kada je umro tvorac eksperimenta na Erosu. Marsova flota je nuklearnim bombama pretvorila Febu u razređeni gas koji je u sebe usisala jaka gravitacija Saturna. Eros se srušio u kiselu Venerinu atmosferu vrelu poput autoklava, gde nijedan ljudski brod nije mogao da zađe. Sam Holden je od njih oduzeo jedini Protogenov uzorak protomolekula. I ko je onda doneo protomolekul na Ganimed? On je dao uzorak Fredu Džonsonu kao sredstvo za nagodbu tokom mirovnih pregovora. Alijansa spoljnih planeta dobila je mnoge ustupke u haosu koji je usledio posle kratkog rata unutrašnjih planeta. Ali ne i sve što je želela. Flote unutrašnjih planeta u orbiti oko Ganimeda bile su dokaz za to. Fred je imao jedini preostali uzorak protomolekula u Sunčevom sistemu. Jer Holden mu ga je dao. 164

„Ovo je uradio Fred“, reče on naglas iako to nije ni znao. „Šta je uradio Fred?“, upita Naomi. „Ovo. Ovo što se ovde dešava. On je ovo uradio.“ „Ne“, reče Naomi. „Da bi oterao spoljne planete, da bi testirao nekakvo superoružje, tako nešto. Ali u ovome su njegovi prsti.“ „Ne“, ponovi Naomi. „To nikako ne znamo.“ Vazduh u hodniku postao je zagušljiv od dima, i mučni zadah zapaljene kose i mesa sprečio je Holdenov odgovor. Ejmos podiže ruku da zaustavi grupu i pinkvoterovci stadoše i zauzeše odbrambene položaje. Ejmos krenu hodnikom i pogleda levo na nekoliko trenutaka. „Ovde se dogodilo nešto gadno“, reče on konačno. „Pet-šest mrtvih, i više ljudi koji slave zbog toga.“ „Jesu li naoružani?“, upita Holden. „O da.“ Onaj Holden koji bi pokušao da im omogući prolaz razgovorom, onaj Holden koji se Naomi dopadao i koga je ona želela da joj se vrati, jedva da se i pobunio kad je on rekao: „Sredi nam da prođemo.“ Ejmos se nagnu iza ugla i ispali dug rafal iz automatske sačmarice. „Napred“, reče on kad su utihnuli odjeci hitaca. Pinkvoterovci podigoše svog ranjenika i pohitaše hodnikom dalje od bitke; Praks potrča odmah iza njih, spuštene glave, pumpajući mršavim rukama. Za njim je išao Holden, koji je pogledao načas u središte širokog prolaza i video tamo zapaljena tela. Njihovo spaljivanje je sigurno bilo nekakva poruka. Još nije došlo do toga da počnu jedni druge da jedu. Ili jeste? Nekoliko tela je ležalo pored vatre i krvarilo po podu od talasastog metala. Holden nije mogao da razabere jesu li oni bili posledica Ejmosovog ručnog rada. Stari Holden bi to pitao. Novi nije. „Naomi“, reče on, sa željom da joj čuje glas. „Tu sam.“ „Naišli smo na nevolje.“ „Je li...“ Začuo je strepnju u njenom glasu. „Ne. Nije protomolekul. Ali i domaće stanovništvo moglo bi da bude više nego dovoljno. Zatvori vazdušne komore“, reče joj Holden, i te reči mu dođoše bez 165

razmišljanja. „Zagrej reaktor. Ako nam se nešto dogodi, kreni i sastani se s Aleksom. Ne idite na Tiho.“ „Džime“, reče ona, „ja...“ „Ne idite na Tiho. Fred je ovo uradio. Ne vraćajte se kod njega.“ „Ne“, reče ona. Bila je to njena nova mantra. „Ako nas nema tamo za pola sata, kreći. To je naređenje, prvi oficiru.“ Makar će ona pobeći, govorio je Holden sebi. Šta god da se desi na Ganimedu, makar će se Naomi izvući živa. Vizija košmarne Džuli, mrtve u tuš-kabini, ali sa Naominim licem, blesnu mu u glavi. Nije očekivao da će mu se oteti tužno ječanje. Ejmos se okrenu i pogleda ga, ali mu Holden mahnu bez reči da nastavi. Fred je ovo uradio. A ako je to učinio Fred, kao da je i Holden to uradio sa njim. Holden je proveo godinu dana sprovodeći u stvarnost Fredove političke zamisli. Lovio je brodove i uništavao ih zarad velikog Fredovog eksperimenta sa vladavinom ASP-a. Iz čoveka kakav je nekada bio promenio se u ono što je sada, zato što je jednim delom svog bića verovao u Fredov san o oslobođenim spoljnim planetama koje same sobom upravljaju. A Fred je u potaji planirao... ovo. Holden pomisli na sve ono što je odložio kako bi pomogao Fredu da izgradi svoj novi poredak u Sunčevom sistemu. Nikada nije stigao da odvede Naomi na Zemlju i upozna je sa svojom porodicom. Premda Naomi i tako nikad ne bi poželela da ode na Zemlju. Ali mogao je da dovede svoju porodicu na Lunu da je tamo upoznaju. Otac Tom bi se protivio. On ne voli da putuje. Ali Holden nije imao nikakvih sumnji da bi ih na kraju nekako doveo sve da je upoznaju ako bi uspeo da im objasni koliko mu je ona postala važna. A kada je upoznao Praksa i video koliko mu je potrebno da pronađe svoju kćerku, Holden je shvatio koliko žarko želi da sazna kako to izgleda. Da iskusi takvu vrstu gladi za prisustvom drugog ljudskog bića. Da predstavi sledeću generaciju svojim roditeljima. Da im pokaže kako su se isplatili sav trud i energija koje su uložili u njega. Da prenosi to dalje. Želeo je, gotovo više nego ikada pre, da im vidi izraz na licima kada im pokaže dete. Svoje dete. Naomino dete. Fred je to oduzeo od njega, najpre tako što mu je straćio vreme stavivši ga u ulogu ASP-ovog siledžije, a sad i ovom izdajom. Holden se zakleo pred sobom da će mu Fred platiti za sve ovo, samo ukoliko on uspe da napusti Ganimed. Ejmos ponovo zaustavi grupu i Holden primeti da su se vratili u luku. Prenuo 166

se iz sanjarenja. Nije mogao da se seti kako su tamo stigli. „Izgleda čisto“, reče Ejmos. „Naomi“, reče Holden, „kako izgleda situacija oko broda?“ „Ovde sve izgleda čisto“, reče ona. „Ali Aleks se brine da...“ Glas joj preseče elektronsko cviljenje. „Naomi? Naomi!“, viknu Holden, ali nije bilo odgovora. On reče Ejmosu: „Kreći, trkom u brod!“ Ejmos i pinkvoterovci potrčaše prema dokovima onoliko koliko su im dozvoljavala povređena tela i onesvešćeni kolega. Holden je bio na začelju, i u trku je prinosio automatsku pušku ramenu i otkočivao je. Protrčali su kroz vijugave hodnike lučkog sektora, i Ejmos je rasterivao pešake glasnim povicima i neizgovorenom pretnjom sačmarice. Neka starica s maramom oko glave pobegla je od njih kao list nošen olujom. Ona je već mrtva. Ako je protomolekul pušten, svi kraj kojih je Holden prošao već su mrtvi. Santičaj i Melisa Supitajaporn, kao i svi oni ljudi zbog čijeg je spasavanja on došao na Ganimed. Učesnici u neredima i ubice koji su bili obični građani stanice pre nego što im je kolabirao socijalni ekosistem. Ako je protomolekul na slobodi, svi su mogli isto tako da budu mrtvi. Zbog čega se to onda nije dogodilo? Holden odgurnu tu pomisao u stranu. Kasnije - ako bude tog kasnije - moći će da se brine zbog toga. Neko viknu na Ejmosa i Ejmos ispali jednom iz sačmarice u tavanicu. Ako je lučko obezbeđenje i dalje postojalo pored lešinara koji su pokušavali da dođu do svog dela od svake prispele pošiljke, nije ni pokušalo da ih zaustavi. Spoljna vazdušna komora Mesečara bila je zatvorena kada su stigli do nje. „Naomi, jesi li tu?“, upita Holden, petljajući po džepovima u potrazi za pristupnom karticom. Ona mu nije odgovorila, a njemu je bio potreban trenutak da se seti kako je karticu dao Vendelu. „Vendele, otvori nam vrata.“ Vođa pinkvoterovaca nije odgovorio. „Vendele...“, zausti Holden, a onda zaćuta videvši da Vendel zuri, razrogačen, u nešto iza njega. Holden se okrenu i ugleda petoricu ljudi - sve su to bili Zemljani - u običnim sivim oklopima bez oznaka. Svi su bili naoružani oružjem velikog kalibra. Ne, pomisli Holden i zasu ih punim automatskim rafalom iz podignute puške. Trojica od petorice popadaše, a na oklopima im procveta crvena boja. Novi Holden se poradova zbog toga; stari ostade nem. Nije bilo važno ko su ti ljudi. Stanično 167

obezbeđenje, vojska unutrašnje planete ili samo preostali plaćenici iz sada već uništene tajne baze, pobiće ih sve radije nego da im dozvoli da ga spreče da odvede posadu s ovog zaraženog meseca. Nije stigao da vidi ko ga je hicem srušio na tle. U jednom trenutku je stajao i praznio magacin automatske puške u streljački stroj u sivim oklopima, a onda je malj mlatnuo po oklopu na njegovoj desnoj butini i oborio ga s nogu. U padu je video da preostala dva vojnika u sivim oklopima padaju pred hicima Ejmosove automatske sačmarice koji su se stopili u jedan jedini dug urlik. Holden se otkotrlja u stranu, podigavši pogled ne bi li video je li još neko povređen, a onda shvati da su petorica s njegove strane bila samo polovina neprijateljskog tima. Pinkvoterovci su podizali ruke i bacali oružje dok su novi vojnici u sivim oklopima nailazili iza njih iz hodnika. Ejmos ih nije ni video. Izbacio je produženi magacin iz automatske sačmarice i izvlačio je novi iz remenja kada je jedan plaćenik uperio svoje krupno oružje u njegov potiljak i povukao obarač. Ejmosu kaciga odlete sa glave i on tresnu ničice na pod od talasastog metala uz vlažno krckanje. Krv pljusnu po podu tamo gde je pao. Holden pokuša da ubaci nov magacin u svoju automatsku pušku, ali ruke ga nisu slušale i pre nego što je stigao da napuni oružje, jedan vojnik je stigao do njega i šutnuo mu pušku iz ruku. Holden je stigao da vidi kako pripadnici njegovog tima iz Pinkvotera koji su još stajali nestaju u crnim vrećama pre nego što je jedna takva pala preko njegove glave i uronila ga u mrak. 168

M Dvadeseto poglavlje: Bobi arsovoj delegaciji je bio dodeljen niz kancelarija u zgradi UN koje je ona mogla da koristi po svom nahođenju. Sav nameštaj je bio od pravog drveta; slike na zidovima bile su originali, a ne odštampane reprodukcije. Tepih je mirisao na novo. Bobi je pomislila kako svi iz tabora UN žive kraljevski, ili se samo trude iz petnih žila da impresioniraju Marsovce. Torson ju je pozvao nekoliko sati pošto se ona susrela sa Avasaralom u baru, i zatražio da se sutradan sastane s njim. Sada je ona čekala u predvorju njihovih privremenih kancelarija, u fotelji u stilu beržer, sa zelenim somotskim jastucima i drvenim okvirom od trešnjevog drveta koji je vredeo koliko i njena dvogodišnja plata na Marsu. Na ekranu koji je bio ugrađen u zid preko puta emitovale su se vesti s utišanim tonom. Tako se program pretvorio u povremeno zlokoban slajd-šou slika: dvoje spikera sedeli su za stolom u plavoj sobi, videla se velika zgrada u požaru, neka žena je išla dugačkim belim hodnikom dok je živo gestikulirala na obe strane, bojni brod UN bio je parkiran u orbitalnoj stanici s teškim oštećenjima na boku, neki muškarac crvenog lica govorio je pravo u kameru spram zastave koju Bobi nije prepoznala. Sve je to istovremeno značilo nešto i ništa. Pre nekoliko sati, Bobi bi se zbog toga osećala osujećeno. Osećala bi se prinuđenom da ode i pronađe daljinski upravljač kako bi pojačala zvuk i dodala kontekst informacijama koje su je zasipale. Sada je samo puštala da slike teku oko nje kao voda u kanalu pored kamena. Neki mladić koga je nekoliko puta videla na De Džungu, ali se nikada nije zaista i upoznala s njim, žurio je kroz predvorje i furiozno kuckao po svom terminalu. Kada je došao do polovine prostorije, rekao je: „Spreman je za vas.“ Bobi je tek posle jednog trenutka shvatila da se to mladić obratio njoj. Očigledno, vrednost joj je toliko opala da više nije bila vredna dostavljanja informacija licem u lice. Još besmislenih podataka. Još vode koja je tekla oko nje. Podigla se na noge i zastenjala. Jučerašnja višesatna šetnja pod punom gravitacijom koštala ju je više snage nego što je shvatala. Donekle se iznenadila kada je ustanovila da je Torsonova kancelarija jedna od 169

najmanjih u kompleksu. To je značilo da on ili ne mari za prećutnu oznaku statusa koju je nosila veličina kancelarije, ili je zapravo najnevažniji član delegacije koji ima pravo na privatni radni prostor. Nije joj se ustanovljavalo šta je bilo posredi. Torson nije reagovao na njen dolazak i glava mu je bila pognuta iznad stonog terminala. Bobi nije marila za to da li je ignorišu, niti za lekciju koju je želeo da joj održi. Veličina kancelarije je značila da Torson nema stolicu za posetioce, a tištanje u nogama joj je uspešno skretalo pažnju. „Možda sam onomad previše burno reagovao“, reče on konačno. „O?“, odgovori Bobi, razmišljajući o tome gde bi mogla da nađe još onog čaja sa sojinim mlekom. Torson podiže pogled prema njoj. Trudio se da prizove na lice mumifikovane ostatke toplog osmeha. „Želim da budem jasan. Nema nikakve sumnje da si onim ispadom naštetila našoj kredibilnosti. Ali, kako to ističe Martens, za to sam uglavnom ja kriv, pošto nisam u potpunosti shvatio razmere tvoje traume.“ „Ah“, reče Bobi. Na zidu iza Torsona bila je uramljena fotografija grada sa visokom metalnom građevinom u prvom planu. Ličila je na neku arhaičnu raketnu rampu. U potpisu je stajalo: PARIZ. „Zato, umesto da te pošaljem kući, zadržaću te ovde kao člana osoblja. Ukazaće ti se prilika da popraviš štetu koju si nam nanela.“ „Zašto sam“, reče Bobi, pogledavši Torsona u oči prvi put otkad je ušla, „uopšte ovde?“ Naznaka Torsonovog osmeha nestade i zameni je jednako diskretno mrštenje. „Molim?“ „Zašto sam uopšte ovde?“, ponovi ona, pomislivši dalje od disciplinske komisije. Pomislivši na to koliko bi bilo teško dobiti ponovni razmeštaj na Ganimedu ako je Torson ne vrati na Mars. Ukoliko do toga ne dođe, hoće li joj dozvoliti da podnese ostavku? Da jednostavno napusti vojsku i kupi sama sebi kartu? Rastuživala ju je pomisao na to da više neće biti marinac. Prvo njeno zaista snažno osećanje u poslednje vreme. „Zašto si...“, zausti Torson, ali Bobi ga prekinu. „Očigledno ne da bih govorila o čudovištu. Zaista, ako sam ovde samo kao figura, mislim da bih radije kući. Postoje stvari koje bih mogla da radim...“ „Ti si“, reče Torson i glas mu postade stegnutiji, „ovde kako bi radila upravo ono što ti ja kažem da radiš, i to tačno kada kažem. Razumeš li to, vojniče?“ „Aha“, reče Bobi, osetivši kako voda teče kraj nje. Bila je kamen. Nije je to ni 170

najmanje pomeralo. „Sada moram da idem.“ Ona se okrenu i udalji, tako da Torson nije uspeo ni da izgovori poslednju reč pre nego što je izašla. Dok je prolazila između kancelarija prema izlazu, videla je kako Martens u maloj čajnoj kuhinji sipa mleko u prahu u šoljicu s kafom. I on primeti nju u istom trenutku. „Bobi“, reče on. U proteklih nekoliko dana postao je mnogo prisniji sa njom. Obično bi pretpostavila kako je to priprema za romantično ili seksualno udvaranje. Kod Martensa je to bila, sasvim sigurno, samo još jedna alatka za „popravku pokvarenih marinaca“. „Kapetane“, reče ona. Stade. Oseti kako je ulazna vrata vuku nekom vrstom psihičke gravitacije, ali Martens je oduvek bio samo dobar prema njoj. A imala je čudan predosećaj da više nikada neće videti nikoga od ovih ljudi. Ona mu pruži ruku i, kad ju je on prihvatio, reče: „Odlazim. Više nećeš morati da traćiš vreme na mene.“ On joj se osmehnu. „Uprkos činjenici da zapravo i ne osećam da sam bilo šta postigao, ne mislim da sam traćio vreme. Rastajemo li se kao prijatelji?“ „Ja...“, zausti ona, da bi onda bila primorana da zaćuti i proguta knedlu u grlu. „Nadam se da ti ovo nije upropastilo karijeru ili tako nešto.“ „Ne brinem se ja zbog toga“, reče on njenim leđima. Već je izlazila kroz vrata. Nije se okrenula. U predvorju, Bobi izvadi svoj terminal i pozva broj koji joj je dala Avasarala. On je odmah prebaci na glasovnu poštu. „U redu“, reče ona, „prihvatam taj posao.“ Bilo je nečeg oslobađajućeg i strašnog u vezi sa prvim danom na novom poslu. Na svakom novom zadatku, Bobi je uvek imala uznemirujući osećaj da nije dovoljno sposobna za njega, da neće znati ništa što je budu pitali, da će se pogrešno obući, reći pogrešnu stvar ili da se nikome neće dopasti. Ali koliko god taj osećaj bio jak, uvek bi ga zasenila slutnja da sa novim poslom dolazi i nova prilika da u potpunosti preporodi sebe i postane ono što sama poželi, da su mogućnosti pred njom - makar nakratko - beskrajne. Čak ni čekanje da je Avasarala konačno primeti nije moglo u potpunosti da priguši taj osećaj. Stajanje u Avasaralinoj kancelariji osnažilo je Bobin utisak da je namena marsovskih kancelarija bila da impresionira. Zamenica sekretara je bila dovoljno važna da izdejstvuje Bobin transfer izvan Torsonove komande u ulogu oficira za 171

vezu sa UN jednim jedinim telefonskim pozivom. A opet, u njenoj kancelariji je bio jeftin tepih koji je neprijatno zaudarao na ustajali duvanski dim. Sto joj je bio star i iskrzan. Tu nije bilo stolica od trešnjevog drveta. Činilo se da se u toj prostoriji ljubav i pažnja poklanjaju samo svežem cveću i svetilištu Budi. Avasarala je zračila umorom. Imala je tamne podočnjake kojih nije bilo za vreme njihovih zvaničnih sastanaka i koji se nisu primećivali pri slabom svetlu u baru gde joj je iznela ponudu. Dok je sedela iza svog ogromnog stola u svetloplavom sariju, izgledala je veoma sitno, kao dete koje izigrava odraslu ženu. Tu iluziju su razbijale samo seda kosa i bore oko očiju. Bobi ju je najednom zamislila kao narogušenu lutku koja prigovara dok joj deca pomeraju ruke i noge i teraju je da prisustvuje čajankama sa plišanim životinjama. Na tu pomisao su je obrazi zaboleli dok se uzdržavala da se široko ne nasmeje. Avasarala zakucka po terminalu na svom stolu i razdraženo zabrekta. Za tebe više nema čaja, baka lutko, dosta ti je bilo, pomisli Bobi, a onda priguši smeh. „Sorene, jebote, opet si mi pomerao fajlove. Više ništa živo ne mogu da nađem.“ Uštogljeni mladić koji je doveo Bobi u kancelariju i potom se nekako stopio sa pozadinom sada je pročistio grlo. Bobi se trgla na to. Bio joj je bliže iza leđa nego što je mislila. „Madam, zatražili ste da premestim neke od...“ „Da, da“, prekinu ga Avasarala, zakuckavši još jače po ekranu terminala, kao da će uređaj tako shvatiti šta ona želi od njega. Nešto u tome podseti Bobi na ljude koji počnu da govore glasnije kad pokušaju da komuniciraju sa nekim ko govori drugim jezikom. „Dobro, evo ih“, reče Avasarala razdraženo. „Zašto si ih stavio pod...“ Ona kucnu još nekoliko puta i začu se zvonce sa Bobinog terminala. „To su“, reče ona, „izveštaj i sve moje beleške u vezi sa situacijom na Ganimedu. Pročitaj ih. Već danas. Možda kasnije stigne još nešto, posle malo učtivog ispitivanja.“ Bobi izvadi svoj terminal i brzo prođe kroz dokumente koje je upravo primila. Bilo je tu na stotine stranica. Najpre je pomislila: Zar ona stvarno hoće da sve ovo danas pročitam? Posle toga je ubrzo usledilo: Zar mi je zaista tek tako dala sve što zna? U poređenju sa tim, nedavno ophođenje njene sopstvene vlade prema njoj izgledalo je još i gore. „Neće ti trebati mnogo“, nastavi njena nova šefica. „Tu gotovo i da nema ničega. Puno baljezganja preplaćenih konsultanata koji misle da mogu prikriti činjenicu da u stvari ništa ne znaju time što će govoriti dvostruko duže.“ 172

Bobi klimnu glavom, ali osećaj da se preterano zaglibila počeo je da nadvladava njeno uzbuđenje zbog nove prilike koja joj se ukazala. „Madam, da li je narednica Drejper ovlašćena da pristupi...“, reče Soren. „Jeste. Upravo sam je ovlastila. Bobi? Ovlašćena si“, reče Avasarala odmah za njim. „Prestani da me gnjaviš, Sorene. Ostala sam bez čaja.“ Bobi se svesno trudila da se ne okrene i ne pogleda u Sorena. Situacija je bila dovoljno neprijatna i bez insistiranja na tome da je upravo bio ponižen pred neznankom koja tu radi tek tačno sedamnaest minuta. „Da, madam“, reče Soren. „Ali pitao sam se ne bi li trebalo da obavestite službu bezbednosti o svojoj odluci da ovlastite narednicu. Oni obično vole da znaju takve stvari.“ „Mjau mjau šmrc mjau mjau“, reče Avasarala. „To je sve što sam čula od tebe.“ „Da, madam“, reče Soren. Bobi konačno pogleda jedno, pa drugo. Soren je trpeo ribanje pred novo članicom tima koja je ujedno tehnički pripadala neprijateljima. Izraz na licu mu se nije promenio. Izgledao je kao da povlađuje senilnoj baki. Avasarala nestrpljivo škljocnu zubima. „Zar nisam bila jasna? Zar sam izgubila sposobnost govora?“ „Ne, madam“, reče Soren. „Bobi? Razumeš li ti mene?“ „D-da, ser.“ „Dobro. Onda marš iz moje kancelarije i na posao. Bobi, čitaj. Sorene, čaj.“ Bobi se okrenu da pođe i shvati da Soren zuri u nju, bezizražajnog lica. A to ju je, na sopstveni način, više brinulo nego da je tamo videla opravdani gnev. Dok je ona prolazila kraj njega, Avasarala reče: „Sorene, čekaj. Nosi ovo Fosteru u službu za obradu podatka.“ Ona pruži Sorenu nešto nalik na fleš-memoriju. „Gledaj da mu to danas daš pre nego što ode.“ Soren klimnu glavom, osmehnu se i uze od nje crnu pločicu. „Naravno.“ Kada su on i Bobi otišli iz Avasaraline kancelarije, i kad je Soren za njima zatvorio vrata, Bobi je zviždukavo, dugo ispustila vazduh i osmehnula mu se. „Auh, to je baš bilo nezgodno. Izvinjavam se zbog...“, zausti ona, ali zaćuta kad Soren podiže ruku, nehajno odbacivši njenu zabrinutost. „Ništa to nije“, reče on. „Zapravo, ovo joj je prilično dobar dan.“ Dok je stajala i zijala u njega, Soren se okrenuo i bacio memoriju na svoj sto, gde je ova skliznula 173

ispod omotnice polupojedenog pakovanja keksa. Seo je i stavio slušalice sa mikrofonom na glavu, a onda počeo da lista telefonske brojeve na stonom terminalu. Ako je i primećivao da je ona i dalje tu, ničim to nije pokazivao. „Znaš“, reče Bobi najzad, „imam samo nešto da pročitam, pa ako si ti zauzet, mogu ja da odnesem to liku iz obrade podataka. Hoću reći, ako si zauzet ostalim stvarima.“ Soren je konačno upitno pogleda. „A zbog čega bih ja to tražio od tebe?“ „Pa“, reče Bobi bacivši pogled na svoj terminal, „još malo pa će šest po podne po lokalnom vremenu, i ne znam kad obično završavate sa radom, pa sam pomislila da...“ „Ne sekiraj se ti za to. Zapravo, ceo moj posao sastoji se od toga da nju“ - on pokaza glavom prema zatvorenim vratima -„činim smirenom i srećnom. Kod nje je sve apsolutni prioritet. Pa zato zapravo ništa nije, znaš? Uradiću ja to kada bude trebalo. Dotad, neka kuja malo laje ako joj to prija.“ Bobi oseti hladan nalet iznenađenja. Ne, ne iznenađenja. Šoka. „Ti si to nju upravo nazvao kujom?“ „Baš kako bi je nazvala ti, zar ne?“, reče Soren sa neodoljivim osmehom. Ili je možda bio podrugljiv? Zar je za njega sve ovo bila samo šala, Avasarala, Bobi, pa i čudovište na Ganimedu? U glavi joj se pojavi prizor u kom ona grabi samozadovoljnog sitnog asistenta iz fotelje i lomi mu kosti. Šake joj se nevoljno stegoše. Umesto toga, ona reče: „Madam sekretarka je izgleda mislila da je to veoma važno.“ Soren se okrenu da je ponovo pogleda. „Ne brini se zbog toga, Bobi. Ozbiljno. Znam ja šta mi je posao.“ Stajala je tamo još jedan dug trenutak. „To mi je više nego jasno“, reče ona. * Bobi se trže iz mrtvog sna od iznenadnog treštanja muzike. Naglo se uspravi na nepoznatom krevetu u gotovo mrklom mraku sobe. Video se samo slabi i pulsirajući biserni sjaj njenog ručnog terminala, na sasvim drugom kraju prostorije. Muzika najednom prestade da zvuči kao atonalna kakofonija i pretvori se u pesmu koju je odabrala za zvučni alarm u slučaju telefonskih poziva pre nego što je otišla na spavanje. Neko ju je zvao. Ona opsova na tri jezika i pokuša da otpuzi preko kreveta prema terminalu. Ivica kreveta pojavi se neočekivano i ona se sruši licem prema podu, a njeno 174

poluusnulo telo ne uspe da se prilagodi jačoj Zemljinoj gravitaciji. Ona izbeže da razbije glavu po cenu nekoliko prignječenih prstiju na desnoj ruci. Psujući još glasnije, Bobi nastavi svoj put po podu prema terminalu koji je i dalje svetlucao. Kada je konačno došla do njega, otvorila je vezu i rekla: „Ako neko već nije mrtav, ima svakako da bude.“ „Bobi“, reče glas sa druge strane. Bobinoj zbrkanoj glavi bio je potreban trenutak da ga prepozna. Soren. Ona pogleda na terminalu koliko je sati i vide da je 04.11. Zapitala se zove li je on to kako bi je pijano prekorevao ili da bi joj se izvinio. Ako se ima u vidu sve što se dogodilo u protekla dvadeset četiri sata, to svakako ne bi bilo naročito čudno. Bobi shvati da on još govori, pa primaknu ponovo zvučnik uz uvo. „... čeka te što pre, pa zato silazi ovamo“, reče Soren. „Možeš li to da ponoviš?“ On poče da govori polako, kao da se obraća priglupom detetu. „Šefica hoće da dođeš u njenu kancelariju, u redu?“ Bobi ponovo pogleda koliko je sati. „Sada?“ „Ne“, reče Soren. „Sutra u normalno vreme. Samo je htela da te pozovem u četiri ujutro i uverim se da ćeš doći.“ Blesak besa pomože joj da se razbudi. Bobi prestade da škrguće zubima dovoljno dugo da kaže: „Kaži joj da stižem.“ Napipala je nekako zid, i na njemu panel, koji se osvetlio na njen dodir. Drugi dodir je upalio svetla u sobi. Avasarala joj je obezbedila mali namešteni stan dovoljno blizu kancelarije da može tamo da stigne peške. Nije bio mnogo veći od jeftine zakupljene rupe na Cereri. Jedna velika soba koja je istovremeno bila i dnevna i spavaća, manja prostorija sa tušem i toaletom, i još manja prostorija koja je izigravala kuhinju. Bobina platnena torba ležala je klonulo u uglu, sa nekoliko izvađenih predmeta, ali mahom i dalje spakovana. Do jedan ujutro je čitala i samo je oprala zube pre nego što se srušila na krevet koji se izvlačio iz tavanice. Dok je stajala, osmatrala sobu i pokušavala da se probudi, Bobi je najednom doživela trenutak prosvetljenja. Kao da joj je neko skinuo sa očiju tamne naočari koje nije ni znala da nosi, pa je ostala da trepće na svetlu. Eto nje, ustaje iz kreveta posle tri sata spavanja kako bi se sastala sa jednom od najmoćnijih žena u Sunčevom sistemu, a marila je samo za to što joj stan nije bio u besprekornom redu i što želi svog saradnika da mlati do smrti njegovim mesinganim kompletom za pisanje. O, i pride je bila marinac od karijere, a prihvatila je da radi za trenutno najvećeg neprijatelja njene vlade zato što je neko iz mornaričke obaveštajne službe bio neprijatan prema njoj. A jednako važno u svemu bilo je i to što je htela da se vrati na 175

Ganimed kako bi ubila nekoga, iako nije imala pojma ko bi to mogao da bude. Nagla i jasna spoznaja o tome koliko je njen život daleko iskočio s koloseka potrajala je nekoliko sekundi, a onda su se vratili magla i odsustvo sna, tako da joj je preostao samo uznemirujući osećaj da je zaboravila da uradi nešto važno. Obukla je jučerašnju uniformu i isprala usta, a onda izašla. Avasaralina skromna kancelarija bila je puna ljudi. Bobi je prepoznala najmanje tri civila s prvog sastanka kojem je prisustvovala na Zemlji. Jedan od njih bio je muškarac okruglog lica koji se, kako je kasnije saznala, zove Sadavir Erinrajt, Avasaralin šef i moguće drugi najmoćniji čovek na Zemlji. Kada je Bobi ušla, njih dvoje su bili zauzeti živim razgovorom, i Avasarala je nije videla. Bobi je primetila i grupicu ljudi u vojnim uniformama, pa se zaputila prema njima, samo da bi videla kako su to sve generali i admirali, pa je promenila pravac. Završila je kraj Sorena, koji je jedini u prostoriji stajao sam. On je nije ni pogledao, ali nešto u tome kako se držao kao da je zračilo onim uznemirujućim šarmom, moćnim i neiskrenim. Bobi shvati da je Soren od onih muškaraca koje bi mogla da odvede u krevet kada bi bila dovoljno pijana, ali nikad ne bi mogla da se pouzda u to da će joj čuvati leđa u borbi. Kad je bolje razmislila, ipak nikada ne bi bila dovoljno pijana za to. „Drejperova!“, doviknu Avasarala glasno, primetivši konačno da je ona došla. „Da, madam“, reče Bobi, istupivši kada su svi u prostoriji prestali da razgovaraju kako bi je pogledali. „Ti si mi oficir za vezu“, reče Avasarala, čiji su podočnjaci bili toliko izraženi da su manje ličili na posledicu umora, a više na neku nedijagnostifikovanu bolest. „Zato, jebote, uspostavi vezu. Pozovi svoje.“ „Šta se dogodilo?“ „Situacija oko Ganimeda upravo se pretvorila u sranje nad sranjima“, reče ona. „Otvoreno smo zaratili.“ 176

P Dvadeset prvo poglavlje: Praks raks je klečao, i ruke su mu bile čvrsto vezane na leđima. Ramena su ga bolela. Bolelo ga je kada je držao podignutu glavu, i bolelo ga je kada bi pustio da mu klone. Ejmos je ležao ničice na podu. Praks je mislio da je on mrtav sve dok nije video plastične narukvice kojima su mu ruke bile vezane na leđima. Nesmrtonosno tane koje su njihovi otmičari ispalili mehaničaru u potiljak ostavilo je tamo ogromnu modrocrnu čvorugu. Većina ostalih - Holden, neki od plaćenika iz Pinkvotera, čak i Naomi - bili su u položaju nalik njegovom, ali ne svi. Pre četiri godine, imali su najezdu moljaca. Studija posvećena njihovom suzbijanju bila je neuspešna i u njegovoj kupoli su pomahnitali dva i po centimetra dugački smeđi moljci. Napravili su toplotnu zamku: nekoliko namaza generisanih feromona na vlaknima otpornim na toplotu ispod velikih lampi punog spektra sa dugim talasima. Moljci su se previše približili i toplota ih je ubila. Smrad prženja malih tela danima je poganio vazduh, i taj smrad je bio upravo kao onaj koji se dizao sa uređaja za kauterizaciju koji su njihovi otmičari koristili na ranjenom pinkvoterovcu. Beli dim je vijugao uvis sa kancelarijskog stola od livene plastike na koji su ga položili. „Samo sam...“, rekao je pinkvoterovac omamljen sedativom. „Samo napred, završite to bez mene. Ja ću biti...“ „Još jedan što krvari“, reče jedan od njihovih otmičara. Bila je to žena grubih crta lica sa mladežom ispod levog oka i gumenim rukavicama klizavim od krvi. „Eno tamo.“ „Vidim. U redu“, reče muškarac sa uređajem, pa ponovo prisloni metalni vrh uz otvorenu ranu u stomaku pacijenta. Oštro kuckanje električnog pražnjenja i još jedan oblačić dima podigao se iz rane. Ejmos se najednom prevali na leđa, pokazavši krvav i razoren nos, lice obliveno sukrvicom. „Božda grešib, kapetabe“, reče on trudeći se da progura reči kraj zgnječenog haosa od nosa, „ali be bih rekao da su ovi likovi stabičbo obezbeđebe.“ Prostorija u kojoj se Praks obreo kada mu je kapuljača bila podignuta sa glave nije imala nikakve veze s uobičajenom atmosferom policijskih stanica. Izgledala je kao neka stara kancelarija. Neka koju je inspektor za bezbednost ili 177

službenik za otpremu mogao da koristi u drevnim vremenima pre nego što je započela kaskada: dugačak radni sto sa ugrađenim površinskim terminalom, nekoliko upaljenih svetiljki u udubljenjima na tavanici, uvenula biljka - Sanseviera trifasciata - čije se dugačko zelenosmeđe lišće pretvaralo u tamnu sluz. Stražari, vojnici ili šta već, u sivim oklopima, bili su veoma metodični i efikasni. Svi zarobljenici su bili poređani duž jednog zida, vezanih ručnih zglobova i gležnjeva; njihovi ručni terminali, oružje i lične stvari bili su odloženi duž suprotnog zida, gde su se dva stražara starala samo o tome da to niko ne dira. Oklopi koje su skinuli sa Holdena i Ejmosa ležali su u hrpi na podu kraj njihovog oružja. Onda su dvoje koje je Praks procenio kao medicinsku ekipu počeli da rade kako bi se najpre pobrinuli za one najteže ranjene. Još nisu stigli da se pozabave ostalima. „Imaš li pojma s kim imamo posla?“, upita Vendel tiho. „Ovo nije ASP“, reče Holden. „To ostavlja prilično veliki broj osumnjičenih“, reče kapetan pinkvoterovaca. „Da li si stao na žulj nekome za koga bi trebalo da znam?“ Holdenove oči su poprimile bolan izmučen izraz i on je dao sve od sebe da u datim okolnostima slegne ramenima. „Postoji čitav spisak takvih“, reče on. „Još jedan što krvari“, reče žena. „U redu“, reče čovek sa uređajem. Dodir, dim, zadah spaljenog mesa. „Bez uvrede, kapetane Holdene“, reče Vendel, „ali počinjem da žalim što te nisam ubio kad sam imao priliku za to.“ „Ne vređa me to“, odgovori Holden klimnuvši glavom. Četvorica vojnika se vratiše u prostoriju. Svi su bili zdepasti kao Zemljani. Jedan - tamnoput muškarac sa prstenom sede kose na glavi i držanjem zapovednika - ludački je subvokalizovao. Pogled mu je prešao preko zarobljenika, video ih je a da ih nije video. Kao da su obične kutije. Kad su mu oči bile na Praksu, čovek je klimnuo glavom, ali ne njemu. „Jesu li stabilni?“, upita tamnoputi medicinsku ekipu. „Da imam izbora“, reče žena, „ovoga ne bih pomerala.“ „A da nemaš?“ „Verovatno će se izvući. Držaćemo gravitaciju na minimumu sve dok ne budem mogla da ga smestim u pravu brodsku ambulantu.“ „Izvinite“, reče Holden. „Može li neko, moliću lepo, da mi kaže šta se kog đavola događa?“ Kao da se obratio zidovima. 178

„Imamo deset minuta“, reče tamnoputi. „Transportni brod?“ „Još ne. Bezbedne prostorije.“ „Sjajno“, reče žena nabusito. „Jer ako želite bilo šta da nas pitate“, reče Holden, „trebalo bi da počnemo tako što ćemo sve evakuisati sa Ganimeda. Ako želite da vaši ljudi ostanu ljudi, moramo poći. U onoj laboratoriji u kojoj smo bili nalazio se protomolekul.“ „Hoću da budu otpremljeni dvoje po dvoje“, reče tamnoputi muškarac. „Da, ser“, odgovori žena. „Slušate li vi mene?“, povika Holden. „U ovoj stanici je pušten protomolekul.“ „Ne slušaju nas, Džime“, reče Naomi. „Fergusone. Mote“, reče tamnoputi muškarac. „Izvestite.“ Prostorija utihnu dok je neko odnekud raportirao. „Nestala mi je kćerka“, reče Praks. „Onaj brod mi je odneo kćerku.“ Nisu slušali ni njega. On nije ni očekivao da ga slušaju. Ako se izuzmu Holden i njegova posada, niko to nije radio. Tamnoputi muškarac se zgrbi sa duboko usredsređenim izrazom na licu. Praks oseti da mu se diže kosa na glavi. Predosećaj. „Ponovi to“, reče tamnoputi. I trenutak kasnije: „Pucamo? Ko to mi?“ Neko odgovori. Medicinski tim i čuvari kraj oružja gledali su takođe u zapovednika. Lica su im bila pokeraški prazna. „Jasno. Tim alfa, nova naređenja. Idite u luku i obezbedite transportni brod. Upotreba sile odobrena. Ponavljam: Upotreba sile odobrena. Naredniče Černev, isecite zarobljenicima vezove na nogama.“ Jedan od stražara kraj oružja iznenađeno se pomeri. „Svima, ser?“ „Svima. A za ovog gospodina će nam trebati nosila.“ „Šta se dešava, ser?“, upita narednik, glasom napetim od zbunjenosti i straha. „Dešava se to da ti izdajem naređenje“, reče tamnoputi muškarac dok je izlazio dugim koracima. „Hajde sad.“ Praks oseti prosecanje noža kao blagu vibraciju uz gležnjeve. Nije shvatio da su mu stopala utrnula sve dok mu suze nisu pošle na oči od vrelih trnaca. Bolelo ga je da stoji. U daljini, nešto je grunulo kao prazan teretni kontejner ispušten s velike visine. Narednik je rasekao vezove na Ejmosovim nogama i prešao na Naomi. Jedan stražar je i dalje ostao uz opremu. Medicinski tim je zatvarao stomak ranjeniku gelom slatkog mirisa. Narednik se pognu. 179

Pogled koji su razmenili Holden i Ejmos bio je za Praksa jedino upozorenje. Nehajno kao čovek koji se zaputio u toalet, Holden krenu prema vratima. „Hej!“, reče stražar kraj oružja, podigavši pušku veliku koliko i njegova ruka. Holden nedužno podiže pogled, dok su svi gledali u njega, a za to vreme Ejmos iza njega podiže koleno i udari narednika u glavu. Praks ciknu od iznenađenja i puška se zanese prema njemu. On pokuša da digne ruke, ali i dalje su mu bile vezane na leđima. Vendel stupi napred, podiže nogu uz kuk medicinarke i gurnu je na liniju vatre ispred stražara. Naomi je klečala na narednikovom vratu; njemu je lice bilo ljubičasto. Holden udari muškarca sa uređajem za kauterizacijom kolenom u leđa u istom trenutku kada je Ejmos oborio čoveka sa puškom. Uređaj za kauterizaciju je zapucketao na podu sa zvukom kuckanja prsta po staklu. Pola je držala narednikov nož u rukama i prilazila leđima okrenuta jednom od svojih kompanjona, kako bi mu presekla plastičnu narukvicu. Čovek sa puškom zamahnu laktom i Ejmos naglo ostade bez vazduha. Holden pade na mušku polovinu medicinske ekipe, prikovavši čoveku ruke kolenima. Ejmos uradi nešto što Praks nije mogao da vidi, a čovek sa puškom zastenja i presamiti se. Pola je presekla narukvicu pinkvoterovca taman kada je medicinarka pokupila pušku. Oslobođeni muškarac izvuče pištolj iz futrole oborenog narednika i nagnu se napred, pritisnuvši cev medicinarki uz slepoočnicu dok je ona podizala pušku za četvrt sekunde prekasno. Svi se ukočiše. Medicinarka se osmehnu. „Šah-mat“, reče ona i spusti pušku na pod. Sve nije potrajalo duže od deset sekundi. Naomi uze nož i brzo, metodično preseče narukvice dok je Holden išao za njom i onesposobljavao komunikacione mreže u sivim oklopima bez oznaka, a onda im vezivao ruke i noge. Savršena inverzija malopređašnje situacije. Dok je trljao prste kako bi ponovo počeo da ih oseća Praks je, imao pred očima apsurdnu sliku tamnoputog muškarca koji se vraća i oštrim glasom izdaje njemu naređenja. Začu se nov prasak, kao da je još jedan ogroman, odzvanjajući kontejner bio ispušten, praćen zvukom nalik na bubanj. „Samo želim da znate koliko cenim to kako ste se pobrinuli za moje ljude“, reče Vendel dvoma koji su činili medicinski tim. Žena mu predloži nešto skaredno i neprijatno, ali dok je to činila, osmehivala se. „Vendele“, reče Holden, dok je preturao po kutiji sa njihovim stvarima, i zatim 180

dobaci ključ-karticu vođi pinkvoterovaca. „Mesečar je i dalje vaš, ali treba odmah da odete do njega i čistite se što dalje odavde.“ „Nego šta“, reče Vendel. „Daj ta nosila. Nećemo ga ostaviti sada, a moramo odavde pre nego što stigne pojačanje.“ „Razumem“, reče Pola. Vendel se okrenu prema Holdenu. „Susret s tobom, kapetane, bio je vrlo zanimljiv. Hajde da ovo više ne ponavljamo.“ Holden klimnu glavom, ali ne prekinu sa navlačenjem oklopa dok se rukovao. Ejmos je učinio isto to, a potom im razdelio konfiskovano oružje i predmete. Holden proveri magacin svoje puške, pa izađe na ista vrata koja je koristio i tamnoputi muškarac, sa Ejmosom i Naomi za petama. Praks je morao da zakaska za njima kako bi ih pristigao. Začu se nova detonacija, ovog puta ne tako daleka. Praks pomisli da je osetio kako se led zadrmao ispod njega, ali možda mu se samo učinilo. „Šta... šta se dešava?“ „Protomolekul se probija napolje“, reče Holden i dobaci Naomi ručni terminal. „Zaraza hvata korena.“ „Be bih rekao da je to posredi, kapetabe“, reče Ejmos. Iskrivivši lice, on ščepa nos desnom rukom i cimnu ga dalje od lica. Kad ga je pustio, nos mu je izgledao gotovo pravo. On izduva sline boje krvi iz obe nozdrve, pa duboko udahnu. „Tako je već bolje.“ „Alekse?“, reče Naomi u svoj mikrofon. „Alekse, reci mi da je ovaj link i dalje u funkciji. Kaži mi nešto.“ Glas joj je drhtao. Nov prasak, sada glasniji nego što je Praks ikada čuo. Potres sada više nije bio izmišljen; Praks je od njega pao na tle. Vazduh je čudno mirisao, kao pregrejano gvožđe. Stanična svetla su zatreperila i pogasila se; popalile su se bledoplave evakuacione LED svetiljke za slučaj opasnosti. Začula se sirena za nizak pritisak i njeno trotonsko treštanje projektovano tako da se proteže kroz razređeni vazduh. Kada je Holden progovorio, zvučao je gotovo zamišljeno. „Ili možda bombarduju stanicu.“ Stanica Ganimed je bila jedno od prvih ljudskih uporišta na putu prema spoljnim planetama. Sagrađena je sa idejom da dugo traje, ne samo po osnovu arhitekture već i po tome kako će se uklopiti u veliku ljudsku ekspanziju u tamu na rubu Sunčevog sistema. Mogućnost katastrofe bila je ugrađena u njenu DNK još od samog početka. Bila je to najbezbednija stanica u Jupiterovom sistemu. I samo ime je svojevremeno 181

prizivalo slike novorođenih beba i kupola punih useva za ishranu. Ali u mesecima od pada ogledala, stanica je korodirala. Hermetička vrata čija je namena bila da izoluju atmosferski gubitak bila su otvorena i zaglavljena posle otkazivanja lokalne hidraulike. Rezerve su iskorišćene i nisu zamenjene. Sve od vrednosti što se moglo razmeniti za hranu ili putovanje na crnoj berzi ukradeno je i prodato. Socijalna infrastruktura Ganimeda već je zapala u spor, neumitan kolaps. Ni najgori planovi za najgore slučajeve nisu to predvideli. Praks je stajao u zasvođenoj dvorani gde su Nikola i on imali svoj prvi sastanak. Jeli su zajedno u maloj poslastičarnici, pili kafu i flertovali. Još se sećao oblika njenog lica i uzbuđenja od kog mu je srce zastalo kada ga je uzela za ruku. Led je tamo gde se nekad nalazila poslastičarnica bio sav izlomljen i u haosu. Tu se ukrštalo desetak prolaza i ljudi su kuljali kroz njih, u pokušaju da stignu do luke ili dovoljno duboko u mesec da bi ih led zaštitio, ili na ma koje mesto gde bi sebe mogli uveravati da su sigurni. Jedini dom koji je on ikada imao raspadao se oko njega. Hiljade ljudi će izginuti u sledećih nekoliko sati. Praks je znao to, i jedan deo njegovog bića bio je zbog toga užasnut. Ali Mej je bila na onom brodu, pa zato on neće biti jedan od njih. Morao je i dalje da je spasava, samo ne od ovoga. Zbog toga je sve bilo podnošljivo. „Aleks kaže da je napolju vruće“, rekla je Naomi dok su njih četvoro trčali kroz ruševine. „Zaista vruće. Neće moći da stigne do luke.“ „Postoji i ona druga platforma“, reče Praks. „Mogli bismo tamo.“ „To i jeste plan“, reče Holden. „Daj Aleksu koordinate naučne baze.“ „Razumem“, reče Naomi u istom trenutku kad je Ejmos, podigavši ruku kao dete u učionici, kazao: „To beše ona sa protomolekulom?“ „To je jedina tajna lansirna rampa koju imamo“, reče Holden. „Da, u redu.“ Kada se Holden okrenuo prema Praksu, lice mu je bilo sivo od naprezanja i straha. „U redu, Prakse. Ti si odavde. Naš oklop može da izdrži u vakuumu, ali biće nam potrebni skafanderi za tebe i Naomi. Spremamo se da projurimo kroz pakao, a u njemu neće svugde biti vazduha. Nemam vremena da lutam ili tragam dvaput za istom stvari. Ti ćeš na čelo. Možeš li to?“ „Da“, reče Praks. Lako su pronašli skafandere za slučaj opasnosti. Bili su dovoljno mnogobrojni da praktično nemaju nikakvu vrednost za preprodaju, uskladišteni u jarko obojenim 182

stanicama za slučaj opasnosti. Sve čega je bilo u glavnim hodnicima i prolazima već je bilo odneseno, ali kada su pognuti prošli uskim bočnim hodnikom koji je vodio prema manje popularnom kompleksu gde je Praks obično vodio Mej na klizalište, nisu imali nikakvih problema. Odela su bila u bezbednosno narandžastoj i zelenoj boji, napravljena tako da budu vidljiva spasiocima. Kamuflaža bi bila prikladnija. Maske su mirisale na nestabilnu plastiku, a spojevi su se sastojali samo od prstenova zašivenih u materijal. Činilo se da su grejači odela slabo održavani i u opasnosti da se zapale ako se koriste predugo. Osetili su novu eksploziju, i posle nje još dve, a svaka je zvučala bliže nego pre. „Nuklearke“, reče Naomi. „Može biti da su elektromagnetni hici“, odgovori Holden. Kao da su razgovarali o vremenskim prilikama. Praks slegnu ramenima. „Kako god bilo, pogodak u hodnik doneće superzagrejanu paru“, reče on dok je zatvarao poslednju zaptivku na boku i proveravao jeftine zelene LED lampe koje su obećavale da kiseonik teče. Sistem grejanja zatreptao je žuto, a onda ponovo zeleno. „Ti i Ejmos biste možda mogli da se izvučete ako vam je oklop dobar. Ne verujem da Naomi i ja imamo šanse.“ „Sjajno“, reče Holden. „Izgubila sam Rosija“, reče Naomi. „Ne. Izgubila sam ceo link. Preusmeravala sam ga kroz Mesečara. Sigurno je uzleteo.“ Ili je pretvoren u šljaku. Ta misao im je svima bila na licu. Ali niko to nije rekao. „Ovuda“, reče Praks. „Postoji jedan servisni tunel koji smo koristili kada sam studirao. Možemo da zaobiđemo kompleks Mermernog slavoluka i krenemo dalje odatle.“ „Kako god ti kažeš, drugar“, reče Ejmos. Nos mu je ponovo krvario. Krv je izgledala crno u slabom plavom svetlu njegove kacige. Bila je to njegova poslednja šetnja. Šta god da se dogodi, Praks se nikada više neće vratiti ovde, pošto ovde više neće postojati. Brzi trk servisnim hodnikom kojim su ga Džejmi Lumis i Tana Ibramin-Suk vodili da se naduva kad je poslednji put video to mesto. Široki amfiteatar niske tavanice ispod starog centra za obradu vode gde je prvi put stažirao bio je napukao, a rezervoar oštećen. Neće brzo poplaviti hodnike, ali za nekoliko dana, prolazi će biti puni. Za nekoliko dana, neće ni biti važno. Sve je svetlucalo od LED svetiljki za slučaj opasnosti ili ležalo u senkama. Na 183

tlu je bila lapavica pošto se sistem za grejanje upinjao da kompenzuje sve to ludilo, i u tome nije uspeo. Dvaput im je prolaz bio zaprečen, jednom zahvaljujući hermetičkim vratima koja su začudo i dalje funkcionisala, drugi put odronjenim ledom. Nisu sreli gotovo nikoga. Svi ostali su trčali prema luci. Praks ih je sada vodio u gotovo sasvim suprotnom smeru. Još jedan dugačak, zakrivljen hodnik, zatim uz građevinsku rampu, kroz prazan tunel i... Plava čelična vrata koja su se isprečila ispred njih nisu bila zaključana, ali su bila u bezbednosnom modusu. Indikator je pokazivao da je sa druge strane vakuum. Jedna od božjih pesnica koje su mlatile po Ganimedu probila se tuda. Praks je stao, i u mislima prošao kroz trodimenzionalnu arhitekturu svoje rodne stanice. Ako je tajna baza tamo, a on ovde, onda... „Ne možemo da stignemo tamo“, reče on. Ostali su načas oćutali. „To ti nije dobar odgovor“, reče Holden. „Nađi drugi put.“ Praks udahnu duboko. Ako se vrate istim putem, mogu da se spuste za jedan nivo, krenu na zapad i pokušaju da do hodnika stignu odozdo, samo što je eksplozija dovoljno jaka da se ovde probije gotovo sigurno načela i nivo ispod njih. Ako nastave do stare stanice metroa, možda će moći da pronađu servisni hodnik - iako on nije bio siguran da takav postoji, ali možda - i on bi mogao da vodi kuda treba. Još tri detonacije, koje su zatresle led. Zid kraj njih napuče, uz zvuke nalik na udarac palice za bezbol o loptu. „Prakse, druže“, reče Ejmos, „što pre to bolje.“ Imali su skafandere, pa ih vakuum neće ubiti ako budu otvorili vrata. Ali tamo će biti sve zakrčeno otpacima. Svaki udar dovoljno jak da se probije kroz površinu mogao bi... Mogao bi... „Ne možemo stići tamo - kroz tunele stanice“, reče on. „Ali možemo da se popnemo. Da dođemo do površine i odemo tuda.“ „Kako onda to da uradimo?“, upita Holden. Za pronalaženje prolaza koji nije bio zaključan trebalo im je dvadeset minuta, ali Praks ga je pronašao. Bila je to automatizovana servisna jedinica za eksterijere kupole, široka tek toliko da troje ljudi mogu da idu tuda uporedo. Sama servisna jedinica odavno je bila očerupana i iz nje su odneseni delovi, ali to nije bilo važno. Vazdušna komora je još radila na baterije. Naomi i Praks su joj učitali instrukcije, zatvorili unutrašnja vrata i otvorili spoljna. Načas su osetili vetar od odbeglog vazduha, a zatim više ništa. Praks je izašao na površinu Ganimeda. Video je slike aurore sa Zemlje. Nikada nije ni pomislio da će išta nalik tome 184

videti na sopstvenom crnom nebu. Ali tamo, ne samo iznad njega već u linijama od obzorja do obzorja, pružale su se pruge zelene, plave i zlatne boje - pleva, otpaci, zračenje gasa plazme koja se hladi. Svetlucavi pupoljci su predstavljali brodske pogone. Nekoliko kilometara dalje, elektromagnetni hitac se zario u površinu meseca, i seizmički potres ih je oborio s nogu. Praks je tamo ležao na trenutak i posmatrao kako voda šiklja u gejziru u mrak, a onda počinje da pada natrag kao sneg. Bilo je to divno. Onaj racionalni, naučni deo njegovog uma pokušavao je da izračuna koliko je energije preneseno na mesec kada ga je pogodio komad ispaljenog tungstena. Odgovaralo bi to minijaturnoj nuklearki, samo bez te gadne radijacije. Zapitao se hoće li se hitac zaustaviti pre nego što pogodi jezgro Ganimeda od nikla i gvožđa. „U redu“, reče Holden preko jeftinog radija u Praksovom odelu za slučaj opasnosti. Niži kraj zvučnog spektra bio je bezvezan, i Holden je zvučao kao neki lik iz crtaća. „Kuda sada?“ „Ne znam“, reče Praks dok se podizao na kolena. On pokaza prema horizontu. „Tamo negde.“ „Treba mi više od toga“, reče Holden. „Nikada ranije nisam bio na površini“, reče Praks. „U kupoli, svakako. Ali prosto napolju? Hoću reći, znam da smo blizu, ali ne i kako tamo da stignemo.“ „Dobro“, reče Holden. Visoko iznad njegove glave u vakuumu eksplodiralo je nešto ogromno i veoma daleko. Bilo je to nalik na staru karikaturu sijalice koja se nekome pali iznad glave kad mu neka ideja padne na pamet. „Možemo ovo. Možemo ovo da rešimo. Ejmose, ti kreni tamo prema onom brdu i vidi šta se tamo vidi. Prakse i Naomi, pođite tamo.“ „Mislim da ne moramo to da uradimo, ser“, reče Naomi. „Zašto ne?“ Naomi podiže ruku i pokaza iza Holdena i Praksa. „Zato što sam prilično sigurna da se Rosi spušta onamo“, reče ona. 185

T Dvadeset drugo poglavlje: Holden ajna rampa za sletanje ležala je u malom krateru. Kada se Holden popeo na rub i ugledao ispod sebe Rosinantea, iznenadno i vrtoglavo popuštanje napetosti pokazalo mu je koliko je uplašen bio proteklih nekoliko sati. Ali Rosi je bio dom, i koliko god da se njegov racionalni um uporno trudio da mu kaže kako su i dalje u strašnoj opasnosti, dom je bio bezbedan. Kada je načas zastao da dođe do daha, prizor je obasjala jarka bela svetlost, kao da je neko upravo načinio snimak. Holden podiže pogled na vreme da ugleda u visokoj orbiti sve slabiji sjaj svetlucavog oblaka. Ljudi su i dalje ginuli u svemiru odmah iznad njih. „Auh“, reče Praks. „Veći je nego što sam očekivao.“ „Korveta“, odgovori Ejmos, sa očiglednim ponosom u glasu. „Brod za pratnju flote, klase fregata.“ „Pojma nemam šta sve to znači“, reče Praks. „Izgleda mi kao veliko dleto sa prevrnutom šoljicom kafe na leđima.“ Ejmos reče: „To je pogon...“ „Dosta“, prekinu ih Holden. „Idite do vazdušne komore.“ Ejmos krenu prvi, klizajući se niz ledeni zid kratera zguren na petama, održavajući ravnotežu rukama. Praks pođe sledeći, i konačno mu nije bila potrebna ničija pomoć. Naomi je bila treća, i njeni refleksi i ravnoteža bili su izoštreni celim životom provedenim u promenljivim gravitacijama. Čak joj je uspelo i da izgleda graciozno. Holden je bio poslednji, sasvim spreman da se ponižavajuće šulja i skotrlja nizbrdo, i potom se prijatno iznenadio kada se to nije dogodilo. Dok su u skokovima prelazili preko ravnog dna kratera prema brodu, spoljna vrata vazdušne komore kliznula su u stranu i otvorila se, otkrivši Aleksa u marsovskom oklopu, s automatskom puškom u rukama. Čim su se našli dovoljno blizu broda da mogu da se probiju kroz orbitalni radio-haos, Holden reče: „Alekse! Čoveče, kako mi je drago što te vidim.“ „Hej, kapetane“, odgovori Aleks, i čak ni to preterano otezanje reči nije moglo da sakrije olakšanje u njegovom glasu. „Nisam bio siguran koliko je tačno vruća ova zona sletanja. Goni li vas neko?“ 186

Ejmos potrča uz rampu i zgrabi Aleksa u medveđi zagrljaj, koji ovoga odignu sa tla. „Čoveče, jebote, kako je lepo doći kući!“, reče on. Praks i Naomi su bili sledeći, i Naomi je potapšala Aleksa po ramenu dok je prolazila. „Dobro si to izveo. Hvala ti.“ Holden stade na rampi kako bi poslednji put pogledao uvis. Nebo je još bilo puno bleskova i svetlosnih tragova bitke u toku. Najednom se živo setio vremena kada je kao dečak u Montani posmatrao masivne gromovne oblake u kojima su sevale skrivene munje. Aleks je posmatrao to sa njim, a onda je rekao: „Bilo je gužve u dolasku.“ Holden ga zagrli. „Hvala za prevoz.“ Kada je vazdušna komora završila ciklus i kada je posada skinula skafandere i oklope, Holden reče: „Alekse, ovo je Praks Meng. Prakse, ovo ti je najbolji pilot u Sunčevom sistemu, Aleks Kamal.“ Praks se rukova s Aleksom. „Hvala za pomoć u pronalaženju Mej.“ Aleks se upitno namršti prema Holdenu, ali ovaj brzo odmahnu glavom pokazavši mu da ništa ne pita. „Drago mi je što smo se upoznali, Prakse.“ „Alekse“, reče Holden, „pripremi nas za poletanje, ali ne uzleći sve dok se ne smestim u stolicu kopilota.“ „Jasno“, reče Aleks, i pođe prema pramcu. „Sve je postrance“, reče Praks, razgledajući skladišnu prostoriju odmah iza vrata vazdušne komore. „Rosi ne provodi mnogo vremena ovako na stomaku“, reče Naomi, uze ga za ruku i povede do lestvica za posadu, koje sada kao da su se pružale po podu. „Stojimo na pregradi, a taj zid desno od nas obično je pod.“ „Odrastao si pod niskom gravitacijom i očigledno ne provodiš mnogo vremena na brodovima“, reče Ejmos. „Čoveče, ovaj sledeći deo stvarno neće da ti prija.“ „Naomi“, reče Holden. „Idi u operativno i veži se. Ejmose, vodi Praksa na palubu za posadu, a onda idi u mašinsko i spremi Rosija za tešku vožnju.“ Pre nego što su stigli da krenu, Holden spusti ruku Praksu na rame. „Ovo uzletanje i let biće brzi i neprijatni. Ako nisi obučavan za letove pod jakim gravitacijama, verovatno će ti veoma teško pasti.“ „Ne brini za mene“, reče Praks, složivši - kako je sigurno bio ubeđen - hrabru facu. 187

„Znam da si otporan. Ne bi mogao da preživiš poslednjih nekoliko nedelja da nije tako. Ne moraš sada ništa da dokazuješ. Ejmos će te odvesti na palubu za posadu. Pronađi sobu bez imena na vratima. To će sada biti tvoja soba. Smesti se u ležaj za ubrzanja i veži se, a onda pritisni zeleno dugme na panelu s leve strane. Ležaj će te napumpati drogama koje će te umiriti i sprečiti pucanje krvnih sudova ako budemo morali žestoko da pržimo.“ „Moja soba?“, reče Praks, sa čudnim prizvukom u glasu. „Daćemo ti odeću i neophodne stvari čim se izvučemo iz ovih govana. Tamo ćeš moći da ih držiš.“ „Moja soba“, ponovi Praks. „Da“, reče Holden. „Tvoja soba.“ Video je kako se Praks bori sa knedlom u grlu, i shvatio šta je jednostavna ponuda komfora i bezbednosti verovatno značila nekome ko je prošao kroz ono što je sitni botaničar preturio preko glave proteklog meseca. Tom čoveku su u očima bile suze. „Hajde, da te smestimo“, reče Ejmos, povevši Praksa prema zadnjem delu broda i palubi za posadu. Holden je krenuo na drugu stranu, pored operativne palube, gde je Naomi već bila vezana za stolicu kraj jedne radne stanice, i zatim napred u kokpit. Popeo se na sedište kopilota i vezao. „Pet minuta“, reče on preko kanala koji se čuo u celom brodu. „Znači“, reče Aleks, razvlačeći tu reč dok je prebacivao prekidače kako bi dovršio proveru pred poletanje, „tragamo za nekim ko se zove Mej?“ „To je Praksova kćerka.“ „Sada se i time bavimo? Izgleda da nam se misija malo rastegla.“ Holden klimnu glavom. Traganje za izgubljenim kćerkama nije bilo deo njihovog zadatka. To je bio Milerov posao. A on nikada ne bi bio u stanju da prikladno objasni sigurnost sa kojom je slutio da je ta izgubljena devojčica u središtu svega što se dogodilo na Ganimedu. „Mislim da je ta izgubljena devojčica u središtu svega što se dogodilo na Ganimedu“, reče on slegnuvši ramenima. „Dobro“, odgovori Aleks, pa dvaput pritisnu nešto na panelu i namršti se. „Ha, imamo crveno svetlo na tabli. Teretna vazdušna komora nam nije sasvim zatvorena. Moguće je da me je pri sletanju nešto pogodilo. Gore je bilo prilično vruće.“ „Pa, nećemo sada to da sređujemo“, reče Holden. „Ionako teretno spremište u 188

principu držimo pod vakuumom. Ako unutrašnja vrata spremišta pokazuju da su dobro zaptivena, samo premosti alarm i kreni.“ „Jasno“, reče Aleks i kucnu po komandi za premošćavanje. „Samo malo“, reče Holden preko brodskog kanala, pa se okrenu prema Aleksu. „Živo me zanima.“ „Š’a to?“ „Kako si uspeo da se provučeš kroz to silno sranje iznad nas, i možeš li isto da ponoviš u odlasku?“ Aleks se nasmeja. „Jednostavno, nikad nisam bio iznad drugog najopasnijeg broda na radarima. I naravno, napuštao sam taj položaj čim bi odlučili da se okrenu prema meni.“ „Dobićeš povišicu“, reče Holden i započe sa odbrojavanjem od deset sekundi. Na jedan, Rosi suknu sa Ganimeda na četiri stuba superzagrejane pare. „Zarotiraj nas čim budeš mogao za postizanje pune brzine“, reče Holden, dok mu je glas veštački drhtao od tutnjave uzletanja broda. „Ovako blizu?“ „Ispod nas nema ničeg važnog“, reče Holden, pomislivši na ostatke crnih vlakana koje su videli u skrivenoj bazi. „Istopi to.“ „Važi“, kazao je Aleks. A onda, kada je brod zauzeo sasvim uspravan položaj, on reče: „Mamuze su spremne.“ Iako mu je sokić kolao kroz krv, Holden je načas izgubio svest. Kada je došao k sebi, Rosi se mahnito naginjao s jedne na drugu stranu. Kokpit je bio ispunjen zvucima upozorenja. „Điha, dušo“, govorio je Aleks sebi u bradu. „Điha, bajo.“ „Naomi“, reče Holden, zagledan u zbunjujuću masu crvenih signala na tabli za prikaz opasnosti, u pokušaju da to dešifruje dok mu je mozak bio gladan krvi. „Ko to puca na nas?“ „Svi.“ Zvučala je podjednako omamljeno kao što se on osećao. „Da“, reče Aleks, kome je iz glasa usled napetosti donekle nestao taj južnjački naglasak. „I ne šali se kad to kaže.“ Roj pretnji prikazan na njegovom displeju počeo je da poprima smisao i Holden je shvatio da su oni u pravu. Činilo se da je polovina brodova unutrašnjih planeta sa njihove strane Ganimeda ispalila najmanje po jedan projektil prema njima. Uneo je komandnu šifru za postavljanje svih oružja u režim slobodne vatre i poslao kontrolu nad zadnjim odbrambenim topovima Ejmosu. „Ejmose, pokrivaj nas.“ Aleks je davao sve od sebe kako bi izbegao projektile koji su im se približavali, ali to je na kraju morao da bude uzaludan zadatak. Ništa sa mesom u 189

sebi nije moglo da umakne metalu i silikonu. „Gde smo...“, reče Holden, pa zaćuta kako bi naciljao prema projektilu koji je dolutao u domet vatre prednjeg desnog odbrambenog topa. Top ispali dugotrajni zrak prema njemu. Projektil je bio dovoljno pametan da oštro skrene i izbegne pogodak, ali zahvaljujući toj iznenadnoj promeni kursa, oni su dobili još nekoliko sekundi. „Kalisto je s naše strane Jupitera“, reče Aleks, pomenuvši veliki mesec u susedstvu Ganimeda. „Idem u njegovu senku.“ Holden proveri vektore brodova koji su pucali na njih. Ako se iko da u poteru za njima, Aleksova varka će im doneti samo nekoliko minuta. Ali činilo se da nijedan drugi brod to ne radi. Od desetak onih koji su ih napali, više od polovine bili su osrednje do teško oštećeni, a oni koji nisu i dalje su bili zauzeti međusobnom razmenom vatre. „Izgleda da smo za sve na sekund predstavljali najveću pretnju“, reče Holden. „Ali više ne.“ „Da, izvinjavam se zbog toga, kapetane. Nisam siguran zbog čega se to dogodilo.“ „Ne krivim te zbog toga“, reče Holden. Rosi zadrhta, a Ejmos podvrisnu preko brodskog komunikatora. „Prste k sebi!“ Dva najbliža projektila iščeznuše sa prikaza pretnji. „Odlično, Ejmose“, reče Holden dok je proveravao ažuriranu procenu vremena udara, videvši da su dobili još oko pola minuta. „Nema šta, kapetane, Rosi obavlja sav posao“, reče Ejmos. „Ja ga samo podstičem da se u potpunosti iskaže.“ „Šmugnućemo u zaklon oko Kalista. Dobro bi mi došlo skretanje pažnje“, reče Aleks Holdenu. „Važi, Naomi, još desetak sekundi“, reče Holden. „Onda ih zapljusni svime što imaš. Potrebno nam je da nekoliko sekundi budu slepi.“ „Jasno“, reče Naomi. Holden je mogao da zamisli kako ona priprema masivni napadački paket laserskih mamaca i radio-blokade. Rosinante se ponovo naglo trže i mesec Kalisto iznenada ispuni ekran ispred Holdena. Aleks je hitao prema njemu samoubilački brzo, uz premetanje broda i snažno trenutno ubrzanje u poslednjoj sekundi kako bi uz pomoć gravitacionog efekta praćke uleteo u nisku orbitu. „Tri... dva... jedan... sad“, reče on i Rosi se obruši repom prema Kalistu, proletevši toliko nisko da se Holdenu činilo kako bi mogao da posegne iz vazdušne 190

komore i pokupi malo snega. U istom trenutku, Naomin paket za blokadu signala zasuo je senzore projektila koji su ih progonili, zaslepivši ih i nateravši njihove procesore da tragaju kroz iznenadni šum. Kada su ponovo pronašli Rosihantea, gravitacija ga je već hitnula oko Kalista pripomogavši njegovom pogonu sa novim vektorom, velikom brzinom. Dva projektila su hrabro pokušala da zaokrenu oko satelita i daju se u poteru, ali ostali su othramali u nasumičnim pravcima, ili tresnuli o mesec. Kad su se njihova dva progonitelja vratila na kurs, Rosi je već stekao ogromnu prednost i mogao je natenane da ih uništi. „Uspeli smo“, reče Aleks. Za Holdena je neverica u glasu njegovog pilota bila prilično zabrinjavajuća. Zar je bilo toliko gusto? „Nikada nisam ni posumnjao u to“, reče Holden. „Vodi nas na Tiho. Sa pola gravitacije. Biću u svojoj kabini.“ Kada su završili, Naomi se prevrnula na svoju stranu zajedničkog ležaja, a ukovrdžana crna kosa bila joj je znojem slepljena za čelo. Još je dahtala. Baš kao i on. „To je bilo... silno“, reče ona. Holden klimnu glavom, ali nije još imao dovoljno vazduha da bi progovorio. Kada je sišao iz kokpita niz lestvice, Naomi ga je čekala, već oslobođena vezova. Zgrabila ga je i poljubila toliko snažno da mu je rascepila usnu. On to nije ni primetio. Jedva su stigli do kabine sa odećom na sebi. Ono što se zatim dogodilo Holden je sada pamtio u magnovenju, mada su mu noge bile umorne, a usna ga je bolela. Naomi se skotrlja preko njega i siđe sa ležaja. „Moram da piškim“, reče ona, navuče ogrtač na sebe i pohita kroz vrata. Holden joj samo klimnu glavom, i dalje nesposoban da progovori. On se premesti do sredine kreveta, protegnuvši načas ruke i noge. Kabine na Rosiju zapravo nisu bile projektovane za dvoje, a kamoli tek ležajevi za ubrzanja koji su služili i kao kreveti. Ali tokom prošle godine on je sve više i više spavao u Naominoj kabini, tako da je ova nekako postala njihova kabina i on jednostavno više nigde drugde nije spavao. Nisu mogli da dele ležaj za vreme manevara pod jakom gravitacijom, ali do sada nikada nisu spavali u vreme kada je brod morao da pribegava tome. Činilo se da će takav trend potrajati. Holden je zadremao kad su se vrata otvorila i kad se Naomi vratila. Bacila mu 191

je hladan, vlažan ubrus na stomak. „Auf, ovo baš osvežava“, reče Holden i naglo se uspravi u sedeći položaj. „Bilo je vruće kad sam ga uzela u ruke.“ „To je“, reče Holden dok se brisao, „zvučalo veoma bezobrazno.“ Naomi se široko osmehnu, pa sede na ivicu ležaja i bocnu ga u rebra. „Još možeš da misliš na seks? Činilo mi se da smo ti to isterali iz glave.“ „Bliski susret sa smrću čudesno utiče na period mog oporavka.“ Naomi se pope na ležaj kraj njega, još umotana u ogrtač. „Znaš“, reče ona, „ovo je meni palo na pamet. I skroz sam za to da se život slavi kroz seks.“ „Zašto slutim da na kraju te rečenice fali jedno ’ali’?“ „Ali...“ „Ah, eto ga.“ „Treba da popričamo o nečemu. A čini mi se da je ovo pravo vreme za to.“ Holden se okrenu na bok, prema njoj, i pridiže na lakat. Gusti pramen kose visio joj je preko lica i on ga pomeri u stranu drugom rukom. „Šta sam to uradio?“, reče on. „Ne radi se o nečemu što si uradio“, reče Naomi. „Pre je reč o onome što smo krenuli da uradimo.“ Holden spusti šaku na njenu mišicu, ali sačeka da ona nastavi. Meka tkanina njenog ogrtača slepila se za vlažnu kožu. „Brine me pomisao“, reče ona, „da letimo na Tiho kako bismo uradili nešto doista prenagljeno.“ „Naomi, nisi bila tamo, nisi videla...“ „Videla sam, Džime, kroz kameru u Ejmosovom odelu. Znam šta je to. Znam koliko te plaši. Đavolski plaši i mene.“ „Ne“, reče Holden, i iznenadi se zbog gneva koji je začuo u sopstvenom glasu. „Ne, ne znaš. Nisi bila na Erosu kad je izbila zaraza, nikada nisi...“ „Hej, bila sam tamo. Možda ne u najgorim trenucima. Ne kao ti“, reče Naomi, i dalje smirenim glasom. „Ali pripomogla sam da ono što je ostalo od tebe i Milera bude prebačeno u brodsku ambulantu. I gledala sam kako tamo pokušavaš da umreš. Ne možemo tek tako da optužimo Freda za...“ „U ovim trenucima... upravo sada... Ganimed bi mogao da se menja.“ „Ne...“ „Da. Mogao bi. Možda smo upravo za sobom ostavili nekoliko miliona mrtvih 192

ljudi koji još ne znaju da će umreti. Melisa i Santičaj? Sećaš se njih? Sad pomisli na to kako su oni svedeni na one delove koje protomolekul trenutno smatra najkorisnijim. Pomisli na to da su oni samo delovi. Jer ako je taj virus oslobođen na Ganimedu, oni su samo to.“ „Džime“, reče Naomi, i u glasu joj se sada čuo prizvuk upozorenja. „O tome ti i pričam. Snaga tvojih osećanja ne predstavlja dokaz. Spremaš se da optužiš čoveka koji ti je protekle godine bio prijatelj i pokrovitelj da je možda pobio sve stanovnike jednog meseca. To nije onaj Fred koga poznajemo. I duguješ mu dovoljno da razmisliš.“ Holden se odgurnu i sede, jednim delom svog bića poželevši da se fizički udalji od Naomi, onim delom koji se ljutio na nju što ne iskazuje dovoljno saosećanja prema njemu. „Ja sam dao Fredu poslednji uzorak. Dao sam mu ga, a on se preda mnom zakleo da ga nikada neće upotrebiti. Ali tamo dole sam video nešto sasvim drugo. Kažeš da mi je prijatelj, ali Fred je uvek radio samo ono što je odgovaralo njegovim ciljevima. Čak je i to što nam je pomogao bilo samo još jedan potez u njegovoj političkoj igri.“ „Eksperimentisanje na otetoj deci?“, reče Naomi. „Ceo mesec - jedan od najvažnijih među spoljnim planetama - doveden u rizik i možda potpuno uništen? Da li to za tebe ima ikakvog smisla? Da li ti to liči na Freda Džonsona?“ „ASP želi Ganimed još više nego što ga žele unutrašnje planete“, reče Holden, priznavši konačno ono čega se plašio otkad su pronašli crna vlakna. „A one nisu htele da mu ga daju.“ „Prestani“, reče Naomi. „Možda pokušava da ih otera, ili im je uzorak prodao za mesec. To bi makar objasnilo toliko prisustvo brodova unutrašnjih planeta...“ „Ne. Prestani“, reče ona. „Ne želim da sedim ovde i slušam kako sam sebe ubeđuješ u to.“ Holden zausti da nešto kaže, ali Naomi se uspravi spram njega i blago mu poklopi usta rukom. „Nije mi se dopao taj novi Džim Holden u kog si počeo da se pretvaraš. Onaj koji bi radije da potegne pištolj nego da razgovara. Znam da je posao siledžije ASP-a gadan, i znam da smo bili prinuđeni na mnoge trule postupke u ime zaštite Pojasa. Ali to si i dalje bio ti. Još sam te videla kako vrebaš tamo ispod površine i čekaš da se vratiš.“ „Naomi“, reče on i odmaknu njenu ruku od svog lica. 193

„Ali ovaj lik koji jedva čeka obračun tačno u podne na ulicama stanice Tiho? To uopšte nije Džim Holden. Ja tog čoveka ne prepoznajem“, reče ona, a onda se namršti. „Ne. To nije tačno. Prepoznajem ga. Ali ime mu je Miler.“ Za Holdena je najgore bilo to što je ona bila toliko smirena. Nijednom nije podigla glas, nije zvučala besno. Umesto toga, beskrajno gore, bila je tu samo rezignirana tuga. „Ako si se sada pretvorio u to, onda treba negde da me iskrcaš. Više ne mogu sa tobom“, reče ona. „Odlazim.“ 194

A Dvadeset treće poglavlje: Avasarala vasarala je stajala kraj svog prozora i gledala napolje u jutarnju izmaglicu. U daljini je uzleteo transportni brod. Dizao se na izduvnim gasovima koji su ličili na stub od jarkih belih oblaka, a onda je nestao. Šake su je bolele. Znala je da neki od fotona koji joj sada zasipaju oči potiču iz eksplozija udaljenih svetlosnim minutima. Stanica Ganimed, nekada najbezbednije mesto bez atmosfere, zatim ratna zona, a sada pustoš. Pokušaj da pronađe svetlost njene smrti imala je podjednake izglede za uspeh kao i odabir tačno određenog molekula soli iz okeana, ali ona je znala da je ta svetlost tamo, i tu činjenicu je osećala kao kamen u stomaku. „Mogu da zatražim potvrdu“, reče Soren. „Ngujen bi trebalo da popuni svoj komandni izveštaj u sledećih osamnaest sati. Kada to budemo imali...“ „Znaćemo šta je on rekao“, odbrusi Avasarala. „Ja to mogu odmah da ti kažem. Snage Marsa su zauzele preteći položaj i on je bio prisiljen da agresivno reaguje. Jebote, tra-la-la. Odakle mu ti brodovi?“ „On je admiral“, reče Soren. „Mislio sam da oni prirodno idu uz njega.“ Ona se okrenu. Momak je izgledao umorno. Bio je na nogama od sitnih jutarnjih sati. Kao i svi. Oči su mu bile zakrvavljene, a koža bleda i lepljiva. „Lično sam razmontirala tu komandnu grupu“, reče ona. „Svela sam je na nešto što se moglo udaviti u kadi. A on je sada tamo sa dovoljno naoružanja da se sukobi sa flotom Marsa?“ „Očigledno“, reče Soren. Suprotstavila se porivu da pljune. Tutnjava motora transportnog broda konačno stiže do nje, zvuk prigušen daljinom i zastakljenjem. Svetlost je već nestala. Za njen um lišen sna, bilo je to upravo nalik na igranje politike u Jupiterovom sistemu ili Pojasu. Nešto se dogodilo - videla je kako se događa - ali je čula za to tek pošto je sve bilo gotovo. Tek pošto je bilo prekasno. Pogrešila je. Ngujen je bio jastreb. Nedorasli dečak koji i dalje smatra da svaki problem može da se reši ako u njega dovoljno pucaš. Sve što je radio bilo je suptilno koliko i udarac olovnom cevi u koleno, do ovoga. Sada je prikupio svoje snage a da ona za to nije znala. I uklonio ju je iz pregovora sa Marsom. 195

A to je značilo da on nije uradio ništa od svega toga. Ngujen je imao pokrovitelja ili zaverenike. Ona nije shvatila da je on samo istureni igrač, pa ju je iznenadio onaj ko mu je naređivao. Igrala je protiv senki, i mrzela je to. „Još svetla“, reče ona. „Molim?“ „Ustanovi kako je došao do tih brodova“, reče ona. „Uradi to pre nego što odeš na spavanje. Hoću pun izveštaj. Odakle su stigli rezervni brodovi, ko im je naređivao, kako je njihovo prisustvo opravdano. Sve.“ „Da vam obezbedim i konjića, madam?“ „Vala baš bi i mogao“, reče ona i klonu za sto. „Dobro radiš svoj posao. Možda jednog dana dobiješ i neki pravi položaj.“ „Jedva čekam, madam.“ „Je li ona još tu?“ „Za svojim stolom“, reče Soren. „Da je pošaljem unutra?“ „Nego šta.“ Kad je Bobi ušla u sobu, sa listom jeftinog papira u ruci, Avasarala je ponovo pomislila koliko se Marsovka loše uklapa. Nije posredi bio samo njen naglasak ili razlika u građi koja je govorila o detinjstvu provedenom pod nižom gravitacijom Marsa. U političkim kuloarima, ta se žena isticala svojom fizičkom spremnošću. Izgledala je kao da je podignuta iz kreveta usred noći, baš poput svih; samo što je njoj to dobro stajalo. Možda bude od koristi, možda ne, ali je svakako vredelo to upamtiti. „Šta imaš?“, reče Avasarala. Žena se mrštila samo čelom. „Probila sam se do nekoliko ljudi iz komande. Mada većina njih nema pojma ko sam. Verovatno sam utrošila podjednako mnogo vremena na objašnjenja da radim za vas koliko i na razgovor o Ganimedu.“ „To je lekcija. Marsove birokrate su glupi, kvarni ljudi. Šta su rekli?“ „Dužu verziju?“ „Kratku.“ „Pripucali ste na nas.“ Avasarala se zavali u stolicu. Leđa su je bolela, kolena su je bolela, a čvor jada i besa koji joj je neprestano ležao tik ispod srca goreo je snažnije nego inače. „Naravno“, reče ona. „Mirovna delegacija?“ „Već je otišla“, reče Bobi. „Sutra će objaviti da su UN pregovarale sa zadnjim 196

namerama. Još se spore oko toga šta će tačno da kažu.“ „Ko je za šta?“ Bobi odmahnu glavom. Nije razumela. „Oko kojih se reči spore, i koja strana hoće šta da kaže?“, upita Avasarala. „Ne znam. Zar je to važno?“ Naravno da je važno. Razlika između toga da li su UN pregovarale sa zadnjim namerama ili pregovaraju sa zadnjim namerama mogla se meriti stotinama života. Hiljadama. Avasarala pokuša da proguta sopstveno nestrpljenje. Nije joj baš išlo od ruke. „U redu“, reče ona. „Vidi možeš li još nešto da mi iskopaš.“ Bobi pruži papir. Avasarala ga uze. „Šta je ovo, koji moj?“, upita ona. „Moja ostavka“, reče Bobi. „Mislila sam da će vam trebati uredni papiri. Sad smo zaraćene strane, pa idem natrag. Idem na novi zadatak.“ „Ko te je pozvao?“ „Još niko“, reče Bobi. „Ali...“ „Sedi, molim te. Kad razgovaram s tobom, osećam se kao da sedim na dnu bunara.“ Žena-marinac sede. Avasarala udahnu duboko. „Želiš li da me ubiješ?“, upita Avasarala. Bobi trepnu, i pre nego što je stigla da odgovori, Avasarala podiže ruku, zahtevajući tišinu. „Ja sam jedna od najmoćnijih ljudi u UN. U ratu smo. Dakle, želiš li da me ubiješ?“ „Ja... valjda?“ „Ne. Ti želiš da ustanoviš ko ti je pobio ljude i želiš da političari prestanu da podmazuju točkove krvlju marinaca. I da ga jebem! Ko bi to rekao? Isto želim i ja.“ „Ali ja sam na aktivnoj dužnosti u vojsci Marsa“, reče Bobi. „Ako nastavim da radim za vas, biće to čin izdaje.“ Rekla je to tako da nije zvučalo ni kao prigovor niti kao optužba. „Nisu te opozvali“, reče Avasarala. „I neće to ni uraditi. Diplomatski kodeks veze u ratno doba gotovo je isti za vas kao i za nas, i sastoji se od deset hiljada strana sitno štampanog teksta. Sve i da ti sada stigne naređenje, mogu da postavim dovoljno pitanja i zahteva za razjašnjenje da umreš od starosti u toj stolici pre nego što odgovori na njih stignu. Ako samo želiš da ubiješ nekoga za račun Marsa, nećeš imati bolju metu od mene. A ako hoćeš da zaustaviš ovaj idiotski posrani rat i 197

ustanoviš ko je zapravo iza njega, vrati se za svoj sto i saznaj ko želi tačno koje reči.“ Bobi je oćutala jedan dug trenutak. „Vi ste to upotrebili kao retoričko sredstvo“, reče ona konačno, „ali imalo bi izvesnog smisla da vas ubijem. A ja mogu to da uradim.“ Blaga jeza prože Avasaralinu kičmu, ali ona ne dopusti da joj se to vidi na licu. „Potrudiću se ubuduće da ne preterujem u retorici. Vrati se sad na posao.“ „Razumem“, reče Bobi, pa ustade i izađe iz sobe. Avasarala ispusti dah, tako da su joj obrazi splasnuli. Predložila je marincu Marsa da je ubije u sopstvenoj kancelariji. Jebote, trebao joj je san. Zazvoni joj ručni terminal. Upravo je prispeo vanredni izveštaj prioritetnog statusa, i tamnocrvena zastavica preskočila je njene uobičajene postavke prikaza. Ona kucnu po njoj, spremna za nove loše vesti sa Ganimeda. Radilo se o Veneri. Sve do pre sedam sati, Arbogast je bio razarač treće generacije, sagrađen u brodogradilištu Buš trinaest godina ranije, i kasnije preuređen u vojnu naučnu letelicu. Proteklih osam meseci leteo je u orbiti oko Venere. Najveći broj podataka dobijenih aktivnim skeniranjem na koje se Avasarala oslanjala poticao je sa njega. Događaj koji je posmatrala uhvatile su dve lunarne teleskopske stanice sa dotokom podataka širokog spektra koje su se slučajno zadesile pod odgovarajućim uglovima, kao i nekih desetak optičkih posmatrača na brodovima. Skup prikupljenih podataka savršeno se poklapao. „Pusti mi to opet“, reče Avasarala. Majkl-Džon de Uturbe je bio terenski tehničar kad ga je prvi put srela, pre trideset godina. Sada je de fakto bio šef specijalnog naučnog komiteta i bio je oženjen Avasaralinom cimerkom s univerziteta. Za sve to vreme, kosa mu je opala ili osedela, tamnosmeđa koža mu je pomalo visila sa kostiju, i koristio je i dalje istu jeftinu kolonjsku vodu. On je oduvek bio veoma stidljiv, gotovo asocijalan. Znala je da ne sme previše da zahteva od njega ako misli da održava kontakt. Njegova mala, natrpana kancelarija bila je udaljena od njene manje od četiri stotine metara, a ona ga je u protekloj deceniji videla samo pet puta, i to uvek kada je morala brzo da shvati nešto skriveno i složeno. 198

Kucnuo je dvaput po terminalu i slike na prikazu su se ponovo razmestile. Arbogast je još jednom bio čitav, lebdeo je kao mrljica boje iznad jare Venerinog oblaka. Vremenska oznaka krenu napred, sekund po sekund. „Provedi me“, reče ona. „Pa. Ovaj. Krećemo od špica. Isti je kao onaj koji smo videli prošli put, kad je Ganimed krenuo dođavola.“ „Sjajno. To su dve tačke za podatke.“ „Ovo se dogodilo pre borbe“, reče on. „Možda jedan sat pre. Malo manje.“ Dogodilo se to za vreme Holdenovog vatrenog obračuna. Pre nego što je mogla da ga uhvati. Ali kako je Venera mogla da reaguje na Holdenov pohod na Ganimed? Jesu li Bobina čudovišta učestvovala u toj borbi? „Onda radio-signal. Evo“ - on zamrznu prikaz - „ovde. Masivni talas u mreži od tri puta sedam sekundi. Tragao je, ali znao je gde da traga. Zbog svih tih aktivnih skeniranja, pretpostavljam. Privukao je pažnju.“ „U redu.“ On ponovo pusti snimak. Rezolucija postade zrnastija za nekoliko stepeni, i on se oglasi zadovoljno. „Ovo je bilo zanimljivo“, reče on, kao da ostalo nije. „Nekakav puls zračenja. Zasmetao je svim teleskopima izuzev kompletu za isključivo vidljivi spektar na Luni. Mada, potrajao je samo desetinu sekunde. Mikrotalasni nalet posle toga bio je prilično normalno skeniranje aktivnim senzorima.“ Zvučiš razočarano, bilo je Avasarali na vrhu jezika, ali strepnja i iščekivanje onoga što bi moglo da usledi sprečili su je da to i izgovori. Arbogast, sa posadom od 572 duše, raspao se kao oblak. Ploče oplate sljuštile su se u urednim, disciplinovanim nizovima. Nosači gornjeg stroja i paluba razišli su se. Mašinska odeljenja su se odvojila i skliznula. Na slici pred njom, čitava posada bila je izložena čistom vakuumu. U trenutku koji se sada video pred njom, svi su umirali, ali još nisu bili mrtvi. A pošto je sve ovo podsećalo na posmatranje animacije građevinskog projekta - odaje za posadu ovde, mašinski deo tu, ploče oko pogona tako i tako - bilo je još čudovišnije. „E sad, ovo je naročito zanimljivo“, reče Majkl-Džon, zaustavivši snimak. „Gledaj šta se dešava kad uveličamo sliku.“ Ne pokazuj mi ih, želela je Avasarala da kaže. Ne želim da posmatram kako umiru. Ali slika koju je zumirao nije bila slika ljudskog bića, već čvor komplikovanih cevovoda. Primicao se polako, kadar po kadar, i slika se polako mutila. 199

„Zar to isparava?“, upita ona. „Šta? Ne, ne. Evo, još ću ti približiti.“ Slika ponovo skoči napred. Maglovitost je bila iluzija koju je stvaralo mnoštvo komadića metala: šrafova, matica, Edisonovih stezaljki, prstenova. Začkiljila je. Ali to nije bio rastresiti oblak. Kao gvozdeni opiljci pod dejstvom magneta, svaki delić je bio poravnat sa onima ispred i iza njega. „Arbogast nije raznesen“, reče on. „Već razmontiran. Izgleda da je bilo petnaestak zasebnih talasa, a svaki od njih je uklanjao novi nivo mehanizma. Cela stvar je svedena na šrafove.“ Avasarala udahnu duboko, pa ponovi to, i ponovi još jednom, dok zvuk udisanja nije izgubio oštrinu, a strahopoštovanje i jeza nisu dovoljno minuli da ona uspe da ih gurne negde natrag iz misli. „Šta može to da uradi?“, reče ona najzad. Htela je da to bude retoričko pitanje. Naravno da nije postojao odgovor. Nije bilo te sile poznate čovečanstvu koja bi bila kadra za ono što je upravo izvedeno. Ali on je nije tako shvatio. „Diplomci“, reče on vedro. „Moj završni ispit iz industrijskog projektovanja bio je upravo ovakav. Svima su nam dali mašine, a mi smo morali da ih rastavimo i zaključimo šta one rade. Posebne pohvale doneo bi poboljšani dizajn.“ Trenutak kasnije, nadoda melanholično: „Naravno, morali smo i da ih ponovo sklopimo, da?“ Na prikazu, kruti poredak lebdećih komadića metala prestao je da postoji i šrafovi i nosači, ogromne keramičke ploče i sićušne stezaljke počeli su da lebde, bačeni u haotično kretanje nestankom onoga što ih je držalo pod konac. Sedamdeset sekundi od prvog talasa do kraja. Nešto više od minuta a da nije ispaljen niti jedan hitac kao reakcija. A da nije bilo čak ni nečeg u šta se očigledno moglo pucati. „Posada?“ „Rastavilo im je odela. Nije se gnjavilo sa demontažom tela. Možda ih je protumačilo kao logičku jedinicu ili je već znalo o ljudskoj anatomiji sve što je bilo potrebno.“ „Ko je sve ovo video?“ Majkl-Džon trepnu, slegnu ramenima, pa ponovo trepnu. „Ovo ovo, ili verziju ovoga? Mi jedini imamo oba snimka u visokoj definiciji, ali to je Venera. Video je svako ko je gledao. Nije ovo neka skrivena laboratorija.“ Ona zatvori oči, pritisnuvši koren nosa prstima kao da se bori protiv glavobolje dok se upinje da zadrži masku na licu. Bolje da izgleda kao da je boli. Bolje da izgleda nestrpljivo. Strah ju je uhvatio kao napad padavice, kao nešto što se dešava nekom drugom. Suze su joj pošle na oči i ona se ujela za usnu i ostala tako sve dok nisu minule. Pozvala je lokator osoblja na ručnom terminalu. Ngujen nije dolazio u obzir, sve i da je bio u dometu za razgovor. Netlford je bio sa desetak brodova koji su 200