Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

NORA ROBERTS Tačno u podne

POČETNA FAZA Ne napuštaj me, mila moja. -iz filma „ Tačno u podne“

PRVO POGLAVLJE kok u betonski ambis predstavljao je đavolski loš način da se provede Dan Svetog Patrika, a javljanje na službenu dužnost u vreme dok je čitav grad slavio kako bi se neki očajnik odgovorio od sulude namere da se baci sa vrha zgrade bilo je samo za nijansu bolje od toga. Obuzeta takvim razmišljanjima, Fibi je krčila put kroz svetinu, probijajući se između ushićenih stanovnika Savane i turista koji su preplavili ulice i pločnike u čast velikog gradskog praznika. Kapetan Dejvid Makvi je, kao i obično, razmišljao unapred. Čak i sa službenom značkom, utrošila bi mnogo dragocenog vremena i truda da bi se svojim kolima probila preko zakrčenih ulica. Međutim, nekoliko blokova istočno od Džons strita, slavljenička povorka počela je da se stanjuje i raštrkava a gromoglasna muzika pretvorila se u potmule udaljene odjeke. Na ugovorenom mestu ju je čekao uniformisani policajac. Prešao je pogledom preko njenog lica i osmotrio značku prikačenu za džep masli- nastozelenih pantalona. Nogavice skraćene na tri četvrti, sandale, zelena majica ispod lanenog blejzera - bila je to garderoba koja se nipošto nije uklapala u profesionalni imidž koji je negovala na poslu. Ali, šta je drugo mogla da uradi? To joj je bio slobodan dan. U tom trenutku je, zajedno sa svojom porodicom, trebalo da bude na terasi vile Maknamara, da pije limunadu i posmatra paradu. „Poručnica Maknamara?“ „Pogodili ste. Hoćemo li da krenemo?“ Fibi se spretno uvuče na sedište i izvadi mobilni dok je drugom rukom prikopčavala pojas. „Kapetane, na putu sam. Dajte mi podatke.“ Šofer je nagazio gas i dok je sirena zavijala iz sve snage Fibi izvadi notes iz tašne i na brzinu pribeleži osnovne informacije. Džozef(Džo) Rajder, samoubica. Naoružan, preti da će skočiti sa krova. Star dvadeset sedam godina, belac, oženjen. Živi odvojeno od supruge. Radio kao barmen, nedavno otpušten. Nije poznato da S

pripada nekoj verskoj organizaciji. Na licu mesta nema nikog od članova porodice. ZAŠTO? Žena ga nedavno napustila, dobio otkaz na poslu (radio u jednom sportskom baru), nagomilao kockarske dugove. Bez kriminalnog dosjea i ranijih pokušaja samoubistva. Ponašanje: naizmenični nastupi depresije i agresije. Ima pištolj, ali ga još nije upotrebio. „U redu.“ Ona odloži olovku i ispusti dubok uzdah. Uskoro će dobiti priliku da bolje upozna Džoa. „Šta se trenutno dešava?“ „Poneo je mobilni. Dežurni oficir nije uspeo da dopre do njega. Džo je stalno prekidao vezu. Ovde je njegov poslodavac, bivši poslodavac, koji mu je istovremeno i stanodavac. Subjekat povremeno pristaje da razgovara s njim, ali nema nikakvog napretka.“ ,,A vi? Jeste li razgovarali s njim?“ „Malopre sam stigao. Odlučio sam da te sačekam kako ga ne bismo dodatno uzrujali.“ ,,U redu. Stižem za pet minuta.“ Upitno je pogledala u vozača koji kratko klimnu glavom, potvrdivši njenu procenu. „Potrudite se da do tada ostane živ.“ Dankan Svift je čekao na četvrtom spratu, u stanu Džoa Rajdera, dok su mu krupne graške znoja klizile niz leđa. Tip koga je poznavao, tip sa kojim je popio galone piva, tip sa kojim je zajedno mokrio u muškom toaletu, pisoar do pisoara, sada je sedeo na ivici krova, sa pištoljem u ruci. Zato što sam ga najurio s posla, razmišljao je. Zato što sam mu dao mesec dana da se iseli iz stana. Zato što je imao probleme, a ja nisam obraćao pažnju na to. A sada su samo nijanse odlučivale o tome da li će Džo sebi prosvirati mozak ili skočiti sa krova. Ili i jedno i drugo. Iako ta vrsta zabave nije bila na zvaničnom repertoaru, okupljena sve- tina nije zazirala od prizora. Policajci su postavili barikade oko čitavog stambenog bloka, ali je Dankan sa prozora mogao da vidi kako se ljudi tiskaju ispred pregrada, upirući pogled ka nebu. Upitao se da li je Džo na sebi imao zelenu odeću. „Hajde, Džo, urazumi se. Sve se može srediti.*1 Koliko će puta, upitao se, morati da ponovi tu tričavu frazu koju je iščitavao iz pandurske bele- žnice? „Treba samo da spustiš pištolj i da se vratiš u stan.“ „Ne zajebavaj me! Ti si me lično otpustio!“

„Žao mi je, Džo. Sad shvatam da sam pogrešio. Bio sam nadrkan, to je sve.“ Naravno da sam te otpustio, moronu, kad si me potkradao, jetko je pomislio. Zeznuo si stvar i maznuo moje pare. Čak si i nasrnuo na mene. „Nisam shvatao da imaš problema. Nisam imao pojma šta se dešava. Molim te, siđi dole pa ćemo sve srediti.“ „Znaš da me je Lori napustila.“ „Mislio sam...“ Ne, ne smeš da govoriš o sebi, prođe mu kroz glavu. Uprkos opakom pulsiranju u slepoočnicama, svim silama je nastojao da se pridržava instrukcija koje dobio od kapetana Makvija. „Da, znam da te je to strašno pogodilo.“ To je bilo dovoljno da Džoova ratobornost ustukne pred jecajima. „Ne odustaj“, promrmlja Dejv. „Nateraj ga da priča o tome.“ Napet kao puška, Dankan je još neko vreme slušao Džoove jadikovke i ponavljao ključne fraze. Tada jedna riđokosa banu unutra, energična i glatka kao metak. Odmah je počela da razgovara sa kapetanom, skidajući lagani blejzer i navlačeći pancir-košulju. Pokreti su joj bili brzi i odsečni. Dankan nije mogao da razabere njene reči. Niti da odvoji pogled od nje. Prvo što je zapazio bila je neverovatna svrhovitost. Potom energija i odlučnost. I na kraju seksepil koji je te osobine povezivao u neodoljivu celinu. Primetio je kako odmahuje glavom i okreće se ka njemu, odmeravajući ga dugim staloženim pogledom. Oči su joj bile zelene, poput mačjih. „Moraću to da obavim licem u lice, kapetane. Zato ste me i dovukli ovde.“ „Prvo pokušaj da ga ubediš preko telefona.“ „To ste već probali, zar ne?“ Fibi skrenu pogled ka muškarcu koji je blagim glasom tešio rasplakanog samoubicu. Džoov bivši poslodavac. I stanodavac. Bio je prilično mlad i prilično zgodan. I očigledno je davao sve od sebe da suzbije paniku. „Mora da mi vidi lice. Moram da uspostavim lični kontakt s njim. Ovo je njegov poslodavac?“ „Dankan Svift. Drži bar u prizemlju. Pozvao je 9“ čim je subjekat kontaktirao s njim i rekao mu da će skočiti s krova. Od tada je ovde, sa nama.“ ,,U redu, kapetane. Znam da vi vodite akciju, ali ja sam pregovarač. Moram da se popnem gore. Dajte da vidimo šta naš subjekat misli o tome.“ Prišla je Dankanu i pokazala mu da joj doda telefon. „Džo? Zovem

se Fibi. Radim za policiju. Kako ti je tamo gore, Džo?“ „Šta tebe briga kako mi je?“ „Samo me zanima da li je sve u redu? Je l’ ti vruće, Džo? Zvezda je danas baš upekla. Zamoliću Dankana da donese nekoliko flaša hladne vode. Onda mogu da se popnem gore, pa da na miru popričamo.“ „Imam pištolj!“ „Da, znam da imaš pištolj. Ali, nećeš valjda pucati u mene ako ti donesem nešto za osveženje?“ „Naravno da neću“, odgovori Džo nakon kraće pauze. „Zašto bih pucao u tebe? Čak te i ne poznajem.“ „Onda ću ti doneti vodu. Samo ja, Džo. Ali hoću da mi prvo obećaš da nećeš skočiti ili pucati. Obećavaš li da ćeš me pustiti gore da ti donesem vodu?“ „Bilo bi bolje da mi doneseš pivo.“ Primetila je čeznutljivost u njegovom glasu. „Koje pivo želiš?“ „Imam flašu harpa u frižideru.“ „Znači, jedno hladno pivo? Odmah stiže.“ Fibi se istog trenutka ustremi ka frižideru, ustanovivši da unutra nema gotovo ničeg osim piva. Pre nego što je stigla da se okrene, Dankan se stvorio pored nje i otvorio flašu. Učtivo je klimnula glavom, a potom izvukla flašicu kokakole i sama skinula zatvarač. „Dakle, stižem gore s pivom. Jel’ to u redu?“, ponovo je prozborila u telefon. „Da, pivo će mi prijati.“ „Džo?“ Glas joj je bio hladan poput stakla koje je držala u rukama. ,,I dalje nameravaš da se ubiješ?“ upitala je dok joj je jedan od policajaca nameštao prislušni uređaj i sklanjao njeno oružje u stranu. „Tako sam planirao.“ „Nisam sigurna da ti je to dobar plan.“ U pratnji jednog kolege je napustila stan i krenula uza stepenište koje je vodilo ka krovu. „Nemam drugog izbora.“ „Nemaš drugog izbora? Zvučiš kao da su ti sve lađe potonule. Evo, stigla sam do vrata. Da li me puštaš na krov, Džo?“ „Već sam rekao da te puštam, zar ne?“ Na krovu je bilo tako vrelo, da se činilo da sunce poskakuje preko betona poput užarene crvene lopte. Skrenula je pogled ulevo i spazila ga. Na sebi je imao samo par crnih bokserica. Imao je crvenkastosmeđu kosu i izrazito bledu put koja je već poprimila bolnu ružičastu nijansu. Začkiljio se u nju očima podbulim od plača. „Bilo bi bolje da sam ponela i suncobran, dobaci Fibi, podižući ruku

u kojoj je držala pivo. „Mozak će ti procvrčati na ovoj vrelini, Džo.“ „Nema veze.“ „Bilo bi lepo da spustiš taj pištolj kako bih mogla da ti donesem piće.“ Džo odmahnu glavom. „Mogla bi nešto da pokušaš.“ „Obećavam da ništa neću pokušati. Ti lepo spusti pištolj, a ja ću ti dodati pivo. Želim samo da popričam s tobom, Džo. Ovde ima hiljadu ste- peni. Sigurno si veoma žedan.“ Džo lagano spusti pištolj u krilo. „Dobro. Stavi ga ovde i odmah se udalji“, rekao je, landarajući nogama preko ivice krova. „Dogovoreno.“ Fibi poče da se približava, gledajući pravo u njega. U vazduhu je osećala miris znoja i očajanja, a u njegovim zakrvavljenim smeđim očima je nazrela duboku patnju i beznađe. Pažljivo je spustila pivo na ivicu krova i povukla se nazad. „Je l’ ovako u redu?“ „Ako bilo šta pokušaš, odmah ću se baciti dole.“ „Shvatila sam. Šta ti se desilo, Džo? Zašto si tako utučen?“ On lagano podiže pivo, spusti šaku na pištolj i otpi pozamašan gutljaj. „Zašto su te poslali ovde?“ „Niko me nije poslao. Sama sam došla. Zato što mi je to posao.“ „To ti je posao? Šta si ti? Psihijatar ili tako nešto?“ Džo prezrivo frknu i otpi još jedan gutljaj. „Ne baš. Ja razgovaram sa ljudima, naročito sa ljudima koji imaju neki problem ili veruju da ga imaju. U čemu je tvoj problem, Džo?“ ,,U tome što sam sjebao svoj život.“ „Zbog čega tako misliš?“ „Žena me je ostavila. Nismo bili u braku ni pola godine, a ona je već zbrisala. Bezbroj puta mi je rekla da će to učiniti ako ponovo počnem da se kladim, ali je nisam ozbiljno shvatao. Nisam verovao da će to stvarno da uradi.“ „Čini mi se da ti je krivo što je tako ispalo.“ „Naravno da mi je krivo. Ona je nešto najlepše što mi se u životu desilo, ali sam i to uspeo da zeznem. Mislio sam da će mi se konačno posrećiti. Nameravao sam da ubodem nekoliko krupnih dobitaka i da onda dignem ruke od kocke. Ali nije ispalo tako.“ Utučeno je slegnuo ramenima. „Nikad ne ispada tako.“ „To nije razlog da se ubiješ, Džo. Znam da je teško i bolno kad te napusti neko koga voliš, ali smrt ne predstavlja rešenje. Time ništa nećeš postići. Time nećeš ispraviti stvari. Kako ti se zove žena?“ „Lori“, promrmlja on dok su mu suze navirale na oči. „Sumnjam da želiš da povrediš Lori. Šta misliš kako bi se ona

osećala ako to uradiš?“ „Kao da je nju briga za mene!“ „Naravno da ju je briga kad je pristala da se uda za tebe. Mogu li da sednem ovde?“ Ona pokaza na mesto koje je bilo nekoliko stopa udaljeno od njega. Kada je Džo ravnodušno slegnuo ramenima, spustila se na beton i otpila gutljaj koka-kole. „Za sve postoji rešenje, Džo. Smislićemo nešto. Pronaći ćemo način da pomognemo i tebi i Lori. Stekla sam utisak da iskreno želiš da popraviš stvari. Jesam li u pravu?“ „Izgubio sam posao.“ „Da, to ne valja. Čime si se bavio?“ „Radio sam kao šanker, u onom sportskom baru u prizemlju. Lori se nije sviđalo što tamo radim, ali sam je ja ubeđivao da nema razloga za brigu. Na kraju se ispostavilo da je bila u pravu. Nisam mogao da se oduprem. Počeo sam krišom da se kladim. A kad bi me poterao maler krao sam novac od pazara kako Lori ne bi primetila manjak. Sve više sam se kladio i sve više gubio i sve više krao. Onda me je gazda uhvatio i dao mi otkaz. Isto sam prošao i sa gajbom. Nisam platio nekoliko kirija.“ Podigao je pištolj i obrnuo ga u šaci. Fibi se prenu, jedva se oduprevši porivu da ćušne glavu između ramena. „Šta će mi takav život? Ostao sam bez ičega.“ „Shvatam te, Džo. Razumem zašto se tako osećaš, ali ne smeš zaboraviti da je život pun mogućnosti. Niko nije bezgrešan. Ako se naoružaš strpljenjem i odlučnošću dobićeš priliku da ispraviš svoje greške. Ali, ako digneš ruku na sebe, tu više nema ispravke. Više nema povratka nazad, ni mogućnosti da se pomiriš sa Lori ili sa samim sobom. Šta bi uradio da ti se ukaže prilika da se pomirite? “ „Ne znam“, promrmlja on zureći u urbani pejzaž. „Ova muzika... to je sigurno parada.“ „Kao što vidiš, ima toliko stvari zbog kojih vredi živeti. Kakvu muziku voliš?“ U stanu na četvrtom spratu Dankan se zbunjeno okrenu ka Dejvu. „Zaboga, šta ta žena radi? Otišla je gore da bi s njim pričala o muzici?“ „Pokušava da ga opusti kako bi se otvorio. Kao što vidite, dobro joj ide.“ Dejv pokaza glavom ka zvučniku. „Sve dok joj bude pričao o svom omiljenom bendu, neće skočiti s krova.“ Dankan je, zanemeo od neverice, još desetak minuta slušao kako par na krovu razgovara o grupi Koldplej i drugim neobaveznim temama. Njihov dijalog je podsećao na dokone priče koje su se mogle čuti u bilo kom gradskom baru ili restoranu. Kada bi pomislio da je Džo

sedeo gore s namerom da se baci s krova, to mu je delovalo nekako nadrealno. Ali, dok je slušao kako ta riđokosa policajka sa mačjim očima i gipkim zategnutim telom razgovara o muzici sa polugolim naoružanim samoubilački nastrojenim šankerom, to mu je delovalo praktično nemoguće. „Misliš da bi trebalo da pozovem Lori?“, skrušeno upita Džo. „Želiš li da je pozoveš?“ Fibi je znala da je policija već pokušala da kontaktira sa Džoovom odbeglom suprugom, ali bez uspeha. „Hoću da joj kažem da mi je žao.“ „Da, to bi bilo lepo. Ah, znaš šta još bolje pali kod žena? Treba svojim delima da joj pokažeš da ti je žao kako bi mogla da ti veruje. Kao što ćeš meni pokazati ako mi daš taj pištolj.“ „Nameravao sam da se upucam pre nego što skočim. Ili dok budem skakao.“ „Pogledaj me, Džo.“ Kada je okrenuo glavu ka njoj, zagledala mu se pravo u oči. „Zar ćeš joj tako pokazati da ti je žao? Tako što ćeš otići u smrt i naterati je da čitavog života tuguje zbog onog što si uradio? Ili možda time hoćeš da je kazniš?“ „Ne, nikako!“ Njegovo lice i glas odavali su da je bio šokiran tom pomišlju. „Naravno da neću nju da kaznim. Ja sam kriv za sve. Samo ja.“ „Mislim da grešiš, Džo. Krivica nikad nije samo na jednoj strani, ali sad treba da razmišljamo kako da rešimo problem. Kako da pronađemo način da se pomiriš s njom.“ „Fibi, uvalio sam se u ogromne dugove. Izgubio sam skoro pet hiljada na kocki.“ „Da, to nije mačji kašalj. Znam kako se čovek oseća kad mu tako ozbiljna stvar visi nad glavom. Ali, zar misliš da ćeš nešto postići time što ćeš se ubiti? Da li želiš da Lori otplaćuje tvoje dugove?“ „Naravno da ne želim. Ako poginem, niko ništa neće morati da plati.“ „Plašim se da si se malo preračunao, Džo. Ona je tvoja supruga. Tvoja zakonska supruga. Što znači da bi, zajedno sa tvojom imovinom, možda morala da preuzme i tvoja dugovanja.“ Iako je sumnjala da je postojala zakonska osnova za takvu tvrdnju, Fibi je primetila da su njene reči ostavile dubok utisak na Džoa. „Gospode! Gospode bože!“ „Mislim da znam kako da ti pomognem oko toga, Džo. Slušaš li me, Džo? Znaš da je tvoj poslodavac unutra, u tvom stanu. Došao je čim si ga pozvao, zato što brine za tebe.“

„Ma, on je u redu. Dank je čovek na svom mestu. Ja sam njega zeznuo. Zavukao sam šapu u njegovu kasu. Uopšte ga ne krivim što me je najurio.“ „Drago mi je što to čujem, jer to znači da uviđaš svoje greške i da pri- hvataš odgovornost za njih. Ti si savesna i odgovorna osoba i želiš da ispraviš ono što si zabrljao. Kao što si rekao, Dank je dobar čovek, što znači da će imati razumevanja za nevolju u kojoj si se obreo. Ako želiš popričaću s njim. Veruj mi, dobra sam u tome. Zamoliću ga da ti produži rok za isplatu dugovanja. To bi ti pomoglo, zar ne?“ „Ovaj... ne znam.“ „Popričaću s njim i zamoliti ga da ti izađe u susret.“ „Dank je dobar kao hleb, a ja sam ga opelješio.“ „Bio si očajan i uplašen pa si napravio grešku. Vidim da ti je žao zbog toga.“ „Da, stvarno mi je žao.“ „Popričaću s njim“, ponovi Fibi. „Treba samo da mi daš taj pištolj i da se udaljiš od ivice. Sigurno ne želiš da povrediš Lori.“ „Ne želim, ali...“ „Da sad možeš da razgovaraš sa Lori, šta bi joj rekao?“ „Ovaj... rekao bih joj da ne znam kako su stvari otišle tako daleko i da mi je žao zbog toga. Da je volim i da ne želim da je izgubim. “ „Ako ne želiš da je izgubiš, i ako je stvarno voliš, moraš da mi daš taj pištolj i da se skloniš odade. To je jedino rešenje, Džo. Ako učiniš suprotno, nanećeš joj samo bol. I naterati je da se oseća krivom.“ „Ona ni za šta nije kriva.“ Fibi skloni ruku sa betonske ivice i ispruži je ka njemu. „U pravu si, Džo. Potpuno si u pravu. Hajde, pokaži joj da ti je stalo do nje.“ Mladić je zurio u pištolj dok je Fibi lagano spuštala prste na oružje. Metal je bio klizav od znoja. Zakočila je pištolj i zatakla ga za pojas. „Hajde, Džo, siđi odatle“ ,,A šta onda?“ „Skloni se odatle, pa ću ti sve objasniti. Obećavam da ću biti iskrena.“ Ponovo je ispružila ruku ka njemu, mada je znala da nije trebalo to da uradi. Zato što samoubica u takvoj prilici može povući pregovarača za sobom. Ne skidajući pogled sa njega, sklopila je prste oko njegove šake. Čim su mu stopala dodirnula krov, Džo se sruči na beton poput vreće i ponovo poče da jeca. Fibi prebaci ruku preko njegovih ramena i energično klimnu glavom, dajući znak policajcima koji su čekali ispred vrata. „Sve će biti u redu, Džo. Moraćeš da pođeš s policajcima, zbog

saslušanja, ali ti obećavam da će sve biti u redu.“ „Žao mi je.“ „Znam da ti je žao. Hajde sad, pođi sa mnom.“ Pomogla mu je da ustane i brižno ga povela ka vratima. „Bez lisica“, dobacila je policajcu koji se ustremio ka njima. „Slušaj, Džo, trebalo bi da se obučeš. Poslaću nekog da ti donese garderobu. Košulju, pantalone i nešto da obuješ. Da li je to u redu?“ Kada je Džo klimnuo glavom, pokazala je jednom od policajaca da krene ka dnevnoj sobi. „Gde me vode? U zatvor?“ „Da, ali samo nakratko. Potrudićemo se da odmah dobiješ stručnu pomoć.“ „Hoćeš li da pozoveš Lori? Kad bi došla... mogao bih da joj pokažem da mi je žao.“ „Naravno da ću je pozvati.“ Fibi se ponovo okrenu ka svojim kolegama. „Postarajte se za ove opekotine i dajte mu vode. Što više vode. Sigurno je dehidrirao.“ Džo poče da navlači pantalone, pogleda prikovanog za zemlju. „Izvini, ortak“, promrmljao je kada se Dankan zaustavio pored njega. „Ma, pusti to“, odgovori Dankan. „Slušaj, poslaću ti advokata... dobrog advokata. Naravno, ako je to dopušteno“, dodao je, zagledavši se u mladu pregovaračicu. „To je stvar vašeg dogovora“, odgovori ona. „Drži se“, dobacila je Džou i utešno mu stisnula mišicu u znak pozdrava. Tada su prišla dvojica policajaca. Uhvatili su Džoa podruku i odveli ga ka kolima. „Svaka čast, poručnice.“ Fibi izvadi pištolj koji joj je bio zataknut za pojas i otvori šaržer. „Jedan metak. Nameravao je da ubije samo sebe. Ko zna, da nismo stigli na vreme možda bi to i uradio. Šanse su pedeset-pedeset.“ Dodala je oružje svom kapetanu. „Koliko vidim, zaključili ste da bi bilo najbolje da porazgovara sa nekom ženom.“ „Da, tako sam procenio“, složi se Dejv. „Izgleda da ste napravili dobru procenu. Trebalo bi da pronađemo njegovu suprugu. Ako ne bude htela da ga vidi ja ću razgovarati s njom.“ Fibi podiže ruku i obrisa znoj sa čela. „Mogu li da dobijem malo vode?“ Dankan joj pruži bocu. „Izvolite. Javio sam konobarima da nam donesu nešto za osveženje.“ „Zahvaljujem.“ Ona otpi dubok gutljaj i zagleda se u njega: bujna gusta smeđa kosa i lepo oblikovano lice na kome su se isticale privlačne snažne usne i i brižne plave oči. „Da li nameravate da

podnesete tužbu?“ „Zbog čega?“ „Zbog novca koji vam je maznuo iz kase.“ „Ne.“ Dankan se spusti na naslon stolice i zatvori oči. „Nije mi ni na kraj pameti da ga tužim.“ „Koliko vam je uzeo?“ „Par hiljadarki. Možda nešto više. Ali, nema veze.“ „Ima veze. Moraće da vam vrati taj novac, zbog vlastitog samopoštovanja. Ako želite da mu pomognete, potrudite se da mu to omogućite.“ „U redu.“ „Vi ste mu iznajmili ovaj stan?“ „Da, tako nekako.“ Fibi podozrivo izvi obrve. „Pretpostavljam da vam poslovi dobro idu. Da li biste mogli da mu produžite rok za koji mesec? I da ga ostavite u stanu?“ „Naravno.“ „Odlično.“ „Slušajte, gospođice... oprostite, ne znam kako da vas oslovim. Čuo sam samo da se zovete Fibi.“ „Maknamara. Poručnica Maknamara.“ „Znate, Džo nije loš momak. Ne želim da ode u zatvor.“ Čovek na svom mestu, tako je Džo malopre opisao Dankana. Izgleda da je bio u pravu. „To je lepo od vas, ali Džo mora da se suoči sa posle- dicama svojih postupaka. To će mu biti od koristi. Prosto je vapio da mu neko pritekne u pomoć i sada će to i dobiti. Ako znate kome duguje tih pet hiljada, trebalo bi i to da nadoknadi.“ „Nisam znao da se kockao.“ Fibi se diskretno nasmeja. „Držite sportski bar, a ne znate da se ljudi u njemu kockaju?“ Njena opaska mu istog trenutka natera krv u lice. Želudac mu je već bio vezan u čvor, a sada je bio i nakostrešen kao rasrđeni mačor. „Slušajte, Slem Dank je pristojan lokal, a ne mafijaška jazbina. Da sam znao da ima problema s kockom, sigurno ga ne bih zaposlio tamo. Naravno, preuzimam deo odgovornosti, ali...“ „Ne, niste me dobro shvatili.“ Fibi podiže flašu i prisloni hladno staklo na usijano čelo. „Užasno je vruće pa smo svi pomalo razdražljivi. Nisam rekla da ste vi za bilo šta krivi. Oprostite ako sam ostavila taj utisak. Džo se našao na krovu zahvaljujući sticaju okolnosti za koje je lično odgovoran. To je bio njegov izbor. Znate li možda gde se nalazi njegova supruga?“

„Pretpostavljam da je na paradi, kao i svi ostali. Izuzev nas.“ „Znate li gde živi?“ „Ne znam, ali sam vašem kapetanu dao nekoliko telefonskih brojeva. Brojeve njihovih poznanika.“ „Dobro. Potrudićemo se da joj uđemo u trag. Recite mi, kako se vi osećate? Znam da vam nije bilo lako.“ „Pa, još ne nameravam da se bacim s krova.“ On lagano zavrte glavom i ispusti dug uzdah. „Mogu li da vas častim pićem, Fibi?“ Ona se osmehnu i pokaza flašu s vodom. „Već ste me častili.“ „Umem i bolje od toga.“ Hmm, pomislila je. Taj tip je pokušavao da je šarmira. I nije mu loše išlo. „Ovo mi je sasvim dovoljno. Možda bi bilo bolje da se sad vratite kući i da se odmorite, gospodine Svifte.“ „Molim vas, zovite me Dankan.“ ,,Mmm-hmmm.“ Dok je uzimala blejzer i spremala se za polazak, na njenim usnama zaigra lepršav osmeh. „Hej, Fibi.“ Kada je krenula ka vratima, Dankan se bez oklevanja ustremi za njom. „Mogu li da vas pozovem ako odlučim da se ubijem?“ „Bolje okrenite vruću liniju“, dobaci ona preko ramena. „Sigurna sam da će vas neka vatrena plavuša lakše odgovoriti od takvih gluposti.“ On zastade pored ogradice na stepeništu i zagleda se u nju. Svrhovitost, ponovo je pomislio. Bio je slab na žene koje su zračile takvom svrhovitošću. Potom se spustio na beton i izvukao mobilni. Okrenuo je broj svog najboljeg prijatelja, koji mu je istovremeno bio i advokat, kako bi ga nagovorio da preuzme slučaj samoubilački nastrojenog šankera kome ljubavni problemi i kocka umalo nisu došli glave. Sa balkona na spratu svoje kuće Fibi je posmatrala zelenog ovčarskog psa koji je paradirao u prazničnoj povorci. Delovao je đavolski ponosno, a koraci su mu bili savršeno usklađeni sa zvucima frula i bubnjeva koji su se širili oko trojice muzikanata obučenih u vilenjačke kostime. Džo Rajder je bio živ, pomislila je. I mada je propustila početak predstave, drugi čin je dočekala baš tamo gde želela. Na kraju krajeva, to nije bio baš tako loš način da se provede Dan Svetog Patrika. Dok je posmatrala paradu, njena sedmogodišnja kći je veselo cupkala po balkonu u svojim novim drečavozelenim patikama. Karli ju

je tako dugo i uporno nagovarala da joj kupi te patike, da su svi njeni prigovori u pogledu cene i nepraktičnosti pali u vodu. Devojčica je, osim patika, na sebi imala zelene pantalonice sa sićušnim tamnoružičastim tačkama i zelenu majicu sa ružičastim trakama na ramenima za koje se takođe izborila dugom i fanatičnom kampanjom. Ali, dok ju je posmatrala, Fibi je morala da prizna da je njena mala pomo- darka bila slatka kao med. Karli je te prelepe crvenkaste lokne nasledila od svoje bake. Bila je to osobina koja se prenosila na svaku drugu generaciju tako da je Fibina kosa, za razliku od kose njene majke i kćeri, bila prava kao strela. Karli je svoje bistre plave okice takođe nasledila od bake Esi. Srednja generacija, gde je Fibi sebe često svrstavala, morala je da se zadovolji zelenim očima. Sve tri su imale izrazito bledu put svojstvenu prirodno riđokosim damama, ali je Karli nasledila i rupice na obrazima za kojima je Fibi žudela kao dete i lepo oblikovana ustašca sa dražesno izvijenom gornjom usnom. Njena majka i ćerka su toliko ličile, da se Fibi često osećala kao neki nepojmljivi most koji je spajao dve savršeno podudarne tačke. Dirnuta tom toplom porodičnom atmosferom, skliznula je šakom preko Karlinog ramena i spustila nežan poljubac na njene divlje crvene lokne. Devojčica se veselo osmehnu, otkrivši maleni jaz koji su stvorila dva izgubljena mlečna zuba. „Mislim da niko u gradu nema ovako bajan pogled“, dobaci Esi iza njihovih leđa, blistajući od zadovoljstva. „Jesi li videla ono kuče, bako?“ „Nego šta.“ „Hoćeš li da sedneš, mama?“, upita Fibin brat, okrenuvši se ka vratima. „Neću, mili.“ Esi odmahnu rukom. „Dobro mi je i ovako.“ „Bako, zašto se ponovo ne spustiš do ogradice? Držaču te za ruku, kao kad izađemo u dvorište. Vidiš kako je lepo.“ ,,U pravu si, mila.“ Dok se spuštala ka ogradici, na Esinom licu zaigra napet osmeh. „Odavde imaš bolji pogled“, objasni Karli. „Evo još jednog orkestra! Zar nije divno, bako? Vidi kako marširaju!“ Kako je samo tešila svoju baku, pomisli Fibi. I kako ju je stiskala za ruku. A i Karter je bio tako brižan i pažljiv. Odmah je prišao majci i skliznuo šakom preko njenih leđa dok joj je drugom rukom pokazivao svečanu povorku. Fibi je znala šta je njena majka videla kada bi pogledala u Kartera.

Sada kada je i sama imala dete odlično je shvatala tu neumoljivu i zadivljujuću ljubav. Ali je tu bilo još nečega. Esi je trebalo samo da pogleda u Kartera - u tu bujnu smeđu kosu, te tople oči boje lešnika, oblik brade i nosa, izvijenost usana - i istog trenutka bi ugledala muža koga je tako rano izgubila. I sve one neostvarene snove koji su otišli zajedno s njim. „Sveža limunada!“ veselo doviknu Ava, kotrljajući kolica ka vratima. „Sa mnogo nane kako bi bila što zelenija.“ „Ava, nije trebalo toliko da se mučiš.“ „Naravno da je trebalo.“ Ava se zvonko nasmeja i zabaci svoju dražesnu plavu kosu. Iako je imala četrdeset tri godine, Ava Vestri Dover je i dalje bila najlepša žena koju je Fibi u životu upoznala. A njena dobrota bila je ravna njenoj lepoti. Kada je Ava podigla bokal, Fibi požuri ka kolicima. „Čekaj! Ja ću da sipam, a ti idi i posmatraj paradu. Mama će se bolje osećati ako budeš pored nje“, tiho je dodala. Ava klimnu glavom i krenu ka Esi. Nežno je potapšala Esino rame, a potom se smestila pored Karli i zagledala se preko ograde. Bila je to njena porodica, pomisli Fibi. Istina, Avin sin je trenutno bio u Njujorku, na koledžu, a Karterova lepuškasta ženica je radila, ali su ovo bili sami temelji, njen najčvršći životni oslonac. Da nije bilo njih, bila bi kao zrnce prašine nošeno vazdušnom strujom. Nasula je limunadu, dodala svakom po čašu i smestila se iza Kartera. „Žao mi je što Džozi nije ovde“, rekla je, naslonivši glavu na njegovo rame. ,,I meni. Pokušaće da stigne na ručak.“ Njen mali braca, pomislila je, sada je bio oženjen čovek. „Zašto ne ostanete kod nas? Da izbegnete saobraćajnu gužvu i praznično ludilo.“ „Mi obožavamo gužvu i ludilo, ali ću pitati Džozi može li da prenoći. Sećaš li se kad smo prvi put stajali ovde i posmatrali paradu? Prvog pro- leća posle onog incidenta s Rubenom?“ „Sećam se.“ „Sve je bilo tako veselo i bučno i luckasto. Svi su bili tako srećni. Mislim da je čak i rođaka Bes nekoliko puta uspela da se osmehne.“ Fibi oseti kako joj se želudac grči. Možda zbog loše probave, tešila se. „Tada sam prvi put smogao snage da poverujem da će možda sve biti u redu. Da on neće pobeći i krenuti za nama, da neće pokušati da nas ubije na spavanju. Božić u meni nije podstakao taj osećaj, ni ona prva godina, ni moj rođendan. Ali, dok sam tog davnog dana stajao

ovde, činilo mi se da će možda na kraju sve ispasti dobro.“ ,,I ispalo je.“ Fibi utešno stisnu bratovljevu šaku, a onda se svi zajedno, postrojeni duž balkona, zagledaše u svečanu povorku koja je promicala pred njihovim očima.

DRUGO POGLAVLJE mivenog lica i glave teške od mamurluka, Dankan je sedeo za kuhinjskim šankom, piljeći u svoj laptop i šolju jake crne kafe. Prethodne noći nije otišao u Slem Dank s namerom da se oleši od pića. Mislio je da se ograniči na par piva, da razmeni koju reč sa redovnim mušterijama i da potom svrati do Sviftija, svog irskog paba, na još pivo ili dva. Dankan se oduvek pridržavao devize da vlasnici kafana treba da budu trezni. Povremeno je umeo da prekrši to pravilo, u svečanim prilikama kao što je Dan Svetog Patrika ili doček Nove godine, ali je u ostalim situacijama vešto jedrio kroz noć sa svega par krigli. Međutim, ovog puta nije zaboravio na limit zbog slavljeničke atmosfere već zbog čistog olakšanja što se Džo nije pretvorio u fleku na pločniku ispred njegovog bara. Mogao bih da popijem još nešto u to ime, pomislio je. Mamurluk je bio grozna stvar, ali je bilo bolje da bude mamuran zbog dobrih nego zbog loših vesti. Još se osećao kao da ga je pregazio voz, ali to stanje nije moglo večno da potraje, tešio se. Trebalo bi da izađe napolje, na svež vazduh, zaključio je. Da negde prošeta ili da odrema u ležaljci u dvorištu. Kad mu se bude razbistrilo u glavi, smisliće šta dalje. Već punih sedam godina smišljao je šta dalje i uživao u tome. Mrko se zagledao u laptop i odmahnuo glavom. Ako sada bude pokušao da radi, ili makar da se pretvara da radi, mozak će mu eksplodirati. Pridigao se na noge, uzeo šolju sa kafom i krenuo ka verandi iza kuće. Golubice su gugutale u vrtu, mrdajući gore-dole i kljucajući semenke rasute po zemlji. Bile su previše debele i previše lenje da bi se podigle do hranilice. Mislile su da je bolje da se ne muče i da se zadovolje ostacima. Mnogi ljudi su se pridržavali iste devize. Njegov vrt je bujao, a on je bio zadovoljan saznanjem da su za lepotu koja ga je okruživala bar delimično bili zaslužni njegov vlastiti znoj i trud. Palo mu je na pamet da bi mogao da prošeta kroz tu zelenu raskoš, vijugavom stazom koja je vodila između zimzelenih hrastova i guste mahovine. Da se spusti do pristaništa, sedne u čamac i zaplovi niz reku. Dan je bio kao stvoren za to. Bilo je to jedno od onih vedrih U

prozračnih jutara sa blagim povetarcem koja su tom dobu godine davala naročitu draž. Ili bi mogao naprosto da sedi na obali i da posmatra kako sunčevi zraci poigravaju nad sprudovima. Da ponese termos sa kafom i da uživa u tom blaženom prolećnom jutru. Da, to bi bilo vraški dobro. Ali, šta je Džo radio tog blaženog jutra? Dreždao u zatvoru? U tapaci- ranoj ćeliji na psihijatrijskom odeljenju? A ona riđokosa? Šta je ona imala u planu? Bilo je besmisleno da se pretvara da je to bio dan kao i svi drugi kada iz glave i dalje nije mogao da izbaci ono što se juče desilo. Bilo je suludo da se zavarava pomišlju kako bi mu lenstvovanje na obali pomoglo da se oporavi od mamurluka i da se ponaša kao da je sve u savršenom redu. Zato je odustao od te ideje i popeo se uza stepenište koje je vodilo ka spavaćoj sobi, gde je pronašao čiste farmerice i košulju koja nije bila zgužvana kao da su je krave žvakale. Potom je izvukao novčanik, ključeve i ostale korisne stvarčice iz džepa farmerica u kojima se bacio u krevet nakon što se u cik zore dovukao kući polukomiran od pića. Bar je bio dovoljno pametan da se vrati taksijem, prisetio se dok je prstima začešljavao razbarušenu smeđu kosu. Možda je trebalo da obuče odelo. Da li bi trebalo da obuče odelo? U tri krasna! S obzirom na situaciju u kojoj se Džo nalazio, moglo bi da deluje razmetljivo da mu ode u posetu u odelu. A, osim toga, mnogo bolje se osećao u farmericama i košulji. A opet, ona riđokosa je možda volela tipove u odelima, a pošto je imao čvrstu nameru da je smuva, ne bi trebalo da zanemari taj detalj. Do đavola s tim! Ustremio se ka izlazu, strčao niz zavojito glavno stepenište i nastavio preko uglačanog mora belih pločica u predvorju. Kada je otvorio zasvo- dena dvokrilna vrata, spazio je mali crveni jaguar kako prelazi poslednju krivinu na kućnom prilazu. Muškarac koji je izašao iz automobila očigledno se nije dvoumio da li da tog jutra obuče odelo. Odelo je bilo skupo i elegantno, po svoj prilici italijansko, baš kao i cipele. Fineas T. Hektor je bio čovek od stila. Izgledao bi besprekorno čak i nakon celovečernje borbe sa uraganom. Dankan zakači palčeve za prednje džepove farmerica i zagleda se u posetioca. Fin nikad nije delovao kao da žuri, pomislio je, ali mu je mozak radio dvesta na sat. Izgledao je kao advokat, i to kao vrlo skup advokat. Što je zapravo i

bio. Sada. Kad ga je Dankan upoznao - kad ono beše, pre nekih desetak godina? - Fin nije imao dovoljno para ni za taksi, a kamoli za Armanijevo odelo. A sada ga je nosio kao da je bio rođen u njemu. Bledosivi štof se savršeno slagao sa njegovom tamnom kožom i nabildovanim telom. Sunčevi zraci su se odbijali o tamne naočari kada je zastao u podnožju belog stepeništa. „Prijatelju, izgledaš kao da te je poplava izbacila“, rekao je umesto pozdrava. „Tako se i osećam.“ „Uopšte me ne čudi kad se prisetim koliko si alkohola sinoć sručio niz grlo.“ „Nije mi bilo loše dok sam pio. Otkud ti ovde?“ „Imam zakazan sastanak.“ „Sastanak? Sa mnom?“ Fin sažaljivo odmahnu glavom i krenu uza stepenište. „Trebalo je da pretpostavim da se nećeš setiti. Lokao si kao smuk i pevao Deni Boj. Očigledno si bio previše zauzet da bi zapamtio šta smo se dogovorili.“ „Nisam valjda pevao Deni BojV‘ Gospode, samo to ne! ,,U stvari, nisam siguran šta si tačno pevao. Znaš, meni sve irske pe- sme zvuče isto. Negde si krenuo?“ „Jesam, ali nema veze. Hajde, idemo unutra.“ „Šta ćemo unutra? Ovde je baš fino.“ Fin se spusti na veliku belu ljulj ašku i prebaci ruke preko naslona. ,,I dalje nameravaš da prodaš ovo imanje?“

„Ne znam. Možda.“ Dankan se osvrnu oko sebe. Vrtovi, senoviti šumarci, zelena prezelena trava. I dalje nije mogao da objasni šta je osećao prema tom mestu jer se to menjalo iz dana u dan. „Verovatno. Ako mi tako dune.“ „Ovo mesto je prva liga, Dank. Doduše, malo je udaljeno od akcije.“ „To mi ne smeta. Ionako sam sit akcije. Slušaj, Fine, jesam li te ja pozvao da dođeš ovde? Sve mi se zbrkalo. “ „Zamolio si me da ujutru proverim kako je Kamikaza Džo i da potom svratim do tebe. A kad sam pristao, stegao si me u zagrljaj i izbalavio me kao buldog. Plašim se da po gradu već kruže glasine kako nam je moja žena običan paravan.“ Dankan se nakratko zamisli. „Jesam li bar i nju poljubio?“ „Jesi. Hoćeš da čuješ izveštaj o Džou?“ Dankan zazvecka ključevima koje je držao u džepu. „Baš sam namera- vao da se spustim do grada i proverim kako je.“ „Onda ću ti uštedeti trud. Bolje je nego što sam mislio, ako se ima u vidu u kakvom je stanju bio juče.“ ,,A njegova žena? Jesu li...“ „Pojavila se“, prekinu ga Fin. „Naravno, nije bila oduševljena Džoovim ispadom, ali je došla. On je zaradio ozbiljne opekotine, koje su sada pod medicinskim nadzorom, a ja sam kao njegov advokat dao dopuštenje da mu sud dodeli psihijatra. Pošto ne nameravaš da podneseš tužbu, neće ga dugo zadržati. Dobiće stručnu pomoć, kao što si želeo.“ „Dobro.“ Zašto se onda osećao tako krivim? „Dank, ako ga ponovo zaposliš, razbiću ti njušku.“ „Čisto sumnjam, burazeru.“ Dankan razvuče usne u širok kez. „To je ispod tvog nivoa.“ „Napraviću izuzetak. Dakle, Džo će dobiti stručnu pomoć, a njegova žena će odlučiti hoće li da mu se vrati ili ne. Ah, što se tebe tiče, ti si odradio svoje. Učinio si više nego što bi bilo ko drugi učinio. Čak si mu unajmio i advokata, najboljeg u čitavoj Savani.“ „Nadam se da ćeš opravdati pare koje si mi izvukao iz džepa“, promrmlja Dankan. Fin se obesno isceri. „Sam si kriv, Dank, kad moraš da spasavaš svakog diletanta na koga naletiš. Slušaj, sad moram da palim. Treba da opelješim još nekoliko bogataša.“ „A ona crvenokosa? Jesi li nju video?“ „Koja crvenokosa?“ Fin spusti naočari i radoznalo se zagleda u njega. „Sećam se dve plavuše i jedne ekstra zgodne brinete. Svim silama su pokušavale da te smuvaju, ali si ti samo zurio u svoje pivo.“

„Ne mislim na ribe koje su sinoć bile sa nama, već na onu riđokosu policajku. Zove se Fibi Maknamara. Poručnica Fibi Maknamara.“ Dankan ispusti dug uzdah i teatralno se potapša po grudima. „Srce mi brže zakuca već na sam pomen njenog imena. Ah! Fibi Maknamara!“ Fin zakoluta očima, podigavši pogled ka beloj tavanici natkrivene verande. „Ti si baš zagoreo, Svifte. Zaboga, ta cura je pandurka! Šta ćeš da radiš s njom?“ „Ako te baš zanima, svašta bih joj radio. Znaš, ima te mačkaste zelene oči i to gipko zategnuto telo. I imala je petlju da izađe na onaj krov. Znala je da je tamo čeka luđak sa pištoljem, tip koga nikad u životu nije videla, ali je bez trunke oklevanja otišla gore.“ ,,I ti misliš da je to privlačno?“ „Ne, nego zadivljujuće. Dobro, ako baš hoćeš, i privlačno. Ti si je upoznao, je l’ da? Kako ti deluje?“ „Po mom zapažanju, rekao bih da je energična, sposobna i lepo vaspi- tana. Da tačno zna šta hoće i da ima ima prvoklasnu zadnjicu.“ „Ne mogu da je izbacim iz glave. Mislim da bi trebalo da skoknem do nje i da otkrijem zašto. Mogao bi da me odbaciš do grada. Ionako treba da pokupim auto.“ Fibi Maknamara je nakon dvočasovnog predavanja sedela u svojoj kancelariji, zadubljena nad gomilom papira. Kosa joj je bila otpozadi skupljena u punđu, prvenstveno zato da joj ne bi smetala. I zato što je smatrala - ili, bolje rečeno, što se nadala - da je takav imidž zračio većim autoritetom. Policajci kojima je držala obuku je, u većini slučajeva, u početku nisu shvatali dovoljno ozbiljno. Zato što je bila žena. Međutim, do kraja obuke su svi morali da je shvate savršeno ozbiljno ili da se pozdrave sa svedočanstvom o završenom pregovaračkom kursu. Istina, Dejv joj je u početku značajno pomogao time što joj je odškrinuo vrata odseka u kome je radio, ali je sve ostalo bila njena zasluga. Sopstvenom snagom i sposobnošću je prokrčila put do svog čina i položaja. Zahvaljujući tom činu i položaju, pred njom je sada stajala hrpa papira koje je trebalo da sredi, dok su je po podne čekale obaveze na sudu, gde je trebalo da svedoči o porodičnoj razmirici koja je prerasla u ozbiljan incident, sa sve taocima. Nakon toga je trebalo da se vrati u kancelariju i da dovrši papirologiju. A onda da svrati do pijace i da pokupuje namirnice.

Posle večere i kratkog druženja sa porodicom, ponovo je morala da se lati knjiga i papira kako bi se spremila za sutrašnje predavanje o pregovaranju u kriznim situacijama. A negde između toga morala je da iščeprka malo vremena da izbalansira svoju čekovnu knjižicu, koja je već bila u debelom minusu, i da razmisli da li je bilo šanse da nabavi nov auto a da pri tom lično ne opljačka banku. Otvorila je prvu fasciklu i usredsredila se na tekuće poslove policijskog odseka Savana-Četam. „Poručnice?“ „Molim?“ promrmljala je ne podižući pogled ka Sajksu, još jednom od pregovarača iz svoje jedinice. „Jedan tip želi da vas vidi. Predstavio se kao Dankan Svift.“ „Hmmm.“ Ovog puta je podigla pogled, blago se namrštivši. Kroz stakleni zid je spazila Dankana kako zuri oko sebe kao da se obreo na nekoj stranoj planeti. Kada je pomislila na gomilu posla koji ju je očekivao i na vremenski škripac u kome se nalazila, malo joj je nedostajalo da ga odbije. Ali on je baš u tom trenutku skrenuo pogled ka njoj. I osmehnuo se. „Ah, dobro.“ Odgurnula se od stola i krenula mu u susret. „Gospodine Svifte?“ Imao je đavolski efikasan osmeh, zaključila je. Ležeran i po svoj prilici često korišćen. I blage zagasitoplave oči koje su gledale pravo u nju. Na osnovu iskustva je zaključila da mnogi ljudi nisu imali hrabrosti za direktan vizuelni kontakt, ali je pred njom stajao muškarac koji joj je smelo stavljao do znanja ne samo da je gledao u nju, već i da je za to vreme razmišljao isključivo o njoj. „Izgleda da ste zauzeti“, dobaci Dankan dok joj je prilazio. „Ako želite, svratiću kad budete imali više vremena.“ „Može, ako stvar zbog koje ste došli može da sačeka desetak godina.“ „Onda ću radije ostati.“ „U redu. Izvolite unutra.“ „Sjajno, nema šta“, reče on, pažljivo osmotrivši ambijent. „Otprilike kao na TV-u. Zar se ne osećate uvrnuto da po čitav dan sedite ovde, među ovim staklom, gde svi mogu da vide šta radite?“ „Kad mi zasmeta navučem roletne.“ On zastade pred njom, zakačivši palčeve za džepove farmerica. Nije joj promaklo da su se ispod tog svetloplavog izbledelog džinsa skrivale duge snažne noge. „Kladim se da vam retko kad smeta.“

„Razgovarala sam sa advokatom koga ste unajmili. Rekla bih da je veoma kompetentan.“ ,,I jeste. Znate, hteo sam da se konsultujem sa vama, da vas pitam da li bi trebalo da posetim Kamikazu Džoa...“ „Kamikazu Džoa?“ ,,Oh, oprostite. To je naš interni nadimak. Tako smo ga prozvali nakon jučerašnjeg incidenta. Dakle, da li bi trebalo da ga obiđem ili bi bilo pametnije da se držim po strani?“ „Šta želite?“ „Pojma nemam. Znate, Džo i ja nismo naročito bliski, ali mi se sad neprestano vrzma po glavi...“ „Važnije je šta se vrzma po njegovoj glavi.“ „Da... naravno. Znate, sinoć sam nešto sanjao.“ „Zaista? Šta to?“ „Da ja sedim na rubu krova. U donjem vešu.“ „U boksericama ili slipu?“ Dankan prasnu u smeh. ,,U boksericama. Dakle, sedeo sam gore, a vi ste bili pored mene.“ „Da li ponekad razmišljate o samoubistvu?“ „Ne, nikada.“ „Onda je u pitanju obična transferencija. Pokušavate da ste stavite na njegovo mesto. To je i za vas i za Džoa bilo traumatično iskustvo, mada se sve na kraju dobro završilo.“ „Da li je u vašoj karijeri bilo slučajeva koji se nisu dobro završili?“ „Da, bilo je.“ Dankan klimnu glavom, ne raspitujući se za detalje. „A kako biste objasnili to što ni vas ne mogu da izbacim iz glave? Kao projekciju želje?“ „Zavisi o kakvoj se želji radi.“ „Počeo sam da vršljam po Guglu, tražeći informacije o vama.“ Ona se zavali na naslon i podozrivo izvi obrve. „Naravno, isprva sam mislio da je to prečica koja će mi pomoći da zadovoljim radoznalost. Ali, čovek ponekad poželi da krene okolišnim putem. Da sazna intimnije detalje - kao, recimo, šta neko voli da jede ili pije. A ako se pitate da li ovo treba da shvatite kao udvaranje, odgovor je potvrdan.“ „Moj posao zahteva dobru moć zapažanja, tako da ne moram da se pitam. Cenim vašu iskrenost i interesovanje, ali...“ „Molim vas, nemojte me saseći tim ali. Bar ne u samom startu.“ Dankan se sagnu ka podu i dodade joj šnalu koja joj je nešto ranije ispala iz kose. „Razmišljajte o tome kao o javnom interesu. Vi treba da

služite javnim interesima, a ja na izvestan način predstavljam javnost, zar ne? Seš- ćemo na neko fino mestašce, naručiti nešto što volite i razmeniti životne priče. Vama prepuštam da odaberete gde i kada. Čak i da ustanovimo da nismo na istoj talasnoj dužini niko neće biti na šteti.“ Fibi se nakratko zamisli, ubacujući šnalu u kutiju sa spajalicama. „Sada ste vi preuzeli ulogu pregovarača.“ „Dobro mi ide, zar ne? Ako nemate vremena za večeru, možemo da izađemo na piće. Recimo, na pola sata? Većini žena treba više vremena da odaberu cipele koje će obuti. Samo pola sata, kad završite s poslom, ili sa smenom, ili kako već kažete.“ „Večeras ne mogu. Imam neke planove.“ „Postoji li neko veče u doglednoj budućnosti za koje nemate planove?“ „Postoji.“ Ona se blago zanjiha na stolici, studirajući ga pogledom. Zašto je morao da bude tako privlačan i tako šarmantan? Stvarno nije imala vremena za takve gluposti. „Sutra uveče, od devet do pola deset. Naći ćemo se u vašem baru.“ „Savršeno. U kom?“ „Oprostite?“ „Sumnjam da bi vam prijalo da se nađemo u Danku. Mislim, bilo bi malo uvrnuto posle onog juče... a, osim toga, to mesto je prilično bučno i puno smorova koji trabunjaju o sportu. Možda je bolje da se nađemo u Sviftiju „To je vaš lokal?“ „Otprilike. Bili ste tamo?“ „Jednom.“ Njegovo čelo se istog trenutka nabra. „Nije vam se dopalo?“ „Samo mesto je u redu. Nije mi se dopalo društvo s kojim sam bila.“ „Ako želite, možemo da se nađemo...“ ,,U redu je. Svifti mi odgovara. Znači, u devet. Mislim da već imamo temu za razgovor. Baš me zanima kako to otprilike posedujete nekoliko barova i stambenu zgradu.“ Dok je ustajala sa stolice, stavljajući mu do znanja da je vreme za razgovor isteklo, na njegovim usnama ponovo zaigra onaj osmeh. „Nadam se da se nećete predomisliti.“ „Obično se ne predomišljam.“ „Sad mi je lakše. Dakle, vidimo se sutra, Fibi.“ Stoprocentna greška, prođe joj kroz glavu dok je Dankan napuštao kancelariju. Sigurno nije bilo pametno što je ugovorila sastanak sa tim vitkim šarmantnim muškarcem sa nežnim plavim očima, naročito ako

se ima u vidu je svaki njegov osmeh stvarao tu nepodnošljivu usplahirenost u njenoj utrobi. A opet, šta ima loše u tome? Samo će izaći na piće. Na svega pola sata. Kad bolje razmisli, prošlo je toliko vremena otkako je sebi priuštila luksuz da spiska pola sata na muškarca koji bi mogao dodatno da joj is- komplikuje život. Fibi se dovukla kući nešto posle sedam sa torbom punom namirnica, aktovkom punom dokumenata i glavom punom briga. Auto koji je teško mogla da zameni novim naprasno je otkazao poslušnost samo jedan blok dalje od policijske stanice. Ako bude morala da ga odšlepa, ta stavka će progutati pozamašan deo njenog mesečnog budžeta, a kad bi sračunala koliko joj je para trebalo da ga popravi, pljačka banke joj je izgledala kao neuporedivo bolja opcija. Spustila je aktovku pored vrata i prešla pogledom preko lepog elegantno opremljenog predvorja. Ta kuća je, uprkos svojoj grandioznosti, ništa nije koštala. I mada je to ništa predstavljalo relativan pojam, znala je da, čak i kad bi postojala teoretska mogućnost da se odseli odatle, to ne bi mogla da priušti iz drugih razloga. Bilo je apsurdno da neko živi u prokletoj vili a da pri tom ne može da skrpi dovoljno para za popravku osam godina starog forda taurusa. Bila je okružena antikvitetima i umetničkim delima, morem srebra i kristala, lepotom i prefinjenošću od kojih je zastajao dah, ali ništa od toga nije mogla da proda, založi ili trampi. Živela je u kući koja je predstavljala oličenje luksuza a jedva je sastavljala kraj s krajem. Nije mogla čak ni da zameni prokletu krntiju od auta. Naslonila se na vrata i sklopila oči, dovoljno dugo da sebe podseti da je trebalo da bude zahvalna. Ona i njena porodica su imali krov nad glavom. I uvek će ga imati. Sve dok se bude povinovala pravilima koja je postavila žena koja više nije bila među živima. Naglo se uspravila, potisnuvši svoj nemir dovoljno duboko da ne dobije odraza na njenom licu, a potom je stegla torbu s namirnicama i ustremila se pravo ka kuhinji. Znala je da će je one čekati tamo. Njene devojke. Karli je dovršavala domaći za stolom, grickajući donju usnu. Mama i Ava su stajale pored šporeta, obavljajući završne kulinarske zahvate. Fibi je znala za nepisano pravilo da dve žene ne mogu da dele kuhinju, ali su

Esi i Ava predstavljale očigledan dokaz da je za svako pravilo, pisano ili nepisano, postojao izuzetak. Kroz prostoriju se širio miris povrća, začinskog bilja i ženstvenosti. „Zar vam nisam rekla da večerate bez mene?“ Čim je kročila unutra, sve tri okrenuše glavu ka njoj. „Mama! Još malo pa ću završiti domaći iz pravopisa.“ „Svaka čast, dušo!“ Fibi spusti torbu, priđe svojoj ćerkici i cmoknu je u obraz. „Sigurno si ogladnela.“ „Nismo htele da večeramo same.“ „Naravno da nismo htele.“ Esi krenu ka njoj i nežno joj protrlja mišicu. „Jesi li dobro, mila? Sigurno si strašno umorna. Ne mogu da verujem da se taj auto opet pokvario.“ „Došlo mi je da izvadim pištolj i da ga izrešetam, ali sam se u međuvremenu smirila.“ „Kako si se vratila kući?“ „Autobusom. Nemam drugo rešenje dok ne popravim auto.“ „Možeš da uzmeš moja kola“, ponudi Ava, ali Fibi samo odmahnu glavom. „Bolje ću se osećati kad znam da imate auto u dvorištu. Ali, ne brinite zbog toga. Šta ima za večeru? Umirem od gladi.“ „Idi prvo da se osvežiš.“ Esi pokaza rukom ka kupatilu. „Dok se vratiš, večera će biti na stolu.“ „Jedva čekam.“ Fibi u prolazu namignu svojoj ćerkici i krenu kroz glavni salon, ka toaletu. Imala je još razloga da bude zadovoljna, podsetila se. Zahvaljujući svojoj majci i Avi, bila je pošteđena tolikih obaveza i zaduženja. Sitnih briga i problema koje je mogla da ćušne u stranu. Zato nije smela da se grize zbog tričarije kao što je prevoz. Dok je brisala lice peškirom, zagledala se u odraz koji ju je posmatrao iz ogledala. Stvarno je delovala umorno i napeto. Ako malo ne olabavi, na njenom licu će se do narednog jutra pojaviti nove bore. Za ženu koja je prešla tridesetu to je ionako bio neumitan proces. Životna činjenica. Nije morala dodatno da ga pospešuje. Ali je, uprkos tome, uz večeru popila veliku čašu vina. Vino ju je donekle opustilo, baš kao i ukusna hrana koju nije morala sama da sprema, blago osvetljenje i utešan žamor melodičnih ženskih glasova. Slušala je kako Karli objašnjava kako se tog dana provela u školi i kako joj majka prepričava knjigu koju je upravo čitala. „Zašto si tako ćutljiva, Fibi?“ upita Ava. „Jesi li se umorila?“ „Pomalo, ali ne ćutim zbog umora već zato što uživam dok vas slu-

šam.“ „Moraš da nas slušaš kad toročemo kao navijene. Reci nam kako si ti provela dan. Je l’ ti se desilo nešto lepo?“ Bila je to stara dobro poznata igra, taktika koju je njena majka prime- njivala otkako je znala za sebe. Kad god bi se desilo nešto što bi ih rastužilo ili obeshrabrilo ili iznerviralo, Esi je tražila da joj ispričaju nešto lepo. „Pa, da vidimo... obuka je dobro protekla.“ „To se ne računa.“ „Onda se verovatno ne računa ni to što sam po podne svedočila pred sudom i što je tužilac bio zadovoljan mojim iskazom.“ „Tražila sam da nam ispričaš nešto lepo“, podseti je Esi. „Takvo je pravilo.“ „Stvarno si neumoljiva, mama“, odgovori Fibi, izmamivši osmeh na licu svoje ćerkice. „Dobro onda. Imam nešto što bi moglo da vas zanima. Ne znam baš da li je lepo, ali je svakako drugačije. Danas je u moju kancelariju svratio jedan naočiti gospodin.“ „Računa se samo ako te je pozvao na večeru“, zausti Ava, ali ju je izraz na Fibinom licu naterao da zastane i razrogači oči. „Znači, jeste? Zakazao ti je sudar?“ „Zaboga, smanji doživljaj. Izgledaš kao da sam ti rekla da me je pose- tio vanzemaljac.“ „ A kako treba da izgledam? Verovatnoća da ti prihvatiš poziv za izlazak je otprilike ista kao da svemirski brod sleti u Savanu. Dakle, ko je taj...“ „Čekaj malo. Nije u pitanju sudar. On je... znaš, srela sam ga juče, dok sam pregovarala s onim samoubicom. On je njegov bivši poslodavac. Samo me je pozvao na piče.“ „Ava kaže da se računa samo ako te pozove na večeru“, podseti je Karli. „Predložio je da izađemo na večeru, ali sam ja pristala samo na piće. Dogovorili smo se za sutra. Na samo pola sata.“ Fibi štipnu Karlu za nosić. „Kad tebe spakujem na spavanje.“ „Je l’ zgodan?“, nestrpljivo upita Ava. Vino i dobro društvo su učinili svoje. Fibi raširi usne od uveta do uveta. „Boli glava. Ali mi ne pada na pamet da se u bilo šta upuštam. Idemo samo na piće i tačka.“ „Znaš, upuštanje u romansu nije fatalna bolest.“ „Ma ko mi kaže?“ Fibi ubaci u usta komad piletine i skrenu pogled ka svojoj majci. „Čudi me da ti nemaš nikakav komentar.“

„Ako baš hoćeš da ti kažem, mislim da bi bilo lepo da konačno nadeš nekoga s kim bi mogla da izađeš na večeru, da prošetaš, da pogledaš neki film.“ Esi brižno stegnu Fibi šaku. „Da povremeno ne svrati Karter ili neko od majstora, u ovoj kući se ne bi čuo muški glas. Reci mi, čime se taj naočiti gospodin bavi?“ Fibi otpi još jedan gutljaj vina. „Ne znam tačno. Ali mislim da ću sutra otkriti.“ Kada je bila kod kuće i kad su joj obaveze to dopuštale, Fibi je volela da sama spakuje Karli na spavanje. Pošto je njena devojčica imala već sedam godina, znala je da neće još dugo imati priliku da je uspavljuje. I zato je uživala u svakom trenutku. „Hajde, dušo, zatvori okice i spavaj. Već je kasno.“ Fibi se nagnu ka svojoj ćerkici i poljubi je u vršak nosa. „Samo još malo, mama. Znaš, htela sam nešto da te pitam. Je l’ mogu u petak da ostanem budna dokle god hoću?“ ,,Hmmm.“ Fibi skliznu prstima preko Karlinih dražesnih loknica. „Pa, mogla bi. Ali prvo moramo da vidimo kako ćeš uraditi kontrolni iz pravopisa.“ Ushićena odgovorom, Karli zacakli očima i skoči sa kreveta. „Ako budem imala sto poena, možemo li da iznajmimo DVD, da kupimo kokice i da ostanemo budne dokle god hoćemo?“ „To je već previše.“ Fibi nežno prisloni dlan na Karlino čelo i gurnu je na jastuke. ,,U petak imaš i kontrolni iz aritmetike, je l’ tako?“ Karli se zamišljeno zagleda u svoju barbi posteljinu. „Možda. Znaš, aritmetika nije tako laka kao pravopis.“ „Da, to je i meni teže išlo. Ali, ako dobro uradiš oba kontrolna, prihva- tam pogodbu. Dobićeš DVD i kokice i ostaćeš budna dokle god želiš. A sad spavaj da odmoriš mozgić.“ „Mama?“ „Da, dušo?“ „Da li ti nedostaje Roj?“ Nije rekla tata, pomisli Fibi. Pa čak ni, kao što je obično govorila, moj otac. Bilo je to zapažanje koje je svaki komentar činilo bolnim i izlišnim. Spustila se na ivicu kreveta i pomazila Karli po obrazu. „ A tebi?“ „Ja sam prva pitala.“ „Da, tako je.“ I ostaće tako. Zato što je iskrenost bila jedna od ključnih stavki u njihovom odnosu. „Ne, dušo, ne nedostaje mi.“ „Dobro.“

„Karli...“ „Ne moraš ništa da objašnjavaš, mama. Ni meni ne nedostaje. Samo sam htela da znam zbog onog što je baka rekla dok smo večerale. Znaš, kako je lepo kad imaš nekog da te vodi u šetnju i u bioskop i takve stvari.“ „Mogu da idem u šetnju s tobom.“ Karla vragolasto izvi ustašca. „Ako hoćeš, možemo u subotu. Možemo site da se našetamo. Sve do River strita.“ Fibi začkilji očima, prozrevši njen plan. „Ne idemo u kupovinu, Karli.“ „Ko kaže da moramo nešto da kupimo? Samo ćemo da parimo oči. To nas ništa ne košta, zar ne?“ „Ti uvek tako kažeš. A, osim toga, River strit će u subotu biti prepun turista.“ „Onda možemo da skoknemo do tržnog centra.“ „Lukava si kao lija, dušo, ali me ovog puta ne možeš nadmudriti. Ovog vikenda preskačemo šoping. I ne pokušavaj da baku nagovoriš da ti nešto kupi preko Interneta.“ Sada je kucnuo čas da Karli zakoluta očima. „Dobro.“ Fibi prasnu u smeh i razneženo je zagrli. „Ah, toliko te volim, da mi dođe da te poručkam.“ ,,I ja tebe volim, mama. Znaš, mama, ako dobijem peticu na sledeća tri kontrolna iz pravopisa, je l’ mogu...“ „Pregovori su okončani, bar za večeras. Laku noć, Karli En Maknamara.„ Fibi pređe prstom preko njenih usnica i ustade sa kreveta. Kada je napustila sobu, ostavila je vrata odškrinuta kako bi unutra mogla da se provuče tanka pruga svetlosti iz hodnika, baš onako kako je njena mezimica volela. Morala je da se pripremi za sutrašnje predavanje, što je značilo da ju je čekalo još bar dva sata posla. Ali, umesto da se uputi ka radnoj sobi, skrenula je ka sobi svoje majke. Esi je sedela na svojoj stolici i heklala. Kao i svake večeri. „Dobila sam novu porudžbinu. Treba da isheklam jednu haljinicu za krštenje“, objasnila je, vešto baratajući iglom i koncem. Fibi joj priđe i spusti se na lepu starinsku stolicu, nalik onoj na kojoj je sedela njena majka. „Praviš tako lepe stvari.“ „Stvarno uživam u tome. Znam da ne donosi mnogo novca, ali...“ „Najvažnije je da radiš ono što voliš. Ljudi koji naručuju tvoje rukotvorine znaju da će dobiti nešto što mogu da ostave u nasleđe svojim potomcima. To nije mala stvar, mama. Znaš, Karli je malopre pitala za Roja.“

„Zaista?“ Esine ruke se istog časa zaustaviše. „Da li se rastužila?“ „Ne, ni najmanje. Samo ju je zanimalo da li mi nedostaje. Rekla sam joj istinu, da mi nimalo ne nedostaje, i mogu samo da se nadam da nisam pogrešila.“ „Ako mene pitaš, mislim da si ispravno postupila.“ Esine oči se ispu- niše brižnošću. „Baš nemamo sreće s muškarcima, zar ne, mila?“ „Izgleda.“ Fibi se zavali na naslon i zagleda se u tavanicu, u kitnjaste gipsane ukrase kakvi su se viđali u velelepnim starinskim domovima. „Možda bi trebalo da otkažem onaj izlazak.“ „Zašto bi to uradila?“ „Pa, ovako nam je sasvim lepo, zar ne? Karli je srećna. Ti se baviš poslom koji te ispunjava, baš kao i ja. Ava je takođe zadovoljna, mada bih volela da ona i Dejv, sad kad su oboje slobodni, prestanu da se pretvaraju da između njih ništa ne postoji. Ali, što se mene tiče, zašto da remetim harmoniju? Zašto bih visila u nekom pabu sa muškarcem koga čak i ne poznajem?“ „Zato što si lepa i mlada i što je život tek pred tobom. Povremeno treba da pobegneš iz ovog kokošinjca. Znam da je luckasto da ti ja to govorim, ali je tako.“ Esi se ponovo lati heklanja. „Ne želim da se učauriš ovde kao neka kaluđerica. Zato se sutra lepo spremi i izađi sa tim naočitim gospodinom. Popijte po piće i porazgovarajte. Shvati to kao zapovest.“ Fibi vragolasto naheri glavu. „Znači, treba da te poslušam iako ti lično nikad ne bi tako postupila?“ „Baš tako. To je majčinska privilegija.“ „Dobro. Onda ću tako i učiniti.“ Fibi lagano ustade i krenu ka vratima. „Mama?“, dobacila je, zastavši u pola koraka. „Molim te da ovaj vikend prođe bez Internet kupovine za Karli.“ „Ali, zašto...“ Esi se ugrize za jezik, pokušavajući da potisne razočaranje. „Majčinska privilegija“, podseti je Fibi, a potom nastavi ka radnoj sobi.

TREĆE POGLAVLJE ibi je stajala ispred katedre, spremajući se za još jedno predavanje. Pred njom se nalazio auditorijum od dvadeset pet policajaca različitih činova, u uniformi i civilu. A mnogi od njih, dobro je znala, uopšte nisu želeli da budu tu. „Danas ćemo pričati o taktičkoj ulozi pregovarača u kriznim situacijama i spasavanju talaca. Kao prvo, ima li nekih pitanja u vezi sa onim što smo juče radili?“ Jedna ruka polete uvis. Fibi skrenu pogled u tom pravcu i proguta knedlu instinktivne odbojnosti. Pozornik Arnold Miks, iz porodice sa impozantnim policijskim pedigreom. Pripadnik treće generacije. Oličenje bahatosti, tvrdoglavosti i zadrtosti prelivenih debelim slojem mačizma i predrasuda. „Izvolite, pozorniče Mikse.“ „Hvala, gospođo.“ Na njegovom licu zaigra pakostan kez. Muškarac njegovog soja nije bio sposoban za nešto plemenitije. „Ako se ne varam, vi ste pregovarali sa onim samoubicom, na Dan Svetog Patrika.“ „Ne varate se.“ ,,U tom slučaju, zamolio bih vas da nam razjasnite nekoliko pojedinosti koje se ne uklapaju u ono čemu nas ovde učite. Stekao sam utisak da ste tokom tih pregovora prekršili neka od ključnih pravila. Izuzev ako za pregovarače koji su prošli federalnu obuku ta pravila ne važe.“ Fibi je znala da je činjenica da je svoju karijeru započela u Federalnom birou za mnoge od njenih kolega predstavljala trn u oku. Ali je još odavno zaključila da je to bio njihov a ne njen problem. „Koja sam to pravila prekršila, pozorniče Miks?“ „Pa, gospođo...“ „Molim vas da me oslovljavate po činu, pozorniče, kao što ja činim kad se obraćam vama.“ Preko njegovog lica pređe senka ozlojeđenosti. „Subjekat je bio naoružan, a vi ste se opredelili za lični pristup. Otišli ste gore sami, bez zaštite.“ „To je tačno. Procedura nalaže da pregovarač, ukoliko je to moguće, izbegava lični kontakt sa naoružanim subjektom. Međutim, F

takav pristup je u izvesnim slučajevima opravdan, što ćemo obraditi u završnom delu obuke, tokom insceniranja raznih kriznih situacija.“ „Zanima me zašto...“ „Bez žurbe, pozorniče. Stići ćemo i do toga. Dakle, po mom mišljenju, incident koji se odigrao na Dan Svetog Patrika zahtevao je lični pristup. Poznato je da su samoubice, u većini slučajeva, prijemčivije za taj metod. Dotični subjekat ranije nije bio sklon nasilnom ponašanju i, mada je imao oružje, nije ispalio nijedan hitac. Moj zadatak, kao pregovarača, bio je da odmerim prednosti i nedostatke ličnog pristupa. Na osnovu raspoloživih podataka izvela sam zaključak da su prednosti tog pristupa bile veće od potencijalnog rizika. Pošto smo na prethodnom času obradili ostale pojedinosti koje se tiču ličnog pristupa...“ „Gospođo... ovaj, poručnice“, ispravi se Arni, napravivši taman toliku pauzu da joj stavi do znanja da je u pitanju bila namerna greška. „Takođe sam čuo da ste subjektu tokom pregovora ponudili alkohol.“ Zašto to radiš, Arni?, jetko pomisli Fibi. Verovatno zato što imaš prco- Ijak u gaćama. „To je donekle tačno“, odgovorila je, pribrano klimnuvši glavom. „Tokom pregovora sam subjektu, na njegov zahtev, odnela pivo. Obično se ne preporučuje da se subjektu daje alkohol, ali ne postoji nijedan propis koji to izričito zabranjuje. Ta odluka je prepuštena samom pregovaraču, njegovoj proceni subjekta i situacije.“ „Da ste ga dovoljno napili, mogao je da sleti s krova. Tako biste uštedeli trud i sebi i njemu.“ Neki od prisutnih se zacerekaše, oraspoloženi Arnijevim komentarom. Fibi podozrivo naheri glavu i sačeka da se smeh stiša. „Kad me budu pozvali da vas skidam sa krova, pozorniče Mikse, setiću se da možete da se napijete od flaše piva pa ću vam doneti koka-kolu.“ Fibin odgovor podstaknu salvu još glasnijeg smeha, a Arnijevo lice se zajapuri od besa. „Kao što sam više puta pomenula“, nastavi ona, „iako postoje određene smernice za vođenje pregovora, pregovarač mora biti fleksibilan, mora biti kadar da proceni situaciju i da razmišlja u hodu.“ „Ali, zar se ne slažete da je upotreba alkohola ili narkotika u takvim situacijama rizična?“ „Naravno da jeste. Ja sam u ovom slučaju procenila da je u pitanju bio nizak nivo rizika. Subjekat nije tražio alkohol po svaku cenu. Samo me je učtivo upitao može li da dobije jedno pivo. Ja sam mu izašla u susret, što je kod njega podstaklo osećaj da ima delimičnu kontrolu nad situacijom. Da može da dobije to pivo u zamenu za obećanje da

neće pucati na mene, da će mi dopustiti da izađem na krov i popričam s njim. Molim vas, strpite se“, dobacila je pre nego što je Arni stigao da lansira još neki podrugljivi komentar. Nakratko je zaćutala kako bi bila sigurna da će joj ton biti dovoljno smiren i hladnokrvan. „Očuvanje života jeste i uvek će biti osnovni cilj pregovora. Sve, apsolutno sve drugo je od sekundarnog značaja. Zbog toga sam se u ovom slučaju, a svaki slučaj je priča za sebe, opredelila za lični pristup. Odlučila sam da subjektu dam to pivo jer sam verovala da ću tako uspeti da ga smirim i odvratim od onoga što je naumio. Pošto je taj čovek živ i zdrav, pošto u incidentu niko nije stradao, pošto iz njegovog pištolja nije ispaljen nijedan metak i pošto mi je subjekat na kraju svojevoljno predao oružje, imam osnova da verujem da je moj izbor, u ovom slučaju, bio ispravan.“ „Takođe ste dopustili da u pregovorima posreduje treće lice.“ Sada je kucnuo čas da se Fibi osmehne. Osmehom koji se topio od južnjačke slatkoće. „Pozorniče Mikse, čini mi se da imate sijaset pitanja i nedoumica u vezi sa pomenutim incidentom i mojim profesionalnim pristupom. Možda biste bili srećniji da je subjekat naprosto skočio s krova.“ „Ako se ima u vidu da se nalazio na četvrtom spratu, mogao je komotno da skoči. Slomio bi par kostiju i to bi bilo sve. Osim ako pre toga ne bi upucao i sebe i vas jer je bio naoružan, a vi ste otišli gore.“ „Zanimljivo razmišljanje, nema šta. Zasnovano na očiglednoj sumnji da subjekat nije imao ozbiljne namere i da se ne bi odvažio da sebe pošalje u smrt.“ Ona ležerno podiže ruku kako bi sklonila primačak kose koji se izvukao ispod šnala. Kada je nastavila, glas joj je bio jednako ležeran kao i sam pokret. „Svojevremeno sam upoznala pregovarača koji se zanosio sličnim razmišljanjem kada su ga poslali da spasi tipa koji je bio nenaoružan i koji je tvrdio da će skočiti sa visine od dvanaest stopa. Dotični pregovarač je zaključio da je taj tip običan smarač koji ga sprečava da svoje dragoceno vreme utroši na korisniji način. I, što je najgore od svega, dopustio je da se to vidi. Subjekat je skočio pravo na glavu i smrskao lobanju. Ostao je na mestu mrtav, pozorniče Mikse.“ Napravila je teatralnu pauzu i zagledala se u svoju publiku. „Može li neko da mi kaže zašto se taj smarački incident okončao fatalnim ishodom?“ „Zato što je pregovarač zeznuo stvar“, dobaci neko iz publike. „Upravo tako. Pregovarač je zeznuo stvar jer je zaboravio na glavno načelo: očuvanje ljudskog života. Ukoliko imate dodatnih

pitanja ili komentara u vezi sa pomenutim incidentom, molim vas da mi ih prosledite u pisanoj formi. A sada ćemo nastaviti dalje.“ „Želeo bih da...“ „Pozorniče.“ Iako je odlično kontrolisala svoje emocije, Fibino strpljenje bilo je na izmaku. „Izgleda da ste zaboravili ko ovde drži predavanje. I da ste pobrkali redosled činova. Svidelo vam se to ili ne, ja sam vaš pretpostavljeni.“ „Gospođo, čini mi se da vi ne želite da diskutujete o spornim odlukama koje ste doneli u pomenutoj kriznoj situaciji.“ „A meni se, mladi gospodine, čini da vi niste kadri da se povinujete autoritetu jedne žene, pa makar ona imala i viši čin od vas, da je vaše razmišljanje previše rigidno i da su vaša lična ubeđenja puna predrasuda. Čovek sa takvim osobinama nikada ne može postati dobar pregovarač. Preneću vaše stavove kapetanu sa nadom da ćemo ubuduće oboje biti pošteđeni ovakvih neprijatnosti. A sad bih vas zamolila da zatvorite usta i da otvorite uši. Shvatite to kao naređenje, pozorniče Mikse. Ako se budete oglušili o njega, uložiću pritužbu zbog nepoštovanja pretpostavljenog. Da li vam je to jasno?“ Arniju se lice zažari kao bulka, a oči mu blesnuše opakim sjajem. Ali je, uprkos tome, odsečno klimnuo glavom i zadržao jezik iza zuba. ,,U redu. Onda možemo da se bacimo na posao. Na ovom času ćemo govoriti o taktici, timskom radu i ulozi pregovarača.“ Čim je završila predavanje, Fibi se ustremi pravo ka ženskom toaletu. Nije počela da lupa glavom o zid, kao što je isprva nameravala, već se okrenula ka ogledalu, grčevito stisnula lavabo i prosiktala kroz zube, ,,Ar- nold Miks je ljigavo kopile čiji doka nije veći od mahune boranije, a njegovo zlobno, uvredljivo i nezrelo ponašanje predstavlja patetičan pokušaj da kompenzuje nedostatak muškosti.“ Nakon što je to izbacila iz sebe, klimnula je glavom i opustila ramena. A tada je začula kako neko pušta vodu u kabini iza njenih leđa. Do đavola, pomislila je, poskočivši u mestu. Kako je mogla da bude takav idiot? Kako je mogla da razgovara sa svojim odrazom a da prethodno ne proveri da li je sama? Fibi je poznavala ženu koja je izašla iz kabine, ali to nije umanjilo njenu postiđenost. Detektivka Liz Alberta bila je prvoklasan policajac, odlučna i sposobna brineta koja je radila na seksualnim deliktima. „Dobar dan, poručnice Maknamara.“ „Dobar dan, detektivko Alberta.“ Liz pusti vodu nad lavaboom i okrenu glavu levo-desno, posmatrajući svoj odraz. „Arni Miks je običan drkadžija“, nonšalantno je prozborila.

,,Oh.“ Fibi tiho uzdahnu. „Slažem se.“ „Na svakoj pauzi nas zasipa masnim vicevima. Mislim, ja volim dobru šalu, kao i svi ostali, i shvatam muški smisao za humor, ali neke norme moraju da postoje. To sam mu jasno stavila do znanja kad je izjavio da većina tužbi za silovanje predstavlja čistu nameštaljku, pozivajući se na onu ordinarnu glupost kako žena može da trči brže sa podignutom suknjom nego muškarac sa spuštenim pantalonama.“ „Taj drkadžija je tako rekao?“ „Da, baš tako. A ja sam odmah izletela napolje i uložila žalbu. Miks se svakako ne nalazi na spisku mojih obožavalaca.“ Liz nonšalantno prođe prstima kroz kratku tamnu kosu. „Moram priznati da su osećanja obostrana. Ne mogu očima da ga vidim. Prosto mi se gadi, do samog vrška te smežurane viršlice koju nosi u gaćama.“ Na njenim usnama zaigra vedar lepršav osmeh. „Drago mi je što smo se srele, poručnice.“ ,,I meni“, uzvrati Fibi dok je Liz bacala papirni ubrus u kantu i kretala ka vratima. Iako nije volela da se ponaša kao tužibaba, Fibi je smatrala da je ovog puta morala da porazgovara sa Dejvom. Kao i obično, trčećim korakom je prešla dva reda stepenica od sale za predavanja do njegove kancelarije. Dejv je već bio na vratima. Taman je oblačio jaknu kada je Fibi banula pred njega. ,,Oh, negde si krenuo.“ „Na sastanak. Šta se dešava? Neki problem?“ „Tako nešto. Nema veze, doći ću kasnije.“ Dejv baci pogled na sat. „Mogu da odvojim par minuta.“ Pokazao je palcem ka kancelariji i vratio se unutra, ćutke sačekavši da Fibi zatvori vrata. I dalje je izgledao gotovo isto kao onog dana kad ga je upoznala. Samo što mu je kosa sada bila protkana prosedim vlasima iznad slepoočnica, a oko očiju se pružala mrežica bora koje su, po opštem zapažanju, kod muškaraca predstavljale znak zrelosti i karaktera a kod žena znak vremešnosti. Ali oči su mu i dalje bile blistavoplave i, po njenom iskrenom ubeđenju, prožete dubokom tihom mudrošću. „Teško mi je što ovo moram da ti kažem jer time priznajem vlastiti ne- uspeh, ali bih te zamolila da pozornika Arnolda Miksa povučeš sa moje obuke.“ „Zbog čega?“ „Zato što ništa ne mogu da ga naučim. I zato što bi, zbog netrpeljivosti prema meni, mogao da razvije ozbiljne predrasude prema osnovnim načelima i smernicama pregovaračkog posla.“ Dejv se nasloni na radni sto, stavivši joj do znanja da je bio

spreman da joj posveti i više od par minuta. „Misliš da je priglup?“ „Nije priglup, već zadrt i ograničen. Po mom mišljenju.“ „Otac mu je i dalje u službi. I on je jedno zadrto kopile. Kao što kažu, iver ne pada daleko od klade.“ Fibi se donekle opusti, ohrabrena tim komentarom. „Šokirana sam što to čujem sa vaših usana, kapetane. Šokirana i zadivljena.“ „Slušaj, želim da svi polaznici završe taj kurs. Naravno, uvek možeš da dođeš ovde i da mi preneseš svoje impresije o pozorniku Miksu, ali želim da svi do jednog prođu obuku, Fibi. Oboje znamo da će se, čak i kod najtupljih i najzadrtijih umova, bar nešto zadržati unutra.“ „Danas sam mu održala dobru bukvicu.“ „Zasluženu bukvicu?“ „Nego šta. Ali će sad još više da me zamrzi i još manje da sluša ono što govorim.“ „Potrudi se da štetu smanjiš na najmanji mogući nivo i guraj dalje.“ Dejv je potapša po ramenu. „Sad moram da idem. Zakasniću.“ „Da smanjim štetu?“, promrmlja Fibi, podigavši ruku kako bi mu dote- rala kravatu. Dejv se nežno osmehnu. „Ti si majstor svog zanata. Nikad nisam radio s boljim pregovaračem od tebe. Zapamti to i pronađi način da izađeš na kraj sa tim ograničenim moronom.“ „Razumem, kapetane.“ Zajedno su napustili kancelariju i potom nastavili svako svojim putem. Dok je išla ka svom desku, Fibi primeti kako Miks i još nekoliko policajaca razgovaraju ispred zbornice. Iako joj se želudac pretvorio u zgrčeno klupko, na licu joj nije zaigrao ni najmanji mišić. „Pozorniče Mikse“, rekla je zastavši pored njega, „kapetan insistira da svi polaznici završe pregovaračku obuku tako da vas očekujem u ponedeljak, u dogovoreno vreme. Da li je to jasno?“ „Da, gospođo.“ „A sad bih vas zamolila da se sva trojica sklonite odavde. Sigurna sam da imate važnijeg posla nego da se vrzmate ispred zbornice.“ „Da, gospođo“, ponovi on tonom koji ju naterao da se nakostreši. Potrudi se da smanjiš štetu, podsetila se. „Nadam se da ćemo oboje nešto naučiti na tim predavanjima.“ Nije razumela šta je Miks promrmljao kada se udaljila, jer mu je glas bio tih i nerazgovetan. Ali cerekanje njegovih pajtaša bilo je dovoljno rečito. Nije smela da se obazire na takve stvari. Žena koja je završila akademiju FBI-a u Kvantiku i nakon toga prošla policijsku i pregovaračku obuku navikla je da joj se cerekaju iza leđa. To je bila

normalna pojava u službi u kojoj su muškarci imali brojčanu nadmoćnost od deset prema jedan. Takođe je znala da su ti moroni buljili u njenu zadnjicu, što joj je užasno išlo na nerve, ali je podsetila sebe da ne sme da naseda na provokacije. I da su buljili s razlogom, jer je imala vraški dobru zadnjicu. Kada je kročila u kancelariju i pročitala poruku koju joj je ostavio automehaničar, shvatila je da je morala da se pozabavi mnogo krupnijim problemima od bahatosti jednog ograničenog pandura i muškog merkanja. Popravka kola će je koštati sedamsto pedeset dolara. A njena pregovaračka veština tu neće moći mnogo da joj pomogne. ,,U tri krasna“, progunđala je sebi u bradu. A tada je spustila glavu na radni sto i na trenutak se prepustila pukom samosažaljenju. Kući se vratila autobusom i čim je kročila unutra, pokajala se što je pristala na taj randevu. Sama ideja da je ponovo negde trebalo da ide - da je ponovo trebalo da sedne na autobus, da vodi tričave razgovore u nekom baru i da se potom ponovo cima kroz javni prevoz kako bi se vratila na početnu tačku - delovala joj je užasno glupo. Trebalo je da pronađe Dankanov broj i da otkaže sastanak. To što je pristala da izdvoji pola sata kako bi popila piće s njim predstavljalo je čistu trenutnu slabost. Nasela je na njegov osmeh i njegov šarm. Dok se vraćala kući, kroz glavu joj je prošlo bar deset stvari na koje je mogla da utroši tih trideset minuta. Mogla je da se izbanja u kadi. Da vežba jogu. Da izmasira lice. Da raščisti fioke u radnom stolu. To bi bilo mnogo pametnije i korisnije nego da gubi vreme s tim tipom. Ali, dogovor je dogovor, podsetila se. Karli u tom trenutku izjuri u predvorje i razdragano joj polete u zagrljaj. To je bilo ono što joj je trebalo. Nijedan problem iz spoljašnjeg sveta nije mogao da umanji draž Karlinog zagrljaja. „Ponovo si stavila bakin parfem.“ Fibi joj nežno onjuši vrat i devojčica se veselo zakikota. „Baka mi je dopustila da se jednom prsnem. Večera ja spremna, a ja sam završila domaći.“ Karli se odmaknu od nje, sa blistavim osmehom na licu. „Večeras ne moraš da pereš sudove.“ „Super! Čime sam zaslužila takvu milost?“ „Treba da se spremiš za izlazak. Hajde, idemo.“ Karli se izmigolji iz

njenog zagrljaja i uze je za ruku, povevši je ka trpezariji. „Baka misli da treba da obučeš plavi džemper, a Ava glasa za onu belu bluzu koja se vezuje otpozadi. Ali, ako mene pitaš, treba da obučeš onu zelenu haljinu.“ „Mila, to je kratak neobavezan izlazak. Zelena haljina je previše pom- pezna za takvu priliku.“ „Ali ti božanstveno stoji.“ „Treba da je ostavi za kasnije“, dobaci Ava dok je Karli vukla Fibi kroz vrata. „Kad je bude pozvao na večeru. Hajde, sedi za sto. Sve je spremno. Htele smo da ti ostavimo dovoljno vremena da se skockaš.“ „Ne preterujte. Ne idem na bal. Samo ću popiti piće u irskom pabu.“ Ava spusti šake na bokove. „Ma nemoj? Ne zaboravi da ti večeras predstavljaš sve samice iz Savane, sve žene koje će večerati dijetalnu pasta primaveru koju su na brzinu podgrejale u mikrotalasnoj i koje će provesti noć čitajući srceparateljne romane i gledajući Seks i grad, po stoti put zaredom. Zato treba lepo da se spremiš, da odeš tamo i da uživaš.“ Ispružila je prst i ćušnula je u grudi. „Jer si ti večeras naša blistava nada.“ ,,Oh, bože!“ Esi je brižno potapša po ramenu dok se spuštala za trpezu. „Naravno, niko te ni na šta ne prisiljava. Idi tamo i lepo se provedi, a ostalo će doći samo od sebe.“ Fibi uopšte nije želela da bude blistava nada samica iz Savane. Ali je upr- kos tome krenula na autobus. Triput zaredom je morala da odbije Avinu ponudu da pozajmi njen automobil. Pošto je Karli bila razočarana njenom odlukom da obuče crni džemper i farmerice umesto božanstvene zelene haljine, utešila ju je tako što je stavila minđuše koje joj je ona odabrala i pažljivo doterala šminku. Život je bio pun kompromisa. Ona je to dobro znala. Dok je išla ka stanici, čula je kako mlađani Džoni Porter zviždi za njom. Džoni nagazi pedale i pristiže je svojim biciklom. Bio je pun drskosti i hormona. „Večeras bajno izgledate, gospojice Maknamara. Imate sudar?“ Zaboga, samo to ne! Nije valjda izgledala kao da je krenula na sudar? „Zahvaljujem na komplimentu, Džoni, ali nemam sudar. Samo sam krenula na autobus.“ „Ako negde idete mogu da vas prebacim.“ Mladić vesto podiže prednji točak, razmećući se svojom virtuoznošću. „Popnite se ovde i odvešću vas gde god želite.“

„To je baš lepo od tebe, Džoni, ali ću radije autobusom. Kako ti je mama?“ „Dobro je. Teta Suzi nam je došla u posetu.“ Džoni zakoluta očima i izvede još jednu bravuru. „Neprestano toroču o venčanju moje rođake Džulijet, pa sam zbrisao. Sigurni ste da ne želite da se popnete na moj bicikl?“ Kako je trebalo da odreaguje na činjenicu da joj je jedan petnaestogo- dišnjak uputio tako dvosmislen poziv? Sa očiglednim seksualnim prizvukom. „Sigurna sam.“ „Dobro, ako ste tako odlučili. Vidimo se.“ Džoni stegnu volan i odjuri dalje na svom biciklu. Fibi lagano zavrte glavom, posmatrajući kako njen mlađani komšija vijuga preko širokog pločnika. Neka im je bog u pomoći kad dovoljno odraste da pređe na automobil. Napustila je autobus na stanici na Ist River stritu. Napolju je bilo sveže. Bilo je dobro što je obukla džemper. Pločnik je vrveo od prolaznika koji su izašli u večernju šetnju. Neki su se vrzmali ispred restorana i klubova, neki su zastajkivali ispred izloga, a neki su naprosto zurili u vodu i uživali u prizoru. Na sve strane je mogla da vidi zaljubljene parove koji su se držali za ruke, udišući opojni vazduh. Mama je bila u pravu, pomislila je. Bilo je lepo kad imaš nekoga ko će te držati za ruku u tako prijatno prolećno veče. Ali, s obzirom na njenu situaciju, bilo je pametnije da ne razmišlja o takvim stvarima. Naročito ne te večeri, kada je trebalo da izađe na piće sa tako zgodnim i šarmantnim frajerom. Ako ćemo pravo, ona je imala koga da drži za ruku. U tolikoj meri da su joj ponekad nedostajale samotne šetnje pored reke. Onda iskoristi priliku, posavetovala je sebe. Imala je dovoljno vremena da uspori korak, da se spusti do obale i da se nakratko prepusti tom mirnom dokonom užitku. Izgleda da ja nisam jedina koja je sama, prođe joj kroz glavu kada je spazila muškarca koji je raširenih nogu stajao u senci drveta, zureći u vodu. Lice mu je bilo zaklonjeno obodom bejzbol kačketa, a preko tamne vindjakne bili su razapeti ukršteni kaiševi sa kojih su visila dva fotoaparata. Nisu baš svi bili u paru. Možda bi u subotu stvarno mogla da izvede Karli u šetnju, pomislila je, zabacivši glavu unazad dok joj je blagi povetarac mrsio kosu. Njena devojčica je obožavala da skita i da istražuje, da posmatra sve i svakoga.

Naravno, prvo će morati da ustanove pravila. Ručak može, ali fabulo- zne nagrade ne dolaze u obzir. Nije smela da se izlaže takvom trošku dok je njen automobil bio zatočen kao talac u automehaničarskoj radnji. Možda bi bilo pametnije da prošetaju kroz neki park, što dalje od radnji i izloga. Već će nešto smisliti. Bacila je pogled na sat i krenula nazad ka svom odredištu, ne prime - tivši kako onaj usamljeni muškarac podiže jedan od fotoaparata i usme- rava ga u njenom pravcu. Kada je stigla do Sviftija, prvo što je spazila bio je zanimljiv detalj na natpisu iznad ulaza. Iznad slova ’i’ se umesto tačke nalazio listić deteline, kao nezaobilazni irski simbol. Vitraž na ulaznim vratima bio je ukrašen tradicionalnim keltskim dezenom. Brava je bila napravljena od mesinga, a fasada prekrivena žućkastim gipsanim malterom. Bila je to nijansa koja se često mogla videti na razglednicama irskih sela i varoši. Naokolo su bile okačene saksije pune dražesnog cveća i zelenih lozica. Sitni detalji, pomislila je. Njen domaćin je očigledno vodio računa o sitnim detaljima. Kada je kročila unutra, primetila je da je sve bilo isto kao i prošlog puta. Bila je tu samo jednom, ali se odlično sećala svake pojedinosti. Prostorom je dominirao masivan šank. To nije bilo mesto za egzotične koktele i martini sa jabukovačom, ali ako ste želeli kriglu piva ili čašu irskog viskija, opušten razgovor i finu muziku, Svifti je predstavljao savršen izbor. Kožni separei bili su zaklonjeni i ušuškani, a stolovi napravljeni od tamnog poliranog drveta. Živopisni stakleni abažuri visećih lampi su stvarali dražesnu igru svetlosti i senke, a u malom zidanom kaminu je pucketala živahna tresetna vatra. Atmosfera je zračila toplinom i srdačnom dobrodošlicom. U jednom od separea su, za stolom prepunim čaša i flaša, sedeli muzičari. Devojka sa bujnom crnom kosom, čiji su krajevi bili ofarbani u plamenocrvenu boju, prelazila je gudalom preko žica sa neopisivom brzinom i energijom. Iako su njeni pokreti bili neuhvatljivi, muzika koju je širila oko sebe bila je zvonka i prijemčiva. Muškarac, koji je bio dovoljno star da joj bude deda, davao je ritam, razvlačeći meh male harmonike. Mladić čija je kosa bila tako svetla, da je podsećala na anđeoska krila, zaneseno je duvao u frulu dok je četvrti muzičar spuštao kriglu na sto da bi trenutak kasnije dohvatio svoju violinu i pridužio se svirci.

Bilo je to mesto koje je odisalo suštom srećom. Vesela muzika prožeta žamorom jednako veselih glasova. Vedre boje, iskričavo osvetljenje i prikladni propratni detalji. Starinski pehari, kožni bubanj, grnčarski predmeti koji su po svoj prilici stigli pravo iz Irske, irska harfa i stare reklame za ginis pivo. „Stigla si. Tačno na vreme.“ Još nije stigla ni da se okrene a Dankan joj je već stiskao šaku. Ponovo je imao onaj osmeh. Osmeh koji ju je istog trenutka naterao da zaboravi da uopšte nije želela da dođe tu. „Fino mesto“, rekla je. ,,I fina muzika.“ „Svake večeri imamo živu svirku. Hajde, rezervisao sam separe.“ Uzeo ju je za ruku i poveo je ka kaminu pored koga se nalazila mala ušuškana sofa koja je podsećala na pravo ljubavno gnezdo. Polako, upozorila je sebe. „Pretpostavljam da su ovo najbolja mesta u lokalu.“ „Šta želiš da popiješ?“ „Čašu harpa, hvala lepo.“ „Samo trenutak.“ Dankan priđe šanku i razmeni nekoliko rečenica sa devojkom koja je opsluživala taj rejon. Nepun minut kasnije se vratio nazad, noseći čašu zlatnožutog piva. „Ti nećeš ništa?“ „Već sam načeo kriglu ginisa iza šanka.“ On pogleda pravo u nju, tim beskrajno blagim plavim očima. „Pa, kako si?“ „Dobro. A ti?“ „Pre nego što ti odgovorim, moram da te pitam jesi li ponela štopericu.“ „Izvini, ostala mi je u drugoj tašni.“ „Onda sam dobro. Morao sam da proverim jer bih u suprotnom imao osećaj da mi meriš svaku sekundu. Znaš, stvarno mi se dopada kako izgledaš.“ „Hvala. I meni se uglavnom dopada.“ „Ne mogu da te izbacim iz glave.“ On se kvrcnu prstom po slepoočnici, a potom uputi širok osmeh konobarici koja je zastala pored stola sa njegovim ginisom. „Hvala ti, Pi-Džej.“ „Nema na čemu.“ Konobarica spusti činiju sa perecama, veselo namignu Dankanu, na brzinu odmeri Fibi i nastavi ka sledećem stolu. „Živeli.“ Dankan se kucnu sa njom i otpi gutljaj piva. „Nikako ne mogu da provalim zašto mi se to dešava. Zbog onog incidenta sa Kamikaza Džoom ili zato što sam već na drugi pogled pomislio da si užasno privlačna. Što je verovatno bilo neumesno, s obzirom na situaciju.“

Fibi otpi nekoliko gutljaja, ćutke ga posmatrajući. Ta sićušna jamica koja mu je poigravala u uglu usana kad god bi se osmehnuo privlačila je njen pogled kao magnet. ,,A šta si pomislio na prvi pogled?“ „Hvala ti, bože, što si je poslao da ovo sredi.“ „Jesi li uvek tako poverljiv prema potpunim strancima?“ „Nisam. U stvari, možda. Ponekad. Kao onog dana s tobom.“ On pomeri nogu u stranu, očešavši kolenom njeno. Bio je to suptilan tinjajući dodir dva para farmerica. „Čim sam te ugledao, imao sam osećaj da ćeš ti umeti da se izboriš s tim. Da se ispred mene nalazi žena, opako zavodljiva žena, koja savršeno dobro zna šta treba da se uradi. I zato sam poželeo da te ponovo vidim i da provalim zašto si počela da me opsedaš. Takođe sam primetio da si vrlo pametna, i to ne samo u profesionalnom smislu, što je još jedan poen. I da si pri tom, draga moja poručnice, nekako premlada za sve to.“ „Nisam baš tako mlada. Imam trideset tri godine.“ „Trideset tri? Baš kao i ja. U kom mesecu si rođena?“ ,,U avgustu.“ ,,A ja u novembru. Odlepio sam za starijom ženom.“ On lagano zavrte glavom. „Gotov sam. Starije žene su tako seksi.“ Fibi prasnu u smeh, podiže noge na sofu i primaknu se malo bliže. „Duhovit si.“ „Ponekad. Ali takođe umem da budem ozbiljan i osećajan, ako boduješ takve stvari.“ „Ne razumem. Šta to treba da bodujem?“ ,,U ovakvoj situaciji uvek postoji bodovni sistem. On nema kriminalni dosje, ona ima dobre grudi. Odmah dodaješ po jedan poen. On se smeje kao magarac, ona mrzi sport. U tim slučajevima oduzimaš po jedan poen.“ „I... kako napredujem?“ „Moraću da zatražim digitron. Čisto sumnjam da ću bez njega moći da saberem tolike poene.“ „Stvarno si namazan. Još par poena za tebe.“ Fibi otpi gutljaj piva i prostreli ga pronicljivim pogledom. Imao je mali ožiljak, tanak dijagonalni zasek preko leve obrve. „Zar ne misliš da je pomalo rizično da me okarakterišeš kao pametnu i kompetentnu - ako te osobine ulaze u ukupni zbir - kad imaš tako malo konkretnih podataka o meni?“ „Umem da procenim ljude. Naučio sam to na poslu.“ „Kao vlasnik paba ili kao stanodavac?“ „Pre toga. Dok sam radio za šankom i dok sam vozio taksi. Kad se baviš takvim poslovima, srećeš svakojake ljude tako da moraš da naučiš da ih u tren oka provališ.“

„Znači, šanker koji se dobro snalazi za volanom?“ „Ili taksista koji se dobro snalazi za šankom. Zavisi iz kog ugla gledaš.“ On dohvati neposlušan pramičak njene crvene kose i ćušnu ga iza uha, usput zaljuljavši viseću srebrnu minđušu. Bio je to tako gladak i ležeran gest, da je Fibi bila zapanjena intimnošću koja se tako munjevito razvila između njih. „Mogao sam da uklapam smene i da radim na obe strane“, nastavi on. „Hteo sam da uštedim dovoljno para da otvorim mali sportski bar.“ „I, kao što vidim, to ti je pošlo za rukom. Uštedeo si pare i ostvario američki san.“ „Američki san, malo sutra! Mogao sam da skapam za šankom i za volanom, ali nikad ne bih uštedeo dovoljno za Slem Dank.“ „Nego šta si radio? Pljačkao banke, dilovao drogu, prodavao svoje telo?“ „Dobar pokušaj, ali nisi pogodila. Dobio sam na lutriji.“ „Ma daj! Zezaš me?“ Oraspoložena i fascinirana njegovom pričom, ona podiže čašu u znak zdravice i dohvati još jednu perecu. „Da, čista sreća, ili možda sudbina. Kako se uzme. Povremeno sam umeo da odigram po neku kombinaciju, ali prilično retko i neredovno. A onda sam jednog dana izašao da kupim paket korone i usput uplatio listić.“ ,,A brojevi koji su ti doneli dobitak? Ko ih je odabrao? Ti ili kompjuter?“ „Ja. Znaš već... datum rođenja, broj taksija - što je bilo pomalo depri- mirajuće jer sam već bio sit taksiranja - i šestica, zato što se korona prodaje u paketima od po šest komada. Potpuno nasumičan izbor i bingo! Glavna premija! Jesi li nekad čula kako ljudi pričaju da, ako ih nekad zadesi takav dobitak, pa čak i ako ih je već zadesio, neće dozvoliti da ih to izbaci iz koloseka. Da će nastaviti da se bave svojim poslom i da žive isto kao ranije.“ „Da, čula sam.“ „Lupetaju gluposti, veruj mi. Ili im fali neka daska.“ Fibi ponovo prasnu u smeh i zgrabi još jednu perecu. „A ti? Šta si ti uradio kad si dobio pare? Odmah si digao ruke od volana i šanka?“ „Naravno. Ispunio sam svoju želju i otvorio sportski bar. Samo... možda će ti zvučati smešno i možda ćeš mi zbog toga oduzeti koji poen, ali sam u roku od nekoliko meseci zaključio da ne želim svake noći da dre- ždim u baru.“ Ona se osvrnu naokolo. Muzika je u međuvremenu postala lagana i snena. „Ali si otvorio još jedan bar. I trenutno sediš u njemu, zajedno sa mnom.“

„Da. Prodao sam pola vlasništva nad Dankom jednom poznaniku. U stvari, skoro pola. A onda sam pomislio: ’Hej, zar ne bi bilo super da otvorim irski pab?’“ ,,I tako je nastao Svifti.“ „Baš tako.“ ,,A putovanja i besni automobili?“ „Tu i tamo. Malo luksuza ne škodi. A sad mi ti reci nešto o...“ „Ne izvrdavaj, Dankane.“ Ona prekorno zavrte prstom. „Znam da nije pristojno, ali moram da ti postavim još jedno pitanje. Koliko?“ „Sto trideset osam miliona.“ Komadić perece joj zastade u grlu i ona uspaničeno podiže ruku. „Isuse Hriste“, promucala je kada ju je Dankan potapšao po leđima. „Da, to sam i ja rekao. Jesi li za još jedno pivo?“ Ona odmahnu glavom, i dalje zureći u njega. „Dobio si sto trideset osam miliona dolara na lutriji?“ „Baš tako. Blagoslovena bila korona. Ko bi rekao da pivo može da bude lako korisno? Svojevremeno se digla velika prašina oko tog dobitka, po novinama i na TV-u. Stvarno nisi čula za to?“ „Ovaj...“ Fibi i dalje nije mogla da se povrati od šoka. „Otkud znam? Kad je to bilo?“ „Pre sedam godina, u februaru.“ „Pa, znaš...“ Ispustila je lagan uzdah i prošla prstima kroz kosu. U glavi su joj i dalje odzvanjale njegove reči. Sto trideset osam MILIONA! „Ja sam se tog februara porodila.“ „Čekaj malo, izgubio sam nit. Hoćeš da kažeš da imaš dete? Kakvo? Mislim, kog pola?“ „Devojčicu. Zove se Karli.“ Primetila je kako se njegov pogled spušta na njenu levu ruku. „Razvedena sam.“ „Znači, samohrana majka. Život pun obaveza i žongliranja, plus vratolomna karijera. Uveren sam da imaš odličnu koordinaciju.“ „Praksa čini čuda.“ Milioni, razmišljala je. Taj tip je plivao u milionima, ali ga to nije sprečavalo da sedi s njom u tom lepom malom pabu u Savani i cirka svoj ginis, delujući kao sasvim prosečan momak. U stvari, kao prosečan momak sa neodoljivom rupicom u uglu usana, seksi ožiljkom na obrvi i ubitačnim osmehom, ali ipak... „Zašto se nisi preselio na neko ostrvo u Južnom Pacifiku?“ „Zato što volim Savanu. Kakva vajda od bogatstva ako čovek ne može da živi tamo gde mu se sviđa? Koliko dugo radiš u policiji?“ „Hmmm.“ Još je bila smućena. Taj zgodni duhoviti frajer sada se pretvorio u zgodnog duhovitog multimilionera. „Počela sam da radim za FBI odmah posle koledža, a onda sam...“

„Radila si za FBI? Kao Klaris Starling u filmu Kad jaganjci utihnu? Ili Dejna Skali... koja je, usput budi rečeno, još jedna zanosna riđokosa. Specijalni agent Maknamara?“ On ispusti dug teatralan uzdah. „Stvarno ću da odlepim na tebe.“ „Nakon izvesnog vremena sam, iz ovih ili onih razloga, odlučila da se prebacim u policijski odsek Savana-Četam. Otada radim kao pregovarač za krizne situacije i otmice.“ „Otmice? Sa taocima?“ Njegove zamagljene oči se naprasno razbistriše. „Ti posreduješ kada se neki tip zabarakadira u zgradi sa gomilom nedužnih ljudi i traži da mu se isplati deset miliona ili da se puste svi zatvorenici sa smeđim očima?“ „Ako se to dešava u Savani, velike su šanse da pošalju baš mene.“ „Kako znaš šta treba da kažeš? I šta ne treba da kažeš?“ „Pregovarači prolaze specijalnu obuku i moraju imati iskustva u policijskom poslu. Zašto me tako posmatraš?“, upitala je, zbunjena izrazom na njegovom licu. „To ništa ne vredi“, objasni on, lagano odmahujući glavom. „Zato što moraš da znaš. Naravno, obuka i iskustvo su neophodni, ali ništa ne vredi ako nemaš osećaj, ako ne znaš šta treba da uradiš.“ Čudno, prođe joj kroz glavu, da je on u tren oka shvatio ono što neki panduri - na čelu sa Arnijem Miksom - nikad neće moći da utuve u glavu. „Možeš samo da se nadaš da znaš. I moraš da slušaš. Ne samo da čuješ, nego da slušaš. Recimo, dok slušam tebe, mogu da izvedem zaključak da živiš u Savani zato što ne znaš šta bi radio na nekom ostrvu u Južnom Pacifiku ili s kim bi se tamo družio. Ne odbacuješ mogućnost da je dobitak koji te je zadesio kad si izašao da kupiš pivo predstavljao čistu sreću, ali ni mogućnost da se neke stvari dešavaju naprosto zato što treba da se dese. Ispričao si mi to ne zato da bi se razmetao svojim bogatstvom, već zarad puke informacije i zabave. Naravno, bilo ti je bitno i kako ću ja reagovati na tu vest. Da sam naprasno počela da ti se nabacujem, otišli bismo pravo do tvog stana i krunisali ovo veče seksom, što bi takođe bilo zabavno. Ali ti se nakon toga više ne bih vrzmala po glavi.“ „Da, to je još jedna od stvari koje mi se sviđaju kod tebe“, ubaci se on. „Ti si žena koja radi ono u čemu je dobra i koja je dobra u onome što radi. Da Kamikaza Džo i dalje radi za mene, dao bih mu povišicu.“ Fibi nije uspela da potisne osmeh. Morala je priznati da je bila šarmi- rana od temena do vrhova nožnih prstiju. Ali... „Mislim da smo se fino ispričali“, rekla je. „Treba da se vratim kući.“ „Vidim da beskrajno voliš svoju ćerkicu i da ti je ona najvažnija na svetu. Lice ti se ozari čim je pomeneš. Razvod te i dalje tišti, na nekom

nivou. Ne znam tačno na kom. I dalje ne znam. Što se tiče tvog posla, ti ga ne shvataš kao karijeru već kao poziv. Kao što sam rekao, nekad sam bio taksista i šanker tako da i ja znam da slušam.“ „Da, primećujem. Ali mislim da smo razmenili dovoljno informacija za jedno veče.“ On ustade sa stolice istog trenutka kad i ona. „Otpratiću te do kola.“ „Onda ćeš se našetati, jer su mi kola kod automehaničara. Vratiću se autobusom.“ „Nema šanse. Ja ću te odbaciti. I, molim te, ne nateži se sa mnom jer tako lepoj i pametnoj ženi ne priliči da se glupira.“ Spustio je šaku na njenu mišicu i poveo je ka izlazu, mahnuvši slobodnom rukom ka šanku. „Ti si drugi muškarac koji mi je večeras ponudio vožnju.“ „Ozbiljno?” „Prvi me je pozvao da se provozam na njegovom biciklu. Rekla sam mu da ću radije ići autobusom.“ „ Autobuska stanica nije ništa bliža od parkinga. Obećavam da će ti biti prijatnije nego u autobusu.“ Prešao je pogledom preko njenog lica. „Baš lepo veče za vožnju.“ „Ne živim daleko. U Džons stritu.“ „To mi je jedna od omiljenih ulica.“ Sada su već šetali jedno pored drugoga. On lagano skliznu prstima duž njene ruke i uhvati je za šaku. „Baš kao i ova.“ Konačno se i to desilo, pomisli Fibi. Malopre je čeznutljivo posmatrala parove koji su šetali River stritom, a sada je i nju neko držao za ruku. Šaka mu je bila topla, a dlan čvrst i širok. Bila je to šaka koja je sa jednakom lakoćom mogla da odvrne poklopac sa tegle, da uhvati brzu loptu ili da miluje ženska nedra. Noge su mu bile duge, a korak lagan i opušten. Dankan je bio muškarac koji je očigledno znao da uživa u životu. I da uspori tempo kad mu je to odgovaralo. „Divna noć za šetnju, naročito pored reke“, prozborio je. „Moram da se vratim kući.“ „Već si mi rekla. Je li ti hladno?“ „Nije.“ On je lagano povede preko parkinga. „Kako si, Lestere? Šta se dešava?“, doviknuo je čuvaru. „Dobro, gazda. Dočekujem i ispraćam, kao i obično. Dobro veče, gospođo.“ Dankan je tako diskretno ćušnuo novčanicu Lesteru u šaku, da je Fibi jedva primetila taj gest. Nekoliko trenutaka kasnije, zaustavili su se

pred blistavim belim poršeom. „Mislim da ćeš se vratiti kući na četiri točka.“ Dankan se šarmantno osmehnu i otvori suvozačka vrata. „Moram priznati da je ovo bolje od autobusa ili Džonijevog bicikla.“ „Voliš automobile?“ „Da si me to upitao pre nekoliko sati, dobio bi detaljno obrazloženje zašto sam trenutno na ratnoj nozi sa kompletnom automobilskom industrijom.“ Ona se smesti na sedište i skliznu rukom preko meke kože. „Ali, ovo mi se dopada.“ ,,I meni.“ Dankan nije vozio kao manijak, što je napola očekivala i čemu se, ako ćemo iskreno, napola nadala. Ali je svakako vozio kao muškarac koji je poznavao grad kao svoj džep. Bilo je očigledno da je znao svaki ugao i svaki zavijutak. Dala mu je svoju adresu i prepustila se uživanju u tom potpuno novom i neočekivanom iskustvu. Kada se zaustavio ispred njene kuće, ispustila je dug uzdah. „Stvarno sam uživala. Hvala ti.“ „Bilo mi je zadovoljstvo.“ On izađe iz kola i zaobiđe haubu kako bi joj otvorio vrata. Kada je kročila na pločnik, ponovo ju je uhvatio za ruku. „Divna kuća.“ „Hvala.“ Da, kuća je stvarno bila lepa, pomislila je. Fasada od ružičaste cigle, besprekorno bela stolarija, visoki prozori, graciozne terase. Bila je to njena kuća, sviđalo joj se to ili ne. „Porodični dom, porodična dužnost. Duga priča.“ „Šta kažeš da sutra izađemo na večeru pa da mi je natenane ispričaš?“ Dok se okretala ka njemu, prosto je izgarala od želje da prihvati taj poziv. ,,Oh, Dankane. Ti si stvarno pažljiv i bogat i imaš taj prelepi seksi automobil, ali ja zaista nisam u situaciji da se upuštam u vezu.“ ,,A jesi li u situaciji da večeraš?“ Ona prasnu u smeh i odmahnu glavom dok se zajedno s njim pela uza stepenište. „Par put nedeljno. Zavisno od okolnosti.“ „Ti radiš u javnom resoru, a ja sam predstavnik javnosti. Molim te, hajde da sutra izađemo na večeru. Ako si zauzeta, možemo da odemo na neko drugo mesto nekog drugog dana. Kako god da odlučiš. Ja ću se lako uklopiti.“ „Obećala sam svojoj ćerkici da ću sutra uveče biti s njom. Ako ti odgovara, možemo na večeru u subotu, pod uslovom da se unapred pomiriš sa činjenicom da nas ovo nikud neće odvesti.“ „Dogovoreno. U subotu.“

Lagano se nadvio nad njom. Pokreti su mu bili glatki i suptilni, ali joj je odmah bilo jasno šta je nameravao. A opet, činilo joj se da bi bilo nekako neumesno i luckasto da ga zaustavi. I zato je dopustila da njegove usne okrznu njene. Bile su tako nežne. I tako slatke. Šake mu lagano skliznuše nadole dok je pripijao svoja usta uz njena. To je bilo dovoljno da joj se sve misli rasplinu. Za nju više nije postojalo ništa osim te duboke proždiruće topline, tog grčevitog podrhtavanja u utrobi, divljih otkucaja srca i mahnitog galopiranja krvi. Mogla je samo da se prepusti tom osećaju dok je njeno telo ispuštalo dugo potiskivani uzdah. Bila je tako omamljena kada se odmakao od nje, da je kao hipnotisana zurila u te duboke plavetne oči. ,,Oh... do đavola“, promucala je. Na njegovim usnama ponovo zaigra onaj neodoljivi osmeh. „Doći ću po tebe u sedam. Laku noć, Fibi.“ „Da, dobro... laku noć.“ Usplahireno je otključala vrata, a kada je bacila pogled preko ramena, on je i dalje stajao na pločniku i smeškao se. „Laku noć“, ponovila je. Brže-bolje je šmugnula unutra, zaključala vrata i upalila svetlo na tremu. I upitala se u šta se to, kog đavola, uvalila.