Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

ČETVRTO POGLAVLJE re nego što je stigla do vrha stepeništa, njena majka i Ava se pojaviše pred vratima dnevne sobe, sa širokim osmesima i pogledima punim iščekivanja. „Pa, kako je bilo?“, nestrpljivo upita Esi. „Lepo i bezazleno. Izašli smo na piće i malo popričali. „ Kako da ne, pomislila je, nastavljajući ka svojoj sobi. Da je kojim slučajem nosila svilene čarape, sigurno bi eksplodirale i razletele se preko Džons strita tokom tog bezazlenog poljupca za laku noć. Esi i Ava razmeniše značajne poglede i ustremiše se pravo za njom. „Pa, kako ti se čini? O čemu ste pričali? Hajde, Fibs, umiremo od radoznalosti.“ Ava sklopi šake, kao da se moli. „Daj nam nešto što će nam raspaliti maštu. Valjda mi prve treba da saznamo.“ „Popili smo po pivo u njegovom pabu. Fino mestašce, fina atmosfera. Lepo sam se provela. A sad idem da vežbam.“ Esi i Ava se ponovo pogledaše dok je Fibi prilazila komodi kako bi uzela helanke i pamučno prsluče. „O čemu ste pričali?“ Fibi skrenu pogled ka ogledalu i slegnu ramenima, na brzinu se pre- svlačeći. Predugo je živela među ženama da bi se stidela svoje nagosti. „0 svemu i svačemu. Ranije je radio kao šanker i taksista.“ „Hmmm. A sad se upustio u krupnije poslove?“ „Tako nekako.“ „Gde živi?“ Ava nije imala nameru da odustane. ,,U gradu?“ „Nisam ga pitala.“ „Svašta od tebe.“ Esi podiže pogled ka tavanici i zakoluta očima. „Zašto ga nisi pitala?“ „Nije mi palo na pamet.“ Fibi izvadi gumicu iz male srebrne kutije na komodi i veza kosu u rep. „A s kim živi?“, nastavi Esi. „Koga ima od porodice?“ „Ni to nismo pominjali. Iskreno rečeno, malo me je izbacio iz koloseka.“ „Znači da je bio šarmantan“, zaključi Esi. „Jeste, ali me nije smeo njegov šarm već izjava da je pre nekoliko godina dobio premiju na lutriji. Tričavih sto trideset osam miliona dolara.“ P

Rekla je to u hodu, izlazeći u hodnik. U prolazu je zavirila u Karlinu sobu i nastavila uza stepenište koje je vodilo na drugi sprat. Pre izvesnog vremena je konfiskovala nekadašnju devojačku sobu i pretvorila je u malu kućnu vežbaonicu. Naravno, to je moglo da deluje kao udovoljavanje ličnom hiru, ali se ubrzo pokazalo da je taj potez imao svojih prednosti. Tako je mogla da uštedi novac koji bi davala za teretanu i bilo joj je mnogo lakše da se organizuje jer je mogla da vežba rano ujutru ili kasno uveče, nakon što bi Karli otišla na spavanje. Zbog svog posla je ionako provodila previše vremena van kuće, tako da je bilo apsurdno da se, pored svih obaveza, još vrzma i po teretanama. Nabavila je jednu profesionalnu spravu, nekoliko tegova, pa čak i TV na kome je mogla da pušta kasete sa vežbama. Karli joj je često pravila društvo dok je trenirala, tako da su sad mogle da provode više vremena zajedno. Njena majka i Ava su takođe koristile opremu, što je investiciju učinilo još isplativijom. Na kraju se ispostavilo da taj potez nije bio samo praktičniji već i ekonomičniji, što je bilo dovoljno da pred svojim ukućankama opravda uložen novac. Fibi se krišom osmehnu dok je podešavala mašinu i zauzimala položaj za vežbanje. Esi i Ava su već bile pred vratima. Zevale su u nju istinski zaprepašćene. „Rekla si sto i kusur miliona?“, upita Esi. „Baš tako.“ „Da, sećam se toga.“ Ava usplahireno spusti ruku na grudi. „Taksista milioner, tako su pisali po novinama. Običan mladić iz komšiluka. Uplatio je samo jedan listić. Gospode bože! Znači, to je on?“ „Glavom i bradom.“ „Blagi bože! Mislim da je bolje da sednem.“ Esi se spusti pravo na pod. „To nije bogatstvo, to je... uopšte ne znam koju reč da upotrebim.“ „Vreća bez dna?“, predloži Fibi. „Gospode, kakav srećnik!“ Ava se spusti pored Esi. „Kažeš, izveo te je na pivo?“ Ludo se zabavljajući, Fibi nastavi da se zagreva i prebaci mašinu na naredni nivo. „Da. I na perece. A potom me je dovezao kući svojim poršeom.“ „Je I’ uglađen?“ Esi nabra čelo i između obrva joj se ukaza ona mrka uspravna bora koju je prenela u nasleđe svojoj kćeri umesto toliko željenih rupica na obrazima. ,,S toliko para je sigurno uglađen.“ „Nije uglađen, ali je namazan.“ Fibi se nakratko zamisli. „Mislim da

mu je to urođena osobina. Uspeo je da me nagovori da u subotu izađemo na večeru.“ „Zaboga, pa ti izlaziš sa milionerom!“ Ava ćušnu Esi u rebra. „Našoj devojčici se udvara milioner.“ Pošto ju je ta pomisao ispunjavala nervozom, Fibi se prebaci na naredni nivo, i na mašini i u svom odbrambenom sistemu. „Ne izlazim s njim. To samo donosi probleme. Šta ćeš da obučeš, o čemu ćeš da razgovaraš? Da li namerava da te odvuče u krevet? I, naravno, da li ti želiš da završiš u krevetu s njim? To su stvari koje zahtevaju pomno razmatranje, a ja nemam ni vremena ni živaca za to.“ „Znači, idete na večeru?“, podseti je Ava. „U subotu uveče.“ „Da, uspeo je da me obrlati“, promrmlja Fibi. „Stvarno je namazan. Veoma namazan.“ Incident se odvijao u malom zastakljenom lokalu, u koji se ulazilo direktno sa ulice. Podaci koje je dobila su ukazivali da je tu bila smeštena advokatska kancelarija Džaspera S. Hjuza i da su gospodin Hjuz, izvesna Trejsi Persel i naoružani muškarac koji se zvao Vilijam Grejdi bili zabarikadirani unutra. Dok su pripadnici taktičkog tima postavljali spoljne i unutrašnje parametre, Fibi zgrabi kutiju sa opremom i uputi se ka dežurnom oficiru. Uopšte nije bila oduševljena kada je saznala da je to bio Arni Miks. „Situacija?“ Arni je nosio tamne naočari, ali je uprkos tome mogla da oseti podrugljivost koja mu je izbijala iz očiju. „Drži dva taoca. Svedoci su čuli pucnjavu. Kada sam stigao, subjekat je urlao da će oboma skinuti glavu ako neko pokuša da uđe unutra.“ Fibi sačeka nekoliko sekundi. „To je sve?“ Arni slegnu ramenima. „Subjekat tvrdi da ga je advokat izvaćario za šest hiljada dolara i traži pare nazad.“ „Gde vam je zapisnik, pozornice? “ Arni izvi usne u tako ironičnu grimasu, da je Fibi morala da se upita da li je uvežbavao taj izraz pred ogledalom. „Na šta vam ja ličim, gospođo? Neću valjda da vodim zapisnik dok taj drkadžija drži dvoje nevinih ljudi na nišanu?“ „Kada su očevici prijavili pucnjavu?“ „Oko devet pre podne.“ „Oko devet?“ Fibi se želudac zgrči od mešavine razjarenosti i strepnje. „Prošlo je skoro dva sata, a vi ste tek sad odlučili da pozovete pregovarača?“

„Situacija je pod kontrolom.“ „Možete da se udaljite.“ Ona se okrenu ka drugom uniformisanom policajcu, izvlačeći tabak papira iz kutije. „Molim vas, hoću da ovde sve pribeležite. Preciznu hronologiju događaja, izjave očevidaca i vreme kad su izjave uzete.“ Potom je izvadila svoju beležnicu. Arni je zgrabi za mišicu. „Ne možete tek tako da banete ovde i preuzmete komandu.“ „Naravno da mogu.“ Ona ljutito odgurnu njegovu ruku. „Kapetan je već krenuo, a komandir Harison vodi taktičku jedinicu. Dok kapetan ne stigne, ja, kao pregovarač, preuzimam komandu. Molim vas da uspostavite telefonsku vezu sa otmičarem“, naredila je policajcu koga je angažo- vala kao svog asistenta. „Do sada sam držao stvari pod kontrolom. Ako me udaljite, situacija može da eskalira.“ „Ma šta mi kažete?“ Ona se srdito okrenu ka Arniju. „Šta ste, moliću lepo, do sada uradili? Jeste li razgovarali sa nekim od talaca? Jeste li uop- šte ustanovili da su još živi? Jeste li proverili da li su povređeni i da li im je potrebna medicinska pomoć? Gde vam je situaciona tabla? I zapisnik? Kakve ste mere preduzeli da biste okončali incident i izbavili taoce tokom prokleta dva sata koja ste proveli ovde pre nego što ste odlučili da zatražite pomoć?“ Zgrabila je telefon i prešla pogledom preko imena koja je zapisala u beležnici. „Neću da razgovaram sa vama!“ Glas koji je odjeknuo iz slušalice bio je pun emocija i besa. „Zar vam nisam rekao da me više ne zovete?“ „Gospodine Grejdi? Ovde Fibi Maknamara. Radim za lokalnu policiju, kao pregovarač. Od sada ćete razgovarati sa mnom. Vidim da ste uznemireni. Da li je sve u redu, gospodine Grejdi? Da nekome nije potrebna medicinska pomoć?“ „Ništa nije u redu. Sve je otišlo do đavola.“ „Sve se može srediti. Za svaki problem postoji rešenje, zar ne, Vilijame? Nadam se da mi ne zamerate što vam se obraćam imenom.“ „Neću više da pričam!“ „Verujte mi, samo želim da vam pomognem.“ Po njegovom glasu joj je bilo jasno da je odlučio da batali priču i da pređe na dela. „Da li je nekom od vas nešto potrebno? Medicinska pomoć? Voda? Nešto za jelo?“ „Hteo sam moje pare.“ „Hoćete svoje pare? Objasnite mi o čemu je reč, gospodine Grejdi, a ja ću pokušati da vam pomognem.“ Upotrebio prošlo vreme,

pribeležila je u notesu. „Već sam sve objasnio, ali niko nije hteo da me sluša.“ „Gospodine Grejdi, shvatam vaš bes i izvinjavam se što vam nije bila poklonjena odgovarajuća pažnja. Ali, ja sam došla ovde da saslušam vaš problem. Meni sve možete da ispričate. Zato što želim da se ova situacija razreši na najbolji mogući način.“ „Prekasno je, kažem vam.“ Mogla je da čuje hitac još pre nego što se njegov odjek prolomio kroz vazduh. Zato što ga je nazrela u njegovom glasu. Advokat je imao blagi potres mozga, nekoliko čvoruga i modrica. Sekretarica je bila histerična, ali nepovređena. Vilijam Grejdi bio je mrtav. Od metka kojim je sebi prosvirao glavu. „Svaka čast. Sjajno ste to obavili“, dobaci Arni iza njenih leđa. Fibi se okrenu ka njemu i prostreli ga pogledom koji je plamteo od srdžbe. „Kopile arogantno!“ „Nisam ga ja oterao u smrt. Ubio se dok ste vi bili na vezi.“ Arni razvuče usne u zluradi osmeh i lagano se udalji, šepureći se kao paun. Fibi na jedvite jade obuzda poriv da krene za njim. Sad nije bio trenutak za to. Bila je tako puna besa i ozlojeđenosti, da je mogla da učini nešto zbog čega će kasnije zažaliti. Biće pametnije da se strpi. Obećala je sebi da neće dopustiti da se pozornik Arnold Miks tek tako izvuče. Ali je i dalje stajala kao ukopana, posmatrajući kako ekipa za vršenje uviđaja skuplja dokaze sa lica mesta. Tada je osetila kako joj neko spušta ruku na rame. „Ti više ništa ne možeš da uradiš“, reče joj Dejv blagim utešnim glasom. „Uopšte nisam imala šansu da nešto učinim. Imala sam jedva minut ili dva. Sve je bilo gotovo još pre nego što sam stigla. Nisam to mogla da ispravim.“ „Fibi...“ Ona odmahnu glavom. „Molim te, nemoj sada. Hoću da porazgovaram sa taocima i da uzmem iskaze od svedoka.“ Ponovo se okrenula ka njemu. „Hoću da se sve izjave snime i da ti budeš prisutan, kao svedok.“ „Fibi, oboje dobro znamo da slučaj ponekad izmakne kontroli.“ „Da, ali nisam sigurna da ovaj slučaj nije mogao da ostane pod kontrolom.“ Bila je tako besna, da joj se činilo da će početi da se trese. S mukom se pribrala i nastavila: „Moram da otkrijem šta se tačno desilo. Taoci su na putu za bolnicu, ali mislim da ona žena nije povređena.

Verovatno može da priča. Volela bih da kreneš sa mnom kako bih joj uzela iskaz.“ ,,U redu. Možda bi trebalo da posetiš našeg savetnika. Znaš, kad izgubiš...“ „Nisam ga ja izgubila.“ Ona naglo zaćuta, začuvši svoj ton. I ona i Dejv bili su svesni da je bila na rubu nerava. „Bio je izgubljen još pre nego što sam stigla. Bila mi je uskraćena čak i najmizernija šansa da nešto učinim.“ Dok su se vozili ka bolnici, Fibi nije progovorila ni reči. Samo je zurila kroz prozor i povremeno zapisivala pitanja koja je nameravala da postavi. Razmišljala je kakvim tonom treba da ih saopšti i kako da stigne do dokaza koji bi mogli da potvrde njene sumnje. Trejsi Persel je ležala na pokretnom krevetu na odeljenju hitne pomoći. Bila je prilično mlada, primeti Fibi. Toliko mlada, da su šankeri verovatno odbijali da joj natoče piće dok im ne pokaže ličnu kartu. Imala je bujne obline i farbanu plavu kosu sa smeđim izrascima. Oči su joj bile zakrvavljene i podbule od plača dok je isprepadano zu- i ila u nju, grickajući nokat na palcu. „Ubio se. Ubio se pred našim očima.“ „Znam da ste prošli kroz stravično iskustvo. Možda bi vam pomoglo da pričate o tome. To bi i nama bilo od pomoći. Jeste li u stanju da pričate, Trejsi?“ „Mislim da jesam. Malopre sam pala u nesvest. Kažu da je to zbog hiperventilacije. Nisam povređena, ali su mi rekla da treba da mirujem. Nije mi učinio ništa nažao. Stvarno sam imala sreće što me nije povredio. Džaspera je nekoliko puta tresnuo i nabio mu pištolj u lice i...“ „Sigurno ste se strašno uplašili.“ Fibi sede pored kreveta i potapša de- vojku po šaci pre nego što je izvadila magnetofon. „Trebalo bi da snimim razgovor. Da li je to u redu?“ „Naravno. Rekli su da će pozvati mog dečka, Breda. Nadam se da će uskoro stići.“ „Odlično. Ako ne stigne pre nego što krenemo, potrudiću se da ga lično pozovem. Šta kažete na to?“ „Hvala, veliko hvala.“ Trejsi prestade da gricka nokte, kao da je sama pomisao da će njen dečko uskoro biti s njom bila dovoljna da je smiri. „Osećam se tako čudno. Kao da sam bila u nekom horor-filmu.“ „Znam, ali se vaš košmar završio. Vi radite za gospodina Hjuza?“ „Aha. Ja sam mu sekretarica. Plata nije naročita, ali je ostalo u redu.“ „Danas ste, kao i obično, došli na posao. U koje vreme?“

„Obično otvaram kancelariju u deset do devet. Džasper je danas stigao kad i ja. Obično dolazi kasnije, ali smo jutros oboje bili tamo pre devet. Tek što smo otvorili, a gospodin Grejdi je banuo na vrata. Uleteo je unutra i tresnuo Džaspera po licu, tako snažno da ga je oborio na pod. Ja sam počela da vrištim jer sam primetila da ima pištolj. Izgledao je sumanuto.“ Trejsi ponovo poče da plače. Ispružila je ruku ka kutiji koju je držala u krilu i uzela dve papirne maramice. „Lice mu je bilo izobličeno i imao je onaj luđački sjaj u očima.“ „Šta se onda desilo?“ „Naredio mi je da ustanem i da zaključam vrata. Zapretio je da će ubiti Džaspera ako pokušam da pobegnem. Odsekla sam se od straha kad mu je prislonio cev uz glavu. Uradila sam ono što mi je rekao. Onda nam je naredio da prebacimo sto ispred vrata. Valjda je mislio da smo previše spori, pa je počeo da puca.“ „Pucao je u vas?“ „Ne, nego u pod. Napravio je rupu na tepihu. Ne sećam se baš tačno, ali mislim da sam tada ponovo počela da vrištim i da plačem. On nam je rekao da umuknemo i da radimo šta nam kaže. Poslušali smo ga. Onda je ponovo udario Džaspera i počeo da urla kako hoće svoje pare. Kako hoće da mu se vrati njegovih šest hiljada pet stotina dvadeset osam dolara i trideset šest centi. Do poslednje pare.“ Devojka ponovo poče da gricka nokat. „Ovaj... smatrao je da ga je Džasper opelješio jer mu je uzeo pare za troškove parnice u kojoj ga je zastupao. Uzeo mu je pare, a ništa nije postigao. Parnica je već dugo stajala u mestu.“ „Znači da mu je on bio klijent?“ „Ovaj... mislim da Džasper to nije provukao kroz knjige.“ Devojka skrenu pogled u stranu. ,,U stvari, ja se baš ne razumem u to.“ „Dobro, to ćemo ostaviti za kasnije.“ „Znate, bolje je da o tome popričate sa Džasperom. Džasper mu je rekao da nema toliko para, a ovaj mu je odbrusio da mu je pametnije da ih smesta nabavi ili će svašta da bude. Džasper je predložio da odu do banke, a onda je stigao onaj policajac, onaj što je prvi razgovarao s njim.“ „Znači, dežurni oficir je tada stigao na lice mesta?“ „Da, otprilike. Čuli smo sirene i gospodin Grejdi me je naterao da pri- đemo prozoru i provirimo kroz roletne. Tada je počeo da viče: „Sklanjajte se odavde! Ako pokušate da uđete, pucaču im glavu!“ Rekao je da ima dva taoca i pištolj i da će ga upotrebiti ako ga sateraju

u škripac. Potom mi je naredio da im doviknem da ozbiljno misli i da ih zamolim da se uzdrže od intervencije.“ Trejsi nakratko zažmuri i protrlja kapke. „Gospode.“ „Mogu da zamislim koliko ste se uplašili.“ „Verujte mi, gospođo, nikad u životu nisam bila tako prestravljena.“ „Da li vas je gospodin Grejdi na bilo koji način povredio?“ „Ne, nije. Samo mi je naredio da legnem na pod, potrbuške. I meni i Džasperu. A onda je taj policajac... mislim da je imao onu stvarčicu, kako se ono zove? Megafon? Doviknuo je kako je on pozornik Arnold Miks i kako bi gospodinu Grejdiju bilo pametnije da smesta odloži oružje i da izađe napolje sa podignutim rukama. I to što brže, dodao je, kao da nije imao nameru da se nateže s njim. A gospodin Grejdi je odbrusio kako je on Vilijam Grejdi i kako svi možemo da idemo do vraga ako ne dobije svojih šest hiljada pet stotina dvadeset osam dolara i trideset šest centi.“ Trejsi nakratko zaćuta. „Nakon toga su neko vreme nastavili da urlaju u glas.“ „Da urlaju?“ „Da. Obojica su vikali i psovali i prepucavali se. Pojma nemam koliko je to trajalo. Gospodin Grejdi ga je pitao gde su bili policija i zakon kada je Džasper maznuo njegove pare, a taj tip mu je odgovorio: “Boli mene uvo za tvoje pare. Hoću samo da mrdneš zadnjicu i da izađeš napolje, s rukama uvis.“ Fibi skrenu pogled ka Dejvu. „Kako je gospodin Grejdi reagovao na to?“ „Bio je kao popišan, naročito kad mu je taj policajac dobacio kako nema muda da nas upuca. Kunem vam se da sam bila ubeđena da će istog časa da nam prospe mozak, samo da bi dokazao tom panduru da je u zabludi. Počela sam da drhtim i da plačem. Nisam mogla da stanem.“ „Čuli ste da je taj policajac tako rekao?“ „Da, gospođo. Samo što mu nije baš rekao da nema muda, nego da je drkadžija i kukavica.“ Fibi ponovo pogleda Dejva, dok je Trejsi nervozno kidala papirnu maramicu. „Tada je gospodin Grejdi doviknuo tom panduru da slobodno dođe po njega ako hoće da svi zajedno odemo bogu na istinu. Ponovo je počeo da viče kako hoće svoje pare, kako je morao da proda kola i kako nema gde da živi, a pandur mu je odvratio kako će živeti u ćeliji i kako mu tamo uopšte neće trebati kola. Nešto kasnije je stiglo pojačanje. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali je meni izgledalo kao večnost.“

Trejsine misli na trenutak odlutaše na drugu stranu. „Mislite da je Bred stigao?“ „Proveriću čim završimo razgovor. Šta se onda desilo, Trejsi?“ „Pa, ovaj... gospodin Grejdi se još više uzrujao. Mislila sam... stvarno sam mislila da će nas pobiti i staviti tačku na sve. Ponovo sam počela da plačem i da jecam, a on je počeo da me teši i da mi objašnjava kako ne treba da brinem jer ja ni za šta nisam kriva. Panduri i advokati, oni su bili krivi za sve, rekao je. Oni oduvek zajebavaju čestit narod. Mislim...“ „Šta mislite?“ ubaci se Fibi. „Slobodno recite.“ „Mislim da je nameravao da me pusti. Imala sam takav osećaj. Samo mene. Zato što me je upitao da li ću reći pandurima za njegove pare ako me pusti napolje. Rekla sam mu da hoću, sto posto. Tada je pozvonio telefon. Onaj Miks je dovikivao Džasperu da se javi: ’Podigni slušalicu, kučkin sine!’“ Trejsi ispusti težak uzdah. „Znam da zvuči glupo, ali me je taj policajac još više prestravio nego gospodin Grejdi i njegov pištolj.“ Podigla je ruku i obrisala oči. „Drhtala sam od straha i molila se da začuti. Da je to uradio, gospodin Grejdi bi me sigurno pustio. I možda sebi ne bi prosvirao glavu, pred našim očima. Ne znam ni sama.“ ,,U redu, Trejsi. Znam da vam je teško da pričate o tome“, prozbori Fibi utešnim glasom kada je Trejsi ponovo zajecala. „Bilo je tako jezivo. Rekao mi je da mogu da sednem i upitao me hoću li da kažem policajcima za njegove pare ako me pusti da izađem. I dalje sam sedela na podu kada je zazvonio telefon. Nisam mogla da čujem glas sa druge strane, ali sam posmatrala gospodina Grejdija. Posmatrala sam ga i ponavljala sebi da, ako me pusti, nikad više neću kročiti u tu kancelariju. Već sam isplanirala da upišem neki kurs i da nađem drugi, bolji posao. Gospodin Grejdi nije mnogo pričao, ali je delovao strašno tužno. Tužno i uplašeno, baš kao i ja. Onda je spustio slušalicu i kada je telefon ponovo zazvonio, mislila sam da neće hteti da se javi. Pogledao je u mene i rekao da će da uključi spikerfon kako bih mogla da čujem kako se vi ponašate prema običnim ljudima, kao što smo on i ja. Kako bih se uverila da nemamo nikakve šanse u vašem svetu. Kada je preuzeo vezu, začula sam ženski glas. To ste bili vi.“ Trejsi nakratko zaćuta. „Sigurna sam da ste to bili vi. Zato nema potrebe da vam pričam šta se onda desilo.“ „Da. Znam šta se desilo.“ Fibi nije progovorila ni reči sve dok se nisu udaljili od zgrade. Samo je ćutke koračala pored Dejva, udišući blagi prolećni vazduh. „Naveo je tog tipa da se ubije“, konačno je prozborila. „Svojim poziranjem je

stavio na kocku živote dvoje talaca. Ignorisao je proceduru i prekršio sva pravila pregovaranja. I šta je na kraju postigao?“ „Ne može se očekivati da svi policajci budi dobri pregovarači i da se u kriznim situacijama postave onako kako bi se ti postavila.“ Ona se zaprepašćeno okrenu ka njemu. „Do đavola, Dejve!“, prasnula je. „Nećeš valjda da ga braniš? Ne mogu da verujem da si spreman da opravdaš to što je uradio!“ Dejv podiže ruku. „Ne, ne nameravam da ga branim. Niti nameravam da se svađam sa tobom, Fibi, jer si ovog puta u pravu. Pozornik Miks će biti saslušan.“ „Ja ću ga saslušati. To je u mojoj nadležnosti“, reče Fibi pre nego što je Dejv stigao da se usprotivi. „Ti i Arni Miks ste već u prilično lošim odnosima. Ti si razgovarala sa subjektom kada je digao ruku na sebe.“ „Ako mi ne prepustiš to saslušanje, time ćeš samo podriti moj autoritet. Miks je puna dva sata radio na svoju ruku. To, samo po sebi, predstavlja ozbiljan prekršaj. Dejve, ovde se ne radi o tome da on ima problema sa mnom. On je sam po sebi problem. Problem sa policijskom značkom.“ „Pazi da ne izgleda kao da mu se svetiš.“ „Taj čovek je mrtav. Nema te osvete koja bi ga vratila nazad.“ Fibi je ostatak tog dugog i mučnog dana provela prikupljajući izjave i podatke, praveći beleške i dovršavajući izveštaj o incidentu. Kada je završila s poslom, pozvala je Arnija u svoju kancelariju. „Upravo završavam smenu“, obavesti je on. „Zatvorite vrata i sedite.“ „Ove nedelje radim od osam do četiri. Ako ostanem samo minut duže, tražiću da mi pišu prekovremeno.“ Uprkos tome, došepurio se do stola i seo na stolicu. „Šta je ovo?“, upitao je, pokazavši glavom ka magnetofonu koji je stajao na radnom stolu. „Snimićemo razgovor, zbog vaše i moje sigurnosti.“ „Možda bi trebalo da pozovem svog delegata.“ „Samo izvolite.“ Fibi pribranim pokretom gurnu telefon preko stola. „Možete odmah da ga pozovete.“ Arni slegnu ramenima. „Imate još pet minuta pre nego što počnem da računam prekovremeno.“ „Dakle, vi ste jutros, u devet sati i jedanaest minuta, primili dojavu da neko puca u advokatskoj kancelariji Džaspera S. Hjuza, je l’ tako?“ „Tako je.“

„Odmah ste odgovorili na poziv i otišli na lice mesta, gde vas je subjekat obavestio da je naoružan i da drži dva taoca. Da li je to tačno?“ „Ako nameravate da pretresete kompletan izveštaj, samo gubimo vreme.“ „Da li ste, nakon što ste dobili precizniji uvid u situaciju, zatražili da vam pošalju pomoć ili pregovarački tim?“ „Nisam, zato što sam držao situaciju pod kontrolom. Sve dok vi niste stigli.“ „Preko megafona ste se identifikovali kao policajac.“ „Naravno. Obratio sam se tom tipu sa bezbednog rastojanja i identifi- kovao se, kao što procedura nalaže. Rekao sam mu da odloži oružje i da izađe napolje. On je odbio da me posluša.“ Fibi se zavali na naslon. ,,U pravu ste. Samo gubimo vreme. Ovde imam kompletan zapisnik, sa izjavama očevidaca, izjavama oba taoca i izjavama policajaca koji su nakon vašeg poziva stigli na lice mesta. Na osnovu tih izjava se može zaključiti da ste se ozbiljno oglušili o službenu proceduru, da niste pozvali pregovarački tim, da niste poštovali nijednu od smernica koje se primenjuju u kriznim situacijama sa taocima i da ste, štaviše, vređali otmičara i pretili mu, čime ste ga dodatno uzrujali.“ „Taj tip je banuo unutra i počeo da puca, što znači da je već bio dovoljno uzrujan.“ „Da, u pravu ste. On je bio ozbiljno uzrujan, a vi uopšte niste pokušali da ga smirite.“ Iako su Fibine oči plamtele od srdžbe, glas joj je ostao hladan, jednoličan i pribran. „Rekli ste mu da vas boli uvo za njega i da ćete ga spakovati u zatvor.“ Miks raširi usne u napet prezriv osmeh. „Vi ste nas učili da pregovarač ne sme da laže.“ „Bilo bi vam bolje da sklonite taj pakosni kez sa lica, pozorniče. Bili ste agresivni i svojim ponašanjem ste dodatno pogoršali situaciju.“ Ona izvadi jedan list iz fascikle. ,,’Pozornik Miks je tada kontaktirao sa subjektom telefonom i rekao mu da bi mu bilo pametnije da prisloni cev uz sle- poočnicu i pritisne obarač.’“ „Obrnuta psihologija. Držao sam situaciju pod kontrolom sve dok vi niste banuli tamo. Taoci su uspeli da se izvuku, zar ne? Niko nije poginuo.“ „U toj kancelariji bilo je troje ljudi. Samo je dvoje izašlo napolje.“ „Samo su oni i bili bitni.“ „Da, jasno mi je da su vama bili bitni samo oni jer ste otmičara pred svima nazvali bednim drkadžijom. Mada, ako ćemo pravo, u izveštaju

ne vidim ništa što bi ukazivalo čak ni da su vam taoci bili važni. Uopšte se niste potrudili da se raspitate u kakvom su stanju, da proverite jesu li živi i zdravi. Čak ste ozbiljno ugrozili njihovu bezbednost time što ste naoružanom otmičaru skresali u lice kako nema muda da ih ubije.“ „Gospođo, ako želite nekog da okrivite zbog toga što ste vi zajebali stvar...“ „Ne brinite za mene, pozorniče. Uveravam vas da ću lako dokazati ispravnost svojih postupaka. Plašim se da to ne važi i za vas. Smatrajte da ste od ovog trenutka na jednomesečnoj suspenziji. “ Miks skoči sa stolice. „Malo sutra!“ ,,U najkraćem mogućem roku biće sprovedena temeljna istraga o incidentu i vašim postupcima. Imate sedamdeset dva sata da se javite našem psihijatru kako bi izvršio stručnu procenu.“ Arniju lice ponovo buknu od srdžbe, kao i onog dana u učionici. „To ćemo još da vidimo.” „Slobodno možete da uložite žalbu povodom suspenzije, ali vas uveravam da je kapetan Makvi, koji ima kopije svih izjava, saglasan sa mojom odlukom.“ „Naravno da je saglasan, rospijo, kad razmišlja samo o tome kad ćeš sledeći put da mu popušiš stojka.“ Fibi se lagano odgurnu od stola. „Šta ste rekli?“ „Misliš da je neka tajna da si se progurala do tog položaja samo zašto što te Makvi kreše? Videćemo ko će da bude suspendovan kad istina izbije na videlo, kučko sumanuta!“ „Zasada ste samo vi suspendovani, pozorniče, zbog oglušenja o službenu proceduru i nepoštovanja pretpostavljenog oficira. Savetujem vam da se udaljite pre nego što sebe ne dovede u još gori položaj.“ Miks joj razjareno priđe, spusti šake na sto i unese joj se u lice. „Obećavam ti da ćeš gorko zažaliti zbog ovoga.“ Fibi oseti kako joj knedla zastaje u grlu. „Naš razgovor je okončan, pozorniče. Molim vas da mi predate oružje i značku.“ Dok je Miks spuštao ruku na pištolj, u njegovim očima je spazila plamsaj koji joj je govorio da njegov problem nije bio samo u tome što je bio arogantan kučkin sin. Tada se začu energično kucanje na vratima koje ju je toliko prenulo, da umalo nije odskočila od poda. Detektiv Sajks promoli glavu kroz prorez. „Oprostite što vas prekidam, poručnice. Imate li nekoliko minuta za mene? Naravno, kad budete slobodni.“ „Evo odmah. Pozorniče Mikse? Hoćete li da izvršite naređenje?“ Arni razjareno raskopča futrolu i baci pištolj pa sto, zajedno sa značkom. Kada se okrenuo i izmarširao napolje, Fibi ispusti prigušen

uzdah. „Je li vam dobro, poručnice?“ „Dobro mi je. Recite, šta vam treba?“ ,,U stvari, ništa mi ne treba. Samo mi se učinilo da je situacija postala usijana, pa sam...“ „Ah, tako“, promuca Fibi. „Hvala vam.“ Jedva je odolevala porivu da se stropošta na stolicu. „Detektive, mogu li nešto da vas pitam? Vi ste već dugo u ovom odseku, zar ne?“ „Da, dvanaest godina.“ „Sigurno ste u toku sa svim što se ovde dešava?“ „Jesam.“ „Detektive, da li je tačno da naokolo kruže glasine da smo kapetan Makvi i ja u intimnoj vezi?“ Sajks je delovao tako zaprepašćeno, da joj je istog trenutka pao kamen sa srca. „Zaboga, poručnice, otkud vam to?“ Sajks ispruži ruku i zatvori vrata. „To vam je rekao onaj drkadžija?“ „Znači, lagao je? Dobro, onda je bolje da zaboravimo na to. Molim vas da ovo ostane između nas.“ „Naravno, ako tako želite.“ Sajks pokaza glavom ka Arnijevoj znački i pištolju. „Znate, rekao bih vam još nešto što treba da ostane između nas. Uopšte mi nije žao što je taj gad suspendovan. Želite li da čujete moje mišljenje, u poverenju?“ „Da, naravno da želim.“ „On nikad ne bi mogao da prismrdi ovde da njegova porodica nema tako jake veze. Taj tip je tempirana bomba, šefice. Čuvajte se.“ „Hoću, Bule. Hvala vam.“ Sajksove oči zablistaše kada je sa njenih usana čuo svoj nadimak. Krenuo je ka vratima i mašio se za bravu, a onda se ponovo okrenuo ka njoj. „Znate, većina ljudi gleda na vas kao na kapetanovu omiljenu bratanicu, ali svi znaju da u tome nema ničeg lošeg. Mnogima, uključujući i mene, nije bilo pravo kad ste došli ovde i preuzeli kontrolu, ali ste nas vi brzo naterali da podvijemo rep. Da shvatimo da nismo bili u pravu. Zato što ste sjajan šef, poručnice. A to se ovde najviše ceni.“ „Hvala vam.“ Kada je Sajks izašao, Fibi se konačno stropoštala na stolicu. I počela da se trese.

PETO POGLAVLJE io je to opako loš dan, ali kada se vratila kući, sačekalo ju je prijatno iznenađenje. Buket od dvadeset četiri dražesna graciozna ljiljana. Esi je izdvojila tri cveta i odnela ih u Fibinu spavaću sobu dok je ostale stavila u veliku voterford vazu rođake Bes, napravivši aranžman koji je predstavljao praznik za oči. „Naravno, ako želiš možeš čitav buket da prebaciš u svoju sobu, ali sam mislila...“ „Ne, nikako. Ovde baš lepo izgledaju.“ Fibi se nadvi nad vazom i omi- risa elegantne ljiljane koji su se šepurili na sredini salonskog stola. „Tako zajedno možemo da uživamo u njihovoj lepoti.“ „Nisam pročitala poruku.“ Esi joj pruži mali koverat. „Priznajem da sam bila u ozbiljnom iskušenju, ali je moja savest pobedila. Naravno, uopšte ne sumnjam ko stoji iza ovako galantnog gesta.“ „Čisto sumnjam da imam još nekog obožavaoca.“ Fibi lupnu kovertom po dlanu. „Zaboga, Fibi, hoćeš li konačno da pročitaš šta piše?“, zavapi Ava koja je stajala iza Karli, masirajući devojčicina ramena. „Umiremo od radoznalosti. Pravo da ti kažem, bila sam spremna da se porvem sa tvojom majkom da bih se domogla tog pisamceta.“ Fibi je pretpostavljala da je cveće koje je bilo poslato na adresu na kojoj su živele četiri pripadnice nežnijeg pola bilo namenjeno svim ukućan- kama. Zato je otvorila koverat i naglas pročitala poruku. „Vidimo se u subotu. Dankan.“ „To je sve?“ Ava nije uspela da prikrije razočaranje. „Nije baš poetičan, zar ne? „Možda je smatrao da je samo cveče dovoljno poetično“, ispravi je Esi. „I da su reči izlišne. „Mama, je l’ taj Dankan tvoj dečko?“ „Nije, dušo. Samo muškarac s kojim sutra izlazim na večeru“, odgovori Fibi. „Znaš, Šerilinina starija sestra ima dečka i stalno plače zbog njega. Zatvori se u svoju sobu, baci se na krevet i iskida se od plača. Tako bar Šerilin kaže.“ ,,I što je najzanimljivije, sigurno uživa u tome.“ Fibi ispruži ruku i pomilova svoju ćerkicu po obrazu. „Samo što meni plakanje baš ne ide od ruke.“ B

„Plakala si kad si se poslednji put čula sa Rojem.“ Majke nikad nisu mogle da sakriju suze od svoje dece, a one koje su mislile da mogu bile su u velikoj zabludi. „Samo malčice. Sad idem gore da se presvučem. Jedna ptičica mi je javila da imamo picu za večeru.“ „Da! A posle toga gledamo DVD i jedemo kokice! Dokle god hoćemo!“ „Da, i to sam čula. Čim se presvučem, počinjemo sa uživancijom.“ Kada je ušla u svoju sobu, Fibi se spusti na ivicu kreveta. Da li je postojao način da majke svoju decu zaštite od vlastitih grešaka? Od grešaka čije su posledice mogle da ih proganjaju čitavog života? Zar sada nisu živeli u toj kući upravo zbog događaja koji se odigrao pre više od dvadeset godina? Zar svi oni nisu postali to što jesu, zar se njihovi životi nisu tako tesno prepleli pod tim krovom, zbog jedne sparne letnje noći kada je imala dvanaest godina? Odluke koje je donosila, stvari koje je činila, pa čak i reči koje je izgovarala ostaviće neizbrisiv trag na životu njene kćeri. Baš kao što su odluke i postupci njene majke ostavili neizbrisiv trag na njenom životu. Mama je postupila najbolje što je mogla, pomislila je. Ali je to što je nekada davno ukazala poverenje jednom muškarcu, što mu je dopustila da kroči u njen život i život njene dece, iz temelja poljuljalo njihov mali ušuškani svet. I dalje se svega sećala. Svakog trenutka, svakog pokreta. Kao da je juče bilo. Soba je podsećala na usijanu hermetičku kutiju, a u vazduhu se osećao težak vonj njegovog znoja, pomešan sa mirisom alkohola. Bilo je tako sparno, da su jedva disali. On je lokao viski pravo iz flaše sa etiketom vajld turki, koju je mama čuvala na najvišoj polici viseće kuhinje. Fibi se nadala da će se olešiti od pića i pasti u nesvest pre nego što odluči da upotrebi kolt 45 koji je stiskao u drugoj ruci, mašući njime kao što nestašni deran maše plastičnim pištoljem. Dobro pazite šta radite ili će svašta da bude! Već je ispalio nekoliko metaka, ali samo zato da bi razbio lampe i ukrase i da bi napravio rupe u zidovima. Prislonio je cev mami uz glavu, a potom je zgrabio njenu dugu crvenu kosu i počeo da je vuče po podu, urlajući i psujući na sav glas. Ali nije pucao u mamu, još nije, niti je ostvario pretnju da će ispaliti hitac u Fibinog malog brata Kartera ili u samu Fibi.

Ali je to mogao da uradi. Mogao je da uradi šta god je hteo i jasno im je stavio do znanja da će to i učiniti ako ne budu držali jezik za zubima. I zato je taj sparni ustajali vazduh bio prožet još jednim mirisom, mirisom koji je bio jači od svih ostalih. Mirisom straha i beznađa. Iako su sve roletne bile spuštene i sve zavese navučene, znala je da su policajci bili ispred kuće. Pričao je s njima preko telefona. Ruben je pričao s njima. Žarko je želela da zna šta su mu govorili jer bi se on nakon toga donekle smirio. Da je znala šta su mu pričali, i ona bi pokušala da učini isto u kratkim pauzama kad bi se umorio od razgovora i kad bi prestao da urla na njih. Sve dok se ponovo ne bi razjario i dok telefon ponovo ne bi zazvonio. Čula je da je tog čoveka koji je razgovarao s njim zvao Dejv, kao da mu je bio ortak. Jednom prilikom se čak toliko opustio, da je počeo da razglaba o pecanju. Ali sada je ponovo počeo da maršira kroz sobu i da loče i da psuje. Zatišje je ustuknulo pred još jednim stravičnim intervalom urlanja i iživljavanja. Fibi više nije odskakala od sofe kada bi se naglo okrenuo i uperio cev ka njihovim šćućurenim telima. Bila je previše uplašena i previše iscrpljena da bi mogla da se pomeri. Banuo je kod njih nedugo nakon večere, dok se još videlo. A sada je bio mrkli mrak. Sunce je još odavno zašlo. Uskoro bi mogao da svane novi dan. Nije znala koliko je sati jer je Ruben pucao u prelepi mali časovnik ukrašen biserima koji je stajao na stočiću i koji je mama dobila kao svadbeni poklon kada se udala za tatu. Kazaljke su se zaustavile na pet do sedam. Nije mogla da proceni koliko je vremena prošlo otada. Mama je strašno volela taj sat. Ruben je to znao i baš zato je i pucao u njega. Kada je telefon ponovo zazvonio, tresnuo je flašom o stočić i zgrabio slušalicu. „Dejve, kučkin sine, zar nisam tražio da nam uključite struju? Ma nemoj? Radite na tome? Bilo bi vam bolje da požurite jer gubim strpljenje.“ Zamahao je pištoljem i Fibi je primetila kako Karter zaustavlja dah. Spustila je ruku na njegovo koleno, moleći se da ostane što mirniji i što tiši. Iako je mama strašno volela svoj mali biserni sat, Kartera je volela ne- uporedivo više. Naravno, Ruben je i to znao. I zato se Karter lako

mogao naći na njegovom spisku taktičkih poteza. „Samo mi ne pričaj kako ćemo da rešimo prokleti problem. Zato što ti nisi u ovoj furuni i što se ne znojiš kao krmak pod usranim petrolejkama. Potrudi se da što pre mogu da uključim svetio i ventilator, inače će neko od ovih klinaca da nastrada. Esi, dovući svoje žgoljavo dupe ovde i objasni ovom tipu da ozbiljno mislim. Odmah!“ Fibi je posmatrala kako se njena majka pridiže sa stolice. Lice joj je bilo ispijeno, a pogled grozničav i prestravljen, kao pogled ulovljenog zeca. Kada je prišla telefonu, ščepao ju je oko grla i prislonio joj cev uz slepoočnicu. Karter je poskočio sa sofe, spreman da joj pohita u pomoć, ali ga je Fibi munjevito uhvatila za ruku i cimnula ga nazad. ,,Nemoj“, prošaptala je jedva čujnim glasom. „Povrediće je ako nešto pokušamo.“ „Reci mu da se ne šalim!“ Esi je gledala pravo ispred sebe. „Ne šali se.“ „Reci mu šta sada radim.“ Suze su joj lile niz obraze, mešajući se sa skorelom krvlju na mestu gde joj je njegova pesnica pocepala kožu. „Uperio mi je cev u glavu. Moja deca sode na sofi. Strašno se plaše. Molim vas, uradite ono što traži.“ „Bilo bi pametnije da si ti uradila ono što sam tražio, Esi.“ Spustio je šaku na njene grudi i stegao joj dojku. „Da si me slušala, ništa od ovog se ne bi desilo. Rekao sam ti da ćeš zažaliti, je l’ tako?“ „Da, Rubene, rekao si.“ „Je l’ čuješ, Dejve? Kaže da je ona kriva. Šta god da se ovde desi, to je njeno maslo. Ako joj sjurim metak u tintaru, sama je kriva za to.“ „Gospodine Rubene?“ Fibi je začula svoj glas, miran kao prolečno jutro. Činilo joj se kao da taj glas pripada nekom drugom, nekome čije srce nije divljački dobovalo u grlu. Ruben se namrštio i skrenuo pogled ka njoj. „Jesam li te nešto pitao, kučko mala?“ „Niste, gospodine. Samo mi je palo na pamet da ste možda ogladneli. Ako želite, mogu da vam napravim sendvič. U frižideru imamo šunku. Ukusna je prste da poližeš.“ Nije se usudila da skrene pogled ka majci. Osetila je kako je majčin strah zapljuskuje poput plimskog talasa i znala je da bi, ako se okrene, lako mogla da se utopi u njemu. „Tako znači? Zaključila si da, ako budeš dobra i napraviš mi sendvič, neću prosuti mozak ovoj flojsi?“ „Ništa nisam zaključila, gospodine. Samo sam htela da vam kažem

da imamo finu šunku i krompir-salatu.“ Fibi je bila iznenađena činjenicom da joj se uopšte nije plakalo. U njenim očima nije bilo suza, ali joj je srce lupalo kao ludo a želudac se grčio od straha i besa. „Sama sam napravila krompir-salatu. Stvarno je dobra.“ „Pa, mogao bih nešto da čalabrcnem. Ponesi lampu sa sobom. I nemoj misliti da te ne vidim. Ako pokušaš neku glupost, pucaču tvom braci pravo u jajca.“ „Razumem, gospodine.“ Ustala je, ponevši malu petrolejku. „Gospodine Rubene, mogu li prvo do kupatila? Ne mogu više da izdržim.“ „Milostivi gospode! Kako ne možeš? Prekrsti noge i trpi.“ „Još odavno se uzdržavam. Molim vas, gospodine Rubene, samo da skoknem do kupatila, a onda ću da vam donesem večeru.“ Skrušeno se zagledala u pod. „Ako mi ne verujete, ostaviću vrata otvorena. Molim vas.“ „Obavi to što brže. Ako mi se učini da nešto muvaš, majka će ti ostati bez prstiju.“ „Biću brza, obećavam.“ Protrčala je kroz dnevnu sobu i uletela u kupatilo. Spustila je lampu pored ve-ce šolje, na brzinu svukla pantalone i pomolila se da joj se bešika ne zgrči od nervoze i nelagodnosti. Bacila je pogled kroz prozor iznad kade. Bio je previše mali da bi se provukla kroz njega, ali bi Karter možda mogao da prođe. Ako bi uspela da ubedi Ru- bena da pusti Kartera u kupatilo, bar on bi mogao da zbriše odatle. Skočila je sa šolje, pustila vodu i tiho odškrinula ormarić sa lekovima. „Odmah, gospodine!“, viknula je kada je Ruben zaurlao iz dnevne sobe, naredivši joj da požuri. Zgrabila je bočicu sa valijumom koju je njena majka držala na najvišoj polici i ćušnula je u džep. Kada je izašla napolje, primetila je kako Ruben gura njenu majku na sofu i ponovo grabi slušalicu. „Jesi li tu, Dejve? Idem sad nešto da preza- logajim. Ako ne sredite to sa strujom dok ne završim večeru, igraću eci- peci-pec da vidim koga ću prvog da smaknem. Hajde, mala, donesi mi taj sendvič i krompir-salatu. I nemoj da škrtariš.“ Kuća u kojoj su živeli bila je mala i skučena. Ako ponovo počne da puca, biće stvarno opasno. Trudeći se da deluje što bezazlenije, otišla je do kuhinje i izvadila šunku i krompir-salatu iz frižidera. Čula je kako Ruben razgovara sa Dejvom dok je drhtavim rukama uzimala tanjir i tacnu iz kredenca. Milion dolara? Sada je tražio milion dolara i kadilak, plus slobodan prelaz preko državne granice. Njegova glupost bila je ravna njegovoj opakosti, pomislila je. Sakrila je ruke iza

velike plave činije sa krompir-salatom i spustila tablete na tacnu. Potom je dohvatila mamin tučak i zdrobila ih najsitnije što je mogla. Nasula je pozamašnu količinu krompir salate i pomešala je sa zdrobljenim valijumom. Uzela je dva parčeta hleba, premazala ih senfom i između stavila šunku i tost-sir. Ako bi dohvatila nož iz fioke i... „Do đavola! Šta radiš u toj kuhinji?“ Fibi se preplašeno trgnula. Ruben je već spustio slušalicu - nije dovoljno pažljivo motrila na njega - i sada je, držeći cev Karteru ispod brade, zajedno s njim krenuo ka kuhinjskim vratima. „Izvinite. Evo, sve je gotovo. Još samo da nađem viljušku.“ Sklopila je prste oko bočice sa pilulama, okrenula se ka kredencu i otvorila fioku sa escajgom. Krišom je ćušnula bočicu unutra i izvadila jednu viljušku. ,,Je- ste li za čašu limunade, gospodine Rubene? Sveža je. Mama je...“ „Prestani da toročeš i daj mi da jedem.“ Zgrabila je tanjir i krenula ka vratima. Strah koji ju je obuzeo kada je videla pištolj ispod Karterove brade zasenio je sva druga osećanja. Čak i bes koji je kuljao u njoj. Ruke su joj tako drhtale, da je tanjir poskakivao gore-dole. Kada se Ruben osmehnuo, shvatila je da je to bilo baš ono što je želeo. Želeo je da ga se plaše tako da nije bilo ničeg lošeg u tome što je dopustila da se njen strah ispolji. „Stavi tanjir pored telefona i spusti svoje žgoljavo dupe na sofu.“ Poslušno je krenula ka sofi, ali pre nego što je stigla da sedne Ruben je zamahnuo nogom i šutnuo Kartera u zadnjicu. Dečak je poleteo ka sofi, a Esi je uspaničeno skočila. Fibi joj se brzo isprečila na putu, prostrelivši je odlučnim pogledom. Tada je prišla svom bratu i pomogla mu da ustane. „Ćuti, Kartere. Gospodin Ruben sigurno ne želi da sluša tvoj plač dok večera.“ „To ti je pametno, malecka.“ Ruben je klimnuo glavom, spustio se na stolicu i stavio pištolj u krilo. Jednom rukom je podigao viljušku, a drugom dohvatio telefon. „Čudi me da je ova glupava drolja mogla da odgaji tako bistro dete. Šta je s tom strujom, Dejve?“, progunđao je u slušalicu, ubacivši u usta zalogaj krompir-salate. Dok je Karter šmrcao u majčinom naručju, Fibi je posmatrala kako Ruben tamani hranu. Da li je ubacila dovoljno valijuma? Dovoljno da se taj gad onesvesti? I dalje se nalivao viskijem, što je valjda trebalo da pojača dejstvo. Možda će čak i umreti od toga. Negde je pročitala da pilule i alkohol predstavljaju opasnu kombinaciju. Možda će kučkin sin pasti u komu i završiti u večnim lovištima.

Nagnula se ka svom bratu i nešto mu šapnula na uho. Kada je dečak odmahnuo glavom, uštinula ga je iz sve snage. „Uradi šta ti kažem, tu- pane, ili ću da te izmlatim kao vola.“ „Šta se vas dvoje domunđavate, đavo da vas nosi! Zar vam nisam rekao da držite jezik za zubima?“ „Izvinite, gospodine Rubene. Samo sam mu rekla da ne plače. Piški mu se, pa je nervozan. Može li da ode do kupatila? Znam da ste rekli da ne mrdamo odavde, ali šta ćemo da radimo ako se upiški nasred sobe? Molim vas, pustite ga, samo na minut.“ „Stvarno ste nemogući! Hajde, klinac, idi. I požuri.“ Fibi mu je stisnula šaku i rekla: „Hajde, Kartere, idi. I uradi kako ti je rečeno.“ Karter je protrljao oči, odgurnuo se sa sofe i odvukao se do kupatila. „Gospodine Rubene?“ Majka joj je dobacila jedno uspaničeno šššš, ali se Fibi pravila kao da je ne čuje. Karter je mogao da pobegne odatle. Ako Ruben nakratko zaborvi na njega, njen mali brat bi mogao da se izvuče na bezbedno. „Šta mislite, da li bi nam taj čovek uključio struju ako ga ja zamolim? Vidite kako je vruće? Još malo pa nećemo moći da dišemo. Ako mu kažem da više ne možemo da izdržimo možda će nam izaći u susret.“ „Je I’ čuješ ovo, Dejve?“ Ruben se zaklackao na stolici, sa zadovoljnim kezom na licu. Oči su mu postale staklaste, a kapci teški. „Klinka hoće da pregovara s tobom. Baš me zanima da li će ona uspeti da te smekša. Hajde, mala, dođi ovde.“ Kada je prišla, Ruben joj je dodao slušalicu. I prislonio joj cev uz stomak. „Prvo mu reci šta sam upravo uradio.“ Osećala je kako joj znoj klizi niz leđa. Zašto one pilule nisu delovale? I da li je Karter uspeo da se provuče kroz prozor? „Gospodine? Prislonio mi je pištolj uz stomak i strašno se plašim. Ovde je užasno vruće. Ne, nismo povređeni, ali je tako vruće, da će nam pozliti. Ako nam vratite struju uključićemo klimu pa ćemo moći malo da dremnemo, ali smo toliko uplašeni i iscrpljeni, da verovatno nećemo moći da zaspimo bez pilula za spavanje ili tako nečega. Molim vas, gospodine, olakšajte nam muke i pustite struju.“ ,,I, ovaj... još nešto, gospodine.“ Grčevito je stegla slušalicu, primetivši kako Ruben pruža ruku ka njoj. Kada je Ruben ravnodušno slegao ramenima i povukao ruku nazad, bila je preplavljena takvim olakšanjem da joj se zavrtelo u glavi. „Molim vas, možete li da mu date te pare i kola koje traži? Stvarno je fin prema nama. Malopre sam mu spremila večeru. Sendvič i krompir-salatu koju sam sama napravila.

Čak me je pustio da odem do kupatila. Svi smo toliko iscrpljeni, da svakog časa možemo da popa- damo u nesvest, ako me razumete...“ Ruben joj je tada oduzeo slušalicu i ćušnuo je pištoljem, pokazavši joj da se skloni. „Jesi li čuo, Dejve? Malecka traži da nam vratite struju. I da mi date te pare i kadilak. Ne, još im nisam dozvolio da jedu. I neću, sve dok ne pustite struju. Ako nastaviš da me zajebavaš, stvarno ću da ih postrojim i da odrecitujem eci-peci-pec, a onda... Do đavola, gde je taj klinac? Gde je to govno od deteta?“ „Gospodine Rubene, mislim da upravo… Fibi je ispružila ruku ka vratima i tobože slučajno oborila flašu sa viskijem. ,,Oh, izvinite! Žao mi je! Stvarno mi je žao, gospodine. Evo, odmah ću da uzmem krpu i...“ Poletela je na pod, zateturavši se pred silinom njegovog udarca. Obraz joj je brideo od bola. „Glupa kučko!“ Ruben se ustremio ka njoj, napravio nekoliko koraka i posrnuo. Gledala je pravo u usta cevi. Esi je u tom trenutku, poput anđela osvetnika, skočila sa kauča i bacila mu se na leđa. Ruben je pokušao da je zbaci, ali je ona zarila zube u njegovo meso i počela da ga grebe po licu, boreći se kao razjarena lavica. Fibi se brzo skotrljala unazad, za dlaku izbegavši metak koji je Ruben ispalio kada ga je Esi oborila na kolena. ,,U pomoć! U pomoć!“, zavrištala je tako jako, da je mislila da će joj se pluća rasprsnuti. Zgrabila je flašu sa poda, spremajući se da ga tresne u glavu, ali se Ruben već sručio kao vreća. Ležao je potrbuške dok ga je Esi, jecajući i vrišteći, udarala pesnicama. Nije stala čak ni kad su se vrata otvorila i kada su naoružani policajci banuli unutra. „Ne pucajte! Ne pucajte! “, povikala je Fibi, a tada je zajecala i odvukla se do svoje majke. Sve je bilo usporeno, kao u nekom u snu. Išla je kroz vodu dok se oko nje razlegao odjek nepoznatih glasova. Na sve strane je bleskala svetlost koja ju je pekla za oči. Jednom je uspela da stvarno zaspi i da stvarno sanja, ali je taj san bio tako jeziv, da je naterala sebe da se probudi. Mamu su morali da odvedu na rendgen kako bi se uverili da joj nije slomljena jagodična kost, a posle je trebalo da joj zašiju posekotinu na licu. Fibi je za to vreme sedela i čekala u maloj bolničkoj sobi. Nije htela da legne jer se plašila da će ponovo zaspati i da će ponovo sanjati kako je pištolj opalio i kako je metak, kao neka živa stvar, jurnuo pravo na nju i ubio je.

Karter je, sklupčanog tela, spavao na uzanom ležaju. Pesnice su mu bile stisnute, a telo mu se trzalo kao telo usnulog konja koga spopadaju muve. Lekari i bolničarke i policajci su neprestano ulazili i izlazili. Pričali su s njom i postavljali joj razna pitanja. Kada bi ušli unutra, želela je da što pre odu. A kada bi otišli, priželjkivala je da se što pre vrate kako ne bi bila sama. Ali je bar imala vode, dovoljno vode kojom je mogla da spere gorčinu koja joj se skupila u grlu. Doneli su joj i hladnu koka-kolu, koju je pila direktno iz flaše. Silno je želela da bude sa majkom. Tako silno, da ju je razdvojenost od nje bolela još više od Rubenovog šamara. Kada je jedan muškarac ušao unutra sa mekdonalds kesom iz koje se širio miris svežeg hamburgera i toplog pomfrita, spopao ju je naprasan osećaj gladi. Tek tada se setila kada je poslednji put stavila nešto u usta. Nepoznati posetilac joj se osmehnuo, bacivši pogled ka Karteru, a potom prišao i spustio se pored nje. „Sigurno si ogladnela. Ne znam za tebe, ali ja baš nisam lud za bolničkom hranom. Zovem se Dejv.“ Odmah je prepoznala njegovo ime. To je bio muškarac koji je razgovarao sa Rubenom. Znala je da nije bilo pristojno što se tako zapiljila u njega, ali je očekivala da bude stariji, bar malo stariji. A on je izgledao kao da je imao tek neku godinu više od srednjoškolaca za kojima je Fibi u potaji uzdisala. Kosa mu je bila smeđa i kovrdžava, a oči plave. Na sebi je imao tamnoplavu košulju, sa raskopčanom kragnom. I pomalo je mirisao na znoj. Ispružio je ruku ka njoj, ali joj nije protresao šaku, kao što ljudi obično rade, već ju je srdačno stegao i zagledao joj se pravo u oči. „Stvarno mi je drago što sam dobio priliku da te upoznam, Fibi.“ ,,I meni.“ A tada je uradila ono što nije mogla da uradi tokom svih sati koje je provela u onoj usijanoj sobi i koje je probdela nad svojim usnulim malim bratom. Briznula je u plač. Dejv je sedeo pored nje i držao je za ruku. Ništa nije govorio. Samo je u jednom trenutku ustao, dohvatio kutiju sa papirnim maramicama i spustio je u njeno krilo. Kada su njene suze presušile, izvadio je hamburger i pomfrit iz kese. „Moja mama...“, promucala je Fibi. „Biće dobro. Malopre sam svratio da proverim kako je i da je upitam mogu li da porazgovaram sa tobom i tvojim bratom. Čim završimo,

možete da idete kod nje, ili će ona doći kod vas. Nisam znao da tvoj brat spava. Mislim da je bolje da ga ne budimo.“ „Da, bolje je da se odmori.“ „Mogu da zamislim koliko si se uplašila, ali si se pokazala kao veoma pametna i veoma hrabra devojčica.“ „Nisam bila hrabra nego besna.“ Podigla je hamburger i odgrizla jedan zalogaj. Želudac joj se istog trenutka zgrčio, kao da se premišljao da li da prihvati hranu, ali njegova kolebljivost nije dugo potrajala. „Karter je bio hrabar jer se odvažio da šmugne kroz prozor.“ „Rekao nam je da si mu ti tako naredila i da se zapretila da ćeš ga premlatiti kao vola ako te ne posluša.“ Malo je pocrvenela kad joj je to rekao jer joj je bilo izričito zabranjeno da bije svog brata, mada su, po njenom mišljenju, postojali trenuci kada je Karter i te kako zasluživao da mu neko ispraši tur. „Tako nekako.“ „Zašto si to uradila?“ „Zato što bi ga Ruben povredio. Sigurno bi se prvo okomio na njega zato što je mali i zato što Ruben zna da ga mama voli najviše na svetu.“ „Ubacila si valijum u hranu pre nego što si nagovorila Kartera da se provuče kroz prozor, je l’ tako?“ „Trebalo je da stavim više. Nisam mogla da procenim pravu dozu. Vi ste odmah shvatili šta sam htela da vam kažem.“ Uzela je jedan krompirić. „Bilo mi je nekako lakše kad sam se čula s vama.“ „Odlično si to smislila. Uspela si da mi dojaviš da si mu nešto ubacila u hranu a da on ništa ne ukapira. Time si nam olakšala posao i dala nam još malo vremena.“„Zašto niste uključili struju? Bio je ljut što toliko odugovlačite.“ „Sećaš se kako si ga ti nagovorila da te pusti da odeš u kupatilo pre nego što mu spremiš hranu? U pitanju je sličan princip. Staviš mu do znanja da si spremna da udovoljiš njegovom zahtevu, ali pre toga tražiš da on učini nešto za tebe. U stvari, bio sam već spreman da popustim kada sam primetio kako se Karter iskrada kroz prozor. Znao sam da moram da ga zagovaram - ili, još bolje, da popričam s tobom - dok Karter ne bude na bezbednom i dok ne smislimo šta dalje. Jesi li namerno oborila onu flašu kako bi ga naljutila i naterala ga da zaboravi na Kartera?“ „Pretpostavila sam da će da me tresne, ali nisam znala da će toliko da se razbesni. Mislim da bi me ubio da mama nije skočila na njega. Trebalo je da stavim više valijuma. Onda mu ne bi trebalo tako dugo da se onesvesti. Znate, mama nikad ne bi pila te pilule da nije bilo

njega. Baš ironično, zar ne?“ Lice joj je postalo za nijansu vedrije kada je Dejv prasnuo u smeh. „Nastavnica engleskog nam je nedavno objasnila šta je ironija. Mama je nabavila te pilule zato što je bila nervozna i uznemirena zbog njega. On se u početku pravio da je strašno fin, kad su počeli da se viđaju, ali se ubrzo okomio i na nju i na nas. Počeo je da nas kinji i maltretira. Jednom ju je čak ošamario, pred našim očima.“ „Tvoja mama se obratila policiji, je l’ tako? Tražila je zabranu prilaska.“ Fibi je klimnula glavom. „Rekla mu je da više ne želi da se viđa s njim i da nas ostavi na miru, ali je on nastavio da se vrzma oko kuće i da je spopada na poslu. Stalno ju je pratio kolima, gde god bi krenula. Sigurno je radio i razne druge stvari, ali mama nije htela da priča o tome. Jedne noći je banuo pred naša vrata. Bio je pijan i ona je pozvala policiju. Oni su ga naterali da se udalji, ali se sve završilo na tome.“ „Žao mi je što nismo učinili više.“ „Rekli su joj da može da izdejstvuje zabranu prilaska i ona je to učinila. Ali nije bilo nikakve vajde od toga.“ „Stvarno mi je žao, Fibi. Žao mi je što je tako ispalo. Čini mi se da je tvoja mama učinila sve što je bilo u njenoj moći da zaštiti sebe i svoju porodicu.“ Fibi se zagledala u zgužvanu papirnu salvetu koju je držala u ruci. Zašto jednostavno nije mogao da je posluša kad mu je rekla da više neće da bude s njim?“ „Ne znam.“ To nije bilo ono što je želela da čuje. Još gore, taj odgovor je bio na ivici laži. Mrzela je kad su je odrasli lagali zato što su mislili da nešto ne može da shvati. Pojela je još nekoliko krompirića i smušeno odmahnula glavom. „Možda ne znate, ali možete bar da pretpostavite. Znam zašto to radite. Nećete da mi kažete zato što mislite da sam mala. Zato što imam samo dvanaest godina. Skoro dvanaest godina“, ispravila se. „Ali, znate, ja nisam baš tako mala. Mogu da razumem mnoge stvari.“ Dejv se zagledao u nju, kao da je njeno lice knjiga koju je pokušavao da pročita. „Dobro, mogu da pretpostavim, ali napominjem da je to samo moje lično ubeđenje. Mislim da je taj čovek loš i nasilan i da nije mogao da podnese pomisao da mu neko govori šta sme ili ne sme da radi. Ili da mu neko nešto uskraćuje. Tvoja majka mu je rekla da je ostavi na miru, a on nije hteo da se pomiri s tim. Zato je pokušao da je uplaši kako bi isterao po svome. Kada je video da stvari neće

ispasti onako kako je zamislio, počeo je da besni. Mislim da je želeo da joj se revanšira, da joj pokaže da je on glavni, i situacija je izmakla kontroli. Čak i za njega samog.“ Fibi je ubacila još jedan krompirić u usta. „Mislim da je on obična bitanga. I siledžija.“ „Da, to stoji, ali više nemate razloga za brigu. Ta bitanga će završiti iza rešetaka. Smeši mu se debela kazna.“ Fibi se nakratko zamislila, pijuckajući koka-kolu koju joj je doneo. „Znate, u krimi-serijama, loši momci uvek nagrabuse. Specijalci dođu i smaknu ih.“ „Mislim da je bolje kad se nešto razreši bez žrtava, čak i kada su pitanju loši momci. Kao što si ti uradila tamo. Zahvaljujući tebi, niko nije izgubio glavu. Smrt nikad ništa ne rešava, Fibi. Neću više da ti smetam. Znam da si strašno umorna i da želiš što pre da vidiš majku.“ Ustao je i izvadio vizitkartu iz džepa. „Molim te da zapamtiš da možeš da me pozoveš u bilo koje doba. Ako ti je potrebna bilo kakva pomoć, ili ako želiš da razgovaraš o onome što se desilo, ili da me nešto pitaš, treba samo da me pozoveš.“ Uzela je karticu i pročitala: detektiv Dejvid Makvi. „Je l’ isto važi za Kartera i mamu? I oni mogu da vas zovu?“ „Svakako. Šta god da vam zatreba, Fibi, slobodno se javite. U bilo koje doba.“ „Hvala vam. I hvala za hamburger i pomfrit.“ „Bilo mi je zadovoljstvo.“ Ispružio je ruku i srdačno se pozdravio s njom, kao da su stari poznanici. „Vodi računa o sebi. I o svojoj porodici.“ „Hoću.“ Kada je otišao, Fibi je stavila karticu u džep. Pažljivo je smotala papirnu kesu kako bi hrana koju je Dejv doneo za Kartera ostala topla i po- bacala praznu ambalažu u kantu za smeće. Potom je prišla prozoru i zagledala se napolje. Već je bilo jutro. Nije primetila kada je svanulo i kada je sunce granulo na nebu. Ali je znala da je tama ostala iza njih. Kada su se vrata otvorila i kada je njena majka zastala na pragu, pojurila je ka njoj i bacila joj se u zagrljaj. „Mama, mama, mama.“ „Moja mila devojčica... moja mila hrabra devojčica.“ „Mama, tvoje lice...“ ,,U redu je. Sve je u redu, dušo.“ Kako je moglo da bude u redu kada se preko njenog nežnog obraza, preko te divne meke kože pružao taj dugi zbrčkani šav? Kada

je njen iskričavi pogled sada bio tako umoran i otupeo, a njene oči okružene tim strašnim modricama? Esi je utešno spustila šake na njena ramena. „Nije to ništa, mila. Sada smo bezbedni. Sve troje smo bezbedni. To je jedino važno. Oh, bože... dragi bože! Tako mi je žao, Fibi. Kako sam samo mogla...“ „Nemoj, mama.“ Suze su joj ponovo potekle iz očiju dok je Esi brižno prelazila usnama preko modrice na njenoj vilici. „Ti nizašta nisi kriva. Čak je i Dejv to rekao.“ „Ja sam mu dopustila da kroči u naše živote. Ja sam mu otvorila vrata. Možda nisam kriva za ostalo, ali za to jesam.“ Esi se odmakla od nje i krenula preko sobe. Nadvila se nad usnulim Karterom i prislonila obraz uz njegovo čelo. „Bože, da se vama nešto desilo, bilo kome od vas, ne znam šta bih radila. Ti si ga izvukla napolje“, promrmljala je. „Ti si uspela da iz- vučeš Kartera iz kuće. A ja ništa nisam učinila.“ „Mama, molim te, nemoj...“ „Znaš, Fibi, nikad te više neću gledati istim očima.“ Esi se uspravila i okrenula se ka njoj. „Ranije sam na tebe gledala kao na svoju devojčicu, na svoju malu nežnu devojčicu, ali si ti sada postala naš junak. Bila si naj-hrabrija od svih.“ „Ti si ga oborila na pod“, podseti je Fibi. ,,I to je bilo hrabro.“ „Možda, ali sam to učinila tek na kraju. Znaš, stvarno mi je žao da ga probudim, ali želim da što pre pobegnemo odavde.“ „Možemo li sad da idemo kući?“ Esi je prošla prstima kroz Karterovu kosu i ponovo se okrenula ka njoj. „Više se nećemo vraćati tamo. Ne želim da ikad više kročim na to mesto. Oprosti, mila, ali se tamo nikad više ne bih osećala bezbedno.“ „Ali, gde ćemo onda da odemo?“ „Kod rođake Bes. Pozvala sam je telefonom i rekla mi je da slobodno dođemo.“ ,,U onu veliku kuću?“ Fibi je razrogačila oči od čuđenja. „Ali, kad god se sretnete, vas dve jedva da prozborite po koju reč. Ti je uopšte ne voliš.“ „Verovala ili ne, ona će mi od danas biti najdraža osoba na svetu. Naravno, posle tebe i Kartera. I bićemo joj zahvalni, Fibi, što nam je otvorila vrata svog doma u ovako teškom času.“ „Nije to učinila kada je tata umro, ni kada...“ „Ali sada jeste“, procedila je Esi. ,,I moramo da joj budemo zahvalni zbog toga. Nemamo drugog izbora, Fibi.“ „Koliko ćemo ostati kod nje?“ „Nemamo drugog izbora“, ponovila je Esi, kao da je prečula njeno

pitanje. Ušli su u policijski automobil i krenuli ka kući rođake Bes. Karter je, zajedno s njom, sedeo na zadnjem sedištu, tamaneći ohlađeni hamburger i pomfrit i zalivajući ih koka-kolom. Obišli su oko parka u kome se nalazila fontana koja je štrcala vodu nebu pod oblake i obreli se pred grandioznom starinskom vilom sa fasadom od ružičaste cigle i belim dekorativnim detaljima. Kuća je bila okružena bujnom zelenom travom, cvetnim lejama i nadvijajućim stablima. Bio je to sasvim drugi svet u odnosu na skromni kućerak u kome je Fibi provela više od osam godina. Primetila je da su majčina leđa bila prava kao kolac dok su se peli stepeništem koje je vodilo ka glavnom ulazu, tako da je i sama zauzela sličan stav. Mama je pritisnula zvono, blago i diskretno kao što bi učinio slučajni posetilac, a ne član porodice. Žena koja se pojavila pred vratima bila je mlada i vesela i lepa kao san. Fibi je istog trenutka pomislila da je izgledala kao filmska zvezda, sa tim vitkim stasom i tim slapovima bujne zlatne kose. Lice joj je bilo puno saosećanja dok je pružala ruke ka Esi. „Gospođo Maknamara, ja sam Ava Vestri, kućepaziteljka gospođice Maknamare. Izvolite, uđite. Vaše sobe su spremne. Ako ste umorni, a sigurno jeste, možete odmah gore. Ili biste možda voleli da prvo doručkujete ili da popijete čaj?“ „Nema potrebe da im toliko cinculiraš“, dobacila je rođaka Bes sa ve- lelepnog zavojitog stepeništa. Na sebi je imala elegantnu zift crnu haljinu, a njeno uzano lice bilo je iskrivljeno u zlovoljnu grimasu. Kosa joj je bila seda, sa upadljivim pramenovima crne boje oko slepoočnica. Kao i uvek, već pri prvom pogledu na očevu rođaku Fibi se prisetila zlobne Almire Galč. Da li je nameravala da ih spakuje u korpu kao što je Almira spakovala Dorotinog psića? Pakosna matora veštica, pomislila je. „Hvala vam što ste nas primili, rođako Bes“, prozborila je mama. Glas joj je bio jednako tih i napet kao dok je stajala pred Rubenom, sa pištoljem prislonjenim uz glavu. „Uopšte me ne čudi što si se uvalila u takvu nevolju. Hoću da se sve troje temeljno izribate pre nego što sednete za moj sto ili legnete na moju posteljinu. “ „Prepustite to meni, gospođice Maknamara.“ Ava se okrenula prvo ka Fibi, a potom i ka Karteru, raširivši usne u nežan utešan osmeh.

„Možda su mališani gladni. Čim se okupaju, mogla bih da zamolim kuvara da im spremi palačinke ili...“ Nakon užasa koji je doživeo protekle noći i nakon hamburgera i pom- frita koje je smazao u policijskim kolima, pomisao na još hrane je predstavljala ozbiljan atak na Karterov želudac. Dečak se munjevito nagnuo napred i počeo da bljuje komadiće još nesvarenog hamburgera preko obožavanog obison tepiha rođake Bes. Iscrpljena i sablaznuta prizorom, Fibi je nemoćno zatvorila oči. Možda ih Ruben nije ubio, ali je bila sigurna da im je sada kucnuo sudnji čas. I tako je mama punih dvadeset godina provela u kući rođake Bes. Čistila je i ribala, glancala i sređivala. Služila je tu zahtevnu i džangrizavu staricu sve dok ova nije zauvek sklopila oči. Tokom te dve decenije, ta kuća se pretvorila u Esin svet. Ne u njen dom, pa čak ni utočište, već u jedini svet za koji je znala. Spoljni svet je za nju postao zabranjena zona, rasadnik užasa i strahova. Prošlo je skoro deset godina otkako se Esi nije odvažila da se otisne izvan tih raskošnih terasa i bujnog zelenog dvorišta. Vest da je Ruben umro u zatvoru nije joj pomogla da otključa vrata koja je odavno zatvorila za sobom, razmišljala je Fibi, stavljajući pištolj u malu k utiju sa katancem koju je držala na najvišoj polici svog plakara. Kada se rođaka Bes zajedno sa svojom okorelom dušom i otrovnim jezikom preselila na onaj svet, Esi je i dalje ostala unutra, zaključana u toj velelepnoj tamnici. Štaviše, Fibi je imala utisak da su nakon njene smrti majčini okovi postali još čvršći i teži. Da je rođaka Bes uradila ono što je bilo ispravnije i poštenije i da je kojim slučajem prepisala kuću njenoj majci umesto što ju je natovarila njoj na vrat, da li bi se nešto promenilo? Da li bi stvari krenule nabolje? Da li bi se njena majka odvažila da izađe napolje, da prošeta do parka ili da svrati u posetu komšijama? Nikad to neće saznati. I gde bi se ona sad nalazila da nije bilo te sudbonosne noći? Da li bi se udala za Roja? Da li bi pronašla način da održi svoj brak, da svojoj ćerkici podari oca koga je trebalo da ima? Ni to nikada neće saznati. Možda nije ni trebalo da zna. Možda je trebalo da se zadovolji tim dražesnim ljiljanima koji su se šepurili u njenom salonu i šansom da provede veče sa svojom porodicom. Naručiće picu, sesti ispred TV-a i zaboraviti na sve ostalo.

Sutra je bila subota. Trebalo je da izađe na večeru. Samo jednom, tek reda radi. To joj stvarno nije trebalo. Život joj je bio previše komplikovan i bez muškaraca. Tačno, plakala je kada je poslednji put razgovarala sa Rojem. Ali su to bile suze besa. Tugu i razočaranje je još odavno isplakala, još kada je Karli bila beba. Život je bio užasno komplikovan i zato je morala da se posveti prioritetima, razmišljala je dok se presvlačila. Skrenula je pogled ka ružičastim ljiljanima koji su štrčali iz kobaltnoplave vaze na njenoj komodi. Tako lepi i raskošni cvetovi. Ali su imali jednu manu. Previše brzo su venuli i umirali.

ŠESTO POGLAVLJE sprkos turobnim mislima, Dankanov znak pažnje i veče provedeno uz ženske filmove uspeli su da joj poprave raspoloženje. Kada se taj maratonski dan okončao, Fibi je pažljivo prenela svoju usnulu čerkicu do kreveta. Karli se stoički držala, ali ju je negde oko ponoći savladao umor. A digla je takvu graju da bi ostala budna dokad god hoće. Dvadesetak minuta kasnije Fibi je takođe utonula u san. Sve dok je nije prenuo zvuk zvona. Izvukla se iz kreveta i bacila pogled na sat. Bilo je tri i petnaest. Zgrabila je kućnu haljinu i krenula niza stepenište kada je primetila kako Esi i Ava usplahireno izlaze iz svojih soba. „Je l’ to bilo zvono?“, upita Esi, stiskajući rubove bade-mantila. Prsti su joj bili prebledeli od grča. „Ko bi mogao da zvoni u gluvo doba?“ „Klinci, eto ko. Verovatno se glupiraju. Idem dole da proverim, a ti ostani ovde sa Karli, u slučaju da se probudi.“ „Ne otvaraj vrata. Nipošto ne...“ „Ne brini, mama.“ Fibi je znala da je dvadesetogodišnji strah čekao prvu priliku da, poput dvoglave aždaje, izroni iz mračnog jezera njene duše. „Poći ću s tobom. Sumnjam da je nešto ozbiljno. Klinci iz komšiluka su verovatno popili koje pivo više pa su zaključili da je to sjajan fazon“, objasni Ava pre nego što je Fibi stigla da se usprotivi. Zaključivši da je bolje da od muve ne pravi magarca, Fibi klimnu glavom i nastavi ka prizemlju. „Sigurna sam da čitave noći neće oka sklopiti“, promrmljala je u hodu. „Ako zatreba, nagovoriću je da popije pilulu za spavanje. Glupi klinci!“ Fibi se podiže na prste i osmotri verandu. Trebao joj je samo trenutak da shvati u čemu je bila svrha te noćne posete. „Hajde, Avo, idi gore i reci mami da nije ništa ozbiljno. Objasni joj da su neka dečurlija htela da se našale.“ „Šta se dešava?“ Ava je uspaničeno zgrabi za ruku. „Šta si videla?“ „Idi gore i smiri mamu. Ne želim da se prestravi. Reci joj da sam svratila do kuhinje da popijem čašu vode.“ „Hoćeš li da mi kažeš šta se dešava? Skoknuću gore da donesem Stivenovu palicu za bejzbol, a ti ne otvaraj dok...“ U

„Ava, napolju nema nikoga, ali moram da otvorim vrata a ne mogu to da uradim dok ne odeš gore i ne kažeš mami da je sve u redu. Do sada se sigurno raspametila od brige. Dobro znaš kakva je.“ „Do đavola!“ Lojalnost prema Esi je odnela prevagu nad ostalim ose- ćanjima. „Dobro. Samo da joj kažem i odmah se vraćam.“ Fibi je sačekala da se Ava popne uza stepenice pre nego što je otključala vrata. Prešla je pogledom preko ulice - levo, desno, poprečke - ali joj je instinkt govorio da osoba koja je pritisnula zvono više nije bila tu. Sagnute se i podigla predmet koji je ležao na pragu. Brzo je zaključala vrata, krenula ka kuhinji i spustila anonimni poklon na sto. Bite je to lutka sa plamenocrvenom kosom koja je bila grubo otfikarena makazama. Lutka je bite gola, ruke su joj bile vezane kanapom za veš, a preko usta joj je bio prilepljen komad izolir-trake. Po telu i licu su joj bile razmazane crvene mrlje koje je trebalo da podsećaju na krv. „Gospode bože! Fibi!“ Fibi podiže ruku, ne skidajući pogled sa lutke. „Kako su Karli i mama?“ „Karli spava kao jagnje. A što se tiče Esi, rekla sam joj da je u pitanju običan nestašluk i da si ostala dole kako bi tim klincima održala bukvicu ako se kojim slučajem vrate.“ „Dobro.“ „Užasno. Ko je ovo mogao da ostavi?“ Ava usplahireno spusti palicu koju je uzela iz sinovljevog plakara. Stavila ju je na sto, pored unakažene lutke. „Možeš li da mi doneseš fotoaparat iz fioke? Htela bih ovo da slikam, za evidenciju.“ „Ali, zar ne bi trebalo da pozoveš policiju?“ „Srce, zaboravljaš da sam ja policija.“ „Prijaviću incident, ali prvo hoću da je slikam. Ne brini. Ko god da je ovo uradio večeras se neće vraćati. Hteo je samo da mi ostavi poruku. I, molim te, ne pominji ovo pred mamom.“ Fibi priđe fioci sa alatom i uze metar. „Dok ne saznamo o čemu je reč.“ „Naravno da joj neću pominjati. Fibi, zar ne bi bilo pametnije da pozoveš Dejva? Molim te da mu se odmah javiš i da mu kažeš da ti je neko pred pragom ostavio tu stvar, koja očigledno treba da predstavlja tebe.“ „Neću da ga budim u pola noći. Sad ionako ništa ne može da preduzme.“ Fibi utešno stisnu Avi mišicu dok se vraćala ka stolu. „Obećavam ti da ću mu ujutru reći. A sad mi donesi taj aparat, važi?“ Napravila je nekoliko fotografija i izmerila dimenzije, a potom je spa-

kovala lutku u dvostruku plastičnu foliju, zamotala je u kesu i ćušnula je u plakar u predvorju. Kada se popela na sprat, začula je kako Esi tiho doziva iz svoje sobe, Dušo, je li sve u redu?“ „Jeste, mama.“ Zastala je pred pragom i provirila unutra. Njena majka je delovala tako mlado i tako ranjivo u tom velikom starinskom krevetu. Mislim da smo imali dovoljno uzbuđenja za jedno veče. Hoćeš li moći ponovo da zaspiš?“ „Mislim da hoću. Znači, to su bili neki obesni mladići? Šta nameravaš da uradiš?“ „Videću. Ne smem da im stavim do znanja da te je to uznemirilo jer će onda još više da se navrzu. Laku noć, mama.“ Fibi kroči u svoju sobu i podesi budilnik na šest sati. Ujutru će odneti lutku u stanicu, podneti izveštaj i vratiti se kući pre nego što bilo ko otkrije da je negde išla. Zamoliće Sajksa da istraži stvar. On je bio pouzdan i sposoban detektiv. Ako je postojala šansa da se otkrije ko je ostavio tu lutku, on će to sigurno učiniti. Niko, baš niko nije smeo da unosi nemir u duše njenih najmilijih. Dok je ležala u mraku, znajući da joj budilnik uopšte nije bio potreban, upitala se gde je Arni Miks bio u tri sata i petnaest minuta. Bilo mu je dovoljno da vidi kako se svetla pale u toj razmetljivoj starinskoj vili. Prvo, drugo, treće. Bilo mu je sasvim dovoljno da vidi samo to pre nego što je potrčao ka parku i stopio se sa mračnim senkama. Ali je bilo još bolje što se zadržao dovoljno dugo da vidi kako ta rospija otvara vrata i uzima svoj mali noćni poklon. Bila je to čista premija. Užitak koji je bio vredan utrošenog vremena, uloženog truda i propratnog rizika. Da, bilo je stvarno dobro što je ostao. To je samo predigra, kučko, razmišljao je dok se vozio kući. Obična uvertira za ono što će uslediti. Njegova igra sa Fibi Maknamarom je tek počela. Više joj se nije išlo na sastanak sa Dankanom, ali je znala da bi time samo skrenula pažnju na ozbiljnost incidenta koji se odigrao protekle noći. Ako bi otkazala, majka bi joj sigurno postavila gomilu nezgodnih pitanja. A i Karli bi osetila da nešto nije u redu. Tog jutra je ionako morala da se uhvati u koštac sa nekoliko škakljivih pitanja jer nije uspela da preda dokazni materijal, da

podnese izveštaj i da se vrati kući autobusom onako brzo kao što je nameravala. Bar je bila dovoljno promišljena da obuče trenerku kako bi mogla da lansira izgovor - tačnije, čistu laž - da je skoknula do parka na džoging. Naravno, po podne je izašla u planiranu šetnju sa Karli. Njena ćerkica bila je neumorna. I neumoljiva. Ogorčena bitka oko kupovine „najslađe“ garderobe stavila je njeno strpljenje na takvu kušnju da ni ona ni Karli nisu bile u bajnom raspoloženju kad su se vratile kući. Karli je otišla u svoju sobu da se duri, a Fibi je utekla u dvorište i stropoštala se na ligeštul, sakrivši lice iza širokog oboda šešira. A sada je, povrh svega, morala da izađe na tu večeru. Na razočaranje svojih ukućanki, glatko je odbila njihove savete i sugestije i odlučila da obuče svoju svenamensku crnu haljinu. Ako je ta haljina bila dovoljno dobra za venčanja, sahrane i povremene koktel-zabave, biće dobra i za izlazak sa Dankanom Sviftom. Pomodarski gen je očigledno preskočio srednju generaciju, zajedno sa loknama i rupicama na obrazima, frustrirano je zaključila. Počela je da pravi punđu ali ju je to podsetilo na lutku sa otfikarenom kosom tako da je po kratkom postupku odlučila da digne ruke od frizure. I mada je znala da bi njene ukućanke volele da malo zakasni, kako bi mogle da ošacuju njenog kavaljera i kako bi ona u grandioznom stilu mogla da se spusti niz masivno zavojito stepenište, potrudila se da bude u salonu pre sedam. I da prva stigne do vrata kada se oglasilo zvono. „Zdravo, Dankane.“ ,,Vau!“, promrmlja on, odmerivši je od glave do pete. „Zdravo, Fibi. Moram priznati da si me ostavila bez teksta.“ Ona se povuče unazad i teatralno izvi obrve, posmatrajući buket ružičastih ružinih pupoljaka koji je držao u ruci. „Već si mi poslao cveće. Koje je, usput, stvarno prekrasno. “ „Drago mi je što ti se dopalo. Ali, ovo nije za tebe.“ Dankan se diskretno osvrnu oko sebe. „Sviđa mi se tvoja kuća.“ „Hvala. I nama se sviđa.“ „Fibi, zar nećeš pozvati mladog gospodina unutra da se upoznamo?“ Esi izađe iz salona, uputivši mu ljubazan osmeh. „Ja sam Esi Maknamara, Fibina majka.“ „Gospođo.“ Dankan galantno ispruži ruku ka njoj. „Znam da će zvučati kao fraza, ali ne mogu da se uzdržim. Sad mi je jasno od koga je Fibi nasledila svoju lepotu.“ „Hvala vam. Drago mi je što se niste uzdržali. Izvolite u salon. Moj

sin i njegova supruga nisu tu, ali ću vas upoznati sa ostatkom porodice. Ava ovo je Fibin prijatelj Dankan.“ „Drago mi je.“ „Fibi nije pomenula da je vaša porodica prepuna lepotica. Ali, tebe jeste pomenula.“ On se okrenu ka Karli, sa širokim osmehom na licu, i pruži joj buket. „Odabrao sam ružičaste.“ „Zar to nije divno?“ Malo je nedostajalo da se Esi rastopi od miline. Karli, ovo je gospodin Svift. Ako se ne varam, ovo je prvi put da dobiješ cveće od jednog kavaljera.“ Karlino nadureno lice se ozari, a na usnama joj zaigra stidljiv osmeh. „To je za mene?“ „Osim ako nisam pogrešio boju. Možda ne voliš ružičastu.“ „Obožavam ružičastu.“ Karlini obrazi se zarumeneše kao ružini pupoljci. „Hvala vam. Bako, mogu li sama da odaberem vazu? Je l’ mogu?“ „Naravno da možeš, mila. Gospodine Svifte, želite li nešto da popijete?“ „Molim vas, zovite me Dankan. Pa, ako me već pitate...“ „Treba da krenemo“, prekinu ga Fibi. „Inače će ovo da se pretvori u pravu sapunsku operu.“ Dohvatila je blejzer sa naslona stolice. „Neću se dugo zadržati.“ „Baš si surova“, promrmlja Dankan. Ne obazirući se na njegov komentar, Fibi priđe svojoj ćerkici i poljubi je u obraz. „Budi dobra. Važi?“ „Lepo se provedite“, dobaci Esi. „I, molim vas, Dankane, obavezno nam svratite u posetu.“ „Hvala na pozivu. Sledećeg puta ću morati da donesem čitavu cvetnu livadu. Drago mi je što sam vas upoznao.“ Dok joj je Dankan otvarao vrata poršea, Fibi je mogla da se kladi da su sve tri radoznalo piljile kroz prozor. Kada su se smestili na sedišta, Fibi se pronicljivo zagleda u njega. „Pokušavaš da prokrčiš put tako što mi šarmiraš ćerku?“ „Naravno. Ali sad kad sam upoznao tvoju majku i Avu, potrudiću se da pridobijem i njih.“ „Ne znam da li bi trebalo da cenim tvoju iskrenost ili da budem uvređena tvojom smelošću. „Obavesti me kad saznaš. Ali mi pre toga reci da li voliš brodove.“ „Zašto?“ „Zato što ću, ako ih ne voliš, morati da preinačim planove. Dakle?“ „Volim brodove.“ „Odlično.“ On izvadi mobilni i pozva jedan broj. „Dankan je. Krenuli

smo. Dobro. Hvala.“ Prekinuo je vezu. „Tvoja ćerkica liči na baku. Ti nisi nasledila te rupice na obrazima.“ „Nažalost.“ ,,A Ava? U kakvom si srodstvu s njom?“ „Nismo u krvnom srodstvu, ali je smatramo delom porodice.“ On klimnu glavom na način koji joj je stavio do znanja da ju je odlično shvatao. „Imaš i starijeg brata?“ „Mlađeg. Karter je mlađi od mene.“ „Tako znači? On i njegova supruga takođe žive u toj vili? Zajedno sa vama?“ „Ne, imaju vlastitu kuću. Šta te je navelo da Karli doneseš ruže?“ „Pa, ovaj... Nisam mogao da ocenim šta bi jedna sedmogodišnja devojčica volela da dobije. Hteo sam da joj kupim lutku, ali sam se setio da neke devojčice više vole lopte i takve stvari, pa sam se plašio da ne omašim. Takođe mi je prošlo kroz glavu da si ti možda jedna od onih diktatorki koje svojoj deci zabranjuju slatkiše tako da je i ta mogućnost otpala. Pošto sam tebi poslao cveće, delovalo mi je logično da bi i ona volela da dobije tako nešto. Nadam se da mi ne zameraš.“ „Ne, nipošto. Znaš, ja po pravilu previše komplikujem, ali, kad bolje razmislim, to je stvarno bio sladak gest. Sigurna sam da Karli to nikad neće zaboraviti. Devojka nikad ne zaboravlja kad joj neki muškarac prvi put pokloni cveće.“ „Nadam se da zbog toga neću morati da se oženim njome.“ „Ne. Bar narednih dvadeset godina.“ Kada je Dankan parkirao automobil, Fibi je očekivala da će je odvesti u neki od restorana na River stritu. Na neko mesto sa bajnim pogledom, razmišljala je, možda čak i u neku baštu pod vedrim nebom, tako da je bilo pametno što je ponela blejzer. Međutim, on ju je poveo pravo ka keju, do blistavog gracioznog jedrenjaka koji je bio usidren među mnoštvom drugih čamaca i brodića. Na palubi ih je dočekao postavljen sto prekriven belim platnom. Iz male kugle na samoj sredini je dopirala diskretna svetlost. „Pretpostavljam da je ovo tvoje.“ „Da si mi rekla da mrziš brodove, odveo bih te negde na picu i naše poznanstvo bi se verovatno okončalo sa poslednjim zalogajem.“ „Sinoć sam večerala picu. Tako da nam oboma ide u prilog što volim brodove.“ Dopustila mu je da je povede preko palube dok se nije navikla na blago Ijuljuškanje. S obzirom na to kako su izgledali njeni prvi sastanci - mada se ovaj, u tehničkom pogledu, mogao smatrati drugim - taj izlazak je budio veliku nadu.

„Često ploviš?“ „Da. Imam kuću na ostrvu Vajtfild. Tamo živim.“ „Ah, tako.“ To je bio odgovor koji je tražila. Prišla je ogradici i zagledala se u vodu. „Oduvek živiš tamo?“ „Ne. Nikad nisam nameravao da živim na ostrvu. To je došlo samo od sebe.“ „Otprilike kao dobitak na lutriji?“ „Tako nekako.“ Ona se okrenu u stranu, začuvši blagi prasak i šištanje penušavog vina. „Znaš“, započe on, „neko bi ovo mogao da shvati kao gest razmetljivosti. Jahta, šampanjac i luksuzna hrana, koja se nalazi u toploj komori ispod stola. Ali sam prvenstveno odlučio da te dovedem ovde zato što sam pomislio da bi bilo lepo da večeramo na vodi. Samo ti i ja.“ „Što se tiče razmetljivosti, to mi nimalo ne smeta, ali je taj samo ti i ja’ deo donekle problematičan. Ne zbog večere, već kao ideja.“ On joj nasu vino. „Mogu li da pitam zašto?“ Ona se ponovo nasloni na ogradicu, uživajući u blagom povetarcu i mreškanju talasa. „Zato što sam ja neverovatno komplikovana osoba.“ „Shvatam. Samohrani roditelj, složena karijera.“ „Upravo tako.“ Ona podiže čašu sa vinom. ,,I još ponešto.“ „Kao na primer?“ „Duga priča.“ „Nema veze. Nikud ne žurim.“ ,,U redu, hajde da krenemo odavde. Volela sam svog bivšeg muža kad sam se udala za njega.“ On se nasloni na ogradicu, tik do nje. „Da, obično je tako. Gorljiva osećanja i grandiozni planovi.“ „Otprilike. Stvarno sam ga volela, mada sam još od samog početka shvatala da nas dvoje ne ulazimo u taj brak pod ravnopravnim uslovima.“ „To već ne kapiram.“ „On mene nije mnogo voleo. Zato što nije mogao. Neki ljudi jednostavno nisu stvoreni za to.“ „Zvuči kao da ga pravdaš.“ „Ne. Bilo bi mi lakše da je tako. Znaš, nikad nije bio loš prema meni. Nikad mi, bar koliko znam, nije bio neveran. Ali jednostavno nije mogao čitavim bićem da bude uz mene. Bila sam ubeđena da će se to postepeno srediti, da ću ga navesti da se promeni. Tada sam ostala u drugom stanju. On nije bio ni radostan ni uznemiren ni ozlojeđen. Nije

ispoljavao nikakve emocije. Nakon što se Karli rodila... između nas više nije bilo ničega“, rekla je nakon kratkotrajnog oklevanja. „Ni trunke vezanosti, privlačnosti ili radoznalosti. Ama baš ničega. Gurali smo tako neko vreme, skoro godinu dana, a onda mi je rekao da hoće da digne ruke od svega. Da mu je strašno žao, ali da to nije ono što je tražio. Zaključio je da želi da putuje po svetu. Roj je takav. Impulsivan i hirovit. Iz čistog hira je rešio da se venča i da zasnuje porodicu, ali ga to nije zadovoljilo, pa je odlučio da okrene novi list.“ On joj savršeno ležernim pokretom ćušnu pramičak kose iza uha. „Da li se Karli povremeno viđa s njim?“ „Ne. I, pravo da ti kažem, mislim da to podnosi mnogo bolje od mene. Ali, to je samo jedna od komplikacija.“ ,,U redu. Da čujem sledeću.“ „Moja majka pati od agorafobije. Nije izašla iz kuće punih deset goilina. Nije kadra da to učini.“ „Ali, nije delovalo da...“ „Da je luda?“, prekinu ga Fibi. „Ne, ona svakako nije luda.“ „Ne srljaj. Nisam to mislio. Hteo sam da kažem da nisam primetio da je nervozna u društvu stranaca.“ „To nije isto. Kad je kod kuće, sve je u potpunom redu. Zato što se tamo oseća bezbedno.“ „Sigurno joj nije lako.“ On skliznu nadlanicom niz njenu ruku. „Ni njoj ni tebi.“ „Nekako se snalazimo. Ona se dugo borila s tim, zbog mene i mog brata. A onda je digla ruke i prepustila Karteru i meni - i Avi i Karli - da se borimo umesto nje.“ „Priznajem, nimalo utešna priča.“ On se okrenu pravo ka njoj, spustivši slobodnu ruku pored njenog lakta. Dok su im se pogledi stapali, nije mogla da se odupre magnetskoj privlačnosti koja je zračila iz njega. „Ali i dalje ne shvatam kakve to veze ima sa tobom i sa mnom kao idejom.“ Baš u tom trenutku Fibi je i sama pokušavala to da shvati. „Moja porodica i moj posao mi oduzimaju gotovo sve vreme i svu energiju kojima raspolažem.“ „Možda si krenula od pogrešne pretpostavke da sam ja težak za održavanje.“ On dohvati njenu čašu i ispruži drugu ruku ka flaši sa šampanjcem. Dosuo je vino, prvo njoj a potom i sebi. Tada se ponovo nagnuo ka njoj i prislonio usne na njene. „Možda bi bilo bolje da se usredsrediš na fluid koji struji između nas.“ Oh, bože! Nešto je očigledno strujalo. „Fluid je najmanji problem.“ „Odnekud mora da se počne. Što se mene tiče, ja se božanstveno

osečam. Privlačna riđokosa, prelepa noć, vino puno šuštećih mehurića. Jesi li ogladnela?“ „Više nego što želim da priznam. “ On se osmehnu. „Šta kažeš da sednemo? U rashladnoj komori bi trebalo da se nalazi jastog. Odmah ču skoknuti po njega pa tokom večere možeš da mi ispričaš još neku od svojih dugih priča.“ Nije nameravala da mu kaže bilo šta više o svom životu i svojoj porodici. Ne uvaljuj se u takve stvari, opominjala je sebe. Bilo je pametnije da se zadrži na bezazlenom površnom flertu. Ali je on znao da je pogodi u pravu žicu, tako da mu je, negde između salate od jastoga i goveđih medaljona, dopustila da prodre još dublje. „Baš me zanima zašto bi jedna cura iz Savane odlučila da završi akademiju FBI-a i da svoj život posveti očajnicima koji se bacaju sa krovova, da bi nakon toga digla ruke od federalne karijere i vratila se u lokalnu policiju. Kad si bila mala, jesi li svoje barbike oblačila kao policajke?“ „Nisam baš volela barbike. Ta plava kosa i te velike grudi... fuj!“ „A ja sam ih baš zbog toga obožavao.“ On prasnu u smeh kada je pri- metio grimasu na njenom licu. „Zašto me tako gledaš? Zar ti nikad nije palo na pamet da Malibu Barbi može da stvori svakojake ideje u mozgu jednog desetogodišnjaka?“ „Sad mi je palo. Nažalost.“ „Znači, barbike nisu imale nikakve veze s tim? Ko ti je onda bio uzor? Redov Džo?“ „Džo je vojnik, a ne pandur. Ako baš hoćeš da znaš, moj uzor je bio Dejv Makvi.“ „Dejv Makvi? Ne zvuči mi poznato. Očigledno sam preskočio tu razvojnu etapu.“ „Dejv Makvi nije izmaštani lik. Nije figurica od plastike već junak od krvi i mesa.“ „Ah, tako?“ Dankan ponovo dopuni čaše, opčinjeno posmatrajući kako prigušena svetlost poigrava preko te porcelanske kože i tih bistrih mačjih očiju. „Pubertetlija koga si upoznala u srednjoj školi? Prva ljubav?“ „Ne, ništa nalik tome. Dejv je heroj koji nas je spasao.“ Dankan sačeka nastavak, ali Fibi očigledno nije imala nameru da kaže bilo šta više. „Znaš, nije fer da sad staviš tačku.“ „Da, nije fer, kad sam se već upustila u tu priču. Vidiš, moj otac je poginuo kada je mama bila trudna sa Karterom. Sa mojim mlađim bratom.“ „Žao mi je.“ On joj utešno stisnu šaku. „Stvarno mi je žao. Koliko si

godina imala kada se to desilo?“ „Četiri. U stvari, skoro pet, tako da sam uspela da ga zapamtim. Mislim, neke detalje. Ali sam mnogo bolje zapamtila kako se nakon toga u mojoj majci nešto slomilo i kako je trebalo užasno mnogo vremena da ta rana zaceli. Naravno, nikad nije potpuno zacelila. Danas, kao profesionalni posmatrač i kao neko ko je upućen u ljudsku psihu, shvatam da je njegova smrt verovatno postavila temelj za njenu agorafobiju. Morala je da ide na posao i da nas vuče za sobom jer nije imala drugog izbora. Ali je godinama nakon toga živela potpuno povučeno.“ „Naravno da je imala izbora“, natuknu Dankan, „ali je odlučila da uradi ono što je bilo najispravnije. Da izvede svoju decu na put.“ „Da, u pravu si. Karter i ja smo joj oduvek bili na prvom mestu. A onda je upoznala tog muškarca. Zvao se Ruben. Povremeno je svraćao kod nas, kad bi nešto trebalo da se popravi. Znaš, u kući se uvek nešto kvari. Ja sam u to vreme imala skoro dvanaest godina tako da mi je odmah bilo jasno da su flertovali. To mi je bilo pomalo čudno, ali je moj otac još odavno otišao i bilo mi je nekako milo kad bih videla majku onako rumenu i usplahirenu, kao da je ponovo bila šiparica.“ „Želela si da bude srećna.“ „Valjda. On je isprva bio vrlo fin prema nama. Igrao se žmurke sa Karterom, donosio nam slatkiše, izvodio mamu u bioskop. Takve stvari.“ „Ali nije ostao fin“, prozbori Dankan kada je skrenula pogled ka njemu. „Čujem to u tvom glasu.“ „Da, nije ostao fin. Mama i on su postali ljubavnici. Bila sam mala, ali sam toliko uspela da skapiram. Mama se nakon toliko godina končano usudila da se upusti u ljubavnu vezu s nekim muškarcem.“ „I tada su se stvari promenile?“ „Da, on je postao posesivan. Počeo je da nas kritikuje i da nas kinji, Ali se isprva trudio da to izgleda kao šala. Karter mu je bio omiljena žrtva. Taj klinac ne može da pronađe dupe obema rukama, ha ha ha. Samo ti čitaj, sinko, ali od toga neće da ti porastu jajca. I tako dalje. Ubrzo je počeo da svraća gotovo svake večeri, očekujući da mama odmah postavi sto i da nas dvoje spakuje na spavanje kako bi mogao da je spopada. Mama nije htela da mu udovolji i on je počeo da pizdi. Počeo je da se opija. Mislim da je oduvek pio, ali se isprva uzdržavao kad bi nam došao u posetu.“ „Načela sam sjajnu temu, zar ne? Ako nastavim u ovom stilu upropa- stiću ti večeru.“ „Stvarno bih voleo da čujem ostatak. Moj otac je pio kao smuk tako

da znam kako to izgleda. Hajde, slobodno nastavi.“ „Ako insistiraš. Dakle, jednog dana je banuo kod nas dok je mama bila na poslu. Karter i ja smo bili sami. Već je bio pripit, ali je otvorio još jedno pivo i nastavio da loče. Tada je ćušnuo flašu Karteru pod nos. Rekao mu je da više ne sme da se ponaša kao sekapersa i počeo da ga tera da pije s njim. Karter je odbio. Gospode, imao je samo sedam godina. Rekao je Rubenu da nas ostavi na miru, a ovaj ga je ošamario zbog drskosti. Meni je istog trenutka pao mrak na oči.“ Fibi se lice zažari od besa koji je još tinjao u njoj. „Rekla sam mu da se tornja iz naše kuće i da skloni svoje debele ručerde sa mog brata. Ustremio se pravo ka meni i zviznuo me po licu. Znaš, Dankane, oduvek sam beskrajno volela i poštovala svoju majku. Znala sam koliko se mučila zbog nas. Znala sam da je davala sve od sebe da nas izvede na pravi put, ali nikad pre toga nisam pomislila da je moja majka imala kičmu. Sve dok nije banula unutra i videla kako Karter i ja ležimo na podu i kako se taj skot nadvija nad nama, skidajući kaiš.“ Fibi zastade i otpi gutljaj vina. „Hteo je da nas izmlati, da nas nauči pameti. Mama se obrušila na njega kao razgoropađena lavica. Naravno, on je bio dvaput krupniji od nje, i pri tom pijan. Tako snažno ju je tresnuo, da je poletela preko sobe. Mama je počela da vrišti, naređujući mu da joj se skloni s očiju i da se drži što dalje od njene dece. Ja sam gurnula Kartera ka vratima i rekla mu da smesta odjuri kod komšija i da zove policiju. Kada sam se uverila da je Karter zbrisao, počela sam da urlam kako će svakog časa stići panduri. Ruben nas je zasuo psovkama čije značenje u to vreme nisam čak mogla ni da shvatim, ali je podvio rep i otišao.“ „Uspela si da zadržiš prisebnost.“ On stavi svoju šaku preko njene i čvrsto je stegnu. „Bila si pametna devojčica, Fibi.“ „Nisam bila pametna nego prestravljena. Zvala sam policiju zato što oni treba da pomažu ljudima. Policajci su ubrzo stigli na lice mesta i porazgovarali sa mojom majkom. Ne mogu baš da kažem da su je odgovorili od podnošenja tužbe, ali svakako nisu ohrabrivali tu ideju. Pribeležili su njegovo ime i obećali da će popričati s njim. Verovatno su to i učinili. Ne znam šta se tačno dešavalo nakon toga. Uspela sam da skontam samo neke detalje. Znam da je jednom prilikom svratio do mesta na kome je mama radila i izvinio joj se. Nekoliko puta je svratio i do naše kuće, sa rukama punim cveća, ali mama nije htela da ga pusti unutra. Često sam ga viđala kako dreždi napolju u svojim kolima. Sedeo je unutra i piljio u prozore. Jednom, kada je mama izašla napolje, pokušao je da je uvuče u kola. Ponovo sam pozvala policiju, a neki od komšija su izašli na ulicu, što je nateralo da uhvati maglu.

Mama je nakon toga izdejstvovala zabranu prilaska. Tako su je posavetovali.“ „Znači, sve se završilo na tome? Nisu ga uhapsili? “ „Možda su ga koji sat zadržali u pritvoru i očitali mu bukvicu. Sve u svemu, nekoliko dana kasnije, Ruben se ponovo olešio od pića, zgrabio svoj pištolj i provalio u naš dom. Tako snažno je udario mamu, da joj je do dana današnjeg ostao ožiljak... evo ovde.“ Fibi pređe prstima preko obraza. „Uperio joj je pištolj u glavu i naredio meni i Karteru da se rastrčimo po kući, da zaključamo sva vrata, da zatvorimo prozore i da navučemo zavese. Rekao je da je kucnuo čas da svi zajedno ozbiljno porazgovaramo.“ „Skoro dvanaest sati nas je držao unutra. Nakon pari sati stigla je policija. Ruben je iz čiste zabave ispalio nekoliko hitaca u zid pa su komšije okrenule 911“. Urlao je kako će nas pobiti kao zečeve ako pokušaju da provale unutra. Prvo će da sredi balavurdiju, tako je rekao. Ubrzo nakon toga policajci su nam isključili struju. Bio je avgust i bilo je užasno vruće. Tada ga je Dejv pozvao telefonom i počeo da ga zagovara.“ „Ubeđivao ga je da vas pusti?“ „Pokušavao je da ga uvuče u priču, da mu skrene misli na drugu stranu. To je prvo i osnovno pravilo pregovaranja. Sve dok je Ruben razgovarao sa Dejvom nas troje smo bili bezbedni, ali je meni sve vreme bilo jasno da je mogao kao od šale da nam skine glave. Videla sam da je imao ozbiljan pik na mene i Kartera. Mamu bi možda poštedeo zato što je sebi uvrteo u glavu da je ona pripadala njemu, Srećom, Dejv je uspeo da ga donekle smiri. Dugo su razgovarali, o svemu i svačemu. Čak i o pecanju. Zahvaljujući tim pričama, ostali smo živi. Međutim, nakon nekog vremena, Ruben se ponovo razjario. Bilo je samo pitanje časa kada će se okomiti na Kartera. Mogla sam to da vidim. Zato sam odlučila da mu skrenem pažnju, na sličan način kao što je Dejv učinio onom pričom o pecanju. Uspela sam dovoljno da ga smekšam da me pusti da odem do kupatila, gde sam krišom otvorila prozor i potom nagovorila Kartera - tačnije, primorala ga - da isfolira Rubena kako mu se piški i da zbriše napolje.“ „Uspela si da izbaviš svog brata“, promrmlja Dankan. „Znala sam da se Ruben nameračio na Kartera. Da je planirao da ga povredi.“ Potom mu je ispričala kako je Rubenu spremila večeru sa zdrobljenim valijumom i kako su ona i Esi na kraju uspele da ga savladaju. I kako je dreždala u onoj bolnici i razgovarala sa Dejvom

dok su njenoj majci zaši- vali posekotinu na licu. „Njemu treba da zahvalimo što smo ostali živi.“ „Ti si podjednako zaslužna. Uspela si da izbaviš svoju porodicu iako si imala samo dvanaest godina.“ „Ne bih imala koga da izbavim da nije bilo Dejva. Nakon tog košmara smo se preselili u kuću rođake Bes. U onu vilu u Džons stritu. Ostali smo u kontaktu sa Dejvom. Naravno, to je samo jedna od epizoda iz mog života, nit koja se prepliće sa mnogim drugim nitima, ali sam zahvaljujući poznanstvu sa Dejvom saznala da postoje ljudi koji se bave tim poslom. Pregovarači koji spasavaju taoce i posreduju u drugim kriznim situacijama. Dejv mi je rekao da imam šlifa za to i, što je još važnije, da sam jedna od retkih koja zna kako stvari izgledaju sa obe strane. Odlučila sam da pokušam, pomalo iz želje da ga ispoštujem, a pomalo i zato što mi je njegov predlog zvučao zanimljivo. Prošla sam obuku i shvatila da je Dejv bio u pravu. Da stvarno imam šlifa za to.“ Ona podiže čašu i diskretno mu nazdravi. „Naravno, to se ne može porediti sa premijom na lutriji, ali sam zahvaljujući tome postala ono što jesam.“ „Šta se desilo sa Rubenom?“ „Izgubio je glavu u zatvoru. Uspeo je toliko da nadrka nekog robijaša, da ga ovaj iskasapi nožem. Kao moralna žena, i kao predstavnica zakona, trebalo bi da se zgražavam nad takvim stvarima. Ali, samo u javnosti. Čim sam čula tu vest, izjurila sam napolje i kupila flašu šampanjca. Naravno, ne tako kvalitetnog kao ovaj koji trenutno pijemo, ali dovoljno pristojnog da posluži svrsi. Uživala sam u svakoj kapi.“ „Drago mi je što to čujem.“ On je ponovo stegnu za ruku. Brzo i nežno. „Imala si veoma zanimljiv život, Fibi.“ „Zanimljiv?“ „Pa, svakako ne šablonski.“ Ona prasnu u smeh. „Da, nimalo šablonski.“ „Sada donekle shvatam zašto si me ostavila bez daha još onog časa kada si banula u stan Kamikaze Džoa. Zato što zračiš svrhovitošću. I zato što imaš te užasno seksi zelene oči.“ Ona ga prostreli tim zelenkastim mačjim očima i otpi još jedan gutljaj šampanjca. „Ako misliš da ću, zato što sam ogolila dušu pred tobom i zato što sam sručila nekoliko čaša prvoklasnog šampanjca, odmah odjuriti u kabinu i prepustiti se divljem seksu, onda si u grdnoj zabludi.“ „Uvek sam otvoren za pregovore. Da li u obzir dolazi bilo koja druga

vrsta seksa?“ „Čisto sumnjam, ali hvala na ponudi.“ „A šta kažeš da prošetamo po obali i da se ljubimo na mesečini?“ „Možemo da počnemo od šetnje.“ On ustade i uhvati je za ruku. Kada se uspravila, prislonio je dlan uz njen potiljak i krenuo usnama ka njenom licu. Tople usne i svež vazduh, čvrsto telo i nežan dodir. To je bilo sve što je osećala. Takvim intenzitetom da je mogla samo da se prepusti trenutku. Njeni prsti prepleše se sa njegovim dok se izvijala ka njemu, tražeći još. Osećao je snagu koja je izbijala ispod te meke nežne kože. Da, to je bilo ono što ga je privuklo još onog trenutka kad ju je prvi put ugledao. Te protivrečnosti, ta složenost. U njoj nije bilo ama baš ničeg jednostavnog, ama baš ničeg uobičajenog. A opet, pomislio je, ovo bi moglo da bude jednostavno. Ta vrelina koja se razlivala između njihovih tela, strast koja je lagano napredovala ka tački ključanja. Usne su im bile spojene u dugom opojnom poljupcu koji je nagoveštavao varnicu koja je svakog trenutka mogla da plane dok se paluba nežno Ijuljuškala pod njihovim stopalima i dok je svež povetarac mreškao talase. Spustila je šaku na njegove grudi, osećajući duboke potmule otkucaje njegovog srca, a potom ga blago odgurnula od sebe. ,,I ti imaš šlifa za neke stvari.“ promrmljala je. „Nadam se. Revnosno radim na tome još od svoje dvanaeste godine.“ On podiže njenu šaku i lagano skliznu usnama preko njenih prstiju. „Razvio sam nekoliko varijacija. Ako želiš, mogu odmah da ih pokažem.“ „Mislim da si mi za večeras dovoljno pokazao. Ako si zaboravio, pristala sam samo na šetnju. “ „Onda je bolje da varijacije ostavimo za drugi put. Mislim da još nisi spremna. “ „Ma nemoj? Ne misliš valjda da ću nasesti na takve marifetluke? Ako si zaboravio, ja sam pandurka. “ On se prebaci na kej i ispruži ruke ka njoj. „Varijacija broj sedam je tako silovita, da može da prouzrokuje privremenu nesvesticu. “ „Treba li to da shvatim kao izazov, gospodine Svifte?“, vedro odgovori ona, takođe se prebacujući se na kej. „Prevazišla sam takve igrarije još u sedmoj godini. Krenuli smo u šetnju. “ „Ne zameri. Vredelo je pokušati, zar ne?“ Dok su šetali duž keja, ona se okrenu i pažljivo osmotri njegovo lice. „Varijacija broj sedam, kažeš? “

„Zakon me obavezuje da te upozorim pre nego što je primenim. A pošto sam to učinio, savest mi je čista. “ „Imaću to u vidu.“ Njen smeh odjeknu kroz vazduh, razlivajući se preko vode, a njeno razdragano lice ispuni vidik muškarca koji ih je posmatrao kroz dogled. Muškarac zavuče ruku u torbicu i izvadi kesicu sa pomfritom, zamišljajući da je posmatra kroz optički nišan. Mogao bi to odmah da obavi. Jedno beng i sve bi bilo gotovo. Ali, bilo bi to previše lako i previše brzo. Biće pametnije da se strpi. Ta prokletnica se neće još dugo smejati.

SEDMO POGLAVLJE ada se u ponedeljak ujutru smestila za svoj radni sto, Fibi se revnosno bacila na sređivanje papira, telefoniranje i obavljanje završnih priprema za predstojeće predavanje. Nekome je to moglo da deluje kao nizak udarac, budući da je Arni Miks bio odsutan zbog izrečene suspenzije, ali je ona želela da sa svojim studentima pomno pretrese protokol, proceduru i psihološke momente koji su nedavno doveli do incidenta sa fatalnim ishodom. Ti momenti su za pomenuti događaj bili prelomni. Arni Miks je svojim postupcima gurnuo Grejdija preko ivice. Moraće pažljivo da predoči tok događaja i razloge koji su doveli do tragedije i da tim primerom ilustruje zašto su pregovarači morali da poštuju propisane smernice. Uzela je kopiju svog izveštaja i spustila ga na gomilicu sa ostalim materijalom - zapisnicima, audio-snimcima i izveštajima o drugim incidentima. Baš u trenutku kada se odgurnula od stola Dejv kroči u njenu kancelariju. „Kapetane.“ „Imaš par minuta?'1 ,,I više, ako treba“, odgovori Fibi. „Jesi li za kafu?“ „Ne, hvala.“ Kada je Dejv zatvorio vrata, osetila je kako joj mišići između ramenih lopatica postaju kruti i napeti. „Neki problem?“ „Po svoj prilici. Znaš, malopre me je zvao narednik Miks, otac Arnolda Miksa. Podigao je veliku prašinu i preti da će podići tužbu protiv tebe.“ „Zbog čega?“ „Zbog neovlašćene suspenzije njegovog sina. I zbog tobožnje klevete. Hoće da utanači sastanak. Ti, ja, on i advokat njegovog sina.“ „Što se mene tiče, stojim vam na raspolaganju u bilo koje doba. Rekla sam Arniju da može da angažuje svog delegata dok je pod suspenzijom. To stoji i u zapisniku. “ „Nameravaš da ostaneš pri odluci o jednomesečnoj suspenziji?“ „Naravno. Miks je prekršio osnovne smernice. Praktično je naveo Grejdija da izvrši samoubistvo i treba da bude srećan što Grejdi sa sobom nije poveo i taoce. Dejve, ti si pročitao izveštaj i izjave svedoka. I civila i službenih lica.“ K

,,Jesam.“ Dejv se utučeno počeša po potiljku. „Čak i da je nameravao, nije mogao više da uprska stvar.“ „Nisam baš sigurna da je to učinio nenamerno. Veruj mi, ovde se ne radi o ličnom obračunu“, nastavila je kada se Dejv namrštio. „Taj tip je tempirana bomba. Nagao je, zadrt i pun šovinističkih predrasuda. Ni u ludilu ne bi smeo da se bavi ovim poslom.“ „Fibi, ako budeš javno istupila sa takvim stavom, mogli bi da te optuže za neobjektivnost. To te nikud neće odvesti.“ „To je činjenično stanje, kapetane. Uverena sam da će psihološka pro- cena potvrditi moja zapažanja. Dejve, taj dripac je ostavio unakaženu lutku pred mojim pragom.“ Dejv ćušnu ruke u džepove i grčevito ih stisnu u pesnice. „Fibi, tvoje sumnje su osnovane, ali ti savetujem da ne žuriš s tim. Trebaće ti mnogo ozbiljniji...“ „Rekao mi je da sam kučka, pravo u lice. Ko zna koliko puta je izrekao slične uvrede iza mojih leđa. Stajao je tu gde ti sada stojiš i pretio mi. Nema ni trunku poštovanja za moj autoritet. I ne samo to. Mrzi me iz dna duše.“ „Zar misliš da ja ne bih voleo da ga se otarasimo?“, ozlojeđeno odvrati Dejv, dopustivši da se bes na trenutak probije kroz njegovu pribranu fasadu. „Da zauvek nestane iz ove jedinice, iz ovog odseka? Ali trenutno nemam konkretnog razloga da ga skinem s dužnosti. Još ne. Naravno, to ne znači da ti ne treba da izguraš to što si naumila, Fibi. Zato što, kad sedneš za ovaj sto, moraš zahtevati da ostali poštuju tvoj autoritet.“ „Baš zato sam ga i suspendovala“, staloženo odgovori ona. „Imaće tri- deset dana da razmisli o svojim postupcima. Kapetane, taj dripac mi je nedavno - ovde, u ovoj kancelariji - skresao u lice da sam zasela na ovaj položaj isključivo zato što sam u seksualnoj vezi sa vama.“ Dejv se zaprepašćeno zapilji u nju. „Kučkin sin! Prokleto kopile!“ Lagano je udahnuo, pokušavajući da se pribere. „Može li neko da posvedoči daje to rekao?“ „Nažalost, niko. Bili smo sami, a ja sam pre toga isključila magnetofon. Ali ti se kunem da je to rekao. Bez ikakvog uvijanja. Što znači da tebe ne ceni ništa više od mene. Osim toga, verujem da je bio spreman i da se fizički obračuna sa mnom, ali je detektiv Sajks načuo šta se dešava pa je banuo unutra. Ne volim ovakve igre, kapetane. Ne volim da tužakam i napadam ljude, ali smatram da je Arnold Miks izuzetno opasan. Ako hoćeš, možeš da popričaš sa Sajksom.“ „Naravno. Zakazaću sastanak sa Miksovim advokatom za po podne. Ako imaš neke obaveze potrudi se da ih na vreme raščistiš.“

,,U redu, gospodine.“ „Da li nameravaš da podneseš tužbu zbog seksualnog uznemiravanja?“ „Još ne. Optužiću ga samo za nepoštovanje pretpostavljenog oficira.“ Dejv klimnu glavom i krenu ka vratima. „Možda bi bilo dobro da i ti angažuješ advokata.“ Skrenuo je pogled ka njoj. „Znaš, Miksovi imaju debele veze u policiji. Čak i da uspeš da najuriš tog dripca, stvar se neće okončati na tome. Sigurno će pokušati da ti se osveti. Zato dobro pazi šta radiš, Fibi.“ „Hoću, Dejve. Znaš, ovaj... žao mi je što sam te uvukla u ovo. Što sam te lično uvukla...“ „Nisi ti ni za šta kriva“, kratko odgovori Dejv. „To je njegovo maslo.“ Nevolja, pomislila je kada je ostala sama. Nevolja je bila na pomolu. Ali, neće joj biti prvi put. Kad završi sa prepodnevnim predavanjem, pre- gledaće Miksov dosje, izveštaj koji je napisala o njihovom nedavnom sukobu i izjave svedoka iz incidenta sa Grejdijem. Bacila je pogled kroz stakleni zid, primetivši kako Dejv pokazuje Saj- ksu da krene za njim, na mali informativni razgovor. Zaštitnički instinkt njenog kapetana bio je naprasno pobuđen, a njoj je bilo žao, užasno žao, što se ona nalazila u središtu svega. Ali, neka bude prokleta ako dopusti Miksu da se izvuče. Taj dripac nije smeo da ugrožava tuđe živote, da je zasipa pretnjama i da unosi nemir u njen dom koristeći svoj policijski pedigre kao štit. Isteraće tu stvar na čistac. Nju uopšte nije zanimalo ko mu je bio otac. Ali je sada, podsetila se, morala to da ostavi po strani i da se spusti do prizemlja. Na putu kroz zbornicu je svratila do radnog stola Eni Uc, službenice koja joj je nedavno bila dodeljena kao novi administrativni asistent. „Narednih sat i po ću provesti u dvorani za konferencije.“ ,,U redu, poručnice. Ovaj... htela sam nešto da vas zamolim.“ Eni se kolebljivo osmehnu. „Krajem nedelje mi treba slobodan dan. Treba nešto da sredim... nešto privatno. “ „U redu. Samo me obavestite na vreme kako bi neko mogao da preuzme vaše dužnosti. “ „Samo još nešto, poručnice...“ Eni se ponovo osmehnu, krotko i stidljivo. „Oprostite ako sam nametljiva, ali ja sam ovde nova i stvarno mi je stalo do ovog posla pa sam... ovaj... htela da vas pitam da li ste zadovoljni mojim radom.“ „Dobro se snalazite“, odgovori Fibi. Doduše, ne bi joj škodilo da malo smanji šminku i da kupi za broj veću košulju, pomislila je, ali je

njen odnos prema poslu bio sasvim zadovoljavajući. „Ovaj... donela sam praline od kuće. Domaće.“ Službenica ispruži prekrivenu papirnu tacnu. „Izvolite, poslužite se.“ „Hvala, možda kasnije. Sad žurim na predavanje.“ „Ako sam dobro primetila, vi nikad ne koristite lift. To vam je pametno. Kad neko neprekidno jurca gore-dole, ne mora da brine za kalorije.“ „Baš zato i idem stepenicama.“ Fibi se energično okrenu i nastavi dalje pre nego što je Eni stigla da kaže još nešto. Odugrnula je vrata i krenula niza stepenište, razmišljajući kako da započne predavanje. Njena kola bi danas trebalo da budu gotova, prisetila se. Morala su da budu gotova. Na pauzi će pozvati automehaničara i... Krajičkom oka je primetila munjeviti pokret, ali se sve odigralo tako brzo, da nije imala vremena da odreaguje. Osetila je kako je snažan udarac baca na bočni zid i kako je neko grabi za kosu i lupa joj glavu o beton tako sumanuto, da joj je telo bilo preplavljeno mešavinom bola i straha. Vid poče da joj se muti a slika koja joj je poigravala pred očima postade rasplinuta i crvenkasta. Iako je njen unutrašnji instinkt vrištao bori se!, bila je tako šokirana i izubijana, da su joj kolena poslušno klecnula kada ju je napadač povukao