Kalibanov rat - James S. A. Corey

kad je imala tako malo težine. Još ju je bolelo to sa Sorenom. Ne sama izdaja; izdaja je bila opasnost koja je išla uz njen posao. Ako bi to počelo da joj smeta, zaista bi trebalo da se penzioniše. Ne, posredi je bilo to što ona ništa nije primetila. Dozvolila je sebi da ima nebranjenu tačku, a Erinrajt je znao kako to da iskoristi. Kako da je osujeti. Mrzela je osećaj da je nadigrana. I više od toga, mrzela je to što je njen neuspeh značio još rata, još nasilja, još dece na umoru. To je bila cena zajeba. Još mrtve dece. Kako ona više nikad ne bi sebi dozvolila da zajebe stvar. Gotovo da je videla Ardžuna, sa blagom tugom u očima. Nisi za sve to ti odgovorna, rekao bi on. „Jebote, za to su svi odgovorni“, reče ona naglas. „Ali ja jedina to shvatam ozbiljno.“ Ona se osmehnu. Neka Maovi monitori i špijuni to tumače. Dopustila je sebi da zamisli kako oni pretražuju njenu sobu ne bili našli kakav drugi uređaj za komunikaciju, i ustanove sa kim je to ona razgovarala. Ili bi samo pomislili da je starica pobenavila. Neka se pitaju. Ona zatvori izveštaj o Veneri. Nova poruka je stigla dok je ona sanjarila, sa oznakom koja je pokazivala da je ona sama zahtevala da se prati. Kada je pročitala obaveštajni sažetak, obrve su joj se digle. „Ja sam Džejms Holden i želim da vas zamolim za pomoć.“ Avasarala je posmatrala kako Bobi posmatra ekran. Žena je izgledala istovremeno iscrpljeno i uznemireno. Oči joj nisu bile toliko zakrvavljene koliko suve. Kao kuglični ležajevi bez dovoljno maziva. Da joj je bio potreban primer na kom bi demonstrirala razliku između pospanosti i umora, žena-marinac bi odlično poslužila. „Znači, izvukao se“, reče Bobi. „On, njegov botaničar-mezimac i cela prokleta posada“, reče Avasarala. „Tako sada imamo jednu priču o tome šta su radili na Ganimedu pa su vaše i naše momke uzbudili toliko da pripucaju jedni na druge.“ Bobi podiže pogled prema njoj. „Mislite da je to istina?“ „A šta je istina?“, reče Avasarala. „Mislim da je Holden već odavno poznat po tome da će istrtljati celom svemiru sve što zna ili misli da zna. Bilo istina ili ne, on u 301

to veruje.“ „A onaj deo o protomolekulu? Hoću reći, on je upravo svima rekao da je protomolekul oslobođen na Ganimedu.“ „Jeste.“ „Ljudi će sigurno reagovati na to, zar ne?“ Avasarala pređe na obaveštajni sažetak, a potom i na snimke nereda na Ganimedu. Mršavi, preplašeni ljudi, iscrpljeni tragedijom i ratom i pokretani panikom. Videla je da su snage bezbednosti postavljene naspram njih pokušavale da postupaju što blaže. To nisu bile bitange koje su uživale u primeni sile. To su bili čuvari reda koji su se trudili da spreče nejake i one na umoru da povrede sebe i druge, uvek na ivici između neophodnog nasilja i efikasnosti. „Dosad ih je umrlo pedeset“, reče Avasarala. „Ili je makar takva procena. To mesto je sada toliko sjebano u dupe da bi svi možda ionako pomrli od bolesti i neuhranjenosti. Ali umesto toga, umrli su od ovoga.“ „Išla sam u taj restoran“, reče Bobi. Avasarala se namršti, pokušavajući da to shvati kao nekakvu metaforu. Bobi pokaza na ekran. „Onaj pred kojim ginu? Jela sam tamo neposredno pošto sam prekomandovana. Imali su dobre kobasice.“ „Izvini“, reče Avasarala, ali žena-marinac samo odmahnu glavom. „Dakle, sad je i to obelodanjeno“, reče ona. „Možda“, reče Avasarala. „Možda i nije.“ „Džejms Holden je upravo rekao celom sistemu da je na Ganimedu protomolekul. U kojoj to vasioni znači ’možda i nije’?“ Avasarala pozva kanal sa vestima, proveri oznake i otvori onu gde su bili navedeni stručnjaci koje je tražila. Podaci su se pripremali nekoliko sekundi dok je ona podizala prst tražeći strpljenje. „... Potpuno neodgovorno“, govorio je muškarac upalih obraza u laboratorijskom mantilu i sa kufi kapom na glavi. Prezir u njegovom glasu mogao je da ljušti i farbu sa zidova. Novinarka se pojavi kraj njega. Bilo joj je možda dvadeset godina, kosa joj je bila ošišana na kratko i prava, a na sebi je imala taman kostim koji je govorio o tome da je ona ozbiljan izveštač. „Dakle, vi tvrdite da protomolekul nema nikakve veze s ovim?“ „Nema. Slike koje emituju Džejms Holden i njegova grupica nemaju nikakve veze sa protomolekulom. Ona mreža nastaje kad vam procuri vezivni agens. To se 302

stalno dešava.“ „Znači, nema nikakvog razloga za paniku.“ „Alis“, reče ekspert, okrenuvši svoju snishodljivost prema novinarki. „Posle samo nekoliko dana izlaganja, Eros se pretvorio u živu horor predstavu. U periodu od nastanka neprijateljstava, na Ganimedu se nije pojavio nijedan slučaj zaraze. Niti jedan.“ „Ali sa njim je neki naučnik. Botaničar doktor Praksidajk Meng, čija je kćerka...“ „Ne znam ko je taj Meng, ali posle igranja sa sojom on vam je za protomolekul ekspert koliko i za operaciju mozga. Naravno, veoma mi je žao zbog njegove nestale kćerke, ali ne. Da se protomolekul nalazi na Ganimedu, mi bismo to već odavno saznali. Ovo je panika bukvalno ni zbog čega.“ „Može on ovako još satima“, reče Avasarala, isključivši ekran. „A imamo ih na desetine takvih. Mars će da radi isto ovo. Zasipaće kanale s vestima pričom koja sve opovrgava.“ „Impresivno“, reče Bobi, odgurnuvši se od stola. „To ljude smiruje. A to je važna stvar. Holden sebe smatra herojem, vlast narodu, informacije moraju biti slobodne bla-bla-bla, ali jebote, on je običan kreten.“ „On se nalazi na sopstvenom brodu.“ Avasarala prekrsti ruke. „Šta time hoćeš da kažeš?“ „On se nalazi na sopstvenom brodu, za razliku od nas.“ „Dakle, jebote, svi smo onda kreteni“, reče Avasarala. „U redu.“ Bobi ustade i ushoda se po sobi. Okrenu se mnogo pre nego što je stigla do zida. Ta žena je navikla da se šetka po manjem prostoru. „Šta hoćete da uradim po tom pitanju?“, upita Bobi. „Ništa“, reče Avasarala. „A šta bi pa mogla da uradiš? Zaglavila si ovde sa mnom. I ja sama jedva da mogu nešto da uradim, a imam prijatelje na visokim položajima. Ti nemaš ništa. Samo sam htela da razgovaram s nekim a da ne moram da čekam dva minuta kako bi me prekinuo.“ Preterala je. Bobino lice se opusti, umiri, zatvori i udalji. Zatvarala se pred njom. Avasarala se spusti na ivicu kreveta. „To nije bilo fer“, reče Avasarala. „Kad tako kažete.“ „Jebote, kažem.“ Žena-marinac nakrivi glavu. „Je li to bilo izvinjenje?“ 303

„U meri u kojoj sam sad u stanju da ga dam.“ Nešto se premesti u Avasaralinim mislima. Ne u vezi s Venerom, Džejmsom Holdenom i njegovim jasnim apelom u korist devojčice, pa čak ni u vezi s Erinrajtom. Sigurno je to imalo veze sa Bobi, njenim šetkanjem i neispavanošću. Onda shvati i nasmeja se neveselo. Bobi prekrsti ruke, u upitnom ćutanju. „Nije smešno“, reče Avasarala. „Da čujem.“ „Podsećaš me na moju kćerku.“ „Je li?“ Naljutila je Bobi, i sad će morati da se s njom objasni. Reciklatori vazduha su zujali sami za sebe. Nešto je daleko u utrobi jahte zastenjalo, kao da se nalaze na drevnom jedrenjaku od drveta i katrana. „Sin mi je poginuo kad mu je bilo petnaest godina“, reče Avasarala. „Na skijanju. Jesam li ti to rekla? Bio je na padini kojom se spuštao već dvadeset, trideset puta. Poznavao ju je, ali nešto se dogodilo i on je naleteo na drvo. Pretpostavili su da se kretao otprilike brzinom od šezdeset kilometara na sat kad je udario. Neki ljudi prežive takav udar, ali ne i on.“ Načas se ponovo obrela tamo, u kući sa lekarem koji joj je to javljao preko ekrana. Još je osećala miris tamjana koji je Ardžun u to vreme spaljivao. Još je čula dobovanje kiše na prozoru, lupkanje kao prstima. Bilo je to njeno najgore sećanje, savršeno i jasno. Udahnula je dugo, duboko i drhtavo. „U sledećih šest meseci umalo se nisam triput razvela. Ardžun je bio pravi svetac, ali i sveci imaju granice. Oko svega smo se svađali. Ni oko čega. Krivili smo se međusobno zbog toga što nismo spasli Čaranpala, i gnušali se kad god bi ono drugo pokušalo da prihvati izvesnu odgovornost. I naravno, u svemu tome najviše je propatila moja kćerka. Jedne noći smo izašli zbog nečega, Ardžun i ja. Kasno smo došli kući, i svađali smo se. Ašanti je bila u kuhinji i prala sudove. Prala je čiste sudove na ruke. Ribala ih krpom i nekim groznim abrazivnim deterdžentom. Prsti su joj krvarili, ali ona to kao da nije primećivala, znaš? Pokušala sam da je zaustavim, odvučem odatle, ali ona je počela da urla i nije htela da prestane sve dok je nisam pustila da pere i dalje. Bila sam toliko ljuta da nisam ništa videla. Mrzela sam svoju kćerku. U tom trenutku, mrzela sam je.“ „I kako vas ja to tačno podsećam na nju?“ Avasarala mahnu prema prostoriji. Prema krevetu sa posteljinom od pravog platna. Prema tapetama sa teksturom na zidu, mirisnom vazduhu. 304

„Ne znaš za kompromise. Ne možeš da sagledaš stvari onako kako ti ih ja opisujem, a kad pokušam da te nateram na to, ti se udaljiš.“ „Je li to ono što želite?“, reče Bobi. Glas joj se primicao višem nivou energije. Bio je to bes, ali ju je vratio natrag, kod nje. „Želite da se saglasim sa svime što kažete, a ako to ne uradim, mrzećete me?“ „Naravno da želim da se suprotstaviš kad serem. Za to te i plaćam. A mrzeću te samo načas“, reče Avasarala. „Ja veoma volim svoju kćerku.“ „Sigurna sam da je tako, madam. Ali ja nisam ona.“ Avasarala uzdahnu. „Nisam te zvala ovamo i pokazala ti sve ovo zato što mi se smučilo kašnjenje u komunikaciji. Zabrinuta sam. Jebeš ga, plašim se.“ „Čega to?“ „Hoćeš spisak?“ Bobi se neočekivano osmehnu. Avasarala oseti kako joj i sama uzvraća osmehom. „Plašim se da su me već nadigrali“, reče ona. „Plašim se da neću moći da zaustavim jastrebove i njihovu zaveru da upotrebe svoje nove lepe igračke. I... plašim se da možda ne grešim. Šta će se desiti, Bobi? Šta će se desiti ako se ono što je sad na Veneri, šta god pa bilo, digne i zatekne nas podeljene, sjebane i neefikasne kao sada?“ „Ne znam.“ Začu se zvonce Avasaralinog terminala. Ona baci pogled na novu poruku. Bio je to dopis od admirala Sautera. Avasarala mu je poslala krajnje nedužnu poruku o tome da treba zajedno da odu negde na ručak kad se oboje vrate na Zemlju, a onda je kodirala privatnom shemom za šifrovanje koja bi prošla stroge bezbednosne provere. Agentima zaduženim za nju biće potrebno najmanje nekoliko sati da tu šifru provale. Ona otvori poruku. Odgovor je bio običan tekst. BAŠ BIH VOLEO. ORAO SLEĆE U PONOĆ. ZOO-VRTOVI ZA MEZIMCE SU ZABRANJENI U RIMU. Avasarala se nasmeja. Sada je to bio zvuk čistog zadovoljstva. Bobi joj se nadnese iznad ramena i Avasarala okrenu ekran tako da krupna žena-marinac može da ga vidi odozgo. 305

„Šta to znači?“ Avasarala joj pokaza da se sagne dovoljno da joj usne gotovo očešu Bobino uvo. Sa te intimne udaljenosti, krupna žena se osećala na čist znoj i emolijens sa mirisom krastavca prisutan u svim Maovim odajama. „Ništa“, šapnu Avasarala. „On samo prati moje naznake, ali oni će muda da izedu pokušavajući da to odgonetnu.“ Bobi se uspravi. Izraz neverice na njenom licu bio je rečit. „Znači, država stvarno ovako funkcioniše?“ „Dobro došla među majmune u zoo-vrtu“, reče Avasarala. „Mislim da bih mogla da odem i da se napijem.“ „A ja ću se vratiti poslu.“ Bobi zastade na vratima. Izgledala je sitno unutar širokog dovratka. Dovratak na svemirskom brodu zbog kog je Roberta Drejper izgledala sitno. Na ovoj jahti je sve bilo skaredno s ukusom. „Šta se dogodilo s njom?“ „S kim to?“ „S vašom kćerkom.“ Avasarala zatvori svoj terminal. „Ardžun joj je pevao sve dok nije prestala. Potrajalo je to oko tri sata. Sedeo je na radnoj površini i pevao pesme koje smo im pevali kad su bili veoma mali. Na kraju, Ašanti mu je dozvolila da je odvede u njenu sobu i ušuška je u krevet.“ „Mrzeli ste ga, zar ne? Zbog toga što je bio u stanju da pomogne kad vi to niste mogli.“ „Počinješ da kapiraš, narednice.“ Bobi obliznu usne. „Želim da naudim nekome“, reče ona. „Plašim se da ću, ako ne naudim njima, nauditi sebi.“ „Svako od nas tuguje na sopstveni način“, reče Avasarala. „Ako ti to nešto znači, nikad se nećeš naubijati dovoljno ljudi da bi sprečila uništenje svog voda. Baš kao što ni ja ne mogu spasti dovoljno ljudi i ustanoviti da je neko među njima Čaranpal.“ U jednom dugom trenutku, Bobi je merila reči. Avasarala je gotovo bila u stanju da čuje kako se ideje premeću u glavi te žene, najpre na jednu, pa na drugu stranu. Soren je bio kreten kad je potcenio ovu ženu. Ali Soren je bio kreten u mnogo čemu. Kad je najzad progovorila, glas joj je bio lak i nehajan, kao da joj reči nisu nosile duboko značenje. 306

„Ipak, ne škodi probati.“ „To i radimo“, reče Avasarala. Žena-marinac kratko klimnu glavom. Na trenutak, Avasarala pomisli da bi ova mogla da joj salutira, ali Bobi se umesto toga zaputi nezgrapno prema baru sa besplatnim pićem u širokom dnevnom boravku. Tamo je bila fontana sa mlazevima vode koji su se slivali niz skulpture konja i razodevenih žena od lažne bronze. Ako to ne natera čoveka da poželi da popije nešto oštro, ništa neće. Avasarala ponovo uključi video-snimak. „Ja sam Džejms Holden...“ Onda ga ponovo isključi. „Jebote, makar si se obrijao“, reče ona u prazno. 307

P Trideset šesto poglavlje: Praks raks se setio svoje prve epifanije. Ili moguće, pomisli on, one koje se sećao kao prve. U odsustvu daljih dokaza, priklonio se tome. Bio je u srednjoj školi, imao je tek sedamnaest godina, i nalazio se usred laboratorije za genetički inženjering. Dok je sedeo tamo među čeličnim stolovima i centrifugama, borio se s pitanjem zbog čega su mu rezultati toliko pogrešni. Ponovo je proverio svoje proračune, pročitao beleške iz laboratorije. Greška je bila veća nego što bi to mogla da objasni aljkava tehnika, a njegova tehnika nije čak ni bila aljkava. A onda je primetio da je jedan od reagenasa bio hiralan, i shvatio je šta se dogodilo. Nije ništa pogrešno uradio, ali pretpostavio je da je reagens potekao iz prirodnog izvora, a ne da je generisan de novo. Umesto da bude jednoobrazno levo orijentisan, bio je mešavina hiralita među kojima je polovina bila neaktivna. Ta spoznaja ga je naterala da se isceri od uva do uva. Bio je to neuspeh, ali neuspeh koji je razumeo, pa se ovaj zbog toga pretvorio u pobedu. Žalio je samo zbog toga što mu je trebalo toliko vremena da uvidi nešto što je trebalo da mu bude sasvim jasno. Četiri dana otkad je poslao poruku, jedva da je iole spavao. Umesto toga, čitao je komentare i poruke koje su navirale zajedno sa donacijama, odgovarao na neke od njih, postavljao pitanja nepoznatim ljudima širom sistema. Opile su ga dobra volja i velikodušnost koje su kuljale prema njemu. Dva dana nije spavao nošen euforijom usled osećaja da je efikasan. A kad je zaspao, sanjao je kako pronalazi Mej. Kada je odgovor stigao, samo je poželeo da ga je ranije našao. „S obzirom na to koliko su vremena imali, mogli su da je odvedu bilo kuda, doktore“, reče Ejmos. „Hoću reći, ne bih da ti kvarim doživljaj.“ „Mogli su“, reče Praks. „Mogli su da je vode bilo kuda sve dok su imali lekove koji su joj neophodni. Ali ona nije faktor ograničenja. Pitanje je odakle su došli.“ Praks je sazvao sastanak bez jasne zamisli o tome gde da ga održi. Posada Rosija je bila mala, ali Ejmosova soba je bila još manja. Pomišljao je na brodsku trpezariju, ali tamo je još bilo tehničara koji su završavali popravke, a Praks je želeo privatnost. Na kraju, proverio je dolazni tok priloga od Holdenove poruke i uzeo 308

dovoljno novca da zakupi sobu u staničnom klubu. Sada su bili u privatnom salonu. Iza prozora koji je zapravo bio zidni ekran, velike mehaničke građevinske ruke pomerale su se za po nekoliko stepeni, rakete za označavanje položaja bleskale su i smirivale se u šarama složenim koliko i kakav jezik. Još nešto na šta Praks nikada nije pomislio pre dolaska ovamo: stanične mehaničke ruke morale su da ispaljuju pozicione rakete kako njihovi pokreti ne bi pomerali stanicu za koju su bile pričvršćene. Sve, svuda, bilo je sazdano od plesa malih pokreta i mreškaja koji su za njima ostajali. U sobi, muzika koja je lebdela između širokih stolova i fotelja za ubrzanje ispunjenih gelom bila je blaga i lirska, pevačev glas dubok i umirujući. „Odakle?“, reče Aleks. „Mislio sam da su sa Ganimeda.“ „Laboratorija na Ganimedu nije bila dovoljno opremljena za ozbiljna istraživanja“, reče Praks. „A oni su sve pripremili tako da se Ganimed pretvori u ratnu zonu. To ne bi bilo pametno da su usred svega obavljali svoj primarni posao. Bila je to terenska laboratorija.“ „Ja se trudim da ne kenjam tamo gde jedem“, reče Ejmos, saglasivši se. „Ti živiš na svemirskom brodu“, reče Holden. „Opet, ne kenjam u brodskoj menzi.“ „Pošteno.“ „Kako god“, reče Praks, „možemo sa sigurnošću pretpostaviti da su oni radili u nekoj bolje zaštićenoj bazi. A ta baza mora biti negde u Jupiterovom sistemu. Negde u blizini.“ „Opet te više ne pratim“, reče Holden. „Zbog čega mora da je blizu?“ „Zbog trajanja transporta. Mej može da ide svuda ako ima dovoljno lekova, ali ona je čvršća od - tih stvorenja.“ Holden podiže ruku kao školarac koji bi nešto da pita. „U redu, možda sam pogrešno čuo, ali ti si to maločas rekao da je stvorenje koje se probilo u moj brod, bacilo paletu od petsto kila na mene i gotovo progrizlo sebi put do jezgra reaktora osetljivije od četvorogodišnje devojčice bez imunološkog sistema?“ Praks klimnu glavom. Oseti žalac užasa i jada. Njoj više nije bilo četiri godine. Mejin rođendan je bio prošlog meseca, i on ga je propustio. Sada ima pet godina. Ali jad i užas su mu bili već stari kompanjoni. On odgurnu tu misao od sebe. „Biću jasniji“, reče on. „Mejino telo se ne bori protiv situacije u kojoj se nalazi. Kad bolje razmisliš, to je njena bolest. U normalnim telima se dešava sijaset stvari koje se ne dešavaju u njenom. E sad, uzmi u obzir jedno od onih bića, 309

stvorenja. Kao što je bilo ono na brodu?“ „Taj gad je bio prilično aktivan“, reče Ejmos. „Ne“, reče Praks. „Hoću reći, da, ali ne. Mislim na aktivnosti na biohemijskom nivou. Ako Striklend ili Merijan, ili ko već, koristi protomolekul kako bi preuredio ljudsko telo, uzima jedan složeni sistem i njime prekriva drugi. A znamo da je to nestabilno.“ „Dobro“, reče Naomi. Ona je sedela za stolom kraj Ejmosa, preko puta Holdena. „Kako to znamo?“ Praks se namršti. Kada je uvežbavao ovu prezentaciju, nije očekivao toliko pitanja. Stvari koje je on od početka smatrao očiglednim, drugima nisu ni padale na pamet. Upravo zbog toga i nije hteo da se bavi prosvetom. Sada, dok je gledao u njihova lica, video je samo praznu zbunjenost. „U redu“, reče on. „Da krenem od početka. Na Ganimedu se nalazilo nešto što je otpočelo rat. Tamo je takođe bila i tajna laboratorija puna ljudi koji su u najmanju ruku znali za napad pre nego što se on dogodio.“ „Tako je“, reče Aleks. „Dobro“, reče Praks. „U laboratoriji smo videli tragove protomolekula, mrtvog dečaka i ljude koji su se spremali da odu odatle. A kad smo tamo stigli, morali smo da se borimo kako bismo došli tek do polovine puta. Posle toga, nešto drugo je krenulo ispred nas i pobilo ih sve.“ „Hej!“, reče Ejmos. „Ti misliš da je to bio isti onaj skot koji se zavukao u Rosija?“ Praks se uzdrža od reči očigledno neposredno pre nego što mu se začula s usana. „Verovatno“, reče umesto toga. „A u prvobitnom napadu je verovatno učestvovalo više takvih kao što je on.“ „Znači, dvojica su se oslobodila?“, upita Naomi, ali on je video da je ona već shvatila problem u vezi s tim. „Ne, zato što su znali da će se to dogoditi. Jedan se oslobodio kad im je Ejmos hitnuo natrag onu ručnu bombu. Jednog su pustili namerno. Ali to nije važno. Važno je da koriste protomolekul kako bi preuredili ljudska tela, a nisu u stanju da to dokraja kontrolišu. Programiranje koje u to ugrađuju manjkavo je.“ Praks klimnu glavom, kao da će time moći da ih natera da slede njegov tok misli. Holden zavrte glavom, sačeka, pa klimnu. „Bomba“, reče on. „Bomba“, saglasi se Praks. „Čak i kada nisu znali da će se drugo stvorenje 310

osloboditi, opremili su ga moćnom zapaljivom eksplozivnom napravom.“ „Ah!“, reče Aleks. „Jasno mi je! Ti misliš da su oni znali da će pre ili kasnije stvorenje da se otme kontroli, pa su sredili da eksplodira kad do toga dođe.“ U dubinama svemira, zavarivač obasja svetlom trup polusagrađenog broda, i sjaj njegovog plamena baci iznenadnu, oštru svetlost na nestrpljivo pilotovo lice. „Da“, reče Praks. „Ali moglo je to da bude i pomoćno oružje, ili tovar koji je stvorenje trebalo da isporuči. Ja mislim da je to bio osigurač. Verovatno jeste, ali moglo je da bude i štošta drugo.“ „Dobro, ali stvor je to ostavio za sobom“, reče Aleks. „Pošto je imao dovoljno vremena, izbacio je bombu iz sebe“, reče Praks. „Shvatate? Odlučio je da se prekonfiguriše tako da ukloni taj tovar. Nije on bombu ostavio kako bi uništio Rosija, premda je mogao. Nije je doneo do unapred određene mete. Samo je rešio da je se ratosilja.“ „A znao je da to uradi...“ „Dovoljno je pametan da prepozna pretnju“, reče Praks. „Još ne poznajem njegov mehanizam. Mogao bi da bude kognitivan, umrežen, ili neka vrsta modifikovane imunoreakcije.“ „U redu, Prakse. Dakle, ako protomolekul može na kraju da se izvuče iz ograničenja koja mu se nameću i odmetne se, šta to znači za nas?“, upita Naomi. Natrag na početak, pomisli Praks, pa im servira informaciju koju je od samog početka hteo da im iznese. „To znači da gde god laboratorija bila - mesto na kom nisu oslobodili jedno od tih stvorenja - mora da je dovoljno blizu Ganimeda kako bi ono stiglo onamo pre nego što se otme s povoca. Ne znam koliko to dugo traje, i kladim se da ne znaju ni oni. Dakle, što bliže to bolje.“ „Jupiterov mesec ili neka tajna stanica“, reče Holden. „U Jupiterovom sistemu ne mogu da postoje tajne stanice“, reče Aleks. „Ima previše saobraćaja. Neko bi nešto primetio. Jebi ga, to je bilo poprište najvećeg dela ekstrasolarne astronomije dok nismo stigli do Urana. Ako staviš nešto blizu, opservatorije će da popizde zato što im kvari slike, zar ne?“ Naomi zalupka prstima po stolu, i taj zvuk bio je kao kuckanje kondenzata u metalnim ventilima broda. „Pa, očigledan izbor je Evropa“, reče ona. „Posredi je Io“, reče Praks i u glasu mu se začu prizvuk nestrpljenja. „Potrošio sam nešto novca za plaćenu pretragu onih arilamina i nitroarena koji se koriste za 311

istraživanje uz pomoć mutagena.“ Načas zaćuta. „Ne smeta što sam to uradio? Što sam potrošio novac?“ „Tome on i služi“, reče Holden. „U redu, znači mutageni koji počinju da funkcionišu tek pošto ih aktivirate veoma su strogo kontrolisani, pošto možete da ih koristite za istraživanja u vezi sa biološkim oružjem, ali ako pokušavate da radite s takvom vrstom biološke kaskade i sistemima ograničenja, oni su vam neophodni. Većina zaliha je otišla na Ganimed, ali bilo je uzastopnih isporuka i na Evropu. A kad sam to proverio, nisam mogao da nađem ime konačnog primaoca. A to je zato što su ih ponovo slali sa Evrope oko dva sata posle prispeća.“ „I to na Io“, reče Holden. „Lokacija nije bila navedena, ali kontejneri za njihovo slanje morali su da slede bezbednosne specifikacije Zemlje i Marsa. To je veoma skupo. A kontejneri za slanje na Evropu vraćeni su proizvođaču sa imenom transporta koji je odaslan sa Ija.“ Praks udahnu. Osećao se kao da im vadi zube, ali bio je prilično siguran da je izneo sve ono što je bilo potrebno kako bi dokazi bili, ako ne definitivni, ono makar snažno sugestivni. „Dakle“, reče Ejmos, razvukavši reč u gotovo tri sloga. „Zlikovci su verovatno na Iju?“ „Da“, reče Praks. „Jebi ga, doktore. Što odmah tako nisi rekao?“ Potisak je davao punu gravitaciju, ali bez suptilnog Koriolisa sa stanice Tiho. Praks je sedeo na ležaju, pognut iznad ručnog terminala. Tokom putovanja do stanice Tiho bilo je trenutaka u kojima su poluizgladnelost i bol u srcu bili jedino što mu je odvraćalo pažnju. Fizički, nije se promenilo ništa. Zidovi su još bili uski i teskobni. Uređaj za reciklažu vazduha škljocao je i zujao. Ali sada, umesto da se oseća izolovano, Praks je osećao da se nalazi usred ogromne mreže ljudi, koji su svi odreda naginjali na istu stranu kao on. G. MENG, VIDEO SAM IZVEŠTAJ O VAMA I MOJE SRCE I MOLITVE SU UZ VAS. ŽAO MI JE ŠTO NE MOGU DA VAM POŠALJEM NOVAC POŠTO ŽIVIM OD OSNOVNOG SOCIJALNOG OSIGURANJA, ALI IZVEŠTAJ SAM UVRSTIO U BILTEN MOJE CRKVE. NADAM SE DA ĆETE PRONAĆI SVOJU KĆER BEZBEDNU I ZDRAVU. 312

Praks je napisao mustru pisma za odgovor svima koji su mu slali svoje lepe želje, i pomišljao je da pronađe filter koji bi mogao da prepozna takve poruke i odgovori automatski unapred pripremljenim tekstom. Uzdržao se od toga pošto nije bio siguran kako da definiše skup uslova, i nije želeo da bilo ko pomisli kako on njegovu podršku uzima zdravo za gotovo. I na kraju krajeva, na Rosinanteu nije imao nikakve obaveze. PIŠEM VAM ZATO ŠTO BI MOJE INFORMACIJE MOGLE DA VAM POMOGNU U POTRAZI ZA KĆERKOM. OTKAD SAM BIO VEOMA MLAD, SNOVI SU MI DONOSILI MOĆNA PREDSKAZANJA, A TRI DANA PRE NEGO ŠTO SAM VIDEO PRILOG DŽEJMSA HOLDENA O VAMA I VAŠOJ KĆERI, NJU SAM VIDEO U SNU. BILA JE NA LUNI U NEKOM VEOMA MALOM PROSTORU BEZ SVETLA, I BILA JE UPLAŠENA. POKUŠAO SAM DA JE UTEŠIM, ALI SADA SAM SIGURAN DA VAM JE SUĐENO DA JE NAĐETE NA LUNI ILI U BLISKOJ ORBITI. Naravno, Praks nije odgovarao na sve. Putovanje na Io nije trebalo da potraje mnogo duže nego ono do stanice Tiho. Možda bude čak i kraće, pošto ovog puta teško da će imati haotičnu situaciju sa slepim putnikom, konstruktom protomolekula, koji bi razneo tovarno spremište. Kad je Praks o tome predugo razmišljao, zasvrbeo bi ga dlan. Znao je gde je ona - ili gde je nekada bila. Svakim satom se primicao sve bliže, a svaka poruka koja je pristizala na njegov dobrotvorni račun davala mu je još malo snage. Neko drugi je mogao da zna ko je Karlos Merijan i čime se bavi. Sa nekima je zapodenuo razgovor, uglavnom preko video-snimaka koje su slali tamo-amo. Razgovarao je sa bezbednjakom čije je sedište bilo na stanici Cerera; on je za njega obavio neke plaćene pretrage i izgledao je kao zaista dobar čovek. Razmenio je i nekoliko video-snimaka sa jednim savetnicom za tugovanje s Marsa, pre nego što je stekao neprijatan utisak da mu se ona nabacuje. Puna škola đaka - njih najmanje stotinu - poslala mu je snimak horskog izvođenja pesme na mešavini španskog i francuskog o Mej i njenom povratku. Intelektualno, on je znao da se ništa nije promenilo. Izgledi da je Mej mrtva, ili makar da je on više nikada neće videti, i dalje su bili veoma veliki. Ali to što mu je toliko ljudi - i to u neprekidnom nizu - saopštavalo kako će sve biti u redu, kako se nadaju da će sve biti u redu, kako stoje uz njega, sprečavalo ga je da očajava. Bilo je to verovatno nešto nalik na efekat grupne podrške. To je bilo zajedničko izvesnim vrstama useva: bolesna ili ugrožena biljka mogla se presaditi u zajednicu zdravih 313

biljaka i, zahvaljujući blizini, ona bi se oporavila, čak i kad joj se zemljište i voda obezbeđivalo zasebno. Da, bio je to hemijski prenos, ali ljudi su društvene životinje, i bilo mu je gotovo nemoguće da ne poveruje ženi koja se osmehivala s ekrana, očiju zagledanih duboko u njegove, i govorila sve ono u šta je želeo da veruje. Bilo je to sebično, znao je, ali on se isto tako i navukao na taj osećaj. Prestao je da obraća pažnju na donacije koje su pristizale čim je shvatio da sredstava ima dovoljno da brod stigne do Ija. Holden im je dao izveštaj o troškovima i detaljnu tabelu, ali Praks nije ni mislio da bi ga Holden prevario, tako da je jedva bacio pogled na bilo šta osim na ukupan iznos u dnu. Kada je jednom bilo dovoljno novca, on je za novac prestao da mari. Njegovo vreme i pažnju zaokupljali su komentari. Čuo je Aleksa i Ejmosa u trpezariji, i glasovi su im bili smireni i nehajni. Podsetilo ga je to na život u grupnom boravku na univerzitetu. Svest o postojanju drugih glasova, prisustvo drugih ljudi i uteha koju donose ti poznati zvuci. Nije se to mnogo razlikovalo od čitanja pristiglih komentara. IZGUBILA SAM SINA PRE ČETIRI GODINE, I JOŠ NE MOGU DA ZAMISLIM KAKO SE VI SADA OSEĆATE. VOLELA BIH DA MOGU DA UČINIM VIŠE TOGA. Spisak je sveo na samo nekoliko desetina. Bila je sredina popodneva u proizvoljnom svetu brodskog vremena, ali on je bio veoma pospan. Razmislio je o tome da ostavi preostale poruke za posle dremke, a onda odlučio da ih pročita ne primoravajući sebe da na svaku odgovori. Aleks se nasmejao. Ejmos mu se pridružio. Praks otvori petu poruku. TI SI JEDAN BOLESNIK, MATER TI JEBEM, I AKO TE IKAD BUDEM VIDEO, TAKO MI BOGA, LIČNO ĆU TE UBITI. LJUDE KAO ŠTO SI TI TREBA SILOVATI DO SMRTI KAKO BI ZNAO KAKO TO IZGLEDA. Praks pokuša da dođe do daha. Iznenadni bol u njegovom telu podsećao je na posledice udarca u solarni pleksus. Obrisao je tu poruku. Stiže nova, a zatim još tri. Potom desetak. Sa strepnjom, Praks otvori jednu od novih. NADAM SE DA ĆEŠ CRĆI. 314

„Ne razumem“, reče Praks terminalu. Žučne uvrede bile su iznenadne, konstantne i sasvim neobjašnjive. Ili makar sve dok nije otvorio jednu od poruka sa linkom do vesti na javnom kanalu. Praks je podneo zahtev i pet minuta kasnije, ekran mu se ispraznio, logo jedne od velikih informativnih agencija sa sedištem na Zemlji načas je zasvetleo plavom bojom, i pojavio se naziv serije priloga - Sirovi snimci. Kada je logo izbledeo, u njega je gledala Nikola. Praks pruži ruku prema kontrolama, dok je deo njegovog uma insistirao na tome da je nekako zašao u svoje privatne poruke, iako je ostatak znao da nije tako. Nikola je obliznula usne, pogledala u stranu, zatim ponovo u kameru. Izgledala je umorno. Iscrpljeno. „Zovem se Nikola Mulko. Nekada sam bila udata za Praksidajka Menga, čoveka koji je poslao poziv za pomoć u pronalaženju naše kćerke - moje kćerke Mej.“ Suza joj je krenula niz obraz, i ona je nije obrisala. „Ali vi ne znate - niko ne zna - da je Praksidajk Meng čudovište od ljudskog bića. Otkad sam umakla od njega, pokušavala sam da dođem do Mej. Mislila sam da mu je dovoljno bilo da zlostavlja mene. Nisam verovala da bi njoj naudio. Ali od prijatelja koji su ostali na Ganimedu posle mog odlaska stigle su mi informacije da...“ „Nikola“, reče Praks. „Nemoj. Ne radi ovo.“ „Praksidajk Meng je nasilan i opasan čovek“, reče Nikola. „Kao Mejina majka, ja verujem da ju je on emocionalno, fizički i seksualno zlostavljao otkad sam otišla. Kao i da je njen navodni nestanak za vreme nevolja na Ganimedu samo poslužio da se sakrije činjenica da je on nju konačno ubio.“ Suze su sada nesmetano tekle niz Nikoline obraze, ali glas i oči su joj bili mrtvi kao u ribe od pre nedelju dana. „Ne krivim nikog osim sebe“, reče ona. „Nisam smela da odem a da ne povedem i svoju devojčicu...“ 315

N Trideset sedmo poglavlje: Avasarala e krivim nikog osim sebe“, rekla je žena suznih očiju i Avasarala je zaustavila snimak, a onda se zavalila u stolicu. Srce joj je tuklo brže nego obično i osetila je kako joj misli plivaju tik ispod leda svesnog uma. Pomislila je da bi svako ko bi sada prislonio uvo uz njenu glavu čuo kako joj zuji u mozgu. Bobi je sedela na krevetu s baldahinom. Spram nje, to čudo je izgledalo malo, što je samo po sebi bilo impresivno. Jednu nogu je podvila ispod sebe, a špil pravih karata bio je naređan u formaciji na uštirkanom zlatnozelenom prekrivaču. Ali pasijans je bio zaboravljen. Marsovkin pogled bio je uperen u nju, i Avasarala oseti kako joj usta razvlači spor, širok osmeh. „E, đavo me odneo“, reče ona. „Plaše ga se.“ „Ko se koga plaši?“ „Erinrajt napada Holdena i ovog skota Menga, ko god on bio. Stvarno su ga naterali na akciju. Ja nisam mogla da izazovem to kod njega.“ „Mislite da botaničar nije kresao svoju malu?“ „Moguće je da jeste, ali ovo“ - ona kucnu po nepomičnom, uplakanom licu bivše botaničareve žene - „ovo je kampanja kaljanja ugleda. Kladila bih se u nedeljnu platu da sam ručala sa ženom koja tim upravlja.“ Bobin skeptičan pogled samo natera Avasaralu da se još šire osmehne. „Ovo je“, reče Avasarala, „prva zaista dobra stvar koja se dogodila otkad smo se ukrcali u ovaj lebdeći kupleraj. Moram na posao. Dođavola, kako bih volela da sam ponovo u kancelariji.“ „Želite li čaja?“ „Džin“, reče ona, uključivši kameru na svom terminalu. „Slavimo.“ U malom prozoru izgledala je sitnije nego što se osećala. Sobe su bile projektovane tako da privlače pažnju pod kojim god uglom da se snima, i ona se osećala kao da je zarobljena u razglednici. Ko god se vozio jahtom mogao je da se hvali bez ijedne reči, ali pod slabom gravitacijom kosa joj je štrčala sa glave kao da je upravo ustala iz kreveta. I više od toga, izgledala je emotivno iscrpljena i fizički sitnija. 316

Otkloni to, rekla je sebi. Pronađi masku. Ona udahnu duboko, pokaza skaredni gest kameri, pa poče da snima. „Admirale Sauteru“, reče ona. „Zahvaljujem od srca za prethodnu poruku. Pažnju mi je privuklo nešto što bi za tebe, po mom mišljenju, moglo biti interesantno. Izgleda da se Džejms Holden odnedavno nekome grdno zamerio. Da sam u floti umesto da lebdim po celom posranom Sunčevom sistemu, povela bih te na kafu i porazgovarala s tobom o ovome, ali pošto to ne možemo da uradimo, otvoriću ti neke moje privatne fajlove. Pratila sam Holdena. Pogledaj ono što imam i reci mi vidiš li isto što i ja.“ Ona posla poruku. Poziv Erinrajtu je bio sledeća stvar koja bi imala smisla. Da je situacija bila u skladu s onim što su glumili, ona bi mu sve javljala i upućivala ga u stvari. U jednom dugom trenutku, pomislila je da ispuni tu formu i da se pravi luda. Bobi se pojavi iznad nje sa desne strane i spusti čašu džina na sto uz tiho lupkanje. Avasarala je uze i srknu malo. Maov privatni džin bio je odličan, čak i bez kriške limete. Ma jok. Jebeš Erinrajta. Ona uze svoj adresar i poče da ga lista, sve dok nije pronašla ono što je htela i pritisla snimanje. „Gospođice Korlinovski, upravo sam pogledala video-snimak koji je procurio i na kom je Praksidajk Meng optužen da jebe svoju slatku petogodišnju kćerkicu. Kad se to tačno odsek UN za odnose sa medijima pretvorio u posrani sud za razvode? Ako se ispostavi da mi stojimo iza ovoga, hoću da znam čiju ću ostavku da predam kanalima za vesti, a u ovom trenutku mislim da bi ta ostavka trebalo da bude tvoja. Prenesi moje pozdrave Ričardu i javi mi se pre nego što te otpustim tako nesposobnu iz čistog ćefa.“ Završila je sa snimanjem i poslala poruku. „Ona je to sredila?“, upita Bobi. „Moguće“, reče Avasarala, otpivši još džina. Bio je isuviše dobar. Ako ne bude pripazila, popiće ga puno. „Ako nije, otkriće ko jeste i skratiti ih za glavu. Ema Korlinovski je kukavica. Zato je i volim.“ Tokom sledećeg sata, poslala je još desetak poruka, i svaka od njih je bila poseban performans. Otpočela je istragu o odgovornosti Mengove bivše žene i o tome da li bi UN mogle da završe na sudu zbog klevete. Podigla je uzbunu kod koordinatora pružanja pomoći na Ganimedu zahtevajući sve što se moglo dobiti o Mej Meng i potrazi za njom. Podnela je zahteve najvišeg prioriteta da se identifikuju doktor i žena iz Holdenove poruke, a onda poslala dvadesetominutnu poruku punu trabunjanja jednom starom kolegi u odeljenju za skladištenje podataka sa malim, 317

skrivenim zahtevom za istim tim informacijama usred svega toga. Erinrajt je promenio pravila igre. Da je bila slobodna, niko ne bi mogao da je zaustavi. Ovako, morala je da pretpostavi da će svaki njen potez biti smesta popisan i predusretnut gotovo istog trenutka kada ga povuče. Ali Erinrajt i njegovi saveznici bili su samo ljudska bića, i ako ona nastavi sa stalnim tokom zahteva i pitanja, čačkanja i bockanja, mogli bi nešto da previde. Ili bi neko sa informativnih kanala mogao da primeti pojačanu aktivnost i zainteresovati se za to. Ili, ako ništa drugo, njen trud neće dati Erinrajtu da mirno spava. Imala je samo to. I nije bilo dovoljno. Duge godine prakse u finom plesu politike i vlasti ostavile su je sa očekivanjima i refleksima koji nisu ovde mogli da pronađu svoju pravu formu. Kašnjenje u komunikaciji ubijalo ju je tolikim osujećivanjem i ona je to pokazivala svakome za koga je trenutno snimala poruku. Osećala se kao muzičarka svetske klase koja stoji pred punim auditorijumom, pa joj daju da svira u drombulje. Nije primetila kada je dokrajčila džin. Samo je prinela čašu ustima, ustanovila da je prazna, i shvatila da nije to uradila prvi put. Prošlo je pet sati. Dosad je dobila samo tri odgovora na gotovo pedeset poruka koje je poslala. To nije bilo puko kašnjenje. To je neko drugi kontrolisao nanesenu štetu. Nije ni shvatila da je gladna sve dok Kotjar nije došao sa tanjirom s kog se dizao miris jagnjetine u kariju i lubenice. Avasaralin stomak se probudio zakrčavši, i ona isključi terminal. „Upravo si mi spasao život“, reče mu ona, mahnuvši prema stolu. „Toga se setila narednica Drejper“, reče on. „Pošto ste treći put prenebregli njeno pitanje.“ „Toga se ne sećam“, reče ona kada je postavio jelo ispred nje. „Zar ovde nemaju poslugu? Zašto ti donosiš hranu?“ „Imaju, madam. Ne puštam ih unutra.“ „To mi izgleda malo preterano. Unervozio si se, zar ne?“ „Kako vi kažete.“ Jela je prebrzo. Leđa su je bolela, a leva noga joj je utrnula od predugog sedenja u jednom istom položaju. Kada je bila mlada, nikad joj se to nije događalo. S druge strane, nije ni bila u stanju da zabiberi svakom velikom igraču u Ujedinjenim nacijama i da je uzimaju za ozbiljno. Vreme joj je oduzelo snagu, ali joj je zauzvrat podarilo moć. Pošteno.. Jedva je dočekala da dovrši obrok i uključila je terminal dok je gutala poslednji 318

zalogaj. Čekale su je četiri poruke. Sauter, srećica njena, svaki mu se dao! Jedna poruka od nekoga iz odeljenja za pravne savete čije ime nije prepoznala, i još jedna od nekoga čije joj je ime bilo poznato. Jedna od Majkl-Džona, koja se verovatno odnosila na Veneru. Ona otvori Sauterovu. Admiral se pojavi na njenom ekranu i ona primora sebe da mu ne kaže zdravo. Bio je to samo video-snimak, a ne stvarni razgovor. Nije mogla to da podnese. „Krisdžen“, reče admiral. „Moraćeš da pripaziš sa svim ovim informacijama koje mi šalješ. Ardžun će biti ljubomoran. Nisam bio svestan uloge našeg drugara Džimija u izazivanju cele ove halabuke.“ Naš prijatelj Džimi. Nije hteo da naglas kaže Holdenovo ime. To je bilo interesantno. Očekivao je da nekakav filter njuška za Holdenovim imenom. Pokušala je da pretpostavi da li on to smatra da se filter nalazi na njegovim odlaznim ili njenim dolaznim porukama. Da Erinrajt ima i pola mozga - a ima - posmatrao bi dvosmerni saobraćaj kod oboje. Da li se brine zbog nekog drugog? Koliko je igrača uopšte za stolom? Nije imala dovoljno informacija s kojima je mogla da radi, ali to je makar bilo interesantno. „Vidim šta te brine“, reče Sauter. „Raspitujem se malo, ali znaš već kako to ide. Možda otkrijem nešto za minut, možda otkrijem nešto za godinu dana. Ali svejedno, nemoj da mi se ne javljaš. Ovde se događa više nego dovoljno toga što me nagoni da poželim da mogu s tobom na taj ručak. Svi jedva čekamo da te ponovo vidimo.“ Eto bezočne laži, pomisli Avasarala. Opet, lepo od njega što je to rekao. Zagrebala je viljuškom po dnu tanjira, i retki ostaci karija prilepili su se za srebro. Prva poruka je bila od nekog mladića sa brazilskim naglaskom koji joj je objašnjavao kako UN nisu imale nikakve veze sa emitovanim video-snimkom Nikole Mulko, pa stoga nisu ni mogle da budu odgovorne za njega. Druga je bila od nadzornika tog momka, koji se izvinio zbog njegove poruke i obećao joj potpuni izveštaj do kraja dana, što je bilo daleko primerenije. Pametni ljudi su je se još plašili. Ta pomisao je bila hranljivija od jagnjetine. Kada je posegnula prema ekranu, brod se pomerio ispod nje, a gravitacija ju je povukla malo u stranu. Ona spusti ruku na sto; kari i ostaci džina zabrbotaše joj u stomaku. „Da li je ovo očekivano?“, viknu ona. „Da, madam“, doviknu Kotjar iz susedne sobe. „Najavljena korekcija kursa.“ „Jebote, ovo se nikad ne dešava u kancelariji“, reče ona i Majkl-Džon se pojavi na njenom ekranu. Izgledao je blago zbunjeno, ali to je bilo možda samo rezultat 319

ugla pod kojim mu je lice snimano. Ona oseti mučninu od strepnje. Na trenutak, Arbogast je ponovo lebdeo ispred nje, i rastakao se. Bez namere da to uradi, ona zaustavi snimak. Nešto u njenoj glavi želelo je da se okrene. Da ne zna. Nije joj bilo teško da razume kako su Erinrajt i Ngujen sa svojim zaverenicima okrenuli leđa Veneri, tuđinskom haosu koji se pretvarao u red i više od reda. I ona je osetila taj atavistički strah koji joj je vrebao negde pozadi u mislima. Koliko bi lakše bilo vratiti se starim igrama, starim obrascima, istoriji punoj ratova i sukoba, obmana i smrti. I pored sveg njenog užasa, ona je bila poznata. Znala je šta od nje može da očekuje. Kada je bila devojka, gledala je film o čoveku koji je ugledao Božje lice. U prvom satu filma, on je živeo turobno, od osnovne socijalne pomoći, na obali južne Afrike. Kada je ugledao Boga, film je prešao na njegovo desetominutno naricanje, i potom još jedan sat postepenog vraćanja istom onom kretenskom životu sa početka. Avasarali je to bilo odvratno. Sada, opet, mogla je to gotovo da razume. Okretanje leđa je bilo prirodno. Iako moronsko, samodestruktivno i prazno, bilo je prirodno. Rat. Pokolj. Smrt. Sve to nasilje koje su Erinrajt i njegovi ljudi - a ona je bila sigurna da su gotovo svi oni muškarci - prigrlili, privlačilo ih je zato što je bilo utešno. A oni su bili uplašeni. Pa, bila je i ona. „Pičkice“, reče ona, pa ponovo pusti reprodukciju. „Venera može da misli“, reče Majkl-Džon umesto pozdrava ili bilo kakve druge učtivosti. „Naložio sam timu za analizu signala da proveri podatke koje smo videli iz mreže vodenih i električnih struja, i pronašli smo model. Korelacija je samo oko šezdeset procenata, ali prilično sam siguran da nije posredi slučajnost. Anatomija je drugačija, naravno, ali funkcionalna struktura joj najviše podseća na kitovsko rešavanje prostornih problema. Hoću reći, još je tu problem jaza objašnjenja 3 i tu ne mogu da pomognem, ali po onome što sam video, prilično sam siguran da obrasci koje smo uočili predstavljaju razmišljanje. Bile su to zaista misli, kao impulsi u neuronima.“ On pogleda u kameru kao da očekuje odgovor od nje, i ostade blago razočaran shvativši da ona to neće uraditi. „Samo sam mislio da bi volela da znaš to“, reče on i dovrši snimak. Pre nego što je stigla da formuliše odgovor, pojavila se nova poruka od Sautera. Ona je otvori s osećajem zahvalnosti i olakšanja, kog se blago postidela. 320

„Krisdžen, reče on. „Imamo problem. Treba da proveriš raspored snaga na Ganimedu i javiš mi da li vidimo isto.“ Avasarala se namršti. Sada je kašnjenje bilo duže od dvadeset osam minuta. Pripremila je standardni zahtev, poslala ga i ustala. Leđa kao da su joj se vezala u čvor. Otišla je u dnevni boravak apartmana. Bobi, Kotjar i još tri muškarca sedeli su u krugu, sa podeljenim špilom karata. Poker. Avasarala pođe prema njima, ljuljajući kukovima, koji su je boleli od kretanja. Zglobovi su je zbog nečega boleli pod niskom gravitacijom. Ona se spusti kraj Bobi. „U sledećoj ruci, možeš da podeliš karte i meni“, reče ona. Naređenje je došlo od Ngujena, i na prvi pogled nije imalo nikakvog smisla. Šest razarača UN dobilo je naređenje da se odvoji iz patrole oko Ganimeda kako bi pod jakim potiskom krenuli kursom koji ih, kako se činilo, u suštini nije vodio nikuda. Prvobitni izveštaji pokazali su da je posle pristojnog razmišljanja u stilu: Šta, koji moj?, odgovarajući broj Marsovih brodova krenuo istim kursom. Ngujen se nameračio na nešto, a ona nije imala pojma šta bi to moglo da bude. Ali Sauter je to poslao zato što je mislio da će ona nešto primetiti. Bio joj je potreban još jedan sat da to pronađe. Holdenov Rosinante je napustio stanicu Tiho pod blagim potiskom prema sistemu Jupitera. Možda je i podneo plan leta ASP-u, ali nije ni o čemu obavestio Zemlju ili Mars, što je značilo da ga je i Ngujen držao na oku. Nisu se samo uplašili. Nameravali su da ga ubiju. Avasarala je jedan dug trenutak sedela mirno, pre nego što je ustala i vratila se prema igračima. Kotjar i Bobi su bili pri kraju runde sa visokim ulozima, koji su se sastojali od hrpe komadića čokoladnih slatkiša koje su koristili kao čipove, sada visoke najmanje pet centimetara. „Gospodine Kotjare“, reče Avasarala. „Narednice Drejper. Sa mnom, molim.“ Karte iščeznuše. Muškarci se nervozno zgledaše dok se ona vraćala u spavaću sobu. Ona pažljivo zatvori vrata za njima. Nisu čak ni škljocnula. „Spremam se da uradim nešto što bi moglo da bude povlačenje okidača“, reče ona. „Ako to uradim, može doći do suštinske promene našeg položaja.“ Kotjar i Bobi se zgledaše. „Hoću da uzmem neke stvari iz skladišta“, reče Bobi. „Izvestiću ljude“, reče Kotjar. 321

„Deset minuta.“ Kašnjenje u komunikaciji između Guenšijina i Rosinantea i dalje je bilo predugo za razgovor, ali bilo je kraće od vremena potrebnog da poruka stigne na Zemlju. Osećaj da je veoma daleko od kuće izazivao je u njoj vrtoglavicu. Kotjar stupi u sobu i klimnu glavom. Avasarala otvori terminal i zatraži vezu preko uskog snopa. Unese šifru primopredajnika za Rosinante. Manje od minuta kasnije, ona dobi odgovor o odbijanju veze. Osmehnu se sebi u bradu i otvori kanal prema operativnom odeljenju. „Govori pomoćnica podsekretara Avasarala“, reče ona, kao da bi na brodu mogao da bude i neko drugi ko bi to mogao da uradi. „Koji je to kurac s vašim uskim snopom?“ „Moje izvinjenje, madam sekretarko“, reče mladić svetloplavih očiju i kratko podšišane plave kose. „Taj komunikacioni kanal trenutno nije na raspolaganju.“ „Zašto koji moj nije na raspolaganju?“ „Nije na raspolaganju, madam.“ „Dobro. Nisam htela da radim ovo preko radija, ali mogu i da emitujem ako baš moram.“ „Plašim se da to neće biti moguće“, reče momak. Avasarala udahnu duboko i ispusti vazduh kroz zube. „Daj mi kapetana“, reče ona. Trenutak kasnije, slika poskoči. Kapetan je bio muškarac suvonjavog lica sa smeđim očima irskog setera. Po izrazu njegovih usta i beskrvnih usana ona je shvatila da on zna šta sledi, makar okvirno. Na trenutak je samo gledala u kameru. Bio je to trik koji je naučila kada je tek počinjala. Gledanje u sliku na ekranu ulivalo je sagovorniku osećaj da ga ona vidi uživo. A onako zagledani u sićušno crno sočivo, imali su utisak da ih ona strogo posmatra. „Kapetane. Moram da pošaljem izuzetno hitnu poruku.“ „Veoma mi je žao. Imamo tehničkih poteškoća s komunikacionom opremom.“ „Imate li rezervni sistem? Šatl koji bismo mogli da uključimo? Bilo šta?“ „Ne u ovom trenutku.“ „Lažete me“, reče ona. A onda, pošto joj nije odgovorio: „Zvanično zahtevam da ova jahta uključi svoj signal za slučaj opasnosti i promeni kurs prema najbližem mestu za pružanje pomoći.“ „Neću moći to da učinim, madam. Ako samo budete strpljivi, dovešćemo vas zdravu i čitavu na Ganimed. Siguran sam da će sve popravke moći da se obave 322

tamo.“ Avasarala se nagnu bliže terminalu. „Mogu da se popnem tamo, pa da nastavimo ovaj razgovor licem u lice“, reče ona. „Kapetane. Poznati su vam zakoni koliko i meni. Uključite signal ili mi dajte pristup komunikacijama.“ „Madam, vi ste gošća Žil-Pjera Maoa, i ja to poštujem. Ali gospodin Mao je vlasnik ove letelice i ja odgovaram samo njemu.“ „Znači, ne.“ „Veoma mi je žao.“ „Grešiš, govnaru“, reče Avasarala i isključi vezu. Bobi uđe u sobu. Lice joj je bilo vedro, i odavala je utisak gladi, kao trkački pas koji zateže povodac. Gravitacija se pomeri za jedan stepen. Korekcija kursa, ali ne i promena. „Kako je prošlo?“, upita Bobi. „Proglašavam da ova letelica krši zakone i standarde poslovanja“, reče Avasarala. „Kotjare, ti si mi svedok.“ „Kako vi kažete, madam.“ „Onda dobro. Bobi. Obezbedi mi kontrolu nad ovim posranim brodom.“ 323

Š Trideset osmo poglavlje: Bobi ta ti još treba od nas?“, upita Kotjar. Dvojica njegovih ljudi unosili su veliki sanduk sa oznakom SVEČANA ODEĆA U Avasaralinu sobu. Koristili su kolica za kabasti nameštaj i stenjali su od napora. Čak i pod blagom četvrtinom gravitacije Guenšijinovog potiska, Bobin oklop je bio težak više od sto kila. „Sigurni smo da ova soba nije pod nadzorom?“, reče Bobi. „Ovo će mnogo lakše ići ako ne budu imali pojma šta će se dogoditi.“ Kotjar slegnu ramenima. „Ovde nema funkcionalnih sredstava za prisluškivanje koje bih ja uspeo da pronađem.“ „Onda dobro“, reče Bobi i zalupka zglavkom po sanduku od fiberglasa. „Otvori ga.“ Kotjar otkuca nešto na svom ručnom terminalu i brave sanduka oštro škljocnuše i otključaše se. Bobi strgnu otvoreni panel i prisloni ga uza zid. U sanduku je, u mreži od elastičnih traka, ležalo njeno odelo. Kotjar zviznu. „Golijat III. Ne mogu da verujem da su ti dopustili da ga zadržiš.“ Bobi izvadi kacigu i stavi je na krevet, a onda poče da izvlači različite delove iz mreže i ređa ih po podu. „Dali su ga vašim tehničarima da verifikuju neki videosnimak koji je u odelu bio uskladišten. Kad ga je Avasarala pronašla, bilo je u ormaru i sakupljalo prašinu. Kao da niko nije mario za to što ga je uzela.“ Navukla je desnu ruku odela. Nije očekivala da joj daju municiju kalibra 2 mm koju je koristio mitraljez integrisan sa odelom, ali iznenadila se kad je ustanovila da su u potpunosti izvadili oružje iz kućišta. Bilo je blizu pameti da uklone svako oružje pre nego što predaju odelo gomili civila, ali ona je zbog toga i dalje bila ozlojeđena. „Sranje“, reče ona. „Izgleda da neću ni u koga da pucam.“ „A kad bi to uradila“, reče Kotjar s osmehom, „da li bi se meci uopšte zaustavili pre nego što probiju oplate broda i puste sav vazduh napolje?“ „Jok“, reče Bobi, postavivši i poslednji deo odela na pod, pa izvuče alat neophodan da ga sastavi. „Ali to može da mi ide naruku. Mitraljez u ovom odelu projektovan je tako da probija uporedivi oklop na drugim ljudima. Sve što bi moglo 324

da probije moje odelo napravilo bi isto tako i rupu u brodu. Što znači...“ „Da niko od pripadnika obezbeđenja na ovom brodu nema oružje sposobno da probije tvoj oklop“, dovrši Kotjar. „Kako kažeš. Koliko mojih ljudi želiš sa sobom?“ „Nijednog“, reče Bobi, prikači za leđa oklopa novu bateriju koju su priložili Avasaralini tehničari i dobi divno zeleno svetlo na panelu koje je značilo „sasvim puno“. „Kad krenem, očigledan protivpotez biće da ugrabe podsekretarku kao taoca. Tvoj posao je da to sprečiš.“ Kotjar se ponovo osmehnu. U tom osmehu nije bilo ni najmanje vedrine. „Kako kažeš.“ Bobi je trebalo nešto manje od tri sata da sklopi odelo i pripremi ga za akciju. To je obično trajalo samo dva, ali oprostila je sebi taj dodatni sat zato što se prisetila da odavno to nije uvežbavala. Što je odelo bilo bliže dovršetku, to je jače osećala čvor u stomaku. Delimično je to bilo zbog prirodne napetosti koja se javljala pred borbu. A vreme provedeno s marincima naučilo ju je kako da to iskoristi. Kako da dozvoli stresu da je natera na trostruku proveru svega. Kad se jednom nađe usred gužve, biće prekasno za to. Ali duboko u sebi, Bobi je znala da mogućnost nasilja nije bila jedino što joj je sada grčilo utrobu. Nije nikako mogla da zaboravi šta se dogodilo poslednji put kada je na sebi imala to odelo. Crveni emajl njene marsovske kamuflaže bio je rošav i izgreban od eksplozije čudovišta i njenog brzog klizanja po ledu Ganimeda. Curkanje fluida na kolenu podsetilo ju je na vojnika Hilmana. Na Hilija, njenog druga. Kada je obrisala vizir kacige, pomislila je na svoje poslednje reči upućene poručniku Givensu, njenom komandiru, neposredno pre nego što ga je čudovište raščerečilo. Kad je dovršeno odelo ostalo da leži na podu otvoreno, i čeka da ona u njega uđe, osetila je naglu drhtavicu koja joj je jurnula uz kičmu. Prvi put u njenom životu, unutrašnjost odela je izgledala skučeno. Kao grobnica. „Ne“, reče ona sebi. „Ne?“, upita Kotjar, koji je sedeo na podu kraj nje i držao alat koji će joj, po njegovom mišljenju, sledeći zatrebati. Toliko je bio tih za vreme sklapanja odela da je ona nekako zaboravila na njegovo prisustvo. „Ne plašim se da ovo ponovo obučem“, reče ona. „Ah“, odgovori Kotjar klimnuvši glavom, pa stavi alat u kutiju. „Kako kažeš.“ Bobi se odgurnu na noge i izvuče iz sanduka crni triko koji je nosila ispod 325

odela. I ne razmišljajući o tome, ona se skinu do gaćica i navuče uzani triko na sebe. Izvlačila je žice iz oklopa i kačila ih za razne senzore na trikou kad je primetila da joj je Kotjar okrenuo leđa, i da mu je inače smeđi vrat pocrveneo kao cvekla. „O“, reče ona. „Izvini. Toliko sam već puta skidala i oblačila ovo pred drugovima iz voda da više o tome i ne razmišljam„ „Nema razloga za izvinjenja“, reče Kotjar ne okrenuvši se. „Samo sam se iznenadio.“ On se odvaži da se osvrne preko levog ramena, vide da je ona sada potpuno pokrivena trikoom, pa se okrenu da joj pomogne u povezivanju sa oklopom. „Baš si“, reče on, pa zaćuta načas. „Lepa.“ Sada je na nju došao red da pocrveni. „Zar ti nisi oženjen?“, upita Bobi sa širokim osmehom, zadovoljna zbog tog skretanja pažnje. Jednostavna humanost nelagodnosti zbog signala udvaranja dovela je do toga da čudovište u njenoj glavi izgleda veoma daleko. „Jesam“, odgovori Kotjar, prikačivši poslednju žicu za senzor na njenim krstima. „Vrlo. Ali nisam slep.“ „Hvala ti“, reče Bobi i prijazno ga potapša po ramenu. Posle nekoliko trenutaka petljanja oko uskog prostora, ona sede u otvorene grudi odela i zavuče do kraja ruke i noge. „Zakopčaj me.“ Kotjar joj zatvori grudni deo oklopa onako kako mu je pokazala, pa onda postavi kacigu tako da je ova škljocnula na svoje mesto. U odelu, displej na njenom viziru prođe kroz rutinsko podizanje sistema. Obavi je blago, gotovo neprimetno zujanje. Ona uključi skup mikromotora i pumpi koji je pokretao egzo-muskulaturu, pa sede. Kotjar je gledao u nju, s upitnim izrazom na licu. Bobi uključi spoljni zvučnik i reče: „Da, ovde sve izgleda dobro. Sva svetla su zelena.“ Ona se odgurnu na noge bez ikakvog napora i oseti da joj stari osećaj jedva zauzdane snage struji kroz udove. Znala je da bi, ako bi se snažno odbacila nogama, udarila u tavanicu dovoljno jako da je teško ošteti. Iznenadan pokret njene ruke mogao je da zavitla krevet sa baldahinom na drugu stranu sobi ili da smrska Kotjarovu kičmu. Osetila je želju da se kreće odlučno i blago kao za vreme dugog treninga. Kotjar zavuče ruku ispod sakoa i izvadi sjajni crni pištolj, od onih koji izbacuju zrna. Bobi je znala da su bezbednjaci oružje napunili plastičnim mecima za jaki udar, koji nikako nisu mogli da izbuše brod. Iste takve će koristiti i Maovi bezbednjaci. On joj ga pruži, ali onda pogleda u njene debele oklopljene prste i mnogo manji otvor štitnika obarača, pa slegnu ramenima kao da se izvinjava. 326

„Neće mi trebati“, reče ona. Glas joj je zvučao oštro, metalno, neljudski. Kotjar se ponovo osmehnu. „Kako kažeš.“ Bobi pritisnu dugme da pozove lift kod krme, pa poče da šetka tamo-amo po salonu, kako bi joj se refleksi navikli na oklop. Kašnjenje između pokušaja da pomeri ud i reakcije oklopa trajalo je jednu nanosekundu. Zbog njega joj se nekako činilo da hoda kao u snu, kao da su sama želja da pomera udove i njihovo pomeranje bili zasebni događaji. Sati obuke i korišćenja uglavnom su prevladavali taj osećaj kada je Bobi bila u oklopu, ali uvek joj je trebalo nekoliko minuta da kretanjem odagna tu neobičnost. Avasarala je ušla u salon iz sobe koju su koristili kao centar za komunikaciju i sela za šank. Nasula je sebi dobar gutljaj džina, a onda iscedila parče limete u njega gotovo kao da se toga prisetila u poslednji čas. Starica je u poslednje vreme mnogo više pila, ali nije bilo na Bobi da joj ukazuje na to. Možda joj je tako bilo lakše da zaspi. Pošto lift nekoliko minuta nije pristizao, ona je otrupkala do panela i još nekoliko puta pritisla dugme. Na malom displeju je stajalo: u kvaru. „Dođavola“, reče Bobi sama sebi. „Stvarno su nas oteli.“ Onda uključi spoljne zvučnike i oštar glas iz njenog odela odjeknu prostorijom. Avasarala nije podigla pogled sa svog pića, već je samo rekla: „Seti se šta sam kazala.“ „Ha?“, reče Bobi, pošto nije obratila pažnju na nju. Nespretno se popela uz lestvice za posadu do prolaza iznad njene glave i pritisla dugme. Vrata su skliznula u stranu. To je značilo da se svi i dalje prave kako ovo nije otmica. Mogli bi da objasne lift. Bilo bi im već teže da objasne zbog čega je podsekretarka izolovana od ostatka broda. Možda su pomislili da bi se žena u svojim sedamdesetim godinama ustezala da se vere po brodu na lestvicama, pa je bilo dovoljno da isključe lift. Možda su i bili u pravu. Avasarala svakako nije izgledala kao da bi se odvažila na uspon od šezdeset metara, makar i pod niskom gravitacijom. „Niko od ovih ljudi nije bio na Ganimedu“, reče Avasarala. „Dobro“, odgovori Bobi na naizgled nevezanu napomenu. „Nećeš moći dovoljno njih da pobiješ kako bi vratila svoj vod u život“, dovrši Avasarala iskapivši džin, a onda se odgurnu od šanka i pođe u svoju sobu. Bobi nije odgovorila. Povukla se na sledeću palubu i pustila da vrata kliznu i zatvore se za njom. Oklop joj je bio projektovan upravo za ovakve zadatke. Prvobitna izvidnička 327

odela klase Golijat bila su napravljena za grupe marinaca koje su se ukrcavale u borbi na neprijateljske brodove. To je značilo da su bila projektovana za maksimalnu pokretljivost u skučenom prostoru. Koliko god da je oklop dobar, beskoristan je ako vojnik koji ima ga na sebi nije u stanju da se vere uz lestvice, provlači se kroz prolaze pravljene za ljude, i graciozno manevriše u mikrogravitaciji. Bobi se pope uz lestvice do vrata za sledeću palubu i pritisnu dugme. Konzola odgovori crvenim svetlom upozorenja. Posle nekoliko trenutaka zagledanja menija, otkrila je i zbog čega: postavili su lift za posadu neposredno iznad vrata i onda ga onesposobili, stvorivši tako barikadu. A to je značilo da znaju da se nešto sprema. Bobi se obazre po prostoriji u kojoj se nalazila, još jednom salonu za opuštanje, gotovo istovetnom sa onim iz kog je upravo došla, a onda pronađe najverovatnije mesto za skrivenu kameru. Ona im mahnu. Ovo me neće zaustaviti, momci. Ona siđe natrag i uđe u luksuzni toalet. Na ovako lepom brodu, ono se nije moglo nazivati klozetom. Posle nekoliko trenutaka njuškanja, pronašla je prilično dobro skrivena vrata servisnog prolaza u pregradi. Bila su zaključana. Bobi ih iščupa iz zida. S druge strane su bile isprepletene cevi i uzan hodnik jedva dovoljno prostran da njen oklop u njega stane. Ušla je tamo i povukla se duž cevi uz još dve palube, a onda šutnula servisna vrata u prostoriju i ušla u nju. Ispostavilo se da je to bila sekundarna brodska kuhinja, sa nizom rerni i šporeta na jednom zidu, nekoliko frižidera i dosta radnih površina, a sve je bilo od blistavog nerđajućeg čelika. Odelo ju je upozorilo da je nekome na meti, i ona je podesila displej na viziru tako da obično nevidljivi infracrveni zraci upereni u nju postanu bledocrvene linije. Njih pet-šest šaralo joj je po grudima, i sve su poticale iz kompaktnog crnog oružja koje su pripadnici obezbeđenja Mao-Kvika držali upereno na drugom kraju prostorije. Bobi se uspravi. Gorile iz obezbeđenja nisu se obrukale i ustuknule. Na viziru je videla obaveštenja iz baza podataka o naoružanju i shvatila da su ti muškarci naoružani automatskim puškama kalibra 5 mm standardnog kapaciteta municije od trista metaka i brzinom ispaljenja od deset metaka u sekundi. Osim ako ne koriste veoma eksplozivnu municiju za probijanje oklopa, što je bilo malo verovatno s obzirom na to da je oplata broda bila odmah iza nje, odelo je procenjivalo stepen opasnosti kao nizak. Bobi se uverila da su joj spoljni zvučnici i dalje uključeni i rekla: „Dobro, 328

momci, hajde da...“ Oni pripucaše. U jednoj dugoj sekundi, čitava kuhinja je bila u haosu. Plastični meci jakog udara odbijali su se od njenog oklopa, rikošetirali od pregrada i hujali po prostoriji. Razneli su posude sa suvom hranom, poskidali šerpe i lonce s njihovih magnetnih kuka i sitniji kuhinjski pribor pobacali u vazduh u oblaku krhotina rostfraja i plastike. Jedan metak je naročito nezgodno odskočio i pogodio jednog bezbednjaka posred nosa, probio mu rupu u glavi i oborio ga na pod sa gotovo komičnim izrazom iznenađenja na licu. Pre nego što su proletele dve sekunde, Bobi se dala u pokret, bacila preko čeličnog ostrva usred prostorije i zabila u svih pet preostalih stražara raširenih ruku, kao igrač ragbija koji obara protivnika. Oni odleteše na suprotnu pregradu uz mesnati udar, pa klonuše nepomično na pod. Njeno odelo poče da prikazuje njihove životne indikatore na viziru, ali ona to isključi bez zagledanja. Nije želela da zna. Jedan muškarac se pomeri, pa poče da podiže oružje. Bobi ga blago gurnu i on odlete na drugu stranu prostorije, pa se sruči tamo uz pregradu. Više se nije pomerao. Ona se obazre po prostoriji, u potrazi za kamerama. Nije mogla da nađe nijednu, ali svejedno se nadala da ih ima. Ako su videli ovo, možda neće više slati ljude na nju. Na lestvicama kod krme, ustanovila je da su blokirali lift tako što su zaglavili kapak u podu u otvorenom položaju pomoću pajsera. Osnovni bezbednosni brodski protokoli ne bi dozvolili da se lift pomeri na sledeću palubu ukoliko ona iznad nje nije zaptivena. Bobi istrgnu pajser pa ga hitnu preko prostorije, a onda pritisnu dugme. Lift se pope šahtom sa lestvicama do njenog nivoa i stade. Ona skoči na njega i pritisnu dugme koje će je odvesti do mosta, osam paluba iznad nje. Još osam hermetičkih vrata. Još osam mogućih zaseda. Ona stisnu šake u pesnice tako da su joj se zglavci bolno rastegli u oklopljenim rukavicama. Samo navalite. Posle tri palube, lift se zaustavio, a panel ju je izvestio da su sva hermetička vrata između nje i mosta bila na silu otvorena. Bili su spremni da rizikuju rupu u brodu i nestanak polovine brodskog vazduha samo da joj ne bi dozvolili da stigne do mosta. Nekako joj je godilo to što je strašnija od iznenadne dekompresije. Sišla je s lifta na palubu na kojoj su izgleda bile uglavnom kabine za posadu, premda je ona sigurno bila evakuisana. Nigde na vidiku nije bilo žive duše. Posle brzog obilaska, otkrila je dvanaest malih kabina za posadu i dva kupatila koja su se 329

mogla nazvati brodskim klozetima. Posada nije imala pozlatu na slavinama. Nije imala šank sa besplatnim pićem. Niti posluživanje hranom dvadeset četiri sata dnevno. Dok je posmatrala prilično spartanske odaje prosečnog člana posade na Guenšijinu, shvatila je poslednje Avasaraline reči. To su bili obični mornari. Niko od njih nije zaslužio da umre zbog onog što se dogodilo na Ganimedu. Bobi pomisli da joj je drago što nema oružje. Pronašla je još jedna vrata u klozetu i iščupala ih. Ali na njeno iznenađenje, servisni hodnik se završavao metar iznad njene glave. Nije mogla tuda da prođe zbog nečeg u strukturi broda. Pošto nikad nije videla Guenšijin spolja, nije imala pojma šta bi to moglo da bude. Ali morala je da se popne uz još pet paluba, i nije nameravala da dozvoli da je ovo spreči. Posle desetominutne pretrage, pronašla je servisna vrata u spoljnoj oplati. Iščupala je dvoja vrata u unutrašnjoj oplati na dve različite palube, pa će one ostati bez vazduha ako ona to otvori. Ali centralni hodnik sa lestvicama bio je zaptiven na Avasaralinoj palubi, pa će njeni biti sasvim bezbedni. A ona je to radila samo zbog hermetičkih vrata prema gornjim palubama, gde se izgleda nalazio najveći deo posade. Pomislila je na šest muškaraca dole, u kuhinji, i osetila kako je probada kajanje. Svakako, oni su prvi pripucali, ali ako je iko od njih još živ, ona nije htela da ih uguši u snu. Ispostavilo se da to neće predstavljati problem. Vrata su vodila u malu vazdušnu komoru, otprilike veličine plakara. Minut kasnije, ciklus se završio i ona je izašla na spoljnu oplatu broda. Trostruko korito. Naravno. Gospodar carstva Mao-Kvik bio je spreman da poveri svoju skupu kožu samo onom najbezbednijem što su ljudi mogli da naprave. A razmetljiv dizajn broda bio je primetan i na spoljnoj oplati. Dok je većina vojnih brodova bila ofarbana u crno kako bi ih teško opazili u svemiru, civilni brodovi su uglavnom bili sivi, bez farbe, ili su nosili na sebi osnovne boje korporacije. Guenšijin je na sebi imao mural naslikan živim bojama. Bobi je bila preblizu da bi videla o čemu je reč, ali ono što se nalazilo pod njenim nogama ličilo je na travu i kopita džinovskog konja. Mao je obojio korito svog broda muralom na kom su bili konji i trava. Iako to gotovo niko nikad neće videti. Bobi je proverila jesu li magneti u njenim čizmama i rukavicama dovoljno jaki da se nose sa potiskom od četvrt gravitacije pod kojim je brod i dalje bio, pa je počela da se penje uz njegov bok. Brzo je stigla do mesta gde je počinjao ćorsokak između oplata, i videla da je posredi prazno spremište za šatl. Da joj je Avasarala 330

samo dozvolila da ovo uradi pre nego što je Mao pobegao tim svojim šatlom. Trostruko korito, pomisli Bobi. Maksimalno suvišno. Vođena slutnjom, ona zapuza preko broda na drugu stranu. I naravno, tamo je bilo drugo spremište za šatl. Ali brod u njemu nije bio standardna letelica za male udaljenosti. Bio je dugačak i sjajan, sa dvaput većim kućištem za motor nego na običnim brodovima te veličine. Ponosnim crvenim slovima preko pramca broda bilo je ispisano ime Rejzorbek. Trkački brodski čamac. Bobi otpuza natrag do praznog spremišta i uđe u brod kroz vazdušnu komoru. Na njeno iznenađenje, vojne šifre za premošćavanje koje je njeno odelo poslalo zaključanim vratima bile su delotvorne. Vazdušna komora je vodila do palube odmah ispod broda, gde su se skladištile zalihe za šatl i održavanje. U središtu palube bila je velika mašinska radionica. U njoj su stajali kapetan Guenšijina i njegovi podoficiri. Nigde se nisu videli ni bezbednjaci ni oružje. Kapetan kucnu po uvu u drevnom gestu: Da li me čuješ? Bobi mu pokaza pesnicom, pa uključi spoljne zvučnike i reče: „Da.“ „Mi nismo vojno osoblje“, reče kapetan. „Ne možemo da se branimo od vojne opreme. Ali nemam nameru da vam predam ovaj brod a da ne znam kakve su vam namere. Moj izvršni oficir na palubi iznad nas spreman je da uništi brod ako se ne dogovorimo.“ Bobi mu se osmehnu, premda nije znala može li on to da vidi kroz njenu kacigu. „Nezakonito ste zatočili visoku zvaničnicu vlade UN. Kao članica njenog obezbeđenja, došla sam da zahtevam da nas odmah odvezete do luke koju ona odabere, najvećom mogućom brzinom.“ Ona slegnu rukama kako to stanovnici Pojasa već rade. „Ili možete da se raznesete. To mi izgleda kao drastično preterana reakcija na to što ste primorani da podsekretarki vratite mogućnost komuniciranja preko radija.“ Kapetan klimnu glavom i vidno se opusti. Šta god da se sledeće dogodi, ostao je bez ikakvog izbora. A pošto nije imao nikakvog izbora, nije više ni za šta bio ni odgovoran. „Postupali smo po naređenjima. To ćete primetiti u brodskom dnevniku kad budete preuzeli komandu.“ „Postaraću se da ona to sazna.“ Kapetan ponovo klimnu glavom. „U tom slučaju, brod je vaš.“ Bobi otvori radio-link prema Kotjaru. „Pobedili smo. Daj mi Njeno veličanstvo, molim te.“ Dok je čekala na Avasaralu, Bobi reče kapetanu: „Dole je šest povređenih ljudi 331

iz obezbeđenja. Pošaljite tamo lekarsku ekipu.“ „Bobi?“, reče Avasarala preko radija. „Brod je vaš, madam.“ „Sjajno. Reci kapetanu da nam je potrebna maksimalna brzina kako bismo presreli Holdena. Moramo stiči do njega pre Ngujena.“ „Uh, ovo je jahta za uživanje. Sagrađena je tako da leti pod niskom gravitacijom, udobnosti radi. Kladim se da bi mogla da postigne punu gravitaciju, ali sumnjam da je sposobna za više od toga.“ „Jebote, admiral Ngujen se sprema da pobije sve koji znaju nešto o onome što se dešava.“ Avasarala nije to baš viknula. „Nemamo vremena da krstarimo okolo i dovlačimo ovamo momke iz kupleraja!“ „Ha“, reče Bobi. A onda, trenutak kasnije: „Ako je ovo već trka, znam gde se nalazi jedan trkački brod...“ 332

H Trideset deveto poglavlje: Holden olden je nasuo sebi šolju kafe iz džezve u kuhinji, i jak miris je ispunio prostoriju. Osećao je oči posade na leđima gotovo fizičkom silinom. Pozvao ih je sve ovamo, i pošto su se okupili i zauzeli mesta, okrenuo im je leđa i počeo da priprema kafu. Odugovlačim ne bih li dobio na vremenu zato što sam zaboravio kako sam hteo ovo da kažem. Stavio je malo šećera u kafu iako je uvek pio crnu, samo da bi još nekoliko sekundi mešao. „Dakle. Ko smo mi?“, reče on dok je mešao kašičicom. Njegovo pitanje dočekala je tišina, pa se okrenuo i naslonio na radnu površinu, držeći šolju s kafom koja mu se nije ni pila, mešajući i dalje. „Ozbiljno“, reče on. „Ko smo mi? Stalno se vraćam na to pitanje.“ „Uh“, reče Ejmos, pa se pomeri na stolici. „Ja se zovem Ejmos, kapetane. Jesi li dobro?“ Niko drugi nije progovarao. Aleks je zurio u sto ispred sebe, i tamna koža glave sijala mu je kroz proređenu kosu pod oštrim belim svetlom kuhinje. Praks je sedeo na radnoj površini kraj sudopere i zurio u sopstvene ruke. Povremeno ih je opružao kao da pokušava da ustanovi čemu služe. Samo je Naomi gledala u njega. Kosa joj je bila sakupljena u debeli rep, a njene tamne, bademaste oči zurile su pravo u njegove. Bilo je to prilično zabrinjavajuće. „Nedavno sam otkrio nešto o sebi“, nastavi Holden, ne dopustivši da ga Naomin netremični pogled izbaci iz ravnoteže. „Ponašao sam se prema vama kao da ste mi nešto dužni. A niko od vas to nije. To znači da sam se prema vama ophodio kao pravi govnar.“ „Ne“, zausti Aleks ne podigavši pogled. „Da“, reče Holden, pa zaćuta i sačeka da Aleks podigne pogled prema njemu. „Da. Prema tebi možda više nego prema bilo kom drugom. Zato što sam bio nasmrt preplašen, a kukavice uvek traže laku metu. A ti si možda najbolji čovek koga poznajem, Alekse. Pa sam te maltretirao zato što je to moglo da mi prođe. I nadam se da mi opraštaš zbog toga, zato što mi je doista mrsko što sam to radio.“ 333

„Naravno, opraštam ti, kapetane“, reče Aleks s osmehom, teško razvlačeći reči. „Probaću to da zaslužim“, odgovori Holden, zabrinut zbog tog lakog odgovora. „Ali Aleks mi je nedavno rekao nešto o čemu sam mnogo razmišljao. Podsetio me je na to da niko od vas nije zaposlen ovde. Nismo na Kenterberiju. Više ne radimo u Kompaniji za čistu i bistru vodu. A ja sam vlasnik ovog broda koliko i svako od vas. Prihvatali smo ugovore s ASP-om u zamenu za džeparac i brodske troškove, ali nikad nismo razgovarali o tome šta da radimo s ostatkom.“ „Otvorio si taj račun“, reče Aleks. „Da, postoji račun u banci na kom je sav taj višak para. Kad sam poslednji put proveravao, tamo je bilo nešto manje od osamdeset somića. Rekao sam da ćemo čuvati to za brodske troškove, ali ko sam pa ja da donosim odluke u vaše ime? To nije moj novac. To je naš novac. Mi smo ga zaradili.“ „Ali ti si kapetan“, reče Ejmos, pa pokaza na džezvu. Dok mu je Holden punio šolju, rekao je: „Jesam li? Bio sam prvi oficir na Kenterberiju. Imalo je smisla da budem kapetan pošto je Kanta uništena.“ On pruži Ejmosu šolju i sede za sto sa ostatkom posade. „Ali mi već dugo nismo isti ti ljudi. Sada smo četvorka koja zapravo ni za koga ne radi...“ Praks na to pročisti grlo, i Holden mu klimnu glavom u znak izvinjenja. „Ni za koga na duge staze, recimo to tako. Ne postoji korporacija niti vlada koja bi mi dala ovlašćenja nad ovom posadom. Mi smo samo četvoro ljudi u posedu broda koji će Mars verovatno pokušati da uzme natrag prvom prilikom koja se ukaže.“ „Ovo je legitimno prisvojen napušteni brod“, reče Aleks. „I nadam se da ćeš biti dovoljno ubedljiv pred Marsovcima kad im to budeš objašnjavao“, odgovori Holden. „Ali to nimalo ne menja ono što govorim: Ko smo mi?“ Naomi klimnu pesnicom prema njemu. „Vidim šta ti je na pameti. Dosta toga smo ostavili da lebdi u vazduhu zato što smo imali pune ruke posla posle Kenterberija.“ „A sada je“, reče Holden, „pravi trenutak da prokljuvimo to. Imamo ugovor na osnovu kojeg ćemo pomoći Praksu da pronađe svoju devojčicu, a on nam plaća tako da brod može da leti. Kad jednom nađemo Mej, kako ćemo doći do sledećeg posla? Hoćemo li uopšte tražiti sledeći posao? Hoćemo li prodati Rosija ASP-u i penzionisati se na Titanu? Mislim da treba da znamo sve to.“ Svi su ćutali. Praks se odgurnu od radne površine i poče da traži nešto u ormarićima. Minut ili dva kasnije, on izvadi paketić na kojem je pisalo PUDING OD 334

ČOKOLADE i upita: „Smem li da ovo pripremim?“ Naomi se nasmeja. Aleks reče: „Samo navali, doktore.“ Praks izvadi jednu činiju i poče u njoj da meša sastojke. Začudo, pošto je botaničar sada obraćao pažnju na nešto drugo, posada je imala utisak intimnog razgovora. Dođoš se bavio dođoškim stvarima i ostavio ih je na miru da razgovaraju. Holden se zapitao zna li Praks to i radi li tako namerno. Ejmos posrka poslednje ostatke kafe i reče: „Onda, kapetane, sazvao si ovaj sastanak. Nešto ti je na pameti?“ „Da“, reče Holden, sačekavši malo da razmisli. „Da, manje-više.“ Naomi spusti šaku na njegovu mišicu i osmehnu mu se. „Slušamo.“ „Mislim da se venčamo“, reče on i namignu Naomi. „Da sve bude lepo i legalno.“ „Čekaj“, reče ona. Izraz na njenom licu bio je užasnutiji nego što je Holden mogao da očekuje. „Ne, ne, šala, šala“, reče Holden. „Premda, ne sasvim. Vidite, razmišljao sam o svojim roditeljima. Oni su prvobitno osnovali svoj kolektivni ortakluk zbog farme. Svi su oni bili prijatelji, želeli su da kupe imanje u Montani, pa su stvorili grupu dovoljno veliku da to sebi priušti. Nije tu bilo ničeg seksualnog. Otac Tom i otac Sezar već su bili seksualni partneri, i monogamni. Majka Tamara je bila solo. Očevi Džozef i Anton i majke Eliza i Sofi već su oformili višestruku ljubavnu građansku zajednicu. Otac Dimitri pridružio se mesec dana kasnije kad je počeo da se zabavlja sa Tamarom. Oni su uspostavili građansku zajednicu kako bi zajednički posedovali nekretninu. Ne bi bili u stanju da to sebi priušte da su svi plaćali poreze zasebno za decu, pa sam ja bio dete cele grupe.“ „Zemlja je“, reče Aleks, „dozlaboga blesavo mesto.“ „Osmoro roditelja po bebi nije baš uobičajena pojava“, reče Ejmos. „Ali s obzirom na oporezivanje dece, prilično ima smisla“, reče Holden. „Tako da nije baš ni toliko nepoznato.“ „A šta se desi kad ljudi naprave bebu a ne plate porez?“, upita Aleks. „Teže je to izbeći nego što misliš“, reče Holden. „Osim ako nikad ne ideš kod lekara, ili koristiš usluge onih koji rade na crno.“ Ejmos i Naomi se brzo zgledaše, a Holden ničim ne pokaza da je to video. „Dobro“, nastavi Holden. „Zaboravite nakratko na bebe. Ja govorim o osnivanju korporacije. I ako već nameravamo da ostanemo zajedno, neka to bude legalno. Možemo da pripremimo akt o osnivanju na nekoj od nezavisnih stanica 335

spoljnih planeta poput Cerere ili Evrope, i postanemo suvlasnici ovog preduzeća.“ „A čime se“, reče Naomi, „bavi ta naša mala kompanija?“ „Baš tako“, reče Holden trijumfalno. „Uh“, ponovi Ejmos. „Ne, hoću reći, upravo sam to i pitao“, nastavi Holden. „Ko smo mi? Šta želimo da radimo? Jer kad ovaj ugovor sa Praksom bude izvršen, račun u banci će biti lepo popunjen, imaćemo sopstveni najmoderniji ratni brod, i moći ćemo slobodno da radimo šta god hoćemo.“ „Zaboga, kapetane“, reče Ejmos. „Upravo mi se digo.“ „Znam, jelda?“, odgovori Holden sa širokim osmehom. Praks prestade da meša sastojke u činiji i strpa je u frižider. Okrenu se i pogleda u njih s obazrivim pokretima čoveka koji se plaši da će, ukoliko ga primete, ostali zatražiti da izađe. Holden mu priđe i zagrli ga. „Naš prijatelj Praks ne može biti jedini čovek kome bi mogao da zatreba ovakav brod, je li tako?“ „Mi smo brži i žešći od svega što civili mogu da iskopaju“, reče Aleks klimnuvši glavom. „A kada pronađemo Mej, proslavićemo se“, reče Holden. „Zar bi mogla da se dobije bolja reklama od te?“ „Priznaj, kapetane“, reče Ejmos. „Ti samo voliš da budeš zvezda.“ „Ako nam to donese poslove, naravno.“ „Mnogo je verovatnije da ćemo završiti švorc, bez vazduha, i da ćemo mrtvi plutati svemirom“, reče Naomi. „To je uvek moguće“, prizna Holden. „Ali, čoveče, zar nisi spreman da malo za promenu budeš sam svoj gazda? Ako ustanovimo da ne možemo da izdržimo sami, uvek ćemo moći da prodamo brod za ogroman džak para i raziđemo se. Imamo plan za odstupnicu.“ „Da“, reče Ejmos. „Jebote, da. Uradimo to. Kako da krenemo?“ „Pa“, reče Holden. „To je još jedna novina. Mislim da moramo da glasamo. Niko od nas nije vlasnik broda, pa mislim da ćemo odsad pa nadalje glasati o važnim stvarima kao što je ova.“ Ejmos reče: „Svi koji su za to da osnujemo kompaniju koja će biti vlasnik ovog broda, neka podignu ruku.“ Na Holdenovo oduševljenje, ruku su podigli svi. Čak je i Praks počeo da je diže, shvatio da to radi, pa je spustio. „Naći ću nam advokata na Cereri i pokrenuti papirologiju“, reče Holden. „Ali to vodi još nečemu. Kompanija može da bude vlasnik broda, ali ne može da se 336

registruje kao kapetan. Moraćemo da glasamo za to ko će imati tu titulu.“ Ejmos poče da se smeje. „Daj, nemoj da zajebavaš. Podignite ruke ako mislite da Holden nije kapetan.“ Nijedna ruka se ne podiže. „Vidiš?“, reče Ejmos. Holden zausti da progovori, ali zaćuta kad mu se nešto neprijatno dogodi u grlu i iza grudne kosti. „Gledaj“, reče Ejmos, sa blagim izrazom na licu. „Ti si prosto taj.“ Naomi klimnu glavom i osmehnu se Holdenu, zbog čega se tištanje u njegovim grudima samo prijatno pogoršalo. „Ja sam inženjer“, reče ona. „Na ovom brodu nema tog programa koji nisam preuredila ili ponovo napisala, i u ovom trenutku bih verovatno mogla da ga sama rastavim i ponovo sastavim. Ali ne umem da blefiram kad se kartam. I nikad neću umeti da se zapiljim u udružene mornarice unutrašnjih planeta i kažem: ’M’rš u pizdu materinu’“ „Slažem se“, reče Aleks. „A ja samo želim da pilotiram mojim čedom. To je sve i to mu je to. Ako mogu to da radim, ja - srećan.“ Holden zausti da nešto kaže, ali na njegovo iznenađenje i sramotu, istog trena kad su mu se usta otvorila, oči su mu zasuzile. Spasao ga je Ejmos. „Ja sam običan mehaničar“, reče on. „Petljam alatkama. I uglavnom čekam da mi Naomi kaže kad i gde da ih turim. Ne želim da upravljam ničim većim od mašinske radionice. Ti umeš da pričaš. Video sam te kako ribaš Freda Džonsona, pomorske kapetane UN, kauboje iz ASP-a, i ufiksane svemirske gusare. Ti na dupe pričaš bolje nego što većina ljudi ume na usta, čak i kad su trezni.“ „Hvala vam“, reče Holden konačno. „Volim vas, ljudi. To znate, zar ne?“ „Pored toga“, nastavi Ejmos, „niko na ovom brodu neće više nego ti da se trti kako bi iskočio ispred mene i zaustavio metak. To mi se dopada kod kapetana.“ „Hvala“, ponovi Holden. „Meni se čini da je to rešeno“, reče Aleks, ustade i pođe prema lestvicama. „Idem da se uverim kako ne letimo prema nekom asteroidu ili tako nešto.“ Holden je gledao kako on odlazi i bio je zadovoljan kad je primetio da je obrisao oči čim je izašao iz prostorije. Bilo je u redu cmizdriti kao klinac kad svi unaokolo jednako cmizdre kao klinci. Praks ga nespretno potapša po ramenu i reče: „Vrati se u kuhinju za jedan sat. Puding će biti spreman.“ Onda je odlunjao napolje i zaputio se u svoju kabinu. Već je čitao poruke na svom ručnom terminalu dok je zatvarao vrata. „U redu“, reče Ejmos. „Šta sad?“ 337

„Ejmose“, reče Naomi dok je ustajala i prilazila kako bi stala ispred Holdena. „Molim te, preuzmi operativno na neko vreme umesto mene.“ „Razumem“, reče Ejmos, sa osmehom koji je postojao samo u njegovom glasu. Popeo se uz lestvice i nestao im iz vidokruga, dok su se hermetička vrata otvarala pred njim, da bi se zalupila za njegovim leđima. „Ćaos“, reče Holden. „Je li to bilo u redu?“ Ona klimnu glavom. „Osećam se kao da si mi se vratio. Zabrinula sam se da te nikad više neću videti.“ „Da me nisi iščupala iz te rupe koju sam kopao sam sebi, to bi važilo za oboje.“ Naomi se nagnu napred da ga poljubi, a on je zagrli i čvrsto stegnu. Kad su prekinuli kako bi udahnuli, on reče: „Je li ovo prerano?“ Ona reče: „Ćuti, bre“, i ponovo ga poljubi. Ne prekidajući poljubac, ona odmaknu telo od njegovog i zapetlja oko rajsferšlusa na kombinezonu. Ti smešni kombinezoni Marsove vojske koje su zatekli na brodu, s imenom TAHI ispisanim na leđima. Pošto će sada imati sopstvenu kompaniju, moraće da pronađu nešto bolje. Kombinezoni su imali dosta smisla za život na brodu, gde se menjaju gravitacije i masni mehanički delovi. Ali treba im nešto krojeno tako da im dobro stoji, u bojama koje odaberu, s imenom ROSINANTE na leđima. Naomina ruka se zavukla u njegov kombinezon i ispod majice, i iz njega je iščilela svaka pomisao na modu. „Moja kabina ili tvoja?“, reče on. „Imaš svoju kabinu?“ Više ne. Voditi ljubav sa Naomi uvek je bilo drugačije nego sa bilo kim drugim. Deo razloga za to bio je fizički. Ona je bila jedina žena iz Pojasa sa kojom je bio u vezi, a to je značilo da je u izvesnom smislu fiziološki drugačija. Ali to za njega nije bilo u prvom planu. Naomi je bila drugačija zato što su pet godina bili prijatelji pre nego što su spavali zajedno. Nije to bilo naročito laskavo za njegov karakter i on se sada trzao na tu pomisao, ali oduvek je bio prilično plitak kad se radilo o seksu. Birao je potencijalne seksualne partnerke samo nekoliko minuta posle susreta sa novom ženom, a pošto je bio privlačan i šarmantan, obično je dolazio do onih koje su ga zanimale. Uvek je brzopleto mešao zaljubljenost i iskrenu privrženost. Jedno od njegovih najbolnijih 338

sećanja odnosilo se na dan kad ga je Naomi isprozivala zbog toga. Razotkrila mu je igricu koju je igrao ubeđujući sebe kako iskreno mari za žene sa kojima spava kako se ne bi osećao kao neko ko ih samo koristi. Ali on je to radio. I nije mu bilo nimalo lakše zbog činjenice da su i te žene koristile njega. Pošto se Naomi fizički toliko razlikovala od ideala koji je stvaralo odrastanje na Zemlji, on je prosto nije sagledao kao moguću seksualnu partnerku kad su se prvi put sreli. A to je značilo da ju je upoznao kao ličnost bez trunke seksualnog bagaža koji je obično teglio sa sobom. Kada su njegova osećanja prema njoj prevazišla prijateljstvo, iznenadio se. A nekako, to je izmenilo sve u vezi sa seksom. Možda su kretnje bile iste, ali želja za prenosom privrženosti umesto demonstracije fizičke spremnosti promenila je smisao svega toga. Pošto su prvi put vodili ljubav, on je satima ležao na krevetu sa osećajem da je godinama to radio pogrešno, i da je tek sada shvatio da je tako. Sada je to radio ponovo. Naomi je spavala na boku kraj njega, sa rukom prebačenom preko njegovih prsa i butinom preko njegove, stomaka priljubljenog uz njegov kuk i dojke uz rebra. Nikada nije bilo ovako ni sa kim pre nje, i ovako je i trebalo da bude. Ovaj osećaj potpune lagodnosti i zadovoljstva. Mogao je da zamisli budućnost u kojoj nije uspeo da joj dokaže da se promenio, i ona mu se nikada nije vratila. Mogao je da sagleda godine i decenije sa seksualnim partnerkama, neprestane pokušaje da ponovo dođe do ovakvog osećanja, uvek bez uspeha zbog toga što se, naravno, nije zapravo ni radilo o seksu. Od pomisli na to zaboleo ga je stomak. Naomi je pričala u snu. Njena usta šaputala su nešto tajanstveno u njegov vrat, i iznenadno golicanje prenulo ga je dovoljno da shvati kako je počeo da tone u san. Prigrlio je njenu glavu uz grudi i poljubio je u teme, a onda se okrenuo na bok i dopustio sebi da zadrema. Zazuja zidni monitor iznad kreveta. „Ko je?“, reče on, najednom umoran kao nikada do tada. Samo što je sekund pre toga sklopio oči, svestan da neće sada moći da ih otvori. „Ja, kapetane“, reče Aleks. Holden požele da se izdere na njega, ali shvati da nema dovoljno energije za to. „Dobro.“ „Moraš ovo da vidiš“, rekao je Aleks samo, ali nešto u njegovom glasu 339

nagnalo je Holdena da ustane. On sede, sklonivši pritom sa sebe Naominu ruku. Ona reče nešto u snu, ali se ne probudi. „Dobro“, ponovi on, pa uključi monitor. Neka stara žena bele kose i veoma čudnih crta lica gledala je u njega. Njegovom usporenom umu bio je potreban sekund da shvati kako ona nije deformisana, već samo pod učinkom jakog potiska. Glasom izobličenim zbog sila gravitacije koje su joj pritiskale grlo, ona reče: „Zovem se Krisdžen Avasarala. Ja sam pomoćnica podsekretara vlade UN. Jedan admiral UN poslao je šest razarača klase Monro iz sistema Jupitera da unište vaš brod. Pratite ovaj kod primopredajnika i dođite da se sastanete sa mnom, inače će svi na vašem brodu izginuti. Jebem mu mater, ovo nije nikakvo zezanje.“ 340

P Četrdeseto poglavlje: Praks otisak ga je sabio u ležaj za ubrzanja. Iznosio je samo četiri gravitacije, ali čak je i obična jedna gravitacija zahtevala gotovo puni medicinski koktel. On je živeo na mestu koje ga je činilo slabim. Znao je to, naravno, ali mislio je o tome samo kad se radilo o vlaknastim tkivima biljaka i kretanju hrane od korena naviše. Uzimao je normalne medicinske suplemente za podsticaj rasta kostiju. Fizički je vežbao onoliko koliko su smernice nalagale. Obično. Ali je uvek negde u mislima to smatrao kretenlukom. On je bio botaničar. Živeće i umreti u poznatim tunelima, gde vlada lagodna niska gravitacija - manje od petine Zemljine. A na Zemlju nikada neće morati da ode. Imao je još manje razloga da trpi jak potisak i visoku gravitaciju. A opet, sada je ležao u gelu kao na dnu okeana. Vid mu se mutio, i borio se za svaki udisaj. Kad mu se koleno iščašilo, pokušao je da zaurla, ali nije imao dovoljno daha za to. Ostalima je sigurno bolje. Oni su navikli na ovakve stvari. Znali su da će preživeti. Njegov mali mozak uopšte nije bio siguran u to. Igle su mu se zabadale u meso butine i ubrizgavale mu novi koktel hormona i paralitika. Hladnoća nalik na ledeni dodir širila se od mesta uboda, a glava mu je bila preplavljena paradoksalnim osećajem lagodnosti i strepnje. U ovom trenutku, bilo je to balansiranje između održavanja elastičnosti njegovih krvnih sudova u dovoljnoj meri da ne popucaju, i njihove robustnosti kako ne bi kolabirali. Um je klizio van njegove kontrole, i za sobom ostavljao nešto proračunato i daleko. Bila je to čisto izvršna funkcija bez samosvesti. Njegov nekadašnji um znao je ono što je znao i on, pamtio stvari koje je i on zapamtio, ali nije bio on. U tom izmenjenom stanju svesti shvatio je da pravi popis. Da li bi bilo u redu da sad umre? Da li uopšte želi da živi, i ako je tako, pod kojim uslovima? Razmišljao je o gubitku svoje kćerke kao da je ona fizički predmet. Gubitak je bio svetloružičast kao skrhana morska školjka, tamo gde je nekada bila crvena, usirena krv. Crvena boja pupčane vrpce koja čeka da otpadne. Sećao se Mej, sećao se kako je izgledala. Radosti u njenom smehu. Ona više nije takva. Ako je uopšte živa. Ali verovatno je mrtva. U mislima izobličenim gravitacijom, on se osmehnuo. Naravno, njegove usne 341

nisu mogle da reaguju. Grešio je. Sve to vreme je grešio. U satima koje je provodio sam sa sobom i govorio sebi da je Mej mrtva. Mislio je da tako čeliči sebe. Priprema se za najgore. To uopšte nije bilo tačno. Govorio je to, pokušavao da poveruje, zato što je ta pomisao bila utešna. Ukoliko je mrtva, to znači da je ne muče. Ukoliko je mrtva, nije uplašena. Ukoliko je mrtva, onda će sav bol biti njegov, samo njegov, a ona će biti bezbedna. Primetio je bez zadovoljstva ili bola da je to patološki mentalni okvir. Ali od njega su oduzeli život i kćerku, preživeo je veliku glad dok je učinak kaskade jeo ono što je preostalo od Ganimeda, pucali su u njega, suočio se sa polutuđinskom mašinom za ubijanje, a sada je bio poznat širom Sunčevog sistema kao nasilnik prema ženama i pedofil. Nije imao nikakvog razloga da sačuva razum. To mu ne bi pomoglo. A povrh toga, koleno ga je baš bolelo. Negde veoma, veoma daleko, na nekom mestu sa svetlom i vazduhom, nešto je triput zazujalo i planina se skotrljala s njegove grudnjače. Povratak sebi ličio je na izranjanje sa dna bazena. „U redu, narode“, reče Aleks preko brodskog sistema. „Nazovimo ovo večerom. Dajte nekoliko minuta jetri da vam uspuže natrag uz kičmenu moždinu, pa ćemo se sastati u brodskoj kuhinji. Imamo samo pedeset minuta, pa zato uživajte u ovome dok možete.“ Praks udahnu duboko, ispusti vazduh kroz zube, pa sede. Činilo mu se da mu je celo telo u modricama. Njegov ručni terminal tvrdio je da je potisak samo trećina gravitacije, ali izgledalo mu je kao da je i više i manje od toga. Prebacio je noge preko ivice, i koleno mu je vlažno zastrugalo i kvrcnulo. On kucnu po terminalu. „Ovaj, nisam siguran da mogu da hodam“, reče on. „Zbog kolena.“ „Drži se samo, doktore.“ Ejmosov glas je dopro iz zvučnika. „Dolazim da ždraknem to. Ja ti dođem nešto najbliže medicinaru, osim ako ne želiš u ambulantu.“ „Samo nemoj da ga sastavljaš zavarivanjem“, reče Holden. „To ne deluje.“ Veza se prekinu. Dok je čekao, Praks je proveravao dolazne poruke. Spisak je bio predugačak za ekran, ali tako je bilo otkad je prvobitna poruka odaslana. Sada su se naslovi poruka promenili. SILOVATELJE BEBA TREBA MUČITI DO SMRTI NE SLUŠAJ HEJTERE VERUJEM TI MENI JE OTAC RADIO ISTO KAKO BI ME 342

OKRENUO ISUSU DA NE BUDE PREKASNO Nije ih otvarao. Pogledao je vesti sa njegovim i Mejinim imenom i ugledao sedam hiljada aktivnih, sa tim ključnim rečima. Nikola ih je imala samo pedeset. Nekada je voleo Nikolu, ili je makar tako mislio. Želeo je seks sa njom sa više žara nego bilo šta drugo u životu. Govorio je sebi da su imali dobre trenutke. Noći koje su provodili zajedno. Mej je došla iz Nikolinog tela. Bilo je teško poverovati da je nešto toliko dragoceno i stožerno u njegovom životu istovremeno deo žene koju, po svemu sudeći, nikada nije zaista poznavao. Čak ni kao otac njenog deteta, on nije poznavao ženu koja je mogla da snimi onu poruku. Otvorio je polje za snimanje na ručnom terminalu, uperio kameru u sebe i obliznuo usne. „Nikola...“ Dvadeset sekundi kasnije, zatvorio je polje i obrisao snimak. Nije imao šta da joj kaže. Ko si ti, i šta ti to misliš o meni?, bilo je najbliže, ali on nije mario za odgovore na ta pitanja. Vratio se porukama, filtrirajući imena ljudi koji su mu pomagali u potrazi. Nije bilo ničeg novog od poslednjeg navrata. „Hej, doktore“, reče Ejmos, upavši onako glomazan u malu prostoriju. „Izvinjavam se“, reče Praks i vrati terminal u futrolu kraj ležaja za ubrzanja. „Ali za vreme ovog poslednjeg potiska...“ On pokaza na koleno. Bilo je otečeno, ali ne onako gadno kao što je očekivao. Mislio je da će mu biti dvostruko veće, ali sredstva protiv upale koja su mu bila ubrizgana u vene delovala su. Ejmos klimnu glavom, spusti ruku na Praksovu grudnu kost i gurnu ga natrag u gel. „Imam ja prst na nozi koji ponekad iščašim“, reče Ejmos. „Malecni zglob, ali ako je pod pogrešnim uglom za vreme jakog potiska, boli ko đavo. Probaj da se ne napinješ, doktore.“ Ejmos mu dvaput savi koleno i oseti kako zglob struže. „Nije ovo strašno. Evo, ispravićemo ga. U redu.“ Ejmos obavi jednom šakom Praksov gležanj, drugom se osloni o ram ležaja, pa poče da vuče polako i neumoljivo. U Praksovom kolenu buknu bol, onda se začu dubok, vlažan prasak uz mučan osećaj pomeranja tetiva uz kost. „Eto ti ga, na“, reče Ejmos. „Vraćamo se pod potisak, pa je bolje da budemo sigurni da ti je noga kako valja. Ako bi ponovo došlo do hiperekstenzije, otišla bi ti 343

čašica, u redu?“ „Dobro“, reče Praks i poče da se podiže u sedeći položaj. „Strašno mi je žao što radim ovo, doktore“, reče Ejmos, spusti ruku na njegove grudi i gurnu ga natrag. „Hoću reći, i tako imaš gadan dan. Ali znaš već kako to ide.“ Praks se namršti. Činilo mu se da mu je svaki mišić lica pomodreo. „Šta je bilo?“ „Sva ta sranja koja pričaju o tebi i maloj? Zaista su samo sranja, zar ne?“ „Naravno“, reče Praks. „Jer znaš, ponekad se desi ono što nisi ni nameravao da uradiš. Imaš težak dan, možda izgubiš živce? Ili jebi ga, napiješ se. Šta sam ja tek radio kad sam se nalivao? Saznao bih to tek kasnije.“ Ejmos se osmehnu. „Samo kažem da ukoliko tu ima neko zrnce istine, nešto što se naduvalo od preterivanja, bolje bi bilo da to odmah sada znamo, zar ne?“ „Nikad nisam uradio ništa od onoga što je rekla.“ „Ne smeta da mi kažeš istinu, doktore. Razumem ja to. Ponekad momci rade svašta. To ne znači da su zlikovci.“ Praks odgurnu Ejmosovu ruku u stranu i sede. Koleno mu je bilo mnogo bolje. „U stvari“, reče on, „znači. To znači da su zlikovci.“ Ejmosov izraz se opusti, a osmeh promeni na način koji Praks nije mogao sasvim da razume. „U redu, doktore. Kao što rekoh, strašno mi je žao. Ali morao sam da pitam.“ „Nema veze“, reče Praks i ustade. Na trenutak, učinilo mu se da bi koleno moglo da mu popusti, ali nije. Praks probno zakorači, pa napravi još jedan korak. Biće u redu. Okrenu se prema kuhinji, ali razgovor nije bio završen. „A da jesam? Da jesam uradio bilo šta od toga, tebi to ne bi smetalo?“ „O, jebote, taman posla. Slomio bih ti kičmu i izbacio te iz vazdušne komore“, reče Ejmos i pljesnu ga po ramenu. „Ah“, reče Praks i oseti blago olakšanje u grudima. „Hvala ti.“ „U svako doba.“ Troje ostalih bili su u kuhinji kad su Praks i Ejmos stigli tamo, ali činilo se da je prostorija i dalje tek upola ispunjena. I manje. Naomi i Aleks sedeli su jedno spram drugoga. Niko od njih nije izgledao iznureno kao što se Praks osećao. Holden se okrenu od zida sa činijama u rukama. Smeđa masa u njima mirisala je na toplotu, zemlju i kuvano lišće. Čim mu je miris došao do nosa, Praks oseti da umire od gladi. „Supa od sočiva?“, upita Holden dok su Praks i Ejmos sedali oko Aleksa. 344

„To bi bilo divno“, reče Praks. „Ja ću samo tubu sluzi“, reče Ejmos. „Od sočiva dobijem gasove, i ne verujem da bi baktanje oko rasprslog creva kad sledeći put ubrzamo moglo da zabavi bilo koga.“ Holden spusti novu činiju pred Praksa i pruži Ejmosu belu tubu sa crnom plastičnom cuclom, a onda sede kraj Naomi. Nisu se dodirivali, ali veza među njima bila je sasvim jasna. On se upita da li je Mej ikada poželela da se on pomiri sa Nikolom. Sada to više nije bilo moguće. „Dobro, Alekse“, reče Holden. „Šta imamo?“ „Isto što i pre“, reče Aleks. „Šest razarača koji piče iz sve snage prema nama. Isti broj i tip letelica, a trkački čamac beži od nas sa druge strane.“ „Čekaj“, reče Praks. „Beži od nas?“ „Hoće da nas presretnu. Već su se okrenuli i ubrzavaju kako bi nam se pridružili.“ Praks zatvori oči, zamislivši vektor. „Znači, samo što nismo stigli?“, reče on. „Veoma smo blizu“, reče Aleks. „Osamnaest, dvadeset sati.“ „Kako će sve to da se odigra? Hoće li nas Zemljini brodovi stići?“ „Stići će nas, i te kako“, reče Aleks, „ali tek pošto mi sustignemo taj brodski čamac. Recimo, četiri dana kasnije.“ Praks uze kašiku supe. Ukus joj je bio podjednako dobar kao i miris. Zeleni, tamni listovi bili su pomešani sa sočivom, i on je kašikom razvio jedan, u pokušaju da ga prepozna. Spanać, možda. Širina stabljike nije izgledala sasvim u redu, ali ipak je to bilo skuvano... „Kako možemo biti sigurni da ovo nije zamka?“, upita Ejmos. „Nikako“, reče Holden. „Ali ne vidim kako bi bila.“ „Ukoliko žele da nas zarobe umesto da nas pobiju“, predloži Naomi. „Pričamo o tome da otvorimo vazdušnu komoru nekome veoma visoko pozicioniranom u vladi Zemlje.“ „Znači, ona jeste to što tvrdi da jeste?“, upita Praks. „Izgleda“, reče Holden. Aleks podiže ruku. „Pa, ako treba da biram između toga hoću li popričati s nekom bakicom iz UN ili hoće li mi šest razarača razneti tur, reko bi’ da iznesemo keksiće i čaj, zar ne?“ „Malo je kasno da se smišlja neki drugi plan“, reče Naomi. „Ipak, ne prija mi pomisao na to da će Zemlja da me spasava od Zemlje.“ 345

„Strukture nikad nisu monolitne“, reče Praks. „Ima više genetičkih varijacija među ljudima iz Pojasa, Marsovcima ili Zemljanima nego kad se porede sve te tri grupe jedna sa drugom. Evolucija bi predskazala izvesne podele u okviru grupnih struktura i saveze sa spoljnim faktorima. Istu stvar možete da primetite kod papratnica.“ „Papratnica?“, upita Naomi. „Papratnice umeju da budu veoma agresivne“, reče Praks. Prekinu ih tiho zvonce: tri sve viša tona, kao ovlaš udarena zvona. „Dobro, usisajte to brže“, reče Aleks. „To je upozorenje na petnaest minuta.“ Ejmos se oglasi zvukom usisavanja, dok mu se tuba stanjivala kraj usana. Praks spusti kašiku i podiže činiju sa supom do usana, ne želeći da ostavi ni kap. Holden učini isto što i on, pa poče da prikuplja upotrebljene činije. „Ako se nekome ide u klonju, sad je pravi čas za to“, reče on. „Pričaćemo opet za...“ „Osam sati“, reče Aleks. „Osam sati“, ponovi Holden. Praks oseti da mu se grudi stežu. Još jedna runda strahovitog ubrzanja. Sati puni zabadanja igala iz ležaja kako bi mu podsticale posustali metabolizam. To mu je zvučalo pakleno. Ustao je od stola, klimnuo svima glavom i vratio se u svoju kabinu. Koleno mu je bilo mnogo bolje. Nadao se da će biti tako i kad sledeći put bude ustao. Oglasi se zvonce za deset minuta. Legao je, pokušao da postavi telo u savršeni položaj, a onda počeo da čeka. I čeka. On se okrenu i dograbi ručni terminal. Sedam novih dolaznih poruka. Dve od njih u znak podrške, tri pune mržnje, jedna adresirana na pogrešnu osobu i jedna sa finansijskim izveštajem o stanju dobrotvornog fonda. Nije se trudio da ih čita. On se okrenu prema kameri. „Nikola“, reče on. „Ne znam šta su ti rekli. Ne znam ni da li zaista misliš sve ono što si rekla. Ali znam da te nikad nisam ni pipnuo u besu, čak ni na kraju. A ako si me se zaista plašila, ja ne znam zbog čega je to bilo. Mej volim više od svega u životu. Pre bih umro nego da dozvolim da joj iko naudi. A sada pola Sunčevog sistema misli da sam je povredio...“ On zaustavi snimanje, pa ponovo započe. „Nikola. Zaista, mislio sam da nije ostalo više ništa što bismo mogli da izdamo.“ 346

Prekinu. Upozorenje za pet minuta zazvonilo je dok je prolazio prstima kroz kosu. Svaki pojedini folikul ga je boleo. Upitao se da li Ejmos zbog toga brije glavu. Na brodu se dešavalo toliko toga čega čovek nije mogao da bude svestan sve dok se tamo zaista ne nađe. „Nikola...“ Obrisao je sve snimke i ulogovao se u interfejs dobrotvornog bankovnog računa. Postojao je format bezbednih zahteva za šifrovanje i slanje ovlašćenog transfera čim ovaj brzinom svetlosti stigne u bančine računare. Brzo ga je popunio. Oglasio se znak upozorenja za dva minuta, glasniji i uporniji. Kada je preostalo još trideset sekundi, vratio joj je njen novac. Nije više preostalo ništa što bi mogli da kažu. On vrati ručni terminal na mesto. Računar je odbrojao unazad od dvadeset, i planina se svalila natrag na njega. „Kako ti je koleno?“, upita Ejmos. „Prilično dobro“, reče Praks. „Iznenadio sam se. Mislio sam da će oštećenja biti veća.“ „Nemoj ovog puta da ga iščašiš“, reče Ejmos. „I meni je prst na nozi dobro.“ Duboki ton zazvonio je brodom, a paluba se pomerila ispod Praksa. Holden, koji je stajao odmah desno od Praksa, premesti pušku u levu ruku i dodirnu kontrolni panel. „Alekse?“ „Da, bilo je malo nezgodno. Žao mi je zbog toga, ali... Čekaj malo. Da, kapetane. Zaptiva kako valja. A oni kucaju na vrata.“ Holden prebaci pušku u drugu ruku. Ejmos je takođe pripremio oružje. Naomi je stajala kraj njega, i u njenim rukama nije bilo ničeg osim terminala povezanog sa operativnim odeljenjem. Ako nešto krene po zlu, korisnije je biti u stanju da kontrolišeš brodske funkcije nego da imaš oružje. Svi su na sebi imali uzglobljene oklope marsovske vojske koji su bili u brodskim zalihama. Brodovi su uporedno hitali pod trećinom gravitacije. Zemljini razarači još su bezglavo jurili prema njima. „Dakle, po vatrenom oružju pretpostavljam da očekuješ sranje, kapetane?“, upita Ejmos. „Nema ničeg lošeg u počasnoj straži“, reče Holden. Praks podiže ruku. 347

„Tebi ono više ne sleduje“, reče Holden. „Bez uvrede.“ „Ne, samo sam... mislio da je počasna straža obično s iste strane kao i ljudi koje čuva?“ „Možda smo malo rastegnuli definiciju“, reče Naomi. U glasu joj se čuo mali prizvuk napetosti. „Ona je samo stara političarka“, reče Holden. „A u taj brodski čamac može da stane najviše dvoje ljudi. Ima nas više. A ako stvari krenu po zlu, Aleks posmatra iz pilotskog sedišta. Posmatraš, zar ne?“ „O da“, reče Aleks. „Dakle, ako bude ikakvog iznenađenja, Naomi može da nas otkači, a Aleks da nas odvede odavde.“ „Mada, to nam ne bi pomoglo sa razaračima“, reče Praks. Naomi spusti šaku na njegovu mišicu i blago stegnu. „Nisam sigurna da pomažeš, Prakse.“ Završi se ciklus spoljne vazdušne komore i ona se otvori sa dalekim zujanjem. Svetla se promeniše iz crvenog u zeleno. „Bog te...“, reče Aleks. „Problem?“, odbrusi Holden. „Ne, samo...“ Unutrašnja vrata se otvoriše i najkrupnije ljudsko biće koje je Praks ikada video stupi u prostoriju sa nekom vrstom oklopa sa dodatnom motornom snagom na sebi. Da nije bilo providnog vizira, pomislio bi da je to dva metra visoki dvonožni robot. Kroz vizir, Praks ugleda ženske crte lica: krupne tamne oči i kožu boje bele kafe. Njen pogled ih prostreli ispunjen opipljivom pretnjom nasiljem. Kraj njega, Ejmos nesvesno ustuknu. „Ti si kapetan“, reče žena i kroz zvučnike odela njen glas odjeknu veštački i pojačano. To nije zvučalo kao pitanje. „Jesam“, reče Holden. „Moram da kažem, izgledala si malo drugačije na ekranu.“ Štos nije upalio i žena-div je ušla u prostoriju. „Nameravaš da pucaš iz toga u mene?“, upita ona, pokazavši na Holdenovu pušku masivnom oklopljenom pesnicom. „Da li bi vredelo?“ „Verovatno ne bi“, reče orijašica. Načini još jedan mali korak napred i oklop joj zapišta kada se pomerila. Holden i Ejmos ustuknuše taman toliko. „Onda nazovimo to počasnom stražom“, reče Holden. „Počastvovana sam. Hoćeš li sad to da skloniš?“ 348

„Naravski.“ Dva minuta kasnije, oružje je bilo odloženo, i ogromna žena, koja im još nije kazala kako se zove, otkuca bradom nešto unutar šlema i reče: „U redu. Sve je čisto.“ Ponovo započe ciklus vazdušne komore, iz crvene u zelenu boju, uz zujanje otvaranja vrata. Žena koja je ovog puta ušla bila je sitnija od svih njih. Seda kosa joj je štrčala na sve strane, a narandžasti sari koji je imala na sebi čudno je visio na njoj pod gravitacijom slabog potiska. „Podsekretarko Avasarala“, reče Holden. „Dobro došli na brod. Ako ikako mogu da...“ „Ti si Naomi Nagata“, reče smežurana ženica. Holden i Naomi se zgledaše, a Naomi slegnu ramenima. „Jesam.“ „Jebote, kako ti kosa ostaje takva? Ja izgledam kao da me je jež trtio u glavu.“ „Ovaj...“ „Prikladan izgled je polovina onoga što je neophodno da svi ostanete živi. Nemamo vremena za zajebanciju. Nagata, pomozi mi da izgledam lepo kao devojčica. Holdene...“ „Ja sam inženjerka, a ne tamo neka frizerka“, reče Naomi i bes joj se začu u glasu. „Madam“, reče Holden, „ovo su moj brod i moja posada. Polovina nas nema državljanstvo Zemlje i ne možemo tek tako da postupamo po vašim komandama.“ „U redu. Gospođice Nagata, ukoliko mislimo da sprečimo to da se ovaj brod pretvori u ekspanzivnu loptu vrelog gasa, moramo da pripremimo izjavu za štampu, a ja nisam spremna za to. Molim te, da li bi mi pomogla?“ „Važi“, reče Naomi. „Hvala. I, kapetane? Jebote, gledaj da se obriješ.“ 349

P Četrdeset prvo poglavlje: Avasarala osle Guenšijina, Rosinante je izgledao turobno, gadno i utilitarno. Nije bilo dubokog tepiha, već samo sunđera prekrivenog tkaninom kako bi umekšao ćoškove i uglove gde bi vojnici mogli da budu bačeni u slučaju silovitog manevrisanja broda. Umesto cimeta i meda, vazduh je mirisao na plastiku i vrelinu vojnih reciklatora vazduha. I nije bilo prostrane palube, širokih kreveta za lenčarenje niti privatnog prostora, ako se izuzme kapetanov salon velik koliko kabina u javnom toaletu. Snimali su uglavnom u tovarnim spremištima, pod uglovima iz kojih se nije mogla videti municija niti oružje. Poznavalac Marsovih vojnih letelica mogao bi da prepozna mesto na kom su se nalazili. Za sve ostale, biće to otvoreni prostor sa sanducima u pozadini. Naomi Nagata je pomogla da sklope izjavu - bila je iznenađujuće dobra vizuelna montažerka - i kad je postalo jasno da nijedan od muškaraca ne može da izvede profesionalnu naraciju, ona je i to uradila. Posada se okupila u ambulanti, gde je mehaničar Ejmos Barton promenio snimak tako da može da se emituje s njenog ručnog terminala. Sada je sedeo na jednom krevetu za bolesnike, ukrštenih nogu, i prijazno se osmehivao. Da Avasarala nije videla obaveštajne fajlove o Holdenovoj posadi, nikad ne bi mogla da pretpostavi za šta je sve taj čovek sposoban. Ostali su se rasporedili u grubom polukrugu. Bobi je sedela kraj Aleksa Kamala, i Marsovci su se nesvesno zbili jedno uz drugo. Praksidajk Meng je stajao u zadnjem delu prostorije. Avasarala nije mogla da proceni da li se on oseća neprijatno zbog njenog prisustva, ili je uvek takav. „Dobro“, reče ona. „Poslednja šansa za primedbe.“ „Eh, što nemam malo kokica“, reče Ejmos, a medicinski skener blesnu jednom, pokaza šifru emitovanja, a zatim krupnim štampanim slovima; ZA MOMENTALNO OBJAVLJIVANJE. Avasarala i Holden se pojaviše na ekranu. Ona je govorila, sa rukama ispruženim ispred sebe kao da ilustruje ono što hoće da kaže. Holden, koji je izgledao trezveno, naginjao se prema njoj. Glas Naomi Nagate bio je smiren, snažan 350