Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

pretvarala se u uzburkanu lokvu goruće požude. I, mada je utorak delovao tako daleko, uživala je u slatkom iščekivanju. Dok joj je srce treperilo u grudima i dok joj se toplina razlivala kroz utrobu, zapitala se kada je neki muškarac uspeo u njoj da pobudi takav kovitlac strasti. Nije mogla da se seti. A to je valjda nešto govorilo. Iz dnevne sobe je dopirao žamor TV-a i razdragani smeh njene ćerkice. Još nije bilo vreme za spavanje, pomislila je. Poželela je da nakratko ostane sama, bar trenutak ili dva, pre nego što bane u dnevnu sobu sa tim benavim osmehom na licu. Pošto je noć bila tako lepa i blaga, otvorila je prozor u svojoj sobi. Još malo pa će morati da pozatvaraju sve prozore i vrata i da uključe klimu kako bi se izborili sa omorinom koja se leti obrušavala na Savanu. Odlučila je da skine haljinu i da obuče pidžamu pre nego što se pridruži curama. Stajala je nasred sobe, u donjem vešu, kada je ponovo začula ono zviždanje. Tihi setni zvuci su lelujali kroz otvoren prozor, ispunjavajući je neobjašnjivom jezom. Ta melodija. Ista ona melodija koju je zviždukao muškarac sa fotoaparatom. Tada joj u mislima izroni jedna slika. Slika usamljenog turiste koga je nedavno spazila na River stritu. Ali, to nije mogao da bude isti čovek. Pokleknuvši pred strepnjom i radoznalošću, navukla je kućnu haljinu i prišla terasi. Energično je odgurnula vrata i virnula napolje, ali je zviždanje naglo prestalo. Na širokom belom pločniku u Džons stritu nije bilo ni žive duše.

ČETRNAESTO POGLAVLJE enski glasovi, koji su je uvek podsećali na razdragani cvrkut ptica, odjekivali su iz kuhinje kada je Fibi krenula na jutarnju kafu. Bilo joj je čudno kada je među tim veselim žamorom nazrela i Karlin glas. Taj detalj se baš nije uklapao u uobičajenu rutinu. Njena ćerkica je volela da ide u školu, ali to nije važilo i za ponedeljak ujutru. Međutim, kada je kročila unutra i obrela se usred modne revije, shvatila je zašto je njena ćerkica tog jutra bila tako bajno raspoložena. Samo je novi džemper - ili neki drugi modni detalj - mogao da izmami tako oduševljen osmeh na njenom lišcu. Džemper u kome je trenutno paradirala kao finalistkinja modne revije Prodžekt ranvej imao je delikatnu, gotovo krhku plavičastu boju. Tako nežno joj je padao preko ramena i lepršao oko struka, da se činilo kao da je satkan od oblaka. Karli napravi vešt okret, kao da se nalazila na manekenskoj pisti. „Pogledaj, mama!“, doviknula je kad je spazila Fibi. „Pogledaj šta mi je baka ištrikala!“ „Stvarno je lep.“ Fibi pažljivo opipa rukav. Džemper je, čak i na dodir, podsećao na oblak. „Ako tako nastaviš, mama, stvarno ćeš je razmaziti.“ ,,A čemu inače služe bake? Ako ti je za utehu, ovo je probni uzorak. Karli će mi pomoći da reklamiram svoj biznis. Uradiću nekoliko komada za odrasle, ali sam htela da za početak napravim dečju verziju.“ „Baka kaže da će mi ištrikati i torbicu koja će se slagati s njim.“ „Bolje ti je da digneš ruke“, dobaci Ava, dodajući joj šolju sa kafom. „Vidiš da su sklopile savez. Imaš li vremena za topao doručak?“ „Ne, hvala. Tost će mi biti dovoljan.“ ,,A šta kažeš na ovo?“ Ava pruži korpicu sa svežim mafinima. „Jutros sam ih ispekla.“ Fibi prihvati jedan kolačić. „Izgleda da ste rešile da i mene razmazite. Karli, dušo, hajde da nešto doručkuješ pa ću te odbaciti do škole.“ „Obećala sam Popi i Šerilin da ćemo danas ići zajedno, sećaš se?“ Ž

„Naravno, dušo.“ Naravno da se sećala. Negde u zabitim uglovima svesti. „Ako ti je lakše, mogu ja da ih odvezem“, ponudi Ava. „Nema potrebe. Ovaj... htela sam nešto da vam kažem. Sutra uveče bi trebalo da izađem sa Dankanom... ako to ne predstavlja problem.“ Fibi primeti kako Ava i Esi razmenjuju značajne poglede iza Karlinih leđa dok je devojčica sipala pahuljice u činiju. „Dakle?“ „Pa, naravno da ne predstavlja problem.“ Esi joj uputi svoj najbezazleniji osmeh. „Avo, mislim da mi duguješ pet dolara.“ „Niste se valjda kladile...“ Fibi se ugrize za jezik, primetivši da je Karli sumnjičavo posmatra. „On je sad tvoj dečko?“ „Mila, ja sam previše stara da bih imala dečka.“ „Majka moje treće po redu najbolje drugarice Selin ima dva dečka. Se- lin kaže da se njena mama često hvali kako tako vešto žonglira na ljubavnom planu da njena leva ruka ne zna šta radi desna.“ „Takvi žongleri često završe sa lisicama na rukama. Zato više neću da čujem takve priče, Karli. Dogovoreno?“ Fibi duboko udahnu, spremajući se da stavi tačku na tu temu. „Samo izlazim na večeru sa prijateljem.“ I na partiju seksa, pomislila je. Nezamislivo dobrog seksa. Možda bi trebalo da kupi kondome? Naravno da je trebalo. Gospode, sad je još i o tome morala da razmišlja. „Ja bih baš volela da s nekim izađem na večeru“, ubaci se Ava. „Lepo je kad s nekim možeš da provedeš veče u prijatnom ćaskanju. Gde idete? Na neko fensi mesto?“ „Ma ne.“ Možda bi trebalo da kupi i nov veš? „Pozvao me je na picu.“ „To je baš lepo. Tako će atmosfera biti još opuštenija.“ „Ja obožavam picu“, procvrkuta Karli, uputivši joj molećiv pogled. Uzbuna! Grižnja savesti na pomolu! Dušo, pomislila je, samo mi dopusti da smirim svoje pomahnitale hormone, a onda ću ti se propisno odužiti. ,,Pa...“ „Mila, dobro znaš da svakog petka imamo pica-veče“, podseti je Esi. Dohvatila je bokal i nasula svojoj unuci još jednu čašu oranž-đusa, ne skidajući onaj rečiti osmeh sa lica. Baš kad je Fibi pomislila: Hvala, mama, Esi joj dobaci povratnu loptu. „Znaš, Fibi, bilo bi lepo da i ti njega pozoveš na večeru.“ „Ovaj... ne znam...“ „Na finu porodičnu večeru. I to što pre. Ako sam dobro shvatila, on je tebe sinoć odveo kod svoje porodice. Bio bi red da mu se odužimo.

Pre- nesi mu naš poziv i pitaj ga koje mu veče najviše odgovara.“ „Dobro, videću.“ Još komplikacija, prođe joj kroz glavu. Zašto je sve moralo da bude tako komplikovano? Zar jedna zrela žena nije mogla da se upusti u neobaveznu avanturu? Odgovor je, naravno, glasio ne. Neke žene su to mogle da urade, ali to nije važilo i za ženu koja je živela pod istim krovom sa svojom ćerkicom, majkom i počasnom starijom sestrom. „Hajde, Karli, požuri s tim doručkom, inače ćemo zakasniti. Ah, da! Htela sam nešto da vas pitam. Jeste li možda primetile da se neko doselio u ovaj kraj?“ „Ćerka Ližete i Morgana Fraja došla je u posetu, mada naokolo kruže glasine da se zapravo ne radi o poseti već da je Miri odlučila da napusti svog muža jer je saznala da se sa svojom tenis-partnerkom upušta u mnogo ozbiljnije stvari od uvežbavanja bekhenda.“ Ava dopuni Fibinu šolju. „Ah, da! I Porterovi su dobili novu ukućanku. Delije unajmila francusku dadilju kako bi vodila računa o njenim blizancima. Sirota madmo- azel! Neka joj je bog u pomoći!“ „Šta će joj dadilja?“, upita Esi. „Da možda ne namerava da se vrati na posao?“ „Deli kaže da je unajmila tu Francuskinju kako bi njena deca upoznala specifičnosti drugih kultura i kako bi ona dobila više vremena za volonterski rad. Što, rečeno prostim jezikom, znači da će naša Deli sad moći da ide u šoping bar pet dana nedeljno.“ ,,A da možda niste primetile nekog novog komšiju?“ „Znači, i ti bi da žongliraš?“, vragolasto upita Ava. „Daleko bilo!“ Fibi odmahnu glavom, oraspoložena njenom opaskom. „Samo mi se učinilo da sam spazila novo lice.“ U stvari, uopšte mu nije videla lice, prisetila se. „Primetila sam jednog tipa kako zviždi na ulici. Mislim, nije zviždao za suknjama nego je zviždukao neku pesmu. Nešto staro i setno. Ta melodija mi stalno odzvanja u glavi, ali ne mogu da se setim odakle je znam.“ Čim je Fibi počela da pevuši, Esi oduševljeno uzviknu, „Tačno u podne! Znate koliko volim stare filmove. To je tema iz filma Tačno u podne, sa Garijem Kuperom i Grejs Keli. Bože, kako je Grejs bila lepa! Kao san! A on... i on je bio prilično naočit. Ne napuštaj me, mila moja...“ zapevala je svojim nežnim zvonkim glasom. „Tako je. To je ta pesma. Čudno da neko danas zvižduće melodiju iz tako starog filma, zar ne?“ Zadovoljna što je rešila bar deo misterije, Fibi se odgurnu od stola, spremna za pokret. Ostatak misterije će ostaviti za kasnije. „Hoćemo li, Karli?“ Čim su ušle u kola, Fibi se okrenu ka svojoj ćerkici. „Mila, da li ti

smeta što izlazim sa Dankanom? Mislim, što izlazimo kao muškarac i žena?“ „Ne smeta mi. Ali, ako si prestara za dečka, zašto to radiš?“ Njena pametnica je gađala pravo u metu. „Nisam mislila da sam prestara da budem s nekim, već samo da je glupo da jedna zrela žena ima dečka.“ Štaviše, razvedena zrela žena i samohrana majka malog deteta. „Deluje mi logičnije da koristim reč prijatelj.“ „Selinina mama blista od ponosa kad pronađe novog dečka. Ranije je bila čak sa trojicom...“ „Ja nisam Selinina mama. I, pravo da ti kažem, uopšte mi se ne sviđa što pred vama priča o svojim momcima.“ „Ona o tome razgovara sa svojim prijateljicama, ali je Selin prisluškuje pa nam posle ispriča. A onda nas tri sve natenane pretresemo.“ „Ah, tako...“ Fibi ozlojeđeno uzdahnu, napuštajući kućni prilaz. „Da li Selini smeta što njena majka izlazi sa muškarcima?“ „Ne naročito. Kaže da joj je super sa Teri. To je devojka koja je čuva. Ima petnaest godina i užasno je zabavna. Zajedno gledaju TV i lakiraju nokte i đuskaju. A, osim toga... ti muškarci joj ponekad donose poklone i vode je na razna mesta. Jedan ju je vodio u Siks Flegs. Ludo se provela.“ „Shvatam na šta ciljaš.“ Fibi prasnu u smeh. „Stvarno si prava mala eksploatatorka.“ Karli se veselo iskezi. Majka ju je u šali često tako nazivala. „Ali, ako ne tražim poklone i ako ne moljakam nekoga da me odvede do Siks Flegsa, onda baš nisam eksploatatorka, je l’ tako? Znaš, baka uvek kaže da, kad ti neko nešto pokloni, treba da mu zahvališ tako da mu bude drago što ti je to dao. Čak i kad ti se poklon ne sviđa. To je lepo ponašanje.“ „Prava si opasnica, Karli En. Lukava kao lija. Stvarno sam ponosna na tebe.“ Fibi se taman vratila iz akcije sprečavanja potencijalnog samoubistva - iza koga se, kako se ispostavilo, krio samo patetičan pokušaj skretanja pažnje - kada je primetila kako joj Sajks maše iz zbornice. „Prijateljsko upozorenje, poručnice. U kancelariji vas čeka jedan pacov. „Neko iz istražnog?“ „Baš tako. Stigao je pre pet minuta.“ „Hvala vam, Sajkse.“ Trebalo je to i da očekuje, prođe joj kroz glavu. Zapravo, i jeste očekivala. Ali joj to nije pomoglo da potisne

mučninu koja joj je pokuljala iz utrobe. Poručnik Blekman iz Istražnog odseka bio je prosedi muškarac od pedeset i kusur godina. Imao je otromboljen stomak, rumeno lice i tanke suve šake. „Poručniče, oprostite što ste čekali. Ako se dobro sećam, niste se najavili.“ „Nisam, tako da nema potrebe da se izvinjavate. Smatrao sam da je bolje da svratim u neobaveznu posetu nego da vas, u ovom stadijumu, pozivam na službeni razgovor. Ako vam više odgovara ovo drugo, odmah možemo da zakažemo termin.“ Na Fibinom licu zaigra učtiv južnjački osmeh koji joj je odlično stajao i koji je obično postizao željeni cilj. „Nema potrebe da bilo šta zakazujemo dok mi ne objasnite o čemu to treba da razgovaramo.“ „0 tvrdnjama i optužbama koje ste izneli na račun policajca Arnolda Miksa.“ „Arnold Miks više nije policajac. Kao što znate, nedavno mu je oduzeta značka.“ „Ali je, kao što znate, bio policajac u vreme kada ste izneli pomenute optužbe“ , odvrati Blekman. „Nadam se da ste se oporavili od povreda.“ „Jesam. Hvala na brizi, poručnice. Ako je u pitanju neformalan razgovor, jeste li za šolju kafe?“ „Ne, hvala. Dakle, vi ste nedugo pre napada koji je izvršen na vas su- spendovali pozornika Arnolda Miksa?“ „Tako je.“ „Šta vas je navelo da preduzmete takve mere?“ „Moji razlozi su precizno navedeni u zapisniku.“ Fibi se srdačno osmehnu, kao osoba koja je u potpunosti spremna na saradnju. „Želite li da vam dam kopiju?“ „Hvala, već sam je dobio.“ Drkadžijo, pomisli Fibi, ne skidajući osmeh sa lica. „Utoliko bolje“, rekla je, pogledavši ga pravo u oči. „Pozornik Miks tvrdi da razlozi kojima pravdate njegovu suspenziju nisu verodostojni.“ Njen osmeh istog trenutka nestade, a ton joj postade oštar i odsečan. „Poručniče Blekmane, oboje odlično znamo da me je Arnold Miks napao, da me je sačekao u zasedi i naneo mi ozbiljne povrede. Oboje takođe znamo da se trenutno ne nalazi u zatvoru samo zato što su tužilaštvo i odbrana uspeli da se nagode i da je u više navrata dokazao da ima ozbiljne probleme sa samokontrolom, obuzdavanjem besa i prihvatanjem autoriteta, pogotovo ako je u pitanju ženski

autoritet. Zato vas molim da mi objasnite zbog čega ponovo potežete njegov slučaj.“ Blekman je prostreli mračnim pogledom. „Zbog ozbiljnih optužbi koje je izneo protiv vas i kapetana ovog odseka.“ Njegov odgovor ispuni je takvim besom da joj je došlo da ga uhvati za gušu, ali je znala da bi to samo dolilo ulje na vatru koju je što pre trebalo ugasiti. „Priznajem da me to ne iznenađuje jer mi je Miks baš ovde, u ovoj kancelariji, sasuo u lice neke od svojih gnusnih laži.“ „Pošto situacija tako nalaže, molim vas da mi odgovorite da li se nalazite u ličnom odnosu sa kapetanom Dejvidom Makvijem?“ „Naravno. Imam veoma ličan i platonski odnos prema kapetanu, koga poznajem i poštujem već duže od dvadeset godina. Ako ste razmotrili ovaj slučaj i pregledali moj dosje, sigurno ste upoznati sa okolnostima pod kojima smo se kapetan Makvi i ja prvi put sreli.“ „Napustili ste FBI kako biste prešli u ovaj odsek.“ „Jesam, iz više razloga, od kojih nijedan nije nedoličan ili u suprotnosti sa službenim odredbama. Radim u ovom odseku već sedam godina i za to vreme nije bilo apsolutno nikakvih primedbi na moj rad ili ponašanje. Moj dosje je čist kao suza. Uverena sam da Miksove optužbe ne mogu da okrnje moju reputaciju, a još manje reputaciju kapetana Makvija. Čisto sumnjam da je neko spreman da poveruje u optužbe degradiranog policajca koji me je zbog suspenzije koju sam mu odredila premlatio na mrtvo ime.“ Blekman tiho puhnu i naduva obraze, što je bila prva emocionalna reakcija koju je ispoljio još otkako je kročio u kancelariju. „Svestan sam da vam ovaj razgovor teško pada, poručnice.“ „Da mi teško pada? Poručniče Blekmane, moram vam priznati da sam, kao policijska službenica i kao žena, potpuno zgrožena što od mene zahtevate da uopšte razgovaram o tome.“ „Shvatam vas, ali mi dužnost nalaže da vam postavim još neka pitanja. Dotični oficir takođe tvrdi da ste pokušali da mu priđete na krajnje nedoličan način i da ga svojini autoritetom primorate da se upusti u seksualnu vezu sa vama.“ „Da, i to sam čula.“ Sada je stvarno bilo dosta, pomislila je. I više nego dosta. „Nikad nisam pokušala da uspostavim bilo kakvu vezu sa Arnol- dom Miksom, a pogotovo ne seksualnu, što znači da imate moju reč protiv njegove. Na vama je da odlučite kome ćete poverovati. Što se mene tiče, iskreno se pitam kakve su sve veze potegli otac i deda dotičnog oficira da bi u ovo upleli istražni odsek.“ „Nisu ništa potegli. Samo su uradili ono ono što im pravila službe dopuštaju. Uložili su žalbu protiv vas i kapetana Makvija.“

„Trebalo bi da razmotrite kakvi motivi stoje iza te žalbe i da se zamislite nad činjenicom da kapetan Makvi duže od dve i po decenije verno služi ovom odseku i ovom gradu i da ne zaslužuje da mu jedan bahati drkadžija poput Arnolda Miksa kalja obraz i da upire prstom u njega.“ „Poručnice...“ „Još nisam završila, poručniče. Hoću da moje reči unesete u izveštaj. Slobodno pribeležite da je, po mom ličnom i profesionalnom uverenju, Arnold Miks lažljivi kopilan koji pokušava da prikrije svoje sramno i kriminalno ponašanje podizanjem lažnih optužbi radi uništavanja reputacije jednog čestitog čoveka i časnog policajca.“ Peneći od besa, Fibi se odgurnu od stola. ,,A sad bih vas zamolila da napustite moju kancelariju. Ako želite još nešto da me pitate, zakažite mi formalan razgovor i javite mi na vreme kako bih mogla da dovedem svog zastupnika.“ „Kako god želite.“ „Onda smo se dogovorili. Želim vam prijatan dan, poručniče Blekmane.“ Kada je Blekman izašao napolje, Fibi se stropošta na stolicu, ali joj je trebalo jedva četrdeset pet sekundi da zaključi da je bila previše ozlojeđena i uvređena da bi mogla da sređuje dokumentaciju. Nije mogla čak ni da se pretvara da to radi. Zgrabila je svoju tašnu i izmarširala u hodnik, praćena radoznalim i saosećajnim pogledima svojih kolega. „Izgubljeno vreme“, rekla je novoj asistentkinji. „Vraćam se za jedan sat.“ Biće bolje da malo prošeta, zaključila je. Znala je da su svež vazduh i fizička vežba predstavljali dva glavna smirujuća faktora kada bi je nešto izbacilo iz takta. Brzim odsečnim korakom je izašla napolje, plašeći se da bi, ako ostane unutra, mogla da kaže ili uradi nešto zbog čega će kasnije zažaliti. Što dalje od stanice i što dalje od policajaca, pomislila je. Mogla je da odabere neku lakšu profesiju. Psihologiju ili psihijatriju, kao što je svojevremeno nameravala. Ali to nije uradila. Uprkos svim godinama planiranja i uprkos svim školama kroz koje je prošla, stalno se vraćala na to. Znala je da je Esi zbog toga provela bezbroj besanih noći. Sam bog je znao da to nije bio najbolji izbor za razvedenu ženu sa detetom kome je majka bila preko potrebna. To uopšte nije bio pametan potez. Ona je imala odgovornost. Morala je da izdržava porodicu, a to bi sigurno mnogo lakše i elegantnije postizala pedesetominutnim terapeutskim seansama nego danonoćnim dirinčenjem u stanici i na terenu.

I zbog čega je sve to radila? Da bi joj dripac koji ju je brutalno pretukao nakačio istražni odsek na vrat? Da bi neko nju saslušavao i presliša- vao još pre nego što su joj modrice izbledele? Progutala je besmislenu kaznu koju je taj siledžija dobio za svoje postupke. Prihvatila je službenu politiku i pomirila se sa činjenicom da su svi, zarad viših interesa, bili voljni da zataškaju stvari. I, ako ćemo iskreno, čak joj je donekle laknulo što neće morati da dreždi u sudnici i da bezbroj puta ponavlja šta joj je sve taj skot uradio. Ali ovo? Nije bila sigurna da će moći da proguta i to poniženje. Kakve su joj opcije sada stajale na raspolaganju, upitala se, skrećući ka svežem i senovitom Čipjua skveru. Mogla je sve zajedno da ih otera u tri krasna i da napusti policiju. I da, zajedno s tim, odbaci dvanaest godina naporne obuke i rada. Savesnog i požrtvovanog rada, podsetila se. Mogla je da zahteva iscrpnu formalnu istragu i da razbuca tu skarednu kliku u paramparčad, priuštivši beskrajan užitak onima koji su se jagmili za skandalozne detalje kao deca za šarene balone. Ili je mogla sebi da utuvi u glavu da je ponos ponekad bio manje važan od onoga što se moralo uraditi. Spustila se na jednu od klupa, na onu na kojoj je sedeo Forest Gamp dok je čekao autobus. „Šta kažeš, Foreste, život je kao bombonjera?“, promrmljala je. „Malo sutra!“ Ali je, uprkos tome, već bila daleko mirnija. Bilo je dobro što je malo- pre zaboravila na smirenost i što je onom pacovu iz istražnog skresala u lice sve što je imala da mu kaže. Bilo je dobro što je pokazala zube i što mu je stavila do znanja da neće dopustiti da je neko šikanira, pa makar se zakačila sa kompletnim istražnim odsekom i službenom politikom, sa tom starom ortačkom mrežom veza i vezica i bilo kojom drugom pošasti. Neka ispituju do mile volje. Ona nije imala šta da krije. Vratiće se u svoju kancelariju zato što joj je tamo bilo mesto. I zato što to nije bio samo izbor koji je napravila već posao kojim je iz dubine duše želela da se bavi. Ali, to je moglo da pričeka. Sedeće još malo tu - baš kao Forest Gamp - i posmatrati kako svet promiče pored nje. Koliko god da su stvari u tom svetu bile zeznute, ona je i dalje bila njegov sastavni deo. Skrenula je pogled ka ženi koja se spustila na njenu klupu, osmotrivši je ispod oka. Drsko beličasto sunce se presijavalo preko bujne grive kestenjaste kose. Široka izražajna usta su joj bila

našminkana karminom boje zrele breskve. Na sebi je imala prozirnu belu haljinu koja je isticala duge noge i sandale sa visokim štiklama i mnoštvom tankih kaiševa. Holivud je često dolazio u Savanu, ali ipak nije bilo baš uobičajeno da prošetate kroz park i da se Džulija Roberts spusti na klupu, tik do vas. Naročito ako je Džulija imala izraženu Adamovu jabučicu i zaista krupne šake. „Nadam se da vam ne smetam.“ Glas joj je bio lenj i razvučen, usporen kao i sve drugo u Savani. „Ove sandale me prosto ubijaju.“ „Nipošto. Mislim da vam predivno stoje.“ „Oh, hvala vam!“ Žena opruži stopala, ponosno pokazujući sandale ispod kojih su provirivali nokti obojeni identičnom nijansom kao i njene usne. „Kad sam ih videla kod Džezabel, došlo mi je da padnem u nesvest. U poslednje vreme se klonim takvih mesta jer sam užasno slaba na obuću, ali kad sam ih spazila u izlogu, morala sam da ih kupim, pa kud puklo da puklo.“ Fibi se osmehnu, pomislivši na Karli. Njena ćerkica bi odlično razumela tu ženu. „Lepe su kao san, ali su užasno neudobne. Dovoljno je da napravim pet koraka pa da nabijem žuljeve. Znate, ja nisam ona.“ Fibina sagovor- nica diskretno spusti naočari sa modernim okvirom. „Često nas pome- šaju, jer Džulija i ja delimo izvesne kvalitete.“ „Da, stvarno ličite.“ „Samo što ona ima pristojnog muža i divnu decu, a ja sam i dalje na berzi.“ Neznanka vragolasto namignu i pruži joj ruku. „Marvela Star.“ „Fibi Maknamara.“ „Mogu da se kladim da sam te i ranije viđala ovde, Fibi. Kome ne bi zapala za oko ta veličanstvena kosa? Skoro svakog dana svraćam u ovaj park. Znaš, u blizini se nalazi policijska stanica.“ „Kako ne bih znala?“ „Obožavam muškarce u uniformi. Policijska konjica često patrolira ovuda. Uniformisani muškarac na konju! Da ti pamet stane!“ Marvela se zavali na naslon i prisloni dlan na grudi, ispustivši čeznutljiv uzdah. „Užasno sam slaba na takve tipove. Znaš, mila, ja radim u noćnom baru Chez Vous. Jesi li nekad bila tamo?“ „Nisam.“ ,,Oh, trebalo bi da svratiš nekom prilikom, da pogledaš naš šou. Radim noću tako da preko dana uglavnom spavam, ali po podne često svratim do parka da prošetam i da ošacujem pandure.“ Marvela zavuče ruku u vrećastu tašnu koja je takođe imala boju breskve i izvadi kesicu sa bom- bonama. „Hoćeš jednu?“

„Hvala.“ Nakon još malo ćaskanja i nekoliko bombona od limuna Fibi se mnogo bolje osećala. „Živiš u ovom kraju?“, upita je Marvela. „Ne baš. Radim u blizini. U policijskoj stanici. Znaš, ja sam pandurka.“ „Ma, šta kažeš?!“ Marvela je ushićeno ćušnu u mišicu. „Ozbiljno? Daj da ti vidim pištolj.“ Oraspoložena Marvelinom reakcijom, Fibi blago raširi svoj blejzer, pokazavši joj pištolj i značku koja joj je bila prikačena za pojas. Marvela oduševljeno zazvižda. „Ko bi rekao da se takva lepotica bavi tako opasnim poslom? Ali, poznato je da izgled često vara. Najhitnije je ono što se skriva ispod fasade, a to retko ko primećuje.“ „Da, najčešće je tako.“ „Znaš li nekog uniformisanog frajera koji bi mogao da bude zaintere- sovan za damu mog senzibiliteta?“ „Ako nisu zainteresovani, mogu samo da ih žalim.“ „Ah, stvarno si slatka!“ „Ako naiđem na nekog frajera po tvom ukusu, poslaću ga u Chez Vous. Pretpostavljam da ćeš nakon toga umeti sama da se snađeš.“ „Nego šta, draga moja. Možeš da se kladiš u to.“ Dok je sedela na toj klupi, mogao je do mile volje da je slika. Bila je to čista premija! Uopšte se nije nadao da će nju zateći na tom skveru. Da će je uloviti u trenutku kada je izašla u šetnju. Ali je ona bila tu, pravo ispred njega. Samo mu je bilo žao što je nosila naočari, tako da nije mogao da joj vidi oči. Ali, uprkos tome, bio je to pun pogodak. Odlučio je da malo procunja po parku, kad gle čuda! Nabasao je pravo na Fibi. Hodala je brzo i odsečno - kao neka Jenkijevka - grabeći nogama preko staze i njišući kukovima. Bila je zajapurena od besa, mogao je da se kladi u to. A njen bes i njen nemir su mu godili u tolikoj meri, da su ga prožimali slatkom jezom. Upitao se da li joj se dopao poklon koji joj je ostavio. Šteta što nije mogao da ostane tamo, da zauzme busiju i osmotri njenu reakciju. Baš ga je zanimalo kakvu je grimasu složila kada je pronašla mrtvog pacova. Ali, ne mari, tešio se. Njih dvoje će imati sasvim dovoljno vremena da obnove svoje poznanstvo. I da se vide, licem u lice. Nije imao pojma o čemu je razgovarala s tim prokletim transvestitom, ali mu je to pružilo priliku da napravi još nekoliko

snimaka. Pošto je brbljala kao navijena, nije bilo opasnosti da ga primeti. Kada je konačno ustala sa klupe i krenula ka stanici, prešao je usnama preko vrhova prstiju i poslao joj poljubac. „Vidimo se uskoro, dušo“, promrmljao je. Dejv ju je pozvao pred kraj smene. Kada je kročila u njegovu kancelariju, razgovarao je s nekim preko telefona. „Da, to će mi olakšati stvari. Zahvaljujem. Javiću ti šta sam uradio.“ Dejv spusti slušalicu i zavrte se na stolici, pažljivo je osmotrivši. „Neću te dugo zadržati. Sigurno želiš da se što pre vratiš kući.“ „Ponedeljkom uveče se obično mučimo oko domaćeg. Moja devojčica se preko vikenda malo razmazi pa joj teško pada početak nove radne ne- delje. Ima li nekih problema, kapetane?“ „Znam da te je danas posetio tip iz istražnog.“ „Tačno.“ ,,I znam da si uvređena i besna zbog toga.“ ,,I to je tačno.“ „Shvatam kako se osećaš, Fibi, ali nemaš razloga za brigu. Ne mogu da nas optuže za nešto što nismo učinili. Moraš biti svesna činjenice da Miksovi imaju jake veze u odseku i u gradskoj većnici. Arnijev ispad predstavlja ozbiljan udarac za njihovu čast pa pokušavaju da sačuvaju obraz.“ „Da sačuvaju svoj obraz tako što će nas pretvoriti u moralne nakaze“, odbrusi ona. „Žao mi je što posle svega moraš da prolaziš još i kroz ovo, ali uopšte ne sumnjam da si dovoljno snažna da se izboriš s njihovim nameštaljkama.“ „Pravo da ti kažem, mislila sam da ih sve zajedno oteram do đavola i da se zaposlim kao terapeut. Tačnije, kao bračni savetnik.“ Primetila je kako se Dejvove usne izvijaju u pritajen osmeh. „Ali, ako se ima u vidu šta se desilo s mojim brakom, shvatila sam da je bolje da dignem ruke od terapeutske karijere i da potražim nekog vudu-vrača. Možda bi on mogao nešto da izmađija i da mi skine ove probleme s vrata.“ „Obavesti me ako ga pronađeš. Možda bih i ja mogao da ga angažu- jem.“ Dejv se ponovo uozbilji. „Znaš da nema šanse da im to prođe, Fibi. To je samo dim. Dim će se s vremenom raspršiti.“ „Ne mora da znači. Zar ne čitaš šta piše na cigaretama? Dim ostavlja mrlje na plućima. I može da te košta glave.“ „Narednik Miks je potegao svoje veze. Zaposlio je svog sina u obez-

beđenju. To je težak šamar za tipa kao što je Arni. I težak šamar za Miksa seniora koji očigledno smatra da si ti kriva za sramotu koja je prekinula njihovu dičnu porodičnu tradiciju. Zato pokušava da ti se osveti.“ Primetivši da Fibi ćuti kao zalivena, Dejv se ponovo okrenu na stolici i nastavi, „Ako ostaneš pribrana i hladnokrvna, mogu da ti pijunu pod prozor. Zato sad lepo idi kući i zaboravi na današnju neprijatnost. Dovoljno je što ćeš morati da se uhvatiš u koštac sa tablicom množenja i deljenjem krupnih brojeva.“ Nije bilo svrhe da se raspravlja s njim, zaključila je. Zato što je bio u pravu. Stvarno je trebalo da ignoriše te kabadahije. „Karli će večeras biti zle volje. Svakog ponedeljka moraju da nauče reči kojima će obogatiti svoj vokabular. Moja devojčica smatra da već ima dovoljno bogat vokabular tako da je užasno nervira što mora da uči reči koje im je učiteljica zadala. Šta ćeš ti večeras da radiš?“ „Raščistiću ove papire, a onda ću se vratiti kući i baciti se na konzerve i hladno pivo.“ „Mogao bi da večeraš kod nas. Znaš da...“ Ona zastade, ispunjena me- šavinom besa i tuge, kada je primetila izraz na njegovom licu. „Znači, stvarno je dotle došlo? Zar zbog laži dvojice bahatih dripaca više ne možemo da budemo čak ni prijatelji?“ „Naravno da ćemo biti prijatelji, Fibi. To se nikad neće promeniti. Ali smatram da je trenutno pametnije da se držim svojih konzervi. Budi strpljiva i sačekaj da se dim rasprši, a kada se to desi oboje ćemo izaći iz ovoga čisti kao suza. Obećavam ti.“ „Čini mi se da pod hitno moram da pronađem tog vudu vrača.“ Na Dejvovom licu ponovo zaigra osmeh, onaj staloženi strpljivi osmeh iz koga je uvek crpla snagu i podršku. „Oboje valjano radimo svoj posao i nastavićemo tako, uprkos pakosnim jezicima. Kad smo već kod toga, danas si bila stvarno dobra. Tamo, na koledžu.“ „Ma, običan lažnjak. Kad sam primila poziv, rečeno mi je da se neka devojka zabarikadirala u studentskom domu i da kod sebe ima nož, pušku i bočicu sa pilulama. Kad sam je nagovorila da izađe, ustanovili smo da je zapravo imala makazice za nokte, praznu dvadesetdvojku i flašu prokletog tamsa.“ „Da, ali je mogla da ima i napunjenu pušku, lovački nož i bočicu barbiturata. To što je u pitanju bio lažnjak ne umanjuje vrednost tvog nastupa. Uspela si da je nagovoriš da izađe i to je ono što je najvažnije. A sad lepo briši odavde i idi kod svog deteta.“ Dejv je i u tom pogledu bio u pravu, pomislila je dok je prilazila svojim kolima. Bilo je najvažnije spasiti nečiji život. Čak i kada je tvoj bio u

rasulu. Zar nije bilo čudno, razmišljala je Ava, daje muškarac koji se viđao sa Fibi - štaviše, muškarac sa kojim je Fibi te večeri imala zakazan sudar - naprasno istupio sa predlogom da se ona, Ava, tog popodneva nađe s njim? Još joj nije bilo jasno zašto je pristala. Možda iz puke radoznalosti, ili zbog vaspitanja, ili zato što nije mogla da odoli njegovom šarmu. Ili od svega pomalo, zaključila je dok se spuštala Vitaker stritom. Odlučila je da krene peške. Parkiranje automobila u centru grada je moglo da se pretvori u pravi košmar. A, osim toga, iz kola nisu mogli da se razgledaju izlozi. Ili bar ne dovoljno bezbedno. A ona je obožavala da zuri u izloge. Zato uopšte nije bilo čudno što je Karli još u tim godinama bila navučena na šoping. Naprosto je poklekla pred njenim i Esinim uticajem. Mesto sastanka ionako nije bilo daleko. A Savana je božanstveno izgledala u aprilu. Ava je volela Savanu. I volela je vilu Maknamara, što nije bilo čudno. Bila je tu tako dugo, da se već srodila s tim mestom. Naravno, volela je i svoju slatku kućicu u Zapadnom Četamu. Kuću u kojoj je vodila savršen život, ili je bar tako verovala. Sa uspešnim mužem i divnim sinčićem. I neizostavnim zlatnim ritriverom. Ali je njen brak, duboko unutra, bio daleko od savršenog. Gospode, bio je to strašan udarac za njen ponos. Preljubništvo nikad ne predstavlja lepu ili prijatnu stvar, a naročito ne onda kada muž mora da odvuče u krevet svaku ženu koja mu uđe u vidno polje i kada je žena toliko šlepa da zanemaruje sve signale, sve dok je istina ne tresne posred lica. I tako se Ava ponovo vratila u vilu Maknamara. Bez muža i bez psa. Pas joj je isprva jako nedostajao, jetko je pomislila. Bila je zahvalna što je imala gde da ode i što je njen sin imao gde da odrasta. Bila je zadovoljna što je imala posao i što je nekome bila od koristi. Iako je i dalje povremeno priželjkivala da taj neverni dripac okonča karijeru u nekoj olupini pored puta, njena osvetoljubivost je značajno splasnula od onih dana kada se svakodnevno molila da njenog bivšeg - muža tresne brzi voz. To je bio nekakav napredak. Bila je toliko zaokupljena svojim mislima, da umalo nije promašila kuću. „Hej, Ava!“

Zastala je, skrenula pogled u pravcu glasa i primetila kako Dankan silazi niza stepenice stare zapuštene kuće. Ako je krenula u razgledanje imala je šta da vidi, pomislila je, odmerivši ga pogledom očarane žene. Uopšte je nije čudilo što je Fibi bila toliko zainteresovana za tog tipa. Stvarno je dobro izgledao - sa tom vižljastom građom, razbarušenom kosom i ubistvenim osmehom. Iako Ava u prošlosti nije dokazala da ume pravilno da proceni muški rod, mogla je da se kladi da je u ovom slučaju važilo pravilo što u izlogu to i u radnji. „Oprosti, nešto sam se zamislila. Oh, gospode! Ovo je kuća koju si kupio? Kuća koju mi je Esi pomenula?“ ,,Jeste.“ Dankan se nežno zagleda u vremešno viktorijansko zdanje. „Treba je malo doterati.“ „Da, to je nesporno.“ Pola prozora bilo je prekriveno zakucanim daskama, a prednji trem bio je izanđao i upao kao staračka vilica. Boja na fasadi - ili, bolje rečeno, ono što je od nje ostalo - ljuštila se sa drveta u bolesnožućkastim ljuspicama. „Moraćeš dobro da zasučeš rukave“, natuknu ona. „To je sastavni deo izazova. Baš o tome sam i hteo da porazgovaram s tobom.“ „0 čemu?“ „Hajde, popni se ovde pa ću ti sve objasniti. Stepenice nisu u tako lošem stanju.“ On je uze za ruku i povede je ka tremu. „Sama struktura je prilično stabilna. Naravno, treba štošta da se sredi, ali su to uglavnom estetski detalji.“ „Onda će ti trebati mnogo Maks faktora, Dankane.“ „Maks... Ah, da. U pravu si, moraćemo dobro da je našminkamo, ali sam već razradio plan. Za početak ćemo se usredsrediti na to da ostavlja dobar utisak na prolaznike. Vaša vila spolja ostavlja fantastičan utisak. Koliko čujem, ti si zaslužna za onaj predivan vrt.“ „Uglavnom.“ Ona izvadi flašicu vode iz tašne i pruži je ka njemu. „Nosiš vodu u tašni?“ „Nosim toliko stvari, da bih mogla da otvorim prodavnicu mešovite robe. Nikako ne mogu da shvatim kako su vama muškarcima dovoljni džepovi. Zar je moguće da vam baš ništa ne treba?“ Ona ponovo pokaza na flašicu. „Ako si žedan, slobodno uzmi. Imam još jednu.“ „Hvala, ne treba. Dakle, da se vratimo na priču o vrtovima. I tvom baštovanskom talentu.“ „Hmmm.“ Ava otpi gutljaj vode, prešavši pogledom preko travnjaka na kome je ladolež progutao sve ostale biljke. „Esi mi povremeno

pritekne u pomoć, a Fibi ima tako malo vremena, da eventualno stigne da počupa koju stabljiku korova. Ja najviše uživam u baštovanstvu, tako da se najviše i bavim time.“ „Ja volim da radim u vrtu.“ „Ozbiljno?“ To priznanje bilo je dovoljno da mu Ava uputi blistav osmeh. „To sam otkrio kada sam počeo da se zezam oko kuće koju... ovaj... oko kuće u kojoj živim. Nisam uopšte loš, ali si ti neuporedivo bolja. Zato mi je palo na pamet da bi mogla da mi pomogneš oko ovoga.“ „Oko ovoga?“ „Svestan sam da ćemo morati da krenemo od nule. Ovdašnje biljke su totalno zapuštene ili mrtve. Naravno, ako izuzmemo korov, koga ima u izobilju. Prvo ćemo morati čestito da se obračunamo sa korovom, a onda ćemo da nabavimo novo rastinje, po mogućstvu što razmetljivije. Recimo, sa ove strane bismo mogli da posadimo egzotična patuljasta stabla ili možda žalosne vrbe. I da napravimo špalir koji ćemo prekriti nekom bujnom puzavicom.“ Ava ponovo osmotri žalostan prizor. „Špalir, kažeš?“ „Da, mislim da bi to lepo izgledalo. A mogli bismo da napravimo i neku senicu. Strašno volim senice.“ Dankan zazvecka sitnišem koji je nosio u džepovima, zamišljajući finalni rezultat. „Naravno, biće tu i mnogo saksija i žardinjera, što većih i što razmetljivijih. A onaj prostor pozadi... tamo bismo mogli da napravimo mali trem sa ljupkim stočićem i stolicama. Trem će biti okružen cvetnim lejama i velikim saksijama sa i patuljastim drvećem koje će dodatno oplemeniti prostor. Dakle, hoćeš li da udružimo snage?“ „Oprosti, ali sam malo zbunjena. Ako sam dobro shvatila, ti nameravaš da me uposliš kao pejzažnog arhitektu?“ „Baš tako. Nameravam da te unajmim kao pejzažnog arhitektu.“ Ava otpi pozamašan gutljaj, osećajući kako joj knedla zastaje u grlu. „Dankane... otkud ti ideja da ja mogu da se prihvatim tako ozbiljnog po- ; sla? Ja nisam pejzažni arhitekta. Ja se samo bavim baštovanstvom.“ I on se bavio baštovanstvom, pomisli Dankan, ali je Ava sa biljkama radila ono što je Esi radila sa heklicom i koncem. Stvarala je umetnost. „Meni ovde ne treba pravi pejzažni arhitekta. Naravno, nemam ništa protiv njih, ali bih želeo nešto toplije i dramatičnije. Nešto što će nositi žig individualnosti. Sviđa mi se kako si uredila dvorište u Džons stritu i voleo bih da ovde napravim nešto slično. Evo, imam i slike.“ On joj pruži fasciklu koju je izvadio iz aktovke koja je stajala na stepeništu. „Tu su ti fotografije kuće, dvorišta, verandi i ostalih stvari

koje su relevantne za naš projekat. Napravio sam i nekoliko skica. Naravno, to je samo grub koncept koji se može menjati i dorađivati. A ovde imaš proračun budžeta koji mogu da odvojim za sređivanje i adaptaciju.“ Poklekavši pred znatiželjom, Ava otvori fasciklu i prelista papire, sve dok nije stigla do finansijskog proračuna. „Mislim da je bolje da sednem“, promucala je, spuštajući se na stepenište. „Samo izvoli.“ Dankan se ležerno spusti pored nje. On je voleo da sedi na stepeništu ili na pragu i da posmatra kako život promiče ispred njego- vih očiju. Zato mu nije bilo teško da ćuti dok je Ava pokušavala da dođe do teksta. „Dankane, ti si veoma fin i ljubazan muškarac, ali se plašim da nisi baš čist.“ Kada je on prasnuo u smeh, Ava zbunjeno odmahnu glavom. „Ovako krupan projekat se ni u ludilu ne nudi nekom amateru.“ „Reč krupan je relativan pojam. Imam mnogo krupniji projekat od ovoga, ali ćemo to ostaviti za drugi put. Što se tiče ovog ovde, želim da izgleda toplo i ušuškano, kao nečiji dom.“ Želeo je da ljudi koji su prolazili i pored kuće u njoj vide baš to. Dom. „Tvoj vrt mi tako deluje. Naučio sam ponešto o baštovanstvu, ali...“ Ona prezrivo frknu, bocnuvši ga prstom u grudi. „Nabroj mi pet-šest biljaka koje si primetio kod nas.“ „Pa, recimo... u onom ogromnom ćupu na verandi imate suncokret, tamnocrveni plamenac, lobeliju i turicu.“ Potom je prešao na biljke koje su bile posađene u saksijama i na grmlje i cvetne leje u prednjem delu dvorišta. Ava začkilji očima iza zatamnjenih stakala. „Da to možda nisi negde pribeležio i naučio napamet?“ „Imam dobru moć zapažanja, naročito ako me nešto interesuje. Mislim da bi bilo dobro da razmisliš o mom predlogu. Imaš par nedelja da doneseš konačnu odluku. U međuvremenu, možeš da osmisliš neke ideje, pa ćemo ih zajedno pretresti. Mogao bih...“ On baci pogled na sat i skoči kao oparen. „Oprosti, ali moram odmah da krenem. Fibi za nekoliko sati dolazi na večeru, a ja još ništa nisam...“ „Hajde onda, požuri“, promrmlja Ava. „Ako ti ne smeta, ja bih još malo ostala ovde.“ „Zašto bi mi smetalo? Slobodno procunjaj naokolo.“ On ustade sa stepeništa i ponovo se zagleda u kuću. „Stvarno bih hteo da joj vratim stari sjaj. Razmisli o mojoj ponudi, važi?“ „Hoću.“ Kada je Dankan ušao u kola i odvezao se kući, Ava se ponovo

spusti na stepenište. Dugo je sedela i razmišljala, uverena da taj bogataš nije imao baš sve daske na broju. Potom se pridigla na noge, ponovo se zagledala u kuću i pažljivo krenula preko utonule verande. Setila se svog malog, besprekorno doteranog dvorišta u Zapadnom Četamu. I razmetljivih biljaka čiju lepotu niko nije mogao da previdi. Setila se kako je predano dovlačila zemlju, đubrivo, tresetnicu. S koliko je žara kopala i sadila i znojila se i plevila. Koliko je truda uložila da bi stvorila svoj mali ušuškani dom. Da bi stvorila rajski vrt u kome se, kako se kasnije ispostavilo, krila ljuta guja. A ona sve vreme nije imala pojma o tome, nije mogla ni da sanja da će jednog dana morati da napusti to čarobno mesto koje se začelo u njenoj mašti i koje je stvorila vlastitim trudom i znojem. Zar ne bilo divno da vrati život tom zapuštenom viktorijanskom posedu? Da progna sve što je ružno i mrtvo i stvori nešto tako lepo, da čo- veku zastane dah? Bez bilo kog drugog motiva, osim da ovom svetu podari još malo lepote. Da, zaključila je, stvarno je trebalo da razmisli o tome.

PETNAESTO POGLAVLJE alo joj je trebalo da okrene Dankanov broj i da otkaže posetu. Što bi, naravno, bilo suludo. Zato što je očajnički želela da ode tamo i da dovrši ono što su pre nekoliko večeri započeli na njegovoj verandi. Ali je Razborita Fibi uprkos tome zapodenula raspravu sa Pohotljivom Fibi, đavo da je nosi, iznela je nekoliko sasvim održivih argumenata dok se tog popodneva vračala sa posla, dok se spremala za sastanak, pa čak i sada, dok je išla u susret romansi na Dankanovom zelenom ostrvu. Zar prvo nije trebalo da se malo bolje upoznaju? On je, van svake sumnje, bio zanimljiv i privlačan muškarac, ali čemu takva žurba? Zar ne bi bilo racionalnije, čitaj ’bezbednije, da se još nekoliko puta sretnu na nekom javnom mestu pre nego što odjuri kod njega i uradi ono što je, pod lakvim okolnostima, bilo neminovno? Naravno, Pohotljiva Fibi je mogla da istupi sa svojim argumentima. Zaboga, on joj se užasno dopadao i bilo joj je tako lepo u njegovom društvu. Nije mogla da se seti kada je poslednji put osetila takvu privlačnost prema nekom muškarcu. Imala je već trideset tri godine. Kada će raditi takve stvari ako ne sada? A opet, šta je stvarno znala o njemu, izuzev tričavih površinskih detalja? Ko je mogao da joj garantuje da se nije spetljala s tipom koji je koristio svoj šarm kao ubitačno oružje i menjao žene kao čarape? Možda je on bio običan žongler, muška verzija Selinine majke. Da li je stvarno želela da bude jedna od njegovih loptica? Do đavola, pa šta ako je bio i žongler? Taj frajer joj se užasno dopadao i tačka. Zar nije mogla da izlazi i da spava sa nekim muškarcem a da pri tom od njega ne zahteva apsolutnu ekskluzivnost? Zar nije imala pravo na svoja mala lična zadovoljstva? Zar nije zasluživala malo zabave i druženja? I malo prokletog seksa? I zato zaveži, gospođice Razborita, pomislila je. A opet, on je već počeo da se meša u njene stvari. Urođeni instinkt, baziran na cinizmu i sumnjičavosti, uporno joj je šaputao da je on očigledno pružao pipke, zadirući na njenu teritoriju. Njenoj majci je obezbedio etno-butik u kome je mogla da plasira svoje rukotvorine, a Avi mesto na kome će iskazati svoj baštovanski talenat. Šta je bilo M

sledeće? Da možda ne istupi sa velikodušnom ponudom da njenoj ćerkici kupi prodavnicu obuće? Naravno, bila je to apsurdna pomisao. Njena reakcija bila je preterana i neprimerena. Bila je previše zaštitnički nastrojena prema svojoj porodici. Ni njena majka ni Ava nisu smatrale da je prilika koja im se ukazala predstavljala zadiranje u njihov život. I niko nije mogao da kaže da nisu bile na visini zadatka koji im je ponudio. Problem je bio u tome što je sve što je bilo povezano s njim, njegov odnos prema njenoj porodici i njoj samoj, u njenim šakama postajalo tako rastegljivo, da se moglo usmeriti u bilo kom pravcu i poprimiti bilo koje obličje. Ako nastavi da bude tako opsesivna i džangrizava, nikom neće biti bolje zbog toga. Možda je bilo pametnije da naprosto okuša sreću i da uživa u trenutku. Osim toga, do tada je već bila previše blizu njegove kuće da bi mogla da okrene auto i da se kao neka uspaničena moronka vrati nazad. Otići će tamo i popričaće s njim. Upitaće ga šta se dešava i šta tačno hoće od Ave. Poješće picu, popiti nekoliko čaša vina i upustiti se u zrelu diskusiju o tome gde je vodila njihova još nedefinisana veza - ako je sve to uopšte nekuda vodilo. A ako Razborita Fibi nije bila zadovoljna time mogla je slobodno da izađe iz kola i da se peške vrati kući. Kada je skrenula na prilaz ispred Dankanove kuće, palo joj je na pamet da je, kada se prvi put obrela na tom mestu, bila pod dejstvom traume, dok je drugi put bilo toliko mračno, da gotovo ništa nije mogla da vidi. Međutim, sada je, potpuno svesna i pod savršenim osvetljenjem, sasvim drugačije doživela Dankanov posed. Kuća je bila veličanstvena, sa visokim prozorima, izrezbarenom belom stolarijom i šarmantnom plavičastom fasadom. Imala je prostrane terase i verande i elegantan nadsvođeni trem sa masivnim belim stubo- vima. Trem na kome se nedavno odigrao vatreni susret koji bi, da je bio u potpunosti realizovan, u startu eliminisao žučnu debatu između dva suprotstavljena dela njene ličnosti. Prešla je pogledom preko krovne terase koja je bila kao stvorena za posmatranje močvare i peščanih sprudova, raskošnog rastinja i svetlucave reke. Potom se usredsredila na vrtove. Na to bujno uzburkano more zelenila, na dražesne pritke i stazice. Dankan se očigledno razumeo u bašto- vanstvo ili je unajmio legiju ljudi koji su bili majstori svog zanata. Što je praktično bilo isto. Čovek nije morao lično da kopa i da sadi, da potkre- suje grane i da plevi, da bi uživao u lepoti i snazi rajskog

ambijenta. Bila je očarana lepotom tog zelenog ostrvskog kutka, igrom svetlosti i senke, šarenilom cveća i vrtlogom boja koje su poigravale oko kuće koja je predstavljala neodoljiv spoj smernosti i grandioznosti. Samo čovek sa vizijom mogao je da stvori tako nešto, zaključila je. Krenula je stazom koja je vodila ka kući, uživajući u toj romantičnoj bajkovitoj atmosferi. Bilo joj je drago što je došla. Uskoro će moći da se smesti na verandi i da se prepusti omamljujućem vinu, prijatnom razgovoru i opojnim mirisima koji su lebdeli na povetarcu. On otvori vrata pre nego što je stigla do njih i zagleda se u nju kroz slapove titrave svetlosti, kao kralj tog plavičastog dvorca. „Trebalo je da obučem lepršavu belu haljinu“, doviknu ona, ,,i da stavim šešir sa širokim obodom, poput transvestita sa kojim sam juče proća- skala u parku i koji izgleda kao pljunuta Džulija Roberts. Samo što bi moj šešir bio ukrašen ljubičicama i šarenim trakama.“ ,,I ovako deluješ savršeno, iako nisi transvestit. Bar koliko sam uspeo da zaključim.“ „Možda nije bio transvestit već transseksualac. Bilo mi je neprijatno da pitam.“ „Šta god. Sviđa mi se tvoja haljina.“ ,,Hvala.“ Bila je to prilično smerna haljina koju je obično nosila na roditeljskim sastancima, ali joj se u tom trenutku činilo da je taj mekani pamuk predstavljao savršen izbor. „Koliko čujem, danas si bio prilično zauzet.“ ,,Manje-više.“ On joj pruži ruku i uvede je unutra. Uopšte nije mogla da nasluti ono što je usledilo. Toliko o njenim instinktima, bilo pandurskim ili ženskim, kasnije je pomislila. Ali u tom trenutku, dok joj je on pribijao leđa uz vrata i pripijao usne uz njene, razmišljanje nije predstavljalo deo jednačine. Mogla je da spusti šake na njegova ramena i da mu tim gestom kaže ’halo, frajeru, čekaj malo!’, ali njene ruke povodljivo krenuše naviše i sklo- piše se oko njegovog vrata. Više nije bilo vremena za čekanje. Rukama je zaronio u njenu kosu, okrznuo je po ramenima i počeo tako vešto i svrhovito da klizi niz njeno telo, da joj uopšte nije palo na pamet da mu se odupre. Njena obazrivost klisnu kroz prozor i odlete preko sedam mora i sedam gora. Razborita Fibi nije imala vremena čak ni da se pomoli. Njegov miris bio je tako dobar, a osećaj koji je stvarala njegova blizina još bolji. Telo mu je bilo čvrsto i snažno i muževno. Dok su se njegove usne obrušavale na nju i dok joj se krv pretvarala u usijanu

lavu, mogla je samo da se prepusti svojim najdubljim porivima. Još je mogla da ga zaustavi. Da je izvukla pištolj i prislonila mu cev uz glavu, on bi možda stao. Ali je zamagljenim delićem svesti registrovao kako njena tašna pada na pod, proizvodeći tihi potmuli tresak. Pripila se uz njega kao pijavica, stegla ga tim snažnim obnaženim rukama i počela da mu gricka donju usnu, drhteći i jecajući od zadovoljstva. Njen lepršav prozračni miris je zavodio njegova čula kao opijat koji je zatirao poslednji tračak volje. Povukao joj je haljinu naviše, uz te božanstvene noge, i skliznuo šakom preko toplog mesa i prefinjene čipke koja je prekrivala najosetljivije predele njenog intimnog pejzaža. A onda je zavukao prste ispod. Unutra nije bilo toplo, već vrelo. Vrelo i vlažno i otvoreno. Njeni bokovi se mahnito izviše, pribijajući se uz njega, a iz grudi joj se ote promukli jecaj koji ga pogodi pravo u utrobu. Zarila je prste u njegovo meso i zube u njegova ramena. Dok su im se tela izvijala i pripijala i podrhtavala, njeni prsti krenuše preko njegovog rajsferšlusa. Sada, sada, sada. Još ovog trenutka. Oh, bože! Nije znala da li je to izgovorila naglas ili je taj vapaj odjeknuo samo u njenim mislima. Osećaji koji su se probudili u njoj bili su previše munjeviti, previše snažni da bi pružila makar trunku otpora, da bi zadržala makar iskru zdravog razuma. Nije bila sigurna da će opstati još deset sekundi ako ga ne oseti u sebi. Ali, kada je ušao u nju više nije marila za opstanak. Njegova muškost se propinjala unutra, brzo i mahnito i osvajački, ispunjavajući mesta koja su tako dugo bila prazna i paleći tačke koje su se još odavno pretvorile u led. Bila je to čista pohara i mogla je samo da zahvali bogu zbog toga. U njoj više nije bilo ničega što bi je sputavalo, što bi joj govorilo da bude pametna i oprezna. Podigao joj je ruke iznad glave, prikucao joj šake uz vrata i zadigao joj suknju do struka. Harao je njome, pribijajući je uz belo izrezbareno drvo, sve dok je orgazmična plima nije zdrobila na paramparčad. A tada i njegove ustave popustiše i kroz njenu omamljenu svest se razlože promukli soptaj zadovoljenog mužjaka. Naslonio ju je uz vrata, a kad joj se um donekle razbistrio, shvatila je da to nije uradio samo zato da bi pi idržao nju već i da bi održao vlastitu ravnotežu. „Hvala ti“, promucala je. „Zadovoljstvo je obostrano.“

Kada je prasnula u tihi promukli smeh, on se blago odmaknu i zagleda se u nju, sklanjajući joj kosu sa lica. „Ovo baš nije bilo po planu.“ Uspela je da usmeri pogled i da se zagleda u plavetnilo njegovih očiju. „Nije bilo po planu?“ „Mislio sam da prvo popijemo nekoliko pića na verandi ili da prošelamo po vrtu. Potom je trebalo da usledi večera i partija razgovora, ali sam shvatio da bih sve vreme razmišljao o seksu pa ne bih imao apetit.“ Dok je govorio, klizio je šakom preko njene butine, ispunjavajući je novim drhtajima. I vraćajući donji deo haljine na mesto. „Naravno, nisam razmišljao samo o sebi. Pretpostavio sam da ćeš se i ti osećati slično, pa sam zaključio da nije lepo da te prisiljavam na večeru dok ne utoliš onu drugu razorniju glad. Hteo sam da budem dobar domaćin.“ „Shvatam. Znači, pribio si me uz vrata čim sam kročila unutra iz čiste ljubaznosti?“ On se vragolasto iskezi. „Baš tako. To mi je bio jedini motiv. Jesi li se malo pribrala?“ „Mislim da jesam.“ On se povuče unazad i spusti pogled. Savio se i podigao njene poce- pane gaćice. ,,Ups“, promrmljao je. Ona prasnu u smeh. „Uopšte mi nije jasno zašto žene bacaju pare na veš „Primetio sam da su lepe, ali sam imao važnija posla. Ako hoćeš, po- zajmiću ti svoje bokserice.“ „Neka, hvala. Snaći ću se nekako. Ako nemaš ništa protiv, skoknula bih do kupatila.“ „Naravno. Slušaj, Fibi...“ On odsutno ćušnu pocepane gaćice u zadnji džep farmerica. „Moj prvobitni plan je, između ostalog, bio i da se malo formalnije obučem.“ Ona se osmehnu i zbunjeno se zagleda u njega, a onda shvati šta je pokušavao da joj kaže. Njen osmeh istog trenutka splasnu, povukavši se pred zaprepašćenjem. ,,Oh, bože! Blagi bože!“ „Nisam mogao da razmišljam“, započe on. „Uopšte mi...“ „Oboje smo napravili propust.“ Nervozno je protrljala grudi, osetivši usplahirene otkucaje srca. „Uzimam pilulu, ali...“ „Ali se nikad ne zna.“ On ozbiljno klimnu glavom. „Mogu samo da ti kažem da obično ne pravim takve propuste. Možemo da uradimo analizu krvi, da ne brineš. Uveravam te da su ova vrata prvi put upotrebljena u ovako zanimljivu i kreativnu svrhu. Možda bi trebalo da ih prelijem bron- zom. Izvini što sam ti natovario brigu na vrat. Voljan

sam da žrtvujem epruvetu krvi ako će ti to pomoći da mirnije spavaš.“ „Nema potrebe. Samo ćemo se potruditi da ubuduće budemo pažljiviji.“ ,,U redu.“ Ona dohvati svoju tašnu sa poda i krenu ka kupatilu. „Vraćam se za minut.“ Kada je ušla unutra, zastala je pred ogledalom i pažljivo osmotrila svoj odraz. Lice joj je bilo obliveno rumenilom, oči snene, kosa razbarušena, a pogled zadovoljan kao pogled mačke koja je upravo smazala porciju slatke pavlake. Stvarno je dobro izgledala. I još bolje se osećala. Sam bog je znao da je doživela nešto o čemu je dugo sanjala. Ali ubuduće neće smeti da bude tako nesmotrena. Sledećeg puta, obećala je sebi, ne sme zaboraviti da ubaci kondome u tašnu. Kada je izašla napolje, nije ga zatekla u predvorju ni u glavnom salonu. Krenula je kroz kuću, nekoliko puta uzviknuvši njegovo ime. Kada se odazvao, primetila je da njegov glas dolazi iz prostorije koja se nalazila odmah pored kuhinje. Bila je to soba za prijeme, zaključila je. Sa grandioznim starinskim barom, mekim udobnim sofama i uramljenim poste- i ima koji su, kako je ubrzo zaključila, predstavljali reprodukcije reklama iz starih časopisa. Dekor i stil bili su besprekorni. Primetila je sto za kartanje, koji je po svoj prilici poticao iz istog perioda kao i onaj starinski bar, i staklene vitrine ispunjene svakojakim sitnicama. Bila je prijatno iznenađena kada je na jednoj od polica spazila plastične figurice koje su se prodavale sa pez bombonama. „Klub za gospodu?“, dobacila je sa praga. „Tako nešto.“ Dankan se pojavi iza šanka, noseći dve čaše vina. „Jesi li gladna?“ „Mislim da si mi već utolio glad.“ Na njegovim usnama zaigra hitar zadovoljan osmeh. „Znači, ne moramo da žurimo s hranom? U stvari, već sam naručio picu, ali sam im rekao da je isporuče tek za sat vremena. Mislio sam da ćeš prvo želeti da se smestiš u vrtu i da posmatraš zalazak sunca. Naravno, uz neko fino pićence.“ „Dobro si mislio.“ Pošla je za njim, prošavši kroz dvokrilna vrata koja su vodila na verandu iza kuće. Radoznalo se osvrnula oko sebe i otpila gutljaj vina. „Hmmm, prvoklasno vino“, promrmljala je. „Živiš na rajskom mestu, I Dankane. Čini mi se kao da sam kročila u svet iz bajki.“ „Potrudio sam se da stvorim što više tajnih skrovitih kutaka. Toliko sam se zaneo da nisam umeo da stanem.“ „Pa...“ Ona pređe nekoliko stepenika i spusti se na trem. „Pošto si

već dokazao da umeš da stvoriš čaroban ambijent, zašto za svoj novi poduhvat nisi unajmio ljude koji su ovo osmislili i realizovali?“ „Pričala sa si Avom?“ „Jesam. Ona je prestravljena i ushićena tvojom ponudom. U podjednakoj meri.“ „Dobro, odmah ću ti objasniti. Vidiš ovo ovde? Većinu stvari sam lično osmislio. Naravno, unajmio sam ljude koji su mi pomogli svojim savetima i predlozima tako da su moje ideje s vremenom evoluirale i menjale se, sve dok nismo stigli do ovoga što vidiš.“ „Šta god da si zamislio, ovo mesto ti savršeno odgovara.“ Fibi se ponovo osvrnu. „Kao što sam rekla, deluje maštovito i bajkovito. A nedostatak formalnosti daje dodatnu draž.“ On se zagleda u nju, samo u nju. „Ti ovom mestu daješ najveću draž.“ Ona napravi blag teatralan naklon. „Pravi si kavaljer, Dankane.“ „Da sam kavaljer, smislio bih nešto romantičnije. Nešto o cveću i me- sečini.“ ,,I ovako sam dovoljno polaskana. Šta kažeš da se sad vratimo na priču o Avi?“ „Ah, da. Ava i moj najnoviji poduhvat. Ukratko, smatrao sam da neću imati dovoljno vremena da se sam bavim time, a nisam želeo timski duh. Želim da to mesto odiše senzibilitetom žene koja shvata kako takav po- sed treba da izgleda i koja zna da uredi prostor, da ga oplemeni rastinjem i koloritom koji će slučajne prolaznike naterati da kažu: Ah, ovo je prava Savana.’ Odlučio sam se za Avu zato što mi se neizmerno dopalo kako je sredila dvorište u Džons stritu.“ On odgurnu bogato ukrašenu gvozdenu kapiju i Fibi istog trenutka shvati na šta je mislio kada je pomenuo tajne skrovite kutke. Bilo je to minijaturno ostrvo na ostrvu, dražesna zelena oaza ispunjena šapatima spokoja, sa prelepom lagunom po kojoj su plutali lokvanji i bajkovitom statuom krilate vile. Prišla je maloj zaobljenoj klupi od belog mermera i spustila se na nju. „Znači da nije u pitanju samo dobro delo?“ „Nemam ništa protiv dobrih dela i sumnjičavih umova kao stoje tvoj, ali ukoliko procenim da je neka osoba kao stvorena za projekat na kome radim ne zazirem od toga da joj ponudim saradnju i da uvećam svoje prihode.“ „Da li ti se nekad desilo da omašiš u proceni?“ „Par puta. Ali sam uveren da se Ava neće svrstati u tu kategoriju.“ „Delim tvoje mišljenje. Znaš, dok je bila udata, imala je kuću u Za-

padnom Četamu i vrt koji je bio lep kao san. Jednom su čak pisali o njoj u časopisu Sautern living...“ Fibi se zapilji u njega, ošinuta trenutnom spoznajom. „Ti si znao za to, je l’ da?“ Jamica u uglu njegovih usana šarmantno zaigra. „Mislim da sam jednom nabasao na neki tekst.“ „Mnogo si lukaviji nego što izgledaš, Dankane. Naravno, to treba da shvatiš kao čist kompliment.“ „Isto važi i za tebe.“ On se nagnu ka njoj i poljubi je. Usne su mu bile nežne kao lahor. „Hoćeš da malo prošetamo? Ako želiš, možemo da siđemo do keja.“ „Da, to bi mi stvarno prijalo.“ Stazice popločane ciglom, senice i špaliri, bakarni ćupovi mekih gracioznih obrisa, očaravajuća muzika povetarca koji je njihao viseća staklena zvona. Sunce je zaranjalo iza horizonta, zasipajući močvaru kišom svetlucavih odsjaja. Kada su stigli do keja, primetila je još kuća i još vrtova. I mladića koji je sedeo pored vode sa zabačenom udicom. „Da li i ti ponekad pecaš?“ „Ja sam grozan pecaroš. Više volim da se zavalim ovde sa limenkom piva i da prepustim drugima da bacaju crve u vodu.“ Ona se osvrnu oko sebe, primetivši da su već bili daleko od kuće. „Nisam znala da imaš ovako veliko imanje.“ U daljini je spazila svetlucanje zelenkaste vode. Bazen za plivanje, zaključila je. „Neko sve to mora da održava. Znaš, i dalje mi je teško da te zamislim kao ostrvskog veliko- posednika. Šta kažeš da mi konačno ispričaš tu dugu priču i objasniš mi kako si se obreo ovde?“ „Plašim se da moja priča nije naročito zanimljiva.“ „Nije zanimljiva tebi ili se plašiš da neće biti zanimljiva meni?“ „Verovatno oba.“ ,,U redu. Ako nećeš da utažiš moju radoznalost, onda ću morati da pustim mašti na volju. Da vidimo... šta može da bude u pitanju? Možda si sagradio tu kuću za svoju draganu, za ženu koja ti nije uzvratila ljubav i koja ti je slomila srce odlepršavši sa drugim.“ „Nije baš tako, ali si blizu.“ Ona se istog trenutka otrezni. „Izvini, loš fazon. Možda bi trebalo da se vratimo nazad. Ne bih želela da dečko iz picerije poljubi vrata i da iz- visimo za klopu. Stvarno bismo mogli da večeramo na verandi ili u vrtu, kao što si predložio“, nastavila je dok su šetali pored keja, pokušavajući da olabavi tenziju. „Možda bi...“ „Sagradio sam tu kuću za moju majku.“ ,,Oh.“ Nazrela je prizvuk duboke tuge u njegovom glasu, ali ništa

nije odgovorila. „Naravno, to nije početak priče. Moja majka je imala sedamnaest godina kad me je rodila. Kada je saznala da je trudna, našla se u nebranom grožđu. Moj otac je bio tek nešto stariji od nje. Iz nekog razloga su odlučili da zadrže dete i da se venčaju. Naravno, zahvalan sam im što su me ostavili u životu, ali što se tiče venčanja, to im sigurno nije bio naročito pametan potez. Sve vreme su se svađali i zasipali se uvredama. Nisu mogli očima da se vide. Ona je njemu govorila da je lenština, a on njoj da je kučka. Ona je njemu prebacivala da pije kao smuk, a on njoj da joj kuća liči na svinjac. Prava porodična idila.“ „Teško je kad odrastaš u takvim uslovima.“ „Naravno, ali ne mogu da kažem da nisu bili u pravu. On je stvarno bio lenj i pio je kao smuk, a ona se ponašala kao kučka i kuća joj je stvarno ličila na svinjac. Imao sam deset godina kad je on zapalio. Naravno, to mu nije bio prvi put. U nekoliko navrata su oboje pakovali kofere i odlazili. Ali se ovog puta nije vratio.“ „Hoćeš da kažeš da ga nikad više nisi video?“ „Jesam, ali tek mnogo kasnije. Ona je bila besna i ozlojeđena. Da bi mu se osvetila, počela je da se vucara sa drugim muškarcima i da radi šta joj se prohte. Ja sam dreždao kod kuće, pitajući se da li se uopšte sećala da ima dete. Da bih je podsetio na tu činjenicu, svojski sam se trudio da napravim što više ispada. Da se uvalim u što veću nevolju. Uglavnom sam se tukao. Punih pet godina sam bio glavni mangup u kraju.“ Ona ćutke podiže ruku i skliznu prstom duž ožiljka iznad njegove obrve. „Da, to je od razbijene flaše. Nije bilo naročito strašno.“ „Primetila sam taj detalj čim sam te upoznala. Taj ožiljak i ovu jamicu.“ Nežno je potapšala rupicu u uglu njegovih usana. „Dva ožiljka na suprotnim krajevima lica, kao oličenje suprotnosti koje se skrivaju u tebi. Šta se desilo šeste godine, Dankane? Kako si izgubio titulu glavnog mangupa?“ „Čitaš me kao otvorenu knjigu. Dakle, nameračio sam se na jednog klinca koji je bio mnogo opasniji nego što je izgledao. Nije me baš zbacio s trona, ali smo se pošteno izlemali.“ ,,I na kraju završili kao najbolji prijatelji“, zaključi Fibi. „To je, kod vas muškaraca, čist kliše.“ „Mrzim što sam tako predvidiv, ali si ponovo blizu istine. Dok smo se makljali kao zakleti dušmani i dok sam se pitao da li će mi taj klinac oduzeti titulu, njegov otac je izašao napolje i razdvojio nas. Bio je

krupan, kao od stene odvaljen. Ako baš nemamo pametnija posla, rekao je, onda treba da navučemo bokserske rukavice i da se borimo kao muškarci. Kako sam kasnije saznao, Džejkov otac bio je profesionalni bokser. Nije bilo čudo što me je razbio.“ ,,I ko je osvojio titulu u ringu?“ „Niko. Nikad nismo navukli rukavice. Džejkov otac nas je odvukao do njihove kuće i umio nas nad sudoperom, dok nam je njegova žena spremala pakovanja sa ledom i limunadu. Je l’ ti dosadno? Rekao sam ti da je to duga i nezanimljiva priča.“ „Uopšte mi nije dosadno.“ „Da bi podnela ostatak, trebaće ti još vina.“ On uze njenu čašu i krenu ka kući. Fibi se nasloni na ogradicu, razmišljajući kakva su je otkrivenja očekivala u nastavku. „Gde sam ono stao?“, upita Dankan kada se vratio sa punim čašama. „Džejkov otac te je umio, a njegova majka ti je napravila limunadu.“ „Da, a onda su nam održali poštenu bukvicu. Tad mi se prvi put desilo da mi neko očita bukvicu - naravno, ne računajući nastavnike, koje u to vreme uopšte nisam fermao. Tad mi je nešto kliknulo u glavi. Skapirao sam da me reputacija lokalnog mangupa nigde neće odvesti. Samo ću da šetam naokolo s razbijenom njuškom. U čemu je onda bila svrha? Kad bih se vratio kući krvav i izubijan, ona se ponašala kao da to uopšte ne primećuje. I zato sam odlučio da predam šampionski pojas i da batalim gluposti.“ „Koliko si tada imao godina? Oko petnaest?“ „Tu negde.“ „Taj incident ti je otvorio oči.“ On se zagleda pravo u nju. „Tako nekako.“ ,,I meni su neke stvari otvorile oči. Nedugo nakon toga doselila sam se u vilu Maknamara, ali tu priču ostavićemo za neki drugi put. Šta si uradio kada si prestao da izigravaš mangupa?“ „Zaposlio sam se, nadajući se da će ona biti zadovoljna zbog toga. Moja majka. A i zato što sam shvatio da je lakše da se kroz život probijaš radom nego pesnicama.“ „Mudar izbor.“ Ali ona nije bila zadovoljna, pomisli Fibi. Mogla je to da čuje u njegovom glasu. „Gde si se zaposlio?“ „Radio sam kao konobar u jednom baru i svake nedelje joj davao po lovinu plate. Stvari su tad postale malo bolje. Između nas se ništa nije promenilo, ali je bilo bolje. Počeo sam da mislim da su stvari jednostavno takve, da ljudi poput nas ne mogu da se nadaju boljem od toga. Ona jr bila samohrana majka, jedva je sastavljala kraj s krajem.

Jednostavno nije imala vremena da obraća pažnju na mene.“ On nakratko zaćuta, osluškujući noćnu pesmu legnja mračnjaka. „Na ravno, ti kao samohrana majka znaš da to ne mora da bude pravilo.“ „Ne bi trebalo da bude.“ „Kada sam napunio osamnaest godina, rekla mi je da moram da pro nađem stan i da se odselim. Bez reči sam je poslušao. Nakon nekoliko godina počeo sam da taksiram i jednog dana sam pokupio mušteriju sa praznim novčanikom. Počeli smo da se družimo i on me je jednom pri Ii kom odveo kod svoje porodice. Ni Fin nije imao oca, on je umro još dok je bio mali, ali je za razliku od mene imao majku. I to kakvu! Majku koju nije obraćala pažnju samo na svoju decu, već i na tuđu.“ Fibi se odmah seti Mame Bi, njenih krupnih šaka i dubokih pronicljivih očiju. „Čak i onda kad to nisi želeo.“ „Čak i tada. Imala je čopor dece, ali je imala vremena i za mene. Vremena i pažnje i strpljenja. Tada sam shvatio da ne mora da bude tako Naravno, bilo mi je lakše da verujem da moja majka nije imala drugog izbora, ali to nije bila istina.“ „Mislim da je stigla pica.“ On se odgurnu od ogradice i krenu ka vratima. „Odmah se vraćam. Ako je Teto, on voli malo da popriča.“ ,,U redu. Čekam te ovde.“ Dok su se prve zvezde pojavljivale na nebeskom svodu, Fibi otpi gu tljaj vina i zagleda se u vrtove. On je sve to uradio zbog nje. Mislio je da će ta kuća, ti vrtovi i ta neopisiva lepota njegovu majku konačno naterati da obrati pažnju na njega. Ali, Fibi je unapred znala da njoj ni to nije bilo dovoljno. Zašto je ostao tu, upitala se, na mestu koje je otvaralo stare rane? Dankan se u tom trenutku vrati nazad, noseći kutiju sa picom preko koje je spustio dva tanjira i salvete. „Ja ću da serviram večeru, a ti nastavi sa pričom.“ „Mislim da bismo sada mogli da premotamo traku unapred, do onog dana kada sam dobio premiju na lutriji.“ Dok je Fibi spuštala tanjire i salvete na pleteni sto, on zapali nekoliko sveća. „Dakle, bivšem lokalnom mangupu se posrećilo da jednog dana Izađe po paket piva i da usput uplati tiket sa dobitnom kombinacijom. Bio sam lud od sreće. Išao sam naokolo i čašćavao sve odreda. Nisam se treznio bar dva dana. Kada sam konačno došao sebi, otišao sam pravo kod Mame Bi. Kupio sam jednu mesinganu bocu, čiji je oblik podsećao na čarobnu lampu. Znaš, kao iz one priče o Aladinu. Rekao sam joj da protrlja lampu, da zamisli tri želje i da će joj

dobri duh ispuniti sve što poželi.“ „Stvarno slatko“, razneženo prozbori Fibi, spuštajući se pored njega. „Mislio sam da ću je time navesti da mi otkrije čime bih mogao da je obradujem, ali me je ona nadmudrila. Rekla mi je da pristaje i da će izgovoriti tri želje, pod uslovom da stvarno budu ispunjene. Prva je bila da ne proćerdam pare kao neki idiot i da ne zaboravim da imam makar malo mozga u glavi. Druga je bila da iskoristim tu šansu, taj dar koji mi je pao s neba, kako bih napravio nešto od sebe i od svog života. Mislim da sam izgledao kao izduvan balon kad mi je to rekla jer je počela da se smeje na sav glas i da me pljeska po ruci. Tada smo stigli do treće želje. Rekla mi je da, ako baš želim nešto da joj poklonim i ako će me to učiniti srećnim, mogu da joj kupim par crvenih cipela sa visokom štiklom i otvorenim prstima. Broj devet. Rekla je da će sigurno bajno izgledati kad nedeljom pođe u crkvu u tim cipelama.“ „Sigurno je mnogo voliš.“ „Neizmerno. Pošto je tako ispalo, zaključio sam da stvarno moram da se potrudim da joj ispunim sve tri želje. Naravno, to sa cipelama bilo je prosto kao pasulj, ali to da se ne ponašam kao idiot bilo je daleko teže. Ljudi su počeli da me saleću sa svih strana. Ljudi koji su se pre toga pravili da me ne poznaju su odjednom počeli da se ponašaju kao da smo rod rođeni. Oni su me saletali a ja sam davao šakom i kapom zato što mi je to pružalo priliku da se osetim važnim i voljenim. A onda sam jednog dana, kao onda kad sam zaradio pesnicu u lice, shvatio da se ponašam kao idiot.“ „Što ti nipošto nisi.“ „Imao sam svojih momenata.“ On stavi parče pice na njen tanjir, a potom i na svoj. „Kupio sam ovo imanje da bih sagradio kuću za majku. Često sam je slušao kako priča da više ne može da podnese prokleti gradski život i da bi volela negde da se skloni. Mogao bih to da joj priuštim, razmišljao sam. Mogao bih da uradim nešto zbog čega će biti ponosna na mene. Naravno, u međuvremenu sam joj davao novac. Iselio sam je iz starog stana i iznajmio joj finu malu kuću dok ne završim ovo ovde. Naravno, moj ćale se vratio čim je načuo da se njegov sin opario. Godinama nije pomislio na mene, ali je sad i on došao po svoj deo kolača. Ja sam do tada naučio lekciju. Nisam bio preterano darežljiv. Dao sam mu dvadeset pet hiljadarki jer nije imao obraza ili pameti da traži više, ali sam prehodno zamolio Fina da sastavi formalni ugovor. U ugovoru je stajalo da nakon toga ne može da dođe i da traži još. Ne bi dobio više ni pare, a ako bi počeo da navaljuje, mogao sam da ga tužim za uznemiravanje ili da se pozovem

na neku drugu pravnu začkoljicu. Naravno, te pare nisu mogle dugo da mu potraju, ali moj otac nikad nije bio naročito bistar tako da je zgrabio svojih dvadeset pet hiljadarki i ponovo ispario.“ „Sigurno ti je bilo teško.“ „Trebalo je da mi bude teško, ali nije.“ Dankan ubaci u usta zalogaj pice i otpi gutljaj vina. „Kada je kuća bila skoro završena, doveo sam majku ovde da vidi šta sam napravio. Rekao sam joj da će to biti njen novi dom i da može da ga opremi kako god želi. Da će imati sve što joj je potrebno i da nikad više neće morati da radi.“ „Ona je prošetala naokolo i upitala me otkud mi do đavola ideja da bi ona želela da živi tu, u kućerini koja podseća na hangar. Rekao sam joj da još sve nije gotovo i da ne može da zamisli kako će kuća na kraju izgledati, Rekao sam joj da će živeti kao u raju, da će moći da ima poslugu i ličnog kuvara i sve što poželi. A ona se okrenula ka meni, prostrelila me prezrivim pogledom i odbrusila: Ako hoćeš da mi daš ono što želim, onda mi kupi kuću u Vegasu i prebaci pedeset hiljadarki na moj račun. To je svi što mi je potrebno.’“ „Nisam to odmah uradio. Tešio sam se mišlju da će se sigurno predomisliti kad bude videla raj koji sam stvorio za nju. Kad je sve bilo gotovo, ponovo sam je doveo ovde. Jedva sam je nagovorio da dođe. Već sam uredio vrtove i opremio nekoliko soba i bio sam uveren da je sada morala da vidi šta sam joj nudio.“ Fibi mu utešno stisnu ruku. „Ali ona i dalje nije htela da prihvati tvoj dar.“ „Nije. Htela je kuću u Vegasu i pedeset hiljadarki. Pokušao sam da se nagodim s njom. Rekao sam joj da provede ovde šest meseci i da ću joj, ako se za to vreme ne predomisli, kupiti kuću gde god želi i dati joj duplo više para. Sto hiljadarki. Ona je pristala i čim je prošlo šest meseci pozvala me je da dođem. Kad sam ušao unutra, video sam da je već spakovala stvari. Dala mi je broj agenta za nekretnine sa kojim je već ugovorila posao i rekla mi da sredim formalnosti oko isplate i prenosa i da joj u međuvremenu pošaljem ček u hotel Sizars. Tada sam shvatio da je kucnuo čas da i ja dignem ruke od njih kao što su oni digli ruke od mene. Zaključio sam da sam, metaforički govoreći, popio dovoljno pesnica u lice. Zamolio sam Fina da sastavi još jedan ugovor, a potom sam otputovao za Vegas, kupio joj kuću i pružio joj papire koje je potpisala bez trunke oklevanja. Potom je uzela svoj ček i to je bio kraj priče.“ „Kada se to desilo?“ „Pre pet godina. Nakon toga se zaposlila kao konobarica i na poslu je uspela da upeca nekog bogataša. On je angažovao privatnog

detektiva kako bi ušli u trag mom ćaletu i kako bi ona dobila razvod. Pre dve godine su se venčali.“ „A ti si ostao da živiš ovde.“ „Činilo mi se da je greh da ovakva kuća zjapi prazna. Isprva sam mi-slio da je prodam, ali sam se polako srodio s njom. Shvatio sam da se iz svakog razočarenja nešto može naučiti. Da ponekad ne možeš da dobiješ ono što želiš, bez obzira na to da li je to pošteno ili nije. I da neke stvari jednostavno moraš da otpišeš.“ Bilo je to stvarno zapanjujuće veče, pomislila je. Jednim udarcem je uspela da zadovolji obe Fibi. I gospođicu Požudnu i gospođicu Razboritu. Ne samo da je uživala u partiji neopisivo dobrog seksa, već je istovremeno uspela i da bolje upozna svog ljubavnika, pa čak i da ga shvati. „Mislim da nema potrebe da ti objašnjavam da te ona uopšte ne zaslužuje.“ „Naravno da nema. Možda je zasluživala onu malu bitangu, ali ne i čo- veka u koga sam, uz malu pomoć svojih prijatelja, uspeo da se pretvorim.“ „Jesi li ti Mami Bi kupio onu kuću? Onu gde smo bili prošle nedelje?“ „Sva njena deca, uključujući i mene, pre tri godine su udružila snage kako bi joj poklonili tu kuću. Rekla je da će prihvatiti kuću isključivo pod tim uslovom. Ako je dobije od svih nas, od čitave porodice, a ne od bilo kog pojedinca. Ako shvataš razliku.“ „Shvatam. A Džejk? Šta je bilo s njim?“ „On se danas bavi preduzimaštvom. Ja biram lokaciju, a on izvodi radove. Njegov otac se upustio u građevinski posao kada se povukao iz ringa, nekoliko godina pre mog sudbonosnog susreta s njima. Džejk je kasnije preuzeo posao. I dobro mu ide.“ „Ne sumnjam.“ Fibi dohvati još jedno parče pice i spusti ga na njegov tanjir. „Očigledno umeš da odabereš prijatelje.“ „Par puta sam omanuo u izboru, kao i većina ljudi“, promrmlja on, spustivši šaku preko njene. „Ali, što se ostalih tiče, ne bih ih menjao ni za šta na svetu.“

ŠESNAESTO POGLAVLJE ada ju je ispratio do kola, vazduh je bio pun noćnih zvukova. Krckanja i cijukanja i brujanja i hučanja. „Pa onda... šta kažeš da neke večeri izađemo na jedrenje?“ „Mislim da bi to stvarno bilo lepo. Neke večeri. Znaš, nisam navikla da tako često izlazim. Po ceo dan radim, tako da uveče volim da budem sa svojom porodicom. Kad smo već kod toga, imao si sreće što me prethodnih večeri nisu cimali s posla. Obično nešto iskrsne.“ Ona se okrenu ka njemu, naslonivši se na karoseriju. „Stvarno ne znaš u šta si se uvalio. Ja sam policajka i samohrana majka. Previše je kompli- kovano izlaziti s takvom ženom.“ „Volim komplikacije. I obično uspevam da pronađem odgovarajuće rešenje za njih.“ On se nagnu ka njoj i ponovo je poljubi. „Znači, neke večeri.“ „Dogovoreno.“ Fibi dohvati bravicu na vratima i naglo se okrenu, pokleknuvši pred trenutnim porivom. „Šta kažeš da ove nedelje svratiš na večeru kod nas? Naravno, i tu mogu da iskrsnu određene komplikacije, ali sam primetila da si se mojoj majci već uvukao pod kožu.“ „Ozbiljno? Znači, ako se ispalim kod tebe, mogao bih da okušam sreću s njom.“ On joj ćušnu pramen kose iza uha, nežno zaljuljavši malu zlatnu alku. „Pravi opako dobre kolače.“ „Slažem se s tim. Da li ti odgovara da svratiš u četvrtak? To će mojim ukućankama ostaviti dovoljno vremena da ti pripreme doček, ali nedovoljno da me izlude svojim nestrpljenjem i zapitkivanjem.“ „Četvrtak mi savršeno odgovara.“ Ona sumnjičavo naheri glavu. „Ne moraš prvo da pogledaš u notes? Da proveriš da nemaš nešto zakazano?“ „Četvrtak mi odgovara“, ponovi on i još jednom je poljubi. Ovog puta tako strasno, da joj se učinilo kao da joj je kuglasta munja projurila kroz utrobu. „Dobro onda.“ Ona diskretno protrlja usne. „Mislim da je pametnije da krenem pre nego što zaključim da bih mogla da provedem noć s tobom. Zato što ne mogu.“ Blago ga je odgurnula od sebe, pre nego što je stigao nešto da izusti. „Znači, vidimo se u četvrtak. U šest.“ Ušla je u automobil i veselo mu mahnula rukom. „Znaš, to je školsko veče.“ K

„Nema problema, ako me ne budete terale da i ja radim domaći. Pazi kako voziš, Fibi. I ne razmišljaj o meni dok ne stigneš kući, inače ćeš skrenuti s puta.“ Ona prasnu u smeh, što je on verovatno i očekivao, a potom okrenu ključ i napusti kućni prilaz. Njegov savet bio je na mestu, ali nije bilo šanse da ne razmišlja o njemu. Zato što joj je pružio mnogo povoda za razmišljanje. Posmatrano spolja, Dankan je bio izuzetno zanimljiv, zabavan i ležeran. I bio je vraški dobar u krevetu. Ili pored vrata. Naravno, ona nije imala naročito bogato seksualno iskustvo, ali je toliko mogla da prosudi. Ako ništa drugo, bila je nekoliko godina u braku. Ali sve što je dotada doživela nije se moglo meriti sa blaženstvom koje joj je Dankan priuštio te večeri. Bio je opušten i neusiljen, ali ne i bezobziran. Dok je živela sa Rojem, progutala je toliko bezobzirnosti, da je takve muškarce zaobilazila u širokom luku. Dankan nije okrenuo leđa svojim prijateljima kada se domogao para, što je bio još jedan veliki plus. Fin je postao njegov advokat, a Džejk njegov preduzimač. On je mario za ljude koji su ga okruživali. Bio je lojalan, a ta osobina se nalazila na vrhu Fibinog spiska vrlina. Ali, iako je bio opušten i lojalan, svakako nije spadao u kategoriju muškaraca koji su bili blagi i požrtvovani poput zlatnih ritrivera. Bio je sazdan od previše slojeva i rastrzan u previše pravaca. Jedan od tih slojeva predstavljale su rane iz prošlosti. Kako se borio s njima? Kako je uspeo da ih pokopa? Ona je znala mnogo o starim ranama i o tome koliko je bilo teško potisnuti ih i sakriti ih od drugih. Takođe je primetila da, za razliku od većine ljudi, Dankan nije nosio svoje rane kao orden časti. Sigurno je ponekad razmišljao o njima, ali je to bilo za poštovanje. I ona je to ponekad činila. Ali, stekla je utisak da on nije dopuštao da rane i ožiljci iz prošlosti upravljaju njegovim životom. U tom pogledu je verovatno bio snažniji i odlučniji od nje. Da li mu je novac donekle pomogao? Naravno da jeste, zaključila je. Bila je dovoljno odrasla i iskusna da bi se zamajavala iluzijama. Ali je, upr- kos tome, imala osećaj da bi se on dovoljno dobro snašao i bez tih para. Novac je možda podstakao njegovu ambicioznost. Ili ga je naveo da shvati da je već imao određene ambicije i da je konačno mogao da ih ostvari. Ona je oduvek imala ambicije, manje ili više određene. I uspela je da ostvari većinu njih. Sumnjala je da bi dugo mogla da ostane zaintereso- vana za nekog muškarca, bez obzira na to koliko je

strasno pribio uz vrata, ako on nije imao planove i ciljeve koji su ga vodili kroz život. A opet, koliko je ona znala o Dankanovim planovima i ciljevima? Znala je da je posedovao nekoliko barova i da je nameravao je da otvori taj etno-butik, ali ako se ima u vidu koliko je njegov ćup sa blagom bio dubok, to su bile samo sitne kapi. Čime se još bavio? Šta je još priželjkivao? Kuda je još nameravao da se otisne? Eto, pomislila je, ponovo je raščlanjavala stvari do besvesti, pokušavajući da raspoložive podatke uobliči u željenu ili bar upotrebljivu celinu. Morala je da prizna da je zahvaljujući toj osobini postala dobar pregovarač. I da je, takođe zahvaljujući tome, donedavno imala krajnje patetičan ljubavni život. Zašto onda malo ne olabavi? Zašto se ne prepusti struji, umesto što uporno pokušava da usmeri bujicu? Naravno, to u njenom slučaju nije bilo tako lako izvesti, ali je bar mogla da pokuša. On će u četvrtak doći na večeru, a možda uskoro krenu i na ono jedrenje. Nastaviće da se viđaju i da uživaju u zajedničkim trenucima. I - molim ti se, bože! - da se prepuštaju fantastičnom seksu. A onda će videti šta dalje. Trebalo je samo da se opusti i da sačeka da se stvari razviju same od sebe. Kada je zaustavila automobil ispred kuće, shvatila je da se odavno nije tako dobro osećala. Proviriće u sobu svoje mezimice, kojoj bi bilo bolje da je već zaspala, a onda bi mogla da odnese bokal sa čajem na sprat i da uživa u ženskim pričama sa svojom majkom i Avom. Pevušeći od sreće, zaključala je kola i krenula niz dvorišnu stazu. A onda je, umalo ne iskočivši iz cipela, na jedvite jade prigušila vrisak koji joj se oteo iz grudi. Mogla je sto puta da bude pandurka, ali je i dalje bila žensko. Nema te žene koja ne bi vrisnula kada bi na svom stepeništu ugledala zmiju dugu preko pola metra. Verovatno je gumena, tešila se, prislanjajući šaku na grudi. Srce joj je dobovalo kao ludo. Neko od klinaca iz komšiluka je odlučio da im priredi neslanu šalu. Bio je to urnebesan štos za kuću punu plašljivih žena. Možda je to bilo maslo malog Džonija Portera koji je živeo odmah iza ugla, na Aberkornu. Ovo je bio njegov rejon. Moraće da bane kod Porte- rovih i da toj maloj barabi očita bukvicu. Čim bude ustala. Ali ne, to nije bila gumena zmija, shvatila je kada se primakla. To nije bila neka od stvarčica koje se kupuju u prodavnicama igračaka. Bila je to prava zmija, debela skoro kao njen ručni zglob. I mada nije

mogla da joj opipa puls ili da pozove islednika, činilo se da je mrtva. Ili je možda bila u dubokom snu. Povukla se za nekoliko koraka i prošla prstima kroz kosu, fiksirajući zmiju pogledom kako bi primetila ako se pomeri. Mrtva ili živa, nije mogla tamo da je ostavi. Čak i da je bila mrtva, bilo ju je grozno pogledati. A ako je bila živa, mogla je da se probudi i da negde odmigolji. Možda čak i da uđe u kuću. Sama pomisao na to je natera da potrči ka automobilu. Dok je otvarala gepek, svakog časa je skretala pogled ka stepeništu. Pokajala se što nije ponela pištolj, mada nije bila baš sigurna da bi, čak i da zmija počne da se migolji, imala dovoljno oštro oko i dovoljno stabilnu ruku da je pogodi. „Pod hitno moram u streljanu“ , promrmljala je, grabeći svoj kišobran iz gepeka. „Moram da krenem u streljanu i da vežbam. To sam u poslednje vreme zapostavila. Oh, bože! U tri krasna! Stvarno ne želim to da uradim.“ A kakvog je izbora imala? Da otrči do komšiluka ili da izvadi mobilni i pozove Kartera? Da mu kaže: „Da si se pod hitno stvorio ovde da skloniš ovu mrtvu ili usnulu zmijurinu sa našeg stepeništa!“, i da mu zahvaljuje do nebesa ako joj pritekne u pomoć. Gospode, šta da radi? Lagano je krenula napred, usput progutavši nekoliko knedli, a onda je začkiljila očima i ćušnula zmiju vrškom kišobrana. Kada je metal dodirnuo hladno ljigavo meso, malo je nedostajalo da zacijuče kao prestravljeni miš. Poskočila je unazad, dok joj je srce pravilo trostruki salto u grudima. Grozna crna stvar je i dalje nepomično ležala. Još par puta ju je ćušnula kišobranom, a onda ju je zvanično proglasila mrtvom. „Hajde, saberi se. Sve će biti u redu. Samo stegni zube i ne razmišljaj o tome. Samo... Oh, oh, oh!“ Gurnula je kraj kišobrana ispod tela zmije, trudeći se da smiri ruke kako oklembešeni krajevi ne bi pali na zemlju. Naravno, dvaput je ispustila zmiju, opsovala i odskočila unazad kao da je stala na užareno uglje- vlje. Teško da će to obaviti kišobranom, zaključila je. Bolje bi joj došle mašice za vatru, ali ako uđe u kuću da ih donese, neće imati hrabrosti da ponovo izađe napolje. Na kraju je nekako uspela da je prenese do bočne kapije i dalje preko dvorišta. Želudac joj se okretao od mučnine, a balončići histeričnog smeha su joj grgoljili u grlu. Kada je stigla do kante za đubre, ubacila je tu groznu zmijurinu unutra, zajedno sa svojim novim novcatim kišobranom. I na kraju zalupila poklopac.

Sigurno je postojao propis koji je zabranjivao da se mrtav gmizavac, bez adekvatne ambalaže i zaštite, baci u kantu za đubre. Ali, do đavola s propisima, pomislila je. Nije joj bilo ni na kraj pameti da učini više od toga. Pozvaće gradsku čistoću i objasniti im situaciju. Ili će podmititi đubre- tara. Ako treba, ponudiće mu čak i svoje seksualne usluge, samo da više ne mora da pipne tu strašnu ljigavu stvar. Lagano se udaljila od kante. Kada je stigla do verande iza kuće, utučeno se stropoštala na stepenište. Prokleta mačka. Moraće da otkrije ko to pušta svoju mačku da vršlja naokolo, da ubija grozne gmazove i ostavlja njihove leševe u njenom dvorištu. Mada joj baš nije bilo jasno kako je neka mačka iz Savane mogla da nabasa na zmijurinu tih dimenzija. Ne, to nije uradila mačka, već neka mala bitanga. Džoni Porter ili neko od njegovih pajtaša. Više joj nije bilo do ledenog čaja i ženskih priča. Umorno se pridigla na noge i krenula ka kući, sa namerom da se baci pravo u krevet. Kada je stigla do vrata, ponovo je začula onaj zvižduk, ali je taj zvuk ovog puta nije ispunio blagom jezom, već sleđenom lavinom užasa. Došlo mu je da se iskida od smeha! Nije mogao da se seti kad ga je nešto poslednji put toliko nasmejalo, u toj meri da suze počnu da mu teku niz obraze. Dok je zurio kroz sočivo fotoaparata, podešenog za snimanje po mraku, morao je nekoliko puta da obriše oči da bi razbistrio vid. Kako je samo skočila, đavo da je nosi! Malo je falilo da se upiša od straha. Rebra su ga bolela od potisnutog grohota. Pošto je bio na zadatku, nije smeo da prasne u smeh, već je morao da se zadovolji prigušenim cerekanjem. Očekivao je da će gospođica Maknamara preskočiti preko zmije i po- beći unutra glavom bez obzira, ali je ona očigledno bila sazdana od čvršćeg materijala. Ali, nema veze. Ovako je duže trajalo i bilo je zabavnije. Baš mu se posrećilo što je nabasao na tu crnu zmiju i što je, nakon što ju je lopatom tresnuo po glavi, shvatio da bi mogla da mu bude od koristi. Ali, morao je da prizna da nije mogao ni da sanja da će se tako ludo zabavljati dok bude posmatrao kako ona drhti i cupka oko poklona koji joj je ostavio. Mogao je da se kladi da će ta rospija provesti besanu noć i da će, čak i da nakratko uspe da zaspi, sanjati zmije. A on? On će sada otići kući da odštampa fotografije i da se sit

ismeje. A onda će se baciti u krevet i spavati kao novorođenče. Fibi nije dobro spavala. Kroz glavu joj je prolazilo toliko groznih scenarija i mogućnosti, da je u sam cik zore iskočila iz kreveta i pozvala Kartera. Džozi je odgovorila na poziv. Kada je Fibi počela da se izvinjava, pro- gunđala je par nerazumljivih reči i prosledila slušalicu Karteru. Trenutak kasnije Fibi začu bunovan glas svog brata. „Izvini. Izvini, molim te. Znam da je trebalo da sačekam neko pristojnije doba, ali...“ „Sad je kasno. Reci.“ „Stvaaarno mi je žao, ali moraš odmah da dođeš kod mene. Imam nešto da ti pokažem.“ „Šta to? Odbeglu sirenu? Ribu sa tri glave? Novi jaguar koji si mi kupila na poklon? Ako nije ništa od toga, vraćam se na spavanje. Zzzzzz.“ „Ne hrči mi na uvo, Kartere. Hoću da smesta pomeriš dupe odatle, da se obučeš i da dođeš ovde. Bez ikakvog odlaganja. Uđi na zadnja vrata kako ne bismo probudili ostale. Dogovoreno?“ „Dobro, dobro. Poštedi me tog zapovedničkog tona. Odmah krećem, a ti se potrudi da me sačeka kafa.“ Doći će, pomislila je. Nije mu bilo baš pravo, ali će doći. Fibi se na brzinu obuče i na vrhovima prstiju krenu ka kuhinji da skuva kafu. Nekoliko minuta kasnije, nasula je kafu u šolje i iskrala se napolje da ga sačeka. Tokom noći na grad su se sručila dva pljuska. Kroz san je čula da je lilo kao iz kabla i da je stravično grmelo. Kamenje u dvorištu je i dalje bilo mokro od kiše. Izmaglica je lebdela nad tlom, ona dražesna izmaglica koja će se raspršiti za sat ili dva, ostavljajući svežinu i iskričavost u vazduhu. Otpila je gutljaj kafe, posmatrajući kako se kapi kiše slivaju sa crvenkastog lišća patuljaste breskve koju je Ava posadila pre godinu dana. Začula je bat Karterovih koraka na stazi i otvorila tešku kapiju od livenog gvožđa još pre nego što je stigao do nje. Kosa mu je bila razbarušena, a kapci teški od sna. Na sebi je imao donji deo trenerke, majicu sa amblemom lokalnog univerziteta i prastare patike. Ali joj u tom času čak ni vitez u svetlucavom oklopu ne bi izgledao lepše. Karter se namršti i zgrabi svoju šolju. „Da čujem. Gde je prokleti

leš?“ ,,U kanti za đubre. „ ,,Molim?“, zaprepašćeno promuca on, umalo se ne zagrcnuvši. „U onoj tamo.“ Fibi začkilj i očima i pokaza ka ogradi. „Zato si me zvala, Fibs? Nekog si koknula? I sad hoćeš da ga zakopamo u Avinom vrtu?“ Ona ponovo uperi prstom, ne progovarajući ni reči. Karter stegnu ramenima, priđe kanti i podignu poklopac. Bilo joj je drago kada je primetila da je tako poskočio, da mu se kafa rasula preko ruba šolje. Ali joj uopšte nije bilo drago kada je zavukao ruku unutra, progunđao jedno ’fuj’ i izvadio mrtvu zmiju. „Strava. Otkud ti ovo?“ „Molim te, zar moraš da...“ Fibi se zgroženo pribi uz naslon kada je Karter krenuo ka njoj i, sa širokim kezom na licu, zamahao zmijom ispred njenog nosa. „Prestani s tim! Do đavola, Kartere!“ „Izvini, ali nisam mogao da se uzdržim. Baš me zanima otkud ova aždaja u Avinom vrtu.“ „Nisam je pronašla u vrtu. Hoćeš li prestati da se izmotavaš s tom... s tom zmijurinom? Pronašla sam je na stepeništu. Bila je već mrtva.“ „Tako znači?“ On okrenu zmijsku glavu ka sebi i ponovo se iskezi. „Šta si tražio tamo, gmazu?“ „Prvo sam pomislila da ju je ubila neka mačka. Nedavno sam u dvorištu pronašla mrtvog pacova. Ali, ova zmija je tako velika, da čisto sumnjam da bi mačka mogla da joj dođe glave. A opet, možda grešim. Nisam stručnjak za takve stvari. Ali, čak i da je u pitanju mačka, nije mi jasno zašto bi ostavljala te leševe ispred naše kuće? Zato mi je palo na pamet da...“ „Jedina mačka koja je ovom sirotanu mogla da dođe glave je mačka koja može da zavitla toljagu od pola metra.“ On ponovo okrenu zmiju ka Fibi. „Mačka bi mogla malo da je izgricka, ali sigurno ne bi mogla da joj spljošti glavu kao palačinku.“ „Da, u pravu si.“ Fibi ispusti težak uzdah. „I ja sam to zaključila.“ Ispružila je nogu i ćušnula kutiju koju je donela iz kuće. „Molim te, hoćeš li da spakuješ tu spodobu u kutiju i da je baciš u kantu? I nemoj da ti padne na pamet da me dodirneš dok ne opereš ruke. Ni mene ni bilo šta drugo.“ Karter ubaci zmiju u kutiju. „Kažeš da si je pronašla na stepeništu?“ „Da.“ Karter se više nije kezio. Valjda je konačno skapirao da stvar nije bila baš tako naivna, zaključila je. „Sinoć sam se vratila kući, oko jedanaest sati, i...“ „Odakle si se vratila?“

„Sa sudara, ako baš moraš da znaš.“ „Sa onim tipom što je dobio premiju na lutriji?“ „Taj tip se zove Dankan. Da, bila sam s njim. I kad sam se vratila, ta zmijurina je ležala na stepeništu. Bila je mrtva, što znači da ju je neko ostavio tu.“ „Neki razulareni klinac.“ „Znaš malog Džonija Portera? Živi odmah iza ugla. On mi je na vrhu liste.“ „Hoćeš da porazgovaram s njim?“ „Neka, sama ću. Samo nisam mogla da nateram sebe da ponovo zavirim u onu kantu i da ugledam tu groznu stvar.“ „Čemu inače služe braća?“ Karter ubaci kutiju u kantu, spusti poklopac i okrenu se ka njoj sa obesnim kezom na licu. „Sirota mala Fibi.“ „Da se nisi usudio da me dodirneš tim okuženim rukama. Ne šalim se, Kartere!“ „Samo hoću da pomazim svoju sestricu, da je utešim u ovako teškom...“ „Samo me pipni i vezaću te u čvor.“ Ona podiže pesnice, zauzimajući gard. „Znaš da mogu da te savladam kao od šale.“ „Ne budi tako sigurna. U poslednje vreme sam dosta vežbao.“ „Ma daj, molim te! Prestani da se glupiraš i idi unutra da opereš ruke. Znaš da sam ti zahvalna što si došao i izbavio me, i to ovako rano.“ Ona ga povede ka kuhinji i nasloni se na kredenac dok je Karter prao ruke nad sudoperom. „Znaš, Kartere, još nešto mi je palo na pamet. Da to možda nije učinio Džoni Porter ili neka druga mala baraba.“ On skrenu pogled ka njoj. „Nego neka velika baraba?“ „Baš tako. Zasada se ograničio na neslane šale, na stvari koje nisu opasne po život, ali... Znaš, to nije prvi incident te vrste“, rekla je, prisetivši se unakažene lutke. „Popričaću sa Džonijem, ali imam... imam neki neprijatan osećaj. Zato sam htela da te zamolim da, ako možeš, povremeno prošetaš ispred kuće. Posle časova ili kad ti je već zgodno. Ne moraš da ulaziš unutra jer znam kako to izgleda. Ako svratiš, neće te pustiti bar dva-tri sata. Ali bi mogao diskretno da prošetaš ovuda kad nisam kod kuće. Tako bih bila mirnija.“ „Naravno, Fibs. Slušaj, ako si zabrinuta...“ „Imamo samo neprijatan osećaj“, prekinu ga ona. „Još nisam stigla do teže zabrinutosti. Znaš, sećam se...“ „Sećaš se šta je Ruben radio.“ Karter stisnu usne i obrisa ruke. „Kako je ispuštao vazduh iz guma na našim kolima, kako je poprskao

otrovom ono cveće koje je mama posadila ispred kuće.“ Fibi mu utešno protrlja mišicu. Te uspomene su Karteru padale još teže nego njoj. „Da, sitne pakosti. Ako je ovo maslo Arnija Miksa, pretpostavljam da će mu uskoro dojaditi.“ „Ili će preći na nešto još gore.“ On nežno pređe prstima preko izbledelih modrica ispod njenih očiju. „Mogao bi ponovo da se okomi na tebe, Fibi.“ „Neće se usuditi da mi direktno priđe. I više me ne može zateći nespremnu. Ja nisam bespomoćna kao mama.“ „Nisi. Ti znaš da pokažeš zube, ali si zbog njega ipak završila u bolnici.“ „To se neće ponoviti.“ Ona mu čvrsto stegnu ruku. „Obećavam ti.“ Odmahnula je glavom, začuvši bat koraka na stepeništu. „Dolazi mama. Reci joj da si izašao na džoging i svratio na kafu, važi? Ako sazna šta se desilo, više neće smeti da izađe čak ni u dvorište.“ Karter klimnu glavom, znajući da je njegova sestra bila u pravu. Pre nego što je Esi kročila u kuhinju, uspeo da je da potisne turobnost sa lica i da razvuče usne u osmeh. „Vidi ti to!“, veselo uzviknu Esi. „Moja dečica na okupu! Ah, kako lepo iznenađenje!“ Istraga u vezi sa unakaženom lutkom zaglavila se u ćorsokaku. Dotični model je prestao da se proizvodi pre tri godine i ni u jednoj prodavnici ili tržnom centru na užem ili širem području grada se više nisu mogle pronaći takve lutke. Naravno, i dalje su postojali sajtovi za prodaju igračaka, buvlje pijace, dvorišne rasprodaje i druga mesta na kojima su se mogle nabaviti takve stvarčice, ali pošto se nije radilo o pitanju života i smrti Fibini pretpostavljeni su zaključili da nastavak istrage ne bi mogao da opravda uloženo vreme, trud i finansijska sredstva i da je stoga bilo pametnije da stave tačku na taj slučaj. Takođe se ispostavilo da se mali Džoni Porter nezasluženo našao na listi osumnjičenih jer je, zajedno sa svojim razredom, čitavu nedelju proveo na rekreativnoj nastavi. Naravno, bilo je još problematičnih klinaca, ali nije bilo razloga da se bilo ko od njih direktno osumnjiči. Osim toga, Fibi nikako nije bilo jasno zbog čega bi neko od tih klinaca, uključujući i Džonija, dvaput zaredom priredio takvu pakost baš u njenom dvorištu. Isključivo u njenom dvorištu, kako je ustanovila nakon razgovora sa komšijama. Zato je odlučila da posle završene smene svrati do obližnjeg trga, da prošeta kroz park i da dobro naćuli uši u slučaju da neko ponovo

zazvi- žduće onu tugaljivu melodiju. A kada se spustila noć, zauzela je busiju ispred vrata svoje terase, držeći dvorište pod prismotrom. Možda tom uljezu padne na pamet da joj ostavi još neki poklon, razmišljala je. Sedela je pored vrata sa dvogledom u krilu, njišući se na staroj naslonjači i osećajući se kao gospođa Sampson iz Gaston strita koja se po čitav dan ljuljuškala pored salonskog prozora i špijunirala sve što se dešavalo oko nje. Ako taj neprijatni osećaj postane još intenzivniji, zahtevaće da patrolna kola u noćnim satima nekoliko puta prođu oko njene kuće. A možda bi bilo još bolje da obiđu taj rejon i preko dana. Njihova kuća imala je dobar alarmni sistem, za šta se postarala još rođaka Bes. Fibi je svake noći, kada bi se svi spakovali na spavanje, lično aktivirala sistem nakon što bi obišla kuću i uverila se da je sve u redu. Rođaka Bes je insistirala da taj zadatak pripadne baš njoj. Ljudi koji se vrzmaju naokolo uopšte nisu dobri. Sve same ništarije i prevaranti. Rođaka Bes im je neprestano punila glavu takvim pričama. Ali, ti si naša krv, tako da se uzdam u tebe. Naravno, mama nije bila dovoljno dobra da bi se rođaka Bes pouzdala u nju, prisetila se. Ona je bila dobra samo da služi i da vuče i da čisti i da robuje njenim hirovima kako bi sebi i svojoj deci obezbedila krov nad glavom. Rođaka Bes se prema Karteru odnosila sa jednakim prezirom. Smatrala je da su košmari i strahovi koji su ga mučili u mesecima nakon onog stravičnog incidenta sa Rubenom predstavljali nesumnjiv dokaz da je taj dečkić imao slabu i razvodnjenu krv - koju je, naravno, nasledio od majke. Pravi Maknamara nikad ne bi zajecao u snu, čak i ako je imao samo sedam godina. Ali je Fibi bila sasvim drugačija. Kada bi stala u Karterovu odbranu ili kada bi odbrusila nešto drsko i zajedljivo, rođaka Bes je sa odobravanjem gledala na to. Ova malecka bar ima kičmu, razmišljala je. I tako je Fibi pohađala časove klavira, za koje nije imala ni želje ni talenta, i časove plesa, u kojima je istinski uživala. Postala je vrstan poznavalac muzike i umetnosti, kupovala je u skupim buticima, posećivala je ugledne salone, a jednom je čak provela i zapanjujućih nedelju dana u Parizu. Da bi na kraju sve kulminiralo onim beskrajno mrskim i dosadnim debitantskim balom. Pristala je da se pojavi na tom mestu samo zato što je sa rođakom Bes prethodno sklopila pogodbu da Karteru, kad kucne čas, zauzvrat plati školovanje na koledžu. Vredelo je žrtvovati jednu noć da bi svom

bratu pružila šansu da spakuje diplomu u džep. Naravno, rođaka Bes je žučno negodovala kada je Fibi odlučila da stupi u redove Federalnog istražnog biroa. Nije joj se sviđalo što je nameravala da se školuje na severu, daleko od njenog domašaja. Ali je nekim čudom svojski podržala njenu vezu sa Rojem. Uprkos tome, nije uspela da prikrije osmeh pakosnog zadovoljstva kada se Fibi nešto kasnije vratila u vilu Maknamara, bez muža i sa bebom u naručju. „Uopšte me ne čudi što ti se brak raspao. Žena koja jurca za karijerom ne može da zadrži takvog muškarca. Žena ima dva izbora - ili muža ili karijeru.“ „Ne pričajte svašta. Moj brak se nije raspao zbog posla kojim se bavim.“ Rođaka Bes je u to vreme već bila jednom nogom u grobu. Fibi je to mogla da vidi još na prvi pogled. Mogla je čak i da omiriše smrt koja se neumitno približavala. Tokom nekoliko nedelja koje su protekle od njene prethodne posete, rođaka Bes se pretvorila u kost i kožu. Samo su joj oči ostale živahne, ispunjene onim starim prezirom i ogorčenošću. „Oženio se tobom zbog ove kuće. Niko ne može da ga krivi zbog toga. Pametni muškarci uvek traže žene sa dobrim mirazom.“ „Meni ova kuća uopšte ne treba.“ „Ali ću je baš tebi natovariti na vrat. Zato što sam te pre mnogo godina pustila unutra, zajedno sa tvojim cmizdravim bratom i beskrvnom majkom.“ „Pazite kako govorite o mojoj porodici“, odbrusila je Fibi, ustremivši se ka krevetu. „0 tvojoj porodici, a ne o mojoj.“ Rođaka Bes ju je ćušnula prstom u grudi, ali se činilo da nije imala dovoljno snage čak ni za to. „Ti si mi sad jedini rod, curo. I zato samo ti, kao moja krv, možeš da naslediš ovu kuću. Već sam napisala testament.“ „Dobro.“ Na suvim usnama rođake Bes zaigrao je iskrivljen osmeh. Dok ju je posmatrala, Fibi se činilo da je meso već počelo da joj se odvaja od kostiju. Tako je Zla veštica okončala svoju karijeru na zemlji. Lagano se raspadajući. „Ti očigledno misliš da ćeš se dokopati kuće i da ćeš, kad me spakuješ pod zemlju, moći da radiš šta hoćeš. Takođe misliš da nećeš morati još dugo da čekaš. U pravu si, bar što se tiče ovog drugog. Nije mi ostalo još mnogo vremena.“ „Žao mi je.“ Uprkos svemu, Fibi je bilo mučno i teško dok ju je

posma- trala. „Znam da imate strašne bolove. Mogu li nešto da učinim za vas?“ ,,U tebi još ima slabih tačaka, ali ne brini. S vremenom ćeš očvrsnuti. Dakle, kuća pripada tebi. Ne zanosi se pomišlju da je možeš pokloniti svojoj majci ili svom bratu. Unapred sam eliminisala tu mogućnost. Odvojila sam novac za njeno održavanje. Taj novac ćeš dobijati preko advokata. Osnovala sam fond tako da je izlišno da se nadaš da ćeš moći da rasipaš te pare kako ti dune. One su isključivo za kuću. Jeli ti to jasno?“ „Ionako ne želim vaš novac.“ „Utoliko bolje, jer nećeš dobiti ni prebijene pare. Niko od vas. Sve što imam ostavljam za kuću. Kad budeš umrla, ona će pripasti tvom zakonskom nasledniku, ali jedino ako se sve vreme budeš pridržavala naznačenih uslova. Moraćeš da živiš ovde, gospođice, ako želiš da tvoja majka ostane pod ovim krovom. Kuća ti pripada samo dok si u njoj. Ne smeš je pretvoriti u hotel ili u poslovni prostor ili u muzej. Ovo je kuća i tako će i ostati. Da bi je dobila, moraćeš ovde da živiš.“ Nije joj stavila cev na slepoočnicu niti nož pod grlo, priseti se Fibi. Rođaka Bes je bila previše prevejana za tako prosta oružja. Njena ucena bila je zasnovana na nečem daleko moćnijem i ubedljivijem. Na ljubavi prema onima koje je Fibi volela više nego sebe samu. „Ne treba mi vaša kuća, vaš novac ili vaše odobravanje. Molim vas da to primite k znanju. Odgajaću svoje dete onako kako želim i gde želim, a ne onako kako vi budete propisali u svom testamentu.“ „Ako ne ispoštuješ moju volju, tvoja majka još danas može da spakuje kofere i da se tornja odavde. Iz kuće čiji prag ne sme da napusti već pune dve godine. Misliš da ne znam za to? Izbaciću je napolje u roku od sat vremena. Može da vrišti i da se bacaka do mile volje. Ne brini, oni napolju će joj odmah pronaći adekvatan smeštaj. U nekoj finoj tapaciranoj ćeliji.“ „Zar biste stvarno mogli to da joj uradite? Tolike godine se stara o vama. Čisti i pere za vas i otkako ste pali u postelju, radi ono što većina ljudi ne bi radila ni za kakve pare. Nikad u životu vam nije naudila. Ni vama niti bilo kom drugom.“ „Da je to uradila, možda bi je ljudi više poštovali. Ali, ako bude morala da ode odavde, neću ja biti kriva za to već ti. Može da ostane ovde isključivo pod uslovom da i ti ostaneš. Ako odbiješ moju ponudu, izneće je odavde. Ja sam vas pustila unutra. Ja mogu i da vas izbacim.“ „To ste nam još odavno stavili do znanja.“ „Jesam“, odgovorila je rođaka Bes sa slabašnim osmehom na

usnama. „Ali, ako sada odete, više vam nema povratka.“ Fibi poskoči na stolici i probudi se. Da li je čula zviždanje? Da li ga je čula napolju ili samo u svojoj glavi? Usmerila je dvogled ka ulici, prema parku, ali ništa nije videla. Protrljala je oči i izmasirala vrat. Rođaka Bes. Koliko je još poživela nakon tog susreta? Još nekoliko nedelja. Teških mučnih nedelja ispunjenih buncanjem i narkotičkim snom. Ali dovoljno dugo da Fibi - na osnovu onoga što je saznala od advokata, iz testamenta i drugih dokumenata - shvati da se o nekim stvarima nije moglo pregovarati. Više joj se nije ukazala prilika da lucidno porazgovara sa tom staricom. A sada je, posle toliko godina, i dalje sedela tu. Sedela je u njenoj kuči i zurila napolje. I činilo joj se da će zauvek ostati tako.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE az Džonson je nešto morao da dokaže. I to smesta. Lordovi su umislili da mogu da banu u njegov rejon? Da se zajebavaju sa njegovom ekipom? Zar su verovali da će im to tek tako proći? Da mogu da dođu na zapadnu stranu i da ostave svoja govna pred njegovim pragom? Do đavola! Pokazaće on njima! Pokazaće im da je vrag odneo šalu. Njegov brat je u tom trenutku bio u bolnici. Možda je bio na rubu smrti. Lekari su izvadili metke koje su mu te drkadžije sjurili u utrobu kada je sa svojom ekipom banuo na teritoriju Lordova da izmire račune. Ali je Ti-Boun zabranio Razu da krene u akciju zato što još nije bio spreman za tako žestok okršaj. Da je bio tamo, možda njegov brat sad ne bi ležao u bolnici, boreći se za život. Raz je odlično znao šta je trebalo da uradi. Oko za oko. Već je bio na Hič stritu, u neprijateljskom rejonu. Maznuo je auto, a na sedištu pored njega je ležao plavi bejzbol kačket, zaštitni znak njegove bande. Ako je neko od Lordova visio na ulici, mogao bi da ga provali po tom kačketu. Zato je bilo pametnije da ga skine. Nisu morali da znaju da im se jedan od Posova ušunjao u dvorište. Sve dok ne kucne čas za osvetu. Bilo je bolje da se pritaji i da sačeka. Vlastitom snagom i sposobnošću je izborio svoje mesto u bandi. Iako mu se brat visoko kotirao, morao je da se dokaže. Bio je pravi demon kada bi došlo do makljaže. Mlatio je i rukama i nogama. Nikad se nije predavao. Takođe je bio maher za kola. Mogao je da mazne auto dok si reko pik-sla. A bio je dobar i za valjanje droge jer nije koristio to sranje, pa su mu bosovi verovali. Ali sve do sada je zazirao od pištolja i noževa. Ti-Boun mu je govorio da nema blage veze s pucanjem. To je bio još jedan od razloga zašto ga sinoć nije poveo u akciju. Ali je sada, ispod navlake na sedištu, imao poluautomatsku četrdeset- peticu. Prvi metak je već bio u cevi, a on više nije zazirao od oružja. Sjuriće taj metak pravo među oči drkadžiji koji je upucao njegovog burazera. Ako mu se neko ispreči na putu, i on će da popije metak. Biće to kolateralna šteta. R

Banuće tamo, usred bela dana, sa obeležjima svoje bande. A ako nikad ne izađe odatle, šta da se radi? I takve stvari su se dešavale. Čak i kad je čovek imao samo šesnaest godina. Zaustavio je kola preko puta prodavnice alkoholnih pića. Znao je da je Klip u zadnjem delu zgrade imao „kancelariju“. Često je visio tu. Sklapao je poslove, trabunjao svoje baljezgarije i zezao se sa droljama koje su bile spremne da mu popuše da bi ih primili u bandu. A on i njegovi ortaci su im često radili i mnogo više od onoga na šta su bile spremne. Odšunjaće se iza kuće i ući otpozadi. Tako je bilo najpametnije. Ako je Klip imao stražare, lako će se obračunati sa njima. A onda će banuti na vrata i sjuriti mu metak među oči. Ti-Boun će sigurno biti ponosan na njega. Dobiće volju za život ako bude čuo da ga je njegov burazer osvetio. Nabio je kačket na glavu i ponosno ga iskrivio udesno. Zatakao je če- trdesetpeticu za pojas, sakrivši je ispod dugog plavog dresa. Dok je izlazio iz kola, činilo mu se da je teška kao topovsko đule. Na nogama je imao plave duboke patike sa žutim štraftama. Iz zadnjeg džepa mu je visila drečavožuta bandana. Te boje su svedočile da je dolazio sa zapadne strane, da je bio Pos. Dok je koračao preko Hič strita, grudi su mu se nadimale od besa i od bola i od želje da pravda bude zadovoljena. Bio je spreman. Bio je prokleto spreman da napravi haos. Pravi masakr, ako treba. To se možda videlo i na njegovom licu. Trudio se da se vidi. Razvukao je usne u prezriv kez, u grimasu koja je odisala snagom i samouverenošću, kada je primetio kako nekoliko riba koje se stajale na tremu skreće pogled ka njemu. Bile su tako prestravljene, da su odmah uhvatile maglu. Samo napred, kučke, pomislio je. Brišite odavde i sačuvajte dupe. Kada je skrenuo na stazu koja je vodila ka zadnjem delu zgrade, izvukao je pištolj ispod dresa. I ubedio sebe da mu ruke nisu drhtale od straha već od uzbuđenja. Da bi se ohrabrio, u sećanje je prizvao lik svog brata. Setio se kako je izgledao dok je stajao nad njim, u bolnici. Bio je prikopčan za mašine koje su disale umesto njega. Njihova majka je sedela pored kreveta, držeći Bibliju i plačući. Ništa nije govorila. Sedela je nepomično kao kip dok su joj suze tekle niz obraze. To su bile slike koje su mu se vrzmale po glavi dok je zamicao iza ugla. Ispustio je bojni poklič i spustio drhtavi prst na obarač. Na njegovo iznenađenje, pred zadnjim vratima nije bilo nikoga. Dok je prelazio preko rastopljenog asfalta i zapuštenog travnjaka, u

ušima je čuo samo tutnjavu vlastite krvi. Prešao je nadlanicom preko lica, brišući krupne graške znoja. Za Ti-Bouna, pomislio je, svom snagom šut- nuvši vrata. Pištolj poskoči u njegovoj šaci kao neki živi stvor. Uopšte nije osetio kada je pritisnuo oroz. Učinilo mu se da je oružje opalilo samo od sebe, napravivši rupu u zidu, na tridesetak centimetara iznad ulubljenog metalnog radnog stola. Za stolom nije bilo nikoga. Nije bilo žrtve koja je trebalo da dobije metak među oči. Ruka mu zadrhta dok je spuštao pištolj, zureći u prazno. Ako se to pročuje, svi će mu se smejati. Proglasiće ga za budalu. A to bi značilo da je i Ti-Boun budala. Ne, to nije smelo da se desi. Morao je nešto da uradi. Nešto stvarno žestoko. Kada su se unutrašnja vrata otvorila i kada je jedan muškarac banuo pred njega, odmah mu je bilo jasno šta je trebalo da uradi. „Otmičar se zove Čarls Džonson, poznatiji pod nadimkom Raz“, objašnjavao je detektiv Riks iz jedinice za ulični kriminal. „Ispaljeno je nekoliko hitaca, ali niko nije povređen. Drži četvoro talaca.“ „Šta traži?“, upita Fibi. „Krv. Sinoć je došlo do oružanog okršaja između dve gradske bande. Posova sa zapadne strane, kojima pripada otmičar, i Lordova sa istočne strane. Otmičarev stariji brat je popio tri metka. Stanje mu je kritično. Raz traži da pronađemo tipa koji se hvališe da je pucao u njegovog brata. Izvesnog Džeroma Klipa Sageta. Kaže da će pustiti taoce ako mu isporučimo Sageta.“ „Koliko godina ima?“ „Šesnaest. U dosjeu ima samo blaže prestupe. Njegov burazer je sasvim druga priča. Taj je ozbiljan kriminalac.“ „U redu.“ Fibi je sedela u restoranu u kome je bio instaliran komunikacioni punkt. „Da li je pristao da razgovara sa vama?“ upitala je, prelazeći pogledom preko situacione table i zapisnika. „Jeste. Uglavnom vrti istu ploču. Još je u početnoj fazi. Dajte mi ono što tražim ili ću da napravim džumbus. Dao nam je rok. Do 20:00.“ „Dobro.“ Fibi dohvati telefon i Raz se javi već na prvo zvono. „Jeste li pronašli tog drkadžiju?“ „Raze, ovde Fibi Maknamara. Radim za policiju, kao pregovarač.“ „Jebi se, kučko.“ Glas mu je bio pun besa, ali se ispod nazirala primesa straha. „Vidim da si besan i potpuno te razumem. Zato što i ja imam brata.“

„Boli me uvo za tvog brata. Bilo bi vam bolje da mi isporučite tog drkadžiju koji je pucao u mog burazera, inače ću da koknem nekog od ovih morona.“ „Radimo na tome, Raze. Ali bih te prvo zamolila da nam kažeš da li je tamo sve u redu. Da nekome možda ne treba medicinska pomoć?“ „Trebaće im, ako me ne poslušate. Ne medicinska pomoć, već vreće za leševe.“ Glas mu je bio drhtav i nekontrolisan od srdžbe i užasa. „Još nikog nisi povredio, je l’ tako, Raze? Mi smo ovde samo zato što hoćemo da pomognemo. Zajedno ćemo pronaći rešenje, tako da niko ne nastrada.“ „ A ja sam ovde zato što hoću da prosviram mozak tom Klipu. Ako mi to omogućite, niko neće da nastrada. Niko osim njega.“ „Hoćeš da mu se osvetiš zato što veruješ da je on pucao u tvog brata?“ „Ne verujem nego znam. To sam čuo od svoje porodice. Da možda nećeš da kažeš da moja porodica laže?“ „Da li to znači da je tvoja porodica videla šta se desilo Ti-Bounu?“ „Naravno da su videli. Ranili su još dvojicu, ali je Ti-Boun više mrtav nego živ. A drkadžija koji je to uradio ima da plati. Potrudite se da što pre bude ovde. Uopšte se ne šalim, je l’ čujete? Hoću smesta da ga vidim ovde ili će neko da umre.“ Porodica - banda, zapisa Fibi u svojoj beležnici. Ponos i osveta. „Hoćeš da pronađemo tog tipa i da ti ga isporučimo kako bi lično mogao da ga kazniš?“ „Baš tako, moronko. Koliko još puta treba da ti ponovim?“ „Samo pokušavam da shvatim šta tačno želiš, Raze. I da shvatim kakve veze ti siroti ljudi koje držiš kao taoce imaju s tim što je neko povredio tvog brata. Zar misliš da su oni za bilo šta krivi?“ „Boli me uvo da li su krivi.“ „Boli te uvo što nevini ljudi mogu da nastradaju?“ „To je kolateralna šteta. Ako ne veruješ da sam ozbiljan, odmah ću da upucam jednog da ti dokažem.“ „Znam da si ozbiljan, Raze. Samo pokušavam da ti objasnim da ne smeš da povrediš taoce, jer onda nećemo moći da rešimo ovaj nesporazum. Nećemo moći da udovoljimo tvom zahtevu. Moje kolege još ovog trenutka pokušavaju da stupe u kontakt sa bolnicom. Sa lekarima koji vode računa o tvom bratu. Verovatno bi želeo da znaš kako mu je. Jesi li ga danas video?“ Fibi nastavi da priča, uvlačeći ga u razgovor o bratu i lagano ga prevodeći u narednu fazu. Kult heroja. Potpuna odanost. Kada je Raz

pomenuo svoju majku, kako je satima plakala u bolnici, uspela je da izvuče dodatne informacije. Bez druge braće ili sestara. I bez oca. Pod hitno pronađite majku! naškrabala je na komadu papira i prosle- dila cedulju detektivu Riksu. „Jeste li gladni, Raze? Ako hoćeš, možemo da vam pošaljemo sendviče.“ „Imam pivo i čips. Mislite da sam neki moron? Da ne gledam TV? Niko neće kročiti ovde. Niko osim Klipa.“ „Ne brini. Nikog nećemo poslati bez tvog pristanka.“ „Možda ne koknem ove idiote. A možda ih i koknem. Ali, dok ne odlučim šta ću s njima, ima da leže potrbuške, mirni kao bubice. Ako ne požurite, uskoro će da plivaju u vlastitoj pišaćki. Neću više da pričam s vama. Kad dovučete tog drkadžiju, možemo da nastavimo pregovore.“ Kada je Raz prekinuo vezu, Fibi se zavali na naslon i upita: „Jeste li uspeli da locirate Klipa?“ „Negde se skembao, ali svojski radimo na tome.“ „Ako otmičaru kažemo da smo uhapsili Sageta, to bi moglo da nam odškrine vrata. Hoću da budem obaveštena čim mu uđete u trag.“ Skrenula je pogled ka belom zidnom satu. Bilo je četiri sata i četrdeset pet minuta. Teško da će uspeti da stigne na večeru. Dankan je blistao od zadovoljstva kada je pritisnuo zvono ispred vrata vile u Džons stritu. A kada se Esi pojavila pred pragom sa širokim osme- hom na usnama, bio je još zadovoljniji. „Blagi bože! Ko li se skriva iza ovog cveća?“ „Možete triput da pogađate“, prozbori on iza ogromne korpe pune crvenih makova. „Želite li da ovo stavim na neko određeno mesto?“ „Spusti ih ovde dok ne smislimo gde će najlepše stajati. Stvarno su prekrasni! Hajde, izvoli u salon. Stigao si tačno na vreme. Ah, doneo si i vino!“ „Nemam često priliku da večeram sa četiri prelepe dame. Ne mogu vam opisati koliko mi je drago što ste me pozvali.“ „Zadovoljstvo je obostrano.“ Esi prihvati vino i pruži ruku ka mladoj ženi koja je stajala iza nje. „Mislim da još niste upoznali moju snahu. Džozi, ovo je Dankan Svift.“ „Znači, večeraću sa pet prelepih dama. Drago mi je što smo se upoznali, Džozi.“ „Peta već ima kavaljera“, dobaci Karter, unoseći poslužavnik sa kanapeima. Iza njega je išla Karli sa još jednim manjim poslužavnikom.