Kalibanov rat - James S. A. Corey

Naomi je bila privezana za jednu od komandnih stanica kada je Holden stigao. Imala je na sebi zeleni kombinezon sličan njegovom, mada joj je na džepu bilo ime Estancija. Osmehnula mu se, a onda mahnula da dođe i pogleda njen ekran. „To je grupa brodova koji proveravaju sve pre sletanja.“ „Dođavola“, reče Holden, uvećavši teleskopsku sliku kako bi bolje pogledao oplate i oznake za identifikaciju. „Definitivno brodovi UN.“ Nešto sitno se kretalo preko slike od jednog broda UN do teškog teretnjaka koji je trenutno bio na redu. „A ono mi liči na čamac za ukrcavanje.“ „Pa, dobro je što se nisi mesec dana timario“, reče Naomi, cimnuvši ga za uvojak kose. „Sa tim žbunom na glavi i tom katastrofalnom bradom, ni rođene majke te ne bi prepoznale.“ „Nadam se da nisu regrutovali moje majke“, reče Holden, pokušavajući da odgovori na njen laki ton. „Upozoriću Ejmosa da dolaze.“ Holden, Naomi i Ejmos su čekali u hodniku punom ormarića odmah ispred vrata unutrašnje vazdušne komore da grupa koja se ukrcala završi sa ciklusom komore. Naomi je izgledala visoko i strogo u sveže opranoj kapetanskoj uniformi i magnetnim čizmama. Kapetanica Estancija je upravljala Mesečarom deset godina pre gusarskog napada koji ju je koštao života. Holden pomisli da je Naomi prikladno kraljevska zamena. Iza nje, Ejmos je na sebi imao kombinezon s oznakom glavnog inženjera i mrštio se kao da se dosađuje. Čak i pod mikrogravitacijom njihove sadašnje orbite oko Ganimeda, činilo se da je poguren. Holden se trudio koliko god je mogao da oponaša njegov stav i poluljutiti izraz. Vazdušna komora je završila sa svojim ciklusom i unutrašnja vrata su kliznula u stranu. Šest marinaca u borbenim oklopima i potporučnik u skafanderu zazveketaše svojim magnetnim čizmama. Potporučnik brzo osmotri posadu i uporedi ih sa nečim na njegovom ručnom terminalu. Činilo se da se dosađuje jednako kao Ejmos. Holden je pretpostavljao da je ovaj jadni mlađi oficir ceo dan već na usranom zadatku ukrcavanja na brodove i da mu se verovatno jednako žuri da završi sa tim koliko se i njima žurilo da pođu dalje. „Rovena Estancija, kapetan i većinski vlasnik teretnjaka Uplakani mesečar registrovanog na Cereri.“ On nije to izgovorio kao pitanje, ali Naomi odgovori: „Da, ser.“ „Dopada mi se ime“, reče potporučnik ne digavši pogled sa terminala. 51

„Ser?“ „Ime broda. Neuobičajeno je. Kunem se, ukrcam li se na još jedan brod koji je ime dobio po nečijem detetu ili devojci ostavljenoj posle onog čarobnog vikenda na Titanu, počeću da globim ljude zbog opšteg nedostatka kreativnosti.“ Holden oseti napetost koja mu je krenula od kraja kičme uvis prema skalpu. Ovaj potporučnik se možda dosađuje na poslu, ali pametan je i dobro zapaža, i to im unapred stavlja do znanja. „Pa, ovaj je dobio ime po tri uplakana meseca koje sam provela na Titanu kad me je on ostavio“, reče Naomi sa osmehom. „Što je verovatno ispalo dobro na duge staze. Htela sam brod da nazovem po svojoj zlatnoj ribici.“ Potporučnikova glava se naglo diže od iznenađenja; onda se on nasmeja. „Hvala, kapetanice. Prvi put da sam se danas nasmejao. Svi ostali su se usrali od straha pred nama, a iz ovih šest komada mesa“ - on pokaza na marince iza sebe - „smisao za humor je hemijski odstranjen.“ Holden brzo pogleda Ejmosa. Zar on to flertuje sa njom? Mislim da on to flertuje sa njom. Ejmosovo mrštenje je moglo da znači bilo šta. Potporučnik ukuca nešto u svoj terminal i reče: „Proteini, dodaci ishrani, sredstva za pročišćenje vode i antibiotici. Smem li da bacim pogled?“ „Da, ser“, reče Naomi, pokazavši na otvor. „Evo ovamo.“ Ona krenu, a za njom pođoše oficir UN i dvojica marinaca. Ostala četvorica zauzeše stražarski stav kraj vazdušne komore. Ejmos ćušnu Holdena laktom kako bi mu privukao pažnju, pa reče: „Kako vam danas ide, momci?“ Marinci nisu obraćali pažnju na njega. „Baš kažem drugaru, baš velim: ’Kladim se da ta otmena limena odela koja nose ovi momci moraju da žuljaju između nogu.’“ Holden zatvori oči i poče da šalje Ejmosu telepatske poruke da umukne. Nije vredelo. „Hoću reći, na sve strane prikačena ta oprema visoke tehnologije, a jedino vam ne omogućavaju da se počešete po jajima. Ili, ne daj bože, da morate istupiti iz stroja kako biste sve to unutra namestili tako da bude malo više prostora.“ Holden otvori oči. Sada su svi marinci gledali u Ejmosa, ali nisu se pomerali niti progovarali. Holden se pomeri u zadnji ugao prostorije i pokuša da se utisne u njega. Niko ga nije ni pogledao. „I zato“, nastavi Ejmos, glasom punim druželjubive veselosti. „Imam jednu teoriju, pa sam se nadao da biste vi, momci, mogli da mi pomognete.“ 52

Najbliži marinac načini pola koraka napred, ali to je bilo sve. „Po mojoj teoriji“, reče Ejmos, „da bi se izbegao ceo problem, oni vam samo otfikare sve te delove koji bi mogli da vam se zaglave u odelu. A pritom je tu i dodatna korist od umanjenja iskušenja da trtite jedni druge u tim dugim hladnim noćima na brodu.“ Marinac načini još jedan korak, a Ejmos odmah i sam stupi napred kako bi smanjio udaljenost. Približivši nos oklopljenom viziru marinca dovoljno da dahom zamagli staklo, Ejmos reče: „Kaži mi onda otvoreno, bato. Spoljni oblik tih odela je anatomski korektan, zar ne?“ Zavlada duga, napeta tišina koju konačno prekinu neko pročistivši grlo kod otvora, i potporučnik uđe u hodnik. „Ima li ovde nekih problema?“ Ejmos se osmehnu i odstupi. „Jok. Samo se upoznajem sa sjajnim muškarcima i ženama koje plaćam svojim poreskim dolarima.“ „Naredniče?“, reče potporučnik. Marinac odstupi za korak. „Ne, ser. Nikakvih problema.“ Potporučnik se okrenu i rukova sa Naomi. „Kapetanice Estancija, bilo mi je zadovoljstvo. Naši ljudi će vam se ubrzo preko radija javiti sa odobrenjem za sletanje. Siguran sam da će vam narod Ganimeda biti zahvalan za namirnice koje donosite.“ „Drago mi je što mogu da budem od pomoći“, reče Naomi, pa uputi mladom oficiru blistav osmeh. Kada su vojnici UN prošli natrag kroz vazdušnu komoru i odleteli svojim čamcem, Naomi ispusti dug uzdah i poče da masira obraze. „Da sam morala da se osmehujem još koji sekund, lice bi mi se raspalo.“ Holden dograbi Ejmosa za rukav. „Koji. Je. Kurac“, reče kroz stisnute zube, „bilo sve to maločas?“ „Šta?“, reče Naomi. „Ejmos je dao sve od sebe da razbesni marince dok tebe nije bilo. Pravo je čudo da ga nisu upucali, a zatim i mene, pola sekunde kasnije.“ Ejmos spusti pogled na Holdenovu šaku, koja mu je još stezala mišicu, ali ne pokuša da se oslobodi. „Kapetane, dobar si ti lik, ali bio bi dunster od krijumčara.“ „Šta?“, ponovi Naomi. „Naš ti je kapetan bio toliko nervozan da sam čak i ja počeo da pomišljam kako smera nešto kvarno. Zato sam marincima zaokupljao pažnju do tvog povratka“, 53

reče Ejmos. „O, i ne smeju da pucaju u tebe dok ih stvarno ne dodirneš ili potegneš oružje na njih. I sam si bio u mornarici UN. Trebalo je da upamtiš pravila.“ „Znači...“, zausti Holden. „Znači“, prekinu ga Ejmos. „Ako ih potporučnik bude pitao za nas, moći će da mu ispričaju o inženjeru seratoru koji se zadevao sa njima, a ne o nervoznom liku sa krpicama od brade koji je pokušavao da se krije u ćošku.“ „Sranje“, reče Holden. „Dobar si ti kapetan i možeš da mi čuvaš leđa u borbi u svako doba. Ali si stvarno truba od kriminalca. Kad prosto ne umeš da se ponašaš kao bilo ko drugi.“ „Hoćeš da opet budeš kapetan?“, reče Naomi. „Ovaj posao je dno.“ „Tornju na Ganimedu, ovde Mesečar, ponavljamo zahtev da nam dodelite platformu za sletanje“, reče Naomi. „Patrole UN su nam dale dozvolu, a vi nas držite u niskoj orbiti već tri sata.“ Naomi isključi mikrofon i nadoda: „Govnari.“ Glas koji je odgovorio nije bio onaj od kog su tražili dozvolu za sletanje u proteklih nekoliko sati. Ovaj je bio stariji i manje ozlojeđen. „Žao nam je, Mesečaru, ubacićemo vas u šemu čim budemo mogli. Ali u poslednjih deset sati imamo non-stop lansiranja, a treba da dignemo još desetak brodova pre nego što pustimo ljude da sleću.“ Holden uključi mikrofon i reče: „Da li to sada razgovaramo sa supervizorom?“ „Jesje. Stariji supervizor Sam Sneling, ako pravite beleške kako biste se žalili. To Sneling se piše sa dva slova L.“ „Ne, ne“, odgovori Holden. „Ne radi se o žalbi. Gledali smo kako brodovi proleću kraj nas u odlasku. Jesu li to brodovi sa izbeglicama? Ako je suditi po nosivosti koju smo posmatrali kako uzleće, izgleda kao da odlazi pola meseca.“ „Jok. Imamo nekoliko čartera i komercijalnih linijskih brodova koji odvoze ljude, ali sada većinom uzleću teretnjaci sa hranom.“ „Teretnjaci sa hranom?“ „Otpremamo gotovo sto hiljada kila hrane dnevno, a zahvaljujući borbama dosta tih tovara ostalo je zarobljeno na površini. Pošto sada ljudi mogu da prođu kroz blokadu, krenuli su da završe sa isporukama.“ „Čekajte“, reče Holden. „Ja ovde čekam da sletim sa hitnim namirnicama za ljude koji umiru od gladi na Ganimedu, a vi lansirate sto hiljada tona hrane sa meseca?“ 54

„Bliža brojka je pola miliona, sa svim zaostalim isporukama“, reče Sem. „Ali ta hrana nije naša. Najveći deo proizvedene hrane na Ganimedu u svojini je korporacija koje nemaju ovde svoje sedište. Puno je para vezano za te isporuke. Sa svakim danom koji tovari provedu ovde na tlu, ljudi gube prava bogatstva.“ „Ja...“, zausti Holden, pa posle stanke nadoda: „Mesečar se odjavljuje.“ Holden se okrenu na svojoj stolici prema Naomi. Lice joj je izgledalo zatvoreno kao i uvek kada je bila besna. Ejmos, koji se izležavao blizu inženjerske konzole i jeo jabuku ukradenu iz namirnica koje su dovezli kao pomoć, reče: „I zašto te to, beše, iznenađuje, kapetane?“ Sat kasnije su dobili dozvolu za sletanje. Iz niske orbite i sa trase njihovog spuštanja, površina Ganimeda izgledala je gotovo isto kao i uvek. Čak i u svom najboljem izdanju, Jupiterov mesec je bio pustoš od sivog silikatnog stenja i nešto manje sivog vodenog leda, a celo nebesko telo bilo je rošavo od kratera i munjevito zamrznutih jezera. Izgledalo je kao bojište iz doba mnogo pre nego što su preci čovečanstva prvi put ispuzali na suvo. Ali ljudska bića, toliko kreativna i preduzimljiva u domenu uništavanja, pronašla su način da ostave svoj trag. Holden je primetio gotovo kosturne ostatke razarača raštrkane po pejzažu na kraju dugačkog crnog ožiljka. Udarni talas od njegovog pada sravnio je sa tlom nekoliko manjih kupola udaljenih čak i do deset kilometara. Majušni brodovi za spasavanje obletali su oko njegovog leša, i nisu toliko tragali za preživelima koliko za delićima informacija ili tehnologije koji su preživeli taj pad i nisu smeli pasti u šake neprijatelja. Najgora vidljiva oštećenja bila su tamo gde je došlo do razaranja jedne od ogromnih kupola plastenika. Poljoprivredne kupole su bile džinovske građevine od čelika i stakla sa hektarima i hektarima brižljivo kultivisanog tla i precizno zasejanih i odgajanih useva. Prizor jedne od njih smrvljene izuvijanim metalom od nečega što je ličilo na oboreno ogledalo bio je šokantan i obeshrabrujući. Kupole su hranile spoljne planete svojim posebno odgajanim usevima. Najusavršenija poljoprivredna nauka otkad je sveta i veka primenjivana je u njima. A ogledala u orbiti bila su čudo inženjeringa koje je sve to omogućavalo. Sudaranje jednog sa drugim i ostavljanje oboje u ruševinama Holdenu je izgledalo glupavo kratkovido koliko i to da sereš u sopstvena izvorišta vode kako neprijatelj iz njih ne bi mogao da pije. Kada je Mesečar uspeo da spusti svoje krckave kosti na dodeljenu platformu 55

za sletanje, Holden je već izgubio svako strpljenje za ljudsku glupost. Stoga mu je, naravno, ona pohitala u susret. Carinski inspektor ih je čekao kad su izašli iz vazdušne komore. Bio je to muškarac mršav kao grančica, lepog lica i jajaste ćelave glave. Pratila su ga dva čoveka u neuglednim uniformama obezbeđenja sa tejzerima u futrolama na opasačima. „Zdravo, zovem se Vedas. Ja sam carinski inspektor za luku broj jedanaest, platforme A14 do A22. Molim vas specifikaciju vašeg tereta.“ Naomi, koja je ponovo glumila kapetana, istupi i reče: „Specifikacija vam je prosleđena pre sletanja. Ne vidim...“ Holden je primetio da Vedas ne drži zvanični terminal za inspekciju tereta, kao i da stražari nemaju na sebi uniforme lučke kapetanije Ganimeda. Imao je žmarce od predosećaja da je upravo u toku neka loše pripremljena prevara. On stupi napred i pokaza Naomi da se skloni. „Kapetanice, ja ću ovo da obavim.“ Carinski inspektor Vedas odmeri ga pogledom od glave do pete i reče: „A vi ste?“ „Recimo da se zovem Nema Šanse Da Me Zajebeš.“ Vedas se namršti, a dvojica stražara priđoše bliže. Holden im se osmehnu, a onda posegnu iza leđa pod mantil i izvuče veliki pištolj. Zadrža ga niz nogu, uperen u tle, ali oni ipak ustuknuše. Vedas preblede. „Znam ja dobro ovu foru“, reče Holden. „Zatražiš da pogledaš našu specifikaciju; onda nam kažeš koje smo sve stavke greškom naveli u njoj. I dok mi tvojoj kancelariji šaljemo novu, izmenjenu specifikaciju, ti i tvoji silosi poberete odabrane stavke i prodate ih na, rekao bih, veoma unosnoj crnoj berzi hrane i lekova.“ „Ja sam zvanično ovlašćeni administrator stanice Ganimed“, zacvile Vedas. „Misliš da možeš da me zastrašiš tim tvojim pištoljem? Narediću lučkom obezbeđenju da te uhapsi i konfiskovaću ti ceo brod ako misliš da...“ „Ne, nemam nameru da te zastrašim“, reče Holden. „Ali dovde mi je više kretena koji zarađuju na ljudskom jadu, i biće mi stvarno drago kad te moj rmpalija i drugar Ejmos bude oplavio od batina zbog toga što si pokušao da ukradeš hranu i lekove namenjene izbeglicama.“ „Nije to toliko zastrašivanje koliko oslobađanje od stresa“, reče Ejmos prijazno. Holden Ejmosu klimnu glavom. 56

„Koliko te ljuti to što ovaj ovde lik pokušava da krade od izbeglica, Ejmose?“ „Jebem mu mater, prilično me to ljuti, kapetane.“ Holden kucnu pištoljem po butini. „Pištolj je tu samo da bih bio siguran da ’lučko obezbeđenje’ neće intervenisati dok Ejmos do kraja ne da oduška svom besu.“ Gospodin Vedas, carinski inspektor za luku broj jedanaest, platforme A14 do A22, okrenu se i zaždi iz sve snage kao da mu život od toga zavisi, sa svojim plaćenicima za petama. „Uživao si u tome“, reče Naomi. Na licu je imala neobičan, procenjivački izraz, a glas joj je bio negde na ničijoj zemlji između optuživanja i odsustva optužbe. Holden vrati pištolj u futrolu. „Hajde da ustanovimo šta se ovde kog đavola desilo.“ 57

C Sedmo poglavlje: Praks entar obezbeđenja bio je na trećem nivou ispod površine. Dovršeni zidovi i nezavisni izvor energije izgledali su kao pravi luksuz u poređenju sa sirovim ledom na drugim mestima u stanici, ali su zapravo bili značajni signali. Kao što su izvesne biljke oglašavale to da su otrovne svojim svetlim lišćem, centar obezbeđenja je oglašavao svoju neprobojnost. Nije bilo dovoljno to što je nemoguće probiti tunel kroz led i izvući prijatelja ili ljubavnika iz ćelija pritvora. Svi su morali da znaju da je to nemoguće - da znaju posle običnog pogleda - ili bi se možda neko usudio da pokuša. Za sve te godine provedene na Ganimedu, Praks je tu bio samo jednom, i tada kao svedok. Kao čovek koji je pomagao snagama zakona, a ne neko ko je od njih tražio pomoć. Protekle nedelje vraćao se tamo dvanaest puta i čekao u dugom, očajničkom redu, vrpoljeći se i boreći sa gotovo neizdrživim osećajem da bi trebalo da bude na nekom drugom mestu i radi nešto drugo, premda nije znao šta bi to tačno moglo da bude. „Žao mi je, doktore Meng“, rekla je žena za šalterom za informacije za javnost iza prozora debelog dva i po centimetra, armiranog žicama. Izgledala je umorno. Više nego umorno, čak i više nego iscrpljeno. Otupelo od šoka. Mrtvo. „Ni danas nema nikakvih vesti.“ „Mogu li sa nekim da razgovaram? Mora da postoji način da se...“ „Žao mi je“, kazala je ona i njene oči su pogledale kraj njega prema sledećem očajnom, preplašenom, neokupanom čoveku kome neće moći da pomogne. Praks izađe, stežući zube u nemoćnom besu. Čekao je u redu dva sata; muškarci, žene i deca stajali su, naslanjali se ili sedeli. Neki su plakali. Jedna devojka zakrvavljenih očiju pušila je cigaretu od marihuane, i miris zapaljenog lišća nadjačao je zadah tela koja su se tiskala, a dim se uvijao kraj znaka za zabranjeno pušenje na zidu. Niko se nije bunio. Svi su oni na licima imali progonjeni izraz izbeglica, čak i oni koji su tu bili rođeni. U danima otkad su prestale zvanične borbe, vojske Marsa i Zemlje povukle su se iza svojih linija. Žitnica spoljnih planeta bila je pretvorena u pustoš između njih, a kolektivna svest stanice bila je usmerena na jedan jedini zadatak: kako pobeći odatle. Luke su bile otvorene pod nadzorom dve sukobljene vojne sile, ali njihovi 58

pripadnici su ubrzo napustili površinu i povukli se u sigurnost svojih brodova, a panika i strah u stanici bili su toliko duboki da se više nisu mogli suzbijati. Malobrojni putnički brodovi kojima je bilo dozvoljeno da uzlete bili su prepuni ljudi koji su pokušavali da odu bilo kud. Cene prevoza su bacale u bankrot ljude koji su godinama radili na nekim od najplaćenijih poslova u vezi sa naukom o materijalima van Zemlje. Onim siromašnijima je preostalo da se krišom transportuju na automatskim teretnjacima, malim jahtama ili čak u svemirskim odelima privezanim za modifikovane okvire i ispaljenim prema Evropi u nadi da će ih neko izbaviti. Panika ih je terala iz rizika u rizik, sve dok na kraju nisu dospeli na neko drugo mesto, ili u grob. U blizini stanica obezbeđenja, u blizini luka, čak i u blizini napuštenih vojničkih kordona koje su uspostavili Mars i UN, hodnici su bili puni ljudi koji su pokušavali na svaki način da dođu do nečega što je za njih predstavljalo sigurnost. Praks je priželjkivao da je sa njima. Umesto toga, njegov svet je zapao u neku vrstu ritma. Budio se u svom stanu, zato što je uveče uvek odlazio kući kako bi bio tamo za slučaj da se Mej vrati. Jeo je šta god je mogao da nađe. Poslednja dva dana u njegovom ličnom skladištu nije bilo više ničeg, ali nekoliko ukrasnih biljaka u parkovima moglo se jesti. Ionako nije bio gladan. Onda je proveravao pristigla tela. Bolnica je u prvoj nedelji neprekidno puštala snimke žrtava kako bi se olakšala njihova identifikacija. Posle toga, morao je da ide i gleda stvarne leševe. Tragao je za detetom, tako da nije morao da proverava ogromnu većinu mrtvih, ali proganjala ga je slika onih koje je video. Dvaput je pronašao leš dovoljno unakažen da je mogao pripadati Mej, ali prvi je na potiljku imao mladež, a drugome su nokti na nogama bili pogrešnog oblika. Te mrtve devojčice su bile tuđe tragedije. Kada se jednom uverio da Mej nije na spisku mrtvih, krenuo je u lov. Prve noći posle njenog nestanka, uzeo je svoj ručni terminal i napravio spisak. Zvaničnici kojima je trebalo da se obrati: obezbeđenje, njeni lekari, zaraćene vojske. Ljudi koji su mogli da imaju informacije: drugi roditelji iz njene škole, drugi roditelji u njegovoj grupi za podršku, njena majka. Omiljena mesta koja je trebalo da proveri: dom njene najbolje drugarice, javni parkovi koje je najviše volela, poslastičarnica sa šerbetom od limete koji je uvek tražila. Mesta na kojima je neko mogao da kupi sebi oteto dete radi seksa: spisak barova i kupleraja sa kopije staničnog imenika. Ažurirani imenik je sigurno u sistemu, ali sistem je i dalje bio blokiran. Svakodnevno je precrtavao sa spiska sve koje je mogao, a kada su svi bili precrtani, polazio je iznova. 59

Od spiska je nastao njegov raspored. Obezbeđenje svakog drugog dana, a između toga svako ko je bio voljan da razgovara s njim iz vojske Marsa ili UN. Parkovi ujutro, posle provere tela. Mejina najbolja drugarica i njena porodica uspeli su da odu, tako da tamo nije imao šta da proverava. Poslastičarnica je bila spaljena u neredima. Najteže mu je bilo da pronađe njene lekare. Doktorka Astrigan, njen pedijatar, oglašavala se svim onim prikladnim zabrinutim zvucima i obećala mu da će ga pozvati čuje li štogod, a onda, kad je posle tri dana ponovo otišao kod nje, nije mogla da se seti da je razgovarala s njim. Hirurg koji je pomogao da joj se dreniraju apscesi duž kičme kada joj je postavljena dijagnoza nije je video. Doktor Striklend iz grupe za podršku i pomoć nestao je. Bolničarka Abuakar je bila mrtva. Ostale porodice iz grupe morale su da se izbore sa sopstvenim tragedijama. Mej nije bila jedino nestalo dete. Katoa Merton. Gabi Soljuz. Sandro Ventisijete. On je video strah i očajanje koji su mu urlali u potiljku u odrazu na licima drugih roditelja. Zbog toga su mu te posete padale teže nego proveravanje tela. Zbog toga mu je bilo teško da zaboravi na strah. Ipak je to radio. Bazija Merton - Katoa Tata, tako ga je Mej nazivala - bio je muškarac debelog vrata koji je stalno mirisao na pepermint. Njegova žena je bila mršava kao olovka i osmeh joj je ličio na nervozni tik. Njihov dom se sastojao od šest odaja kod kompleksa za preradu vode, pet nivoa ispod površine, ukrašenih svilenim tkanjem i bambusom. Kada je Bazija otvorio vrata, nije se osmehnuo niti rekao zdravo; samo se okrenuo i ušao, ostavivši otvoren put. Praks je krenuo za njim. Bazija je za stolom sipao Praksu čašu čudesno očuvanog mleka. Bilo je to peti put da je Praks došao otkad je Mej nestala. „Znači, nema joj ni traga?“, reče Bazija. To zapravo i nije bilo pitanje. „Nema ničeg novog“, reče Praks. „Tako da imam makar to.“ Iz zadnjeg dela stana digao se glas neke devojčice, u besu, da bi joj odgovorio glas dečaka. Bazija se nije okrenuo čak ni da pogleda tamo. „Ni ovde nema ničeg. Žao mi je.“ Ukus mleka je bio divan, blag, bogat i prijatan. Praks je gotovo mogao da oseti kako usisava kroz membrane u ustima kalorije i hranljive materije. Palo mu je na pamet kako bi se tehnički moglo reći da umire od gladi. „Još ima nade“, reče Praks. Bazija ispusti dah kao da su te reči bile udarac u stomak. Usne su mu bile stisnute u crtu i zurio je u sto. Vika glasova pozadi pretvorila se u tih dečački vapaj. 60

„Mi odlazimo“, reče Bazija „Imam rođaka koji radi na Luni za Biotehnologiju Magelan. Oni šalju spasilačke brodove, i kad istovare medicinske zalihe, ostaće mesta za nas. Sve je dogovoreno.“ Praks spusti čašu s mlekom. Odaje oko njih kao da su utihnule, ali on je znao da je to iluzija. Neobičan pritisak propupeo mu je u grlu i spustio mu se u grudi. Lice kao da mu je bilo od voska. Najednom mu se fizički vratilo sećanje na trenutak kada je njegova žena objavila da podnosi tužbu za razvod braka. Izdaja. Osećao se izdanim. „... posle toga, još nekoliko dana“, govorio je Bazija. On je pričao, ali Praks ga nije čuo. „Ali šta je sa Katoom?“, uspe Praks da izusti uprkos stezanju koje je osećao u grlu. „On je tu negde.“ Bazijin pogled se diže, a onda skrenu, brz kao ptičje krilo. „Nije. Nema ga više, brate. Taj dečak je umesto imunološkog sistema imao močvaru. Dobro to znaš. Bez lekova se osećao veoma loše već za tri, možda četiri dana. Moram da se brinem o dvoje dece koje već imam.“ Praks klimnu glavom, pošto je njegovo telo odgovaralo bez njega. Osećao se kao da mu se negde pozadi u glavi otkačio zamajac. Tekstura stola od bambusa izgledala mu je neprirodno oštro. Miris istopljenog leda. Ukus mleka ukiselio mu se na jeziku. „Ne možeš biti siguran u to“, reče on pokušavajući da govori tiho. Nije se naročito proslavio u tome. „Bogami, mogu.“ „Ko god da je... ko god da je odveo Mej i Katou, ne može od njih da ima koristi ako su mrtvi. Oni su znali. Morali su znati da im trebaju lekovi. Tako to ima smisla samo ako su ih odveli negde gde su do lekova mogli da dođu.“ „Niko njih nije odveo, brate. Izgubili su se. Nešto se dogodilo.“ „Mejina vaspitačica je rekla...“ „Mejina vaspitačica je bila luda od straha. Ceo njen svet se sastojao od toga da sprečava mališane da ne pljuju previše jedan drugome u usta, a ispred njene učionice se pucalo. Ko uopšte može da zna šta je ona videla?“ „Rekla je da je videla Mejinu majku i lekara. Rekla je da je lekar...“ „I stvarno, čoveče. Nisu od koristi ako su mrtvi? Ova stanica je do guše u mrtvacima, i ne vidim da je bilo ko od bilo kakve koristi. Rat je. Budale su započele rat.“ Sada su mu u širokim, tamnim očima bile suze, a u glasu tuga. Ali nije bilo borbenosti. „Ljudi umiru u ratu. Deca umiru. Moraš... o, sranje. Moraš da se stalno 61

krećeš.“ „Ne znaš to“, reče Praks. „Ne znaš da su mrtvi, i sve dok ne budeš to znao, ostavljaš ih na cedilu.“ Bazija pogleda u pod. Pod njegovom kožom javljalo se rumenilo. Odmahnuo je glavom, uglovi usta okrenuli su mu se nadole. „Ne možete otići“, reče Praks. „Morate ostati i tragati za njim.“ „Nemoj“, reče Bazija. „I ozbiljno mislim: nemoj da vičeš na mene u mojoj rođenoj kući.“ „To su naša deca, nemaš prava da ih napustiš! Kakav si ti to otac? Mislim, zaboga...“ Bazija se sada naginjao napred, zguren preko stola. Iza njega, devojka na rubu zrelosti pogleda unutra iz hodnika, razrogačena. Praks oseti da se u njemu javlja duboka sigurnost. „Ostaćeš“, reče on. Tišina je potrajala koliko i tri otkucaja srca. Četiri. Pet. „Sređeno je“, reče Bazija. Praks ga udari. Nije to planirao, nije to smerao. Ruka mu je krenula iz ramena, stisnuta pesnica poletela sama od sebe. Njegovi zglavci su se zarili u meso Bazijinog obraza, tako da se ovome glava trgla u stranu i on se zaljuljao unazad. Krupni muškarac se baci preko sobe na njega. Prvi udarac dohvati Praksa tik ispod ključne kosti, gurnuvši ga natrag, a sledeći mu pade na rebra, kao i onaj posle njega. Praks oseti kako stolica ispod njega klizi, i poče da pada polako pod niskom gravitacijom, ali bez mogućnosti da spusti stopala ispod sebe. On zamahnu nasumice, ritnu se. Oseti da je stopalom udario u nešto, ali nije mogao da ustanovi je li to bio sto ili Bazija. On pade na pod, a Bazijino stopalo se spusti na njegov solarni pleksus. Svet blesnu, zatreperi, i prože ga bol. Negde daleko, neka žena je vikala. Nije mogao da razabere reči. A onda je, polako, uspeo. Nije mu dobro. I on je ostao bez deteta. Nije mu dobro. Praks se prevrnu, natera sebe da se pridigne na kolena. Na bradi je imao krv koja je, bio je u to prilično siguran, potekla od njega. Bazija je stajao kraj stola, stisnutih pesnica, raširenih nozdrva, zadihan. Kćerka je stajala ispred njega, između svog pobesnelog oca i Praksa. Jedino što je od nje video bili su njeno dupe, konjski rep i šake, ispružene prema njenom ocu u univerzalnom gestu zaustavljanja. Spasavala mu je život. „Bolje da odeš, brate“, reče Bazija. 62

„Dobro“, reče Praks. On se polako osovi na noge i otetura do vrata, i dalje ne dišući normalno. Izađe sam odatle. Tajna botaničkog kolapsa u zatvorenom sistemu sastojala se iz sledećeg: Ne treba da se čuvaš onoga što se pokvari. Treba da se čuvaš kaskade. Kada je prvi put izgubio ceo usev G. kenon, bilo je to zbog gljivice koja uopšte nije bila škodljiva po soju. Spore su stigle verovatno sa isporukom bubamara. Gljivice su se nastanile u sistemu hidroponike i veselo preuzele hranljive materije koje nisu bile njima namenjene, izmenivši tako pH. To je oslabilo bakterije koje je Praks koristio da bi sredio nivo azota do tačke da su postale ranjive pred klicožderima koji inače ne bi uspeli da ih istrebe. Ravnoteža azota u sistemu bila je potpuno poremećena. Kada su bakterije uspele da se povrate do svog prvobitnog broja, soja je bila žuta, mlitava i propala. To je bila metafora koju je koristio kada je razmišljao o Mej i njenom imunološkom sistemu. Problem je zapravo bio mali. Mutirani alelomorf proizvodio je protein koji se savijao ulevo umesto udesno. Razlika od nekoliko osnovnih parova. Ali taj protein je katalizovao kritični korak u prenosu signala do T ćelija. Svi delovi njenog imunološkog sistema mogli su da buđu spremni za borbu protiv patogena, ali bez doza veštačkog agensa za katalizaciju koje je primala dvaput dnevno, zvono za uzbunu uopšte se ne bi ni oglasilo. To su nazivali Majers-Skeltonovim preuranjenim imunostarenjem, a preliminarne studije još nisu mogle da pokažu je li ono uobičajeno izvan Zemljinog gravitacionog bunara zbog nepoznatog učinka niske gravitacije ili samo zbog visokih nivoa zračenja koji su generalno pojačavali stopu mutacije. Nije ni bilo važno. Kako god da je do toga došla, Mej je dobila jaku kičmenu infekciju kad je imala četiri meseca. Da su bili na ma kojoj drugoj spoljnoj planeti, umrla bi od toga. Ali svi su dolazili na Ganimed za vreme trudnoće, pa su se tu obavljala i sva istraživanja dečjeg zdravlja. Kad ju je doktor Striklend video, znao je sa čim ima posla i zaustavio kaskadu. Praks je išao hodnicima kući. Vilica mu je oticala. Nije se sećao udarca u vilicu, ali otok je bio tu, i boleo ga je. U rebrima je osećao oštar bol sa leve strane, kad god bi previše duboko udahnuo, pa je zato plitko disao. Svratio je u jedan park kako bi nakupio nešto listova za večeru. Zastao je kod velikog zasada Epipremnum aureum. Široko lišće u obliku ašova izgledalo je kako ne treba. I dalje je bilo zeleno, ali deblje, i sa dodatnom zlatnom nijansom. Neko je u izvor snabdevanja hidroponika nasuo destilovanu vodu umesto rastvora bogatog mineralima koji je bio potreban dugotrajnim i stabilnim hidroponicima. Mogli su da 63

prođu s tim još nedelju dana. Možda dve. Onda će biljke za reciklažu vazduha početi da venu, a kada se to bude dogodilo, kaskada će odmaći predaleko da bi mogla da se zaustavi. A ako već ne mogu da daju biljkama odgovarajuću vodu, kako će tek onda da pokrenu sve one mehaničke uređaje za reciklažu vazduha? Neko će morati da uradi nešto u vezi s tim. Neko drugi. U njegovim sobama, jedina preostala mala G. kenon pružala je lišće prema svetlu. Bez ikakve konkretne svesne misli, on je zavukao prst u zemlju kako bi je ispitao. Bogati miris dobro balansiranog tla bio je kao tamjan. Ako se sve uzme u obzir, biljka je prilično dobro izdržavala. Bacio je pogled na vremensku oznaku na ručnom terminalu. Prošla su tri sata otkad se vratio kući. Vilica je prestala da ga tišti i sada je u njoj osećao neku vrstu bola koji je neprekidno iznova otkrivao. Bez lekova, uobičajena flora njenog sistema za varenje počeće da nekontrolisano raste. Bakterije koje joj normalno dobroćudno žive u ustima i grlu dići će se protiv nje. Posle dve nedelje, možda još nije mrtva. Ali u najboljem slučaju, toliko je bolesna da bi njen oporavak bio problematičan. Bio je rat. Deca umiru u ratu. Bila je to kaskada. Zakašljao se i bol je bio strahovit, ali je i dalje bio bolji od razmišljanja. Morao je da ide. Da izađe. Ganimed je umirao oko njega. Neće moći nikako da pomogne Mej. Nje više nema. Njegove male devojčice više nema. Plakanje ga je bolelo gore od kašlja. Nije toliko zaspao koliko izgubio svest. Kada se probudio, vilica mu je bila dovoljno otečena da škljoca kad previše otvori usta. Rebra su mu bila malo bolje. Sedeo je na ivici kreveta, sa glavom u rukama. Otići će do luke. Otići će do Bazije da mu se izvini i zamoli da pođe i on. Potpuno će napustiti Jupiterov sistem. Otići će negde da počne iznova, bez prošlosti. Bez propalog braka i razorenog posla. Bez Mej. Presvukao se u malo manje prljavu košulju. Prebrisao je pazuhe vlažnom krpom. Začešljao kosu. Nije uspeo. Bilo je besmisleno. Morao je da se pomiri sa gubitkom i krene dalje. Možda će jednog dana to i moći da uradi. Pogledao je ručni terminal. Za taj dan je imao planirano pregledanje marsovskih tela, šetnju parkovima, posetu doktorki Astrigan, a onda i spisak pet kupleraja koje nije posetio, gde bi mogao da zatraži zabranjena zadovoljstva pedofilije, ako je moguće bez toga da ga raspori neki krimos-moralista ispravnih stavova. I krimosi imaju decu. Neki ih verovatno i vole. On sa uzdahom ukuca nov red: mineralizuj vodu u parku. Moraće da nađe nekoga sa šiframa za fizički pristup 64

biljkama. Možda bi obezbeđenje moglo makar u tome da mu pomogne. I možda, negde usput, pronađe Mej. Još je bilo nade. 65

H Osmo poglavlje: Bobi arman de Džung je bio bojni brod klase Donadžer, dužine pola kilometra, težak četvrt miliona tona bez goriva. Unutrašnje pristanište mu je bilo dovoljno veliko da se u njemu smeste četiri prateća broda klase fregate i razni lakši šatlovi i letelice za popravke. Trenutno su tamo bila samo dva broda: veliki i gotovo raskošan šatl koji je dovezao marsovske ambasadore i državne zvaničnike na let prema Zemlji, i manji i funkcionalniji mornarički šatl kojim se Bobi dovezla sa Ganimeda. Bobi je prazan prostor koristila za trčanje. Kapetana De Džunga su diplomate terale da ih doveze do Zemlje što je moguće pre, pa je brod leteo sa gotovo stalnim ubrzanjem od jedne gravitacije. I premda se zbog toga većina marsovskih civila osećala neprijatno, Bobi je to sasvim odgovaralo. Korpus je stalno imao obuku pod jakom gravitacijom i obavljao duge vežbe izdržljivosti pod punom gravitacijom najmanje jednom mesečno. Niko nikada nije rekao da je razlog za to mogućnost kopnenog rata na Zemlji. Niko to nije ni morao da kaže. Nedavno službovanje na Ganimedu nije joj omogućavalo vežbe pod jakom gravitacijom, i dugo putovanje na Zemlju izgledalo joj je kao odlična prilika da se vrati u formu. Uopšte nije želela da pred domorocima izgleda kao slabić. „Sve što možeš ti, ja mogu i bolje“, pevala je sebi zadihanim falsetom u trku. „Sve mogu bolje nego ti.“ Brzo je pogledala na ručni sat. Dva sata. Pri sadašnjoj ležernoj brzini, to je podrazumevalo dvadeset kilometara. Da digne na trideset? Koliko je ljudi na Zemlji redovno trčalo trideset kilometara? Da je verovala marsovskoj propagandi, mislila bi da polovina ljudi na Zemlji nema čak ni posao. Oni žive samo od državne milostinje i bedna primanja troše na droge i salone za stimulaciju. Ali neki od njih verovatno mogu da pretrče trideset kilometara. Opkladila bi se da su Snupi i njegova banda marinaca sa Zemlje mogli da pretrče trideset kilometara, ako se ima u vidu to kako su bežali od... „Sve što možeš ti, ja mogu i bolje“, pevala je, a onda se usredsredila samo na zvuk patika koje su još šljapkale po metalnoj palubi. 66

Nije videla vojnika kada je ušao u pristanišni prostor, pa se iznenađeno okrenula kad ju je pozvao, saplela o sopstvene noge i podmetnula levu ruku neposredno pre nego što prospe sebi mozak na palubi. Osetila je da joj je nešto puklo u ručnom zglobu, a desno koleno joj je bolno odskočilo od poda dok se kotrljala kako bi apsorbovala silu udarca. Ostala je nekoliko trenutaka da leži na leđima, pomerajući ručni zglob i koleno kako bi proverila ima li tamo ozbiljnijih oštećenja. Bolelo ju je i jedno i drugo, ali nije osećala nikakvo struganje. Znači, ništa nije polomila. Tek što je izašla iz bolnice, a već je tragala za novim načinom da sebe izubija. Vojnik joj pritrča i spusti se u čučanj kraj nje. „Pobogu, narednice, ala ste se prosuli!“, reče mornarčić. „Gadno ste se strmeknuli!“ On joj dodirnu desno koleno, na kojem je modrica već počela da se tamni po goloj koži ispod šortsa za trčanje, a onda kao da shvati šta radi pa trže ruku natrag. „Narednice Drejper, potrebno je vaše prisustvo na sastanku u sali G tačno u četrnaest sati i pedeset minuta“, reče on, cvileći malo dok je isporučivao svoju poruku. „Otkud to da ne nosite sa sobom svoj terminal? Nikako nisu mogli da vas nađu.“ Bobi se odgurnu natrag na noge i oprezno oproba koleno kako bi videla hoće li izdržati njenu težinu. „Upravo si odgovorio na sopstveno pitanje, mali.“ Bobi je stigla u salu za sastanke pet minuta ranije, u dobro ispeglanoj službenoj uniformi crvene i zemljane boje, koju je ružila samo bela proteza za ručni zglob koju joj je četni sanitetlija dao za nešto što je njoj ličilo na malo uganuće. Jedan marinac u punoj borbenoj opremi naoružan automatskom puškom otvorio joj je vrata i osmehnuo joj se dok je ulazila. Bio je to mio osmeh, pun ravnih belih zuba, ispod bademastih očiju toliko tamnih da su bile gotovo crne. Bobi mu je uzvratila osmehom i pogledala ime na njegovom odelu. Desetar Macuke. Nikad se ne zna na koga ćeš naleteti u kuhinji ili teretani. Ne škodi da stekneš pokojeg prijatelja. Na ulazu u prostoriju zaustavio ju je neko pozvavši je po imenu. „Narednice Drejper“, ponovi kapetan Torson, pokazujući nestrpljivo prema stolici za dugačkim konferencijskim stolom. „Ser“, reče Bobi i pozdravi ga u stavu mirno pre nego što je zauzela mesto. 67

Bila je iznenađena malim brojem ljudi u sali. Bili su tamo samo Torson iz obaveštajnog korpusa i dvoje civila koje nije ranije srela. „Narednice, razmatramo neke pojedinosti u vašem izveštaju; rado bismo čuli šta vi imate o tome da kažete.“ Bobi sačeka trenutak da joj predstave dvoje civila u sobi, ali kada je postalo jasno da Torson to neće uraditi, ona samo reče: „Da, ser. Potrudiću se da pomognem koliko god mogu.“ Prvi civil, riđokosa žena strogog izgleda u veoma skupom kostimu, reče: „Pokušavamo da bolje razumemo redosled događaja koji su doveli do napada. Možete li nam pokazati na ovoj mapi gde ste vi i vaša streljačka ekipa bili kad ste dobili poruku preko radija da se vratite u postaju?“ Bobi im pokaza, a onda prođe korak po korak kroz događaje koji su se tog dana zbili. Zagledana u mapu koju su doneli, prvi put je videla koliko ju je daleko po ledu bacio udar orbitalnog ogledala. Činilo se da je samo nekoliko centimetara odlučilo o tome hoće li biti bačena ili smrvljena u prah kao ostatak njenog voda... „Narednice“, reče Torson, stavivši joj tonom svog glasa do znanja kako joj se već nekoliko puta pre toga obratio. „Ser, izvinite, počela sam da vunovlačarim kad sam se zagledala u ove fotografije. To se neće ponoviti.“ Torson klimnu glavom, ali sa čudnim izrazom na licu koji Bobi nije mogla da protumači. „Pokušavamo da tačno odredimo gde je Anomalija ubačena pre napada“, reče drugi civil, bucmast muškarac proređene smeđe kose. Sada su to nazivali Anomalijom. Jasno se čulo dok su izgovarali tu reč da joj pridaju veliko prvo slovo. Anomalija, kao nešto što se jednostavno dogodi. Neobičan slučajni događaj. Bilo je to zato što su se svi i dalje plašili da tome daju ime koje mu zaista priliči. Oružje. „Znači“, reče bucmasti, „na osnovu trajanja vašeg radio-kontakta, kao i na osnovu informacija u vezi sa gubitkom radio-signala iz drugih instalacija u toj oblasti, u stanju smo da izvor signala blokade označimo u samoj Anomaliji.“ „Čekajte“, reče Bobi, odmahujući glavom. „Šta? Pa monstrum nije mogao da nam blokira radio-uređaje. Nije imao ništa tehnološko na sebi. Nije imao čak ni posrano svemirsko odelo kako bi disao! Otkud to da je nosio opremu za radioometanje?“ Torson je očinski potapša po ruci, gestom koji je Bobi više razdražio nego što 68

ju je umirio. „Podaci ne lažu, narednice. Zona radio-pomračenja se pomerala. I u središtu joj je uvek bila... ta stvar. Anomalija“, reče Torson, pa se okrenu od nje kako bi se obratio bucmastom i riđokosoj. Bobi sede natrag, osetivši kako se energija u prostoriji udaljava od nje, kao da je jedina došla na igranku bez partnera. Ali pošto joj Torson nije rekao da je voljno, nije tek tako mogla da ode. Riđokosa reče: „Na osnovu naših podataka o gubitku radio-signala, znači da je ubacivanje bilo ovde“ - ona pokaza na nešto na mapi - „a put do postaje UN vodi preko ovog grebena.“ „Šta se nalazi na toj lokaciji?“, reče Torson namrštivši se. Bucmasti izvadi drugu mapu i osmotri je nekoliko sekundi. „Liči na neke stare pomoćne tunele fabrike vode za kupolu. Ovde stoji da decenijama nisu u upotrebi.“ „Dakle“, reče Torson. „Takve tunele bi neko mogao da koristi za transport nečeg opasnog što se mora čuvati kao tajna.“ „Da“, reče Riđokosa, „možda su to hteli da isporuče postaji marinaca, pa se oslobodilo. A marinci su se dali u bekstvo kad su videli da je to izvan kontrole.“ Bobi se posprdno nasmeja pre nego što je stigla da se uzdrži. „Imate nešto tome da dodate, narednice Drejper?“, reče Torson. Torson je gledao u nju sa svojim zagonetnim osmehom, ali Bobi je dovoljno dugo radila sa njim da zna kako on najviše od svega mrzi prazna trućanja. Ukoliko već progovoriš, on hoće da bude siguran kako imaš nešto zaista korisno da kažeš. Dvoje civila su gledali u nju iznenađeno, kao u bubašvabu koja se najednom osovila na dve noge i počela da govori. Ona odmahnu glavom. „Kad sam bila na obuci, znate li za šta je moj narednik rekao da je druga najopasnija stvar u Sunčevom sistemu, posle marsovskog marinca?“ Civili su nastavili da zure u nju, ali Torson je klimnuo glavom i nemo izgovorio reči zajedno s njom kada je ponovo progovorila. „Marinac UN.“ Bucmasti i Riđokosa su se zgledali i Riđokosa je zakolutala očima umesto njega. Ali Torson reče: „Znači mislite da vojnici UN nisu bežali od nečega što se otelo njihovoj kontroli.“ „Jebem mu mater, ser, nema šanse.“ 69

„Onda nas uputite u to kakvo je vaše mišljenje.“ „U toj postaji UN bio je ceo vod marinaca. Iste snage kao i u našoj. Kada su se konačno dali u bekstvo, preostalo ih je šest. Šest. Borili su se gotovo do poslednjeg. Kad su jurnuli prema nama, nisu pokušali da prekinu borbu. Išli su prema nama kako bismo im pomogli da je nastave.“ Bucmasti uze kožnu torbicu s poda i poče da pretura po njoj. Riđokosa je to posmatrala, kao da je on radio nešto daleko zanimljivije od svega što je Bobi imala da kaže. „Da je to bila neka tajna stvar UN koju su ti marinci bili zaduženi da isporuče ili zaštite, oni ne bi došli kod nas. Pre bi izginuli nego odustali od svog zadatka. Baš kao i mi.“ „Hvala vam“, reče Torson. „Hoću reći, to čak i nije bila naša borba, ali smo se tukli do poslednjeg kako bismo zaustavili to stvorenje. Zar mislite da bi marinci UN učinili manje?“ „Hvala vam, narednice“, ponovi Torson, glasnije. „Sklon sam da se složim sa vama, ali moramo da istražimo sve mogućnosti. Pribeležili smo vaše komentare.“ Bucmasti je konačno pronašao ono što je tražio. Kutijicu malih mentol bombona. Izvadio je jednu, a onda pružio kutiju Riđokosoj da uzme. Vazduh ispuni mučno sladak miris sperminta. Sa bombonom u ustima, Bucmasti reče: „Da, hvala vam, narednice. Mislim da možemo produžiti dalje a da vam više ne trošimo vreme.“ Bobi ustade, salutira Torsonu i izađe iz prostorije. Srce joj je brzo tuklo. Vilica ju je bolela tamo gde je škrgutala zubima. Civili nisu kapirali. Niko nije kapirao. Kada je kapetan Martens ušao u teretni deo, Bobi je upravo završila sa rasklapanjem kućišta puške na desnoj ruci borbenog odela. Izvadila je trocevni mitraljez getling sa nosača i stavila ga na pod kraj dvadesetak drugih delova koje je već skinula. Do njih je stajala konzerva sa sredstvom za čišćenje oružja i bočica maziva, zajedno sa raznim šipkama i četkama kojima je čistila delove. Martens je sačekao da ona spusti oružje na prostirku za čišćenje, a onda je seo na pod kraj nje. Prikačila je žičanu četku na kraj jedne šipke za čišćenje, umočila je u tečnost i počela da prolazi četkom kroz pušku, cev po cev. Martens je to posmatrao. Nekoliko minuta kasnije, zamenila je četku krpicom i obrisala ostatke sredstva za čišćenje iz cevi. Onda je upotrebila novu krpicu natopljenu mazivom za oružje kako bi ih podmazala. Dok je podmazivala složeni skup zupčanika od kojih se 70

sastojao mehanizam getlinga i sistem za ubacivanje municije, Martens je konačno progovorio. „Znaš“, rekao je, „Torson je u mornaričkoj obaveštajnoj službi od samog početka. Od same obuke za oficire, najbolji u klasi na akademiji, sa prvom dužnošću u komandi flote. Nikada i nije bio ništa drugo do špijunčić. Poslednji put je pucao iz oružja za vreme onih šest nedelja provedenih na obuci, pre dvadeset godina. Nikada nije bio u streljačkom timu. Niti je služio u borbenom vodu.“ „To je“, reče Bobi, dok je spuštala mazivo i ustajala da ponovo sklopi oružje, „fascinantna priča. Stvarno mi je drago što si je podelio sa mnom.“ „Dakle“, nastavi Martens, koji se nije dao omesti. „Koliko onda moraš da budeš sjebana da bi me Torson upitao nisi li možda malo i dalje u šoku posle bitke?“ Bobi ispusti ključ koji je držala, ali ga uhvati drugom rukom pre nego što je stigao da padne na palubu. „Je li ovo zvanična poseta? Jer ukoliko nije, ko ti j...“ „E vidiš, ja? Ja nisam špijunčić“, reče Martens. „Ja sam marinac. Deset godina sam bio vojnik pre nego što su mi ponudili da pohađam školu za oficire. Stekao sam dvostruku diplomu, iz psihologije i teologije.“ Vrh Bobinog nosa se trznu i ona se počeša bez razmišljanja. Zahvaljujući iznenadnom mirisu ulja za podmazivanje, shvatila je da je upravo umrljala celo lice mazivom. Martens je to pogledao, ali nije prestao da govori. Pokušala je da priguši njegove reči što glasnijim sklapanjem oružja. „Odradio sam borbene vežbe, obuku za blisku borbu, manevre“, rekao je, podigavši malo glas. „Da li znaš da sam bio na obuci u istoj bazi gde je tvoj otac bio prvi vodnik? Mlađi vodnik Drejper je veliki čovek. Za nas regrute bio je kao bog.“ Bobi naglo diže glavu i oči joj se skupiše. Nešto u vezi s tim što se ovaj psihoterapeut ponašao kao da poznaje njenog oca nagonilo ju je da se oseća prljavo. „Istina je. I da je on sada ovde, rekao bi ti da me poslušaš.“ „Jebi se“, reče Bobi. Zamislila je kako se njen otac trza zbog psovke kojom je prikrila sopstveni strah. „Pojma ti nemaš ni o čemu.“ „Znam da kad narednicu sa obukom i borbenom spremnošću kao što je tvoja umalo ne sredi jedan običan golobradi vojnik, nešto gadno nije u redu.“ Bobi baci ključ na pod, oborivši ulje, koje poče da se širi po prostirci kao mrlja od krvi. „Jebote, pala sam! Bili smo pod punom gravitacijom, i ja sam samo... pala.“ „A danas, na sastanku? Kad si vikala na dvoje obaveštajnih analitičara to kako bi marinci radije izginuli nego pretrpeli neuspeh?“ 71

„Nisam vikala“, reče Bobi, ne baš sasvim sigurna da je to tačno. Njena sećanja na sastanak bila su zbrkana posle odlaska iz sale. „Koliko si puta pucala iz tog mitraljeza otkad si ga juče očistila?“ „Šta?“, reče Bobi i oseti mučninu, nesigurna zbog čega. „I kad smo već kod toga, koliko si puta pucala iz njega otkad si ga očistila prekjuče? Ili dan pre toga?“ „Prekini“, reče Bobi, mahnuvši tromo jednom rukom prema Martensu, potraživši mesto na koje bi ponovo sela. „Jesi li ijednom opalila iz tog oružja otkad si se ukrcala na De Džung? Jer ja mogu da ti kažem da to čistiš svaki božji dan otkad si na brodu, a nekoliko puta si ga čistila i dvaput dnevno.“ „Ne, ja...“, reče Bobi, pa konačno bučno sede na kanister sa municijom. Nije se sećala da je očistila oružje prethodnog dana. „Nisam to znala.“ „Ovo je poremećaj usled posttraumatskog stresa, Bobi. Nije ovo slabost niti nekakav moralni neuspeh. To se događa kada preživiš nešto strašno. U ovom trenutku ti nisi u stanju da prihvatiš ono što se dogodilo tebi i tvojim ljudima na Ganimedu, i ponašaš se iracionalno zbog toga“, reče Martens, a onda se pomeri kako bi čučnuo ispred nje. Načas se uplašila da će je uhvatiti za ruku, jer bi ga u tom slučaju udarila. Nije to učinio. „Tebe je stid“, reče on, „ali nemaš čega da se stidiš. Obučena si da budeš čvrsta, sposobna, spremna na sve. Naučili su te da ćeš, ako samo budeš radila svoj posao i dobro pamtila obuku, moći da se izboriš sa svakom pretnjom. Ponajviše od svega, učili su te da su najvažniji ljudi na svetu oni koji stoje kraj tebe na liniji vatre.“ Nešto se trznu u njenom obrazu odmah ispod oka, i Bobi protrlja to mesto dovoljno snažno da joj zvezde eksplodiraju pred očima. „Onda si naletela na nešto za šta obuka nije mogla da te pripremi, i protiv čega nisi imala nikakvu odbranu. I izgubila si prijatelje i članove svog tima.“ Bobi zausti da odgovori i shvati da je zadržavala dah, pa umesto da nešto kaže, bučno ispusti vazduh. Martens nije prestajao da govori. „Potrebna si nam, Roberta. Potrebno nam je da se vratiš. Ja nisam prošao kroz nešto nalik tvom iskustvu, ali poznajem mnogo ljudi koji jesu, i znam kako da ti pomognem. Ako mi dozvoliš. Ako budeš razgovarala sa mnom. Ne mogu to da uklonim. Ne mogu da te izlečim. Ali mogu da ti pomognem da se osećaš bolje.“ 72

„Ne zovi me Roberta“, reče Bobi toliko tiho da je jedva čula sama sebe. Udahnula je nekoliko puta kratko, pokušavajući da razbistri glavu, trudeći se da ne pretera u tome. Preplaviše je mirisi tovarnog odeljenja. Miris gume i metala iz njenog odela. Jetki, suprotstavljeni mirisi ulja za podmazivanje i hidraulične tečnosti, stari i upijeni u metal bez obzira na to koliko su puta mladi mornari ribali palube. Pomisao na hiljade mornara i marinaca koji su prošli kroz isti taj prostor, radili na svojoj opremi i čistili iste ove pregrade, vratila ju je u stvarnost. Primakla se sklopljenom oružju i podigla ga s prostirke pre nego što je lokva ulja za podmazivanje stigla da se proširi dovoljno da ga dodirne. „Ne, kapetane, neću se osećati bolje ako budem razgovarala s tobom.“ „Šta ćemo onda, narednice?“ „To stvorenje koje je pobilo moje prijatelje i otpočelo ovaj rat? Neko je poslao to stvorenje na Ganimed“, reče ona i smesti oružje u njegovo kućište sa oštrim metalnim škljocanjem. Zavrte tri cevi rukom, a one se okrenuše uz brzo masno šištanje na kvalitetnim kugličnim ležajevima. „Ustanoviću ko je to uradio. A onda ću sve da ih pobijem.“ 73

I Deveto poglavlje: Avasarala zveštaj je bio duži od trista stranica, ali Soren je uspeo da pronađe nekoga sa dovoljno muda da prizna kako ne zna sve. Na Veneri su se dešavale čudne stvari, čudnije nego što je Avasarala znala ili pretpostavljala. Mreža vlakana gotovo je obavila planetu u šarama od šestouglova širine pedeset kilometara, i pored činjenice da su ta vlakna izgleda provodila superzagrejanu vodu i električne struje, niko nije pojma imao šta su ona. Gravitacija planete se uvećala za tri procenta. Upareni vrtlozi od benzena i složenih ugljovodonika hujali su po udarnim kraterima kao sinhronizovani plivači tamo gde je stanica Eros udarila u površinu planete. Najpametnije naučne glave u sistemu zurile su u podatke opuštenih vilica, a razlog za to što se niko još nije uspaničio bilo je samo neslaganje oko toga zbog čega bi trebalo paničiti. S jedne strane, metamorfoza Venere bila je najmoćnije naučno oruđe otkad je sveta i veka. Šta god da se tamo događalo, događalo se naočigled svih. Nije bilo ugovora o čuvanju tajne niti sporazuma o odsustvu konkurencije koji bi pravili probleme. Svako ko je imao dovoljno osetljiv skener mogao je da zaviri kroz oblake od sumporne kiseline i vidi šta se danas dešava. Analize su bile poverljive, naknadne studije su bile zaštićene pravom industrijske svojine, ali sirovi podaci su kružili oko Sunca tako da su svi mogli da ih vide. Samo što je, sve do sada, to izgledalo kao kad bi gomila guštera posmatrala svetsko prvenstvo. Učtivo rečeno, nisu bili sigurni šta zapravo gledaju. Ali podaci su bili jasni. Napad na Ganimed i energetski špic na Veneri dogodili su se upravo u isto vreme. I niko nije znao zbog čega. „E pa, ovo kurcu ne vredi“, reče ona. Avasarala zatvori ručni terminal i pogleda kroz prozor. U bifeu se oko njih čuo tih žamor, kao u najboljem mogućem restoranu, samo bez ružne neophodnosti da se za bilo šta plati. Stolovi su bili od pravog drveta i brižljivo poređani tako da svi imaju pogled a niko ne može da bude prisluškivan, osim ako to baš ne želi. Tog dana je padala kiša. I čak i da kapi nisu dobovale po prozorima i mutile sliku grada i neba, ona bi kišu prepoznala po mirisu. Njen ručak - hladni sag alu i nešto što je trebalo da bude piletina tanduri - stajao je na stolu, netaknut. Soren je još sedeo preko puta, sa 74

učtivim i budnim izrazom na licu, nalik na labradora. „Nema podataka koji bi pokazali bilo kakvo lansiranje“, reče Soren. „Šta god da je na Veneri, moralo bi da stigne do Ganimeda, a za to ne postoji nikakav trag.“ „Šta god da je na Veneri, smatra da je inercija opcionalna, a gravitacija nije konstantna. Ne znamo kako bi lansiranje uopšte izgledalo. Ko zna, možda bi oni mogli da se prošetaju i do Jupitera.“ Momak klimnu glavom kako bi potvrdio njeno stanovište. „Na čemu smo što se Marsa tiče?“ „Pristali su na sastanak ovde. Njihovi brodovi su na putu, sa diplomatskom delegacijom, uključujući i svedoka.“ „Marinca? Drejperovu?“ „Da, madam. Admiral Ngujen je zadužen za pratnju.“ „Fino se ponaša?“ „Zasada.“ „U redu, šta sada?“, upita Avasarala. „Žil-Pjer Mao čeka u vašoj kancelariji, madam.“ „Proveri mi ga. Daj mi sve što smatraš važnim.“ Soren trepnu. Munja obasja oblake iznutra. „Poslao sam izveštaj...“ Ona oseti žalac ozlojeđenosti u kojoj je bilo i stida. Zaboravila je da su podaci o tom čoveku već na njenoj listi za čitanje. Bilo je tamo još trideset drugih dokumenata, a ona je prošle noći loše spavala, mučena snovima u kojima je Ardžun neočekivano umirao. Sanjala je košmare u kojima je bila udovica još otkad joj je sin poginuo u nesreći na skijanju, dok je njen um spajao jedinu dvojicu muškaraca koje je ikada volela. Nameravala je da pročita informacije pre doručka. Zaboravila je. Ali nije htela da to prizna nekom tamo evropskom derištu samo zato što je ono pametno, sposobno i radi sve što mu ona kaže. „Znam šta je u izveštaju. Znam sve“, reče ona dok je ustajala. „Jebem mu mater, ovo je test. Pitam te šta ti misliš da je bitno u vezi s njim.“ Ona se udalji, pošavši prema vratima od hrastovog duboreza, odlučno i brzo tako da je Soren morao malo da požuri kako bi je sustigao. „On ima kontrolni paket u trgovinskoj korporaciji Mao-Kvikovski“, reče Soren, glasom dovoljno tihim da dopre do nje i zatim zamre. „Pre incidenta, oni su bili 75

među najvećim Protogenovim dobavljačima. Medicinska oprema, radijacione sale, infrastruktura za nadzor i šifrovanje. Gotovo sve što je Protogen smestio na Eros ili upotrebio kako bi sagradio stanicu-kopiju došlo je iz skladišta Mao-Kvika i dopremljeno je Mao-Kvikovim teretnjakom.“ „I zbog čega je on i dalje na slobodi...?“, reče ona, gurnu vrata i stupi u hodnik iza njih. „Nema nikakvih dokaza da je Mao-Kvik znao čemu služi ta oprema“, reče Soren. „Pošto je Protogen raskrinkan, Mao-Kvik je među prvima predao informacije istražnoj komisiji. Da oni - a kad kažem ’oni’, mislim ’on’ - nisu predali terabajt poverljive prepiske, Gutmansdotir i Kolp možda nikada ne bi bili razotkriveni.“ Neki muškarac srebrne kose sa širokim andskim nosom, koji je hodao suprotnim smerom kroz hodnik, digao je pogled sa svog ručnog terminala i klimnuo joj glavom dok su se približavali jedno drugome. „Viktore“, reče ona. „Žao mi je zbog Anet.“ „Lekari kažu da će joj biti dobro“, reče čovek sa Anda. „Reći ću joj da si se raspitivala za nju.“ „Kaži joj da sam rekla da brže-bolje beži iz kreveta dok njenom mužu ne padnu na pamet kojekakve pokvarene stvari“, reče ona, a čovek s Anda se nasmeja u prolazu. Onda, Sorenu: „Je li sklopio nagodbu? Saradnja za pomilovanje?“ „To je bilo jedno tumačenje, ali većina ljudi smatra da je posredi lična osveta zbog onoga što se dogodilo s njegovom kćerkom.“ „Ona je bila na Erosu“, reče Avasarala. „Ona je bila Eros“, reče Soren dok su ulazili u lift. „Ona je bila prvobitno zaražena. Naučnici smatraju da se protomolekul gradio koristeći njen mozak i telo kao model.“ Vrata lifta se zatvoriše, i kabina je već bila svesna toga ko je ona i kuda ide. Glatko se spustila dok su se njoj obrve podizale. „Znači, kada su počeli da pregovaraju sa tom stvari...“ „Razgovarali su sa onim što je preostalo od kćerke Žil-Pjera Maoa“, reče Soren. „Hoću reći, oni misle da je tako.“ Avasarala tiho zviznu. „Jesam li položio test, madam?“, upita Soren, zadržavši prazan i ravnodušan izraz na licu ako se izuzme slabo svetlucanje u uglovima očiju koje joj je govorilo kako on zna da ona sere. Ona se i protiv volje isceri. „Niko ne voli pametnjakoviće koji se prave važni“, reče. Lift se zaustavi; vrata kliznuše u stranu. 76

Žil-Pjer Mao je sedeo kraj njenog radnog stola i zračio smirenošću sa jedva primetnim dodatkom razveseljenosti. Avasarala pređe pogledom preko njega, zapažajući pojedinosti: dobro skrojeno svileno odelo na razmeđi bež i sive boje, visoki zalisci nemodifikovani medicinskim terapijama, upečatljive plave oči koje je verovatno imao od rođenja. Svoje godine je nosio kao stav da je borba protiv razornosti vremena i smrtnosti nedostojna njegove pažnje. Pre dvadeset godina, sigurno je bio strahovito zgodan. Sada je i dalje bio takav, ali istovremeno i dostojanstven, i njen prvi, životinjski poriv bio je da želi da joj se on dopadne. „Gospodine Mao“, reče ona i klimnu mu glavom. „Izvinite što sam vas ostavila da čekate.“ „Već sam imao posla sa državnim službama“, reče on. Imao je evropski naglasak od kog bi se buter istopio. „Shvatam ograničenja. Kako mogu da vam pomognem, pomoćnice podsekretara?“ Avasarala sede u svoju fotelju. Buda se božanski osmehivao sa svog mesta kraj zida. Kiša se slivala niz prozor, a zahvaljujući senkama ona je imala gotovo subliminalni utisak da to Mao plače. Skupila je prste. „Želite li čaja?“ „Ne, hvala“, reče Mao. „Sorene! Idi i donesi mi čaja.“ „Da, madam“, reče momak. „Sorene.“ „Madam?“ „Ne žuri s tim.“ „Naravno da neću, madam.“ Vrata se zatvoriše za njim. Maov osmeh je izgledao umorno. „Je li trebalo da povedem i svoje advokate?“ „Te bedne krvopije? Ne“, reče ona, „sa suđenjima je završeno. Nemam nameru da ponovo otvaram bilo kakav pravni spor. Imam pravi posao.“ „To mogu da cenim“, reče Mao. „Imam jedan problem“, reče Avasarala. „A ne znam o čemu se radi.“ „I mislite da ja znam?“ „Moguće je. Prošla sam kroz mnoge sudske postupke o ovome ili onome. I u najvećem broju slučajeva, svi se trude da zaštite sopstveno dupe. Ako je na nekom od njih na videlo došla neulepšana istina, onda se to sigurno neko zajebao.“ 77

Svetloplave oči se skupiše. Osmeh izgubi pređašnju toplinu. „Mislite da moji podređeni i ja nismo bili dovoljno predusretljivi? Poslao sam moćne ljude u zatvor zbog vas, pomoćnice podsekretara. Spalio mostove za sobom.“ Daleka grmljavina je mumlala i zanovetala. Kiša je udvostručila snagu ljutitog dobovanja po oknu. Avasarala prekrsti ruke. „Jeste. Ali to ne znači da ste kreten. Još postoje one stvari koje izgovorite pod zakletvom i one oko kojih obigravate. Ova soba se ne prisluškuje. Ovo je nezvanično. Moram da znam sve što možete da mi kažete o protomolekulu a što nije rečeno u sudskom postupku.“ Tišina se među njima rastegla. Posmatrala mu je lice, telo, u potrazi za znacima, ali čovek je bio neodgonetljiv. Već predugo ovo radi, i ide mu i te kako od ruke. Profesionalac. „Desi se da se stvari zagube“, reče Avasarala. „Jednom smo, za vreme finansijske krize, otkrili celo revizorsko odeljenje kog se niko nije setio. Jer tako se to radi. Uzmete deo problema i smestite ga negde, date nekim ljudima da na njemu rade, a onda uzmete drugi deo problema i poverite ga drugim ljudima. I vrlo brzo imate sedam, osam, stotinu malih odeljaka u kojima se obavlja posao, a niko ni sa kim ne priča jer bi to bilo kršenje bezbednosnog protokola.“ „A vi mislite...?“ „Uništili smo Protogen, a vi ste nam pomogli. Pitam se da li znate postoje li neki od tih odeljaka unaokolo. I usrdno se nadam da ćete reći da.“ „Je li ovo poteklo od generalnog sekretara ili od Erinrajta?“ „Ne. Samo od mene.“ „Već sam ispričao sve što znam“, reče on. „To vam ne verujem.“ Maska mu spade. Potrajalo je to manje od sekunde, najobičnija promena u uglu njegove kičme i tvrdoći vilice, kako došlo, tako i prošlo. Bio je to bes. Zanimljivo. „Ubili su mi kćerku“, reče on tiho. „Sve i da sam imao nešto da sakrijem, ne bih to uradio.“ „Kako je došlo do toga da posredi bude vaša kćerka?“, upita Avasarala. „Da li su je odabrali kao metu? Da li ju je neko koristio protiv vas?“ „Bio je to nesrećan slučaj. Nalazila se u dubokoj orbiti, htela je nešto da mi dokaže. Bila je mlada, buntovna i glupa. Pokušavali smo da je nagovorimo da se vrati kući, ali... našla se na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.“ Nešto zagolica Avasaralu pozadi u glavi. Predosećaj. Impuls. Ona mu se 78

prikloni. „Da li vam se javljala otkad se to dogodilo?“ „Ne razumem.“ „Otkad se stanica Eros srušila na Veneru, da li ste se čuli s njom?“ Bilo je zanimljivo posmatrati ga kako se sada pravi da je ljut. Skoro pa da mu čovek poveruje. Nije mogla tačno da ustanovi šta je u vezi s tim bilo neiskreno. Ta inteligencija u njegovim očima, možda. Osećaj da je prisutniji nego maločas. Stvarni bes je odnosio ljude. Ovo je bio bes kao gambit. „Moja Džuli je mrtva“, reče on, teatralno drhtavim glasom. „Umrla je kada je ta prokleta tuđinska stvar pala na Veneru. Umrla je spasavajući Zemlju.“ Avasarala uzvrati blago. Spusti glas, i dopusti da joj lice poprimi zabrinut izraz, kao u kakve bake. Ako je već nameravao da glumi povređenog čoveka, ona je mogla da glumi njegovu majku. „Nešto je živo“, reče ona. „Nešto je preživelo taj udar, i svi znaju da je tako. Imam razloga da mislim kako to nije ostalo tamo. Ako je neki deo vaše kćerke uspeo da opstane za vreme te promene, ona je mogla da vam se obrati. Možda je pokušala da stupi u kontakt s vama. Ili sa svojom majkom.“ „Ništa ne želim toliko kao da mi se vrati moja devojčica“, reče Mao. „Ali nje više nema.“ Avasarala klimnu glavom. „U redu“, reče ona. „Treba li vam još nešto?“ Ponovo, taj lažni bes. Ona pređe jezikom po zadnjoj strani zuba, razmišljajući. Bilo je tu nečega, ispod površine. Nije znala sa čime to ima posla dok je gledala u Maoa. „Čuli ste za Ganimed?“ reče ona. „Došlo je do borbi“, reče on. „Možda i više od toga“, reče ona. „Stvorenje koje je ubilo vašu kćerku i dalje je tamo. Bilo je na Ganimedu. Ustanoviću kako i zbog čega.“ Zaljuljao se unazad. Je li taj šok bio stvaran? „Pomoći ću ako mogu“, reče on, jedva čujno. „Počnite od sledećeg. Ima li nečeg što niste rekli za vreme sudskog postupka? Možda ste odlučili da ne pominjete nekog poslovnog partnera. Rezervni program ili pomoćno osoblje koje ste opremili. Briga me i ako nije bilo po zakonu. Mogu da vas 79

amnestiram od praktično svega, ali moram to da čujem sada. Smesta.“ „Amnestirate?“, reče on kao da je ona to zbijala šale. „Ako mi sada kažete, da.“ „Kad bih imao to, dao bih vam“, reče on. „Kazao sam vam sve što znam.“ „Dobro, onda. Žao mi je što sam vam traćila vreme. I... žao mi je što sam vam otvorila stare rane. Ja sam ostala bez sina. Čaranpal je imao petnaest godina. Nesreća na skijanju.“ „Žao mi je“, reče Mao. „Ako saznate još nešto, javite mi“, reče ona. „Hoću“, reče on, ustavši sa svoje stolice. Ona ga pusti da dođe gotovo do samih vrata, pa tek onda ponovo progovori. „Žile?“ Kad se okrenuo da baci pogled preko ramena, izgledao je kao nepomičan kadar iz nekog filma. „Ako budem saznala da ste znali nešto i da mi to niste rekli, neće da valja“, reče ona. „Ja nisam neko sa kime se treba zajebavati.“ „Ako to i nisam znao kad sam dolazio, znam sada“, reče Mao. Bila je to dobra oproštajna rečenica koliko i bilo koja druga. Vrata se zatvoriše za njim. Avasarala uzdahnu, zavalivši se u fotelju. Pomeri se da pogleda u Budu. „Baš si mi bio od pomoći, skote samozadovoljni“, reče ona. Statua, pošto je bila samo statua, nije joj odgovorila. Ona smanji palcem snagu osvetljenja i pusti da sivilo oluje ispuni prostoriju. Nešto u vezi sa Maom nije joj se ni najmanje dopadalo. Možda je posredi bila samo uvežbana kontrola vrhunskog korporativnog pregovarača, ali ona je imala utisak da su joj uskraćene informacije. Da je isključena. I to je bilo zanimljivo. Zapitala se hoće li on pokušati da joj uzvrati, možda da je preskoči. Možda bi vredelo da kaže Erinrajtu kako može da očekuje gnevni poziv. Pitala se je li tako. Pomisao da dole na Veneri ima ičeg ljudskog bila je pomalo preterana. Protomolekul je, koliko je iko mogao da razume, bio projektovan tako da preotme primitivni oblik života i preuredi ga u nešto drugo. Ali ako... Ako je složenost ljudskog uma bila prevelika da bi ga on potpuno kontrolisao, i ako je devojka u nekom smislu preživela pad, ako se obratila tatici... Avasarala posegnu za svojim ručnim terminalom i otvori vezu sa Sorenom. „Madam?“ „Jebote, kad sam rekla da ne žuriš, nisam mislila da uzmeš ceo dan slobodno. 80

Moj čaj?“ „Stižem, madam. Zadržali su me. Imam izveštaj koji bi mogao da vam bude interesantan.“ „Biće mi manje interesantan ako se čaj ohladio“, reče ona i isključi kanal. Bilo kakav stvarni nadzor nad Maom bio bi verovatno neostvarljiv. Trgovačka korporacija Mao-Kvikovski svakako ima sopstvenu komunikacionu mrežu, sopstvene šeme za šifrovanje i nekoliko suparničkih kompanija najmanje podjednako bogatih kao i Ujedinjene nacije, koje se već trude da saznaju njihove poslovne tajne. Ali moraju postojati i drugi načini da se prate komunikacije odaslane sa Venere prema instalacijama Mao-Kvika. Ili poruke koje se tuda kreću. Soren uđe noseći poslužavnik sa čajnikom od livenog gvožđa i keramičkom šoljicom bez drške. Nije komentarisao tamu, ali je pažljivo prišao njenom stolu, spustio poslužavnik, nasuo zadimljenu, tamnu šoljicu čaja koji se još pušio, i stavio svoj ručni terminal na sto pored nje. „Jebote, mogao si prosto da mi pošalješ kopiju“, reče Avasarala. „Ovako je dramatičnije, madam“, reče Soren. „Sve zavisi od prezentacije.“ Ona frknu i teatralno uze šoljicu, pa dunu preko tamne površine pre nego što je pogledala terminal. Oznaka datuma u donjem desnom uglu pokazivala je da je izveštaj potekao sa Ganimeda pre sedam sati, kao i identifikacionu šifru samog izveštaja. Čovek na slici imao je jake kosti Zemljanina, neurednu tamnu kosu i bio je neobično mladalački privlačan. Avasarala se namršti na sliku dok je srkutala čaj. „Šta mu je to bilo sa licem?“, upita ona. „Oficir koji je sačinio izveštaj pretpostavlja da je pustio bradu kako bi se prerušio.“ Ona frknu. „Pa, bogu hvala što nije stavio i naočari, inače ga nikad ne bismo prepoznali. Jebote, koji kurac Džejms Holden traži na Ganimedu?“ „To je brod s namirnicama namenjenim kao pomoć. Ali ne Rosinante.“ „Imamo li potvrdu za to? Znaš kako ti skotovi iz ASP-a umeju da lažiraju registracione kodove.“ „Oficir koji je podneo izveštaj obavio je vizuelnu inspekciju unutrašnjeg rasporeda i proverio podatke kad se vratio. Isto tako, u posadi nije bio Holdenov stalni pilot, pa možemo pretpostaviti da su ga parkirali i sakrili negde u domašaju uskog snopa“, reče Soren. Načas zaćuta. „Na snazi je stalni nalog da se Holden uhapsi na licu mesta.“ 81

Avasarala ponovo upali svetla. Prozori su sada opet izgledali kao tamna ogledala; oluja je bila potisnuta napolje. „Kaži mi da nismo postupili po njemu“, reče Avasarala. „Nismo postupili po njemu“, reče Soren. „Imamo jedinicu koja nadzire njega i njegovu ekipu, ali situacija na stanici baš ne pogoduje bliskom nadzoru. Osim toga, izgleda da Mars još ne zna da je on tamo, pa se trudimo da to sačuvamo za sebe.“ „Dobro je da neko tamo ume da vodi obaveštajnu operaciju. Imaš li pojma šta on to radi?“ „Zasada sve prilično liči na običnu dobrotvornu posetu“, reče Soren slegnuvši ramenima. „Nismo videli da se sastao sa bilo kime ko bi bio posebno interesantan. Raspituje se. Umalo se nije potukao s nekim likom koji koristi priliku da pljačka brodove koji donose pomoć, ali ovaj je podvio rep. Ipak, još je rano.“ Avasarala ponovo srknu malo čaja. Morala je momku da oda priznanje; umeo je dobro da skuva čaj. Ili je poznavao nekoga ko to ume, što je bilo podjednako dobro. Ako je Holden tamo, to je značilo da se ASP zanima za situaciju na Ganimedu. I da nisu na licu mesta imali već nekoga da ih izveštava. Želja za informacijama sama po sebi nije značila mnogo. Čak i da se radi samo o gomili prašinara lakih na obaraču, Ganimed je kritična stanica za sistem Jupitera i za Pojas. ASP je hteo da tamo ima sopstvene oči. Ali to što su poslali Holdena, jedinog preživelog sa stanice Eros, nije izgledalo kao puka slučajnost. „Oni ne znaju šta je to“, reče ona naglas. „Madam?“ „Prokrijumčarili su tamo s razlogom nekoga ko ima iskustva sa protomolekulom. Pokušavaju da ustanove koji se moj to dešava. Što znači da ne znaju. Što opet znači...“ Ona uzdahnu. „Što znači da to nisu bili oni. I jebote, to je živa šteta, pošto je kod njih jedini živi uzorak za koji znamo.“ „Šta želite da ekipa za nadzor uradi?“ „Neka ih nadzire“, odbrusi ona. „Neka ga posmatraju, vide s kim razgovara i šta radi. Dnevni raporti ako je sve dosadno, ažuriranje u stvarnom vremenu ako se situacija usija.“ „Da, madam. Želite da ga dovedemo?“ „Uhvatite njega i njegove ljude kad pokušaju da odu sa Ganimeda. Do tada, sklanjajte im se s puta i gledajte da ne budete primećeni. Holden je kreten, ali nije glup. Ako shvati da ga neko posmatra, počeće da emituje slike svih naših izvora na Ganimedu ili tako nešto. Ne potcenjuj njegovu sposobnost da usere motku.“ 82

„Još štogod?“ Nova munja. Novo prosipanje grmljavine. Nova oluja među bilionima oluja koje su zadesile Zemlju od samog začetka, kada je nešto prvi put pokušalo da zatre sav život na planeti. Nešto što se upravo nalazilo na Veneri. I širilo se. „Pronađi mi način da pošaljem poruku Fredu Džonsonu a da Ngujen ili Marsovci to ne saznaju“, reče ona. „Možda ćemo morati malo i zakulisno da pregovaramo.“ 83

P Deseto poglavlje: Praks as kirrup es sam ti ja za to“, rekao je dečak koji je sedeo na ležaju. „Malko salate, sasa? Deset hiljada, beše nekad.“ Moglo mu je biti najviše dvadeset godina. Tehnički, bio je dovoljno mlad da mu bude sin, baš kao što je Mej mogla ovome da bude kćerka. Mršav kao ždrebe od pubertetskog rasta i života pod niskom gravitacijom, izgledao je na prvi pogled nemoguće tanan. A pored toga, umirao je od gladi. „Mogu da ti napišem priznanicu, ako želiš“, reče Praks. Momak se isceri i pokaza nepristojan gest. Zahvaljujući svom profesionalnom radu, Praks je znao da se na unutrašnjim planetama sleng Pojasa smatrao izjavom o mestu porekla. Ali, zahvaljujući tome što je živeo kao botaničar za hranu na Ganimedu, on je znao da taj sleng podjednako označava i klasu. Odrastao je sa učiteljima koji su ga naučili kineskom i engleskom bez naglaska. Razgovarao je sa muškarcima i ženama sa svih strana sistema. Po tome kako je neko izgovarao reč alopoliploidi, on je mogao da odredi dolazi li sa univerziteta u blizini Pekinga ili iz Brazila, je li odrastao u senci Stenovitih planina ili Olimpus Monsa, ili u hodnicima Cerere. I sam je odrastao u mikrogravitaciji, ali iskvareni govor Pojasa bio mu je stran koliko i bilo kome ko je upravo došao iz gravitacionog bunara. Da je dečak hteo da govori nerazumljivo za njega, mogao je to da uradi bez ikakvog napora. Ali Praks je bio mušterija, i znao je da se momak trudi da smanji doživljaj. Tastatura za programiranje bila je dvaput veća od standardnog ručnog terminala, a njena plastika bila je izlizana od vremena i upotrebe. Pruga koja je pokazivala napredovanje polako se punila sa strane, a napomene na pojednostavljenom kineskom kružile su sa svakim pokretom. Bila je to jeftina rupa blizu površine meseca. Široka tek oko tri metra, sa četiri grube isklesane prostorije jedva nešto šire i bolje osvetljene od javnog hodnika iz kog se u njih ulazilo. Nalazili su se u prostoriji najudaljenijoj od hodnika, dečak na svom ležaju, a Praks zguren na vratima. „Ne mogu da obećam potpune podatke“, reče dečak. „Šta je, tu je, sabé?“ „Biće sjajno sve do čega uspeš da dođeš.“ 84

Momak klimnu jednom. Praks mu nije znao ime. Za to se nikad ne pita. Dani koje je utrošio na to da pronađe nekoga voljnog da se probije kroz sigurnosni sistem bili su ispunjeni dugim plesom između njegovog nepoznavanja sive ekonomije stanice Ganimed i sve većim očajanjem i glađu čak i u najkorumpiranijim delovima. Mesec dana pre toga, momak je možda skidao komercijalne podatke kako bi ih preprodao ili ucenjivao njihove vlasnike ne bi li došao do lako opranog privatnog kredita. Danas je on tragao za Mej u zamenu za dovoljno lisnatog bilja da pripremi mali obrok. Poljoprivredna trampa, najstarija privreda koju čovečanstvo pamti, stigla je na Ganimed. „Kopija autorizacije je otišla“, reče momak. „Serveri su je usisali, ukopali do guzice.“ „Znači, ako ne možeš da se probiješ u sigurnosne servere...“ „Ne moram. Kamera ima memoriju, memorija ima keš. Još od blokade, samo se puni i puni. Niko ne gleda.“ „Šališ se“, reče Praks. „Dve najveće armije u sistemu se gledaju preko nišana, a ne posmatraju ni sigurnosne kamere?“ „Posmatraju jedni druge. Zdravo ih zabole za nas.“ Pruga koja je označavala napredovanje sasvim se napunila i začulo se zvonce. Momak je podigao spisak kodova za identifikaciju i počeo da ih pregleda, mrmljajući nešto sam sebi. Iz prednje prostorije, slabo se požalila neka beba. Zvučala je gladno. Naravno da jeste. „Tvoje dete?“ Momak odmahnu glavom. „Kolateralno“, reče on i dvaput kucnu po jednom kodu. Otvori se nov prozor. Širok hodnik. Vrata poluistopljena i otvorena silom. Tragovi paljevine na zidu i, još gore, lokva vode. Nije smelo da bude tekuće vode. Kontrole životne sredine su se sve više udaljavale od bezbednih nivoa. Momak pogleda odozdo u Praksa. „C’est la?“ „Da“, reče Praks. „To je to.“ Momak klimnu glavom i zguri se iznad svoje konzole. „Treba mi od pre napada. Pre nego što je palo ogledalo“, reče Praks. „Važi se, gazda. Vrćem se. Tod a kadrovi con null delta. Vidi se samo kad se nešto desi, que si?“ „Dobro. Tako je dobro.“ Praks priđe napred, nagnuvši se da pogleda momku preko ramena. Slika je poigravala dok se na ekranu nije menjalo ništa osim lokve, koja se polako 85

smanjivala. Vraćali su se kroz vreme, kroz dane i nedelje. Prema trenutku kada se sve raspalo. Bolničari su se pojavili na ekranu i činilo se da idu unazad u posuvraćenom svetu dok su nosili mrtvo telo kako bi ga položili pored vrata. Onda još jedno preko njega. Dva leša su ležala nepomično; onda se jedan pomerio, blago posegnuo za zidom, zatim još jače sve dok se, u treptaju oka, nije zateturao na noge i nestao. „Trebalo bi da se vidi devojčica. Tražim one koji su izveli odatle četvorogodišnju devojčicu.“ „To j’ ti je boravak, no? Trebalo bi da ih ima na hiljade.“ „Zanima me samo ta jedna.“ Drugi leš, ženski, podiže se u sedeći položaj, a onda ustade, držeći se za stomak. Neki muškarac stupi u kadar, sa pištoljem u ruci, izlečivši je tako što je usisao metak iz njenog trbuha. Posvađali su se, smirili, mirno razišli. Praks je znao da sve to gleda unatraške, ali njegov mozak lišen sna i kalorija uporno je pokušavao da uklopi slike u nekakvu priču. Grupa vojnika je otpuzala unazad iz uništenih vrata kao pri porođaju, a onda su se zgurili i žurno uzmakli. Blesak svetla, i vrata su odjednom bila cela, a termitski naboji su visili na njima kao voće sve dok neki vojnik u marsovskoj uniformi nije pohitao napred da ih bezbedno ukloni. Završivši svoju tehnološku žetvu, svi vojnici su se brzo povukli, ostavivši za sobom skuter naslonjen na zid. A onda su vrata skliznula u stranu i Praks je ugledao sebe kako izlazi unazad. Izgledao je mlađi. Lupao je po vratima, ruke su mu odskakale po površini u stakato naletima, a onda je skočio nespretno na skuter i nestao unatraške. Vrata su se umirila. Postala nepomična. Zadržao je dah. Koračajući unatraške, neka žena koja je nosila petogodišnjeg dečaka na kuku prišla je vratima, nestala unutra, a onda se ponovo pojavila. Praks je morao sebe da podseti na to da žena nije to dovela sina, već došla po njega. Dve ljudske prilike su uzmakle hodnikom. Ne. Tri. „Stani. To je“, reče Praks, dok mu je srce tuklo o rebra. „To je ona.“ Dečak sačeka dok se sve tri prilike nisu obrele u oku kamere, izlazeći u hodnik. Mejino lice je bilo prkosno; čak i pri niskoj rezoluciji sigurnosne kamere, on je poznavao taj izraz. A čovek koji ju je držao... Olakšanje se sukobilo sa besom u njegovim grudima, i konačno odnelo prevagu. Bio je to doktor Striklend. Ona je otišla sa doktorom Striklendom, koji je znao za njenu bolest, za lek, i o svemu što se moralo raditi kako bi Mej ostala u životu. On pade na kolena, zatvorenih i uplakanih očiju. Ako ju je on odveo, onda 86

nije mrtva. Njegova kćerka nije mrtva. Osim, šapnu tanak demonski glas u njegovom mozgu, ako nije mrtav i Striklend. Žena mu je bila nepoznata. Tamnokosa sa crtama lica koje su Praksa podsetile na jednu rusku botaničarku s kojom je radio. Držala je smotani papir u ruci. Osmeh na njenom licu mogao je biti izraz veselja ili nestrpljenja. Nije to znao. „Možeš li da ih pratiš?“, upita on. „Da vidiš kuda su otišli?“ Momak ga pogleda, izvivši usne. „Za salatu? Ne. Za kutiju piletine sa umakom.“ „Nemam piletine.“ „Onda, to ti je što ti je“, reče momak i slegnu ramenima. Oči su mu postale mrtve kao klikeri. Praks je poželeo da ga udari, hteo je da ga davi sve dok ovaj ne iskopa slike iz računara na umoru. Ali mogao je da pretpostavi da momak ima pištolj ili nešto još gore, te da za razliku od Praksa verovatno ume da ga koristi. „Molim te“, reče Praks. „Dobio si što ti pripada. No epressa me, si?“ Poniženje mu se diže pozadi u grlu, i on ga proguta. „Piletina“, reče. „Si.“ Praks otvori torbicu i izvadi dvostruku pregršt lišća, narandžaste paprike i luk na ležaj. Momak dograbi polovinu toga i strpa sebi u usta, skupivši oči u životinjskom zadovoljstvu. „Uradiću što mogu“, reče Praks. * Nije mogao da uradi ništa. Jedini jestivi proteini kojih je još bilo na stanici pristizali su sporo od dopremljene pomoći, ili su hodali okolo na dve noge. Ljudi su počeli da primenjuju Praksovu strategiju i pasu biljke u parkovima i hidroponicima. Ali nisu se trudili da najpre odrade domaći zadatak. Nejestive biljke su svejedno jeli, smanjujući tako funkcije pročišćavanja vazduha i još više izbacujući iz ravnoteže ekosistem stanice. Jedno je vodilo drugome, i piletina se nije nigde mogla nabaviti, kao ni bilo šta što bi moglo da je zameni. A sve i da je mogla, on nije imao vremena da rešava taj problem. U njegovom domu, svetla su bila prigušena i nisu mogla da se pojačaju. Biljka 87

soje je prestala da raste, ali nije uvenula, što je bio zanimljiv podatak, ili bi mogao da bude u drugim okolnostima. U nekom trenutku tog dana, automatski sistem je uključio rutinu štednje, ograničivši korišćenje energije. Generalno, to je mogao da bude dobar znak. Ili možda samo pad bolesnikove temperature pred katastrofu. Ničim nije promenilo ono što je morao da uradi. Kada je bio dečak, mlad je krenuo u školu, dok je putovao s porodicom u krajeve svemira bez sunčeve svetlosti, u poteri za snom o poslu i prosperitetu. Promena mu nije lako pala. Glavobolje, napadi anksioznosti i stalni umor koji je osećao duboko u kostima pratili su te prve godine kada je trebalo da impresionira svoje učitelje, bude obeležen kao bistar, dečko koji obećava. Otac mu nije dozvolio da se odmara. Prozor je otvoren sve dok se ne zatvori, govorio je on, a onda terao Praksa da radi još malo, kako bi našao način da razmišlja u trenucima kada je previše umoran, bolestan ili u bolovima da bi mogao da razmišlja. Naučio je da pravi spiskove, beleške, nacrte. Hvatajući misli koje su mu izmicale, mogao je da izvuče sebe na čistinu kao što se planinar malo-pomalo penje prema vrhu. Sada, u veštačkom sutonu, pravio je spiskove. Imena sve dece koje je mogao da se seti sa Mejine grupe za terapiju. Znao je da ih je bilo dvadeset, ali mogao je da se seti samo šesnaestoro. Misli su mu vrludale. Stavio je sliku Striklenda i tajanstvene žene na ručni terminal i zagledao se u nju. U njemu se kovitlala zbrka sazdana od nade i besa sve dok nije zgasnula. Osećao se kao da tone u san, ali bilo mu je jurcalo. Pokušao je da se seti je li tahikardija simptom izgladnjivanja. Na trenutak je došao sebi, pribran i lucidan onako kako to, shvatio je, danima nije bio. Počeo je da se sunovraćuje. Njegova lična kaskada ga je preduhitrila, tako da neće moći još dugo da se bavi ovom istragom bez pomoći. Bez proteina. Već je upola bio zombi. Morao je da potraži pomoć. Pogled mu je prešao na spisak dečjih imena. Morao je da potraži pomoć, ali najpre će proveriti, samo proveriti. Otići će kod... otići će kod... Zatvorio je oči, namrštio se. Znao je odgovor. Znao je da ga zna. Sigurnosna stanica. Otići će tamo da se raspita za svakoga od njih. Otvorio je oči, dopisao sigurnosna stanica ispod spiska, kako mu ta misao ne bi pobegla. Onda u stanicu UN za pružanje pomoći. Marsovu stanicu za pomoć. Sva ona mesta na kojima je već bio, dan za danom, samo sada sa novim pitanjima. Biće lako. A onda, kada bude znao, moraće da uradi još nešto. Bio mu je potreban minut da prokljuvi o čemu je 88

reč, a onda je to dopisao u dnu stranice. Pronađi pomoć. „Svi su nestali“, reče Praks, dok mu se dah beličasto maglio na hladnoći. „Svi su oni njegovi pacijenti, i svi su nestali. Šesnaestoro od šesnaestoro. Da li znate kolika je verovatnoća za to? Nije to slučajno.“ Bezbednjak se danima nije brijao. Obraz i vrat su mu bili crveni od dugačke, upadljive promrzline, sveže i nezalečene. Lice mu je sigurno dodirnulo neki neizolovani komad Ganimeda. Imao je sreće što mu je ostala koža. Na sebi je imao debeli kaput i rukavice. Na stolu je bilo inja. „Zahvaljujem vam za tu informaciju, gospodine, i postaraću se da ona stigne do stanica za pružanje pomoći...“ „Ne, ne razumete, on ih je oteo. Bolesni su, a on ih je oteo.“ „Možda je hteo da ih zaštiti“, reče bezbednjak. Glas mu je bio suva krpa, mlitav i umoran. Postojao je neki problem u vezi s tim. Praks je znao da postoji neki problem u vezi s tim, ali nikako nije mogao da se seti koji. Bezbednjak pruži ruku, blago ga pomeri u stranu i klimnu ženi iza njega. Praks shvati da zuri u nju kao da je pijan. „Hoću da prijavim ubistvo“, reče ona drhtavim glasom. Bezbednjak klimnu glavom, bez iznenađenja ili neverice u očima. Praks se seti. „Oteo ih je ranije“, reče on. „Oteo ih je pre napada.“ „Tri muškarca su provalila u moj stan“, reče žena. „Oni... Moj brat je bio sa mnom i pokušao je da ih spreči.“ „Kad se to dogodilo, gospođo?“ „Pre napada“, reče Praks. „Pre nekoliko sati“, reče žena. „Četvrti nivo. Plavi sektor. Stan 1453.“ „U redu, gospođo. Odvešću vas tamo do onog stola. Treba da popunite izveštaj.“ „Moj brat je mrtav. Ubili su ga.“ „I stvarno mi je žao zbog toga, gospođo. Treba da popunite izveštaj kako bismo uhvatili ljude koji su to uradili.“ Praks je gledao kako se udaljavaju. Okrenuo se prema redu traumatizovanih i očajnih koji su čekali na svoj red da mole za pomoć, pravdu, zakon. Ispuni ga blesak besa, a onda zgasnu. 89

Trebala mu je pomoć, ali ovde do nje nije mogao da dođe. On i Mej su bili šljunak u svemiru. Bili su beznačajni. Bezbednjak se vratio i razgovarao je s nekom visokom lepoticom o nečemu užasnom. Praks nije primetio da se čovek vratio, nije čuo početak ženine priče. Počeo je da gubi vreme. To nije bilo dobro. Mali razumni deo njegovog mozga šapnuo mu je da, ukoliko on umre, niko neće tragati za Mej. Ona će biti izgubljena. Šapnuo mu je da mu je potrebna hrana, da mu je potrebna već danima. Da mu nije ostalo mnogo vremena. „Moram da odem u centar za pružanje pomoći“, reče on naglas. Žena i bezbednjak kao da ga nisu ni čuli. „Svejedno, hvala.“ Pošto je sada počeo da biva svestan sopstvenog stanja, Praks se zapanjio i zabrinuo. Vukao je noge dok se gegao; ruke su mu bile slabe i gadno su ga bolele, iako nije mogao da se seti da je uradio bilo šta čime bi zaslužio taj bol. Nije podigao ništa teško niti se verao. Nije mogao da se seti kada je poslednji put odradio rutinske dnevne vežbe. Nije mogao da se seti kada je poslednji put jeo. Sećao se drhtaja ogledala u padu, smrti njegove kupole, kao da se sve to dogodilo u nekom njegovom prethodnom životu. Nije bilo nikakvo čudo što se raspadao. Hodnici kod centra za pružanje pomoći bili su krcati kao klanica. Muškarci i žene, mnogi među njima snažniji i zdraviji od njega, gurali su se tako da je i najširi prostor izgledao usko. Što je bio bliži luci, to je osećao jaču vrtoglavicu. Vazduh je tu bio gotovo topao, kao u štali vrućoj od tela. Zaudarao je na dah užegao od ketona. Svetački zadah, tako je to nazivala njegova mati. Zadah proteinskog sloma, tela koja jedu sopstvene mišiće kako bi opstala. Zapitao se koliko ljudi u masi zna šta taj smrad zapravo znači. Ljudi su vikali. Gurali se. Svetina oko njega je nadirala napred i natrag kao što bi to činili, kako je on zamišljao, talasi na plaži. „Onda otvorite vrata i dajte nam da vidimo!“, povika neka žena daleko ispred njega. O, pomisli Praks. Ovo su neredi zbog hrane. On se odgurnu prema rubovima, u pokušaju da se izvuče. U pokušaju da umakne odatle. Ljudi su vikali ispred njega. Iza njega su gurali. Nizovi LED svetiljki na tavanici svetlucali su belom i zlatnom bojom. Zidovi su bili industrijski sivi. On pruži ruku. Stigao je do zida. Negde je brana pukla i masa je najednom nagrnula napred, i to kolektivno kretanje zapretilo je da ga uvuče u svoj vrtlog i ponese sa sobom. Zadržao je ruku na zidu. Masa se proredila, i Praks se zateturao napred. Vrata utovarnog doka bila su otvorena. Kraj njih je Praks ugledao poznato lice, ali nije 90

mogao da se seti kome pripada. Možda nekome iz laboratorije? Čovek je imao debele kosti i bio je mišićav. Zemljanin. Možda neko koga je video na putovanjima kroz stanicu koja je umirala. Je li video tog čoveka kako traga za hranom? Ali ne, izgledao je previše uhranjeno. Obrazi mu nisu bili upali. Izgledao je kao prijatelj, istovremeno i kao neznanac. Neko koga je Praks poznavao i ujedno i nije. Kao generalni sekretar ili neki slavni glumac. Praks je znao da zuri, ali nije mogao da prestane. Poznavao je to lice. Znao je to. Imalo je nekakve veze sa ratom. Praksu najednom sinu sećanje u glavi. Bio je u svom stanu, držao Mej u naručju i pokušavao da je umiri. Bilo joj je jedva godinu dana, još nije hodala i lekari su još pokušavali da otkriju odgovarajući farmaceutski koktel koji će je održavati u životu. Nadglašavajući njene vapaje od grčeva, vesti su neprekidno zabrinuto brbljale. Prikazivale su iznova i iznova lice nekog muškarca. Zovem se Džejms Holden i moj brod Kenterberi upravo je uništen u napadu ratnog broda sa tehnologijom nevidljivosti i nečim što liči na delove s utisnutim serijskim brojevima s Marsa. To je bio on. Zato je prepoznao lice i istovremeno pomislio da ga nikada ranije nije video. Praks oseti da ga povlači nešto u blizini središta grudi i shvati da korača napred. Zastade. Iza vrata utovarnog doka, neko podvrisnu. Praks izvuče svoj ručni terminal, pogleda spisak. Šesnaest imena, nestalih šesnaestoro dece. A u dnu stranice, jednostavnim štampanim slovima: Pronađi pomoć. Praks se okrenu prema čoveku koji je započinjao ratove i spasavao planete, najednom sramežljiv i nesiguran. „Pronađi pomoć“, reče on i pođe napred. 91

S Jedanaesto poglavlje: Holden antičaj i Melisa Supitajaporn bili su dvoje osamdesetogodišnjih misionara rođenih na Zemlji, iz Crkve ljudskog uspenja, veroispovesti koja je izbegavala natprirodno u svakom obliku, i čija se teologija svodila na to da Ljudska bića mogu da budu bolja nego što jesu, pa hajde da takvi postanemo. Oni su takođe upravljali sedištem depoa za pružanje pomoći nemilosrdno efikasno, kao prirodni i rođeni diktatori. Nekoliko minuta po dolasku, Holdena je Santičaj, krhki čovečuljak proređene bele kose, ispreslišao zbog njegove svađe sa carinskim službenicima u luci. Pošto je nekoliko minuta pokušavao da objasni, samo da bi trpeo dranje sićušnog misionara, on je konačno digao ruke i izvinio se. „Nemojte nam ovde dodatno otežavati situaciju“, ponovi Santičaj, očigledno smekšan izvinjenjem, ali i dalje sa potrebom da sagovorniku to utuvi u glavu. Pripretio je Holdenu koščatim smeđim prstom ispred lica. „Jasno“, reče Holden, podigavši ruke kako bi pokazao da se predaje. Ostatak njegove posade je iščeznuo posle prvog ljutitog Santičajevog ispada, ostavivši Holdena da se sam bakće s tim čovekom. Primetio je Naomi na drugoj strani velikog otvorenog skladišnog prostora depoa za pružanje pomoći, gde je ova mirno razgovarala sa Melisom, Santičajevom možda staloženijom ženom. Holden nije čuo nikakvu viku, premda od glasova nekoliko desetina ljudi i škripe zupčanika, cviljenja motora i signala za vožnju viljuškara unazad, Melisa je mogla da na Naomi baca i ručne bombe, a on to verovatno ne bi čuo. U potrazi za prilikom da umakne, Holden pokaza na Naomi sa druge strane prostorije i reče: „Izvinite, ja...“ Santičaj ga prekinu kratko mahnuvši rukom, od čega mu se zavrte dugačka narandžasta odora. Holden shvati da nije u stanju da se odupre čovečuljku. „Ovo“, reče Santičaj, pokazavši prema sanducima koje su iznosili sa Mesečara, „nije dovoljno.“ „ASP nam je obećao do kraja prošle nedelje dvadeset dve hiljade kila proteina i dodataka ishrani. Ovde ima manje od dvanaest hiljada kila“, reče Santičaj, naglašavajući svoju tvrdnju oštrim zabadanjem prsta u Holdenovu mišicu. 92

„Ja nisam zadužen za...“ „Zašto nam obećavaju ono što nemaju nameru da isporuče? Obećajte dvanaest hiljada ako nemate više. Ne obećavajte mi dvadeset dve hiljade da biste isporučili dvanaest“, reče on, uz novo ubadanje. „Slažem se“, reče Holden, uzmičući izvan dosega ubadanja, podignutih ruku. „Potpuno se slažem. Pozvaću svoju vezu na stanici Tiho odmah kako bih ustanovio gde je ostatak obećanih namirnica. Siguran sam da su na putu.“ Santičaj slegnu ramenima u novom vrtlogu narandžaste. „Vidite šta možete da uradite“, reče on, a onda odjuri prema jednom viljuškaru. „Ti! Ti! Zar ne vidiš da tu piše ’lekovi’? Zašto tamo stavljaš stvari koje ne spadaju u lekove?“ Holden iskoristi to skretanje pažnje kako bi umakao, pa otrča do Naomi i Melise. Naomi je na svom terminalu otvorila formular i završavala je neku papirologiju dok je Melisa to posmatrala. Holden se obazre po skladištu dok je Naomi radila. Mesečar je bio samo jedan od gotovo dvadeset brodova koji su doneli pomoć i spustili se u protekla dvadeset četiri sata, a ogromna prostorija brzo se punila sanducima sa zalihama. Ledeni vazduh mirisao je na prašinu i ozon, kao i na vrelo ulje iz viljuškara, ali ispod toga se osećao donekle neprijatan zadah raspadanja, nalik na trulu vegetaciju. Na njegove oči, Santičaj pohita po podu skladišta, izvikujući uputstva dvojici radnika koji su nosili neki težak sanduk. „Muž vam je zaista neverovatan, gospođo“, reče Holden Melisi. Melisa je bila i viša i teža od svog sićušnog muža, ali imala je istovetni bezoblični oblak bele kose kao i on. Isto tako, imala je i svetloplave oči koji su joj nestajale na licu kada se osmehivala. Kao sada. „Nisam u životu upoznala nikoga ko toliko mari za dobrobit drugih ljudi, a toliko malo mari za njihova osećanja“, reče ona. „Ali on će se makar postarati da se svi dobro najedu pre nego što im kaže u čemu su sve izgrešili.“ „Mislim da je ovo sve“, reče Naomi, pritisnuvši taster za slanje popunjenog formulara na Melisin terminal, šarmantno zastareli model koji je ova izvukla iz odore kad je zazvonio signal prijema. „Gospođo Supitajaporn“, reče Holden. „Melisa.“ „Melisa, koliko ste dugo vi i vaš muž već na Ganimedu?“ „Bezmalo“, reče ona, kucnuvši prstom o bradu i zagledavši se u daljinu, „deset 93

godina? Zar može biti već toliko? Sigurno je tako, pošto se Dru upravo porodila, a on je...“ „Pitam zbog toga što niko izvan Ganimeda ne zna kako je sve ovo“ - Holden pokaza oko sebe - „zapravo započelo.“ „Stanica?“ „Kriza.“ „Pa, vojnici UN i Marsa su pripucali jedni na druge; onda su sistemi počeli da otkazuju...“ „Da“, reče Holden, prekinuvši je ponovo. „To razumem. Ali zašto? Niko nije pucao čitavih godinu dana otkad su Zemlja i Mars zajedno zauzeli ovaj mesec. Imali smo rat i pre cele one stvari sa Erosom, i rat se nije osetio ovde. A onda odjednom svi pucaju na sve strane? Šta je bilo povod za to?“ Melisa je izgledala zbunjeno, i bio je to još jedan izraz zbog kojeg su joj oči gotovo nestale u masi bora. „Ne znam“, reče ona. „Mislila sam da pucaju jedni na druge svugde u sistemu. Trenutno nam baš i ne stižu vesti.“ „Ne“, reče Holden. „To se desilo samo ovde, i to na samo nekoliko dana. A onda je prestalo, bez ikakvog objašnjenja.“ „Čudno“, reče Melisa, „ali ne znam je li zaista važno. Šta god da se dogodilo, ne menja ono što sada treba da uradimo.“ „Verovatno ne“, saglasi se Holden. Melisa se osmehnu, toplo ga zagrli, pa ode da proveri papirologiju kod nekog drugog. Naomi provuče ruku ispod Holdenove, pa njih dvoje krenuše prema izlazu iz skladišta i ostatku stanice, izbegavajući pritom sanduke sa namirnicama i radnike koji su dopremali pomoć. „Kako je moguće da se ovde dogodi bitka“, reče ona, „a niko ne zna zašto?“ „Znaju oni“, reče Holden. „Neko zna.“ Stanica je na tlu izgledala gore nego iz svemira. Vitalne biljke koje su proizvodile kiseonik i koje su stajale duž zidova hodnika poprimile su nezdravu žutu nijansu. Mnogi hodnici su bili bez osvetljenja, a automatska hermetička vrata podizala su se ručno i na silu; ako bi neki deo stanice iznenada izgubio pritisak, to bi se dogodilo i sa mnogim susednim odeljcima. Malobrojni ljudi na koje su nailazili ili su izbegavali 94

njihove oči, ili zurili u njih s neskrivenim neprijateljstvom. Holden je ustanovio da priželjkuje da nosi pištolj na vidnom mestu, umesto u skrivenoj futroli na krstima. „Ko nam je veza?“, upita Naomi tiho. „Hmmmm?“ „Pretpostavljam da Fred ovde ima svoje ljude“, odgovori ona u pola glasa dok se osmehivala i klimala glavom grupi muškaraca koja je prolazila kraj njih. Svi su oni otvoreno nosili oružje, premda je većina bila namenjena ubadanju i mlaćenju. Oni su zurili u nju sa zamišljenim izrazom na licima. Holden je pomerio ruku ispod mantila prema pištolju, ali ljudi su nastavili dalje i samo su se nekoliko puta osvrnuli prema njima pre nego što su skrenuli za ugao i nestali iz vidokruga. „Zar on nije organizovao da se nađemo s nekim?“, dovrši Naomi uobičajenim glasom. „Dao mi je neka imena. Ali veze s ovim mesecom bile su toliko nepouzdane da nije uspeo da...“ Holdena prekinu glasan prasak iz drugog dela luke. Posle eksplozije je usledila rika koja se postepeno pretvorila u ljudsko urlanje. Malobrojni ljudi koji su se nalazili s njima u hodniku potrčali su, neki prema izvoru buke, ali većina dalje od njega. „Da li da...“, reče Naomi, pogledavši u ljude koji su potrčali prema metežu. „Ovde smo da bismo saznali šta se dešava“, odgovori Holden. „Hajde onda da to saznamo.“ Brzo su se izgubili u vijugavim hodnicima Ganimedove luke, ali to nije bilo važno sve dok su i dalje išli prema buci zajedno sa sve većim talasom ljudi koji su trčali u istom smeru. Neko vreme je kraj njih trčao visok, dežmekast muškarac sa šiljatim pramenovima riđe kose. U obema rukama nosio je po komad crne metalne cevi. Iscerio se Naomi i pokušao da joj pruži jedan. Ona je na to odmahnula rukom. „Krajnje vreme je i bilo“, viknu on sa naglaskom čije poreklo Holden nije mogao da prepozna. On pruži svoju palicu viška Holdenu, kad je Naomi nije uzela. „Za šta to?“, upita Holden, uzevši cevku. „’Bem im mater skotovima, daju ’ranu onima gore, a mi proleteri da se guramo za nju, je li? E pa, nek se nose, mater im jebem, nek mi ga se napuše!“ Šiljati Riđan stade da zavija i zamaha cevkom kroz vazduh, pa potrča brže i iščeznu u masi. Naomi se nasmeja i poče i sama da zavija za njim dok je trčao. Kad 95

ju je Holden pogledao, samo se osmehnula i rekla: „Pa kad je zarazno.“ Poslednji zavoj hodnika doveo ih je do novog prostranog skladišta, gotovo istovetnog kao što je bilo ono kojim su vladali Supitajapornovi, osim što je ova prostorija bila puna razjarene rulje koja se gurala prema utovarnom doku. Vrata doka bila su zatvorena i mala grupa pripadnika obezbeđenja pokušavala je da zadrži masu. Kada je Holden stigao, masa se i dalje ustezala pred tejzerima i električnim palicama bezbednjaka, ali po sve jačoj napetosti i gnevu u vazduhu, on je video da to neće dugo potrajati. Odmah iza prve linije plaćenika i njihovih nesmrtonosnih sredstava za odvraćanje stajala je grupica muškaraca u tamnim odelima i elegantnim cipelama. Oni su držali sačmarice kao ljudi koji jedva čekaju da im neko da odobrenje. Dakle, biće da je to korporativno obezbeđenje. Obazrevši se po prostoriji, Holden oseti kako prizor naglo dolazi na svoje mesto. Iza tih zatvorenih vrata utovarnog doka bio je jedan od malobrojnih preostalih korporativnih teretnjaka natovarenih poslednjom hranom koja je pokupljena sa Ganimeda. A ova masa je bila gladna. Holden se setio pokušaja bekstva iz kockarnice na Erosu kad je tamo došlo do blokade iz bezbednosnih razloga. Setio se besne rulje suočene s naoružanim ljudima. Setio se vriske i mirisa krvi i kordita. I pre nego što je shvatio da je doneo odluku, shvatio je da se gura prema čelu mase. Naomi ga je sledila i pritom mrmljala izvinjenja. Zgrabila ga je za ruku i načas zaustavila. „Ti to nameravaš da uradiš nešto glupo?“, upita ona. „Nameravam da sprečim da ovi ljudi budu pobijeni zbog zločina gladi“, reče on trgavši se zbog sopstvenog moralističkog tona. „Nemoj“, reče Naomi i pusti ga, „da na bilo koga potežeš pištolj.“ „Oni su naoružani.“ „Da, oni. Ti imaš jedan jedini pištolj, i zbog toga ćeš ga zadržati u futroli, inače ima ovo da radiš sam.“ Tako jedino i možeš bilo šta da uradiš. Sam. Nešto nalik tome rekao bi detektiv Miler. Za njega je to bilo tačno. I bio je to ujedno jak argument protiv takvog postupanja. „Dobro.“ Holden klimnu glavom, pa nastavi da se gura napred. Kada je tamo stigao, sukob je bio doveden u žižu koja se sastojala od dvoje ljudi. Sedokosi bezbednjak iz luke sa belom trakom na kojoj je bila odštampana reč nadzornik i 96

visoka tamnoputa žena koja bi mogla da prođe kao Naomina majka vikali su jedno na drugo dok su to njihove grupe posmatrale, izvikujući podršku ili uvrede. „Samo otvorite ta posrana vrata i dajte nam da pogledamo!“, viknu žena tonom po kom je Holden znao da ona to ponavlja već ko zna koji put. „Nećete postići ništa drekom“, viknu na nju sedokosi nadzornik. Iza njega, ostali bezbednjaci držali su električne pendreke u snažnom stisku, a momci iz korporacije držali su sačmarice labavo u prevoju ruke, što je Holdenu izgledalo kao mnogo veća pretnja. Žena prestade da viče kad se Holden progurao do nadzornika i umesto nje se zapiljio u njega. „Ko...?“, reče ona. Holden se pope na utovarnu rampu kraj nadzornika. Ostali stražari su malo zamahali električnim palicama, ali ga nijedan nije bocnuo. Siledžije iz korporacije samo su skupile oči i malo promenile stav. Holden je znao da će njihova zbunjenost u pogledu njegovog identiteta potrajati kratko, i kad to konačno razreše, on će se verovatno neprijatno prisno upoznati sa jednom od tih električnih palica, ako mu jednostavno ne raznesu lice sačmarom. Pre nego što se to dogodilo, ispružio je ruku prema nadzorniku i rekao glasno, tako da ga čuje i masa: „Zdravo, ljudi, ja sam Volter Filips, predstavnik ASP-a sa stanice Tiho, prisutan ovde kao lični izaslanik pukovnika Frederika Džonsona.“ Nadzornik se rukovao s njim kao da je omamljen. Korporativne gorile se ponovo pomeriše i snažnije ščepaše puške. „Gospodine Filipse“, reče nadzornik. „ASP nema ovlašćenja...“ Holden nije obraćao pažnju na njega, već se okrenuo prema ženi na koju je ovaj vikao. „Gospođo, zbog čega sva ova gužva?“ „U tom brodu“, reče ona, pokazavši prema vratima, „ima gotovo deset hiljada kila pasulja i pirinča, dovoljno da se cela stanica hrani nedelju dana!“ Svetina zamrmlja u znak saglasnosti iza nje i pomeri se napred za korak ili dva. „Je li to tačno?“, upita Holden nadzornika. „Kao što rekoh“, odgovori čovek, podigavši ruke prema masi kao da je gura i može pukom snagom volje ljude da odgurne natrag, „nije nam dozvoljeno da razgovaramo o specifikaciji tovara u privatnom vlasništvu...“ „Onda otvorite vrata i dajte nam da pogledamo!“, povika žena ponovo. Dok je ona vikala i dok je svetina preuzimala njen napev - dajte nam da pogledamo, dajte nam da pogledamo -Holden uze nadzornika bezbednjaka za lakat i primaknu glavu. 97

„Za tridesetak sekundi ova rulja će da rastrgne i vas i vaše ljude u pokušaju da uđe u taj brod“, reče on. „Mislim da treba da ih pustite to da urade pre nego što izbije nasilje.“ „Nasilje!“ Čovek se nasmeja bez imalo vedrine. „Nasilje već imamo. Jedini razlog što brod odavno nije odleteo jeste to što je neko od njih aktivirao bombu koja je raznela mehanizme za otpuštanje stezaljki na doku. Ako pokušaju da zauzmu brod, mi ćemo...“ „Neće oni zauzeti brod“, zastruga neki glas i teška ruka pade Holdenu na rame. Kada se okrenuo, kraj njega je stajao jedan od korporativnih siledžija. „Ovaj brod je u vlasništvu trgovačke korporacije Mao-Kvikovski.“ Holden odgurnu njegovu ruku sa svog ramena. „Desetak ljudi sa tejzerima i sačmaricama neće ih zaustaviti“, reče on i pokaza prema rulji koja je skandirala. „Gospodine“ - gorila ga odmeri od glave do pete - „Filipse. Zabole me ćoše za to šta vi ili ASP mislite o bilo čemu, a naročito o tome kakve šanse ima da obavim svoj posao. Zato, što lepo ne odjebete pre nego što se pripuca?“ Pa, pokušao je. Holden se osmehu čoveku i posegnu za futrolom na krstima. Šteta što Ejmos nije tu, ali on njega nije video otkad su se iskrcali sa broda. Pre nego što je dohvatio pištolj, šaku mu obujmiše dugi, vitki prsti i snažno je stegnuše. „Hajdemo onda ovako“, reče Naomi, najednom kraj Holdena. „Da lepo preskočimo ovo foliranje i da vam kažem kako će sve da se odigra?“ I Holden i siledžija se okrenuše da iznenađeno pogledaju u Naomi. Ona podiže prst pokazavši im da sačekaju i izvuče ručni terminal. Pozva nekoga i uključi spoljni zvučnik. „Ejmose“, reče ona, držeći i dalje podignut prst. „Jesje“, začu se odgovor. „Jedan brod pokušava da uzleti iz luke broj 11, platforma B9. Pun je hrane koju bismo ovde mogli da iskoristimo. Ukoliko uspe da uzleti, imamo li dovoljno blizu neki bojni brod ASP-a da ga presretne?“ Nastade duga stanka; onda, kroz kikot, Ejmos reče: „Pa znate da imamo, šefice. Kome ja ovo zapravo govorim?“ „Pozovi taj brod i reci da onesposobe teretnjak. Onda neka ga ekipa ASP-a obezbedi, skine sve sa njega i uništi.“ Ejmos samo reče: „Važi se.“ Naomi zatvori terminal i vrati ga u džep. 98

„Nemoj da nas testiraš, momak“, reče ona siledžiji, sa čeličnim prizvukom u glasu. „Niti jedna jedina reč nije bila prazna pretnja. Ili ćete dati ovim ljudima tovar, ili ćemo vam mi uzeti ceo posrani brod. Sam biraj.“ Gorila je načas zurio u nju, a onda je mahnuo svojoj ekipi i udaljio se. Za njima je pošlo i obezbeđenje luke i Holden i Naomi su morali da se uklone s puta gomili koja je pohrlila na dok prema vratima utovarnog prostora. Kada je prošla opasnost da budu izgaženi, Holden reče: „To je bilo prilično kul.“ „Tebi verovatno izgleda veoma herojski da te neko izbuši zato što se zalažeš za pravdu“, reče ona, i dalje sa tim čeličnim prizvukom u glasu. „Ali meni je do toga da i dalje budeš sa mnom, pa zato prestani da se ponašaš kao kreten.“ „Mudar potez, zapretiti brodu“, reče Holden. „Ponašao si se kao onaj serator detektiv Miler, pa sam se ja jednostavno ponašala kao ti. To što sam rekla jeste ono što ti obično govoriš kad ne žuriš da potegneš pištolj pred svima.“ „Nisam se ponašao kao Miler“, reče on i ta optužba ga je zapekla, pošto je bila tačna. „Nisi se ponašao kao ti.“ Holden slegnu ramenima, primetivši tek kasnije da je to bila još jedna imitacija Milera. Naomi spusti pogled na kapetanske širite na ramenima svog kombinezona. „Možda bi trebalo da zadržim ovo...“ Neki sitan muškarac neurednog izgleda i prosede kose, kineskih crta lica i brade od nekih nedelju dana, priđe im i plašljivo klimnu glavom. Bukvalno je kršio ruke, iako je to bio gest rezervisan, po Holdenovom mišljenju, samo za starice u drevnim filmovima. On im ponovo kratko klimnu glavom i reče: „Vi ste Džejms Holden? Kapetan Džejms Holden? Iz ASP-a?“ Holden i Naomi se zgledaše. Holden cimnu svoju retku bradicu. „Vredi li ovo uopšte štogod? Reci mi iskreno.“ „Kapetane Holdene, zovem se Praks, Praksidajk Meng. Ja sam botaničar.“ Holden se rukova s tim čovekom. „Drago mi je što smo se upoznali, Prakse. Ali plašim se da moramo...“ „Morate mi pomoći“, reče Praks. Holden je video da je čovek pregurao preko glave nekoliko teških meseci. Odeća je visila s njega kao odelo nekoga ko umire od gladi, a lice mu je bilo prekriveno žućkastim masnicama od relativno skorog 99

premlaćivanja. „Svakako, ako se javite Supitajapornovima u stanici za pomoć, kažite im da sam rekao da...“ „Ne!“, viknu Praks. „Ne treba mi to. Treba mi vaša pomoć!“ Holden pogleda u Naomi. Ona slegnu ramenima. Kako ti odlučiš. „Dobro“, reče Holden. „U čemu je problem?“ 100