Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

Po- zorniče Mikse, uhapšeni ste.“ Nakon saslušanja Fibi je otišla pravo do svoje kancelarije, zatvorila se unutra i uradila ono što je retko kad činila. Spustila je roletne preko staklenog zida i iznureno se stropoštala na stolicu. Toliko je drhtala, da joj se činilo da je svaka ćelija u njenom telu pulsirala. Od emocionalnog naboja i stresa, govorila je sebi. Nemir i drhtavica su oživeli bolove od nedavnih povreda, ali nije mogla da uzme pilulu. Ne tu, na radnom mestu. Lekovi bi je umrtvili, tako da se odlučila za običan analgetik. Dohvatila je flašu, posmatrajući svoje drhtave ruke. Da, ta usijana kugla je počela da se drobi. Svako iskustvo imalo je svoju cenu. Kada je čula kako neko kuca na vrata, ništa nije odgovorila. Samo je pomislila: Odlazi, kogod da si. Ostavi me na miru, makar pet minuta. Ali se vrata otvoriše i Liz kroči unutra. „Izvini. Kako ti je?“ „Drhtim kao prut.“ „Tamo nisi drhtala, što je za svaku pohvalu.“ „Jesi li videla kako me je pogledao? Pravo u oči. Kao da je hteo da mi stavi do znanja da se nimalo ne kaje. I da mu je žao što me nije još više povredio.“ „To će ga skupo stajati“, natuknu Liz. „Čak i da angažuje najboljeg mogućeg advokata, neće moći da prikrije svoje istinske emocije. Zato što je to jače od njega. Kad slučaj izađe pred sud...“ „Taj slučaj nikad neće stići do suda, Liz. Obe to znamo.“ Liz joj priđe i spusti se na ivicu stola. „Da, u pravu si. Sigurno će se nagoditi. Niko ne želi da to izađe u javnost. Ni policija ni okružni tužilac. To bi samo stvorilo loš publicitet. A čak i sa priznanjem koje smo malo- pre izvukle, slučaj je i dalje klimav. Naravno, sad imamo dovoljno dokaza da Arnijev advokat prihvati ono što mu ponude. Miks će izgubiti značku i biće izbačen iz policije. Ali, da li je to dovoljno za ono što ti je uradio?“ „Moraću da se zadovoljim time. Hvala ti za sve što si učinila.“ „Ti si mi mnogo pomogla.“ „Hej“, dobaci Fibi kada je Liz ustala. „Znam jedno fino mestašce, jedan irski pab na River stritu. Volela bih da te častim pićem. Naravno, za nekoliko dana, kada mi taština dopusti da izađem u javnost.“ „Prihvatam poziv. Samo mi javi kada. Vidimo se, Fibi. I čuvaj se.“ Arni Miks je marširao po ćeliji, razjaren kao zatočena zver. Uhapsili su ga kao nekog kriminalca i zaveli ga u evidenciju. Prokleti beskorisni

advokat. Proklete kučke su zajebale stvar. Sad svašta mogu da mu nakače. Napad na policajku, nanošenje teških telesnih povreda, seksualno zlostavljanje. Navukle su ga kao mladog majmuna. Namerno su mu smestile zato što ta pička nije mogla da se pomiri sa nekoliko modrica koje je i te kako zaslužila. Ali, on je bio iznad toga. Šta god da mu nakače, nije bilo šanse da ga izvedu pred sud. Mahnito se okrenuo kada je začuo škripu vrata i progutao reči koje su mu već bile na vrh jezika samo zato što je njegov otac namrgođeno odmahnuo glavom dok je ulazio unutra. Na jedvite jade je naterao sebe da se uzdrži dok se stražar nije udaljio. „Nema šanse da proguraju to sranje“, prasnuo je čim je ostao nasamo s ocem. „Šta je ta kučka uobrazila? Zar stvarno veruje da može tek tako da me spakuje u zatvor i da me ponizi pred ljudima sa kojima sam...“ „Zaveži i sedi.“ Arni ga delimično posluša. Seo je, ali nije mogao da zaveže. „Je l’ vidiš šta oni rade? Dali su slučaj onoj ribi. Zaboga, šta Čak umišlja?“, prasnuo je, misleći na okružnog tužioca. „Zašto u startu nije zataškao stvar?“ „Čak radi ono što je u njegovoj moći. Pokušaće da smekša tužilaštvo i da ti izdejstvuje uslovnu.“ „Sjajno, nema šta!“ Arni ozlojeđeno podiže ruke. „Optužiće me za ovo sranje, ali će me pustiti ako priznam i pokajem se, je l’ tako? I ti misliš da je to u redu, tata? Do đavola, mogao bih da izgubim značku. Moraš što pre da potegneš svoje veze i da pokreneš istragu protiv Maknamare. Znaš da joj Makvi čuva leđa zato što se kreše s njom. Znaš da sam zbog toga zaglavio.“ Narednik Miks se, čvrsto stisnutih usana, zagleda u svog sina. „Zaglavio si zato što nisi umeo da držiš jezik za zubima, baš kao i sada. Hoću da mi odgovoriš na jedno pitanje, u četiri oka. Pitaću te to samo jedanput i hoću potpunu istinu. Znaću ako me budeš slagao, Arni. A ako se to desi, odmah ću otići odavde i nikad više neću prstom mrdnuti za tebe.“ Arnijev bes ustuknu pred šokom i prvim plamsajem straha. „Zaboga, tata...“ „Jesi li to stvarno uradio? Pogledaj me, Arni. Jesi li to uradio?“ „Ali, ja...“ „Nemoj slučajno da me slažeš.“

„Znaš da me je bacila na suspenziju. Upotrebila me je kao žrtvenog jarca. Ti si me oduvek učio da se borim za sebe, da nikom ne dopustim da se iživljava nada mnom, pa makar nekome zbog toga morao da razbijem bulju.“ Miks se zagleda u njega. „Jesam li te učio da prebijaš žene, momče? Da čujem!“ „Nije htela da mi sjaše s kičme. Ta kučka je...“ Arni zastade u pola rečenice, zacakljenih očiju i užarenog lica, kada ga je otac pljesnuo dlanom posred obraza. „Jesam li te učio da iz zasede napadaš svoje pretpostavljene, kao prei- spoljna kukavica? Do đavola, svih ovih godina sam pokušavao da te naučim da budeš muško, a ne da se kriješ na stepeništu i da se iživljavaš nad ženama. Okaljao si mi obraz, Arni. Obrukao si i mene lično, i našu porodicu, i profesiju kojom se bavimo.“ „Ako se neko okomi na tebe, uzvrati mu dvostrukom merom. Ti si me tome naučio. I ja sam postupio u skladu s tim.“ „Ako i dalje ne uviđaš razliku, onda više nemam šta da ti kažem.“ Miks se iznureno pridiže na noge. „Upotrebiću svoj uticaj da te izvučem iz ovoga. Uradiću ono što je u mojoj moći zato što si mi sin. Uradiću to zbog tvoje majke i zbog svojih unuka, ali možeš da računaš da si zauvek završio s ovim poslom. Čak i da mogu da sredim da ostaneš u službi, ne bih to uradio. Što se mene tiče, završio si karijeru u policiji.“ „Zar ćeš imati obraza da dopustiš da me izbace, da dopustiš da tvoj sin prekine porodičnu tradiciju?“ „Ne znam, Arni. Mogu samo da ti kažem da ću dati sve od sebe da te izvučem iz sosa u koji si se uvalio. A što se tiče ostalog, pojma nemam.“ „Ja sam te oduvek poštovao, tata. Uradio sam to zato što sam bio uveren da bi i ti tako postupio.“ „Ako stvarno veruješ u to, onda mi ovo još teže pada.“ Miks priđe vratima ćelije i isturi vilicu. „Izlaz!“, doviknuo je stražaru, a onda je napustio svog sina. Fibi je u nedelju odlučila da skine povez sa ruke. Već je bila umorna od svega - i od poveza i od lekova i od modrica. Takođe je bila umorna od neprestane borbe sa porivom da brižne u plač i da nekome izjada svoje muke. Iako je žarko želela da to učini, svim silama je nastojala da svoju porodicu poštedi daljih trzavica. Pa ipak, kada bi ujutru ustala iz kreveta, osećala se mnogo bolje nego ranije, naročito ako bi uspela da izbegne svoj odraz u ogledalu.

Tog dana je nakon tuširanja bez većeg napora navukla bade-mantil i zaključila da će biti u stanju da pošteno izgura taj dan, ne samo do nedeljnog ručka već i do suludo poznih noćnih sati, recimo do deset ili jedanaest, što joj je nekoliko dana ranije bilo neizvodljivo jer bi je energija napustila kao voda koja šišti kroz sito. Samo što je kročila u spavaću sobu, njena snaha se pojavi pred pragom. ,,Kuc-kuc“, dobacila je, sa širokim osmehom na licu. „Kako se danas oseća naša jogunasta pacijentkinja?“ „Bolje, hvala na pitanju. Precrtala sam svoje ime sa spiska invalida.“ „To ću ja da odlučim. Hajde, skidaj se.“ „Ma daj, Džozi...“ Džozin osmeh postade još širi i blistaviji. Džozi je bila visoka metar i žilet i imala je jedva pedeset kila sa sve odećom, ali se iza tog anđeoskog osmeha skrivala tako opaka narav, da bi i ozloglašena sestra Rečid zadrhtala pred njom. „Skidaj taj mantil, dušo, ili ću da te tužim kod mame.“ „Stvarno si opaka.“ „Nego šta.“ „Ako ovako nastaviš, pobeći ću u Atlantu i iznajmiti gajbu na nekom mestu gde niko neće moći da mi uđe u trag“, nadureno reče Fibi, ali upr- kos tome skinu bade-mantil. Iako su Džozine krupne smeđe oči bile pune saosećanja, glas joj je bio žustar i odsečan. „Modrice su počele da blede. Kuk izgleda mnogo bolje. Rame te verovatno još boli.“ „Da, preko noći se malo primiri, ali u ovo doba ponovo kreće agonija.“ ,,A što se tiče pokretljivosti? Je l’ ti sad malo lakše?“ ,,I dalje sam beskrajno zahvalna onome ko je izmislio brushaltere koji se zakopčavaju spreda, ali se situacija popravlja.“ Džozi je uhvati za ruke i lagano ih okrenu. „Čini mi se da je i ovo bolje.“ „Ako hoćeš istinu, i dalje opako boli.“ Te povrede na zglobovima, na mestu gde su se i dalje nazirali tragovi lisica, padale su joj najteže od svega. „Mogu li sad da sakrijem svoju golotinju?“ Džozi dohvati mantil i pomognu joj da se obuče. „Kako ti je oko? Je l’ ti vid zamućen?“ „Ne, odlično vidim. I pošto napamet znam tvoja pitanja uštedeću ti trud. Glavobolje su mi ređe i slabije i konačno mogu da opipam vilicu a da mi se ne čini da mi je neko zabio kolac u mozak. Sve u svemu, nije tako loše.“ „Uspešno se oporavljaš. Dobro je što si mlada i u odličnoj fizičkoj

formi.“ „Znala sam da će one basnoslovno skupe sprave nečemu da posluže. Znaš, Džo, nisi morala da dolaziš zbog mene.“ „Nisam ni došla zbog tebe. Ava mi je obećala da će mi danas pokazati kako se pravi šampita sa limunom. Stigla sam ranije pa sam navratila u posetu. Ako sam dobro čula, danas vam dolazi Dejv. Zato Ava sprema taj kolač. Stvarno mi nije jasno zašto se već jednom ne smuvaju kad i slepac može da vidi da su zatreskani jedno u drugo?“ „Ni meni.“ Fibi priđe komodi kako bi izvadila veš. „Nakon toliko vremena su prvi put oboje slobodni. Ima već dve godine otkako se Dejv razveo, ali se i dalje pretvaraju da su samo prijatelji.“ „Šta kažeš da im napravimo nameštaljku? Da im zakažemo sudar na- slepo? Recimo, ti možeš da mu kažeš da hoćeš da ga upoznaš sa nekom ribom, a ja ću njoj da kažem kako ću da je upoznam sa nekim tipom. Sta- vićemo ih pred svršen čin pa će valjda nešto da urade.“ „Naravno da će da urade. Isprašiće nam tur što guramo noseve tamo gde im nije mesto.“ Džozi zamišljeno napući usne. „Da, to mi je i Karter rekao. Ali, stvarno je greh da se ovako natežu. Što se mene tiče, dajem im još šest meseci, a onda stavljam dupe na panj. Hoćeš da ti pomognem da se obučeš?“ „Hvala, mogu i sama.“ ,,A sad nešto u poverenju...“ Džozi zastade, posmatrajući kako Fibi navlači košulju. Pokreti su joj bili opušteniji i manje bolni, zadovoljno je konstatovala. „Kako si što se tiče ostalog?“ „Dobro. Mogu da prepoznam simptome posttraumatskog stresa. Ponekad ružno sanjam, ali je to uobičajeno.“ „Takođe je uobičajeno da se stres gomila unutra kad osećaš obavezu da svoju porodicu poštediš sekiracije.“ „Kad osetim potrebu da se ispraznim, imam svoje ventile. Ne brini za mene, Džo. Sledeće nedelje se vraćam na posao. To će mi pomoći.” ,,U redu. Ako ti zatrebam, slobodno me pozovi.“ Kako bi sebi i svojoj porodici dokazala da su se stvari vraćale u normalu, Fibi se brižljivo obukla. Odabrala je košulju plave boje, koja joj je istog časa popravila raspoloženje i podstakla je da dohvati torbicu sa šminkom. Dok se doterivala pred ogledalom, primetila je da je nanošenje dodatnih slojeva i kombinovanje raznih nijansi uspešno sakrilo modrice, menjajući njihov drečeći kolorit u prigušeni žamor.

Kada je konačno sišla u prizemlje, kuhinja je bila puna žena koje su se užurbano vrzmale oko šporeta i kredenca. Nije bila naročito pogođena kada su je vredne kuvarice izbacile napolje, u osunčano dvorište u kome se Karter igrao sa svojom malom sestričinom. ,,Mama!“ Karli joj veselo pojuri u susret preko staze popločane ciglom. „Razbila sam ujka Kartera u piljcima!“ „Svaka čast, lepotice!“ „Silna stvar! To je ionako igra za sekaperse.“ „Uvek to kaže kad izgubi“, ponosno izjavi Karli. „Hoćeš li da odmeriš snage sa šampionkom?“ „Mislim da još nisam spremna za takav izazov, mila, ali mi daj nedelju dana pa ćemo videti ko je pravi šampion. Pazi da te ne zateknem nespremnu.“ „Idem po neko piće. Valjda je red da proslavim svoju pobedu.“ „Samo se ti hvali, šmizlo.“ Karli se veselo osmehnu svom ujaku i potrča ka vratima. Fibi tiho uzdahnu i spusti se na kružnu klupu u čijem se središtu nalazila mala fontana. Sa prozora svoje sobe mogla je da posmatra Avine ruže, ali je ovde konačno mogla i da ih omiriše. Mogla je da čuje cvrkut ptica, da se divi žilavosti majčine dušice i kamilice koje su džikljale između pukotina na baštenskoj stazi i da uživa u ljupkosti ljubičica koje su se njihale oko bakarne pojilice za ptice. U tom vrtu, okruženom zidovima od cigle i kapijom od kovanog gvožđa, Ava je stvorila svoj mali privatni raj. Sunce se probijalo kroz tamnozelenu mahovinu, svetlost je poigravala nad senovitim klupama, a miris zelenih maslina se širio kroz vazduh. „Gospode, tako je lepo ponovo biti napolju.“ „Znači, Džozi te je konačno pustila iz kućnog pritvora?“ „Hvala bogu!“ Karter se spusti pored sestre i prebaci ruku preko njenog ramena. „Moramo da vodimo računa o tebi. To je sastavni deo porodičnog aranžmana.“ Fibi nasloni glavu na njegovo rame. „Znam da ste bili raspamećeni od brige. Ali, sad je gotovo.“ „Sećam se koliko mi je vremena trebalo da se izborim sa strahom.“ „Kartere, bio si tako mali.“ „Dobro znaš da to nema nikakve veze. Ti si tad brinula o nama. I godinama si izigravala tampon zonu između mene i rođake Bes.“ „Matora kučka. Možda je ružno i nezahvalno što tako govorim, ako se ima u vidu da sedimo u njenom dvorištu dok naše vredne kuvarice

spremaju šampitu i glaziranu šunku u kuhinji, ali i dalje ne mogu da zatvorim oči pred istinom. Stvarno je bila opaka.“ „Ovo je sad Avino dvorište“, natuknu Karter, izmamivši osmeh na njenom licu. „Da, u pravu si. U stvari, čak i u vreme tiranije, ovo je bio Avin rejon. Da li ti je nekad palo na pamet da je Ava bila mlađa nego mi sada kada je došla ovde? Imala je samo dvadeset dve godine, je l’ tako? Ali je savršeno dobro znala da izađe na kraj sa rođakom Bes. Da udovolji njenim zahtevima, ali i da joj pokaže zube kad treba.“ „Ti si to umela još kao klinka“, podseti je Karter. „Oduvek si brinula za nas. I dan-danas to činiš. Ona je znala da ćeš ti ostati, zbog mame. Nakon svega što je mama učinila za nju, mogla je njoj da prepiše kuću, ali ju je ostavila tebi, pod dobro znanim uslovima. Naterala te je da postaneš zatočenik ove vile.“ Nije bilo svrhe da bilo šta poriče jer je svaka Karterova reč predstavljala suštu istinu. A opet, dan je bio previše lep za gorke uspomene iz prošlosti. „Zatočila me je ovde i omogućila mojoj ćerkici da odrasta na rajskom mestu. Ne mogu baš reći da sam se žrtvovala.“ „Dobro znaš da jesi. Ti si ostala ovde, a meni si dopustila da odem.“ Fibi mu čvrsto stegnu šaku. „Ali si mi i dalje blizu. Ne bih mogla da podnesem pomisao da odeš daleko odavde.“ On se osmehnu i nežno je poljubi u kosu. ,,I ti bi meni užasno nedostajala. Ali ću ti nešto reći, Fibs. Sve dok se nisam odselio odavde nisam mogao ni da zamislim koliko mije to bilo potrebno. A ti nikad nisi dobila tu priliku.“ „Jesam, delimično.“ Dok je bila na koledžu, na akademiji u Kvantiku, u onom rasulu od braka. „Ali sam srećna što sam se vratila. Naročito kad pomislim da mogu da lenčarim ovde dok ostale ukućanke spremaju ne- deljni ručak.“ „Ne bi lenčarila da svi odreda nisu provalili da si grozna kuvarica.“ „Ne preteruj. Nisam grozna, već samo nepouzdana.“ „Ne, nego pouzdano grozna.“ Fibi prasnu u smeh i ćušnu brata u rebra. „Ti ćeš da mi kažeš. Moramo da zovemo vatrogasce kad god dohvatiš tiganj.“ „Zato su izmislili brzu hranu i isporuke na kućnu adresu. Ali, za tebe nema zime. Ako smotaš onog bogataša, uopšte nećeš morati da kuvaš. Siguran sam da taj tip među poslugom ima bar dva-tri prvoklasna kuvara.“ „Vidi, molim te.“ Ona ga ponovo ćušnu, još snažnije nego ranije. „Otkud ti uopšte ideja da želim da ga smuvam? A, osim toga, mislim da uopšte nema poslugu.“ Na trenutak je zaćutala i zamišljeno nabrala

veđe. Mislila je da nema poslugu, a opet... Otkud je mogla da zna? „Vidim da ti je poslao još cveća. Pretvorio je salon u prašumu.“ „Samo nekoliko desetina grančica jorgovana.“ Koji su bajno mirisali. „Dankan je sklon takvim gestovima.“ „Da samo znaš kako me je Džozi pogledala kad ih je videla.“ Karter prigušeno huknu i začkilji očima ka kuhinji. „Tipovi koji su skloni takvim gestovima navode žene da isto očekuju od svojih momaka i muževa tako da ni u ludilu ne smem da zaboravim da Džozi kupim cveće. Što je najgore od svega, to sam ionako nameravao, ali mi ona sad neće verovati.“ „Ne očekuj moje sažaljenje. Naravno da treba da joj kupiš cveće.“ „Pre samo nekoliko dana vratio sam se kući sa njenom omiljenom pastom i flašom jeftinog vina, ali je moj gest pažnje pao u zasenak pred tom prašumom jorgovana.“ „Hteo si da je impresioniraš flašom jeftinog vina?“ Karter se vragolasto isceri. „Što da ne? Dobro, ako ostavimo po strani njegovo mega-bogatstvo, i činjenicu da sam ga samo jednom sreo, moram priznati da mi se mnogo više dopada od Roja.“ „Roj ti se uopšte nije dopadao, tako da to ne znači mnogo.“ Karter se promeškolji na klupi i uperi prst ka njoj, u stilu brižnog mlađeg brata. „I ko je bio u pravu?“ Fibi zakoluta očima. „Ti, naravno. Ali, dosta s tim. Roj jeste bio kopilan, ali mi je ostavio čistu premiju.“ Začuvši tresak vrata, Fibi skrenu pogled u stranu i primeti kako Karli razdragano trči ka njima. Da, to je bio njen životni dobitak, pomislila je. „Mama! Došao je čika Dejv!“ Čim je izašao napolje i čim mu je ugledala lice, sve joj je bilo jasno. Ustala je sa klupe, pokušavajući da potisne svoje emocije. „Kartere, htela bih da popričam s Dejvom. Samo nakratko. Možeš li da uvedeš Karli unutra i da je nečim zabaviš?“ „Naravno. Zdravo, Dejve.“ Karter i Dejv se nisu pozdravili onako kako muškarci obično čine, klasičnim rukovanjem ili tapšanjem po leđima, već snažnim srdačnim zagrljajem. Dok ih je posmatrala, Fibi se setno osmehnu. Izgledali su kao otac i sin. „Izvini, Dejve, ali Karli i ja moramo unutra. Malopre me je ojadila u piljcima, pa moram da joj se revanširam partijom monopola.“ „Malo sutra!“ Jedva dočekavši izazov, Karli pojuri nazad ka kući. „Izgledaš bolje“, započe Dejv. „Da, svi mi to kažu. Šta se desilo?“ „Nagodili su se. Hteo sam lično da ti kažem. Fibi, bilo je mnogo priti-

saka sa viših instanci, iz kabineta okružnog tužioca i...“ „Ma, pusti to.“ Ona se ponovo spusti na klupu. Morala je to da uradi. „Kako je on prošao?“ „Skinut je s dužnosti, bez ikakvog odlaganja ili beneficija. Priznao je da je kriv za napad bez predumišljaja...“ „Bez predumišljaja?!“, ponovi ona. Iako se spremala za taj trenutak, ipak je bila zaprepašćena. „Za to mu sleduje jedna do tri godine. Naravno, neće ih odležati. Dobio je uslovnu. Moraće da ide na terapiju za kontrolu besa i da odsluži dvadeset sati društveno korisnog rada.“ ,,I da na tabli sto puta napiše obećavam da ću biti dobar dečak?“ „Žao mi je, Fibi.“ Dejv čučnu ispred nje i spusti šaku na njeno koleno. „Znaš kako to ide. Svima je u interesu da se to gurne pod tepih. Ali, ti ne moraš da se pomiriš s tim. Ako odlučiš da pokreneš građansku parnicu, ja ću te u potpunosti podržati. I siguran sam da nisam jedini koji će to učiniti.“ „Ne želim da moja porodica prolazi kroz to. Nisam sigurna da čak ni ja sama ponovo mogu da prolazim kroz to.“ Ona zatvori oči i podseti se da je na svetu postojalo mnogo nepravde i da nisu baš svi dobijali ono što su zaslužili. „On je uradio to što je uradio. Svi do kojih mi je stalo znaju šta se desilo.“ Lagano je izdahnula, zagledavši mu se pravo u oči. „On je završio s policijskom karijerom. Ostalo nije važno. Skinut je s posla i više nikog neće ugrožavati. Moraću da se zadovoljim time.“ „Onda si ti mnogo bolji čovek nego ja, malecka.“ „Nisam. Tako mi je krivo, Dejve, ali mogu da živim s tim. Dakle, šta kažeš da pređemo u kuhinju i da se bacimo na glaziranu šunku i šampitu s limunom? Nećemo više trošiti vreme i nerve na ljigavce poput Arnija Miksa. Uživaćemo u lepom danu i lepom društvu, a njega ćemo ostaviti da se valja u svom glibu.“ Ponovo je klimnula glavom. „Da, mislim da stvarno mogu da živim s tim.“

PREGOVARAČKA FAZA Ah, teško je kada si razapet između ljubavi i dužnosti. - iz filma „Tačno u podne“

JEDANAESTO POGLAVLJE ak i posle toliko godina, Dankan je smatrao da su poslovni sastanci potpuno uvrnuta stvar. Sve što je bilo povezano sa klasičnim sastančenjem - poslovna odela, iznošenje predloga i lobiranje, pisanje i podnošenje izveštaja, kafa i dansko pecivo i fraze poput „hvala vam što ste mi posvetili malo vremena“ - užasno mu je išlo na nerve. A da ne pominjemo poslovnu politiku i hijerarhiju. Možda baš zbog toga nije ni imao kancelariju. Po njegovom rezonu, čovek nije morao da izbegava sastanke ako nije imao gde da ih održava. A, osim toga, otvaranje kancelarije je podrazumevalo da u nju moraš da napakuješ ljude kojima redovno treba da prosleđuješ određene zadatke. Ako si kojim slučajem šef, onda neprestano moraš da smišljaš nova zaduženja i da čitaš gomile izveštaja o onima koja su već izvršena. Što je, naravno, zahtevalo još prokletih sastanaka. Kad se sve sabere, bio je to pravi začarani krug. Ljudi koji su imali kancelarije su takođe morali da svrstavaju svoje zaposlene u razne ogranke i sektore i da im nadevaju poslovne titule. Ko je zapravo određivao šta je koja titula značila? Po čemu se, recimo, izvršni asistent razlikovao od administrativnog asistenta? I da li je neko trebalo da bude unapređen u potpredsednika odseka za marketing i prodaju ili u potpredsednika odseka za prodaju i marketing? Ako bude pošao tim putem, moraće po čitavu noć da dreždi budan kako bi razmrsio takve nebuloze, razmišljao je. Doduše, Fineas mu je često zvocao kako, kao poslovan čovek, mora da ima kancelariju, ali je on uspešno odolevao takvim saletanjima. Više je voleo da se sa ljudima susreće u svom baru ili u nekom restoranu. Ili, ako je bilo nužno, u Finovoj kancelariji koju je doživljavao kao centralno zborno mesto. Kada bi se sa nekom od stranaka našao na neutralnom terenu, na mestu koje nije bilo njegovo, sve je teklo nekako lakše i spontanije. Osim toga, ljudi su po pravilu bili direktniji i otvoreniji dok bi sa njim cirkali pivo u pabu nego dok bi se zalivali mineralnom vodom u kancelariji upravnog odbora. Takođe je otkrio da je često bilo zanimljivije, i svakako delotvornije, Č

biti gost nego domaćin. Kada bi posetio poslovnog saradnika u njegovom domu, na radnom mestu ili u ateljeu, ne bi bilo one napetosti koju ljudi osećaju na tuđoj teritoriji. To bi mu pomoglo da lakše izvuče ono što je želeo ili ono čemu se nadao ili ono što mu je bilo potrebno. Pridržavajući se te filozofije, Dankan se tog dana sa poslovnog doručka u jednom kafeu sjurio pravo do malog opuštenog kluba na Južnoj strani, a odatle je nastavio do stare zapuštene kuće u viktorijanskoj četvrti. Bio je ubeđen da je na sva tri mesta postigao više, i da se pri tom lepše proveo, nego da je dotične poslovne saradnike okupio u nekoj zagušljivoj kancelariji gde bi im, zavaljen iza radnog stola, držao duge propovedi sve dok mu ne bi došlo da, po uzoru na Kamikazu Džoa, iskoči kroz prozor kako bi razbio poslovnu monotoniju. Dok je skretao u Džons strit, iskreno se nadao da će njegova poslovna filozofija dokazati svoju vrednost i tokom susreta koji je trebalo da kruniše ono što je tog dana postigao. Isprva je mislio da malo prilagodi satnicu, da svrati u tobože slučajnu posetu u vreme kada je Fibi bila kod kuće, ali mu je to delovalo podmuklo. Istina, sama strategija nije bila loša, ali bi ona verovatno provalila šta je stajalo u pozadini njegove posete. Parkirao je porše i lagano krenuo stazom ispod nadvijajućih krošanja. Žarko je želeo da je vidi. Ne samo da svrati u munjevitu posetu, kao što je činio prethodne dve nedelje, već mnogo više od toga. Ali, bilo je bolje da sačeka. Osim toga, sve to je pomalo podsećalo na igru. Ona nije znala kako da se postavi prema njemu a on je uživao u tome. Ako ćemo pravo, ni on često nije znao kako da se postavi prema samom sebi, u čemu je podjednako uživao. Ali je svakako znao da je ona nedavno prošla kroz ozbiljnu traumu sa čijim je posledicama i dalje pokušavala da se izbori. Bila je previše uzdrmana da bi je nagovarao da izađe s njim ili da bi pokušao da je odvuče u krevet. Naravno, on je imao svoje planove. Dankan Svift je voleo da kuje planove u gotovo istoj meri kao što je voleo da ih prilagođava, preinačuje i menja od trenutka njihovog začeća do trenutka konačne realizacije. Zato je, logično, imao i planove koji su se ticali Fibi. Ali ti planovi trenutno su bili ostavljeni po strani, jer je sada na umu imao nešto sasvim drugo. Pre nego što je skrenuo na prilaz koji je vodio ka vili Maknamara pri- metio je ženu koja je stajala na stazi od crvene cigle, natežući se

sa malim čudnim goluždravim psom. Pas je danas oko vrata imao prugastu crveno- belu mašnu koja se slagala sa šeširom koji je ekstravagantna dama nosila na glavi. Verovatno je odabrala taj šešir kako bi istakla svoje zaslepljujuće belo odelo i crvene patike. Malo ćosavo pseto je ushićeno njuškalo zadnjicu razbarušene ružičaste pudle vezane za zlatni povodac koji je pridržavao predebeli tamnoputi muškarac u plavom pamučnom odelu. Mršava starica i ogroman crnac su opušteno ćaskali pod krošnjom zimzelenog hrasta dok je goluždravi pas po svaku cenu pokušavao da zaskoči ružičastu pudlu. Gospode, stvarno je voleo Savanu, pomislio je. Prišao je vratima i pritisnuo zvono, diveći se saksijama i korpama sa cvećem koje su krasile verandu. To je bilo Avino delo, prisetio se. Ava je očigledno imala smisla za baštovanstvo. Možda bi trebalo da je nagovori da... ,,Zdravo.“ Raširio je usne u blistav osmeh kada se Esi pojavila pred vratima. „Imate li malo vremena za jednog šalabajzera?“ „Ti nipošto nisi šalabajzer, već izuzetno pristojan i naočit mladić. Ko ne bi imao vremena za tebe?“ Dankan se nagnu ka njoj i poljubi je u obraz, osetivši suptilan miris njenog parfema. Kako se Esi osećala, upitao se, dok je iz jutra u jutro ustajala i oblačila se i doterivala se, znajući da nikad neće kročiti napolje? „Kako si znao da pravim kolače?“, upita ona, sa blaženim osmehom na licu. „Kakve kolače?“ „Sa čokoladnim mrvicama.“ „Ozbiljno? Sami ih pravite? Od početka do kraja? Onda je dobro što sam svratio. Sigurno vam treba degustator.“ „Držim te za reč. Fibi se neće vratiti još dva-tri sata“, objasni Esi, vodeći ga ka kuhinji. „ A Ava je izašla da obavi neke poslove. Usput će svratiti do škole da dovede Karli. Naša mezimica igra u pozorišnoj predstavi. Glumi jednu od zlih sestara u Pepeljugi. Oduševljena je što je dobila tu ulogu. Voli da igra goropadnice koje svima komanduju.“ „Ja sam jednom igrao žapca. Ne onog što se pretvara u princa, već sa svim običnog žapca. Morao sam da podrignem kad mi daju znak. Bio je to najveličanstveniji trenutak u mom životu.“ Esi prasnu u smeh i pokaza mu da sedne za kuhinjski sto. „Sigurna sam da je tvoja mama bila strašno ponosna.“ Dankan ništa nije odgovorio. Šta je mogao da kaže? Samo je onjušio vazduh i promenio temu. „Hmmm, ovde rajski miriše.“

„Već sam ispekla jednu turu. Kolači su još topli. Hoćeš da ti doneseni kafu ili mleko?“ „Dovodite me u iskušenje, Esi. Spreman sam da se ponovo upišem u školu i da je završim od početka do kraja, samo ako mi obećate da posle časova mogu da svraćam kod vas na kolače i mleko.“ Esi se zarumene, polaskana njegovim rečima. „Ti si rođeni šarmer, zar ne? Reci mi, čime si se danas zanimao?“ „Uglavnom sam razgovarao s ljudima. Da budem iskren, došao sam ovde sličnim povodom. Znate, malopre sam pogledao jedan posed u vik- torijanskoj četvrti, u blizini Koledža za umetnost i dizajn.“ „Ma, šta kažeš?“ Esi je jedva mogla da se seti gde je bila locirana njena kuća i šta se nalazilo sa druge strane ograde. Ulice i građevine i trgovi grada u kome je živela u njenom umu su se još odavno pretvorili u zbrkani lavirint linija i kvadratića. „Kakav posed?“ „Ako ćemo pravo, prilično zapušten. Poput neke vremešne viktorijan- ske dame kojoj je sreća okrenula leđa. Vidi se da je to mesto nekad bujalo od elegancije i prefinjenosti, ali je još odavno postalo žrtva nemara.“ On dohvati jedan kolačić i zagrize ga, prepuštajući se čistom čulnom užitku. „Blagi bože! Udajte se za mene.“ Esi ovog puta nije prasnula u smeh, već u očaravajući kikot. „Ako se tvoje srce može kupiti kolačima čudi me da pekare i poslastičarnice u Džordžiji ne rade bez prestanka.“ Prišla je stolu i lično se poslužila jednim od kolačića. „Mada, moram priznati da su ovo vraški dobri kolači“, dodala je, prostrelivši ga zacakljenim pogledom. „Ako padnem na kolena, hoćete li da mi spakujete neki za usput? Sumnjam da ću nakon ovoga ikada više poželeti da okusim Čips Ahoj ili nešto slično.“ „Pa, mogla bih da ti spakujem nekoliko komada“, šaljivo odgovori ona. Prišla je rerni, izvadila pleh i ubacila novu turu na pečenje. „Utonuo sam u takvu nirvanu od vaših kolača da sam zaboravio gde samm stao. Ah, da... kod te uboge kuće u blizini koledža.“ „Hmmm. Znači, nameravaš da je kupiš i renoviraš?“ Dankan zali kolačić hladnim mlekom. Činilo mu se kao da se obreo u raju na zemlji. „To zavisi od vas.“ Esi zbunjeno izvi obrve i okrenu se ka njemu. „Od mene?“ „Dakle, stvarno sam pomislio da bih mogao da kupim i renoviram tu kuću i da u njoj otvorim radnju. Čekajte...“ Mahnuo je ostatkom kolačića pre nego što ga je ubacio u usta. „Odlično znam šta mislite.“ „Ne znaš. Zato šta sam previše zbunjena da bih bilo šta mislila.“

„Dobro, onda znam šta bi drugi pomislili. Zaboga, čoveče, pa u Savani već ima milion radnji. To nesporno stoji, ali ljudi i dalje vole da kupuju, zar ne?“ „Da, mislim da je tako. Mada ja uglavnom kupujem preko Interneta.“ „Naravno.“ On dohvati još jedan kolačić. ,,I tako mi je palo na pamet da bih, pošto se ta kuća nalazi u blizini koledža za umetnost i dizajn, mo- gao da otvorim radnju u kojoj bi se prodavale takve stvari. Umetnički predmeti i rukotvorine. Da, znam...“ On ponovo podiže ruku, preduhitrivši njen odgovor. „Savana ni u tome ne oskudeva. Ima mnogo radnjica i galerija za umetničke i zanatske predmete.“ „Pretpostavljam.“ „Čak ni sam stil, znate, nešto kao etno-butik, ne predstavlja novu ideju. To je još odavno provaljeno. Znate o čemu govorim, zar ne?“ „Manje-više.“ Esi odmahnu glavom i ponovo prasnu u smeh. „Dankane, ako si došao ovde da bi se konsultovao sa mnom stvarno sam polaskana, ali se plašim da ja na mogu da ti budem od velike pomoći. Ja ne znam baš ništa o nekretninama i povoljnim lokacijama i etnobuticima koji su nikli naokolo. Ja uopšte ne izlazim napolje.“ „Ali se nesporno razumete u umetnost i zanatstvo.“ On ispruži ruku i zgrabi još jedan kolačić. Nije mogao da odoli, pa makar mu se smučilo. „Vi znate kako se takve stvari prave i kako se prodaju.“ „Misliš na moje heklanje?“ Esi ležerno odmahnu rukom. „To je samo hobi koji donese poneku paru. Slučajno sam počela da se bavim time.“ ,,U redu. A šta kažete da slučajno otpočnete saradnju sa mnom? Imam sjajnu ideju. Zar vi ne volite nove i privlačne ideje? Ja stalno nešto planiram, ali retko kad izguram stvar do kraja. Ali, ovo mogu i moram da uradim. Ova ideja je tako dobra, da ne sme da padne u vodu.“ „Shvatam.“ „Dakle, moja ideja se svodi na to da se u toj radnji prodaju umetnički i zanatski predmeti koji su stvoreni u Savani. Isključivo u Savani“, pojasnio je, začkiljivši očima. „Možda bi bilo dobro da je tako i nazovemo. Savana, kao ime grada, a ispod toga će sitnijim slovima stajati: umetnički predmeti i rukotvorine. Evo, odmah ću to da pribeležim, da vidite da sam ozbiljan.“ On izvadi svoj mobilni i unese belešku. „Dakle, radićemo isključivo sa predmetima koji su stvoreni u Savani i koji će se izlagati i prodavati u veličanstvenoj jednospratnoj drvenoj kući koja simbolizuje arhitektonski stil ovog grada. Kuća ima veličanstven trem koji će, kad se sredi, biti lep da ti pamet stane. Znam tipa koji pravi fantastičan nameštaj. Sa svim onim ukrasima i

duborezom. I jednu umetnicu koja pravi zapanjujuće stvari od kovanog gvožđa. Znači, mogli bismo... baš sam se zalaufao, zar ne?“ On zastade, primetivši da je Esi samo ćutala i zurila u njega. „Znači, hteo bi tamo da izložiš neke od mojih rukotvorina?“ „Ne neke, Esi, već sve što možete da napravite. Hoću da to mesto bude preplavljeno vašim ručnim radovima. Hoću gomilu onih ukrasnih stvarčica za komode i stočiće - kako ih ono zovete, šustikle? - i prekrivače za sofe i krevete. Koliko sam primetio, to je u vašem asortimanu. Pretpostavljam da radite i velike trpezarijske stolnjake. A mogli bismo da ubacimo i odeću. Džempere, šalove, takve stvari...“ „Da, to bi stvarno bilo lepo, ali...“ „Sve ćemo brižljivo osmisliti. Radnja treba da ima toplu ušuškanu atmosferu, da izgleda kao dom. Sa spavaćim sobama, trpezarijom, salonima. Tamo ćemo izložiti vaše rukotvorine. Naravno, svi eksponati će biti na prodaju, ali će istovremeno stvarati odgovarajući ambijent. U deč- joj sobi će stajati dečje stvari, a u ormanima će biti izloženi džemperi i šalovi. Ako želite, možete da nastavite sa Internet prodajom, ali saradnja sa mnom može da vam olakša posao. I da ga proširi.“ „Čekaj malo, momče. Već mi se zavrtelo u glavi.“ Esi blago protrlja sle- poočnicu, kao da je pokušavala da razbistri misli. „Otkud ti ideja da sam ja sposobna za tako nešto?“ „Pa, vi ste već dokazali da jeste. Radićete isto što i dosada, s tom prednošću što ćete moći da se otarasite zamornih detalja kao što su pakovanje i slanje. Evo, odmah ću vam objasniti.“ On se odgurnu od stola i zgrabi je za ruku. „Pođite sa mnom“, rekao je, povevši je ka trpezariji. „Kako ovo zovete?“ Esi se blago namršti, zagledavši se u usko izduženo milje nežnih pa- stelnih boja koje je prekrivalo trpezarijski sto. „Raner.“ „Dakle, to se zove raner. Valjda ću zapamtiti. Da vam neko naruči isti ovakav raner, koliko biste mu naplatili?“ „Pa sad...“ Morala je da sračuna. Jednom je isheklala nešto slično za jednog klijenta, kao i nekoliko kraćih komada za druge naručioce. U glavi je sabrala troškove za materijal i vreme koje bi trebalo da utroši i rekla Dankanu svoju cifru. Dankan klimnu glavom i na brzinu izvede vlastitu računicu. „Mogao bih da vam dam petnaest procenata više i da pri tom izvučem sasvim pristojnu zaradu.“ Obrazi joj prvo prebledeše, a potom se obliše toplim rumenilom. „Petnaest procenata više?“ Zbunjeno je dohvatila kraj stolnjaka. „Ako

želiš možeš odmah da ga poneseš. Začas ću ga spakovati.“ On se veselo iskezi. „Zasada ga zadržite i razmislite koliko takvih ra- nera možete da isheklate. Naravno, možete da napravite i nešto drugo, šta god vam na pamet padne. Trebaće mi malo vremena da pokrenem biznis, ali vam garantujem da će se mušterije do Božića grabiti za vašu robu.“ Ispružio je ruku. „Ortaci?“ Uprkos svom bogatstvu, Dankan nije bio naročito zahtevan čovek. Bio je zadovoljan ako bi oko sedam uveče, bez obzira na ono što je postigao ili nije postigao tokom dana, mogao da se smesti na svoju verandu i da se počasti picom i flašom piva. Zapalio je sveće kako bi rasterao nametljive insekte i dodatno obasjao prostor. Noge su mu bile podignute na pletenu stolicu, a bosa stopala opružena preko mekog podmetača. TV u dnevnoj sobi bio je uključen kako bi, ako malo iskosi stolicu i zauzme povoljan ugao, mogao da posmatra košarkašku utakmicu. Ili da samo sluša komentar, zureči u meku pomrčinu. Tog dana se susreo sa dovoljno ljudi. Iako mu je prijalo društvo, u večernjim satima je voleo da uživa u samoći. I mada je voleo da sluša sportske prenose, još više je voleo da osluškuje zvuke nadiruće noći. Tiho hučanje vetra koji se probijao kroz guste krošnje, prigušeno bru- janje insekata, očaravajuću muziku cvrčaka i gatalinki. Bilo je to savršeno mesto - ta veranda, pletena stolica i mekani podmetač - i savršeno vreme da natenane razmotri svoje planove. Ili da digne ruke od njih. Bio je u ozbiljnom iskušenju da ostane u Esinoj kuhinji dok se Fibi ne vrati sa posla. Zašto to onda nije učinio? Zato što, ako se predugo zadržiš na nekom mestu, postaješ nezanimljiv. Ili, još gore, dosadan. Po njegovom rezonu, u svemu se morala pronaći ravnoteža. Bilo je pametnije da bude strpljiv i nenametljiv. I da zaintrigira Fibi u dovoljnoj meri da nju izbaci iz ravnoteže. Osim toga, nije ostao iz još jednog razloga. Zato što bi, kad god bi je ugledao, istog trenutka poželeo da je zgrabi. A ako se ima u vidu kroz šta je Fibi nedavno prošla, sumnjao je da je i dalje bila spremna za grabljenje. Dovršio je parče pice, razmišljajući da li bi trebalo da smaže i ostatak. Tada je skrenuo pogled ka kapiji, začuvši brujanje automobilskog motora. Sumnjičavo je izvio obrve kada je shvatio da kola nisu bila u prolazu, već da su išla pravo ka njegovoj kući. Nije prepoznao automobil, ali je odmah prepoznao ženu koja je

izašla iz njega. Ta poseta mu je došla kao kec na jedanaest. Njeno društvo će mu sigurno prijati još više od pice i piva. „Zdravo, Fibi.“ „Zdravo, Dankane.“ Fibi nervozno zabaci kosu, prilazeći verandi. „Već sam stigla do mosta kad mi je palo na pamet da možda nisi kod kuće, ali je tada bilo prekasno da se vratim. Ali, koliko vidim, ipak si ovde. „Uglavnom sam ovde. Ako si zaboravila, ovo je moj dom.“ „Da, tako si mi rekao.“ „Jesi li za parče pice? Ili za pivo?“ „Hvala, nisam nizašta.“ Formalnost njenog tona ga natera da ponovo izvije obrve. „Hoćeš li bar da sedneš?“ „Hvala, dobro mi je i ovako. Samo sam svratila da te priupitam šta to, do đavola, radiš s mojom majkom?“ Tako znači. „Pa, ako te baš zanima, upitao sam je da se uda za mene, ali sam ostao uskraćen za odgovor. Mislim da me nije ozbiljno shvatila pa sam morao da se zadovoljim kolačima.“ „Pitam se koliko ozbiljno ti shvataš nju, ili samog sebe.“ „Vidim da si zlovoljna, pa bi možda bilo bolje da pređeš pravo na stvar.“ „Nisam zlovoljna, nego zabrinuta.“ Malo sutra, pomisli on. Mogao je da prepozna zlovoljnu ženu sa razdaljine od deset milja. Stajala je na toj verandi kao da je bila spremna da mu svakog časa iščupa grkljan. „Zbog čega si zabrinuta?“ „Zato što je moja majka raspamećena od uzbuđenja zbog biznisa koji si joj predložio.“ „ A ti ne želiš da bude uzbuđena?“ „Ne želim da bude razočarana ili povređena.“ Njegov glas postade hladan kao pivo koje je gurnuo u stranu. „Što će, po tvom mišljenju, predstavljati nužnu posledicu uzbuđenja koje ju je ob- uzelo zbog poduhvata koji sam joj predložio. I koji, usput budi rečeno, nema nikakve veze s tobom“, dodao je. „Pazi šta govoriš. Duševno stanje moje majke ima i te kakve veze sa mnom. Ne možeš da baneš u njenu kuhinju i da joj napuniš glavu pričama o nekakvoj radnji koju nameravaš da otvoriš u kući koju planiraš da kupiš i da je ubeđuješ kako ona treba da postane sastavni deo toga. Naravno, tvoj posao je tvoja stvar...“ „Zahvaljujem na razumevanju, Fibi.“ „Ali moram da ti ukažem“, besno nastavi ona, „da si joj napravio neopisivu konfuziju u glavi svojim planovima i projektima i pričama

kako ćete zajedničkim snagama razviti suludo unosan posao. Šta će se desiti ako se ti kojim slučajem predomisliš ili ako se tvoji planovi izjalove ili ako jednostavno pronađeš neki zanimljiviji način za zgrtanje para?“ ,,A zašto bih se predomišljao?“ „Zato što si takav po prirodi. Zar svojevremeno nisi otvorio sportski bar, a onda ga prodao ?“ „Prodao sam samo jedan deo“, ispravi je on. „Digao si ruke od bara i otvorio pab. I ko zna šta još.“ Bila je to jedna od ključnih stavki. Ona nije imala pojma šta je još izotvarao i čime se još bavio, a sada se drznuo da odvuče njenu majku na teritoriju koja je njoj bila potpuno strana. „Ti stalno skakućeš sjedne stvari na drugu i imaš savršeno pravo da se tako ponašaš, ali nije pošteno da moju majku uvlačiš u to. Zato što ona nije loptica skočica.“ „Molim te, daj da ovo razjasnimo. Dakle, ti misliš da sam ja neodgovorna i nepouzdana osoba?“ „Ne, nipošto.“ Ona ispusti težak uzdah, osetivši kako se njena srdžba povlači pred dubokom brigom. „Ti si ležeran, Dankane, i to je sastavni deo tvog šarma. Možeš sebi da priuštiš da budeš takav, i to ne samo zbog novca koji imaš. Od tebe niko ne zavisi tako da možeš da radiš šta hočeš, da dolaziš i odlaziš kako ti dune.“ „Da li je to ležernost ili bezobzirnost?“ „Dobro znam šta govorim, Dankane. Nisam rekla da si bezobziran već ležeran i ostajem pri tome. Ali, moja majka je tako krhka i...“ „Tvoja majka je zadivljujuća osoba. Znaš, jednom sam joj rekao da bi trebalo malo da olabavi, ali sam pogrešio. Vi treba da olabavite. Zar stvarno misliš da to što nije kadra da izađe iz kuće umanjuje njene kvalitete?“ „Ne, naravno da ne mislim.“ Fibi prođe prstima kroz kosu, osetivši da joj konci izmiču iz ruku. Morala je da se pribere i da se vrati na srž stvari. „Ali ona to misli. Previše puta je bila povređena i uskraćena za ono što je zasluživala.“ „Ja sigurno ne nameravam da se tako postavim prema njoj.“ „Ne nameravaš, ali šta ako, iz bilo kog razloga, ne kupiš tu kuću i...“ „Danas sam je kupio.“ Fibi na trenutak zaneme, kao da se spotakla na kamen koji joj se isprečio na putu. Ne skidajući pogled sa nje, Dankan ćutke dohvati pivo i navrnu flašu. „Znači, kupio si kuću? Ali... šta ako ustanoviš da ti se ne isplati da je renoviraš? Ili ako...“ „Gospode! A šta ako počnem da haluciniram i ako mi neki glas kaže

da nabacim vilinska krila i odletim na Kubu? Možemo da mlatimo praznu slamu do sledećeg četvrtka, Fibi, ali nas to nikud neće odvesti. Uvek dovršim ono što sam započeo. Nisam neki glupan.“ „Nikad nisam rekla da si glup.“ Ali neko drugi jeste, priseti se on. Neko čije mu je mišljenje bilo strašno važno. „Samo je reč o tome da je tvoj predlog došao kao grom iz vedra neba i da moja majka tome pridaje ogroman značaj. A ja pokušavam da na to gledam trezvene glave, da ti ukažem da stvari ne ispadaju uvek onako kako smo zamislili. Pokušavam da shvatim zašto si nju morao da uvučeš u to, da shvatim šta tačno imaš na umu. Ne shvatam šta želiš da postigneš time, Dankane. Šta želiš od nje. I od mene.“ „Naravno, morala si to da povežeš“, promrmlja on, odgurnuvši se sa stolice. „Sigurno želim nešto od tebe pa sam odlučio da nju iskoristim kao oruđe. Odmah ćemo to razjasniti, srce. Zanima te šta želim od tebe, je l’ tako?“ „Da, mogli bismo da krenemo odatle.“ On se nagnu ka njoj i zgrabi je pre nego što joj je poslednja reč skliznula sa usana. Do đavola sa čekanjem i taktiziranjem! Bio je previše ozlojeđen da bi bilo šta čekao. Počeo je da je ispija usnama, pokazujući joj šta je želeo i uzimajući to što je želeo sa gorljivošću i žestinom kojima je retko kad dopuštao da se ispolje. Gonjen dugo potiskivanom žudnjom i kiptećim besom, harao je svojim usnama njenim. Leđa su joj bila pripijena uz noseći stub, a šake ulovljene između njihovih priljubljenih tela. Svaki atom njenog bića je podrhtavao, ali ne iz protesta ili straha. Postojala je ogromna razlika između drhtaja straha i drhtaja uzbuđenja i konačno je to mogla lično da iskusi. Kada se odmakao od nje, pogled mu je bio tako užaren, da je mislila da će je oprljiti. „Je l´ sad znaš šta želim?“, prodahtao je. „Jesmo li to konačno razjasnili?“ „Jesmo.“ ,,Onda...“ Sada je došao red na nju. Prebacila je ruku oko njegovog vrata i povukla ga bliže sebi. Da je rame nije bolelo, vezala bi ga svojim rukama kao okovima. Kada ju je ponovo pribio uz stub, gricnula je njegovu usnu i izvila bokove, pripijajući se uz njega. Nakon dugih sušnih meseci lišenih strasti i žudnje, njeno telo preplavi plima neopisivog užitka. Osećala je njegove vešte šake na svojim grudima, svež noćni vazduh na svojoj koži, dok su joj njegovi grozničavi prsti raskopčavali košulju i brushalter. Preplavljena čistim

blaženstvom, ispustila je tih promukli jecaj. Vlažna i vrela od želje, otvarala se kao pupoljak pred naletom njegovih šaka i usana, drhteći od svakog daha i dodira, dok joj je raskopčavao dugme na pojasu. Dok se pripijala uz njega, želela je da je uzme tu i tada, bez ikakvog razmišljanja, bez ikakvih kočnica ili ograničenja. Očajnički je ispružila ruke ka njemu i oštar bol u ramenu je natera da vrisne. On se povuče unazad kao da ga je ošamarila. „Gospode! Gospode bože!“ ,,U redu je. Samo sam bila nepažljiva. Molim te, nemoj...“ Ali on utučeno podiže ruku, odmaknu se od nje i poče unezvereno da maršira po tremu. Zastao je pored stola i otpio pozamašan gutljaj mlakog piva. „Još te boli. Gospode, kako sam mogao da zaboravim?“ Spustio je pivo i ozlojeđeno protrljao lice. „Veruj mi, ništa strašno. Samo sam se nezgodno pomerila.“ „Još si povređena, a ja sam te pribio uz taj stub kao... Izvini, treba mi malo vremena da se priberem.“ Ponovo je počeo da hoda po verandi. „Znam da mi nije neko opravdanje, ali si me stvarno izbacila iz takta.“ „Nema potrebe da se pravdaš pošto je želja bila obostrana.“ „To nije bitno. U svakom slučaju, nadam se da sam ti odgovorio na prvo pitanje. A što se tiče drugog... šta ono beše? Toliko si mi pomutila razum, da uopšte ne mogu da se setim.“ On se ponovo okrenu i zapilji se u nju kao hipnotisan. Stajala je pred njim, naslanjajući se na stub, sa raskopčanom košuljom, razbarušenom kosom i zažarenim obrazima. „Gospode! Stvarno me sluđuješ. Sačekaj“ , promrmljao je kada je ona spustila pogled na svoje razgolićene grudi i počela da zakopčava dugmiće. „Molim te, samo još minut, ili dva. Pošto ne smem da te dodirnem, dopusti mi da te bar gledam. Da samo znaš kako izgledaš! Telo ti je kao izvajano. Kao naslikano. Sve je baš onako kao što treba da bude. I dok stojiš tu, pod tim osvetljenjem, dođe mi... U stvari, bolje da prestaneš s tim poziranjem, jer neću moći još dugo da izdržim.“ „Pravi si čudak, Dankane.“ „Nisi prva koja mi to kaže. Opako te želim, Fibi, tako opako da noćima ne spavam zbog tebe. Ali mi to ne smeta, iako volim da spavam. Neke stvari su vredne nesanice, a ti si svakako jedna od njih.“ „Hvala. Lepo si to sročio.“ „Dobro, sad možemo da se vratimo na temu. Mislim da sam ti upravo dokazao da ne moram da angažujem Esi da bih se domogao

tebe. I još nešto. Mislim da bi trebalo da imaš malo bolje mišljenje o svojoj majci. I malo bolje mišljenje o meni, i o sebi samoj.“ ,,U pravu si. Ti si potpuno u pravu, a ja grešim. Mrzim kada se tako ponašam, ali - ako nešto može da mi posluži kao opravdanje - nadam se da ćeš shvatiti da to radim samo zato što je previše volim.“ „Naravno da shvatam. Treba da budeš srećna što imaš takvu majku.“ Fibi skliznu prstima kroz kosu. On je to stvarno mislio, shvatila je. On je uspeo da zaviri u Esinu dušu i da dokuči njene istinske kvalitete. „Svesna sam toga, Dankane. Znaš, većina ljudi misli da nam je ona nekakav teret. Ti si jedan od retkih koji je uspeo da sagleda pravu stranu stvari. I zato ti dugujem izvinjenje. Stvarno mi je žao. Nisam smela onako da reagujem.“ „I meni bi trebalo da bude žao, ali nije jer sam konačno dobio šansu da ti opipam grudi.“ Njegova opaska je natera da prasne u smeh. „Jesi li sad za pivo?“ „Radije ne bih. Vozim. Dankane, molim te da me ne shvatiš pogrešno. Mislim, bilo bi logično da otvoriš neki bar, jer si se već bavio takvim stvarima, ili da osnuješ neko taksi-udruženje ili auto-servis ili nešto slično. Možda si to već i uradio, a ja nemam pojma o tome. Zato se toliko i brinem. Dankane, ja pojma nemam kakvim se sve poslovima baviš i kako to izvodiš. I ne znam da li bi stvarno mogao da izguraš tu ideju sa etno-butikom, da li bi mogao da se snađeš na tom polju.“ „Uskoro ćeš saznati. A, osim toga, uopšte ne nameravam da se sam snalazim. Već imam jednu osobu na umu, nekoga ko bi to mogao savršeno da vodi. Ali, naravno, to tebi i dalje ništa ne znači zato što u sebi misliš: ’Do đavola, lako je njemu kad neće ni primetiti ako ostane kratak za nekoliko stotina hiljadarki.’“ „Ako te baš zanima, nisam bila zabrinuta zato što sam sumnjala u tebe. Pretpostavila sam da ćeš pronaći način da ta ideja uspe. Valjda sam bila uplašena zato što sam se vratila kući i zatekla svoju majku raspravljenu od sreće.“ „Kada je upoznala Rubena, takođe je bila raspilavljena od sreće, zar ne?“ Fibi nakratko zaćuta, masirajući slepoočnice. „Da, u pravu si. Vidiš, uopšte nisam povezala te detalje. Pre nego što sam banula ovde i okomila se na tebe.“ „Imaš kratak fitilj“, natuknu on mirnim staloženim glasom. „Da, u određenim situacijama. Ali, sada kada sam konačno uspela da povežem tačkice - u čemu si mi ti značajno pomogao - shvatam da moja majka, da ti nisi istupio sa tom idejom koja je meni delovala potpuno nepojmljivo, nikad ne bi dobila šansu da ponovo zadrhti od

sreće i ushićenja.“ „Uopšte joj to ne bih predložio da ne verujem da će se njene rukotvorine prodavati kao alva.“ „Što bih, da se nisam raspametila od besa i dojurila ovde da ti očitam bukvicu, sigurno i sama zaključila. Ali mi nije žao što sam tako postupila, jer sam te konačno naterala da mi opipaš grudi.“ On razvuče usne u spor zadovoljan osmeh. „Koliko će ti vremena trebati da se vratiš u top formu?“ Ona podiže nepovređenu ruku i pomilova ga po kosi. Bio je tako šarmantan i tako razbarušen, kao da se upravo vratio sa divlje vožnje u svom besnom automobilu. „Zamoliću svoju bolničarku da mi izda potvrdu da sam sposobna za stoprocentnu fizičku aktivnost.“ „Jedva čekam. Ali, dok se to ne desi, možemo da uradimo nešto drugo. Šta kažeš da u nedelju odemo na roštilj kod mojih prijatelja? Moći ćeš da upoznaš ljude sa kojima se družim i da se malo opustiš pre nego što se izgubimo u strasti i znoju?“ „Što da ne?“ „Doći ću po tebe oko dva.“ „Dogovoreno. A sad stvarno moram da idem.“ Ona se podiže na prste i poljubi ga u oba obraza. Lagano i nežno. „Nadam se da ćeš večeras misliti na mene.“ Dok je išla ka svojim kolima, dobacila mu je jedan ubistveni pogled preko ramena. I on je istog trenutka znao da je pred njim bila još jedna besana noć. Kada se njen automobil udaljio, vratio se na verandu i podigao noge na pletenu stolicu. Iako se pica u međuvremenu ohladila a pivo ugrejalo, nije mogao da porekne da je za njim bio vraški zanimljiv i dobro utrošen dan.

DVANAESTO POGLAVLJE oziv je stigao u sedam sati i pedeset osam minuta. Klinac je bio pametan. Veoma pametan. Nije se uspaničio i nije pokušao da iz igrava heroja. Oslonio se na trezvenu glavu i brze noge, izjurio iz bungalova u Gordonstonu, ispreskakao nekoliko komšijskih ograda, uleteo u svoju kuću i dohvatio telefon sa koga je pozvao 911. Dao im je imena, adresu i sažet opis situacije. Dok je putovala ka istočnom delu grada, Fibi je po ko zna koji put preslušala snimak poziva, razmišljajući kako bi taj klinac jednog dana mogao da postane prvoklasan policajac. Sede za kuhinjskim stolom, svi zajedno. Gospođa Brinker, Džesi, Aron, pa čak i beba. Ovaj... beba se zove Peni. Ona sedi u svojoj fotelji. Gospodin Brinker im je naredio da sednu tu i da ne mrdaju. Naoružan je. Ima jedan ili dva pištolja. Džesi plače. Gospode, morate nešto da preduzmete. Dok se sa detektivom Sajksom približavala lepom uređenom predgrađu Savane, pristigle su nove informacije. Muškarac koji je svoju porodicu držao kao taoce zvao se Stjuart Brinker. Imao je četrdeset tri godine i radio je kao vanredni profesor. Imao je troje dece - šesnaestogodišnju Džesiku, dvanaestogodišnjeg Arona i dvogodišnju Penelopu. Nedavno se, nakon osamnaest godina braka, rastao sa svojom suprugom. Ona se zvala Ketrin i imala je trideset devet godina. Završila je istoriju umetnosti i radila je kao nastavnica. Dvadesetak minuta nakon poziva Fibi prođe kroz barikadu koja je označavala spoljašnji perimetar. Novinari su se već tiskali naokolo, montirajući kamere. Neki od njih su je energično dozivali, pokušavajući da dobiju izjavu. Ne obazirući se na njih, mahnula je rukom ka jednom od uniformisanih policajaca. „Pregovarački tim. Poručnica Maknamara i detektiv Sajks. Kakva je situacija?“ „Četiri taoca, uključujući troje maloletnika. Otmičar ih drži u dnevnoj sobi.“ Policajac pokaza ka urednom belom bungalovu ispred koga se nalazio vrt sa rascvetalim ružičasto-belim azalejama. „Navukao je zavese na prozore tako da ništa ne vidimo. Naoružan je, ali dosada P

nije ispalio ni- jedan hitac. Dežurni oficir je u više navrata pokušao da razgovara s njim. Koliko sam shvatio, tip je prilično učtiv, ali nije raspoložen za komunikaciju. Klinac koji je prijavio incident je tamo, sa svojom majkom.“ Fibi skrenu pogled u stranu i primeti vižljastog tinejdžera koji je sedeo na zemlji, naslanjajući glavu na dlanove. Žena prebledelog lica je sedela pored njega, utešno ga grleći. „Sajkse?“ „To prepustite meni.“ Dok je Sajks prilazio dečaku, Fibi krenu ka rubu unutrašnjeg perimetra, gde se nalazio komunikacioni punkt. „Poručnica Maknamara, pregovarač.“ Samo trenutak kasnije bila je zasuta kišom informacija. Taktička jedinica je opkolila bungalov, a stanovnici susednih kuća bili su evakuisani. Snajperisti su već zauzimali položaje. „Nije raspoložen za priču“, obavesti je dežurni oficir. „Pokušao sam da ga nagovorim da ostavi otvorenu liniju. Zvuči mi umorno. Tužno, ali ne razjareno. Nedavno se rastao od supruge. Kaže da je ona insistirala na tome. Kad smo se poslednji put čuli, zahvalio mi je na pažnji pre nego što je prekinuo vezu.“ „Dobro. Budite u pripravnosti.“ Fibi pređe pogledom preko zapisnika i situacione table dok je jednom rukom podizala slušalicu a drugom vadila svoju beležnicu. „Dajte mi vezu.“ Nakon trećeg zvona sa druge strane se začu slab, brutalno umoran glas. „Molim vas, zar je ovo neophodno? Želim samo da budem sa svojom porodicom. Da budemo zajedno i da nas niko ne uznemirava.“ „Gospodine Brinkere? Ja sam Fibi Maknamara. Radim kao pregovarač u policijskom odseku Savana-Četam. Želela bih da vam pomognem. Molim vas, recite mi da li je sve u redu. Jeste li svi dobro?“ „Jesmo, hvala na pitanju. A sad vas molim da nas ostavite na miru.“ „Gospodine Brinkere, shvatam da želite da budete sa svojom porodicom. Po vašem glasu rekla bih da ih neizmerno volite.“ „Naravno da ih volim. Ja sam čestit porodičan čovek. I smatram da porodica treba da bude na okupu.“ „Da, to je i moje mišljenje. Ali, možda bi bilo dobro da ih sad pustite napolje. Da svi zajedno izađete. Gospodine Brinkere, molim vas da spustite oružje i da izađete sa svojom porodicom.“ „Stvarno mi je žao, ali ne mogu to da uradim.“ „Možete li da mi objasnite zašto?“ „Ovo je moja kuća. Samo ovako možemo da budemo zajedno. O svemu sam pomno razmislio.“

Znači, u pitanju nije bio impulsivan već pomno isplaniran postupak, pomisli ona dok je pravila beleške. Brinker je kidnapovao vlastitu porodicu, ali se u njegovom glasu nije nazirao bes, već neizmerna tuga. „Zvučite umorno.“ ,,I jesam umoran. Umoran sam kao pas. Znate, dao sam sve od sebe, ali izgleda da nikad nije dovoljno. Čovek se strašno umori kad čini sve što može a neko stalno traži još.“ „Sigurna sam da ste dali sve od sebe. Znate, teško je donositi važne odluke kad ste umorni ili uznemireni. A vi mi baš tako zvučite. Zaista bih želela da vam pomognem, gospodine Brinker. Želela bih da što pre raz- rešimo ovu neprijatnost kako biste mogli da donesete najispravniju moguću odluku za svoju porodicu.“ „Ja sam okrečio ovu sobu. Kejt je odabrala boju. Isprva mi se nije dopala. Bila je previše žuta pa smo se sporečkali. Sećaš li se, Kejt? Posvađali smo se zbog te žute boje usred prodavnice i ona je izašla kao pobednik. I tako sam uzeo četku i okrečio sobu. Na kraju se ispostavilo da je Kejt bila u pravu. Zidovi sad deluju tako vedro, tako osunčano. Stvarno je bila u pravu.“ Dnevna soba, pribeleži Fibi u svoj notes i zaokruži te reči. „Znači, vi ste okrečili sobu? Svaka čast. Meni takve stvari uopšte ne idu od ruke. Da li vi i vaša porodica odavno živite ovde?“ „Deset godina. Ovo je divan kraj, naročito za decu. Zato smo se i doselili ovde. Prijatan komšiluk, pristojne škole. Doduše, sad nam treba više prostora, ali...“ „Vaša porodica se uvećala.“ Porodica, porodica, porodica. Drži se toga, opomenula je sebe. Ta tema će ga najpre dotaći. „Koliko dece imate?“ „Troje. Kejt i ja imamo troje dece. Nismo planirali Peni. Nismo mogli da priuštimo...“ „Znači, Peni je najmlađa? Koliko ima?“ „Dve godine.“ Fibi u pozadini začu uzbuđen dečji glas. „Tatice!“ „To je ona?“ Umesto odgovora, Brinker tiho zajeca. „Ima tako sladak glasić“, obazrivo nastavi Fibi. „Znate, i ja imam ćerkicu. Ima sedam godina. Kad je pogledam, ne mogu da poverujem da je vreme tako brzo prohujalo. Volim je više od bilo čega na svetu. Naravno, jedva izlazim na kraj s vremenom, ali se uz malo truda i volje sve može postići. Pretpostavljam da i vi imate mnogo obaveza zbog porodice.“ „Dao sam sve od sebe. I nikako ne uspevam da shvatim zašto to nije dovoljno. Kad bih dobio status redovnog profesora, mogli bismo da priuštimo veću kuću.“

„Zvučite obeshrabreno. Znam da vam je teško. Ako se ne varam, imate i stariju ćerku, Džesi. I sina Arona. Vaša supruga je sigurno strašno ponosna na njih. Znam da porodica zahteva mnogo truda i mnogo brige. Ali, za sve postoji rešenje.“ „Trebalo mi je to zaposlenje. Trebalo mi je neko trajno rešenje, a ne samo od danas do sutra. Da me je bar Kejt razumela...“ Fibi nije promaklo da je subjekat govorio u prošlom vremenu. Bio je to alarm za uzbunu. „Šta je to vaša supruga trebalo da razume, gospodine Brinkere?“ „Trebalo je da shvati da ne mogu da pružim više od onoga što već pružam i da ne mogu da budem drugačiji nego što jesam. Ali, ona misli da to nije dovoljno. Ja treba da budem glava porodice, besprekoran muž i otac. Treba da se postaram da sve savršeno funkcioniše. Ali su stvari počele da se raspadaju i stožer ne može da izdrži.“ „To su Jejtsovi stihovi, zar ne?“ Ona grčevito zatvori oči, nadajući se da nije pogrešila. Sa druge strane zavlada kratkotrajan tajac. „Jesu. Čitali ste Jejtsa?“ „Tu i tamo. Znate, ta tvrdnja ponekad stoji. Ponekad se stvari zaista raspadnu, ili se nama čini da je tako. Stožer ne može uvek da podnese teret. Ali, ako mene pitate, čak i ono što se raspadne može ponovo da se sagradi ili rekonstruiše, a stožer, uz malu preraspodelu snaga, može ponovo da preuzme svoju funkciju. Šta vi mislite o tome?“ „Kad se nešto raspadne, nikad više nije isto.“ „Nije isto, ali je i dalje tu.“ „Moja porodica se raspala.“ „Ali su svi oni i dalje tu, gospodine Brinkere. Dok razgovaram s vama, mogu da osetim koliko ih volite. Koliko vam je stalo do njih. Prosto ne mogu da poverujem da biste želeli da im na bilo koji način naudite. Ili da ih povredite time što ćete nauditi sebi. Zato što ste vi stub porodice.“ „Prilično klimav stub. Stub na koji niko više ne može da se osloni.“ „Vidim da ste obeshrabreni i utučeni, ali sam uverena da još niste spremni da dignete ruke od svega. Vi i Kejt morate da nastavite dalje. Zato što ste zajedno proveli osamnaest godina i zato što ste izrodili troje predivne dece. Šta god da se desi, ne smete da posustanete. Zbog njih.“ „Čemu sve to kad me ona više ne želi? Sve što imamo stekli smo zajedno. Mislio sam da tako treba da ostane do kraja. Da treba da ostanemo na okupu, svi zajedno. Ovde, u našem domu.“ Mislio sam da tako treba da ostane... Iako je ponovo upotrebio prošlo vreme, nastavak joj je govorio da su se možda približavali

prekretnici. I da je to morala da iskoristi. „Mislim da bi bilo najbolje da sada svi zajedno izađete napolje, gospodine Brinkere. Čujem da deca plaču. Sigurno su vrlo uplašena. Vi i vaša supruga ste, kao njihovi roditelji, odgovorni za njihovu bezbednost i spokojnost.“ „Ne znam šta više da uradim.“ „Pogledajte u svoju decu, gospodine Brinkere. I pogledajte u svoju suprugu. Čisto sumnjam da za vas na ovom svetu postoji bilo šta vrednije od njih. Sigurna sam da ne želite da ih povredite. Uz malo volje, stožer može da izdrži. Pogledajte te žute zidove. Vi ste im podarili tu lepu osunčanu sobu, iako niste bili sigurni da je to prava stvar. Nije vam se dopala ta ideja, ali ste to uradili zbog njih. I ovo ćete uraditi zbog njih. Molim vas da spustite oružje i da sa svojom porodicom izađete iz kuće. Rekli ste da ste dali sve od sebe i ja vam verujem. Baš kao što verujem da ćete i sada dati sve od sebe i spustiti oružje. Molim vas, spustite oružje i izvedite svoju suprugu i svoju decu napolje.“ „Ali, šta će se onda desiti? Stvarno ne znam...“ „Ništa se neće desiti, gospodine Brinkere. Mi samo želimo da vam pomognemo. I vama i vašoj porodici. Molim vas, hoćete li sad da ih izve- dete? Znate da je to najbolje rešenje, za sve vas.“ „Ne želim da zaronim u tamu bez njih.“ „Uopšte ne morate da zaranjate u tamu. Molim vas, spustite oružje. U redu?“ „Žao mi je. Žao mi je.“ „Znam da vam je žao, gospodine Brinkere. Poslušajte me i sve će biti u redu. Verujte mi.“ „Dobro... dobro.. „Najbolje je da prvo spustite oružje. Polako ga spustite i udaljite se. Hoćete li to da učinite?“ „Da... hoću... žao mi je...“ Fibi dohvati list papira i na brzinu napisa: IZLAZI. PREDAJE SE. Podigla je ruku i pokazala poruku taktičkoj komandi. „Obećavam vam, sve će biti u redu. Jeste li spustili oružje?“ „Da, stavio sam ga na policu. Visoko, gde Peni ne može da ga dohvati.“ „Odlično. Uradili ste pravu stvar. A sada svi zajedno krenite prema vratima. Nemate razloga za strah. Niko vas neće povrediti. Samo bih vas zamolila da podignete ruke kako bi svi mogli da vide da ste uradili pravu stvar i da ste spustili oružje. Policija je opkolila kuću, ali vas niko neće povrediti. Da li me razumete?“ „Ne znam... više ne mogu da razmišljam.“

„Sve će biti u redu. Hoćete li sad da izađete? Sa svojom porodicom?“ „Ja, ovaj... ako podignem ruke, neću moći da držim slušalicu i da razgovaram s vama.“ Fibi zatvori oči i lagano udahnu. „To nije nikakav problem. Šta kažete da slušalicu dodate svojoj supruzi? I da potom svi zajedno izađete napolje?“ ,,U redu. Kejt? Hoće da pričaju s tobom.“ Trenutak kasnije sa druge strane veze se začu usplahiren ženski glas. „Gospode... Gospode... Evo, izlazimo. Moj muž nije naoružan. Molim vas, ne pucajte. Nemojte ga povrediti. Preklinjem vas.“ „Niko ga neće povrediti, Kejt. Danas niko neće biti povređen.“ Kada je Brinker sa svojom porodicom konačno izašao napolje, ono što je Fibi pogodilo pravo u srce bio je plačni glas dvogodišnje devojčice koja je očajno dozivala svog tatu. Sedeo je u svojoj radionici, ispijajući hladan zaslađen čaj u koji je ubacio grančicu sveže nane i posmatrajući TV prenos krizne situacije u Gordon- stonu. Nadao se da će svi zajedno otići u bestragiju. Nije ga bolelo uvo za Brinkera i njegovu porodicu. Bio je potpuno ravnodušan prema njima. Ali, ako bi taj cmizdravi profesorčić osuo paljbu po svojoj porodici i potom sebi prosvirao mozak, Fibi bi se našla u debelom sosu. Zato je vredelo dreždati ispred TV-a. A opet, ako bi previše zabrljala, njegov plan bi mogao da se izjalovi. Onda neće moći da joj se osveti onako kao što je nameravao. Ali, ta mogućnost je bila otpisana. Ta kučka bi se verovatno izvukla čak i kad bi toliko zajebala stvar, da taj idiot sjuri metak u lobanju bucmaste klinke čija je slika svakog časa promicala preko ekrana. Samo što ona, naravno, nikad ne bi prihvatila krivicu za to, koliko god da je zgrešila. Sedeo je za radnom klupom, sa šoljom čaja pored sebe. Dok je dovršavao doručak, registrovao je poziv na policijskom skeneru. Nije to smeo da propusti, pomislio je. Neki diletant je uzeo za taoce svoju ženu i troje dece. Novinari će se sjatiti tamo čim čuju šta se dešava. Oni su jedva čekali da namirišu krv. Nije omanuo s prognozom, zaključio je, zureći u televizor koji je instalirao u radionici. Lokalna TV stanica je umesto redovnih vesti emitovala direktan prenos sa mesta događaja. Primetio je kako se Fibi probija pored kamera, u onom superiornom arogantnom stilu, ignorišući novinare koji su se jagmili za intervju.

Kako bi bilo da ona dobije metak u lobanju? Ah, koliko puta je razmišljao, pa čak i sanjao o tome, baš kao što je taj sumanuti profesorčić sanjao da kokne svoju glupavu porodicu. Ali, to je bilo previše lako. I previše brzo. Jedno beng i gotovo. On je smislio mnogo bolji plan. Nastavio je da radi, ne gaseći televizor. U radionici je obično držao rezervni skener i povremeno radio-stanicu. TV mu uopšte nije trebao jer ga je ometao dok radi. Ali tog dana ga je preneo dole jer je situacija tako nalagala. Njegove usne se pretvoriše u krutu bledunjavu iskrivljenu liniju dok je dežurni spiker obaveštavao auditorijum da su Brinkerovi živi i zdravi izašli napolje i da se onaj drkadžija mirno predao. „Znači, uspela si?“, progunđao je, zavijajući šrafove. „Naravno da si uspela, kad ti je zadatak bio prost ko pasulj. Nisi morala da proliješ ni kap znoja. Fina porodica, fin kraj. Nekom usranom profesorčiću je dopizdelo pa je rešio da napravi predstavu. A ti si, naravno, došla i spasla ih, kao dobra vila. Svaka čast, Fibi.“ Morao je da spusti alat i ostavi posao jer su ruke počele da mu se tresu od besa i razjarenosti. Žarko je želeo da zapali cigaretu. Prosto je žudeo za nikotinom, ali mu nije bilo ni na kraj pameti da poklekne pred iskušenjem. Odlučio je da ostavi duvan i to će i uraditi. Bila je to stvar volje i praktičnosti. Nisu mu trebale poštapalice. Nije to mogao da priušti. Nije mogao da priušti čak ni bes. Morao je to da obavi što hladnokrvnije, opomenuo je sebe. Kad bude kucnuo čas za osvetu, moraće da se osloni na staloženost i trezvenost. Na ličnu veštinu, odlučnost i jasno definisan cilj. Zažmurio je i poželeo da se sve u njemu uspori i smiri. Njen glas ga natera da ponovo otvori oči i da sevne pogledom ka televizoru. „Stjuart Brinker se mirno predao. Njegova supruga i deca nisu povre- đeni.“ „Poručnice Maknamara, kako ste vi, kao policijski pregovarač, uspeli da ubedite profesora Brinkera da se preda?“ „Tako što sam pažljivo slušala ono što mi je govorio.“ Šolja sa čajem polete preko sobe i tresnu u televizor, smrskavši se pre nego što je uspeo da shvati šta je uradio. Zagledao se u svoju praznu ruku, a potom i u ćilibarsku kišu koja se slivala preko Fibinog lica. Moraće da poradi na tome, rekao je sebi. Moraće bolje da se kontro- liše. Neće moći da odradi ono što je zamislio ako bude

dopustio da ga nešto tek tako izbaci iz takta. Ne, gospodine. Ali se, uprkos tome, osmeh- nuo dok su potočići čaja tekli niz Fibine obraze. Zamislio je da to nije čaj nego krv. Dugi tanki lepljivi mlazovi krvi. Ta pomisao je delovala tako utešno, da se u tren oka smirio i ponovo se latio alata. I nastavio da pravi svoj tajmer. „Znaš, taj slučaj me je stvarno pogodio. Koliko god pokušavam da se distanciram, to je u nekim situacijama neizvodljivo.“ Nakon završene smene Fibi i Liz su svratile do Sviftija na par čaša vina. Bilo je prerano za muziku tako da je njihov separe podsečao na tiho izo- lovano ostrvo. „Čime to objašnjavaš?“ Fibi već zausti odgovor, a onda odmahnu glavom. „Nismo došle ovde da bismo pričale o poslu. Zar ne bi trebalo da razglabamo o cipelama ili tako nečem?“ „Pa, ako me već pitaš, pre nekoliko nedelja sam kupila ovaj par. Pojma nemam šta me je spopalo. Lakovana koža i dezen koji podseća na leopardovo krzno. Gde ću ja, zaboga, da idem u takvim cipelama? Ali, pusti cipele i reci mi još nešto o tom incidentu“, nastavi Liz. „Dobro znam kako se osećaš jer sam mnogo puta razgovarala sa žrtvama silovanja i sa decom koja su pretrpela seksualno zlostavljanje. Istina, to nam je posao, ali čovek ne može prema svemu da ostane ravnodušan. Ako takve stvari ne izbaciš iz sebe, one nastavljaju da te truju iznutra. Dakle?“ „Znaš, ta deca... kad vodiš pregovore, moraš da zaboraviš na njihove godine i da razmišljaš o njima kao o taocima, ali...“ „Ali su to i dalje deca.“ „Baš tako. U ovom slučaju, ta deca su bila ključni faktor u ubeđivanju. Zato što mi je odmah bilo jasno koliko ih taj tip voli.“ „Što nas neminovno tera da se zapitamo kako čovek može da stavi pred nišan nekoga koga voli.“ „Kad čovek pukne, sve postaje moguće. Nešto se jednostavno slomilo u njemu. Nije bio nasilan ni besan. Nije to uradio da bi im se osvetio ili ih kaznio. Kada je osveta u pitanju, čovek to donekle može da shvati, ali je ovo mnogo škakljiviji teren. Možda sam baš zato i bila dirnuta. Pričala sam s tim tipom i shvatila da stoji na rubu ambisa. I da ne veruje da može da se vrati nazad... da ne veruje da to zaslužuje.“ „Ali, zašto da sa sobom povede i svoju porodicu?“ „Zato što je bez njih niko i ništa. Zato što oni čine srž njegovog po-

stojanja. Oni mu pomažu da definiše sebe. Ako ne mogu da žive zajedno, mogu bar zajedno da odu u smrt. I tako...“ Ona zastade, podigavši čašu. ,,U zdravlje.“ Otpila je jedan gutljaj i duboko uzdahnula. „Bio je depresivan već duže od godinu dana i osećao je da mu konci izmiču iz ruku. I njegova karijera i njegov brak bili su na staklenim nogama. Žena je tražila veću kuću, starija ćerka je htela vlastiti automobil, a on je izvisio za stalno zaposlenje na koledžu. Neko je kadar da se uhvati u koštac sa takvim stvarima, dok drugi jednostavno potonu. I, kako vreme prolazi, padaju u sve dublji glib. Žena je bila prezauzeta brigom o deci i kući jer je on po vasceli dan ležao u krevetu i očajavao. A onda joj je pukao film i rekla mu je da spakuje kofere. 'Stvari se raspadaju i stožer ne može da izdrži.’ Ni on nije mogao da izdrži.“ „Ti si im pružila šansu da ponovo pokušaju.“ „Nadam se. U svakom slučaju, niko nije izgubio glavu. Znaš, Liz, ti baš umeš da slušaš.“ „To nam je posao, zar ne?“ Liz se kucnu s njom. „To je najmanje što možemo da učinimo.“ „Jesi li oduvek želela da postaneš policajka?“ „Nisam. Kao klinka sam želela da budem rok zvezda.“ „Ko nije?“ Liz prasnu u smeh. ,,U stvari, bila sam na dobrom putu da to ostvarim. Dok sam bila na koledžu, imala sam svoj bend.“ „Ozbiljno? Šta si svirala?“ „Svirala sam na glasnim žicama, sestro.“ Liz pokaza prstom na grlo. „I bila sam ludo zaljubljena u solo gitaristu. Imali smo planove, one sulude planove kojima se zanosiš u tim godinama. Kovali smo grandiozne planove i tucali se kao zečevi.“ „Da, to su bili dani“, čeznutljivo prozbori Fibi. „Šta se desilo sa solo gitaristom?“ „Dao mi je korpu, ali ne zato što stvari između nas nisu štimovale. Već zato što sam bila silovana.“ „Žao mi je.“ „Sad je red da ja naručim turu. U to vreme smo izlazili na jedno mesto, blizu gajbe u kojoj smo živeli. Sve vreme smo pirovali. Žurke, ludiranje, znaš već.“ „Da, znam.“ „Bila sam na parkingu kad su me zaskočili. Bilo ih je dvojica i smejali su se kao ludi. Bili su obeznanjeni od narkotika. Uvukli su me u kombi i smenjivali se na meni dok je treći vozio. Onda su se parkirali kako bi šofer mogao da se pridruži orgiji. Pojma nemam koliko je to

trajalo, jer sam se onesvestila već posle prve runde. Kad su završili sa iživljavanjem, izbacili su me napolje. Pokupila me je policijska patrola. Posrtala sam duž puta, krvava, pocepana i histerična. Bila sam u šoku. Panduri su me odveli u stanicu i tamo sam ispričala šta se desilo.“ Liz otpi još jedan gutljaj da okvasi grlo. „Ubrzo nakon toga su ih uhapsili. Svu trojicu. Svojski sam se trudila da zapamtim svaki detalj, pre nego što sam se onesvestila. Dala sam im precizan opis i prepoznala sam drka- džije kada su ih postrojili ispred mene, zajedno sa lažnjacima. Znaš, to mi je bio najteži zadatak u životu, dok sam stajala tamo i gledala ih kroz ono staklo. A moj solo gitarista? On nije imao muda da se uhvati u koštac s tim. Nije više mogao da me dodirne, čak ni da me pogleda. Bilo je to previše za njegov mozak, tako mi je rekao. A ja više nisam želela da budem rok zvezda.“ „Koliko su dobili? Ta trojica drkadžija?“ „Još su na robiji.“ Liz se sada prvi put osmehnu. „Dok sam bila u kombiju, prešli su granicu i ušli u Južnu Karolinu. Silovali su me u dve savezne države, pronašli su im koku u vozilu, sva trojica su već imali dosje, a dvojica su bila na uslovnoj. To me je navelo da batalim muziku i da se posvetim glamuroznom svetu zakona i njegovog sprovođenja.“ „Rokenrol je izgubio, ali je policija dobila.“ „Dobro, mislim da sam ja tebi dovoljno ispričala. Sad hoću da čujem nešto o onom tipu sa sjajnom zadnjicom. Vas dvoje ste u nekoj šemi?“ „Jesmo, ali nisam baš sigurna u kakvoj.“ Fibi spusti lakat na sto i zamišljeno nasloni bradu na dlan. „Plašim se da sam izašla iz forme. Znaš već... dete, posao, traume iz propalog braka. Ali moram priznati da me je on oborio s nogu. Užasno je sladak.“ „Da, primetila sam. A seks? Je l’ dobar?“ Fibi na trenutak zinu, a onda prasnu u prigušen smeh. „Kod tebe nema cile-mile.“ „Zdrav seks je jedno od najvećih životnih zadovoljstava. Mogu to pouzdano da tvrdim jer zahvaljujući svom poslu vidim mnogo nezdravih stvari. Ali, ako ne želiš da razgovaraš o svojoj intimi...“ „Ma, nije to...“ Možda joj je baš to nedostajalo, pomislila je. Već dugo nije imala prijateljicu svojih godina, nekog sa kim je mogla da pretrese i takve teme. „Znaš, pre neko veče...“, započela je, nagnuvši se ka svojoj koleginici. „Ma, šta kažeš?!“, zaprepašćeno viknu Liz kada joj je Fibi u kratkim crtama ispričala šta se desilo kada je one večeri banula kod Dankana. „Stao je? Bili ste nadomak toga da uradite onu stvar - i to na verandi, što je veoma seksi - a on je odustao?“ „Trebalo nam je još samo trideset sekundi i stvar bi bila svršena.“

Fibi obazrivo pomeri povređeno rame. „Da nisam cimnula ramenom... šta je bilo? Što me tako gledaš?“ „Romantičan i seksi. Idealna kombinacija, curo. Zaboga, koliko muškaraca bi bilo u stanju da se zaustavi u toj etapi?“ „Moraću da tražim medicinsko uverenje od svoje snaje ako hoću da me ponovo dotakne. Znaš, ona je bolničarka.“ „Pošalji ga na moju adresu kad ga se zasitiš.“ Liz joj vragolasto namignu. „Draga moja, želim ti da se što pre oporaviš i zgrabiš tih trideset sekundi. Sigurna sam da će to biti iskustvo za pamćenje.“ „Nadam se. Slušaj, bilo mi je stvarno lepo, ali sad moram da brišem. Znaš, zbog moje devojčice. Kad se sledeći put budemo našli, potanko ćemo analizirati tvoj seksualni život.“ „Moj seksualni život je tako bogat, da možemo da ga analiziramo i u zbornici, uz kesicu kikirikija. Možda tvoj gospodin Šarmantni ima nekog ortaka.“ „Pitaću ga.“ „Stojim mu na raspolaganju.“ Kada je izašla iz kola, Fibi primeti da joj u susret dolaze Lorelaj Tifani i njen luckasti džukac. Stara dama je te večeri šetala svog psa na drečavom ružičastom povocu čija je boja bila u savršenom skladu sa njenom garderobom - ružičastim cipelama sa visokim štiklama, zdepastim šeširićem, kratkim žaketom i uzanim kapri pantalonama. „Dobro veće, gospođo Tifani. Kako ste? I kako je Maksimilijan Dafri?“ „Krenuli smo u park, da malo protegnemo noge.“ Gospođa Tifani spusti naočari i zapilji se u Fibi preko okvira ukrašenog svetlucavim ka menčićima. „Vraćaš se s posla?“ „Baš tako, gospođo. Danas sam se malo duže zadržala.“ „Koliko vidim, popravila si auto?“ „Jesam, dok ponovo nešto ne otkaže. Plašim se da ću uskoro morati da ga odvezem na neki otpad i da mu priredim pristojan pogreb.“ „Moj ujak Lusijus jednom je pokopao svoj kadilak de vil na nekoj njivi u blizini Mejkona. Sa sve putnicima. Ili se bar tako priča.“ „Zanimljivo, nema šta.“ „Takav je bio ujka Lusijus. Nije se libio da okalja ruke. Znaš, danas sam te videla na TV-u.“ „Zaista? Imali smo kriznu situaciju u Gordonstonu.“ „Znam. Zbog onog luđaka koji je hteo da pobije svoju porodicu u tro

sobnom bungalovu. Sve sam videla na TV-u. Znaš, dušo, kad novinari dođu da te snimaju, moraš prikladno da se obučeš i da se našminkaš. Najbolje je da odabereš svetlije nijanse. To nikad ne može da omane. I da staviš malo više rumenila. Sigurno ne želiš da izgledaš kao isceđena krpa, zar ne?“ Nekim čudom Fibi se upravo tako osećala dok je slušala gospođu Tifani i dok je Maksimilijan Dafri zdušno zalivao stablo obližnjeg zimzelenog hrasta. „Naravno, ali nisam znala da će me snimati.“ „Očekuj neočekivano! To je moj životni moto.“ Gospođa Tifani zavrte kažiprstom na kome se presijavao prsten sa krupnim dragim kamenom. „Ako to zapamtiš, i ako u torbici uvek nosiš rumenilo, ništa te ne može iznenaditi. Pojavljivanje na TV-u predstavlja idealnu priliku da upecaš muža Ko zna, možda te neka krupna zverka spazi na ekranu i zaljubi se u tebe. Muškarci vole žene sa rumenim obrazima. I sa lepim mekim grudima.“ „Imaću to u vidu. Želim vam prijatno veče. I lepo se provedite u šetnji.“ Dok je nastavljala ka vili koja je, za razliku od spoljašnjeg sveta, pred stavljala utočište relativne sigurnosti i normalnosti, čula je kako gospoda Tifani piskutavim glasom dovikuje iza njenih leđa, ,,I mi tebi želimo prijatno veče!“ Osvrnula se preko ramena i primetila muškarca koji je prolazio ulicom. Diskretno je dodirnuo obod bejzbol kačketa i kratko klimnuo glavom, pozdravljajući gospođu Tifani. Preko tamne vetrovke su mu bili ukršteni kaiševi sa kojih je, u visini kuka, visio fotoaparat. Verovatno neki turista, pomislila je, mada joj je delovao pomalo poznato. Ali nije mogla da se seti odakle. Gospođa Tifani se koketno osmehnu neznancu, očigledno očarana njegovim gestom. Fibi im okrenu leđa i krenu uza stepenište tako da nije videla kako neznanac podiže fotoaparat, pravo ka njoj. Blago peckanje duž kičme je na- tera da se ponovo osvrne, ali se nepoznati muškarac već udaljavao pločnikom. Dok je odlazio, čula je da nešto zvižduće, nešto lagano i setno. Melodiju koja joj je bila odnekud poznata, baš kao i on sam. Iako nije znala zbog čega, taj zvuk je istog časa ispuni blagom jezom.

TRINAESTO POGLAVLJE ije bilo razloga da oseća grižnju savesti zato što je te večeri nameravala da se nakratko odvoji od svog doma i svoje porodice. Nije smela da se oseća krivom zbog toga. Bila je to litanija koju je Fibi uporno ponavljala još od jutarnjih sati kada se Karli uvukla u njen krevet kako bi se prepustile svom uobičajenom nedeljnom ritualu. Dok je ležala u krevetu sa svojom ćerkicom, mazeći je i ljubeći i opijajući se mirisom dečjeg šampona kojim je Karli prethodne večeri oprala svoje svilenkaste lokne, pažljivo je slušala izveštaj o tome kako je Šerilinin brat - koji je imao nadimak Katastrofa jer je uništavao sve što bi mu palo šaka - maznuo očev perorez i odsekao glave Šerilinim barbikama, zbog čega je kasnije bio propisno kažnjen. Majka i ćerka su, sa priljubljenim nosevima i glavama zavaljenim na meke jastuke, izražavale obostranu zgroženost nad tim kriminalnim činom. Čime je samo zaslužila tako divno i savršeno dete, pitala se Fibi. Zar njena pametnica nije zasluživala da joj pokloni svaki trenutak slobodnog vremena? Naravno, kada su se nešto kasnije sporečkale zbog Karline očajničke želje da kupi purpurne sandale koje je videla u jednom katalogu, Fibi se ponovo našla u dilemi. Da li je smela da rizikuje da svoju malu pomodarku ostavi bez nadzora makar i na deset minuta, a kamoli čitavo popodne? Dosta, opomenula je sebe. Bilo je najnormalnije da povremeno negde izađe. Nije bilo razloga da se kinji zbog toga. Na kraju krajeva, zar Karli tog popodneva nije išla na rođendan kod Popi, koju je trenutno smatrala svojom najboljom drugaricom na čitavom svetu? N

Uopšte nije sumnjala da će se sjajno zabaviti na pikniku u Popinom dvorištu. I zar joj Ava nije obećala da će njenu mezimicu odvesti na zabavu, da će nakon toga nastaviti na izložbu cveća i da će predveče svratiti po nju? A mama? Ako ćemo pravo, više nije morala da brine čak ni zbog nje. Esi je bila toliko okupirana smišljanjem novih mustri i odabirom materijala za svoje rukotvorine, da ne bi primetila čak i kada bi njena kćer preko vikenda zbrisala na Antigvu. Stvarno nije bilo razloga da se oseća krivom. Ali su je, uprkos tome, morile žaoke grižnje savesti dok je češljala Karlinu predivnu kosu i pomagala joj da odabere apsolutno savršene šnale. Kada je njena devojčica nakon dugotrajnog premišljanja odabrala garderobu za pi- kinik, bila je tako očarana i raspilavljena, da joj je došlo da zaplače. Osećaj krivice je ponovo oživeo dok je stajala na verandi, mašući Avi i svojoj ćerkici dok su njih dve ushićeno ulazile u kola, krećući u nedeljni provod. Kada se vratila u kuću, zatekla je svoju majku za kompjuterom u dnevnoj sobi. Esi je lupkala po tastaturi, sa zadovoljnim osmehom na licu. Ponovo je četovala, pomislila je. To je bila jedna od stvari koje su joj pomagale da lakše podnese svoju agorafobiju. Fibi se tiho nasloni na dovratak, posmatrajući kako Esini prsti lete preko tastature i kako joj oči blistaju od ushićenja i pritajenog humora. Zahvaljujući Internetu, Esi je mogla bezbedno da komunicira sa spolj- nim svetom. Naravno, susedi su i dalje svraćali i stari prijatelji su im dolazili u posetu. Esi je povremeno okupljala svoje prijateljice i Fibi se uvek radovala kada bi čula da ona i Ava planiraju neku novu čajanku, koktel ili večeru. Iako Esi nije izlazila iz kuće, ljudi su i dalje dolazili. Naravno da su dolazili. Južnjaci su voleli svoje ekscentrike, a mnogi stanovnici Savane koji su poznavali porodicu Maknamara Esino stanje su opisivali upravo tako, kao šarmantnu sitnu ekscentričnost. Esi Maknamara?, govorili su. Pre nego što se udala za Benedikta Mak- namaru zvala se Esi Karter. Sirotica, ostala je udovica još pre nego što je navršila tridesetu. Prava tragedija. Živi u onoj vili u Džons stritu i nije kročila napolje već duže od deset godina, bog je blagoslovio. Povremeno izađe na verandu da osmotri šta se dešava oko nje. Ali, i dalje je lepa kao slika. I vitka kao grančica. Naravno, oni nisu imali pojma o njenim napadima straha i panike niti su mogli da zamisle na kakvim je mukama bila dok je prikupljala

hrabrost da izađe makar i na verandu. I niko od njih nije video suze zahvalnosti i ushićenja koje su joj potekle niz obraze kada ju je buduća snaha upitala da li ona i Karter mogu da se venčaju u njenoj vili. Ah, naša dobra mila Džozi, pomisli Fibi. Blagoslovena bila! I, kad smo već kod toga, neka je blagosloven i Internet. Ako njena majka nije mogla da izađe u svet, svet je posredstvom kompjutera mogao da dođe kod nje. „Zdravo, lepotice.“ Esi podiže prste sa tastature kada je spazila Fibi. „Da li ti nešto treba?“ „Ne, ništa. Samo sam svratila da ti kažem da idem u vežbaonicu, a posle se spremam za izlazak.“ Esi se razneženo osmehnu, a jamice na njenim obrazima dražesno zaigraše. „Sa Dankanom.“ „Idemo na roštilj kod njegovih prijatelja.“ „Lepo se provedi i ne zaboravi da poneseš cveće koje si stavila u mali hladnjak.“ „Ne brini.“ ,,I obavezno obuci onu zelenu haljinu“, doviknu Esi kada je krenula ka vratima. „Pokaži ta prelepa ramena. Bog zna da se satireš od vežbanja da bi tako izgledala.“ Fibi se osvrnu preko ramena. „Treba li možda da stavim malo više rumenila kako bih upecala muža?“ „Otkud ti to?“ „Ma, samo se šalim. Javiću se pre nego što krenem.“ Potom se popela uza stepenište i nastavila pravo ka vežbaonici, gde je provela punih sat vremena. Dok je nakon završenog treninga stajala ispod tuša, upitala se da li je to besomučno vežbanje predstavljalo zamenu za seks. Tokom prethodnih šest meseci je neprestano pomerala granice svoje izdržljivosti, vežbajući sve duže i intenzivnije. U stvari, osam meseci, ispravila se, ispirajući kosu. Ili možda deset? Gospode! Ko zna, možda je prošlo čak i godinu dana otkako je s nekim spavala?! Sklonila je natopljenu kosu s lica, opsesivno sračunavajući koliko je dugo bila uskraćena za tu bazičnu životnu potrebu. To joj se poslednji put desilo sa Vilsonom, momkom koga je upoznala preko Avinog sina. Ava je utanačila susret i dosađivala joj sve dok na kraju nije popustila. Nije mogla da porekne da je Vilson stvarno bio fin momak. Pažljiv i ljubazan, sa stidljivim osmehom i šarmantnom bradicom. Voleo je kantri muziku i američki fudbal i bio je nadomak razvoda.

Bilo im je dovoljno lepo da izađu još nekoliko puta i da dvaput završe u krevetu. I to je bilo fino. Sve u vezi s njim bilo je fino, baš kao i on sam. Onda se desila još jedna fina stvar. On se pomirio sa svojom suprugom. Stvarno joj je bilo drago zbog toga. Čula je da su kasnije dobili i bebu... Čekaj malo! Okrenula je ručicu na tušu i zgrabila peškir, pokušavajući da razmrsi hronološke detalje. Kada se tačno desio njen prijateljski i srdačan raskid sa beskrajno finim i pažljivim Vilsonom? U koje godišnje doba? Kog meseca? Oko kog datuma? Nedugo nakon nove godine, prisetila se. Prvi put je spavala s njim baš na doček, da bi nekoliko dana kasnije ponovili to iskustvo. Ali, ne ove nove godine, već prošle, zaprepašćeno je konstatovala. „Gospode, pa ja sam lišena seksa već punih petnaest meseci!“ Izašla je iz tuš kabine, obrisala zamagljeno ogledalo i zapiljila se u svoje lice. „Imam trideset tri godine a već petnaest meseci nisam spavala s muškarcem! Šta nije u redu sa mnom?“ Uspaničeno je spustila ruku na stomak. Šta ako je unutra sve zarđalo? Naravno, zdrav razum joj je govorio da ono što se nalazilo unutra nije bilo podložno koroziji, ali ipak nije mogla da se otarasi te jezive pomisli. I šta ako se upusti u seksualnu avanturu sa Dankanom i ako joj se to toliko dopadne da počne da preskače termine za vežbanje (koje je očigledno predstavljalo čistu zamenu za seks)? Izaći će iz forme, mišići će joj se opustiti, postaće lenja i otromboljena. A kad se to bude desilo, on će izgubiti interesovanje za nju. Zar joj već nije pomenuo koliko mu se dopada njeno telo? Zar nije? Što znači da, kada to telo izgubi svoju jedrinu i zategnutost, on više neće želeti da spava s njom tako da će, napuštena i ucveljena, ponovo morati da potraži utehu u prokletim spravama za vežbanje. I to će tako ići ukrug, sve dok potpuno ne zarđa i dok se ne pretvori u neku mišićavu brkatu nakazu. Gospode, pod hitno je morala da krene na terapiju. Oraspoložena humorom na vlastiti račun, obmotala je kosu peškirom i dohvatila svoj losion za specijalne prilike. Uprkos svim rizicima, više nije imala vremena za odlaganje. Kucnuo je čas da stavi tačku na svoj pet- naestomesečni celibat. Ali, ne sa bilo kim, podsetila se. Svima je bilo jasno da ona nije bila neka faćkalica. Uporno se klonila signala koje su joj upućivali muškarci sa kojima je radila - panduri, inspektori, advokati i tužioci. Ako bi se upustila u vezu sa nekim od svojih poslovnih saradnika čitava

policijska stanica bi u tren oka počela da bruji o tome. Što je značajno sužavalo izbor potencijalnih kandidata. Istina, dok je izlazila sa Vilsonom, ona je bila ta koja je povukla prvi potez. Ona je njega odvukla u krevet. Ali, Vilson joj se stvarno dopadao i bilo joj je prijatno s njim. Osim toga, pre tog dočeka nije bila s muškarcem već punih... Ne, ne, ne! Ako ponovo počne da računa, završiće u ludnici. Dobro, nije naročito često praktikovala seks, ali šta s tim? To je valjda bilo dobro za nju. Pažljivo je birala s kim će izaći i još pažljivije s kim će završiti u krevetu. Bila je probirljiva zato što je imala svoj ponos i svoje vrednosti i svoje moralne norme. I, što je najvažnije od svega, zato što je imala ćerkicu o kojoj je morala da brine. Uprkos tome, dok se spremala za taj izlazak - za običan roštilj, zaboga! - i dalje je bila opsednuta seksom. Stvarno žalosno. Ponovo se zagledala u ogledalo, analizirajući svaki detalj. Možda je stvarno hvatala poslednji voz, pomislila je. Zato joj neće biti na odmet da nabaci malo više rumenila. I da obuče prokletu zelenu haljinu. Tog popodneva joj je trebalo dosta vremena da se sredi. Naravno, ne toliko koliko je njenoj maloj princezi trebalo da se udesi za piknik u Popinom dvorištu, ali je njeno spremanje potrajalo duže nego obično. Čim se pojavila pred vratima dnevne sobe, Esi je nagradila njen trud blistavim osmehom. Esi je sa četovanja prešla na skiciranje, ali je hitro spustila olovku kada se Fibi teatralno okrenula pred njom. „Pa, šta kažeš?“ ,,Oh, Fibi! Bajno izgledaš!“ „Da ovo nije previše napadno?“ „Dušo, to je sasvim obična haljina, kao stvorena za takvu priliku. Lepa i opuštena, ali tebi stoji kao salivena. Izgledaš tako sveže i zanosno u njoj.“ „To sam i nameravala. Dankan bi svakog časa mogao da stigne. Idem po cveće. Da li ti nešto treba pre nego što krenem?“ „Ništa, mila. Lepo se provedi.“ „Hoću. Ne nameravam dugo da se zadržim, ali ako...“ „Ako kojim slučajem ostaneš duže Ava i ja ćemo spakovati Karli na spavanje. Nema potrebe da gledaš na sat.“ I neće, obeća Fibi samoj sebi. Otići će tamo i pustiti da se stvari odvijaju svojim tokom. Uživaće u izlasku i u pomisli da je izgledala tako sveže i tako seksi u toj zelenoj haljini koja joj je dražesno otkrivala ruke i leđa. Silno se pomučila da bi nabacila te savršeno izvajane mišiće. Sišla je u prizemlje i nastavila pravo ka letnjoj kuhinji. U vreme dok

je rođaka Bes bila živa, ta kuhinja se mnogo više koristila. Odatle se iznosila hrana za raskošne zabave koje je stara tiranka često priređivala. Tu su se spremale razne đakonije za zimu ili laki jednostavni obroci za vrele letnje dane. Sada je ta prostorija bila donekle zanemarena, ali se unutra nalazio pomoćni frižider koji je bio kao naručen za hladne napitke. Fibi priđe frižideru i izvadi buket nežnožutih krasuljaka koje je ubrala u vrtu. To će odneti na poklon domaćici. Sigurno će se lepo provesti, razmišljala je, prelazeći pogledom preko cveća koje je Ava tako brižno sadila i negovala. ,,Oh! Blagi bože!“ ciknula je, poskočivši u mestu, kada je u podnožju stepeništa spazila mrtvog pacova. Boreći se sa odbojnošću, sišla je niza stepenice i zapiljila se u grozno nepomično stvorenje. Pacov je nesumnjivo bio mrtav, ali nije bio unaka- ž.en, kao što je očekivala. Da ga je ulovila neka mačka, koja bi ga razvlačila po dvorištu dok se ne bi zasitila igre i ostavila ga ispod stepeništa kao dar nekog uvrnutog suseda, sigurno ne bi izgledao tako dobro. Da je trebalo da pogađa uzrok smrti, najpre bi rekla da je pacov završio karijeru u nečijoj mišolovci. Da ga je oštra opruga tresnula pravo preko vrata i lansirala ga u večna lovišta. Ona se zgroženo povuče unazad, užasnuta slikom koja joj je izronila u mislima. To su sigurno uradili neki klinci sa uvrnutim osećaj em za humor, zaključila je. Ulovili su pacova i preko zida ga ubacili u dvorište. Vratila se u kuću, odakle je uzela metlu i praznu kutiju od cipela. Iako joj je bilo muka od prizora, morala je da skloni tu stvar. Metlicom je pažljivo ubacila mrtvog pacova u kutiju i, skrenuvši pogled u stranu, spustila poklopac. Potom je prenela kutiju do kante za smeće, držeći je što dalje od sebe. Drhteći od jeze i gnušanja, hitrim korakom se vratila u kuću i izribala ruke kao hirurg pre operacije, iako je znala da se ponašala kao idiot jer uopšte nije dodirnula taj grozni životinjski leš. Jedva da je uspela da se pribere kada je začula zvono na ulazu, ali ju je munjevit osmeh na Dankanovom licu naterao da u tren oka zaboravi na neprijatnost. „Zdravo, lepotice.“ „Zdravo.“ „Je l' to za mene?“, upitao je, pokazujući na cveće. Fibi pažljivo podiže buket i zatvori vrata. „Nije za tebe, već za našu domaćicu. Ili domaćina. Još mi nisi objasnio.“ „Za domaćicu“, natuknu on. „Kako ti je rame?“

„Dobro, hvala na pitanju.“ Ona mu uputi značajan pogled. „Uskoro ću ponovo moći da se takmičim u obaranju ruku.“ „Dok sam držao bar, upoznao sam jednog Rusa. Imao je ruke kao čačkalice, ali niko nije mogao da ga pobedi. Mislim da nikad nije sam platio piće.“ Dankan zastade pored kola i otvori suvozačka vrata. „Usput budi rečeno, božanstveno mirišeš.“ „Hvala.“ Ona se tiho nasmeja i uđe unutra. Kada je Dankan seo za volan, promeškoljila se na sedištu i upitala. „ A sad mi reci kod koga to idemo na roštilj.“ „Kod majke mog najboljeg ortaka, koji mi je istovremeno i advokat. Videćeš, ona je žena zmaj. Siguran sam da će ti se dopasti.“ „Družiš se sa svojim advokatom? Zanimljiv podatak.“ „Upoznao sam Fina dok sam taksirao. U Savani niko ne zaustavlja taksi nasred ulice, što ti verovatno znaš, pošto živiš ovde. To je bio prvi detalj koji me je zaintrigirao. Taman sam odbacio jednu mušteriju, pa sam krenuo ka taksi-stanici kod Hiltona. Kiša je lila kao iz kabla. On je spazio mene, ja sam spazio njega i onda je on mahnuo rukom, pokazujući mi da stanem. Rekao je da mu gori pod nogama i da mora što pre da stigne do suda. Kasnije sam saznao da je u to vreme bio ambiciozan mladi pripravnik i da je hitno morao da odnese neke papire. Elem, kad sam se parkirao ispred sudnice izvadio je novčanik i otvorio ga. Unutra nije bilo ni prebijene pare.“ ,,0pa, bato!“ „Bilo mu je vrlo neprijatno. Znaš, mušterije ponekad pokušaju da te nasamare. Izvade prazan novčanik i slože ti neku tugaljivu priču. Ali sam u to vreme imao dovoljno iskustva da skapiram da je taj tip bio smrtno postiden. Počeo je da se pravda i izvinjava, a onda je zapisao moje ime i broj taksija, zaklinjući se da će prvom prilikom svratiti do taksi-udruže- nja sa parama i pristojnim bakšišem. Kako da ne, pomislio sam.“ „Originalna priča“, šaljivo natuknu Fibi. „Pustio sam ga da izađe, uveren da ga nikad više neću videti. Sve i da nije bio prevarant, zašto bi se cimao zbog tričavih osam dolara?“ „Ali, to nije kraj priče?“ „Nije. Jedne večeri, baš kad sam se spremao da se vratim kući, Fin je svratio i pružio mi novčanicu od dvadeset dolara. Našao sam se u čudu. Kao prvo, bio sam šokiran što se uopšte smarao da dođe. A, kao drugo, niko ne ostavlja toliki bakšiš za vožnju od osam dolara. Ja mu lepo vratim onu novčanicu i kažem mu: 'Ortak, ovo je previše. Ako baš hoćeš da me častiš, možemo da zaokružimo na deset’, ali on neće ni da čuje. I zato mu ja predložim da, ako je takva stvar, odemo negde na

pivo i potrošimo višak. Tako smo i učinili.“ ,,I od tada ste prijatelji?“ „Baš tako.“ „Mislim da ta anegdota dovoljno govori i o tebi i o njemu.“ Fibi se radoznalo zagleda kroz prozor dok su prolazili kroz lepu stambenu četvrt u Midtaunu. „Ovde sam provela detinjstvo - ili bar veći deo detinjstva. I mali smo finu kućicu na suprotnoj strani Kolambus Drajva.“ „Kakve te uspomene vežu za to doba? Dobre ili loše?“ „Svakakve, ali sam uprkos tome zaljubljena u ovaj kraj. Sve deluje tako mirno i opušteno, a ulice su uvek pune dece.“ Par minuta kasnije Dankan zaustavi svoj porše pred kućom sa velikim pedantno pokošenim travnjakom okruženim cvetnim lejama. ,,I ja volim ovaj kraj“, rekao je. Obišao je oko kola i uzeo je za ruku. Iz dvorišta je dopirala vesela dečja cika i grmljavina kosilice za travu. U vazduhu se osećao miris božura i mesa koje se peklo na roštilju iza kuće. I ona je nekad živela na takvom mestu, pomislila je. A onda se sve promenilo. Drveni okvir sa mrežom za insekte veselo tresnu o zid i na prostranom prednjem tremu se pojavi žena u poodmakloj trudnoći. Koža joj je imala boju poluslatke čokolade, a kosa joj je bila crna, blistava i upletena u mnoštvo tankih kikica. Odmah za njom na trem izjuri i dečak čija su kolena bila prekrivena krastama. „Dank, Dank, Dank!“, oduševljeno je povikao i kao metak potrčao niz stazu. „Evo me, stižem!“ Dečak se munjevito odbaci od zemlje i polete pravo ka Dankanu koji ga uhvati u letu i obrnu ga naglavačke. To je očigledno bila akrobacija koju su često praktikovali. „Ovo čudno stvorenjce što visi kao slepi miš zove se Elis.“ „Zdravo, Elise.“ „Zdravo. Hoćemo još jednom, Dank?“ „Elise Tajlere, prestani da spopadaš Dankana i pusti ih da uđu u kuću.“ Iako je visio naglavačke, dečak teatralno zakoluta očima. ,,Dobro.“ Kada gaje Dankan spustio na zemlju, veselo se osmehnuo i rekao, „Imamo pitu od trešanja. Hajde, Dank, idemo! Izvolite unutra, gospođo!“, dodao je, okrenuvši se ka Fibi, a potom se ponovo sjurio ka kući. „Moj sin voli da dočekuje goste“, prozbori mlada žena koja je stajala na tremu. „Vi ste sigurno Fibi. Ja sam Silija. Nadam se da ste ogladneli.“ Okrenula se ka Dankanu i namestila obraz, iščekujući

poljubac. „Za tebe uopšte ne sumnjam. Ti si uvek gladan.“ „Obožavam pitu s trešnjama. Koliko parčića mogu da dobijem?“ „Sačekaj da prvo uđemo“, vedro odgovori Silija. „Hej, društvo!“, doviknula je, prelazeći preko praga. „Stigao je Dankan!“ Kada je kročila unutra, Fibi ugleda pravu vojsku ljudi, ukućane i goste svih mogućih uzrasta, veličina i oblika. Bilo je tu sasvim malih beba, pa- ticvrka od dve-tri godine, vižljastih tinejdžera, zrelih žena i muškaraca, a u jednom uglu je sedeo prastari muškarac koga su svi odreda zvali „čika Volter“. Svi su bili bučni i pričljivi tako da je kuća odjekivala od veselog žamora. Zadnji deo dvorišta je takođe vrveo od ljudi koji su sedeli na baštenskim stolicama ili na travi. Žene se jurcale za decom, nagovarajući ih da se nakratko skrase u mestu i sednu na veliku crvenu Ijuljašku. Dvojica muškaraca su, okruženi dimom, stajali pored roštilja, blistajući od ponosa i zadovoljstva što im je poveren tako važan zadatak. Po Fibinom proračunu, tu je bilo zastupljeno najmanje pet generacija, uli je središte moći, magnetski severni pol, očigledno predstavljala žena koja je mlađim ukućanima objašnjavala kako da postave dva izletnička stola na kojima će biti serviran ručak. Žena je bila krupna i tako dražesno zaobljena, da bi svako dete poželelo da joj sedne u krilo i da nasloni glavu na te darežljive meke grudi. Imala je privlačne crte, duboke pronicljive oči, snažan nos i lepo oblikovana usta, a lice joj je bilo okruženo gustim zift crnim loknama. Šake su joj bile naslonjene na široke pozamašne bokove, a kada je veliki žuti pas projurio preko travnjaka, jureći sivu prugastu mačku, zabacila je glavu i prasnula u tako srdačan smeh, da joj je čitavo telo poigravalo. Tada se okrenula ka onom vremešnom starcu i počela nešto da mu pokazuje rukama. Fibi je odmah shvatila da u pitanju nije bila obična gestikulacija, već jezik znakova. Starac je prasnuo u tih soptavi smeh i odgovorio joj na istovetan način, jezikom gluvonemih. Dankan joj priđe i ležerno prebaci ruku preko njenih ramena. Kada je podigla pogledala ka njemu, primetila je da je gledao u korpulentnu ženu sa zift crnim loknama. Izraz na njegovom licu i pogled koji je izbijao iz tih nežnih plavih očiju svedočili su da ga je za nju vezivala apsolutna i bezuslovna ljubav. Tada je, sa primesom straha i panike, shvatila da to nije bio običan ne- deljni roštilj, već jedan od onih trenutaka. Kada ju je Dankan uzeo za ruku i poveo je ka korpulentnoj crnkinji, jedva je odolela porivu da zbriše preko travnjaka poput one prugaste mačke. „Mama Bi“, rekao je, zastavši ispred domaćice.

Bi prebaci ruke oko njegovih ramena i snažno ga zagrli. Kada se odmakla, nežno ga je potapšala po obrazima i rekla: ,,I dalje si žgoljav i beo.“ „A ti si i dalje ljubav mog života.“ Ona prasnu u grohotan smeh, ali joj pogled ostade beskrajno blag. Tada se okrenula ka Fibi, diskretno je odmerivši. „Mama Bi, ovo je Fibi Maknamara. Fibi, ovo je Beatris Hektor.“ „Drago mi je, gospođo Hektor. I hvala vam što ste me pozvali.*' „Fino vaspitana cura.“ Beatris namignu Dankanu, a onda ponovo skrenu pogled ka Fibi. „Dobro došli u naš dom. Ah, doneli ste mi cveće. Hvala vam, obožavam krasuljke.“ Prihvatila je buket i privila ga uz grudi. „Imaju tako srećna lišća. Tiša? Uzmi ovo cveće i stavi ga u onu plavu vazu koji sam dobila od Arnete za Dan majki. Vaza ti je u kredencu, sa desne strane. Ona je kao stvorena za ovaj buket.“ Jedna od šiparica priđe da prihvati cveće i Bi je upozna sa gostima. Devojka učtivo odmeri Fibi i čeznutljivo se zagleda u Dankana. „Čika Volter je bio u Koreji. Tamo je izgubio sluh“, objasni Bi, pokazujući starcu Fibino ime. Kada joj je Volter odgovorio zadovoljno se osmeh- nula, prevevši njegov komentar. „Kaže da ste lepši od cure koju je ovaj bledunjavi žgoljavko prošli put doveo.“ Fibi se osmehnu i napravi znak koji je na jeziku gluvonemih značio hvala. „Na obuci sam naučila neke od osnovnih znakova“, objasnila je kada je Bi zbunjeno napućila usne. „Umem da kažem zdravo, do viđenja, kako ste i tome slično.“ „Ako poželite da popričate s njim, on ume da čita sa usana pod uslovom da stanete dovoljno blizu i da polako govorite. Ali, verovatno će zadremati usred razgovora. Ovo je moja snaha, supruga mog sina Fina. Lu...“ „Mi se poznajemo“, gotovo u glas izustiše Fibi i Lu. „Vi ste poručnica Maknamara.“ ,,A vi ste Luiza Hektor, zastupnica odbrane. Svet je stvarno mali.“ „Izgleda, mada smo do sada uglavnom bile na suprotnim stranama, bar kad je pravni svet u pitanju. Dobro došle kod Mame Bi.“ „Pošto se već poznajete, Lu može da vam donese piće i da vas upozna sa ostalima, a mi ćemo servirati ručak“, reče Bi, pokazujući bradom ka spojenim stolovima. Odlično, pomisli Fibi. Tako će dobiti priliku da se malo opusti i uklopi u okruženje. „Mogu li da vam pomognem?“ „Gosti kod nas ne vuku stolove i ne postavljaju posuđe. Taj posao je rezervisan za porodicu. Hajde, Dankane, mrdni odatle. Treba da se iznese još stolica.“

„Razumem, gospođo. Samo da prvo priupitam dame da li žele da im donesem nešto za piće.“ „Hvala, same ćemo“, odgovori Lu, povevši Fibi u stranu. „Šta ćete da popijete?“ Ah, divno! Alkohol. To će je još više opustiti. „Šta imate pri ruci?“ Nakon nekoliko minuta Fibi je stajala u dvorištu sa čašom rashlađenog šardonea i glavom punom podataka. Upoznala je toliko novih ljudi, da je morala da svrsta njihova imena po azbučnom redu kako bi mogla da se snađe. „Uopšte mi nije palo na pamet da je Fibi o kojoj Dankan neprestano govori zapravo poručnica Fibi iz jedinice za krizne situacije.“ Lu je diskretno pogleda dok su prelazile preko travnjaka oivičenog živopisnim cvečem i zdepastim grmljem. „Žao mi je zbog onog incidenta. Jeste li uspeli da se oporavite?“ „Jesam. Sad se prilično dobro osećam.“ „Dobro i izgledate. Ta haljina vam divno stoji. Dopustite da vas upoznam sa majstorima za roštilj. Ovo je Fibi Maknamara, a ovo su moj dever Zakari i moj suprug Fineas. Fibi je policajka, zato pripazite na ponašanje.“ „Opasna sam samo kad sam na dužnosti.“ Fibi podiže čašu sa vinom i pomeri se u stranu kako bi izbegla dim koji se širio oko roštilja. „Možete li da poništite nekoliko kazni za brzu vožnju?“, brže-bolje upita Zakari, na šta ga Fin prekorno ćušnu u mišicu. „Ne obraćajte pažnju na njega. Zakari je veliki šaljivdžija.“ „Uopšte se ne šalim. Tiša je ove godine uspela da zaradi već dve kazne.“ Zakari razvuče usne u širok srdačan osmeh. „Siguran sam da nećete moći da me odbijete kad budete probali moju piletinu.“ „Tvoju piletinu? Čoveče, ti ne bi umeo da skuvaš ni jaje iz koga se izleglo ovo pile. Je l’ tako, Lu?“ „Pozivam se na peti amandman.“ „Tako vam je to kad imate advokate u porodici“, pomirljivo progunđa Zakari, pokazavši palcem ka tamnoputom bračnom paru. „Pogotovo ako su u pitanju advokati sa praznim novčanikom“, šaljivo natuknu Fibi. „Nikad nećeš sprati tu ljagu sa sebe.“ Lu prasnu u smeh, izbaci kuk u stranu i uperi prstom u svog muža. „Neplatišo!“ „Nisam to mislila“, brže-bolje pojasni Fibi. „Svakome to može da se desi, ali su retki muškarci koji bi se poneli tako časno kao vaš suprug.“ Fin se zadovoljno isceri. „Mislim da smo gospođica i ja na istim talasnim dužinama. Ona može da ostane ovde, a ti slobodno idi“, rekao je, okrenuvši se ka svojoj supruzi.

„Mama!“ Jedna devojčica usplahireno potrča ka njima. Tamna kovrdžava kosa joj je bila vezana u repiće koji su joj veselo poskakivali iznad ušiju. „Heroj neće da siđe sa drveta! Brinem se za njega. Molim te, nagovori ga da siđe!“ „Sići će kad mu se prohte. Livi, upoznaj se sa gospođicom Maknama- rom.“ „Drago mi je“, stidljivo promrmlja devojčica. ,,I meni je drago, Livi. Kako se zabavljaš?“ „Mačak neće da siđe sa drveta.“ „Pa naravno da neće kad voli da se pentra, kao i sve mačke.“ „Zašto to rade?“ „Da bi se pravile važne i da bi nas gledale sa visine.“ „Ali, Vili kaže da će Heroj da padne i da slomi vrat.“ „Mila, Vili tako priča samo zato što hoće da te nasekira.“ Lu je nežno povuče za repić. „Čim baka iznese piletinu na sto, Heroj će sam da siđe sa drveta. Zato nemoj da brineš za njega već idi unutra i operi ruke jer će nas uskoro zvati da ručamo.“ Devojčica se ponovo okrenu ka Fibi. „Mislite da se njemu stvarno dopada gore?“ „Naravno. Mačke obožavaju da se pentraju po drveću.“ Kada je mala Livi otrčala, Fibi se okrenu ka Lu. „Divno dete. Koliko ima godina?“ ,,U junu će napuniti sedam.“ „Baš lepo! I ja imam devojčicu njenih godina.“ „Ej, šta vas dvojica radite?“, zagrme Mama Bi sa trema. „Hoće li ta piletina da bude gotova pre Sudnjeg dana?“ „Evo, stiže!“, doviknuše Fin i Zakari, skidajući komade mesa sa roštilja i redajući ih na tanjir. Kada su svi zauzeli svoja mesta, trpeza je bila preplavljena svakojakim đakonijama. Krompir-salatom i dinstanim graškom, žutim pasuljom i varivom od blitve, lepinjicama od kukuruza i kupus-salatom. Fibi nije mogla čak ni da prebroji činije i posude koje su prelazile iz ruku u ruku. Razgovor je bio jednako bogat i sočan kao i hrana, začinjen šaljivim opaskama i duhovitim komentarima. Tokom obeda je čula brojne anegdote iz porodične istorije u kojima je Dankan često imao značajnu ulogu. Mališani su se povremeno durili i pekmezili, tužakajući svoje male rođake. Bebe su, poput činija sa hranom, kružile oko stola, prelazeći iz naručja u naručje. Na tom mestu, pomisli Fibi, vladala je sasvim drugačija atmosfera nego u njenom domu, gde nikad nije bilo gužve za stolom i gde su ženski glasovi uvek odnosili prevagu. Njen siroti brat nikad nije mogao

da dođe do izražaja. Uvek je bio nadjačan i nadglasan. Kada je njena porodica pravila piknik u dvorištu, tu nikada nije bilo staraca koji su dremali u svojim stolicama ni dečaka koji su, zacakljenih očiju, mlatarali osušenim stabljikama kukuruza. Primetivši da su joj misli odlutale, Fibi opomenu sebe da nije došla tu da bi se bavila samotnim razmišljanjima i zapodenu razgovor sa Silijom. Silija je već imala dvoje dece, a treće je bilo na putu, tako da su imale idealnu temu za ćaskanje. Primetila je kako prugasti mačak silazi sa drveta i skrenula pogled ka maloj Livi. Devojčica se veselo osmehivala dok je njen ljubimac prilazio trpezi kako bi iskamčio svoju porciju piletine. Dankan i Fin su za to vreme diskutovali o košarci, upuštajući se u sve žučniju raspravu koja je uključivala bockanje viljuškom i čašćenje raznim epitetima. Dok su se međusobno prozivali, ostali su se pravili kao da ih ne primećuju. Njih dvojica nisu bili samo prijatelji, zaključi Fibi kada su njihove uvrede počele da se graniče sa apsurdnošću. Bez obzira na razlike u poreklu, vaspitanju i boji kože, Dankan i Fin bili su braća. Zato što su samo braća mogla tako da se okome jedan na drugog. Braća po krvi ili po srcu. Tada joj je prošlo kroz glavu da ju je Dankan pozvao na nedeljni roštilj kod svoje porodice. To je zaista bio jedan od onih trenutaka, shvatila je. Monumentalan sudbinski trenutak. „Da kojim slučajem niste u srodstvu sa pokojnom Elizabet Maknama- rom iz Džons strita?“ Fibi se prenu iz razmišljanja, osetivši netremičan pogled Mame Bi. „Jesam. Ona je bila rođaka mog oca. Jeste li je poznavali?“ „Samo iz viđenja.“ Fibina ramena se naglo ukrutiše jer je po Beatrisinom tonu bilo jasno da nije imala visoko mišljenje o rođaki Bes. Bilo joj je krivo zbog toga jer su ljudi često bili skloni da sve pripadnike porodice Maknamara svrstavaju u isti koš sa zlovoljnom i džangrizavom staricom koja im je ostavila svoju vilu. „Nekad sam bila kućna pomoćnica gospođe Tajdbar iz Džons strita“, nastavi Bi. „Ona se upokojila pre više od deset godina.“ „Nisam lično poznavala gospođu Tajdbar.“ „To me uopšte ne čudi. Ona i gospođica Maknamara nisu razgova- i rale.“ Mama Bi je tako jetko naglasila te reči, da je Fibi bila uverena da taj detalj nikome nije promakao. „Da, njih dve su bile na ratnoj nozi. Sporečkale su se zbog nekog

nesporazuma u baštovanskom klubu.“ To se desilo još pre nego što su se uselili u vilu Maknamara. Vreme nije izgladilo sukob tako da niko ko je živeo pod krovom rođake Bes nije smeo da razgovara ili da se druži sa Tajdbarovima. ,,A gospođa Tifani? Ona je imala vlastitu poslugu, ali me je povremeno zvala da im priteknem pomoć. Je l’ ona još u životu?“ ,,Jeste“, s olakšanjem odgovori Fibi. Vesela i ekscentrična gospođa Tifani je predstavljala mnogo bezbedniju temu. „Živa je i zdrava. I uopšte se nije promenila.“ „Dok sam radila kod nje, živela je sa četvrtim mužem.“ „Posle toga je došao još jedan, a sada intenzivno traga za šestim.“ „Nikad nije promenila prezime, zar ne? Ostala je gospođa Tifani, iako je toliko puta izašla pred oltar.“ „To je prezime njenog drugog muža“, objasni Fibi. „Svidelo joj se kako zvuči, pa nije htela da ga se odrekne. Ili bar ona tako kaže.“ Krajevi Beatrisinih usana zaigraše. „Ako se ne varam, vaša rođaka se nije slagala ni sa gospođom Tifani.“ „Rođaka Bes se ni sa kim nije slagala. Ona je... ovaj... imala je nezgodnu narav.“ „Svako je onakav kakvim ga dobri bog napravi. Dok sam radila za gospođu Tajdbar, povremeno sam viđala vašu majku. Ona je fina i ljubazna žena. Uvek mi se javljala. Čini mi se da ličite na nju.“ „Ja pomalo ličim, ali je moja ćerkica ista baka.“ „Onda je sigurno prava lepotica. Prenesite majci pozdrave od Bi Hektor.“ „Hoću. Sigurna sam da će joj biti drago kad čuje da sam bila kod vas. Znate, ona baš voli Dankana.“ „Ko njega ne bi voleo?“ Bi se nagnu ka njoj dok su Dankan i Fin nastavljali svoju debatu. „Šta nameravate s tim momkom?“ „Sa Dankanom?“ Možda zbog vina, ili zbog neposustajućeg plamtaja u Beatrisinim očima, Fibi izgovori prvo što joj je palo na pamet. „Ne znam. Još pokušavam da odgonetnem šta on namerava sa mnom.“ Bi prasnu u veseo srdačan smeh. „Niste prva lepojka koju je doveo ovde“, rekla je, potapšavši je po ramenu. „Nisam se ni nadala da sam prva.“ „Ali ste prva koju je upoznao sa mnom.“ ,,Oh.“ Fibi zaključi da je najbolje da otpije još nekoliko gutljaja vina. „Pa, kakav sam utisak ostavila?“ Bi se ležerno osmehnu i tresnu šakama o sto. „Ako hoćete pitu i kolače, moramo da raščistimo sto.“ Svi istog trenutka poustajaše i rastrčaše se naokolo. Bi se ponovo okrenu ka Fibi i pokaza na

gomilicu posuđa. „Šta kažeš da nam malo pripomogneš?“ Fibi klimnu glavom, odahnuvši od olakšanja. Bio je to signal da je poslala deo porodice. U pozne večernje sate tog blaženog dana Fibi je stajala pred vratima svoje kuće, topeći se u Dankanovom zagrljaju. „Žao mi je što ne mogu da te pozovem unutra“, rekla je čeznutljivim glasom. Kada je on naherio glavu i promenio ugao, pomislila je da će joj moždane ćelije procvrčati od vreline njegovog poljupca. „Mada izgaram od želje da te odvedem na sprat i da te skinem.“ ,,Kada?“, prodahta on, klizeći rukama preko njenog tela i raspirujući obostranu glad. „I gde?“ „Ne znam. Ne želim da izigravam neku čistunicu, ali večeras stvarno ne mogu. Zbog Karli. I zbog majke.“ Ona pokaza rukom ka kući. „Sve je tako zamršeno.“ „Onda možeš da dođeš na večeru kod mene.“ Njene kosti se pretvoriše u rastopljenu kašu dok je prelazio usnama preko njenog vrata. Večera kod njega. To je svakako bio šifrovani poziv na seks. Hvala bogu! „Ti ćeš je spremiti?“ „Nipošto. Ne želim da završiš u bolnici. Naručiću picu.“ „Može. Obožavam picu.“ ,,Kada?“ „Ovaj... sutra ne mogu. Moram da...“ Naravno, morala je pomno da razmisli o tome. Morala je da bude praktična i oprezna. ,,U utorak. U utorak uveče. Svratiću do tebe kad završim smenu. Pod uslovom da...“ „Pod uslovom da neki očajnik ne odluči da se baci sa krova ili da uzme taoce. Dakle, u utorak.“ On se odmaknu od nje i prostreli je gorljivim pogledom. „Kakvu picu želiš?“ „Iznenadi me.“ „Računaj na to. Laku noć, Fibi.“ „Laku noć. Čekaj!“ Pre nego što je krenuo, ponovo je sklopila ruke oko njegovog vrata i prepustila se opojnom poljupcu sve dok njena žudnja nije počela da se graniči sa bolom. „Sad stvarno moram unutra.“ Bilo je pametnije da utekne odatle pre nego što mu ne strgne odeću i ne učini nešto stvarno sumanuto. I dalje omamljena njegovim dodirima, krenula je uza stepenište. Taj muškarac imao je čudesno dejstvo na nju, pomislila je. Čim bi se našla u njegovoj blizini,