Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

nadole. Nekoliko sekundi kasnije, usta su joj bila zapušena lepljivom trakom a ruke vezane otpozadi. Još ošamućena od udarca, pokušala je da ga odgurne petom, ali je promašila metu. Napadač joj veštim pokretom navuče kapuljaču na glavu i gurnu je niza stepenište. Pokušala je da vrisne, ali je njen urlik ostao zatomljen iza izolir-trake. Kada se skotrljala naniže i tresnula na betonsko odmorište, telom joj se razli nov talas šoka i bola. Osetila je ukus krvi i kroz grmljavinu vlastitih soptaja začula zlobno cerekanje svog dušma- nina. Moleći se za čudo, izbacila je nogu u stranu, ali je ponovo promašila. Sklopio je prste oko njenog grla i ona poče da se trese i da se batrga. Samo ne ovako, prođe joj kroz glavu. Nije smela ovako da umre. Ponižena i nemoćna. Bez šanse da makar vidi oči ubice. Oči monstruma koji je hteo da je razdvoji od njenog čeda. Počela je da se otima, mlatarajući rukama i nogama, dok su joj pluća vapila za vazduhom. Kada je napadač olabavio stisak, trenutno olakšanje je ustuknulo pred novim šokom. Osetila je kako joj nožem para odeću i kako joj se hladan čelični vršak nehajno zariva u meso. Krupne muške šake u rukavicama, primetila je delićem svesti - počeše da joj gnječe grudi. Ne, to se nije stvarno dešavalo. Kome je moglo da padne na pamet da napadne i siluje jednu pandurku usred policijske stanice? To je bilo čisto ludilo. Ali, njeno ritanje i opiranje nije zaustavilo ruke koje su joj cepale odeću, koje su harale po njenom mesu i zavlačile se u njeno međunožje. Kada je iza izolir-trake pokuljala bujica nemih jecaja i preklinjanja, došlo joj je da zamrzi samu sebe. Zato što mu je pružila priliku da se smeje njenom poniženju. Zato što je u tom trenutku bila u njegovoj milosti. „Ne brini, profuknjačo“, prošaptao je. Bile su to prve reči koje je prozborio. „Ne jebem takve kao što si ti.“ Osetila je još jedan udarac u lice, propraćen erupcijom svežeg bola. Već je lebdela na rubu svesti i nesvesti, što je doživela kao olakšanje. Tada je začula prigušeni bat koraka. Ili joj se možda učinilo. Neko je dolazio. Preklinjem te, bože! Ali ne. Koraci su postajali sve tiši. Neko se udaljavao. Njen dušmanin je odlazio, a ona je još bila živa. Počela je da stenje i da jeca. Mislila je da će se raspasti od bola i poniženja. Ali je zakon opstanka, iskonske borbe za preživljavanje, bio jači od svega. Nije smela da se pomeri s mesta - da se skotrlja u stranu, da se pridigne na kolena ili noge. Koliko je daleko bila od stepeništa? Koliko daleko od još jednog strašnog i možda fatalnog

pada? Lisice kojima joj je vezao ruke usecale su joj se u meso, ali je potreba da vidi, da utekne odatle i spase goli život, bila jača od potrebe da oslobodi šake. Počela je da uvrče ramenima i da okreće glavu levodesno, potiskujući kapuljaču naviše, mic po mic, i opipavajući teren stopalima. Boreći se sa naletima panike, uspela je da podigne kapuljaču preko brade, a potom preko usta i nosa. I, na kraju, preko očiju. Osvrnula se oko sebe. Betonski zid bio je zamazan krvlju, krvlju koja se slivala iz njene razbijene glave, krvlju čiji je slankasti ukus osećala u ustima. Ali, sada je bar mogla da vidi. Pravo ispod su se nalazila vrata. Morala je nekako da pređe red stepenika koji je vodio do njih. Morala je jer joj je život zavisio od toga. Konačno se skotrljala u stranu i s mukom se pridigla na kolena. Sa tela su joj visili komadi poderane košulje i suknje. Ostatak odeće bio je razbacan po stepeništu. Taj monstrum joj je poharao telo i ponos i ostavio je tu, golu i vezanu. Ali živu. Naslanjajući se na zid, lagano se pridigla na klecave noge. Bilo joj je muka i vrtelo joj se u glavi, ali se pomolila bogu da izdrži dok joj neko ne pritekne u pomoć. Iako je glas u njenoj glavi urlao: Požuri! Požuri! On može da se vrati!, pažljivo se spustila niza stepenice, pridržavajući se za zid. Kada je stigla do dna, drhteći od straha i iscrpljenosti, poslednjim atomima snage prišla je vratima, spustila svoje okrvavljene lepljive šake na bravu i povukla ih ka sebi. Zateturala se kroz vrata i počela da puzi niz hodnik, tresući se od šoka i bola. Začula je kako neko viče. Zvuk je bio prigušen i rasplinut, kao brujanje udaljenog zvona koje je odjekivalo kroz maglu. A tada je snaga izdade i ona se stropošta na pod. Nije dugo bila u nesvesti, jer joj bol to nije dopuštao. Kada je došla sebi, primetila je da leži na boku i da joj je neko skinuo traku. Usta su joj bila lepljiva i ranjava. „Neka neko donese ćebe. Skini tu jaknu da je ogrnem i pronađi ključeve za lisice. Sve je u redu, poručnice. To sam ja, Liz Alberta. Da li me čujete? Sve će biti u redu.“ Liz? Fibi se zagleda u ozbiljne smeđe oči. Detektivka Liz Alberta. Da, bilo joj je poznato to ime. I te oči. „Stepenište...“, promucala je. Glas joj je bio slab i promukao. „Tamo me je presreo.“

„Naši ljudi već pretražuju taj deo. Ništa ne brinite. Hitna pomoć će stići svakog časa. Poručnice...“ Liz se brižno nadvi nad njom. „Jeste li silovani?“ „Ne, nisam... samo je...“ Fibi nemoćno zatvori oči. „Ne, nisam silovana. Možete li da mi kažete kakve sam povrede zadobila?“ „Još ne znamo.“ „Moje oružje...“ Fibi naglo otvori oči. „Gospode, moje oružje! Nisam uspela na vreme da zgrabim pištolj. Nije ga valjda uzeo?“ „Ni to ne znamo.“ „Samo malo, poručnice. Sad ćemo da skinemo te lisice.“ Nije prepoznala glas koji joj se obratio iza leđa. Pogled joj je i dalje bio uprt u Liz. „Treba da dam izjavu. Hoću da mi vi uzmete iskaz.“ „Naravno, poručnice. Ništa ne brinite.“ Fibi nije mogla da potisne uzdah olakšanja koji joj se oteo sa usana kada su joj lisice skliznule sa šaka ni bolan jauk koji je ispustila kada je pokušala da pomeri ruke. „Izgleda da nisu slomljene. Ništa mi nije slomljeno“, rekla je, grčevito prislanjajući policijsku bluzu uz grudi dok joj je jedan od kolega prebacivao ćebe preko ramena. „Možete li da mi pomognete da ustanem?“ „Možda bi bilo bolje da mirujete dok...“ Tada kroz hodnik odjeknu bat užurbanih koraka. U roku od par trenutaka Dejv je već klečao pored nje. „Za ime božje, šta se desilo?“, upitao je dubokim usplahirenim glasom. ,,Ko ti je to uradio?“ „Nisam ga videla. Sačekao me je na stepeništu i nabio mi nešto na glavu.“ Osetila je kako je koža peče dok su joj suze lile niz obraze. „Mislim da mi je uzeo oružje.“ „Ako se slažete, ja ću uzeti izjavu, kapetane. Otpratiću poručnicu do bolnice i tamo ću joj uzeti iskaz.“ „Da, naravno.“ Dejv snuždeno stisnu šaku Fibi. „Nemojte zvati moju porodicu, kapetane. Molim vas.“ On joj ponovo stisnu šaku i pridiže se na noge. „Hoću da se čitava zgrada temeljno pretraži, od vrha do dna. Objavite vanredno stanje. Niko ne može da uđe ili da izađe bez pretresa. Zahtevam da mi se u najkraćem mogućem roku podnese izveštaj o svim zaposlenima i civilima koji su se u vreme incidenta zatekli u zgradi.“ „To nije uradio civil, kapetane“, tiho prozbori Fibi, posmatrajući grč na njegovom licu. „To je uradio jedan od nas.“ Ponovo joj se zamutilo pred očima, ali je Fibi to doživela kao blagoslov. Bolničari, sanitetska kola, prijemno odeljenje. Mnogo glasova, mnogo

pokreta, mnogo bola. A onda je, hvala nebesima, bol počeo da jenjava. Pustila je da joj misli odlutaju dok su joj lekari pomerali udove tamoamo, dok su je bockali i opipavali. Kada su počeli da joj sređuju rane i ogrebotine, zatvorila je oči. A kada su počeli da joj snimaju deo po deo tela, misli su joj odlutale ko zna kuda. Znala je da će biti suza. Mnogo suza. Ali to je moralo da sačeka. Tada se pred vratima ordinacije pojavi Liz. „Rekli su mi da želite da razgovarate sa mnom.“ ,,Da.“ Fibi je sedela na medicinskom stolu. Rebra su joj gorela od bola koji je podsećao na ono grozno pulsiranje koje je stvarao pokvaren zub. Znala je da će danima, možda čak i nedeljama, prolaziti kroz agoniju. Ali, postojala je bar jedna utešna stavka. Povez oko ruke je olakšavao bol koji se širio iz povređenog ramena. „Blagi potres mozga, izubijana rebra, iščašeno rame.“ Liz priđe stolu. „Nimalo naivna posekotina na čelu i velika šljiva ispod i oka. Pocepana usna. Otekla vilica. Taj gad vas je dobro sredio.“ „Bar sam još živa.“ „Da, to je čist dobitak. Vaš kapetan je svraćao da se raspita kako ste. Rekao mi je da vam prenesem da će doći po vas kad budete spremni da se vratite kući.“ „Bolje je da ostane u stanici i otkrije... u stvari, pojma nemam šta bi mogao da otkrije. Napustila sam kancelariju i krenula stepeništem ka dvorani za konferencije. Stalno to radim. Stalno idem stepeništem.“ „Patite od klaustrofobije?“ „Ne, nego od taštine. Nemam mnogo vremena za vežbanje pa idem peške umesto liftom. A on je zaključio da je to idealno mesto za zasedu.“ „Rekli ste da niste videli napadača.“ „Ne, nisam ga videla.“ Fibi obazrivo opipa modricu ispod oka. Nikad pre toga nije zaradila šljivu tako da nije imala predstavu koliko je to bolelo. „Krenula sam niza stepenište i krajičkom oka primetila neki pokret, s desne strane. Hvala vam.“ Zastala je, prihvatajući vrećicu s ledom i pri- slanjajući je uz lice. „Obrušio se na mene pre nego što sam stigla da se okrenem ili da do- hvatim oružje. Tačno je znao šta radi. Odmah me je onesposobio udarcem, a potom mi zakucao glavu u zid kako bi me ošamutio. Na brzinu mi je prilepio traku preko usta i stavio mi lisice. Očigledno ima iskustva u tim stvarima. Predvideo je moje odbrambene poteze i nabio mi kapuljaču na glavu, ili šta već bilo.“ „Upotrebio je vreću za veš. Ona je među dokaznim materijalom. Sigurno prebacujete sebi što niste bili brži i što niste pružili ozbiljniji

otpor. Verujte mi, to je besmisleno. Niko ne bi mogao adekvatno da odreaguje u takvoj situaciji.“ „Da sam ga makar jednom tresnula. Naravno, zdrav razum mi govori da sam bila ošamućena i fizički slabija, ali... moj pištolj? Šta se desilo s njim?“ „Nije pronađen.“ Njih dve razmeniše značajne poglede. Gubitak oružja je predstavljao težak udarac za svakog policajca, ali je taj udarac bio još teži ako je u pi- tanju bila žena. „Niko vas neće kriviti zbog toga, poručnice. Ne pod ovakvim okolnostima.“ „Neki sigurno hoće. Obe to dobro znamo. I on to zna. Zato mi je i uzeo pištolj.“ „Uvek ima idiota. Jeste li uspeli da zapazite koliko je bio visok? Ili kako je građen?“ „Ne, nisam mogla da ocenim njegovu visinu jer me je odmah gurnuo na pod, ali sam primetila da je snažan. Prvo je počeo da me guši...“ Fibi pređe prstima preko modrica na vratu, prisetivši se stiska koji joj je pre- sekao protok vazduha. „Oborio me je na pod, stavio mi ruke oko guše i počeo da me davi. Imao je krupne šake. Krupne snažne šake. Nosio je ru- kavice. Tanke, verovatno od lateksa. I imao je nož, ili možda makaze. Ali, mislim da je u pitanju bio nož. Njime mi je razrezao odeću.“ „Kako bi mogao da vas dodiruje.“ „Stavio je ruke...“ Drži se činjenica, naredila je sebi. Razmišljaj o tome kao o pukim činjenicama. „Zgrabio me za grudi i počeo da ih gnječi. I da mi stiska bradavice. Smejao se, drsko i promuklo, kao da se naslađivao onim što je tek trebalo da usledi. Tad mi je gurnuo ruku... do đavola, stvarno ne mogu...“ Shvativši šta će se desiti, Liz hitro zgrabi posudu koja je stajala ispod stola i gurnu je ispod Fibinog lica samo trenutak pre nego što je počela da povraća. Fibi se, bleda kao kreč, konačno povuče unazad. „Gospode... Gospode bože. Oprostite, Liz.“ „Ništa strašno. Hajde, lagano udahnite. Tako.“ Liz uze plastičnu čašu i slamčicu sa stola. „Popijte malo vode.“ „Hvala, sad mi je bolje. Dakle... nabio mi je prste unutra, ali to nije bio seksualni čin. Hteo je samo da me povredi i ponizi. A onda... mislim da se nagnuo ka meni jer mu je glas dopirao iz neposredne blizine. ’Ne brini, profuknjačo. Ne jebem takve kao što si ti’, prošaptao je. Onda me je zvi- znuo po licu i ostavio me tamo.“

„Možete li da procenite koliko je sve to trajalo?“ „Meni je izgledalo kao večnost, ali mislim da nije potrajalo duže od dva-tri minuta. Najviše toliko. Imao je pomno razrađen plan koji je efikasno sproveo u delo. Verovatno mi je trebalo više vremena da skinem kapuljaču i da stignem do onih vrata. Sve zajedno je potrajalo nekih šest ili sedam minuta.“ „Dobro. Da li vam je rekao još nešto? Bilo šta?“ „Ne, samo tu jednu rečenicu.“ „Jeste li uspeli da registrujete još neki detalj? Neki miris ili tako nešto?“ „Ne. U stvari...“ Fibi ponovo zatvori oči. „Mislim da sam osetila miris pudera za bebe.“ „A njegov glas? Da li biste mogli da ga prepoznate?“ „Ne znam. Priroda posla kojim se bavimo nam nalaže da obratimo pažnju na svaki detalj, ali sam bila tako prestravljena i krv mi je tako tutnjala u glavi i imala sam onu kapuljaču... doduše, primetila sam njegov akce- nat“, prisetila se. „To je neko ko je odrastao ovde, u ovom kraju.“ „Jeste li se sa nekim zamerili? Imate li razloga da sumnjate da bi neko želeo da vam naudi?“ „Znate da jesam. Možda ne radimo u istom odseku, ali smo u istoj stanici. Mislim da odlično znate na koga sumnjam.“ „Mislite da je to bio on? Mislite da vas je napao Arni Miks?“ „Baš tako. Naravno, još ništa ne mogu da dokažem, ali sam uverena da je to njegovo maslo. U subotu ujutru sam prijavila incident koji se odigrao pred vratima mog doma.“ „Kakav incident?“ Fibi joj ukratko ispriča za lutku ostavljenu pred pragom. „Ispitaću to sa detektivom Sajksom. I diskretno ću se raspitati gde se Miks nalazio tog jutra.“ „Hvala vam.“ „Poručnice, taj skot vas nije silovao, ali ste pretrpeli seksualno nasilje. Ako želite s nekim da porazgovarate o tome, mogu da vam preporučim odličnog psihologa.“ „Hvala vam, ali radije ne bih. Vi izuzetno dobro i savesno obavljate svoj posao. Drago mi je što sam baš vama dala iskaz. I što ste mi vi prvi pritekli u pomoć.“ „Neću se zadržati na tome. Obećavam vam.“ „Da li biste za početak mogli da mi nabavite neku odeću pa da brišem odavde?“

„Šta kažete da nekog pozovem da dođe po vas? Vašeg kapetana ili nekog od porodice? Samo treba da mi date broj. Doneće vam odeću pa odmah možete kući.“ Fibi utučeno odmahnu glavom. „Ne želim da idem kući dok se dobro ne isplačem i ne sredim. Mislim da ću svakog trenutka pući.“ „Onda ništa nećemo javljati vašoj porodici. Hoćete da pozovemo nekog drugog? Nekog od vaših prijatelja?“ „Pa, mogla bih...“ Fibi skliznu prstima preko zavoja koji su joj prekrivali čelo. „Mogla bih da pozovem jednog prijatelja, ako je u gradu.“ Zgrada je bila stara i dotrajala, ali je raspolagala velikim potencijalom. Naravno, što se ticalo cene, trenutni vlasnik je pucao previsoko, ali se to dalo srediti. Smisliće način da ga smekša i da svoju investiciju učini što isplativijom. Uz malo truda i ulaganja, to zapušteno skladište bi moglo da se pretvori u sasvim pristojan stambeni prostor. Zgrada se nalazila u relativnoj blizini fabričkih postrojenja i pristaništa tako da bi mnoge radničke porodice mogle da sviju dom pod njenim krovom. Mogao bi da napravi pristojne stanove sa povoljnom rentom. Naravno, mesto je bilo udaljeno od lokalnih turističkih znamenitosti i zelene elegancije starinske četvrti, ali ako u prizemlju bude napravio pekaru ili kafe, delikates radnju ili mali porodični restoran, mogao bi relativno lako da vrati uložen novac. Ali, sve u svoje vreme. Prvo je trebalo da sredi formalnosti sa trenutnim vlasnikom. Srećom, nije imao razloga za žurbu. Običnom narodu trebali su dobri i sigurni stanovi, sa svim propratnim pogodnostima. On je to dobro znao. Zato što je najveći deo života proveo kao jedan od njih. Dok se Dankan zanosio takvim mislima, Fin je razgovarao sa vlasnikom, skeptično odmahujući glavom. Kada je biznis bio u pitanju, Fin je bio izuzetno vešt pregovarač. Umeo je da složi tako mrku i prezrivu grimasu, da vlasnika objekta smesta natera da spusti nišan i da se vrati u stvarnost. Vlasnik je pokušavao da mu utrapi tu zgradu kao da u pitanju nije bilo zapušteno skladište već pravi dvorac, nadajući se da je konačno upecao zlatnu ribicu. Dankanu nije smetalo što je o njemu razmišljao kao o ovci koju je trebalo ošišati jer je unapred znao dokle je bio spreman da ide. Dok je studiozno osmatrao tri slomljena prozora na čeonom delu zgrade, pozvonio mu je mobilni. Izvadio je telefon iz džepa i odgovorio

na poziv. „Da, ja sam. Molim? Kada? Kako?“ Okrenuo se u stranu, primetivši kako mu Fin, očigledno alarmiran njegovim tonom, dolazi u susret preko ispucalih betonskih ploča. „Gde se sad nalazi? Dobro, u redu“, rekao je nakon kraće pauze. „Odmah krećem.“ Prekinuo je vezu i gurnuo telefon u džep, ustremivši se pravo ka izlazu. „Moram hitno da idem.“ „Ali, gospodine Svifte...“, nervozno promuca vlasnik. „Nešto mi je iskrslo. Ovo prepuštam tebi, Fine. Imaš odrešene ruke“, dobacio je i odjurio ka automobilu. Dok je poršeom jurio ka bolnici, srce mu je drhtalo od strepnje, a um mu je bio preplavljen stravičnim slikama. Žena koja se predstavila kao detektivka Alberta rekla mu je da je Fibi imala nezgodu i da uskoro treba da bude puštena iz bolnice. Sigurno nije bila tako strašno povređena ako mi je već puštali kući, uporno je podsećao sebe. A opet, ta detektivka je bila užasno štura. Kao sve pandurke, ozlojeđeno je pomislio, nagazivši na kočnicu pred semaforom. Nije mu rekla kako se to desilo, ni koliko su ozbiljne bile Fibine povrede. Do đavola, kad će se upaliti prokleto zeleno? Možda je popila metak. Isuse! Oh, Isuse! Čim se semafor otvorio, nastavio je dalje, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu. Godine taksiranja su ga naučile da na najbrži mogući način stigne od jedne tačke do druge - ili da, po potrebi, produži putovanje kako bi zaradio koju kintu više. Skrenuo je na parking i progunđao par psovki, šarajući pogledom tražeći slobodno mesto. Kada je konačno uspeo da se uparkira i da se ustremi ka odeljenju hitne pomoći, već je bio na ivici nerava. Sigurno bi promarširao pravo pored nje da nije primetio njenu kosu. Tračak plamenocrvene boje koji ga je naterao da se ukopa u mestu i da se okrene ka klupama u čekaonici. Fibi je sedela među mnoštvom pacijenata koji su iz ovog ili onog razloga morali da potraže medicinsku pomoć. Na sebi je imala bledoplavu bolničku odeću. Ruka joj je bila u povezu, a lice - to očaravajuće lice - puno modrica i oteklina. „Fibi, za ime božje!“ Čučnuo je ispred nje i uhvatio je za ruku. „Jesi li mnogo povređena?“ „Kao što vidiš, ukazali su mi pomoć u ambulanti, što znači da nije tako strašno“, odgovori ona, gotovo uspevši da se osmehne. „Neko je trebalo da me pokupi, pa sam se setila tebe. Možda nije trebalo da ti dosađujem.“ „Ne pričaj gluposti. Šta se desilo? “ „Dankane... pošto sam te već pozvala, i pošto si se ti ljubazno oda-

zvao mom pozivu, moram nešto da te zamolim. Znaš, moram negde da se sklonim, dok se dovoljno ne priberem da mogu da se vratim kući. Možeš li da me odvedeš na neko mirno mesto, na samo nekoliko sati? Znam da sam previše zahtevna, ali...“ „Naravno da mogu. Jesi li sigurna da možeš da hodaš?“ „Mogu.“ Kada se pridigla sa klupe, prebacio je ruku oko njenog struka i privio je uza se, tako pažljivo kao da pridržava neku krhku umetničku skulpturu. „Osloni se na mene.“ „Već sam to učinila, čim sam te pozvala ovde.“ Gospode, stvarno je bilo dobro što je na nekoga mogla da se osloni. U svakom smislu. „Izvini. Uopšte mi nije palo na pamet da možda imaš druga posla.“ „Ma kakva posla? Ako si zaboravila, ja sam dokoni bogataš.“ Prime- tivši kako Fibi postiđeno okreće lice u stranu, zavukao je ruku u džep i izvadio naočari za sunce. „Stavi ovo. Zaradila si opaku šljivu ispod oka. Baš me zanima na šta tek liči dripac koji se usudio da se dokači s tobom.“ Ovog puta je stvarno uspela da se osmehne. „I ja bih to volela da znam.“ Ta tema je mogla da pričeka, opomenuo se. Bataliće dalja pitanja dok ne stignu kod njega. Skuvaće joj čaj da se malo smiri i opusti pa će onda na miru da popričaju. Pomogao joj je da uđe u kola i vezao joj pojas. „Ovako će ti biti udobnije“, rekao je, blago oborivši sedište. „Je l’ sad bolje?“ „Jeste. Hvala ti.“ „Jesu li ti dali nešto protiv bolova?“, upitao je, spuštajući se iza volana. Fibi potapša neseser koji joj je Liz dala u bolnici. „Da, neku opaku drogu. Ako ti ne smeta, malo bih zažmurila.“ „Samo izvoli. Bilo bi dobro da se malo odmoriš.“ Fibi je žmurila, ali nije spavala. Primetio je da joj je šaka bila zgrčena u pesnicu. Povremeno bi je opustila, na trenutak ili dva, a potom bi je ponovo stegla, kao da je unutra držala nešto što joj je bilo strašno važno. Zglobovi iznad šaka su joj bili povezani zavojem, što ga je zbunilo. Ako je imala saobraćajnu nesreću, zašto to nije javila svojoj porodici? I da li bi takva nezgoda mogla da izazove povrede oba ručna zgloba, modrice i otekline na licu i slabost koja ju je terala da hoda kao da su joj kosti od stakla? Izgleda da u pitanju nije bila saobraćajka. Dankan se svim silama trudio da ne razmišlja o drugim

raspoloživim opcijama. Bilo je pametnije da se kloni nagađanja i spekulacija - kao, na primer, šta joj se desilo sa odećom? - jer je to moglo da ga odvede na pravo minsko polje mogućnosti. Zbog toga je zaključio da je najbolje da drži jezik za zubima. Zahvaljujući dugogodišnjem taksiranju, naučio je da proceni šta su njegovi putnici želeli. Ćaskanje, diskusiju, razmenu informacija, tišinu. A Fibi je očigledno bila od onih koji su želeli tišinu. Ako se zanemari to grčevito stiskanje pesnice, jedva da se pomerila „ dok su putovali preko mosta koji je povezivao kopno i ostrvo, dok se porše probijao preko močvara i zaliva i vijugao kroz zelene tunele nadvijajućih slabala. Tek kada je Dankan prešao poslednju krivinu i lagano zaustavio kola, Fibi se promeškoljila na sedištu i otvorila oči. Dankan je stvarno živeo na visokoj nozi, zaključila je, osmotrivši posed koji je odisao tradicionalnom elegancijom prožetom sitnim ličnim hirovima. Nad kućom se, poput krune, nadvijala dražesna krovna terasa. Staza je bila oivičena hrastovima obraslim mahovinom koji su dodatno isticali lepotu bledoplave fasade sa belim ukrasnim detaljima. Vrtovi puni azaleja koje su delovale kao da će se svakog časa rasprsnuti od lepote i živopisnosti sezali su na sve strane, sa ležernošću koja je grandioznost protkivala neopisivim šarmom. Veranda i terasa bile su prekrivene saksijama i korpama sa raznobojnim cvećem, a elegantne ljuljaške i velike udobne stolice su prosto mamile posetioce da sednu i opuste se uz čašu hladnog pića. „Ovde je stvarno lepo.“ ,,I meni se dopada.“ Dankan izađe iz kola i krenu ka suvozačkim vra- lima. „Daj da ti pomognem.“ „Hvala ti.“ Ponovo se naslonila na njega. „Ne znam kako da ti se odužim, Dankane.“ „Ma, pusti to.“ Pomogao joj je da se popne uza stepenice i poveo je preko verande, ka vratima koja su bila ukrašena vitražom sa tradicionalnim keltskim dezenom. „Koliko dugo živiš ovde?“ „Oko pet godina. Ovde provodim najviše vremena. Istini za volju, isprva sam se nosio pomišlju da prodam ovaj posed, ali... duga priča.“ Dobacio joj je ležeran osmeh preko ramena i ubacio ključ u bravu. Kada je odgurnuo vrata, pred njihovim očima se razlilo more zlatne svetlosti koja je obasjavala raskošan kolorit i elegantan prostor oplemenjen zavojitim stepeništem i širokim zasvođenim hodnicima. Fibi uštogljeno krenu za njim, kroz predvorje koje je vodilo ka salonu.

Primetila je velika vrata koja su izlazila na terasu sa koje je pucao pogled na još nekoliko raskošnih vrtova u čijem se središtu nalazila senica sa dražesno isprepletenim visterijama. Ispred prozora na čeonom delu kuće se nalazio klavir, a stolice i divani nežnosive boje predstavljali su elegantan kontrast u odnosu na snažnu burgundsku nijansu zidova. Zidovi su bili prekriveni umetničkim platnima, sa prizorima koji su podsećali na sanjalačke pejzaže koji su vrveli od reka i močvara, a naokolo su bili brižljivo raspoređeni razni antikvitetni predmeti, zajedno sa neobičnim detaljima kao što je velika keramička svinja. Kada ju je poveo ka jednoj od sofa, odmahnula je glavom i prišla staklenim vratima. „Imaš predivne vrtove.“ „Hvala. Počeo sam da se zanimam za takve stvari otkako sam se doselio ovde.“ „Kapiram. Zar ova kuća nije prevelika za jednog čoveka?“ „Zato sam i hteo da je prodam. Ali, kad bolje razmislim, prostor je poprilično iskorišćen.“ „Jesi li...“ Ona nasloni čelo na staklo i zatvori oči. „Izvini, izgleda da stižemo do srceparajućeg dela programa. Plašim se da ću se svakog časa raspasti.“ ,,U redu je.“ On spusti šaku na njena leđa, osetivši drhtaje koji su joj potresali telo. „Hajde, izbaci to napolje“, rekao je, znajući da su stigli do samog središta uragana. Privio ju je uz sebe kada se okrenula i podigao je u naručje kada je počela da jeca. A tada ju je preneo do divana i spustio je na svoje krilo, nežno je ljuljuškajući sve dok uragan nije prohujao.

OSMO POGLAVLJE ije je bilo stid zbog suza koje je prolila, zbog suza koje je morala da izbaci iz sebe. Dok je plakala i jecala, spirajući strah i mučninu koji su joj razdirali dušu, bila je zahvalna što Dankan nije bio od onih muškaraca koji bi je nezgrapno tapšali po leđima i molili je da ne plače. On je naprosto bio tu, pokraj nje. Ponudio joj je svoj zagrljaj kao utočište i dopustio joj da se sita isplače. Kada su njeni drhtaji minuli i kada su njene suze presahle, spustio je lagan poljubac na njenu pomodrelu slepoočnicu. „Je l’ sad bolje?“ „Jeste.“ Lagano je udahnula i kada je izbacila vazduh iz pluća osetila je da je bila mnogo čvršća i pribranija nego kada je kročila unutra. „Gospode, sad mi je stvarno lakše.“ „Evo kako ćemo. Idem po neko piće, pa ćeš natenane da mi ispričaš šta ti se desilo.“ Podigao je njeno lice i zagledao joj se pravo u oči. ,,A onda ćemo da vidimo šta dalje.“ ,,U redu.“ „Plašim se da nisam neki kavaljer. Nemam čak ni maramicu.“ „Imam papirne maramice u torbi.“ „Dobro, onda idem do kuhinje.“ On je pomeri sa svog krila i lagano je prebaci na sofu. „Ako hoćeš da se umiješ, kupatilo je odmah niz hodnik, sa desne strane.“ „Dobra ideja.“ Kada je napustio salon, Fibi još malo ostade na sofi, pokušavajući da se smiri i pribere. S mukom se pridigla na noge i pokupila torbu koju je ostavila na kafenom stočiću. Prošla je kroz nadsvođena vrata i krenula preko izglancanog hodnika koji je vodio ka ženskom toaletu. Kada je spazila svoje lice u izduženom ovalnom ogledalu, ispustila je prigušen vapaj, satkan od podjednakih doza taštine i uznemirenosti. Oči su joj bile nadute i crvene, a koža prošarana modricama svih mogućih boja i nijansi, sa zastrašujućim crnim podlivima. Vilica joj je bila naduta kao balon, a donja usna pocepana i dvostruko veća nego ranije. Zavoji na čelu su prekrivali duboku posekotinu, a njihova belina bila je u upečatljivom kontrastu sa ranjavom i izubijanom kožom. „Glavu gore, Fibi. Nisi došla na takmičenje za mis“, promrmljala je. N

„Ali, gospode, blagi gospode, zar možeš da izgledaš gore od ovoga?“ Kada se bude vratila kući sa takvim licem, svi će se raspametiti od panike. Ali, moraće i to da pregrmi, podsetila se, tapkajući lice hladnom vodom. Ubrzo je otkrila da je, sa ugruvanim kukom i rukom u zavoju, čak i tako elementarna stvar kao što je pražnjenje bešike predstavljala užasno neprijatan i frustrirajući zadatak. I da ju je sređivanje pred ogledalom koštalo truda koji je, uprkos pozamašnoj dozi medikamenata, prouzroko- vao lavinu potmulog pulsirajućeg bola. Možda je stvarno patila od sujete, ali nije mogla da se pomiri s pomišlju da je izgledala kao da se brzinom od sto na sat zakucala u betonski zid. Osim toga, užasno je mrzela to hramanje. Kada se ponovo doteturala do salona, primetila je da je Dankan već poslužio čaj. „Ne znam šta su ti dali u hitnoj, ali sam pretpostavio da alkohol otpada. Zato sam ti skuvao čaj i doneo ti čaroban lek za modro oko. Vrećicu sa smrznutim graškom.“ Ona zastade na nekoliko koraka od njega. „Skuvao si čaj?“ „Da. Nemoj reći da ne voliš čaj.“ „Naravno da ga volim, nego... Ti si mi skuvao čaj, i servirao ga u ovom prelepom čajniku, na ovom prelepom poslužavniku. I još si mi doneo vrećicu sa graškom.“ Ona smušeno podiže nepovređenu ruku. „Moje emocije su u totalnom haosu. Briznuću u plač zato što mi je neko servirao čaj i ponudio mi smrznut grašak za modrice.“ „Dobro je što ti nisam ispekao i kolače.“ Dohvatila je vrećicu sa ledom i prislonila je uz deo lica koji je pretrpeo najveću štetu. „Umeš da praviš kolače?“ „Ne znam. Još nisam probao. Ali, ta opcija svakako otpada jer s takvom vilicom ne bi mogla čak ni da ih probaš. Je l’ te mnogo boli?“ Ona lagano priđe divanu. „Hoćeš da se junačim ili da ti kažem istinu?“ „Hoću istinu.“ „Onda priznajem da opako boli. Čini mi se da mi se koske raspadaju, da mi nijedan deo tela nije ostao čitav. Koliko vidim, tebi je to smešno.“ On nastavi da se smeška. „Ne, nije mi smešno što te boli, već što si toliko nadrkana zbog toga. Drago mi je što si mi konačno otkrila svoj pravi temperament.“ Spustio se pored nje i nasuo joj čaj. ,,A sad mi ispričaj šta se desilo, Fibi.“ „Neko me je jutros presreo na stepeništu. Dok sam bila na poslu.“

„Presreo te? Ko to?“ „Pojma nemam. Nisam videla napadača tako da ništa ne mogu pouzdano da tvrdim, ali znam da je čekao baš mene.“ Tada mu je sve potanko ispričala, od početka do kraja. Dankan je nijednom nije prekinuo, ali kada je pomenula kako joj je napadač strgao odeću, razjareno je skočio sa kauča. Prišao je staklenim vratima i nemo se zagledao napolje. Ona je nakratko zaćutala, pitajući se da li treba da nastavi sa pričom. „Nastavi, slušam te“, dobaci on, ne okrećući se ka njoj. „Samo ne mogu da sedim u mestu.“ Nastavio je da je sluša, i dalje zureći kroz staklo, ali je umesto isprepletenih visterija i staza koje su vijugale kroz zelenu raskoš video to mračno stepenište, video je kako se Fibi, bespomoćna i isprebijana, bori sa tim bezličnim kopilanom koji joj cepa odeću i hara po njenom telu i iživljava se nad njom. Taj dripac ne sme proći nekažnjeno, pomislio je. On je bio od onih ljudi koji su verovali da svako mora da plati za svoja nedela. „Ti znaš ko je to uradio“, rekao je kada je završila. „Nisam ga videla.“ Dankan se konačno okrenu ka njoj. Lice mu je bilo tako mračno, da je plavetnilo njegovih očiju još više došlo do izražaja. „Ali znaš ko je to uradio.“ „Gajim određene sumnje, ali sumnja nije dokaz.“ „Poštedi me pandurskih koještarija. Hoću samo da čujem ko je taj dripac.“ „Dobro znam ko je on, ali prvo moram da pronađem dokaze koji će podržati moje tvrdnje. Zar stvarno veruješ da bih prešla preko ovoga? Zar misliš da sam takav beskičmenjak?“ Ona ozlojeđeno podiže ruku. „Hajde, slobodno se isprazni. Bes ume da bude jednako blagotvoran kao i plač.“ „Vidiš šta mi je taj skot uradio? Povredio me i ponizio. Naterao me da pomislim da će me ubiti i da će moje dete ostati siroče i da će moja majka skapati od tuge. A onda me je ostavio golu i isprebijanu, naterao me da otpuzim do prvih vrata i zatražim pomoć, na mestu gde radim, na mestu gde ću svakog dana morati da se srećem sa ljudima koji su videli šta mi je uradio. A znaš li zbog čega? Znaš li zašto je to uradio?“ „Ne znam. Zašto?“ „Zato što mu je bilo ispod časti da prima naređenja od mene. Odbio je da se povinuje mom autoritetu, ženskom autoritetu. Nije mogao da podnese pomisao da ja treba da ga disciplinujem i da ga kažnjavam

ako nešto uradi naopako.“ „Hoćeš da kažeš da ti je to uradio neki policajac?“ Fibi se prenu, tek tada shvativši da je previše rekla. „Ništa ne kažem. Samo pretpostavljam.“ „Kako se zove?“ Njena uzdrhtala ženska duša, duša žene koja je nedavno bila tako grubo povređena i ponižena, rastopi se od prizvuka koji je nazrela u njegovom glasu. Od prizvuka koji je jasno govorio: Ja ću to da sredim. Ali je, uprkos tome, odmahnula glavom. „Stani na loptu, Dankane. Taj dripac će dobiti ono što je zaslužio. Kunem se da će mi to od danas biti glavna životna misija. Ali, sve u svoje vreme. Znaš, to što si me doveo ovde i dao mi vremena da... ne možeš čak ni da zamisliš kakvu si mi uslugu učinio.“ „Drago mi je što sam ti pomogao, ali ti meni ne pomažeš kad tvrdoglavo tajiš njegovo ime dok ja izgaram od želje da ga isprebijam tako da ga ni rođena majka ne prepozna i da mu nakon toga iščupam onu stvar iz gaća i bacim je prvom krvožednom džukcu na koga naiđem.“ „Da, znam da ti ne pomažem“, prozbori Fibi nakon poduže pauze. „Mada moram priznati da mi tvoj bes prija. Pa čak i da mi laska.“ „Znaš, još nisam ukapirao šta se tačno dešava između nas dvoje, ali - ako to ostavimo po strani, o čemu god da je reč - treba da znaš da mi padne mrak na oči kad čujem da je neki umobolni iskompleksirani dripac

fizički nasrnuo na ženu i da je moj prirodan poriv u takvim situacijama da tog skota premlatim na mrtvo ime, pa makar ti taj poriv smatrala šovinističkim ili staromodnim ili kakvim god želiš.“ Da, on je to stvarno mogao da uradi, shvatila je. Ranije joj je promakao taj detalj, ali dok ga je sada posmatrala, dok je posmatrala taj uzavreli bes koji je probijao kroz fasadu ledene uzdržanosti, shvatila je da Dankan Svift nije bio samo šarmantan muškarac koga je zadesila premija na lutriji. ,,U redu, sad shvatam. Ti imaš urođeni zaštitnički poriv koji te navodi da...“ „Poštedi me tog pregovaračkog sranja. “ „To je moj urođeni poriv“, uzvrati ona. „Poriv koji mi obično nalaže da odbrusim kako meni ne treba zaštita, mada znam da bi to u ovim okolnostima zvučalo glupo. Znaš, Dankane, najveći deo života sam provela štiteći i braneći druge. Počela sam to da radim još mnogo pre nego što sam dobila policijsku značku. I zato se baš ne snalazim u ovakvim situacijama. Ne znam kako treba da se postavim kad neko mene želi da odbrani ili zaštiti.“ On joj priđe i kolebljivo se nadvi nad njom. „Trudiću se da budem što pažljiviji, a ti mi stavi do znanja ako te boli.“ Tada je, veoma lagano, spustio svoje usne na njene. „Ne boli me.“ Nastavio je da je ljubi, a onda se naglo uspravio. „Imaš nedelju dana.“ „Molim?“ „Imaš nedelju dana da obaviš svoju životnu misiju. A ako ti to ne pođe za rukom, reći ćeš mi njegovo ime pa ću ja da uradim ono što smatram za shodno.“ „Ako je to nekakav ultimatum...“ „Nije ultimatum, već puka činjenica.“ On se spusti na kafeni stočić preko puta nje i dohvati vrećicu sa smrznutim graškom. Okrenuo je hladniju stranu i prislonio je na njenu nateklu vilicu. „Već znam da je u pitanju policajac koji te je zbog nečeg uzeo na zub. Pretpostavljam da bih u roku od sat vremena mogao da iščeprkam njegovo ime, ali ti ostavljam nedelju dana da to središ na svoj način.“ „Ti očigledno misliš da, zato što imaš para kao pleve, možeš da...“ „Ne, Fibi, ne mislim nego znam.“ On nežno podiže njene šake i skliznu usnama preko zavoja na ručnim zglobovima. Iako su mu reči bile ozbiljne i turobne, dodir njegovih usana bio je neobično utešan. „Novac može da podmaže stvari. To je još jedna od činjenica kojih smo oboje

svesni. Ti si sposobna i pametna žena i zračiš tom svrhovitošću koja me prosto obara s nogu. Spreman sam da se kladim da će ti nedelju dana biti dovoljno da sateraš tog drkadžiju u škripac, ali ako ti to kojim slučajem ne uspe, onda ja stupam na scenu.“ „Na scenu? Ovo nije pozorište, Dankane. Ovo je interna policijska stvar i ti tu nemaš šta da tražiš.“ On razvuče usne u osmeh, taman toliko da ona rupica u uglu njegovih usana dražesno zaigra. „Stvarno opako izgledaš.“ „Oprosti?“ „Lice ti je tako izubijano, da ne bi prošla nezapaženo čak ni u Uvodu u anatomiju, ali kada te pogledam čini mi se kao da me je drmnula struja, od temena pa sve do tabana. Nikako ne mogu da skapiram kako je to moguće, ali je tako.“ Rastrzana bujicom oprečnih poriva i emocija, ona spusti vrećicu na poslužavnik. „Do đavola, kakve to veze ima s problemom koji razmatramo?“ „Nikakve. Samo mi je palo na pamet. Hoćeš li još čaja? I, znaš...“ dodao je kada se ona zbunjeno zapiljila u njega, „možda bi bilo pametnije da promenimo temu. I ti i ja smo već doneli svoju odluku tako da nema svrhe da se raspravljamo kad nijedno nije spremno da popusti. A, osim toga, pošto se ne osećaš najbolje, nije pošteno da se natežem s tobom.“ „Ne, neću više čaja. A što se tiče ovog drugog, u pravu si. Ne osećam se baš najbolje, ali se osećam dužnom da ti ukažem da postoji velika razlika između zakonskih sankcija i lične odmazde.“ „O tome ćemo neki drugi put, kad se vratiš u formu. Hoćeš li možda da se istuširaš? Voda će ti ublažiti bolove.“ Bio je to još jedan od detalja koji su joj promakli, prođe joj kroz glavu. Uz sve ostale kvalitete, taj tip je bio nepopustljiv kao stena. „Zahvaljujem na ljubaznosti, ali nemam vremena. Treba da se vratim kući.“ Pomisao na to je natera da se ponovo zagleda u svoje modrice i zavoje. „Gospode bože.“ „Hoćeš li prvo da im se javiš? Da ih pripremiš?“ „Neću. Ako im nešto natuknem preko telefona, ima da se raspamete od brige. Šta da ti kažem, Dankane? Izgleda da ćeš, nakon svega, morati da me voziš nazad.“ „Nema problema. Pružiću ti priliku da mi se odužiš.“ On je izvede napolje i povede je ka automobilu. Čak je i ta kratka šetnja bila toliko iscrpljujuća za njeno stanje, da je mogla samo da se stro- pošta na sedište i da mu dopusti da joj veže pojas. Karli će se svakog časa vratiti kući, razmišljala je dok su se vozili ka

Džons stritu. Mama je sigurno pregledala narudžbine na Internetu ili je pakovala dovršene ručne radove koje je ujutru trebalo da pošalje poštom. Ava je takođe obavila dnevna zaduženja tako da se sada verovatno vrzmala po kuhinji. Bio je to još jedan rutinski ponedeljak. A sada će ona banuti tamo i uneti pometnju i nemir u njihova srca. „Ko svira klavir?“ „Niko. Ja se ponekad zezam. Pomalo improvizujem, po sluhu. Oduvek sam mislio da prostor deluje otmenije kad ubaciš klavir.“ „Rođaka Bes je insistirala da Karter i ja uzimamo časove klavira. Ja sam uspela da ovladam tehničkim detaljima, ali Karter, za razliku od mene, svira dušom.“ Pažljivo je naslonila glavu na sedište. „Dala bih sve na svetu da ovo mogu da preskočim. Da ih poštedim šoka i objašnjenja. Gospode, samo da sve prođe što bezbolnije po njih.“ „Ako želiš, ja ću im objasniti šta se desilo.“ „Hvala ti, ali moram to lično da obavim. A šta je s tvojom porodicom, Dankane? Gde žive?“ Tek tada joj je palo na pamet da u čitavoj kući nije primetila nijednu porodičnu fotografiju. „Tu i tamo.“ „Duga priča?“ „Pravi ep. Ostavićemo to za neki drugi put.“ Tada joj zazvoni telefon i ona izvadi aparat iz tašne. Nije mogla ni da sanja da je čak i taj pokret mogao da bude tako mučan. „Ovde Fibi. Da, Dejve, u redu sam. Bolje mi je. Ne, upravo se vraćam kući. Bila sam kod jednog prijatelja. Ne brini. Moglo je da bude i gore.“ Nakratko je zaćutala, slušajući svog sagovornika. „Shvatam. Doći ću sutra da... ali, gospodine... kapetane... u redu, Dejve.“ Ispustila je ozlojeđen uzdah. „Znači, dva dana? Tri? Dobro, dogovoreno. Molim te, samo još nešto. Možeš li da mi prebaciš onaj sastanak za četvrtak? Hvala ti. Da, hoću. Bez brige, Dejve. Zdravo.“ „Je l’ sve u redu?“ upita Dankan. „Ne baš, ali bolje nego što je moglo da bude. Malo je trebalo da mi naredi da ostanem na bolovanju bar dve nedelje.“ „Bitanga.“ Fibi prasnu u smeh, ali je probadanje u rebrima natera da bolno uzdahne i da se smiri. „Poludela bih da dve nedelje moram da ostanem kod kuće. Mama i Ava bi me ugušile svojom brižnošću. Dejv to zna pa je popustio. Brže ću se oporaviti ako budem radila i, što je još bitnije, moj povratak će poslati određenu poruku. Sigurna sam da je Dejv i to imao u vidu. Verovatno je još od početka računao da ću biti odsutna najviše tri- četiri dana. On je strašno namazan.“

„Mislim da bismo se nas dvojica dobro slagali.“ „Verovatno. Znaš, taj tip je klisnuo s mojim oružjem.“ ,,Ko? Kapetan Dejv?“ „Ma ne... ne on. Izvini, toliko sam smućena, da moje misli ne prate logičan sled.“ Policajac koji ju je povredio, shvati Dankan. Primetivši da je Fibi ponovo utonula u razmišljanje, zaključio je da je bolje da začuti i da joj ostavi vremena da se pripremi za ono što je sledilo. Takođe je primetio da je, što su se više približavali Džons stritu, njena usplahirenost sve više rasla. „Možda bi ti pomoglo da drmneš jedan bur- bon i da zapališ cigaretu“, rekao je brižnim glasom. „Mislim da mi treba nešto žešće od toga. Ako si zaboravio, uskoro ću morati da se uhvatim u koštac sa histerijom tri prestravljene žene.“ Fibi nekoliko puta duboko udahnu, pripremajući se za susret sa svojom porodicom, dok je Dankan skretao na pločnik ispred njene kuće. „Gospode! Samo mi još to treba!“ „Šta to?“ Dankan skrenu pogled ka njoj i primeti kako joj se usne šire u stoički osmeh. Pre nego što je uspeo da shvati šta se dešava spazio je kako nepoznati muškarac trči preko pločnika, pravo ka njima. „Fibi! Fibi! Šta se desilo?“ Muškarac uspaničeno otvori suvozačka vrata i pruži ruke ka njoj. „Gospode bože! Šta ti se desilo? Ko si ti?“ Munjevito se okrenuo ka Dankanu, zasuvši ga tim rečima kao kamenicama. „Šta si, do đavola, uradio mojoj sestri?“ „Kartere, prestani da se glupiraš. On mi ništa nije uradio. Samo mi je pomogao.“ „Ko to je povredio? Gde je taj gmaz?“ Džons strit je vrveo od prolaznika, od šetača i turista koji su već počeli da zastajkuju, piljeći u pretučenu ženu i dvojicu muškaraca koji su stajali pored blistavog belog poršea. „Prestani da urlaš na ulici kao da si sišao s uma. Hajde, idemo unutra.“ „Njegova pitanja su na mestu.“ Dankan priđe suvozačkim vratima. ,,I ja bih voleo da čujem odgovore“, dodao je, okrenuvši se ka Karteru. „Ja sam Dankan. Molim te da budeš što pažljiviji. Sve je boli.“ „Ti ćeš da mi kažeš da budem pažljiv?!“ „Kartere, hoćeš li već jednom da prestaneš? Ne moraš da dolivaš ulje na vatru. Ionako sam imala dovoljno usran dan. Dankane, izvinjavam se zbog nepristojnosti mog brata.“ „Nema problema.“ ,,Oh, gospode! Eno gospođe Tifani! Zar ona i njeno luckasto pseto baš sad moraju da se vraćaju iz parka? Kartere, za ime božje, nemam

živaca da se objašnjavam s njom. Priberi se i pomozi mi da se što pre sklonim odavde.“ „Samo opušteno“, ubaci se Dankan, osmotrivši vremešnu gospođu sa natapiranom plavom kosom koja je tapkala za sićušnim goluždravim psom sa upadljivom mašnom oko vrata. „Još te nije spazila. Usput budi rečeno, ni ja ne bih bio ljubazniji da sam na tvom mestu“, dobacio je Karteru dok su vodili Fibi ka kućnom prilazu. „Ali, uz dužno poštovanje i razumevanje, kod mene postoji jedno pravilo. Kad dovezem damu kući, obavezno je dopratim do vrata.“ Shvativši da je uzaludno da se opire, Fibi mu dopusti da je uhvati oko struka i da je praktično ponese uza stepenište. To je bila uvertira, pomislila je, a sada je kucnuo čas za predstavu. Kad su se vrata otvorila, Esi je već trčala niz hodnik. „Čula sam neku viku. Šta se dešava, Kartere? Oh, Fibi! Gospode bože!“ Esi preblede kao kreč i zanjiha se u mestu. „Pustite me“, promrmlja Fibi i pohita ka majci. „Mama, sve je u redu, veruj mi. Hajde, lagano diši. Ja sam dobro, inače ne bih bila ovde. Kartere, donesi joj čašu vode.“ „Ne, ne...“ I dalje bleda kao avet, Esi spusti šaku na Fibin obraz. „Moja devojčica.“ „Sve je u redu, mama.“ „Tvoje lice. Ruben...“ „Ruben je mrtav, mama. Dobro to znaš.“ „Da, da... oprosti. Oprosti, mila. Oh, Fibi. Šta se, zaboga, desilo? Tvoje lice, tvoja ruka... Ava, brzo dođi!“ Uspela je da se povrati od prvog šoka, primeti Fibi. Još je bila bela kao krpa, ali je uspela da se pribere. Ava munjevito dotrča iz zadnjeg dela kuće i hodnik se u narednih nekoliko minuta ispuni pometnjom, usplahirenim glasovima, uspaničenim pokretima i suzama. Dankan zatvori ulazna vrata i povuče se u stranu. On je oduvek smatrao da je, kad ne možeš da pomogneš, bolje da se skloniš s puta. „Dobro. Sad je dosta.“ Kroz usplahireni metež odjeknu Fibin čvrst pribran glas. Još nekoliko puta je ponovila isto naređenje, a onda sa njenih usana, nalik čistom verbalnom šamaru, skliznuše stroge odsečne reči koje su imale tako šo- kantno dejstvo, da su svi smesta utihnuli. „Uskoro ću sve da vam objasnim, ali prvo prestanite da histerišete i da se nadvikujete. Pretučena sam, što je očigledno, a ova pometnja mi nimalo ne pomaže. Dakle...“ „Mama.“

Baš kao što je onaj verbalni šamar prekinuo histeriju, ta tiha drhtava reč je prekinula tiradu policajke koja je očigledno bila na rubu nerava. Fibi se okrenu ka devojčici koja je stajala u podnožju stepeništa, držeći jarkocrvenu loptu. „Sve je u redu, Karli. Znam da ne izgledam sjajno, ali je sve u redu. Malo sam povređena, ali će to brzo proći.“ „Mama.“ Lopta odskoči u stranu kada se Karli sjurila ka njoj, bacivši joj se u zagrljaj i prislonivši svoje lice uz njen struk. Sa mesta na kome je stajao Dankan je mogao da primeti kako plima bola briše poslednji tračak boje sa Fibinih obraza. „Oprostite. Možda nije pristojno što vas prekidam, ali smatram da bi bilo bolje da Fibi malo prilegne.“ Još pre nego što je dovršio rečenicu Dankan se ustremi ka njoj i podiže je u naručje. „Karli, možeš li da mi po- kažeš gde je mamina spavaća soba?“ „Na spratu.“ „Pusti me, Dankane. Mogu sama da se popnem.“ „Naravno da možeš, ali će ovako biti lakše. Gospođo Maknamara? Fibi bi trebalo da popije lekove koje je dobila u bolnici. Možete li da joj donesete vode?“ „Naravno, naravno.“ „Ja ću.“ Ava brižno stegnu Esinu mišicu. „Ti idi gore sa Fibi. Odmah ću doneti vodu i led. Kartere, hoćeš li da mi pomogneš?“ „Idem da namestim krevet.“ Esi usplahireno potrča uza stepenice. „Šta se desilo, mama? Jesi li pala?“ Karlin glas je i dalje podrhtavao dok je koračala pored Dankana, stežući rub Fibine bolničke odeće. „Tako nekako. Pala sam na stepeništu i morala sam da odem u bolnicu. Tamo su me sredili i pustili me kući. Znaš da ljude ne puštaju iz bolnice ako im nije dobro.“ „Slomila si ruku?“ „Nisam. Samo sam je povredila. Stavili su mi povez da je ne bih pomerala.“ Karli se sumnjičavo okrenu ka Dankanu. „Zašto je nisi uhvatio kad je pala?“ „Zato što nisam bio tamo.“ Uneo je Fibi u spavaću sobu, primetivši da je Esi već stavila čaršav i jastuke. „Evo, spusti je ovde. Hvala ti, Dankane. Mila, tako mi je žao. Pre- sekla sam se kad sam te ugledala.“ ,,U redu je, mama. Sve će biti u redu.“ „Naravno da će biti u redu.“ Iako su joj usne podrhtavale, Esi se široko osmehnu svojoj unuci. „Lepo ćemo se brinuti o mami, zar ne, mila? Sad bi trebalo da popije lek.“

,,U tašni mi je. Mislim da...“ „Evo je!“ Dankan hitro spusti tašnu na krevet. „Tebi ništa ne može da promakne“, promrmlja Fibi. „Dankane, šta kažeš da siđeš do salona?“, započe Esi. „Karter će te poslužiti pićem i...“ Nervozno je protrljala slepoočnicu. „Bilo bi nam drago da ostaneš na večeri. Hoćete li to da nam učiniš?“ „To je zaista ljubazno od vas, ali mislim da je bolje da vas ostavim da se pobrinete za Fibi. Ako poziv važi, rado ću svratiti drugom prilikom.“ „Naravno da važi. Ti si dobrodošao u bilo koje doba. Ispratiću te.“ „Zaista nema potrebe.“ On srdačno potapša Esino rame i skrenu pogled ka Fibi. „Isto važi i za tebe.“ „Mislim da ću te poslušati. Dankane...“ „Prićaćemo kasnije, Fibi.“ Dok je napuštao sobu, primetio je da se Karter penje uza stepenice. Karter zastade sa strane, noseći vrećice sa ledom. „Izvini što sam se ma- lopre okomio na tebe.“ „Zaboravi. Sasvim normalna reakcija.“ „Znaš li koje premlatio moju sestru? Ostali mogu da nasednu na njene bajke, ali sam ja dovoljno puta dobio pesnicu u lice da znam kako to izgleda.“ Dankan znatiželjno izvi obrve. „Ne znam ko je to uradio, ali ću uskoro saznati.“ „Ako pre mene otkriješ o kome je reč, molim te da mi javiš.“ „Naravno.“ „Karter Maknamara.“ Karter prebaci vrećice u jednu ruku i ispruži šaku ka njemu. „Dankan Svift. Vidimo se.“ Kada je napustio kuću i krenuo ka svojim kolima, Dankan baci još jedan pogled ka Fibinom prozoru. Veličanstvena kuća, pomislio je. I dupke puna problema. On je imao dovoljno iskustva sa problemima tako da je znao da su oni dolazili u svim mogućim ukusima i oblicima. Baš kao što je znao i da je Fibi, o kakvim god problemima da je reč, bila spona koja je držala porodicu na okupu. Da li je to bio dar ili teret? upitao se. Verovatno i jedno i drugo. Neki razborit i trezven muškarac bi brže-bolje pobegao od te veličanstvene kuće čiji se krov povijao pod teretom problema. Pobegao bi glavom bez obzira. Možda bi i on to trebalo da uradi. A opet, pomislio je, ponekad je bilo zanimljivije, i svakako isplativije, upustiti se u rizik.

Na kraju je završio u baru. Znao je da najezda na Slem Dank neće započeti bar još sat vremena, dok radnici ne izađu s posla, tako da je, uprkos brojnim ravnim ekranima preko kojih su promicali sportski izveštaji i raštrkanim klijentima koji su igrali bilijar i stoni fudbal, zaključio da je unutra bilo dovoljno mirno za sastanak. Osim toga, baš mu se pilo pivo. Nakon tako iscrpljujućeg popodneva sigurno ga je zaslužio. Nestrpljivo se zagledao u vrata, a kada je spazio kako njegov prijatelj ulazi u lokal mahnuo je rukom ka šanku. „Već sam ti naručio koronu i načos.“ Fin se vešto uvuče u njegov separe. „Danas si me pošteno ispalio.“ „Izvini. Stvarno je bilo hitno. Pa, reci mi, kako ti se čini?“ Fin zamišljeno naduva obraze. „Džejk, koga si takođe ispalio jer je stigao tamo samo dva minuta nakon što si zbrisao, kaže da će napraviti detaljan proračun i obavestiti te koliko ćeš para morati da uložiš da bi izveo to što si zamislio. Ali, onako odoka, smatra da ćeš morati da se opružiš bar za ciglu i po preko sume koju ćeš isplatiti za samu kupovinu.“ ,,U redu.“ Fin se zavali na naslon dok je konobar spuštao poslužavnik sa načo- som i čašu sa koronom. „Da li se nekad osvrneš za sobom i upitaš se kako je moguće da nas dvojica sedimo ovde i razglabamo o milion i po dolara kao da je u pitanju običan sitniš?“ „Koliko si pljunuo za to odelo?“ Fin se isceri i podiže svoje pivo. „Fino odelce, a?“ „Naravno da je fino. Ti si moj modni idol. Evo kako ćemo, ortak. Planiraj dve cigle za renoviranje. Nema razloga da škrtarimo. I tome pridodaj cifru koju ću onom kikirezu isplatiti za preuzimanje zgrade.“ „Stvarno izgleda kao kikirez“, promrmlja Fin. „Kad mu pljunemo lovu, možda se časti nekom pristojnom perikom. U svakom slučaju... imaš li olovku?“ Fin izvadi monblan penkalo iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Zašto nikad ne nosiš prokleto penkalo?“ ,,A gde da ga držim? Osim toga, uvek mogu da se oslonim na tebe.“ Dankan dohvati platnenu salvetu i naškraba nekoliko cifara. To je sve objašnjavalo, pomisli Fin. Njegov prijatelj je - u tom iznoše- nom džinsu, u opuštenoj košulji sa zavrnutim rukavima i sa kosom koja je prosto vapila za šišanjem - možda izgledao kao sasvim prosečan momak, kao običan srećnik koji je u pravom trenutku odabrao prave brojeve, ali to nipošto nije bilo sve. Jer, kada je Dankan Svift bio u pitanju, stvari nikad nisu bile onakve kakvim su se činile.

Klizeći pozajmljenim penkalom preko platnene servijete, Dankan je sračunavao troškove transakcije, renoviranja i opremanja zgrade, zajedno sa prihodima koje bi mogao da izvuče iz novog poslovnog poduhvata. Dok je to radio, ležerno je grickao načos i pijuckao pivo, a Fin je mogao da se kladi da će, kada bude završio s računicom, njegova analiza rashoda i prihoda biti jednako precizna kao proračun koji bi napravila čitava legija finansijskih službenika. Dankan je imao šlifa za takve stvari, zaključio je, pažljivo prebacujući načos sa poslužavnika na tanjir. „Gde si danas zbrisao?“ „Baš o tome sam i hteo da razgovaram s tobom. Ili, tačnije rečeno, sa tvojom ljupkom suprugom.“ ,,Lu je na sudu.“ Dankan skrenu pogled ka vratima i razvuče usne u obestan kez. „Gre- šiš.“ Žena koja je prilazila stolu bila je obučena u konzervativan plavi kostim ispod koga su se nazirale fantastično oblikovane noge duge bar jednu milju. Njene seksi lokne bile su pedantno prikupljene i prikačene šnalom, što je dodatno isticalo njene oštre jagodice, duboke smeđe oči i široka prefinjena usta. Koža joj je imala boju bogatog karamela. Dankan se oduvek pitao kako je bilo koji sudija ili porotnik mogao da pogleda u to lice i da joj kaže ’ne’, šta god da je tražila od njih. Dankan se izvuče iz separea i srdačno je zagrli. „Daj mu korpu i ispu- niću ti svaku želju“, šapnuo joj je na uho, dovoljno glasno da ih Fin čuje. „Ako treba, kupiću ti Fidži.“ Lu prasnu u glasan zvonak smeh. „Mogu li ipak da ga zadržim? Znaš, koliko da se poigram s njim u slobodno vreme.“ „Da si mi smesta vratio ženu“, dobaci Fin iz separea. „Nisam još završio s njom.“ Dankan je teatralno cmoknu u obraz. „Ah, sad mi je lakše. Hvala ti što si došla, Lu.“ „Mislio sam da si u sudnici.“ „Bila sam, do malopre.“ Ona se smesti pored Fina i nežno ga poljubi u usta. „Saterala sam tužilaštvo u škripac pa su tražili prekid. Dakle, koji od vas lepotana će da mi naruči martini? “ „Već je naručen. Stiže za minut. Dakle, ovo gore je iznos koji ćemo ponuditi onom kikirezu, a ovo ispod je maksimalna suma do koje ćemo ići.“ Dankan gurnu servijetu ka Finu. „U redu?“ Fin baci pogled na cifre i ležerno slegnu ramenima. „Naravno da je u redu. U pitanju su tvoje pare.“ „Imam osećaj da ćemo napraviti sjajan posao.“ Dankan podiže pivo. Znao je da su se Fin i Lu držali za ruke ispod stola. Oni su imali to nešto, taj fluid koji je spajao muškarca i ženu i činio ih vraški srećnim

što su zajedno. „Želite li još nešto osim načosa?“, upitao ih je. „Ja ću samo martini. Pošto je naša ljupka i obožavana kćer večeras otišla kod svoje rođake, nagovoriću ovog zgodnog dasu da me izvede na večeru.“ „Ozbiljno?“ „Ozbiljno, ali tek kada popijem svoje piće i dovršim flert sa svojim tajnim obožavaocem.“ Lu vragolasto namignu Dankanu. „Dakle, macane, šta mogu da učinim za tebe?“ Dankan se na trenutak zamisli, a onda razvuče usne u širok osmeh. „Oprosti, malo sam se zaneo. Plašim se da su mi se misli raštrkale u raznim zanimljivim pravcima.“ U njegovim ušima ponovo odjeknu njen zvonki zavodljivi smeh. „Znaš, moja prijateljica je danas doživela veliku neprijatnost pa me zanima šta bi moglo da zadesi tipa koji joj je to priredio ako ga uhvate?“ „Šta je u pitanju? Krivično ili građansko pravo?“ „Sto posto krivično.“ Lu izvi obrve i prihvati svoj martini. Lagano je otpila prvi gutljaj. ,,U slučaju da protiv tog lica bude podignuta optužnica, pretpostavljam da ne bi želeo da ga ja ili moja firma zastupamo pred sudom.“ „Nemam prava da se mešam u tvoj posao, Lu. Hteo sam samo da mi objasniš kakve mu zakonske mere stoje na raspolaganju kada ga budu uhvatili.“ „Nisi rekao ako, već kada. Prilično samouvereno.“ Lu gricnu minijatu- ran zalogaj načosa. ,,U redu, reci mi šta je taj tip navodno uradio.“ „Pre nego što ti kažem šta je uradio, trebalo bi da znaš da je u pitanju pandur.“ „Ah, tako. Sranje.“ Lu ozlojeđeno izdahnu i otpi još jedan gutljaj. „Slušam te.“ Dok su razgovarali, on je sedeo za šankom, gustirajući svoje pivo, grickajući pomfrit sa sirom i pretvarajući se da je, poput većine klijenata, posmatrao reportaže o košarkaškom prvenstvu koje su promicale preko obližnjeg ekrana. Stvarno zanimljivo, razmišljao je. Sa mesta na kome se nalazio imao je savršen pogled na separe u kome je Fibin švaler sedeo sa nekim nalickanim tamnoputim parom. Sjajno, nema šta. Baš mu se posrećilo što se zatekao blizu kuće u Džons stritu u trenutku kada se onaj luksuzni automobil zaustavio ispred.

Fibi nije izgledala tako dobro kao trojka u separeu. Na jedvite jade je obuzdao smeh kako ne bi privukao pažnju na sebe. Nipošto, gospodine. Ona crvenokosa kučka uopšte nije izgledala dobro. A pre nego što završi s njom, izgledaće još gore. Ali, sada je morao da se usredsredi na druge stvari. Uložiće malo vremena i truda da otkrije ko su ti ljudi. Frajer koji ju je dobacio do kuće tim besnim kolima i njegovi crnpurasti prijatelji. Nikad se ne zna. Možda će mu te informacije biti od koristi.

DEVETO POGLAVLJE ok je Fibi spavala u svojoj sobi, Esi je u tihom prostranom salonu pažljivo sklapala beli krevetski prekrivač sa prefinjenim dezenom koji je prikazivao par zaljubljenih ptica. Često je tražila pribežište u radu, jer su ti sitni složeni bodovi imali smirujuće dejstvo na njenu psihu. Kreativnost joj je pomagala da obuzda svoj um i da mu ne dopusti da odluta na mesta na kojima su vrebali strah i panika. Bila je zadovoljna svojim učinkom i uverena da će nevesta koja bude dobila taj prekrivač kao svadbeni poklon imati nešto zaista posebno i jedinstveno, stvar koju će moći da ostavi u nasleđe narednim generacijama. Pažljivo je umotala prekrivač u srebrnasti zaštitni papir. Čak i ta završna etapa, pedantno i dosadno pakovanje finalnog proizvoda, pružala joj je priliku da uposli ruke i okupira misli. Zato što nije želela da se raspameti od straha kad god bi Fibi kročila iz kuće i da svoje najmilije zatoči unutar tih zidina kao što je zatočila sebe. Nije želela da dopusti da se strah uvuče i u njihove duše i da preuzme kontrolu nad njihovim životima jer je dobro znala da se strah prikradao korak po korak, uzurpirajući životni prostor i slobodu kretanja. Strah je dolazio lagano i podmuklo, kao lukavi predator. Isprva bi te presreo u bakalnici, među rafovima sa paradajzom i boranijom i zelenom salatom, pod zvučnicima iz kojih se razležu dražesni zvuci Mesečeve reke. Naterao bi tvoje srce da brže zakuca i ščepao te za gušu, sve dok ne zavrištiš iz sveg glasa. I dok ne potrčiš ka izlazu, ostavljajući svoja pretrpana kolica među rafovima sa zelenišem, bežeći glavom bez obzira. Nakon toga bi te sačekao na nekom drugom mestu. U radnji za hemijsko čišćenje ili u banci u kojoj te blagajnice oslovljavaju po imenu i ljubazno se raspituju za tvoju decu. Iz dana u dan ti se sve podmuklije prikrada, pritiskajući ti grudi teškim kamenjem strepnje, sve dok te živu ne pokopa. Vreba te iz svakog ugla, terajući te da se kupaš u hladnom znoju i da se boriš sa tim nepodnošljivim tutnjanjem u ušima. Korak po korak ti oduzima sva ona sitna zadovoljstva koja život čine vrednim življenja, sve dok konačno ne uzurpira sve što se nalazi sa D

druge strane zidina. Još je mogla da izađe na terasu i u dvorište, ali joj je čak i to iz dana u dan postajalo sve teže. Da nije bilo Karli, teško da bi naterala sebe da učini makar i toliko. Mogla je da oseti da se neumitno bližio čas kada više neće moći da sedi na verandi i da čita zajedno sa svojom mezimicom. A, što je bilo najgore od svega, ko je mogao da joj kaže da nije bila u pravu, razmišljala je, pričvršćujući rubove sklopljenog papira lepom ovalnom nalepnicom sa svojim inicijalima. U spoljnom svetu su vrebale svakojake opasnosti. Grozne užasavajuće stvari su se dešavale svakog bogovetnog dana, svakog bogovetnog minuta, na ulicama i na pločnicima, u supermarketima i radnjama za he- mijsko čišćenje. Jednim delom duše je želela da zadrži svoje najmilije u toj sigurnoj luci, da pozatvara sve prozore i da zaključa sva vrata. Kako je samo želela da ih zadrži unutra, na mestu gde će biti bezbedni i gde nikom od njih nikad više neće moći da se desi bilo kakva strahota. Ali je istovremeno znala da je to bio podmukli šapat njene bolesti, paranoje koja je pokušavala da se prišunja još bliže. Stavila je karticu sa uputstvom za održavanje preko prekrivača i zatvorila lepu srebrnastu kutiju. Dok je, u skladu sa željama naručioca, obmotavala kutiju ukrasnim papirom, uspela je da donekle odagna crne misli. Naravno, pogled joj je povremeno bludeo ka prozoru, ali je to radila tek reda radi, koliko da virne napolje i proveri šta se dešava. Bilo joj je drago što je padala kiša. Volela je kišne dane, jer je tada bilo tako prijatno i opravdano biti unutra i baškariti se u tom sigurnom utočištu poput zaljubljenih ptičica koje je upravo spakovala u srebrnastu kutiju. Nakon što je ubacila perfektno upakovan prekrivač u kutiju za transport, pečatirala je pošiljku i zalepila etiketu, zadovoljno pevušeći. Uzela je kutiju i krenula kroz hodnik, provirivši usput u Fibinu sobu. Njena mezimica je spavala. Neka spava, pomislila je, sa slabašnim osme- hom na licu. San i odmor će joj pomoći da se što pre oporavi. Kada se bude probudila, odneće joj čaj i užinu, a onda će sedeti pored nje i tetošiti je, kao nekada davno kada je bila mala i kada bi poklekla pred nekom od dečjih bolesti. Već je krenula niza stepenište, kada je začula zvono pred vratima. Taj zvuk ju je tako presekao, da joj je srce poskočilo do grla. Zastala je u pola koraka i prestravljeno se spustila na stepenik, privijajući kutiju uz sebe kao štit. Došlo joj je da zaplače, da spusti glavu na kutiju i brižne u plač,

obuzeta trenutnim i nezaustavljivim užasom. Vrata su bila zaključana i uopšte nije bilo potrebe da silazi. Niko nije morao da uđe unutra ili da izađe napolje. Sve nežne plašljive ptičice su mogle da ostanu tu gde su, u svojoj ušuškanoj srebrnoj kutiji. Kako je nekome, bilo kome, mogla da objasni taj iznenadni nalet straha koji ju je gušio poput stegnute omče, užas od koga je mali izbledeli ožiljak na njenom obrazu počinjao da pulsira kao sveža rana? Ali, ako ne bude otvorila, neznanac pred vratima će ponovo pozvoniti. Tačnije, već je zvonio. Ako tako nastavi, probudiće Fibi, a njoj je san bio preko potreban. Ko će zaštititi njeno čedo ako ona pobegne i sakrije se kao prestravljeni zec? Morala je da suzbije te drhtaje i da siđe dole. Iako se plašila da izađe iz kuće, morala je da smogne dovoljno snage da otvori vrata. Ko god da se nalazio ispred. Lagano se pridigla i krenula ka prizemlju, i dalje stiskajući kutiju ispred sebe. Kada je pred pragom spazila Dankana, bila je preplavljena takvim talasom olakšanja da se osetila pomalo budalasto i postiđeno. Tako fin mladić, pomislila je, pokušavajući da uravnoteži disanje. Čestit i lepo vaspitan muškarac koji je preneo njenu povređenu devojčicu do postelje. Nije imala čega da se plaši. Prebacila je kutiju u jednu ruku i otvorila vrata, raširivši usne u blistav osmeh. „Dankane! Baš lepo što si svratio! Zaboga, nisi valjda krenuo bez kišobrana po ovakvoj kiši? Hajde, izvoli unutra.“ „Hoćete li da vam ponesem tu kutiju?“ „Hvala, ali nema potrebe. Evo, spustiću je ovde.“ Ona se okrenu u stranu, nadajući se da Dankan neće primetiti da su joj ruke i dalje drhtale. „Naručilac je rekao da će je lično preuzeti. Jesi li za kafu?“ „Nema potrebe da se mučite. Hej.“ Dankan je pažljivo uhvati za šake, primetivši njenu usplahirenost. „Jeste li dobro?“ „Malo sam unezverena, to je sve. Baš luckasto od mene, zar ne?“ „Nimalo, ako se ima u vidu kroz šta ste prošli. Verujte mi, i ja se slično osećam.“ Ne, pomisli Esi, on se sigurno nije tako osećao. On nije bio čovek koji se štrecao zbog senki i šumova. Ali je, u svakom slučaju, bilo lepo što je pokušao da je uteši. „Molim te da to ne pominješ pred Fibi ali mi je nekako lakše kad znam da u kući imamo jednog snažnog i hrabrog muškarca.“ „Znači, još neko vam je svratio u posetu?“, upita Dankan, izmamivši osmeh na njenom licu. „Ništa ne brinite. Umem da čuvam tajnu. Samo

sam svratio da proverim kako je naša pacijentkinja.“ „Imala je besanu noć.“ Esi ga uhvati pod ruku i povede ga ka salonu. „Sada spava. Valjda ju je sustigao umor. Ako imaš vremena možeš da mi praviš društvo. Ava je u cvećari. Radi tamo dva-tri dana nedeljno, kad im zatreba pomoć. Moja snaha Džozi će svratiti kasnije. Ona je bolničarka, privatna bolničarka. Juče je posetila Fibi i obećala je da će svratiti i danas, zajedno sa Karterom, kad on završi sa predavanjima. Baš sam se raspričala, zar ne? Možeš li da pogodiš zašto?“ „Ne. Zašto?“ „Dankane, strašno mi je neprijatno zbog scene koju sam juče napravila.“ „Nema razloga da vam bude neprijatno. Bio je to pravi šok za vas.“ „Da. I nisam se naročito dobro ponela.“ „Esi, morate malo da olabavite.“ Primetio je tračak iznenađenosti na njenom licu, kao da joj to nikad ranije nije palo na pamet. „Recite mi, čime ste se danas zanimali?“ „Pokušavala sam da se uposlim i ćuškala Fibi hranu pod nos sve dok joj nije došlo da me tresne poslužavnikom po glavi. Privela sam kraju jedan od svojih projekata i napravila pet-šest spiskova koji mi uopšte ne trebaju.“ Malo šta je moglo tako snažno da zagolica Dankanovo interesovanje kao reč projekat. On opruži noge i zavali se na naslon, spremajući se za partiju ležernog ćaskanja. „Kakav projekat?“ ,,Oh, ništa naročito. Znate, ja se bavim ručnim radom.“ Esi pokaza rukom ka predvorju, gde je upakovana pošiljka čekala svog naručioca. „Sinoć sam dovršila jedan prekrivač... znate, poklon za venčanje.“ „Ko se venčava?“ „Unuka moje stare mušterije. Prodajem svoje radove preko poznanika, a u novije vreme i preko Interneta.“ „Ozbiljno?“ Dankanova radoznalost se istog trenutka udvostruči. „Nešto kao kućna radinost?“ „Pre bih to opisala kao razonodu koja mi pomaže da prekratim vreme.“ Esi prasnu u tih zvonak smeh. „Odlučila sam da spojim lepo i korisno. Radim ono što volim i pri tom uspevam da zaradim pristojan džeparac.“ Iako je bio ležerno opružen na sofi, Dankan misli istog časa ubaci u brzinu. Ručni rad, razmišljao je. Rukotvorine izrađene po narudžbini. Čisti unikati. „Kojom vrstom ručnog rada se bavite?“ „Heklanjem. Moja baka je prenela tu veštinu na moju majku, a ona potom na mene. Bila sam pomalo razočarana što nikad nisam uspela

da nateram Fibi da se dovoljno dugo skrasi u mestu da joj prenesem svoje znanje. Ali se Karli, za razliku od nje, odlično snalazi.“ Dankan se osvrnu oko sebe i primeti tamnoplavi prekrivač sa razmetljivim bledoružičastim cvetovima. Ustao je sa sofe, podigao rub prekri- vača i pažljivo ga osmotrio. Bio je stvarno lep. Prefinjen i unikatan. „Ovo je delo vaših ruku?“ „Jeste.“ „Stvarno je lep. Prelep. Deluje nekako toplo i starinski. Da mi niste rekli, pomislio bih da je to venčani poklon koji ste dobili od svoje bake.“ Esino lice se ozari od zadovoljstva. „To je zaista lep kompliment.“ „Kako radite? Da li imate gotove mustre ili pravite ono što vaši klijenti naruče?“ „Zavisi. Šta kažeš da ti ipak skuvam tu kafu?“ „Voleo bih, ali nemam vremena. Jeste li nekad razmišljali... Hej!“ Njegovo lice postade tako ozareno, da je Esi napućila usne još pre nego što se okrenula i ugledala Fibi pred vratima salona. „Šta ti tražiš ovde, mlada damo?“, prekorno je dobacila, ustremivši se ka svojoj kćeri. „Otkud ti samo ideja da sama silaziš niza stepenice? Zar ti nisam stavila zvonce na komodu kako bi mogla da pozoveš ako ti nešto zatreba?“ „Morala sam da se izvučem iz kreveta. Do đavola, neću čitav dan da ležim gore i da izigravam rođaku Bes.“ Dankan primeti prigušen plamsaj majčinskog negodovanja u Esinim očima. „Dankane, molim te da joj ne zameriš. Fibi nije navikla da bude u krevetu pa je zle volje. Odmah ću da pristavim kafu.“ „Mama.“ Fibi skliznu šakom preko Esine mišice. „Molim te, oprosti. Nisam htela da prasnem na tebe.“ „Oprošteno ti je, pošto si u takvom stanju. Sad bi mogla malo da po- pričaš s Dankanom. Došao je po ovakvoj kiši da proveri kako si.“ Dok je njena majka napuštala sobu, Fibi mrko pogleda u njega. „Da, znam da izgledam još gore nego juče.“ „Onda mogu da preskočim taj detalj. Da li se i osećaš gore?“ „Manje-više. Narav mi se svakako pogoršala.“ Ona skrenu pogled ka predvorju i ispusti težak uzdah. „Nervira me kad me tetoše kao da sam derište.“ „Onda ću pokušati da se uzdržim. I vratiću ovo nazad.“ On dohvati kesu koju je doneo sa sobom. „Pretpostavljam da donošenje poklona ta- kođe svrstavaš u tetošenje, pa ne bih želeo da te nerviram.“ „Zavisi o kakvom se poklonu radi. Izvini, Dankane, toliko sam naporna, da čak i sama sebi idem na živce. Hajde, sedi ovde.“

„Rado, ali moram da idem. Hteo sam samo da ti ostavim neke stvarčice.“ On podiže kesu i lagano je protrese. „Naravno, ako ih želiš.“ „Otkud znam kad pojma nemam šta se nalazi unutra?“ Ona došepa do njega i zaviri u kesu. ,,DVD-ovi? Gospode, ima ih bar dvadeset.“ „Što se mene tiče, kada sam u kućnom pritvoru obično ubijam vreme tako što čitam ili gledam filmove. Pošto bi, s obzirom na tvoje stanje, čitanje moglo da bude zamorno, opredelio sam se za ovo drugo. Ovde su uglavnom ženski filmovi. Da se ja pitam, odabrao bih nešto iz opusa trojice bardova, ali sam pretpostavio da to ne bi bilo po tvom ukusu.“ „Dobro si pretpostavio.“ „Nisam znao da li voliš štreberske filmove ili akcije u kojima stvari lete u vazduh pa sam igrao na sigurno. Mislio sam da ovakav izbor, u kući u kojoj žive četiri žene, ne može da omane.“ „Volim i ženske i štreberske i akcione filmove.“ Ona znatiželjno izvuče jedan od diskova. „Braća Bluz? Baš bih volela da znam otkad je to ženski film.“ „Nije ženski, ali ga ja volim. To je jedini disk koji sam lično izabrao. Za ostale treba da zahvališ Marsi iz video-kluba. Rekla mi je da su svi filmovi prikladni za devojčice Karlinih godina, izuzev ako im majke nisu ordinarne rospije. Naravno, ona nije baš tako rekla“, dodao je kada je Fibi začkiljila očima. „Ali je otprilike to mislila.“ „Veoma pažljivo od tebe. I od Marsi. Misliću na tebe dok ih budem gledala.“ „To mi je i bila namera. A sad stvarno moram da idem. Pozdravi majku.“ Prislonio je usne uz njeno čelo, odmah pored zavoja. „Uzmi pristojnu dozu Džejka i Elvuda i javi se ujutru.“ „Ako te ne budem ispratila, moraću da se pravdam majci. Ili da je slažem.“ Ona spusti kesu i, zajedno s njim, krenu ka vratima. „Hvala ti za filmove i za sve što si učinio za mene. I za ono što nisi učinio. Kao, na primer, što si preskočio komentare o mojoj raščupanoj kosi i groznoj naravi.“ „Nema na čemu. Odužićeš mi se ako ponovo izađeš sa mnom na večeru. Naravno, kad se budeš oporavila.“ „Znači, ovi diskovi su običan mito?“ „Naravno, ali mislim da bi diskretnost u pogledu tvoje frizure i zlovolje trebalo da mi donese još više poena.“ Njene usne se izviše u munjevit titravi osmeh, što ga je nateralo da se nagne ka njoj i da ih na brzinu okusi. „Vidimo se.“ Otvorio je vrata baš u trenutku dok se neka žena pela stepeništem koje je vodilo ka kući. „Zdravo“, dobacio je.

„Zdravo“, energično odgovori ona. „Dobar dan, poručnice.“ „Dobar dan, detektive. Dankane, ovo je moja koleginica, Liz Alberta. Liz, ovo je moj prijatelj, Dankan Svift.“ „Ah, sećam se. Sa vama sam razgovarao preko telefona.“ Dankan učtivo ispruži ruku. „Drago mi je što smo se upoznali. Sigurno imate posla pa vas neću zadržavati. Čujemo se kasnije, Fibi.“ Kada je Dankan izašao na kišu i krenuo ka svojim kolima, Liz se osvrnu i odmeri ga od glave do pete. Spustila je kišobran i pogledala u Fibi, značajno izvivši obrve. „Fin izbor, nema šta.“ Ton njenog glasa i izraz na njenom licu su jasno ukazivali na šta je mislila. ,,Valjda“, zbunjeno promrmlja Fibi. „Šta kažete da uđete unutra? Pre nego što pokisnete.“ „Hvala. Nisam očekivala da ću vas zateći na nogama.“ „Morala sam da ustanem. Mislim da ću poludeti ako se uskoro ne vratim na posao.“ Ona prihvati Lizin kišobran i spusti ga u porcelanski stalak. „Neposlušan pacijent?“ „Najgore vrste. Došli ste da nastavimo razgovor?“ „Ako ste kadri za to.“ „Jesam.“ Fibi ispruži ruku ka salonu. „Ima li nekih novosti?“ „Delimično. Vaše oružje nije pronađeno, ali sam vam donela ovo.“ Liz zavuče ruku u tašnu i izvuče kesicu sa dokazima. Iza plastične folije se nalazila Fibina policijska značka. „Pronašli smo je u podnožju stepeništa. Napadač ju je verovatno bacio tamo, ali nije ostavio otiske.“ „Nosio je rukavice“, promrmlja Fibi. „Da, to ste nam već rekli.“ Značka joj je bila prikačena za pojas, priseti se ona. On joj je isekao suknju i nabio svoju prljavu šapu... Skrušeno je odmahnula glavom. Nije bilo svrhe da ponovo prolazi kroz to. Makar i u mislima. „Oprostite. Izvolite, sedite.“ „Kako vam je rame?“ „Stalno govorim sebi da je moglo da bude i gore. Sve je moglo da bude mnogo gore.“ „Poručnice...“ „Možemo li da pređemo na ti, Liz? Ovo jeste službeni razgovor, ali nismo u stanici.“ „U redu, Fibi. Obe dobro znamo da emocionalne rane zaceljuju daleko teže nego fizičke povrede.“ Jedno je nešto znati, draga moja Liz, a sasvim drugo to lično doživeti, pomisli Fibi. „Radim na tome.“ ,,U redu.“ „Bila je to klasična zaseda. Ari Miks me je sačekao i bacio me na

pod.“ Pre nego što je Liz stigla da odgovori, Esi banu unutra sa kolicima. ,,Oh, oprostite. Nisam znala da imaš novo društvo. Gde je Dankan?“ „Morao je da ode. Mama, ovo je detektivka Alberta. Moja majka, Esi Maknamara.“ „Vi ste juče bili s mojom ćerkom. Hvala vam što ste bili tako pažljivi prema njoj.“ „Nema na čemu. Drago mi je što sam vas upoznala, gospođo Makna- mara.“ „Nadam se da ćete popiti kafu i poslužiti se kolačima.“ Esi na brzinu postavi šolje, tacne i tanjiriće na kafeni stočić. „Moram nešto da završim u kuhinji.“ Podigla je poslužavnik sa džezvom i posudama za šlag i šećer. „Zovite me ako vam zatreba još nešto.“ „Hvala ti, mama.“ „Želite li da vam ja sipam kafu ili ćete sami?“, upita Esi, okrenuvši se ka Liz. „Hvala vam, sama ću.“ Liz podiže džezvu i nasu dve šolje. Diskretno se osvrnula dok je Esi napuštala sobu. „Mislila sam da takva kolica postoje samo u filmovima i u luksuznim hotelima.“ „Da, ova kuća ostavlja takav utisak. I meni je ponekad teško da se naviknem. Dakle, hoćeš da kažeš da ste pokrenuli istragu ali da još nemate bilo kakvih dokaza da je pozornik Arnold Miks umešan u to.“ „Otprilike. Razgovarala sam s njim. Bio je dovoljno pametan da ne poriče da je u bio u zgradi kada se desio incident. Navodno je u to vreme vadio neke stvari iz kasete.“ „To je bila čista nameštaljka, Liz. Hteo je da mi se osveti.“ Ona skrenu pogled ka prozoru, baš kao što je činila i njena majka, ali kiša u njoj nije podsticala osećaj spokoja već osećaj ulovljenosti. Bila je zatočena među tim zidovima dok ju je napolju čekalo toliko stvari koje je trebalo da obavi. „Nije mi prvi put da se zakačim s nekim na poslu. Takve stvari se dešavaju svuda, pa i u policiji. Ali u skorije vreme nisam imala takvih sukoba, pogotovo ne tako žučnih kao sa Miksom. Očitala sam mu bukvicu, su- spendovala ga i poslala ga na psihološku procenu. On je još u kancelariji hteo da mi vrati milo za drago. Mislim da je malo nedostajalo da potegne pištolj. Videla sam to u njegovim očima, u njegovim pokretima. I Sajks je to primetio, pa je za svaki slučaj banuo u kancelariju.“ „Da, čula sam za to. Sajks tvrdi da je imao osećaj da je Miks još tog dana bio spreman da nasrne na tebe, ali njegov osećaj ne

predstavlja nikakav dokaz, Fibi. Niko ne može da ospori da je Miks tog dana bio u zgradi i da je bio kivan na tebe, ali nemam baš ništa što bi moglo da dokaže da te je on presreo na tom stepeništu. Odmah je angažovao svog zastupnika, a njegov otac je potegao sve moguće veze. Kad bi samo mogla da mi daš još nešto, da se prisetiš još nekog detalja. Bilo čega.“ „Već sam ti sve ispričala.“ „Hajde da probamo još jednom. Sve ćemo natenane prečešljati, počev od trenutka kada si napustila kuću.“ Fibi je dobro znala kako je to išlo. Tokom svakog ponavljanja priče izranjali su novi detalji, a neki od njih je mogao iz korena da promeni tok istrage. I tako je ponovo počela da priča, od samog početka. Napustila je kuću i krenula ka autobuskoj stanici jer su joj kola bila kod majstora. Pozajmila je MP3 plejer koji je Ava koristila kada je radila u vrtu, ubeđujući sebe da je autobus predstavljao opuštenije, pa čak i efikasnije prevozno sredstvo nego automobil. Kada je stigla na posao, svratila je do kuhinje i pokupila šolju kafe kako bi razdrmala svoj psihofizički sistem. „Jesi li nešto primetila? Bilo šta neobično? Jesi li imala osećaj da te neko prati?“ „Otkud znam? Sasvim moguće, ali nisam bila usredsređena na to, pa ništa nisam primetila. Otišla sam pravo u kancelariju i bacila se na posao.“ Fibi lagano premota film, prisećajući se svake pojedinosti i svakog pokreta, svakog službenika i detektiva sa kojima je usput razmenila po koju reč. Rutina, rutina, rutina, zaključila je. Do trenutka napada, sve je delo- valo isto kao i svakog ponedeljka ujutru. „Nakon razgovora sa kapetanom krenula sam dole.“ „Uvek ideš stepeništem, je l’ tako?“ „Da, to mi je već prešlo u naviku.“ „Da li si usput nekog srela?“ „Nisam. U stvari... svratila sam do svoje asistentkinje da joj kažem da ću biti na predavanju. Čekaj malo!“ Fibi spusti kafu, zavali se na naslon i zatvori oči, pokušavajući da se što detaljnije priseti tog susreta. Videla je sebe kako užurbano napušta kancelariju i prolazi kroz zbornicu. „Zadržala sam se s njom minut ili dva. Postavila mi je nekoliko pitanja, ništa važno. Nisam obratila naročitu pažnju na to. Samo sam bila nervozna što mi je oduzimala vreme kada je znala - ili je trebalo da zna - da sam žurila na predavanje.“

„Ko je tvoj pomoćnik?“, upita Liz, izvlačeći beležnicu. „Eni Uc. Nedavno je došla u naš odsek. Ali, kad bolje razmislim, sad mi se čini kao da me je namerno zadržala. Popričale smo nekoliko minuta, a onda me je upitala da li ću se spusti stepeništem, kao i obično.“ Kada je otvorila oči, pogled joj je bio zažaren od besa. „Pa da! Dala mu je signal, preko telefona ili radija. Đavo da je nosi! Ona mu je javila da dolazim.“ „Možeš li nekako da povežeš nju i Miksa? Da možda nisu u intimnoj vezi?“ „Pojma nemam. Kao što sam rekla, ona je nova. Počela je da radi kod nas pre dva-tri meseca. Zgodna je, neudata i prijateljski nastrojena. Mada... juče je delovala pomalo nervozno. Žurila sam, pa nisam obratila pažnju na to. Tek sad mi je palo na pamet da taj razgovor možda nije bio tako neobavezan.“ „Popričaću s njom.“ „Možda bi bilo bolje da to obavimo zajedno. Idem s tobom.“ „Poručnice... ovaj, Fibi...“ „Pokušaj da se staviš u moj položaj.“ Liz duboko uzdahnu. „Hoćeš li da ti pomognem da se obučeš?“ Fibi je, znojeći se i psujući, pokušavala da navuče košulju kada je Esi usplahireno banula u sobu. „Za ime božje! Hoćeš li da mi objasniš šta to radiš?!“ „Pokušavam da obučem prokletu košulju, eto šta! Moram da pođem sa detektivkom Albertom.“ „Nigde ti ne ideš, Fibi Ketrin Maknamara! Da si se pod hitno vratila u krevet!“ „Vraćam se za sat vremena.“ „Ne kušaj moje strpljenje, Fibi. Ako treba, lično ću te odvući do postelje.“ „Zaboga, mama! Zašto mi otežavaš stvari?“ Iscrpljena bolom i frustracijom, Fibi nemoćno spusti ruku. „Molim te, hoćeš li da mi pomogneš da zakopčam ovu glupavu košulju?“ „Neću. Zato što nikud ne ideš.“ „Moram da idem. Iskrsli su neki detalji koji se tiču mog slučaja...“ „Ti za mene nisi slučaj, Fibi. Nego moje dete.“ Zadihana od napora, Fibi pažljivo savi povređenu ruku. Iako joj je pogled bio zamagljen od besa i ozlojeđenosti, u majčinim očima je spazila upozoravajuće odsjaje panike. „Mama... daj da obe stanemo

na loptu i trezveno razmislimo.“ „Staću na loptu kad se budeš vratila tamo gde ti je mesto. U postelju.“ Esi uznemireno zamaršira ka krevetu i podiže čaršav. „Iz ovih stopa! Uop- šte neću...“ „Mama, molim te da me saslušaš. Moje rame će se u uskoro vratiti u staru formu i moje modrice će izbledeti, ali obe znamo da su rane koje ostaju unutra mnogo ozbiljnije. Zato te molim da shvatiš da neću imati mira dok dripac koji mi je ovo priredio ne dobije zasluženu kaznu.“ „To treba da prepustiš onima koji su zaduženi za to.“ „Shvatam zašto tako misliš. Shvatam da ti moraš tako da misliš, ali ja to moram da obavim na svoj način. Ne mogu da živim u strahu, mama. Jednostavno ne mogu.“ „Nisam to ni tražila od tebe, Fibi.“ „Ali se i dalje plašim. Čim zatvorim oči, vidim ono stepenište.“ ,,Oh, mila moja.“ Sa očima punim suza, Esi priđe svojoj kćeri i pomilova je po licu. „Ako stvari ne isteram na čistac, nikad neću moći da se otarasim straha. Zauvek ću ostati zarobljena na tom stepeništu. Zato te molim da mi pomogneš da se obučem i da me pustiš da to obavim.“ Iako su joj oči bile zamagljene od suza, Esi je primetila odlučnost na Fibinom licu. „Nikad ne bih poželela da živiš kao ja. Da čitavog života drhtiš i strahuješ.“ „Znam, mama.“ Ne skidajući pogled sa nje, Esi joj lagano zakopča košulju. „Ali, zar moraš da ideš baš tako daleko?“ „Moram. Oprosti.“ ,,Fibi.“ Esi joj pažljivo namesti povez oko ruke i pomilova je po kosi. „Čim se vratiš nazad, ideš pravo u krevet.“ „Razumem, gospođo.“ ,,I poješćeš sve što ti napakujem na poslužavnik.“ „Do poslednje mrvice.“ Fibi je nežno poljubi u obraz na kome se, ispod sloja pažljivo nanesene šminke, nazirao mali izbledeli ožiljak. „Hvala ti.“ Liz ih je za to vreme čekala u salonu. „Ovaj... tvoja asistentkinja je jutros javila da je bolesna“, dobacila je kada je Fibi kročila unutra. „Uzela sam njenu adresu.“ „Onda idemo tamo.“ „Detektivko Alberta? Znam da moja čerka voli da komanduje, ali vas svejedno molim da vodite računa o njoj i da se postarate da se bezbedno vrati kući.“

„Ništa ne brinite, gospođo Maknamara. I hvala na kafi.“ Kada su izašle napolje, Liz otvori kišobran i ponovo prozbori: „Kao što reče tvoja majka, znam da voliš da komanduješ, ali ovo prepusti meni.“ „Dogovoreno. Dakle, što se tiče moje asistentkinje, stekla sam utisak da je srdačna, efikasna i sklona flertu. Ima dvadeset i kusur godina. Mislim da voli da bude u društvu pandura. Valjda joj prija akcija. Hvala ti“, rekla je kada joj je Liz otvorila vrata. „Sigurno grozno izgledam.“ „Ne baš toliko grozno da se klinci razbeže kad te ugledaju“, odgovori Liz, smeštajući se za volan. „Zanima me šta će ona uraditi kad me bude ugledala. Instinkt mi govori da nije imala nameru da me povredi. Možda joj je složio priču kako sam se okomila na njega pa je htela da mu pomogne. Verovatno je mislila da je samo hteo da me zaplaši.“ Iako je napolju padala kiša, Fibi stavi naočari za sunce. „Čisto sumnjam da bi pristala na saradnju da je znala šta je stvarno nameravao. Kada je čula šta se desilo, brže bolje je javila da je bolesna i otkazala smenu. Sigurno je grize savest i pita se kako se uvalila u takav sos. Po svoj prilici je čula nekoliko različitih verzija tako da joj još nije jasno šta se tačno desilo. Kad me bude ugledala u ovakvom stanju, sigurno će joj pasti mrak na oči.“ Fibi je bila u pravu. Kada im je otvorila vrata, Eni je izgledala kao da je videla avet. Još je bila obučena u bledoružičastu pidžamu, Lice joj je prebledelo, a oči se razrogačile od šoka. Zateturala se unazad, jedva pro- mucavši Fibino ime. „Eni Uc? Ja sam detektiv Alberta. Možemo li da uđemo?“ „Ja... ovaj...“ „Hvala.“ Liz odgurnu vrata i pokaza Fibi da prva uđe. Iz pozadine je dopirao dijalog iz neke TV sapunice. Glumci su vodili žučnu raspravu o nekoj ženi koja se zvala Džasmin. „Poručnica Maknamara ozbiljno je povređena pa bi bilo dobro da što pre sedne.“ „Ovaj... imam strašnu glavobolju. Možda sam navukla neki virus.“ „Hvala na upozorenju, ali smo spremne da rizikujemo. Trenutno imamo krupnije probleme od virusa. Pretpostavljam da ste čuli šta se de- silo poručnici Maknamari?“ „Ovaj... da... nešto sam načula. Žao mi je, poručnice. Niste valjda počeli da radite? Mislim, s obzirom na vaše stanje...“ „Eni... možemo li ovo da isključimo?“ Uopšte ne sačekavši dozvolu, Liz dohvati daljinac i okonča preteču tiradu nekog razbacanog plavokosog tipa. „Pokušavam da otkrijem ko je i zašto napao poručnicu Maknamaru. Ako sam dobro obaveštena, vi ste poslednji razgovarali s

njom pre incidenta.“ „Ovaj... stvarno ne znam...“ „Ne znate da je svratila do vas kada je pošla na predavanje? Pre nego što je krenula ka stepeništu?“ „Da, to znam... naravno da znam. Rekli ste da idete dole, na predavanje.“ Iako se okrenula ka Fibi, Eni je pogled bludeo na nekoliko centimetara iznad njenog nepovređenog ramena. „Da li se sećate koliko je sati bilo?“ „Nešto pre deset. Nekoliko minuta pre deset.“ „Znali ste da će se poručnica spustiti stepeništem, a ne liftom?“ „Svi znaju da poručnica Maknamara uvek ide peške.“ Eni je nervozno stiskala rub pižame, igrajući se malim dugmetom u obliku srca. „Oprostite, ali se stvarno ne osećam dobro.“ „Ni poručnica Maknamara se ne oseća dobro. Zar ne, poručnice?“ „Nimalo dobro“, potvrdi Fibi. Oči joj više nisu bile zaklonjene jer je odmah po ulasku u zgradu spakovala naočari u torbu, znajući da će njene modrice i zavoji predstavljati bolan i šokantan prizor. Kao iskusna policajka, Fibi je umela da sačeka pravi trenutak i da iskoristi tišinu kao polugu kojom će Enin pogled prikovati za svoje oči. „Taj tip me je isprebijao i ostavio me na podu. Naravno, prvo mi je vezao ruke iza leđa, kako ne bih mogla da se branim.“ Ne skidajući oči sa Eni, koja je već bila na rubu plača, Fibi podiže ruke i pokaza zavoje na zglobovima. „Zalepio mi je traku preko usta i nabio mi kapuljaču na glavu.“ Sklonila je kosu sa čela, otkrivajući nove masnice. ,,I zakucao mi lice u zid.“ Suze počeše da liju niz Enine obraze, krupne debeljuškaste kapi na prebledeloj koži. „Ja sam... ja sam čula da je u pitanju bio nesrećan slučaj. Čula sam da ste pali... da ste se stropoštali niza stepenice.“ „Hoćete da kažete da joj je taj siledžija slučajno nabio pesnicu u lice?“, upita Liz. „Da joj je slučajno stavio lisice na ruke?“ Podigla je Fibinu šaku, pokazujući joj zavoje. „Da je slučajno strgao odeću sa nje, primoravši je da polunaga dopuzi do vrata i potraži pomoć?“ „Ljudi ponekad preteruju. Oprostite... oprostite... stvarno mi nije dobro. Možete li da odete? Molim vas, idite i ostavite me na miru.“ „Kakvu vam je priču složio, Eni? Da li vam je rekao da samo hoće da popriča sa mnom?“ upita Fibi tihim staloženim glasom. „Da mi šapne par reči na uho? Da me zastraši i primora da preispitam njegov slučaj jer sam se ponela tako nepošteno prema njemu? To vam je rekao, zar ne? Da sam se ponela kao rospija? Zato ste pristali da mu pomognete i da mu date znak da dolazim?“ „Ne znam o čemu govorite. Ja ništa nisam uradila. Ako ste pali...“

„Nisam pala. Pogledaj me, Eni!“ Fibin ton natera Eni da se trgne i da sakrije glavu između ramena. „Dobro znaš da nisam pala. Zato si i ostala ovde, prestravljena i izluđena od brige. Otkazala si smenu i ostala kod kuće kako bi ubedila sebe da je u pitanju nesrećan slučaj. On ti je to rekao, zar ne? On ti je rekao da sam se sama stropoštala niza stepenice i da sam slagala da me je neko napao samo zato da bih sačuvala obraz? Samo zato što me je bilo sramota da priznam da sam sama pala?“ „Koliko dugo ste u intimnoj vezi sa pozornikom Arnoldom Miksom, Eni?“ upita Liz kao iz topa. „Ali, ja nisam... Nas dvoje nismo ni u kakvoj vezi. Nisam mislila ništa loše. Ništa nisam uradila.“ Gušeći se u jecajima, Eni zgrabi papirne maramice iz kutije sa cvetnim dezenom i zaroni lice u njih. „Rekao mi je da se to slučajno desilo i da ćete vi pokušati da naduvate stvar i da ga uvalite u nevolju. Rekao mi je da mu se još odavno nabacujete i da...“ „Pozornik Miks vam je rekao da je poručnica Maknamara bila zainte- resovana za seksualnu vezu s njim?“ „Da. On ju je odbio i ona od tada po svaku cenu pokušava da ga uništi.“ Eni spusti maramice i molećivo se okrenu ka Liz. „Hteo je da podnese žalbu za seksualno uznemiravanje, ali mu je bilo neprijatno, a ni njegova supruga nije podržala tu ideju. Osim toga, svi znaju da ona spava sa kapetanom Makvijem, pa bi joj on sigurno čuvao leda.“ „On vam je to rekao? I vi ste tek tako naseli na njegovu priču?“ Liz prekorno zavrte glavom. „Ne znam da li vam takva naivnost može poslužiti kao opravdanje. Verovatno ste smatrali da Arniju činite uslugu. Možda niste želeli da se pomirite s pomišlju da vas je on sve vreme lagao, da vas je uvlačio u svoju igru. Ali, sad znate da ste bili samo njegov pion, zar ne, Eni? Nemojte mi reći da, dok gledate poručnicu Maknamaru, i dalje verujete da vam je govorio istinu.“ „Ne znam. Stvarno ne znam šta da mislim.“ „Možda ćete saznati ako pogledate ove slike.“ Liz izvadi svežanj fotografija iz svoje torbe. „Ova krv na stepeništu, to je krv poručnice Makna- mare. A ovo je odeća, njena odeća, koja joj je nesrećnim slučajem strg- nuta s tela. A šta ćemo sa vrećom za veš koju joj je navukao preko glave? I to je bilo slučajno, zar ne? Ovo je možda najupečatljivije. Ove okrvavljene lisice. To joj je stavio na ruke kako bi je onesposobio. Naravno, i to je bila puka slučajnost.“ ,,Oh, bože.“ Eni ponovo zaroni lice u maramice. „Milostivi bože!“ „Razmislite s kim ste se uhvatili u kolo, Eni. Kakav je mentalni sklop muškarca koji je kadar da učini ovako nešto? I da li bi taj muškarac bio

kadar da i vama učini nešto slično, ili još gore? Zato što ste vi sada ključna osoba koja može da ga poveže sa tim incidentom.“ „Ne znam... stvarno ne znam...“ Eni ponovo zajeca i zgrabi još maramica iz kutije. „Nisam uradila ništa loše. Hteo je samo da popriča s njom, da joj objasni da ne može da se odnosi prema njemu kao da je krpa. To je sve. Samo sam okrenula njegov broj i pustila da dvaput zazvoni. To je bio signal. To je sve što sam uradila. Nisam znala šta je planirao. Stvarno nisam znala.“ „Ali sada znate. Zato bi bilo najbolje da se obučete i da pođete sa mnom.“ „Da pođem sa vama? Oh, bože! Nisam valjda uhapšena?“ „Još niste. Ako se odmah obučete i pođete sa mnom do stanice, i ako date verodostojan iskaz, ako ispričate čistu i potpunu istinu, porazgovaraću sa tužiocem i lično se zauzeti za vas. Arni Miks vas je lagao. Verujem da niste znali za njegove namere.“ „Baš kao i ja“, prozbori Fibi utešnim glasom, zataškavajući svoj bes. ,,I ja ti verujem, Eni.“ „Žao mi je, poručnice. Stvarno mi je žao.“ „Ne sumnjam u to.“ Liz skrenu pogled ka Fibi. „Odbaciću te do kuće, a onda idem pravo u stanicu da ovo raščistimo.“

DESETO POGLAVLJE oću da budem tamo. Moram da budem tamo.“ Dejv se zavali na naslon i mrko se zagleda u Fibino lice. „Kao prvo, ja se tu ništa ne pitam. A kao drugo, slučaj vodi Liz Alberta. Ti si žrtva, Fibi. Ako to ne možeš da utuviš u glavu doneću ti ogledalo da se pogledaš.“ Fibi je odlično znala kako je izgledala. Modri tragovi na njenom licu su nakon nekoliko dana počeli da poprimaju bolesno žućkaste i purpurne nijanse. Vilica i predeo oko očiju podsećali su na akvarelni prikaz srditog olujnog neba. A opet, najgore povrede bile su pristojno sakrivene ispod njene odeće. I ispod njene kože. „Žrtvi je potrebno suočenje. Moram da budem tamo i da pogledam Arniju Miksu u oči kako bi znao da ga se ne plašim.“ „Stvarno ga se ne plašiš?“ „Stvarno. Zato što neću da ga se plašim. I hoću to da demonstriram, i njemu i sebi. Nas dvoje smo eksperti za patologiju, Dejve. Oboje dobro znamo kako se oseća čovek koga neko satera u škripac, koji se nađe u situaciji koju ne može da kontroliše, na mestu gde mu neko preti i iživljava se nad njim.“ „Ne brkaj lončiće, Fibi. Ovo nije isto kao kad ispred tebe postroje nekoliko sumnjivih tipova i kažu ti da izdvojiš počinioca. Ili kada izađeš pred sud da se suočiš sa napadačem.“ „Ovo može da bude efikasnije. Moja majka se suočila sa Rubenom na sudu. Izašla je pred govornicu kao svedok dok je on stajao na samo nekoliko stopa od nje i znam da joj je srce u tom trenutku bilo ispunjeno jednakim užasom kao i tokom onih beskrajnih sati dok nas je držao kao taoce. Smogla je snage da se suoči s njim, ali je uprkos tome ostala zatočena u onome što se desilo.“ Kapetanu Viju srce se ispuni naklonošču i saosećanjem koji su bili vidljivi na njegovom licu. „Ti nisi ona.“ „Nisam, ali...“ Fibi sklopi šaku u pesnicu i prisloni je uz grudi. ,,I ja osećam strah i ne želim da živim s tim. Kako mogu da se bavim ovom poslom ako ne eliminišem taj strah? Zato te, kao žrtva, molim da mi izađeš u susret.“ H

„Dobro...“ započe on, mada su oboje znali da je već istakao belu zastavu. „Bićeš tamo, ali samo u svojstvu posmatrača.“ „To nije dovoljno.“ Fibi energično odmahnu glavom. „Hoću direktno suočenje, licem u lice. Sigurna sam da ovog puta neće biti kadar da kon- troliše situaciju. Onaj pandur hoće da bude tamo s njim zato što zna da bi moje prisustvo moglo da pomogne Liz da mu izmami priznanje. Ja sam bila na licu mesta. Ja sam istovremeno i žrtva i svedok i policijski službenik, što znači da predstavljam trostruku pretnju.“ „Opet ti ponavljam da se ja tu ništa ne pitam. Tvoj zahtev je u nadležnosti detektivke Alberte, njenog kapetana i javnog tužioca. Koji, usput budi rečeno, ide na pecanje sa Arnijevim ćaletom“, dodao je pre nego što je Fibi stigla da se umeša. „Parnel je objektivan i pošten, s kim god da ide na pecanje. Zar stvarno misliš da će blokirati istragu o napadu na jednu pripadnicu policije samo zato što se privatno druži sa ocem osumnjičenog?“ ,,U Savani, kao i bilo gde na svetu, mnoge stvari se sređuju preko veze. Ali, priznajem, Parnel je čestit čovek. Miks će dovesti svog delegata i pravnog zastupnika. Eni Uc je takođe unajmila advokata.“ „Što daje dodatnu težinu mom zahtevu. Moram da pomognem Liz - detektivki Alberti - da satera Arnija u škripac jer sam ja jedna od retkih koje ne boli uvo za to s kim njegov otac nabija crve na udicu. A, osim toga...“ Fibi se odbaci sa stolice i poče da maršira kroz kancelariju. Već je mogla da zamisli kako će to izgledati. Već je mogla da oseti miris njegovog adrenalina. „Znaš, kad dve žene počnu da ga ispituju, kad ga bace u mašinu, Arniju se to nimalo neće dopasti. Mogu da se kladim da će napraviti grešku. Njegov ego će biti jači od razuma, pogotovo ako ja budem unutra. Dejve, znam da odluka ne zavisi od tebe, ali sigurno možeš da mi priskočiš u pomoć. Možeš da zamoliš kapetana detektivke Alberte, ili njenog poručnika, da mi omoguće da prisustvujem saslušanju.“ „Pokušaću, ali ništa ne obećavam.“ „Dobri pregovarači su škrti kada su obećanja u pitanju.“ Ona ga blago potapša po ramenu. „Pokušaj je sasvim dovoljan. Hvala ti.“ „Nisam siguran da ti činim uslugu ako te bacim u lavlju jazbinu. Kako tvoji podnose situaciju?“ „Svi su prilično uzdrmani. Moja mama... ma, znaš već.“ „Znam. Da li bi moja poseta olakšala ili otežala stvari?“ „Mama se uvek bolje oseća kad porazgovaraš s njom. Baš kao i svi ostali. Šta kažeš da u nedelju dođeš na ručak kod nas?“

Dejv se zaljulja na stolici. „Hoće li na jelovniku biti glazirana šunka?“ „Sve se da srediti. Dakle, vidimo se u nedelju. I hvala za sve.“ „Fibi...“ Dejv se uspravi i pročisti grlo. „Žao mi je što po stanici kolaju glasine o našem nedoličnom odnosu.“ „Misliš, o oralnom seksu u tvojoj kancelariji?“ „Gospode bože!“ Dejvu se uši istog trenutka zažariše, kao i uvek kada je bio postiđen. „Dovoljno sam star da ti budem otac.“ „Malo teže. Kao prvo, da bi ta teorija bila održiva, morao si da budeš prilično napredan petnaestogodišnjak. A, kao drugo, otkad se to nedoličnost seksualnog ponašanja objašnjava razlikom u godinama? Dejve, nijedno od nas nije odgovorno za spekulacije vulgarnih i ograničenih umova.“ On podiže hemijsku olovku sa stola i škljocnu nekoliko puta. „Ja možda jesam donekle odgovoran. Ti se sigurno ne bi našla na meti zlih jezika da te nisam pozvao da dođeš u moj odsek.“ „Ti si mi pružio šansu da se bavim poslom u kome sam sam stvarno dobra i ja sam tu šansu oberučke prihvatila. Jesam li dovoljno kvalifikovana za posao koji si mi dodelio?“ „Znaš da jesi.“ „Onda možemo da stavimo tačku na tu temu.“ „Miks, bilo junior ili senior, može da prosledi slučaj istražnom odseku.“ „Ako dođe do toga, oboje znamo da smo čisti. Dejve, stvarno nemaš razloga za brigu, bar kad sam ja u pitanju.“ Ali on je ipak brinuo. Čak i dok je podizao slušalicu da bi joj učinio uslugu za koju ga je zamolila, nije mogao da odagna strepnju. Fibi je stajala u osmatračkoj sobi, zureći kroz dvosmerno ogledalo i analizirajući svaku nijansu u držanju Arnija Miksa. Delovao je opušteno i nehajno, zaključila je. I beskrajno samouvereno. Imao je taj „jebite se svi odreda stav“, kao čovek koji je uveren da, šta god da je zgrešio, neće snositi posledice svojih postupaka. Miks je znao da je bio pod prismotrom, ali očigledno nije mario za to. Kada se setila šaka koje su harale po njenom telu i prstiju koji su se zarili u nju, stomak joj se okrenuo od gnušanja. Za razliku od Miksa, ona je marila za ono što se desilo. I te kako je marila. „Poručnice“ Liz uđe unutra u pratnji visoke vižljaste brinete. „Ovo je pomoćnik okružnog tužioca, Monika Vit. Ovo je poručnica Fibi Maknamara.“ „Drago mi je.“ Monika joj učtivo pruži ruku. „Kako ste?“

„Bolje, hvala na pitanju. Koliko shvatam, vi ćete voditi ovaj slučaj.“ „Ako uspemo da ga proguramo do suda. Zasada imamo iskaz Eni Uc i njen telefon. Istraga pokazuje da je u devet sati i pedeset osam minuta upućen poziv sa tog broja, ali je to nedovoljno da podignemo optužnicu protiv Miksa. Poziv je upućen na broj koji više nije u sistemu. Kartica je verovatno bila upotrebljena isključivo u tu svrhu, tako da nemamo bilo kakvih fizičkih dokaza koji bi Miksa direktno povezali sa napadom.“ „Imate motiv. Mnogi su voljni da posvedoče da se Miks opirao mom autoritetu, da mi je otvoreno pretio i da je bio u zgradi kada se desio incident.“ „Moj šef traži nešto konkretnije da bi jednog policajca optužio za nanošenje teških telesnih povreda i seksualno zlostavljanje. Dajte mi nešto čvršće i opipljivije i odmah ću podići optužnicu.“ Tada unutra kročiše dvojica muškaraca. Fibi klimnu glavom, prepoznavši Lizinog poručnika. Samo trenutak kasnije prepoznala je i drugog muškarca. Bio je to otac Arnija Miksa. Bio je plećatiji od svog sina, imao je snažniju vilicu i stroži pogled, ali joj je već na prvi pogled bilo jasno ko je on. Baš kao što joj je bilo jasno da je Miks senior, uprkos tom ozbiljnom uštogljenom držanju, bio besan kao ris. „Poručnik Entoni i narednik Miks će takođe biti prisutni.“ „Onda možemo da počnemo.“ Liz odgurnu vrata i pokaza Fibi da krene za njom. „Kada moj sin ovo preturi preko glave“, promrmlja narednik Miks, isprečivši se ispred Fibi, „i kada mu skinu suspenziju, nećete se tek tako izvući, poručnice Maknamara.“ „Naredniče, ne zaboravite da ste ovde zahvaljujući našoj ljubaznosti.“ Entoni mu, u znak opomene, spusti ruku na mišicu. „Nemojte to da zlo- upotrebite.“ Fibi se progura pored njega i priđe vratima kancelarije u kojoj ih je čekao Arni Miks. „Iver ne pada daleko od klade“, progunđala je. „Drži jezik za zubima i prepusti stvar meni“, posavetova je Liz. „To smo se već dogovorile.“ „Bolje da te podsetim, da mast ne ode u propast.“ Liz odgurnu vrata i uđe unutra. Arni Miks prezrivo osmotri detektivku Albertu, a onda pogled prikova za Fibi. „Dobar dan svima.“ Liz se nonšalantno osmehnu, klimnuvši glavom ka trojici muškaraca koji su sedeli za stolom. Podesila je magnetofon, upisala podatke i pročitala Arniju njegova prava. „Da li vam je sve

jasno, po- zorniče Mikse?“ „Ne postavljajte mi bezvezna pitanja. Kao da prvi put čujem taj tekst.“ „Treba li to da shvatim kao potvrdan odgovor?“ „Da, odlično znam svoja prava“, odbrusi on, a onda se okrenu ka Fibi. „Šta ti tražiš ovde? Zar ne bi trebalo da ležiš u krevetu i da se kljukaš analgeticima?“ „Arni“, opomenu ga njegov advokat, na šta on nehajno slegnu ramenima. „Iznenađena sam vašom brigom, Arni“, započe Liz. „Ako sam dobro obaveštena, vi ne spadate među obožavaoce poručnice Maknamare.“ „Nemam naročito mišljenje o njoj kao policajcu. Niti nešto mogu da naučim od nje jer uglavnom mlati praznu slamu.“ „Ako nemate ništa protiv, to sa mlaćenjem prazne slame ostavićemo za kasnije.“ Liz se ponovo osmehnu, hladna kao špricer. „Vas dvoje - vi i poručnica Maknamara - u poslednje vreme imate učestale sukobe. Da li je to tačno?“ „Moj klijent tvrdi da on i poručnica Maknamara često imaju suprotna stanovišta i različite profesionalne pristupe, ali se takvi nesporazumi svakako ne mogu okarakterisati kao motiv za fizički napad na njenu ličnost. Nedostatak dokaza...“ „Pustite to“, prekinu ga Liz. „Došli smo ovde da razjasnimo stvari i da bacimo karte na sto. Arni, vi baš ne volite poručnicu Maknamara, je l’ tako?“ Arni se zagleda u Fibi, sa prezrivom grimasom na licu. „Dobro, ne volim je. I šta s tim?“ „Jeste li nekom prilikom poručnicu Maknamara nazvali kučkom?“ „Svakog nazivam imenom koje zaslužuje.“ „Znači, smatrate da ona jeste kučka?“ Arni ponovo slegnu ramenima, a Liz klimnu glavom i nastavi. „Mislite da je u redu da svoju pretpostavljenu nazivate kučkom? I da joj pretite kad pokrene disciplinski postupak protiv vas?“ „Što se tiče pretnje, to je samo subjektivna tvrdnja poručnice Makna- mare“, ubaci se advokat. „Da, to je njena tvrdnja...“ Liz na brzinu prelista svoju dokumentaciju. I tvrdnja dvojice detektiva koji su ponašanje vašeg klijenta u kancelariji poručnice Maknamare okarakterisali kao agresivno i preteče.“ „Njihova lična uverenja nemaju činjeničnu težinu.“ „Arni, da li se sećate zašto ste prošlog četvrtka posetili kancelariju poručnice Maknamare?“

„Naravno da se sećam. Zajebala je stvar i naterala jednog tipa da sebi prosvira mozak, a onda je svalila krivicu na mene i suspendovala me kako bi sačuvala svoje dupe.“ „Zaista?“ Liz skrenu pogled ka Fibi. „Za ime božje, ako je to u pitanju, niko ne može da vam zameri što ste je nazvali kučkom! Ali, šta kažete da prvo zavirimo u nekoliko službenih izjava i izveštaja koji se tiču tih pregovora, akcije koju ste vi vodili do dolaska poručnice Maknamare, kako bismo dobili konkretniji uvid u situaciju? Hmmm, da vidimo. Dežurni nije pozvao pojačanje. Dežurni nije vodio zapisnik... Ah, ovo je stvarno zanimljivo. Dežurni je provocirao otmičara svojim pretnjama. A ovo je još bolje. Pozornik Miks je svojski ometao pregovore, u toj meri da je čak pokucao da spreči poručnicu Maknamaru da uspostavi kontakt sa otmičarem.“ Arni se zaklacka na stolici i prezrivo odbrusi: „Ona može da piše šta god hoće. Ko može da garantuje da je njen izveštaj istinit?“ „Ako vas baš zanima, svi iskazi koje sam citirala potiču od svedoka, civilnih lica i policajaca koji su se zatekli na licu mesta. Po njihovoj verziji, vi ste bili taj koji je uprskao stvar.“ „Držao sam situaciju pod kontrolom dok se ona nije umešala.“ „Znači, bili ste nadomak toga da mirno razrešite incident, a ona vam to nije dopustila.“ Liz napući usne i ozbiljno klimnu glavom. „Otmičar je sebi prosvirao mozak, a ta kučka se okomila na vas i bacila vas na suspenziju. Priznajem da bih i ja bila nadrkana, Arni. Malo ko bi mogao da vam zameri što ste poželeli da joj se osvetite.“ Arni se iskezi i odgurnu svog advokata pre nego što je ovaj stigao da odgovori. „Ti se ne mešaj. Ova funjara pokušava da me isprovocira uvredama kako bih izlanuo neku glupost. A šta je s tobom?“, obrecnuo se na Fibi. „Ovog puta nemaš šta da kažeš?“ „Nemam. Samo sedim ovde i pitam se šta bi tvoja žena imala da kaže kad bi saznala da je varaš sa Eni Uc.“ Miks iskrivi usne u opak kez. „Eni je fina cura i građena je ko avion. Priznajem da sam flertovao s njom, ko i svi muškarci iz stanice. Ali kad je počela da mi se nabacuje i kad mi je stavila do znanja da hoće mnogo više od bezazlenog flerta, objasnio sam joj neke stvari. To ju je očigledno povredilo pa je rešila da mi se osveti tim trabunjarijama. Ili ste je vas dve ucenile i naterale je da laže.“ „Izgleda da je pozornik Miks okružen kučkama i lažljivicama. Pravo je čudo kako uspeva da sačuva živu glavu.“ „Da sam na njegovom mestu, uopšte ne bih smela da ustanem iz kreveta. Znači, Eni laže kada tvrdi da ste vas dvoje bili u seksualnoj vezi?“

On se isceri i odmahnu prstom. „Nikad nisam bio u seksualnoj vezi sa tom ribom.“ „Zanimljivo, nema šta“, priznade Liz. ,,A da možda niste bili u oralnoj vezi? Zato što Eni tvrdi da je vaš odnos bio ograničen na oralni seks? Priznajem da je takve stvari teško definisati. Vi tvrdite da vam se ona nabacivala, što je takođe zanimljivo. Zato što Eni u svom iskazu koristi identičan izraz. Po njenoj verziji, vi ste joj se požalili kako vam se poručnica Maknamara još odavno nabacuje. A kada ste vi, kao čestit i moralan muškarac, odbili njene nasrtaje ona se uvredila i rešila da vam se osveti. Stvarno vas žalim, Arni. Žene vas tako bezočno saleću, da vam se život pretvorio u pakao. Vaša ispovest me je toliko dirnula, da ću i sama početi da vam se nabacujem.“ „Ako nastavite u tom smeru, detektive“, upozori je Miksov advokat, zahtevaću prekid.“ „Nema potrebe za tim. Moja logika sledi obrazac koji je postavio vaš Klijent. Dakle, pozorniče Mikse, vi ste u ponedeljak između devet i deset pre podne bili u policijskoj stanici, je l’ tako?“ „Tako je. U to vreme sam uzimao neke stvari iz svoje kasete.“ „Kakve to stvari držite u kaseti kad vam je trebalo sat vremena da ih uzmete?“ „Nisam rekao da sam to radio čitav sat. Visio sam naokolo. Znate, ja sam policajac“, odbrusi on, sa prizvukom čiste frustracije. „Ovo je moja slanica. Posao mi je da se vrzmam naokolo. Nisam plaćen da stojim u mestu i gledam u sat, već da obavljam svoju dužnost. Što bih i tog dana radio da se ta zagorela profuknjača nije okomila na mene.“ „Znači, proširili ste spisak epiteta. Više nije samo kučka, već i zagorela profuknjača?“ „Svakog nazivam imenom koje zaslužuje, sećate se?“ „Čini mi se da ste malo pobrkali lončiće. Ako smem da vas podsetim, niste nam vi rekli da vam se poručnica Maknamara nabacivala, već smo to čuli od Eni Uc.“ Liz se trijumfalno osmehnu kada je primetila ozlojeđenu grimasu na Arnijevom licu. „Izgleda da ste se upleli u mrežu vlastitih laži, ali je to sasvim razumljivo jer je strašno teško razlikovati jednu kučku od druge. Mi smo sve odreda pravljene na isti kalup, zar ne? Uopšte niste morali da gledate Fibi u lice dok ste je udarali pesnicom. Uopšte niste morali da čujete njene vriske i vapaje i psovke kada ste je gurnuli na pod i pocepali joj odeću. Naravno, za to uopšte nisu potrebna muda ako žrtvi prethodno stavite lisice na ruke. Čini mi se da se iza priča o očuvanju muške časti često krije najpodliji kukavičluk.“ „Nemoj ti da pričaš o mojoj muškosti.“

„Nema potrebe da bilo šta pričam jer tvoja dela dovoljno govore. Kakav je to muškarac koji koristi jednu ženu da bi postavio zasedu drugoj?“ Dok je izgovarala te reči, iz njenog glasa nestade poslednja trunka slatko- rečivosti. „Kakav je to muškarac koji napada iz zasede, kao zmija otrovnica? Kakav je to muškarac koji ženi mora da stavi lisice na ruke i da je obori na pod da bi se obračunao s njom? A ti si baš to uradio, zato što si samo tako mogao da je skineš i da spustiš svoje šape na nju.“ „Uopšte nisam bio na tom stepeništu“, odbrusi Arni. „Nikad je nisam dodirnuo. Imam pametnija posla nego da se bavim takvim stvarima. Mogu mnogo bolje da uposlim svoje prste.“ On se okrenu ka Fibi podiže srednji prst. „Ona uopšte nije pominjala prste“, tiho natuknu Fibi. „Upotrebila je reč šape.“ Arni se zavali na naslon. „Pa šta s tim? Prsti, šake, šape. To je valjda isto.“ „Uopšte nije isto“, procedi Fibi, boreći se za dah. Imala je osećaj da joj između stomaka i grudi stoji velika tvrda usijana kugla. Kugla koju je morala da razbije i izbaci napolje ako je želela da ponovo diše. Ako to ne učini, zauvek će ostati žrtva. A sada joj se ukazala prilika da ubije svoj strah. „Zato što si nabio prste u mene, kurvin sine.“ Skočila je na noge, pe- neći od besa i ignorišući prigovor advokata kada se nagnula preko stola. „Mirisao si na bebi-puder. Na mešavinu pudera i znoja, baš kao i sada. Zato što si već počeo da se znojiš, Arni. Sećaš li se šta si mi rekao?“ „Ne mogu da se setim nečeg što nikad nisam izgovorio. Zato što nisam bio tamo.“ „Rekao si da ne jebeš takve kao što sam ja. A ja mislim da nisi smeo da izvadiš đoku zato što je previše mali da bi ostavio utisak. Ili zato što drkadžije poput tebe retko kad mogu da ga dignu.“ „Kamo sreće da si slomila vrat na onom stepeništu.“ „Razgovor je završen“, uspaničeno viknu advokat. „Trebalo je jače da me gurneš. Gde ti je bila pamet, Arni? Da si mi slomio kosti, ne bih došla ovde da svedočim protiv tebe.“ „Da. Stvarno je trebalo da te bacim niz proklete stepenice.“ Ona se konačno spusti na stolicu i oseti kako ona usijana kugla počinje da se drobi. „Izgleda da si napravio pogrešnu procenu. Šteta po tebe.“ „Rekao sam da je razgovor završen“, ponovo zavapi advokat. ,,U redu.“ Liz ustade sa svog mesta. „Mislim da smo sve razjasnili.