Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

„Na ulici.“ „Bio je u kombiju ili je išao peške?“ „Ovaj... ne znam. Ne sećam se da sam videla kombi. Toliko sam žurila, da sam mu samo mahnula rukom i upitala ga ima li neku pošiljku za mene.“ „Pretpostavljam da poštar često zalazi u vaš kraj.“ „Naravno, ali ovog ranije nisam viđala. Bio je mlađi i slađi od našeg poštara pa sam mu doviknula svoje ime i upitala ga ima li nešto za mene. A on je odgovorio: ’Ne, gospođo, danas nemam ništa za vas.’ Onda sam uletela u kola i zbrisala.“ „Kako je izgledao taj čovek, Megi?“ „Pa, onako... tamnokos, sa kratkom razbarušenom bradom. Privlačan, sa snažnim nogama. Nama ženama teško može da promakne zgodan frajer“, dodala je, osmehnuvši se Dankanu. „Koliko je bio visok?“ „Hmmm... nisam sigurna. Tu negde oko metar i osamdeset. Možda koji centimetar niži. U svakom slučaju, niži od vašeg prijatelja.“ Na njenim usnama ponovo zaigra koketan osmeh. „Stvarno sladak poštar. Čvrsto građen. Ne samo noge, što je razumljivo, nego čitavo telo. Kao da je sav od mišića.“ „Koliko je star?“ „Zaboga, otkud znam? Nisam bila dovoljno blizu.“ Megi zagladi kosu, kao da će joj to pomoći da se bolje priseti. „Tu negde, između trideset i četrdeset.“ „Da li bi ga prepoznala da ga ponovo sretneš?“ „Ne znam. Imao je naočari za sunce. Zaboga, Fibi, ne misliš valjda da on ima nekakve veze s onim što se desilo Dejvu?“ Megi zaprepašćeno prisloni ruku uz grudi. „Ako je to bio on, mogao je da me ubije na licu mesta. Bila sam na samo nekoliko metara od njega.“ „Zasad ništa ne mislim, ali bi bilo poželjno da našem slikaru daš njegov opis kako bi mogao da ga nacrta. Neko od mojih kolega će te odvesti do stanice da to što pre obavimo. Ostani ovde sa Dankanom dok ti ne nabavim pratnju.“ Kada se Fibi udaljila, Megi usplahireno zatrepta. „Slatki Isuse! Dobro bi mi došlo jedno pićence, da smirim živce.“ „Sledećeg puta ću poneti pljosku“, obeća Dankan. Nakon što je obavila nekoliko telefonskih poziva i angažovala policajca koji će Megi odvesti do stanice, Fibi se zajedno sa Dankanom uputi ka operacionoj sali. „Danas u tom rejonu nije radio niko nov“, usput mu je objasnila, ,,a prva pošiljka je isporučena tek oko dva po podne. Ona ga je videla i razgovarala s njim, a njega to

uopšte nije zabrinulo. „Muškarac lako može da promeni svoj izgled. Dankan zamišljeno protrlja vilicu. „Može da pusti bradu, ili da je obrije. „Imamo dobrog crtača. Uradiće obe verzije, i sa bradom i bez nje. Taj tip je mogao da pretpostavi da ćemo pre ili kasnije ući u trag nekom od svedoka, ali je svejedno otišao tamo, usred bela dana. Znao je da bi neko od komšija mogao da ga vidi, ali očigledno nije mario za to.“ Kada su izašli iz lifta, Fibi se uputi pravo ka prijavnici i pokaza svoju značku. „Ima li nekih vesti o kapetanu Dejvidu Makviju?“ „Još je u sali.“ „Pošaljite nekog da proveri kako napreduje operacija. Molim vas.“ „Videću šta možemo da uradimo. Smestite se u čekaonici, pa ćemo vam javiti.“ U čekaonici je primetila pet-šest policajaca koje je poznavala lično ili iz viđenja. Nakratko je popričala s njima, a onda se smestila u ugao iz koga je mogla da motri na vrata. „Moram da telefoniram“, rekla je Dankanu. „Hoćeš da ti donesem kafu? Onu malopre praktično nisi ni okusila. Doneo bih ti i nešto za jelo, ali znam da ćeš me odbiti pa je suludo da pokušavam.“ „Prijalo bi mi neko osveženje. Nešto hladno. Tako sam prestravljena, da mi se čini da gorim. I, ovaj“, dodala je pre nego što je Dankan krenuo ka liftu, „kad mi se misli razbistre, treba da popričamo. Imam svašta da ti kažem.“ „Da li to uključuje kritike na račun moje neposlušnosti?“ Ona raširi oči i slabašno se osmehnu. „Uopšte ne znam o čemu govoriš.“ „Odlično.“ On je na brzinu poljubi. „Onda jedva čekam da čujem. Odmah se vraćam.“ Prvo je morala da se javi Sajksu i da mu kaže da se u komšiluku raspitaju da li je još neko primetio lažnog poštanskog službenika. Žarko je želela da lično popriča sa vođama kriminološkog tima i jedinice za eksplozive, ali je podsetila sebe da Sajksa tamo nije poslala bez razloga. Pošto je bila svesna da ne može na silu da dovuče nekog od osoblja i da ga primora da joj kaže da će sve biti u redu, naredila je sebi da bude strpljiva i optimistična i da obavi sledeći poziv. „Ava, ja sam.“ „Gospode, Fibi... da li je Dejv...“ „Trenutno je na operaciji i imamo razloga da se nadamo da će sve

biti u redu.“ „Na operaciji?! Za ime božje, Fibi, reci mi šta se desilo! I kako?“ „Ne mogu sad da pričam o tome, ali hoću da znaš, i da preneseš ostalima, da doktori rade sve što je u njihovoj moći i da će sve biti dobro.“ „Molim te, mogu li i ja da dođem? Moram da budem tamo, Fibi. Karter neće da me pusti. Malopre smo se posvađali zbog toga. Fibi, ne možeš da očekuješ da ostanem ovde dok je on na operacionom stolu.“ „Žao mi je, Ava, ali moraš da ostaneš tu. I on bi to želeo. Štaviše, insistirao bi na tome. Ava, obećavam ti da ćeš biti prva koju ću pozvati kad napusti operacionu salu. Molim te, ostani tu i vodi računa o mami. I o svim ostalima. Znaš da računam na tebe.“ „Kao da to treba da mi govoriš.“ Avin glas bio je drhtav od suza. „Znaš koliko brinem za njih i da im nikad ne bih okrenula leđa, ali... Molim te, čim ga vidiš reci mu... reci mu da se molim za njega... da se svi molimo za njega.“ „Naravno da ću mu reći. Javiću se čim nešto saznam.“ Prošlo je skoro sat vremena pre nego što su dobili šturo obaveštenje da se operacija dobro odvijala. Sat vremena kasnije Sajks se vratio sa svojim informacijama. „Potezna mina na vratima. Tempirana na pet sekundi.“ „Hteo je da mu ostavi dovoljno vremena da uđe unutra. Tako je imao veće šanse da ga ubije.“ U jalovom pokušaju da olakša pritisak u glavi Fibi protrlja tačku između obrva. „Šta je upotrebio?“ „Isto što i sa Rojem. Prokleti eksploziv je razneo vrata, čeone prozore i deo krova. Dnevna soba podseća na treći paklenski krug. Da je bio samo metar bliže, sad bi bio u sanduku, poručnice.“ „Kada se bude oporavio, moraće da se pojavi pred Meginim pragom sa ogromnim buketom cveća i flašom šampanjca. Znaš, ta namiguša već dugo pokušava da ga odvuče u krevet, a on stoički odoleva njenim nasrtajima.“ Fibi se slabašno osmehnu. „Ne znam kako će se ovog puta izvući. Dakle, šta ste saznali u komšiluku?“, upitala je, ponovo se uozbiljivši. „Skoro svi su u to vreme bili na poslu. Doduše, pronašli smo jednog tipa koji je zbrisao s radnog mesta jer mu je pukla cev u kupatilu. Dok je zurio kroz prozor, čekajući vodoinstalatera, primetio je osumnjičenog kako ide ulicom. Nije mogao da nam pruži bilo kakav precizniji opis. Nije zapazio ništa osim poštanske uniforme, ali ga je video u isto vreme kad i Megi.“ Sajks zamišljeno naduva obraze. „Vatrogasci su stigli u rekordnom roku tako da su uspeli da sačuvaju kuću. Ali, poručnice... unutra smo

zatekli pravi haos.“ „Dejv je zaljubljen u tu kuću“, prozbori Fibi. „Znam jednog tipa“, ubaci se Dankan. „Taj bi napravio čudo čak i na zgarištu. Mogu da ga zamolim da svrati i da nam da svoju procenu, ako bi to pomoglo.“ „Pomoglo bi. Tako bismo Dejvu skinuli bar jednu brigu s vrata.“ Ona ponovo skrenu pogled ka vratima. „Jesu li uspeli da ustanove kako se uvukao unutra?“ upitala je Sajksa. „Po svoj prilici, provalio je kroz prozor na zadnjem delu kuće. Zadnja vrata su bila otključana, što znači da ih je verovatno otvorio iznutra i izašao kroz njih. To bi...“ Sajks skoči na noge samo trenutak posle Fibi. To je sigurno bio hirurg, pomisli ona. Delovao je tako. Kao čovek koji je bio dovoljno snažan i kompetentan da čoveka otrgne iz ralja smrti. Kao hipnotisana je krenula ka njemu. Nije to uradila zato što je imala najviši čin. Svi policajci u toj prostoriji su znali da je to bila potpuno lična stvar. „Čekam vesti o Dejvu Makviju“, rekla je. „Ja sam Fibi Maknamara.“ Lekari su uspeli da zaustave krvarenje i da mu spasu slezinu. Dejv je pored toga zadobio i nagnječenje na bubregu, slomljenu ruku, dva naprsla rebra, potres mozga i brojne razderotine i opekotine. Ali, srce mu je bilo snažno. Lekar joj je rekao da je Dejvovo srce bilo snažno, ali je ona to već znala. Sedela je na stolici pored njegove postelje i čekala. I prisećala se kako je on nekada davno sedeo pored nje dok je u bolnici čekala svoju majku. „Pokušali su da me izbace“, rekla mu je dok je spavao, „ali nisu znali na koga su se nameračili. Ne odlazim odavde dok se ne probudiš i dok ne izgovoriš moje ime. Kad to budeš učinio, znaću da je opasnost prošla i da je sve u redu. Dole u prizemlju sestre isisavaju krv našim momcima. Panduri stoje u redu i čekaju da ih bocnu. Čudesan prizor, nema šta. Da samo znaš koliko su ti krvi upumpali. Odeća ti je bila razneta pa je Megi dobila priliku da te malo bolje ošacuje. Sad si gotov. Moraćeš propisno da joj se odužiš.“ Ona uze njegovu ruku i pređe usnama preko vrhova njegovih prstiju. „Svi joj mnogo dugujemo. Naredila sam da mi faksom pošalju sve informacije koje u međuvremenu prikupe. Sateraćemo tog bednika u škripac kao pobesnelo pseto. Kunem ti se.“ Glas joj je bio drhtav od emocija. „Čak i nas dvoje znamo da se o nekim stvarima ne može

pregovarati. Zato te molim da se što pre probudiš.“ Spustila je prste na njegov obraz. „Preklinjem te da se probudiš i da me pozoveš po imenu.“ Prošlo je još pola sata kada je konačno osetila kako se njegovi prsti meškolje u njenoj šaci. Skočila je na noge i pomazila ga po licu. „Dejve, možeš li da otvoriš oči? To sam ja, Fibi. Molim te, probudi se i pogledaj me.“ Kada su mu očni kapci zadrhtali, znala je da bi odmah trebalo da pritisne dugme i pozove dežurnu sestru, ali je želela da još malo ostane nasamo s njim. „Hajde, Dejve, probudi se. To sam ja, Fibi.“ „Znam.“ Glas mu je bio slab i bunovan, kao glas stare ispičuture. „Čuo sam te. Šta se, do đavola, dešava?“ „Sad je sve u redu, Dejve.“ Ona ga pomazi po kosi, posmatrajući kako mu se pogled lagano bistri i kako pogled polako upire u nju. „Povređen si, ali će sve biti u redu. U bolnici si, Dejve. Zaradio si nekoliko čvoruga i modrica pa moraš da miruješ. Sad ću da pozovem sestru.“ „Čekaj... nemoj odmah. Reci mi, je l’ padala kiša?“ „Jeste, Dejve. Padala je kiša i besnela je oluja.“ „Šta se desilo?“ „Stavio je eksploziv na vrata. Uspeo je da se uvuče u tvoju kuću, Dejve. Žao mi je. Stvarno mi je žao.“ „Da, vrata su eksplodirala.“ On na trenutak zažmuri, a čelo mu se na- bra od napora da se koncentriše. „Sećam se toga.“ „Izigravao si dobrog komšiju pa si krenuo nazad da pomogneš Megi oko prtljaga. To ti je sačuvalo glavu. Hvala bogu! Kao što vidiš, dobra dela se ponekad isplate. Biće sve u redu, Dejve.“ „Video sam ga.“ „Koga si... molim?!“ „Video sam ga.“ On joj slabašno stisnu šaku. „Stajao je preko puta. Vrata su se otvorila, a ja sam se okrenuo i video ga.“ „Megi ga je videla nešto ranije, pa ćemo pokušati…“ „Poznajem tog tipa. Bila si u pravu, Fibi. Oduvek si bila pametnica... moja mala pametnica.“ „Dejve, Dejve...“ pozva ga ona žustrim usplahirenim glasom, pokušavajući da ga još malo održi u budnom stanju. „Ko je on? Neko iz policije? Hoćeš da kažeš da ipak imamo posla sa policajcem?“ „Bio je... bio je u specijalnoj jedinici, pre nekoliko godina. Ne znam da li je nešto zabrljao ili je dobio premeštaj. Ne sećam se. Kako se ono zvaše? Voker? Ne, nije. Čekaj... nije Voker nego Voken. Jednom smo zajedno popili pivo, na jednoj oproštajnoj zabavi. Sedeli smo za

šankom i pričali o bejzbolu. Voken, Voken...“ ponovio je iznurenim glasom, a onda joj se zagledao u oči i rekao, „Hajde sad, na posao.“ Ona izjuri napolje i pozva dežurnu sestru. „Budan je. Mislim da ima bolove. Ti!“ Ispružila je prst ka policajcu koji je stajao pred vratima. „Ne mrdaj odavde, ni pod tačkom razno! Jasno? Čak i da ljuljne zemljotres, ako žabe počnu da padaju s neba ili nastupi smak sveta, ne mrdaj odavde dok ti ne stigne smena. Ne puštaj nikog unutra dok mu ne proveriš identitet i budi u sobi tokom svake posete, o kome god da je reč.“ „Razumem, gospođo.“ „Dankane.“ Gospode, pomislila je, stvarno je bilo dobro imati muškarca koji nije tako lako hvatao maglu. „Je l’ tvoj porše stvarno tako brz kao što se hvališ?“ „Još pitaš!“ „Odmah ćemo proveriti. Imam njegovo ime“, promrmljala je u hodu i zajedno sa njim se ustremila ka liftu.

DVADESET OSMO POGLAVLJE oken, Džerald Denis. Nakon samo pet sekundi razgovora sa komandirom Harisonom, Fibi je imala njegovo puno ime. A kada je Harison ispritiskao nekoliko dugmića dobila je i njegovu poslednju poznatu adresu. Sve zajedno je potrajalo jedva tri minuta. „Naravno, nećemo ga zateći tamo“, procedila je kada je prekinula vezu. „Previše je pametan da bi nam dopustio da ga tek tako ulovimo. Sigurna sam da je do sada pronašao drugu jazbinu, ali ćemo poslati ekipu na lice mesta, za svaki slučaj. Što se nas tiče, mi idemo ovde“, dodala je, pokazavši na cedulju sa ispisanom adresom. „Šta ti je to?“ „Harison kaže da se Voken družio sa Majklom Vinsom, da su bili kao braća. Moram pod hitno da popričam s tim tipom. Blagi bože!“, zadihano je izustila kada je Dankan uleteo u krivinu. „Ti baš umeš da voziš.“ ,,I da smućkam vraški dobar martini.“ „Možeš da mi smućkaš pun bokal kad završimo s ovim.“ „Sa džinom ili votkom?“ Fibi nasloni glavu na šake i prasnu u prigušen smeh. „Izbor prepuštam koktel-majstoru. Dankane, kad stignemo kod Vinsa, hoćeš li da me sačekaš ispred? Da se javiš mojima i da im kažeš da se Dejv probudio i da sam razgovarala s njim? Da ih uveriš da je dobro i da nemaju razloga za brigu?“ „Šta god poželiš, srce. Sačekaću te i javiću se tvojima.“ Ona oseti kako je suze peku u očima. „Da, stvarno imam svašta da ti kažem kad ovo obavimo.“ Vins je živeo u maloj lepo sređenoj kući u stambenoj četvrti na južnom obodu grada. Kada je otvorio vrata, bio je obučen u prugastu pidžamu, a lice mu je bilo umorno i kiselo. Ali je sklonio tu grimasu čim mu je Fibi pokazala značku i predstavila se. ,,U čemu je problem, poručnice?“ „Treba da porazgovaramo o Džeraldu Vokenu.“ „0 Džeriju? Nisam ga video godinama. Znam samo da se preselio u Montanu. O čemu je reč?“ „Mogu li da uđem?“ V

„Naravno, nego... tek smo uspavali maleckog, na jedvite jade. Zamo- liću vas da budemo tihi jer ima opasan sluh. Ne mogu ni zadnjicu da počešem a da ne čuje, čak i kad sam na drugom kraju kuće.“ „Koliko je star?“ „Šest meseci. Sad mu niču zubići pa po čitavu noć dreždimo budni. Nekoliko puta sam bio sa vama. Mislim, u vašoj ekipi. Ono sa Džonsonom je stvarno bilo opako.“ „Jeste. Da li biste mogli da stupite u kontakt sa Vokenom?“ „Sumnjam. Nismo se čuli još otkako je zapalio za Montanu.“ „Čula sam da ste bili veoma bliski.“ „Da, jesmo. Ili sam bar ja tako verovao.“ Vins slegnu ramenima, spusti se na jednu od stolica i široko zevnu. „Ah, oprostite. Izvolite, sedite. Znate, Džeri je trebalo da mi bude kum, ali je zapalio dve neđelje uoči venčanja. Nije mi čak ni rekao da namerava da batali službu, samo mi je poslao jebeni... oprostite... samo mi je poslao mejl nekoliko dana kasnije, kada je obavio formalnosti, i obavestio me kako ide da traži srodnu dušu ili tako nešto. Dve nedelje uoči mog venčanja je rešio da se otisne u potragu za srodnom dušom! A trebalo je da mi bude kum! Naravno, sigurno bih pomislio da se napio i da trabunja gluposti da u međuvremenu nisam čuo da je napustio jedinicu.“ Bilo je očigledno da je Vins bio smožden od neispavanosti. Fibi se dobro sećala tog perioda, beskrajnih noći kada je marširala kroz kuću noseći svoje rasplakano čedo. „Da li je Džeri mnogo pio?“ „Umeo je da potegne. Znate, kad se bavite ovim poslom morate povremeno da se opustite.“ „Po našim informacijama, Džeri je bio u vezi sa jednom udatom ženom. Znate li nešto o njoj?“ Vins se naglo uspravi. „Zašto to pitate?“ „Vi ste bili na licu mesta kada je ubijen Džonson. Znate li ko je ispalio one hice? Voken lično.“ Vinsove bunovne oči se istog trenutka razbistriše. „Nema šanse! Šalite se, poručnice?“ „Sigurna sa m da ste čuli i za onaj incident na groblju Bonaventura. I to je bilo njegovo delo. Voken je vezao Roja za onaj grob i digao ga u vazduh. Ali, to nije sve. Kapetan Makvi je danas imao nesreću. Ozbiljno je povređen.“ „Makvi? Ali kako... šta se desilo?“ „Neko je postavio eksploziv na vrata njegove kuće. Srećom, stvari su se ovog puta okrenule u našu korist tako da je kapetan Makvi, osim što je izvukao živu glavu, uspeo da vidi i da identifikuje Vokena. Zato

vas molim da nam pomognete da mu uđemo u trag pre nego što još neko ne nastrada.“ „Sumnjam da ja mogu da vam budem od naročite pomoći. Milostivi gospode! Stvarno mislite da je Džeri to uradio?“ Vins snuždeno utonu u stolicu. „Kapetan Makvi kaže da je to bio on?“ „Baš tako.“ „Isuse! Isuse Hriste! Istina, pre nego što je napustio službu, mesecima je bio napet kao struna. To vam ponekad ide u prilog, ali...“ „Ali ste primetili da se nešto dešava? Brinuli ste za njega?“ „Jesam... donekle. Samo što se u mom životu u tom trenutku dešavalo toliko stvari, da je to nekako palo u zasenak. Bio sam zauzet oko priprema za venčanje tako da više nismo izlazili onako često kao ranije. Ali, Džeri je bio prvoklasan policajac. Pouzdan i hladan kao špricer. Privatno je umeo da prasne, ali na poslu... nikada! Uvek je bio čvrst kao stena.“ „Dok u njegov život nije kročila ta žena.“ „Da“, procedi Vins. „Izgubio je glavu za njom. Više nije mogao da razmišlja o bilo čemu drugom. Uvrteo je u glavu kako njih dvoje treba da se presele na zapad. Na neko mesto gde su muškarci pravi muškarci i gde još postoje prave vrednosti. Pričao je kako će da kupi ranč u Montani. Mislio sam da je to i uradio. Da se venčao sa tom ženom i da su otišli za Montanu.“ „Znate li njeno ime?“ „On ju je zvao Gven, ili Ginevera. Čudno se ponašao kada je ona bila u pitanju. Nigde je nije izvodio i nikog nije hteo da upozna s njom. Počeo sam da strepim...“ „Nastavite.“ „Ne mogu da pričam o tome, poručnice. Stvarno nije u redu. On mi je bio kolega, ortak. Bili smo kao braća. „ „Treba li da vas podsetim da su se lekari duže od tri sata borili za život kapetana Makvija?“ ,,U redu.“ Vins nervozno počeša bradu. „Ovaj... nije uvek bio takav. Samo kad bi popio koju čašicu više ili kad je dugo ne bi video... samo onda je postajao unezveren. Tada je umeo da izlane poneku glupost, nešto što nije ličilo na njega.“ „Kao na primer?“ „Pričao je kako bi bilo najbolje da sjuri metak u njega... u njenog muža. Nije to stvarno mislio i odmah bi se pribrao i počeo da objašnjava kako bi to naravno bilo najlakše, ali da će ipak da sačekaju dok ne uštede dovoljno para za ranč. Već je smislio i ime za njega.“ „Kamelot?“

„Da, logično... pošto je ona bila Ginevera. Bio je lud za njom. Ona je verovatno počela da ga zavlači pa je odlepio.“ „Ne, mislim da ga nije zavlačila. Da li je Džeri imao još prijatelja? Ili nekog od porodice?“ „Dobro se slagao sa svima u jedinici. Razmišljao je o svojim kolegama kao o braći. Čak ih je tako i zvao. Znate, braća po oružju.“ Eto kako je bilo moguće da Čarls Džonson bude izrešetan mecima a da pri tom ne bude pogođen nijedan policajac, pomisli ona. „ A van posla? Koga je imao od porodice?“ „Imao je majku i očuha, ili ih još ima. Više ni sam ne znam. U svakom slučaju, nije bio naročito blizak s njima. Mislim da je jednom pomenuo da su se oni preselili u Kaliforniju kada je imao dvadeset i kusur godina, a on je ostao ovde. Kao što sam rekao, lepo se slagao sa svima“, ponovi Vins, „ali mislim da je duboko u duši bio usamljenik. Samo sa mnom se stvarno družio. Mislim da mu nije bilo pravo kada sam počeo da provodim toliko vremena sa Meridžej. Znate, to je moja supruga“, objasnio je. ,,A onda se on spanđao sa tom ženom i tu su nam se putevi razišli.“ Fibi ustade sa stolice. „Ako pokuša da stupi u kontakt sa vama, ili ako ga negde primetite, molim vas da mi to odmah javite. Jeste li razumeli?“ „Poručnice, ako je Džeri to stvarno uradio onda je definitivno sišao s uma. Ja u kući imam ženu i malo dete i nije mi ni na kraj pameti da se igram njihovom bezbednošću. Zato vas uveravam da ćete, ako saznam bilo šta o njemu, istog trenutka biti obavešteni.“ Fibi napusti kuću i izvadi mobilni. Dankan ju je čekao ispred, naslonjen na karoseriju, sa rukama u džepovima i pogledom uprtim ka nebu na kome su bledunjave zvezde pokušavale da se probiju kroz razređene oblake. Naslonila se pored njega i počela da obavlja razgovor po razgovor. Prvo je pozvala zapovednika specijalne jedinice, potom bolnicu da proveri kako je Dejv i na kraju Sajksa kako bi ga upoznala sa najnovijim informacijama. Kada je završila sa telefoniranjem, ćušnula je aparat u džep i zagledala se u daleke neumoljive zvezde. „Ti si neverovatno strpljiv čovek, Dankane.“ „Neke stvari vredi čekati.“ „Voken, na svoj umobolan način, očigledno deli tvoje mišljenje. On je dugo čekao na ovaj trenutak. Policajac s kojim sam upravo razgovarala bio mu je najbolji prijatelj. U stvari, ako čitamo između redova, verovatno mu je bio jedini prijatelj. Od njega sam saznala da

se Voken dobro snalazi u društvu ali da je po prirodi usamljenik, da je umeo da prasne ali isključivo van posla, da je sklon piću i da mu nije bilo pravo kada je njegov prijatelj odlučio da se oženi. Negde u to vreme je naprasno nestao i pune tri godine uopšte nije pokušao da stupi u kontakt s njim, iako mu je do tada bio najbolji ortak. Sada očigledno nema prijatelja zato što smatra da mu oni nisu potrebni. Zato što ne želi da ih ima.“ „Moramo da mu uđemo u trag“, nastavila je. „On je i dalje ovde, u ovom gradu, ali ja ne znam kako se nekome ulazi u trag zato što mi to nije posao.“ Ona nervozno prođe rukama kroz kosu. „Zato moram da se strpim i da to prepustim ljudima koji znaju kako se to radi.“ „Znaš, kad sam bio klinac strašno sam voleo da igram bejzbol.“ Fibi ga zbunjeno pogleda. „Molim?“ „Voleo sam da igram i mogao sam opako dobro da zahvatim loptu sa desne strane i da je lansiram gde god poželim. Ako treba, čak i u drugu bazu. I bio sam brz kao munja, ali sam imao palicu koja nije bila ništa bolja od uvele stabljike celera. Zato sam drugima morao da prepustim da udaraju, a ja sam radio ono što mi je preostalo. Svi mi radimo samo ono što možemo, Fibi.“ „Volim ga više nego rođenog oca.“ Ona protrlja svoje umorne suzne oči. „Zato što jedva pamtim svog pravog oca. Sećam se da me je nosio na leđima i da me je golicao i da je mirisao na dajal sapun, ali se više ne sećam njegovog glasa, a njegov lik pamtim samo zahvaljujući izbledelim fotografijama. Kad neko pomene oca, uvek prvo pomislim na Dejva.“ „Hajde, dušo.“ On je uze za ruku. „Odvešću te kući.“ „Večeras više ništa ne mogu da uradim. Baš ništa.“ „Sad ideš na spavanje, a sutra ćeš da razmisliš šta dalje.“ „Ostaćeš sa mnom, je l’ da?“ Ona uđe u kola i molećivo ga pogleda. „Rekao si da hoćeš.“ „Da, rekao sam. I ostajem pri tome.“ Dankan je očekivao da će ga Fibi ponovo smestiti u sobu Avinog sina, tako da je bio prijatno iznenađen kada ga je ona, nakon što je u prolazu bacila pogled na svoju usnulu ćerkicu, uzela za ruku i povela ga ka svojoj sobi. Dok je zatvarala vrata i okretala ključ u bravi, prislonila je kažiprst uz usne i prošaptala, „Molim te da budeš što tiši dok budeš vodio ljubav sa mnom.“ „Nema problema“, odgovori on, gurajući je ka krevetu. „Obično si ti ta koja diže buku. Ako se previše zaneseš moraću da ti zapušim usta.“

„Je l’ može ovako?“ Ona se podiže na prste i pronađe njegove usne. „Gospode“, rekla je glasom koji je podsećao na uzdah. „Da samo znaš koliko te želim. Želim da budeš preko mene i u meni i oko mene i na meni i ispod mene. Želim da sa svih strana budem okružena tobom, Dankane, i da ne razmišljam o bilo čemu drugom.“ On je lagano spusti na krevet i skloni joj kosu sa lica. Prelazio je usnama preko njenog čela, obraza, vilice, sve dok na kraju nije zaronio u njena usta i stopio svoj dah sa njenim. Mogao je da oseti kako joj se mišići opuštaju, centimetar po centimetar. Kako joj ramena podrhtavaju i kako joj se telo rastapa pod njegovim dodirima. Podigla je ruke kako bi joj skinuo bluzu, a on je skliznuo šakama niz njene bokove i nabasao pravo na dršku pištolja. „Ne znam da li mi je ovo pametno. Ti si dovoljno opaka i bez oružja.“ „Do đavola! Zaboravila sam.“ Ona ga blago odgurnu i skotrlja se u stranu. Otkopčala je futrolu i spustila pištolj na noćni stočić. „Pretpostavljam da ga obično ne ostavljaš tako. Mislim, pošto imaš malo dete u kući.“ Uspeo je da osvoji još jedan poen, pomisli ona, spuštajući šake na njegove obraze. „Dobro pretpostavljaš. Držim ga u kutiji sa katancem koja stoji na najvišoj polici mog plakara. Ali, pošto su vrata zaključana, zasada može da ostane ovde.“ „Dobro. Gde smo ono stali? Mislim...“ On je povuče ka sebi. „Mislim da smo stali otprilike ovde“, promrmljao je, spuštajući usne ka njoj. Govorili su šapatom dok su svlačili jedno drugo. A onda su potpuno utihnuli i prepustili svojim telima da govore umesto njih. Uspeo je potpuno da je okruži, baš kao što je i tražila. Bila je opkoljena njegovim dahom i ukusima, njegovom vrelinom i pokretima. Njene šake i njene usne su u pomrčini klizile preko njegove kože, nalazeći baš ono što su tražile. Drhtaji uzbuđenja su se stapali sa nagrizajućim bolom, a bol se rastapao u baršunastom zadovoljstvu. Sat je lagano otkucavao, a bledunjave zvezde su razgrnule oblake i zatreperile punim sjajem, ali njoj više nije trebala njihova svetlost. Sav užas i sva tenzija tog beskrajno dugog dana rasplinuli su se u vrtlogu želje. Kada se izvila ka njemu i kada je zaronio u nju kako bi njenu glad utažio vlastitom žudnjom, čuo je kako joj se iz grudi otima bujica bolnoslat- kih uzdaha. A tada je ona okružila njega, uzela ga u sebe i zatočila ga u toj veličanstvenoj vrelini sve dok se nije utopio u njoj. Video je kako joj oči svetlucaju u tami, odražavajući njegov pogled, dok su im se tela stapala u tinjajućoj izmaglici strasti. Opijao se dodirom njene meke svilenkaste kože dok su se prepuštali tom sporom

postojanom ritmu, tom ekstatičnom smenjivanju uspona i padova. A kad su im se usne ponovo srele iz njih je pokuljala sveža mahnita glad koja je pro- ždirala jecaje i gutala dahtaje. Kada je uspon dostigao vrhunac i kada se pad pretvorio u dugo lagano obrušavanje u tminu, zagnjurio je lice u njenu kosu i udahnuo njen miris kao kiseonik koji ga je održavao u životu. Trebalo je da ustane i da skloni pištolj kako bi mogla da otključa vrata. Ali, gospode, bilo je tako lepo ležati tu, pored tog toplog nagog muškog tela, dok joj se um još maglio od strasti i dok joj je srce usplahireno tuklo u grudima. Kako je tako dugo mogla da živi bez toga? Bez te bliskosti i zadovoljstva, bez kontakta? Kako je mogla da živi bez njega? Bez razgovora i podrške, humora i razumevanja? Zar nije bilo zapanjujuće što je baš u tom trenutku konačno pronašla nekog ko joj je odgovarao? Ko joj je odgovarao u svakom pogledu - i telom i umom i srcem. Dobro, možda je bila sentimentalna i uzdrmana zato što je živela pod opsadnim stanjem i zato što je olabavila kočnice, ali ovog puta je uz sebe imala muškarca na koga je mogla da se osloni kad bi tlo počelo da joj se izmiče pod nogama. Nekoga ko je umesto nje mogao da odgovara na pitanja i da pokazuje put. Gospode, sve do tada nije ni shvatala koliko joj je bilo teško da sama nosi toliki teret. „Uspeo si da mi vratiš snagu, Dankane.“ „Drago mi je ako je tako.“ „Meni je još draže.“ Ona skliznu šakama niz njegova leđa, sve do zadnjice, a onda ponovo krenu naviše. „Naravno, možda je u pitanju obična postsnošajna euforija, ali mi se konačno čini da mogu da se uhvatim u koštac s onim što se dešava i s onim što će se tek desiti. Verujem da će sve biti u redu zato što mora da bude tako.“ On na trenutak zaćuta, a onda je pomazi po ramenu i reče: „Vratio sam Kamikazu Džoa na posao.“ „Vratio si... hmmm.“ „Naravno, Fin će da odlepi kad čuje, ali sam odlučio da mu pružim još jednu šansu. Radiće samo nekoliko sati nedeljno. Nije baš toliko lud i već je krenuo na terapiju.“ Dankan podiže glavu i zagleda se u nju. „Ti spa- savaš živote, Fibi. Spasla si i njemu život. Koliko ljudi može da se pohvali takvim postignućem? Koliko ljudi može da kaže da im je posao da spasa- vaju ljudske živote? Zato i ja verujem da će sve biti u redu.“

„Ne znam da li želim da spasem i njemu život. Vokenu. Nikad ranije se nisam tako osećala. Nikad mi se nije činilo da, makar na trenutak, ne bih zažalila zbog nečije smrti. Toliko godina radim u policiji i još nikada nisam uperila pištolj u nekoga. U bilo koga. Nikad nisam ispalila hitac izvan streljane. Ali sad znam da bih to bez oklevanja učinila ako bih izašla na polje i primetila ga kako stoji pred mojom kućom. I ne osećam ni trunku grižnje savesti zbog toga.“ ,,A zašto bi osećala grižnju savesti?“ „Zato što mi nije posao da ubijam ljude. Pre toliko godina, kad nas je Ruben zatočio u onoj kući, bila sam uverena da bih mogla da ga povre- dim, samo da sam mogla neopaženo da se dočepam kuhinjskog noža ili da mu otmem pištolj. Mislila sam da bih mogla da ga povredim, pa čak i da ga ubijem zbog onog što nam je uradio. Zato što se iživljavao nad nama i zato što je pretukao mamu i zato što je prestravio Kartera. Samo sam tada osetila nešto nalik ovome. Ali, kada se sve završilo, laknulo mi je što nije bio mrtav. Znala sam da će otići u zatvor i bilo mi je drago zbog toga. Želela sam da ga nikad ne puste napolje, ali nisam želela da bude mrtav. U toj kući niko nije izgubio život. Nisam sigurna da ću se isto osećati i kad se ovo bude završilo.“ „Ja se odavno ni sa kim nisam potukao. Doduše, jednom se jesam zakačio sa Džejkovim rođakom zato što ne podnosim idiote, ali već punih petnaest godina nisam nikom razbio njušku ili mu izbio zube. Ali, da mi Voken kojim slučajem padne šaka, prebio bih ga na mrtvo ime. A kad bih ga bacio na zemlju i kad bi počeo da koluta očima tresnuo bih ga još par puta, iz čistog užitka.“ „Vidiš, Fibi“, nastavio je, „ni moj posao nije da prebijam ljude, ali bih to uradio. I ne bih osećao ni trunku grižnje savesti.“ Ona se zagleda u njega jer je, uprkos mirnoći i ležernosti njegovog tona, znala da je to stvarno mislio. Imao je tu žicu. „Tako znači? Nismo se tek tako našli. Oboje smo agresivni do koske.“ „Po potrebi možemo da budemo takvi, ali ne zato što želimo već zato što su sve druge opcije omanule. Imam jedan predlog za tebe. Ako ti se ukaže prilika slobodno potegni pištolj i drži ga na nišanu dok ne stignem. Onda ću ja da ga premlatim kao vola, a kad se sruči na zemlju ti možeš još par puta da ga šutneš.“ Fibi na jedvite jade obuzda salvu mahnitog smeha. „Gospode, to što si rekao nije nimalo smešno i sigurno ne bi trebalo da se osećam bolje zbog toga, ali ne mogu da se uzdržim. A pošto smo oboje u tako uvrnutom raspoloženju, mislim da je pametnije da odmah stavim ovaj pištolj pod katanac, gde mu je i mesto.“ Ona se iskobelja iz njegovog zagrljaja i podiže pištolj sa komode,

žmirnuvši očima kada je Dankan uključio stonu lampu. „Ni ja nisam mogao da se uzdržim“, promrmlja on, klizeći svojim zagasito plavim očima preko njenih oblina. „Naga riđokosa sa pištoljem. Mislim da sam se dovoljno napalio da obrnemo još jednu turu.“ Fibi samo odmahnu glavom i krenu ka plakaru. „Pre nekoliko sati ni u ludilu ne bih pomislila da bi ovaj dan mogao ovako da se završi. Život je stvarno čudan, kao što mi je neko nedavno rekao.“ „Život je ringišpil, sa mnogo uspona i padova. A najveća tajna se sastoji u tome da naučiš da uživaš u onome što se dešava. Kad smo već kod toga, hteo sam nešto da te pitam. Šta kažeš da, kad se ovo završi, negde otputuješ sa mnom?“ Da, bilo je tako normalno i tako ljudski nadati se i kovati planove, pomisli Fibi dok je skidala kutiju sa police. Setno se osmehnula, zamišljajući Pariz i Rim, Tahiti i Belize. „Pa, možda bih mogla nešto da sredim. Imaš li neko određeno mesto na umu?“ „Naravno. Idemo pravo u Diznilend.“ Ona spusti pištolj u kutiju i zagleda se u plakar, ne okrećući se ka njemu. „Hoćeš da idemo u Diznilend?“ „To mi je bio najveći san kad sam bio klinac. Satima bih sedeo na krevetu i maštao o tome. Mislio sam da je to najsrećnije mesto na svetu. Šarenilo i muzika i zabava. I likovi iz crtaća u ljudskoj veličini koji špartaju naokolo. Nikad nisam ostvario taj san, bar dok sam bio klinac. Kad sam se domogao para, nekoliko puta sam otišao tamo, više reda radi.“ Ona pažljivo vrati kutiju na policu. „I jesi li bio srećan? Je l’ izgledalo onako kao što si priželjkivao?“ „Manje-više. Čovek kome Meda Džambori ne uspe da izmami osmeh predstavlja beznadežan slučaj. Palo mi je na pamet da bi Karli sigurno volela da vidi Diznilend. Kad imaš sedam godina, to bi valjda trebalo da bude najbolje mesto na svetu. Ili se bar meni tako činilo kada sam bio u tim godinama.“ Ona se konačno odmaknu od plakara i pronicljivo ga osmotri. Sedeo je na krevetu, go kao pištolj, sa razbarušenom kosom i tim snenim polu- osmehom na licu. Sedeo je tu, planirajući romantično putovanje, ali ne u Grad svetlosti ili Grad na sedam brežuljaka, već u zemlju čarobnih planina i letećih slonova. „Hoćeš da vodiš Karli u Diznilend?“ On se okrenu ka njoj i slegnu ramenima. „Možeš i ti da pođeš. Kupiću ti one mišje uši, da budeš kao Mini.“ Dok su sedeli u toj sobi, nad njima se nadvijala sasvim realna i go-

tovo opipljiva opasnost. On je odlično znao da je zbog svoje povezanosti s njom bio jedan od vodećih kandidata na Vokenovoj listi za odstrel, ali nije razmišljao o opasnosti već o tome da njenu devojčicu odvede u Di- znilend. Prišla je krevetu i sela pored njega. Uzela ga je za ruku i zagledala mu se pravo u oči. „Dankane...“ Osetila je kako joj se grudi nadimaju od emocija. „Dankane...“ Jamica na kraju njegovih usana zaigra. ,,Fibi...“ „Hoćeš li da me oženiš, Dankane?“ „Hoću li... otkud sad to?“ Njegova šaka poskoči u njenoj a na licu mu se pojavi izraz blagog šoka, ali njoj to nije zasmetalo. „Ti si najbolji čovek koga sam u životu upoznala, a to bi nešto trebalo da znači pošto već imam Kartera i Dejva, koje takođe smatram izuzetnim ljudima. Imaš neverovatno dejstvo na mene. Uspevaš da me u isti mah zasmeješ i da me nateraš da se zamislim. Velikodušan si i pametan, što je retka i dragocena kombinacija. Da ti nedostaje bilo koji od tih kvaliteta, mogao bi samo da mi ideš na nerve. I, povrh svega, imaš urođenu lojalnost koja izaziva moje iskreno poštovanje i divljenje.“ „Zaboravila si na seks.“ Na njenim usnama zaigra osmeh. „Grešiš. Pošto sam počela da delim komplimente, moram priznati da nikad u životu nisam imala bolji seks, što je svakako jedan od faktora koji su uticali na moju ponudu. Moj život je užasno komplikovan i pun odgovornosti. Ti si jedini kome dovoljno verujem da bih ga zamolila da to podeli sa mnom. Jedini koga dovoljno volim da bih se upustila u to. Eto, rekla sam. Volim te, Dankane. Volim te iz dubine duše.“ ,,Čekaj“, brzo je dodala, primetivši promenu u njegovim očima. „Još nisam završila. Dakle, volim te zbog svih stvari koje sam upravo navela i to je ono što sam nameravala da ti kažem. Iskreno rečeno, nisam baš planirala da te zaprosim, ali sam se izgubila u Diznilendu.“ „Znači, Diznilend je prevagnuo?“ „Moglo bi se reći. Znam da se i dalje dovoljno dobro ne poznajemo jer smo se sreli tek...“ „Tek nedavno, na Dan Svetog Patrika.“ „Da, na Dan Svetog Patrika. Znam da treba da sačekamo da se stvari slegnu i da ti treba vremena da razmisliš, ali...“ „ A šta je s prstenom?“ ,,S prstenom?“ „Kako nameravaš da me zaprosiš“, upita on, „ako mi nisi kupila prsten?“

Ona nestrpljivo uzdahnu. „Bila sam prilično zauzeta.“ Njegov uzdah bio je dublji, strpljiviji i teatralniji. „Ne znam koliko ozbiljno smem da shvatim ženu koja me prosi bez prstena. Ali, pošto si ti u pitanju, mogu da napravim izuzetak.“ Nadvio se nad njom i poljubio njene nasmejane usne. „Zato sam te pozvao u Diznilend. Hteo sam tamo da te zaprosim.“ „Hteo si... ozbiljno?“ „Mislio sam da te prvo odvedem na čarobni breg kako bih te ošamutio i omađijao, pa da onda pređem u ofanzivu. Naravno, poneo bih i prsten.“ Ona ga gurnu na krevet i baci se preko njega. „Čekaj... da nešto razjasnimo. Da li to znači da pristaješ?“ „Pristao sam još onog trenutka kad si banula u stan Kamikaze Džoa.“ Ona začkilji očima. „Šta si u tom trenutku znao o meni? Mogla sam da budem udata žena sa šestoro dece ili lezbijka.“ „Onda bih ostatak života proveo u čežnji za tobom. Ali, kao što znaš, ja sam dete sreće. Dobro mi je krenulo poslednjih godina, a ti si došla kao šlag na tortu. Fibi, osvojila si me još onog trenutka kad sam te prvi put ugledao. Još tada sam počeo da se obrušavam u ambis ljubavi i nijednog časa nisam pokušao da se zadržim.“ Dohvatio je pramičak njene kose i ćušnuo ga iza uha. „Ne smetaju mi tvoje komplikacije, a odgovornost je sastavni deo života ako se trudiš da postupaš ispravno. A ti i ja možemo da uradimo pravu stvar. I zato pri- hvatam tvoju prosidbu, makar i bez prstena.“ Ona ga nežno poljubi i prisloni glavu uz njegov obraz. „Plašim se da sam tek načela spisak komplikacija. Za početak, moram da ostanem u ovoj kući. Ne mogu...“ „Sviđa mi se ova kuća. To nije nikakva komplikacija, već predivna starinska vila na Džons stritu.“ „Moja majka...“ „Tvoja majka je sjajna žena. Da nisam uspeo da te smuvam, okušao bih sreću s njom. Mislim da je slaba na mene.“ On skliznu prstom niz njenu kičmu. „Poput većine žena.“ Fibi se promeškolji u njegovom zagrljaju i zagleda mu se u oči. „Takođe očekujem... da budeš otac mom detetu.“ „Bio bih iskreno razočaran da očekuješ manje od toga. Opusti se, Fibi.“ On je povuče ka sebi i prisloni njenu glavu uz svoje grudi. „Nema potrebe da pregovaramo. Ovo je svršena stvar.“ „Tako sam srećna, Dankane. Kako mogu da budem ovako srećna dok se oko nas dešava toliko loših stvari?“

„Ono što je loše se može ispraviti. Oboje smo dobri u tome.“ „Još malo pa će svanuti“, promrmlja ona, zureći kroz prozor. ,,A onda nastavljamo tamo gde smo stali.“ „Hajde, zatvori oči. Zatvori oči dok si srećna i pokušaj malo da odspavaš. Kada je otvorila oči, soba je bila preplavljena svetlošću a njena ćerkica je lupala na vrata. Hvala bogu što ih nije otključala. Fibi protrese Dankana, na šta je on odgovorio bunovnim gunđanjem, a potom uspaničeno iskoči iz kreveta. „Samo trenutak, dušo.“ „Mama, zašto si zaključala vrata? Je l' sve u redu, mamice?“ „Naravno da je u redu, mila.“ Poletela je ka plakaru i zgrabila kućnu haljinu. „Šta kažeš da me sačekaš u prizemlju? Odmah dolazim.“ „Ali, vrata su ti zaključana! Idem da kažem baki.“ „Nemoj!“ Slatki Isuse! „Sačekaj me, odmah ću!“ Munjevito je navukla haljinu i izjurila iz plakara. Dankan je, zevajući iz sve snage, stajao pored ispreturanog kreveta i lenjo navlačio farmerice. Ne znajući šta da radi, prislonila je kažiprst uz usne, okrenula ključ i odškrinula vrata za nekoliko centimetara. „Samo sam se uspavala, dušo. Sinoć sam kasno došla. Silazim za par minuta.“ „Ali, bilo je zaključano pa sam...“ „Da, valjda sam se zaboravila. Hajde sad, idi dole...“ „Dankanov auto je ispred kuće, ali on nije u prizemlju, a nema ga ni u Stivenovoj sobi.“ „Ah, tako. Šta kažeš da skokneš do Ave i da je zamoliš da nam napravi vafle za doručak?“ „Je l’ Dankan tu?“ Karli se migoljila levo-desno, pokušavajući da proviri kroz uzan prorez, dok je Fibi, prateći njene pokrete, uporno pokušavala da joj blokira pogled. „Je l’ sinoć spavao kod tebe?“ Njena mezimica očigledno nije imala nameru da odustane, zaključi Fibi. Pre nego što je stigla da odgovori, Dankan promrmlja: „Provaljeni smo.“ Prišao je vratima i širom ih otvorio. „Zdravo, Karli.“ „Zdravo. Mama je zaključala pa nisam mogla da uđem.“ „Sinoć smo se kasno vratili“, ponovi Fibi. „Zašto si prespavao u maminoj sobi?“, nastavi Karli. „Ti si jutros puna pitanja, a ja još nisam popila ni kafu.“ „Ti mi uvek govoriš da je dobro da postavljam pitanja“, podseti Karli svoju majku. „Jesi li ružno sanjao, Dankane? Ja se prebacim kod mame u krevet kad ružno sanjam.“

„To ti je pametno.“ Dankan štipnu Fibi za ruku kako bi se pomerila sa vrata. ,,I ja imam jedno pitanje za tebe, Karli. Šta kažeš na ideju da se tvoja mama i ja venčamo?“ Karli ga studiozno osmotri, a onda skrenu pogled ka majci. „Zato što ste se zaljubili i što želite da spavate u istom krevetu?“ „Baš tako.“ „Ti ćeš onda da mi budeš očuh?“ „Da.“ ,,A šta ću da nosim na venčanju? Hoćete li da mi kupite novu haljinu?“ „Obavezno.“ Devojčica se osmehnu kao mala prepredena lija. „Moja drugarica Di je dobila očuha, a onda joj je mama rodila malog brata. Dali su mu ime Vilijam. Mogu li i ja da dobijem brata?“ „Možda bude i sestra, ali možemo da je zovemo Vilijam, ako tako želiš.“ Karli se zakikota i odmahnu glavom. „To nije ime za devojčice. Ali možemo prvo da nabavimo štene koje će se zvati Vilijam, a onda ćemo...“ „Ne preteruj, malecka“, upozori je Fibi. ,,A ti se ne mešaj u naš razgovor“, odgovori Dankan, spuštajući se u polučučanj kako bi mu lice bilo u istoj visini sa Karlinim. „Videću šta mogu da učinim. Ako uspem da izdejstvujem to što želiš šta ću dobiti zauzvrat?“ Karlini obrazi se zarumeneše dok je stidljivo prislanjala usne uz Dan- kanov obraz. „To je sve? Tako bledunjav poljupčić za malu bebu i štene? Da znaš da si prava Maknamara. Vi ste pošast za muškarce.“ Devojčica se ponovo zakikota, a obrazi joj se još više zarumeneše kada je sklopila ruke oko Dankanovog vrata i cmoknula ga u obraz. Nikad nije videla da se Karli i Roj tako grle, pomisli Fibi dok je, ganuta do suza, zurila u njih. Nikad nije videla da se njena devojčica tako osme- huje u naručju svog biološkog oca. „Tako je već bolje. Dobro, sad ću da navučem košulju kako one fine dame ne bi popadale u nesvest kad siđem u prizemlje.“ Dankan pažljivo spusti Karli na zemlju. „Hajde, briši dole, a mi dolazimo za par minuta.“ „Važi.“ Devojčica veselo otrča ka stepeništu, dobacivši mu zasleplju- jući osmeh. „Mislim da joj se dopada naša ideja. Još samo da vidimo šta će Esi... Šta je bilo?“ Njegovo lice se naglo uozbilji kada je primetio suze

koje su se kotrljale niz Fibine obraze. „Nisam valjda uradio nešto naopako?“ Nešto ju je tako steglo u grlu, da je mogla samo da odmahne glavom i da mu se baci u zagrljaj. „Znaš, fino smo se snalazile i bez tebe“, promucala je. „Bilo nam je sasvim lepo. Ali, gospode, blagi gospode... sa tobom je sve neizrecivo lepše.“ „Ah, suze radosnice.“ On ispusti uzdah olakšanja. „Drago mi je što mogu da vas usrećim, mila.“ „Ne mogu da verujem da se ovo stvarno dešava, Dankane.“ „Život je ringišpil, sećaš se? Ponekad se dešavaju i lepe stvari. Dakle, šta kažeš da joj za početak nabavimo to kučence?“

DVADESET DEVETO POGLAVLJE avršeno je tempirao vreme, a što se ticalo lokacije, u pitanju je bila čista sreća. Ili možda prst sudbine, pomislio je. Možda ga je Endži posmatrala odozgo, diskretno vukući konce. To će se desiti danas. Stvarno je bila šteta što Makvi nije odleteo u vazduh i što se komadi njegovog tela nisu sručili preko Barnard strita. Što bi se sigurno desilo da se ona drolja iz komšiluka nije umešala. Mada sam prizor uopšte nije bio tako loš. Kopilan je poleteo kroz vazduh kao prokleti Supermen. Da je samo malo snažnije tresnuo o beton. Kada je video da su se stvari izjalovile, na jedvite jade se obuzdao da ne zgrabi devetku koju je štekovao ispod vindjakne i da ne izrešeta tog drkadžiju i tu histeričnu gusku dok su, obliveni krvlju, ležali na pločniku. Ali, iako mu je ta opcija delovala užasno primamljivo i pravedno, time bi ozbiljno ugrozio dalje planove. A to nije smelo da se desi jer je kraj igre već bio na pomolu. Bilo bi bolje da je Makvi poginuo, ali još nije bilo kasno. Naravno, bilo bi još bolje da je imao dovoljno vremena da joj smakne švalera, koliko da joj dodatno zapapri čorbu. I bila je prava šteta što je morao da odustane od plana da kidnapuje onu seka-persu od njenog brata, da mu prikači pojas sa eksplozivom i priveže ga ispred kuće u kojoj su odrasli. Proklete kukavice, pomislio je. Nijedan od njih nije imao muda. Krili su se u toj kući i držali se ženama za suknje. Ali, takva akcija bi ga koštala previše vremena i previše truda. Nije smeo da rizikuje. Pažljivim odmerenim pokretima je nastavio da sklapa mehanizam. Do sada su sigurno krenuli u poteru za njim. Neće ga još dugo tražiti. U roku od par sati će ih pozvati da mu se jave na raport. Biće baš tamo gde je želeo da bude i uradiće ono što je tako dugo nameravao da uradi. Uskoro će svima biti jasno da je Fibi Maknamara ubila jednog anđela. Metak je ranio njegovu Endži, ali joj je ona potpisala smrtnu presudu. A kad bude obelodanio tu istinu, konačno će moći da stavi prokletu tačku na sve. S

„Predao je dokumente i iselio se iz stana. Dugovao je kiriju za dva meseca i ostavio je ček kao pokriće.“ Fibi je sedela pored Dejvove bolničke postelje, iščitavajući mu prikupljene podatke. ,,U to vreme imao je dve kreditne kartice. U poslednje tri godine ni na jednoj od njih nisu zabeležene bilo kakve transakcije. Nije pokušao da stupi u kontakt sa bilo kim, čak ni sa svojim najboljim ortakom ili sa bivšim zapovednikom. Imao je tekući račun i štednu knjižicu na kojima se ukupno nalazilo nešto preko šest hiljadarki, kao i zakupljen sef. Podigao je novac sa računa i ispraznio sef istog dana kada je napustio službu. Imao je ševrolet pikap koji je prodao za osam hiljadarki u kešu svom komšiji, izvesnom Deriku Minsu koji je živeo u istoj zgradi. Poslali smo ljude da se raspitaju za detalje, ali sumnjam da će nas to nekud odvesti. Od registrovanog oružja imao je devetmilimetarski smit end veson i jednu remingtonku, tridesetdvojku. Njegov prijatelj kaže da je takođe imao lovačku pušku sa nišanom, trideset puta trideset, i pištolj dvadesetdvojku, koji je nasledio od oca.“ „Izgleda da voli oružje.“ „Očigledno. Dok je služio u vojsci, prošao je obuku za snajperiste i minere. Takođe je radio u našoj jedinici za eksplozive pre nego što je, na ličan zahtev, prebačen u specijalce. Sigurno se krije negde u gradu ili na periferiji, ali si ti zasada jedini koji je uspeo da ga identifikuje.“ Fibi nemoćno podiže ruke. „Uopšte ne znam šta da radim. Moj posao je da pregovaram, a ne da vodim istragu.“ „Svaka enigma ima rešenje, Fibi. Samo treba dobro poslagati kockice.“ „Neke sam već poslagala. On me krivi za smrt Andžele Brentajn, možda zbog toga što ne može da pronađe drugog krivca. Tog dana bio je u ekipi, Dejve. Bio je na licu mesta kada je poginula. Držao je banku na nišanu i čekao zeleno svetio. Niko od nas nije znao imena talaca i ranjenika. Satima je dreždao tamo a da uopšte nije znao da je i ona unutra. Da je bila ranjena i da joj je vreme isticalo.“ „Ona je bila tamo, a on ništa nije preduzeo.“ Dejv klimnu glavom i zatvori oči, boreći se sa bolom koji mu se razlio kroz potiljak. „Lanselot nije spasao svoju Gineveru.“ „Nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je bio tamo i čekao na moje naređenje dok je ona krvarila. Ja sam ih naterala da sačekaju kako bih nagovorila njene ubice da izađu napolje sa podignutim rukama. Oni su preživeli a ona je umrla zato što sam ja tako odlučila. Tako izgledaju stvari sagledane iz njegove perspektive. Ali nam to i dalje ne pomaže da mu uđemo u trag.“ „Zašto je ubio Roja?“

Dobro razmisli, naredila je sebi. Pokušaj da se poistovetiš s njim. „Zato što je bio povezan sa mnom. Zato što smo nekad bili u braku i zato što imamo zajedničko dete. Trebalo je da smakne muža, zarad puke simbolike, pa se odlučio za Roja zato što je on predstavljao dostižniju metu nego Brentajn. A možda simbolika uopšte nije bitna. Možda ga je ubio samo zato što je bio moj. Zato što je želeo da uništi nešto što je moje, baš kao što sam ja uništila nešto što je bilo njegovo.“ „On nije izgubio samo tu ženu.“ Dejv ispruži ruku ka noćnom stočiću, a potom se nasloni na jastuk i srknu nekoliko gutljaja vode kroz slamčicu dok mu je Fibi pridržavala čašu. „Hvala ti. Dakle, on nije izgubio samo tu Andželu, već i sliku koju je izgradio o sebi. Nije ništa učinio da izbavi svoju voljenu. Poslušao je naređenje i priklonio se većini, umesto da sam izađe na ulicu i da se obračuna sa banditima.“ „Ali je ovog puta naumio da uradi baš to. Stvari se postojano zahuktavaju“, zamišljeno promrmlja Fibi. „Prvo je ubio Roja, a onda je pokušao da ubije i tebe. Svi znaju da smo nas dvoje strašno bliski, Dejve, i da sam zbog tebe počela da se bavim ovim poslom. Iz čega proističe da si ti odgovoran što sam se tog dana našla pred onom bankom.“ „Hoćeš da pozovem sestru?“, upitala je kada je primetila bolnu grimasu na njegovom licu. „Trebalo bi da se odmoriš i...“ „Nastavi da pričaš. Lakše mi je kad imam o čemu da razmišljam. Ako pozoveš bolničarku, odmah će uleteti ovde sa iglom. Kunem ti se da ponekad imam utisak da sam se obreo u vampirskoj jazbini. Nikad im nije dosta krvi. Gde smo ono stali?“ Iz puke želje da učini bar nešto, Fibi pažljivo zagladi posteljinu, nadajući se da će mu tako biti udobnije. „Dobro, ako insistiraš. Dakle, prvo je počeo da mi ostavlja one mrtve životinje kako bi mi oskrnavio dom i poljuljao samopouzdanje. Za početak mi je ostavio pacova, a onda i onu zmiju i zeca. Verovatno živi izvan grada, negde gde niko ne bi primetio kad upuca neku zverčicu. Dovoljno je pametan da zaključi da je bolje da ima bazu na nekom mirnom izolovanom mestu. Negde gde niko neće obraćati pažnju na njega ako gleda svoja posla i ne gura nos u tuđe stvari. Kao što je Vins rekao, on ume da se uklopi u sredinu. Dobro se slagao sa svojim kolegama i komšijama. Kada je skovao plan za osvetu, sigurno se preselio na periferiju, u neki kućerak ili bungalov, što znači da je morao da ima neko prevozno sredstvo. Još nismo uspeli da ustanovimo kako je stigao do Hilton Heda.“ Ona se okrenu ka prozoru i osmotri širok urbani pejzaž. Putevi su vodili ka predgrađima, predgrađa su se povlačila pred močvarama, a

preko iskričave vode se pružao niz mostova koji su povezivali kopno sa okolnim ostrvima. Postojalo je toliko mesta na kojima je mogao da se sakrije. „Svaki pandur u gradu, i svaki pandur na svakom od ostrva, ima njegovu sliku“, nastavila je. „On to sigurno zna. Sigurno je čuo da si preživeo i da si ga prepoznao i na osnovu toga je logično zaključio da ćemo odmah krenuti u poteru za njim. Po mom mišljenju, sada na raspolaganju ima dve opcije. Da podvije rep i da pobegne ili da dovrši to što je započeo. Čisto sumnjam da je Voken od onih ljudi koji bi podvili rep.“ „Mislim da neće još dugo čekati. Moraš da budeš spremna, Fibi.“ „Radim na tome.“ Ona klimnu glavom i ponovo se okrenu ka njemu. „Zaboga, uopšte te nisam pitala kako se osećaš.“ „Drago mi je što sam se vratio među žive.“ „Kod nas u kući je prava revolucija. Jedva sam uspela da ih odvratim od namere da ti dođu u posetu. Izričito su mi naredili da ti prenesem za- povest da dođeš kod nas čim te puste odavde kako bi mama i Ava mogle da te zaspu svojom brigom i pažnjom. Mislim da će te razmaziti još gore nego Karli.“ „Da li to znači da mogu da računam na pitu od bresaka?“ „Sto posto. Dakle, kad nameravaš da Avi zakažeš sudar?“ „Molim?“ „Dobro, preformulisaću pitanje. Kada ćete vas dvoje prestati da se zasipate tim čeznutljivim pogledima i preći na nešto konkretnije? Zaboga, oboje ste zreli odrasli ljudi. I, što je još važnije, oboje ste razvedeni. Mislim da Ava sinoć nije oka sklopila.“ „Pa, ovaj...“ „Stalno pita za tebe. Jutros je ponovo pokušala da me ubedi da joj dopustim da ti dođe u posetu, a kad joj nije uspelo nadurila se i zamolila me da ti prenesem da misli na tebe. Ponovila je to bar deset puta.“ „Fibi, Ava mi je prijateljica. Znaš da se poznajemo godinama.“ „Ne lupetaj, Dejve“, prasnu ona. „Moja mama ti je prijateljica.“ Skupila je šake u pesnice i spustila ih na bokove. „Zaboga, mogao si da pogineš, a još nisi spreman da priznaš ono što bi i slepac video. Nećeš valjda da mi kažeš da prema mojoj majci osećaš isto što i prema Avi?“ „Ne mislim...“ „Ne pitam te šta misliš nego šta želiš.“ Ona ponovo priđe krevetu. „Dobro znaš da umem da pročitam šta ljudi osećaju u emocionalnim i stresnim situacijama. To mi je posao, Dejve. Ali, pošto je tebi

neprijatno da to glasno kažeš i pošto si užasno sladak kad tako pocrveniš, ja ću ti reći šta želiš. Želiš da izvedeš Avu na romantičnu večeru čim ponovo staneš na noge.“ Dejv se ponovo promeškolji, ali je Fibi ovog puta znala da to nije uradio zbog bolova. „Pa dobro, ako baš hoćeš... razmišljao sam o njoj, o nama, dok sam se juče vraćao s posla. I ranije, mnogo puta, ali sam zaključio da sad nije pravi čas.“ „Ako tako gledaš na stvari, nikad nije pravi čas. Zato što uvek postoji neki detalj koji ne štimuje.“ Ona se osmehnu i pomilova ga po kosi. „Pitala sam Dankana hoće li da me oženi. I on je pristao.“ Dejv zaprepašćeno otvori usta. „Jutros si puna iznenađenja, Fibi.“ ,,I sebe sam iznenadila. Volim ga kao da sam svih ovih godina čekala samo na njega i jedva čekam da započnem novo životno poglavlje. Hoćeš li da mu predaš nevestu, Dejve? Sigurna sam da ovog puta nisam omašila s izborom.“ ,,I ja sam siguran, mila.“ On podiže ruku i stisnu joj šaku. „I srećan sam zbog tebe.“ ,,I ja sam srećna, Dejve. Baš zato te i molim da me poslušaš. Zašto da ti godine prolaze u čekanju? Pozovi Avu na večeru i okreni novi list. Sigurna sam da ćeš ulepšati život i sebi i njoj.“ Kada je Fibi napustila Dejvovu sobu, Liz se odgurnu od zida i krenu ka njoj. „Hvala ti što si mi omogućila da nasamo popričam s njim.“ „Nema problema. Kako mu je?“ „Dovoljno dobro da lakše dišem, bar po tom pitanju. Dugujem ti još jedno hvala, Liz, što si danas pošla sa mnom.“ „Ni to mi ne predstavlja problem. Taj Voken je pokušao da smakne našeg čoveka. Nema tog policajca koji to ne shvata lično. Zato mislim da neće moći još dugo da se krije.“ „Mislim da će uskoro odlučiti da izađe na crtu.“ Fibi prođe kroz vrata i oseti kako joj topao vlažan vazduh prianja uz kožu, kao da se probijala kroz močvaru. „Nikakva vajda od one oluje. Sad je još sparnije.“ „Leto u Savani“, odgovori Liz. „Nauči da ga zavoliš ili pakuj kofere. Javi se“, dobacila je kada je začula Fibin mobilni, ,,a ja ću da vozim.“ „Mislim da je on.“ Fibi ispruži ruku, pokazavši joj ekran. Liz se istog trenutka povuče u stranu i izvadi svoj mobilni. „Fibi Maknamara.“ „Kako je Dejv?“ „Dobro, hvala na pitanju. Ovog puta si omanuo.“ „Nepredviđena okolnost, Fibi. Znaš da se i takva sranja dešavaju.

Kako napreduje potera?“ „Izgleda da nisi naročito zabrinut što te tražimo, Džeri.“ „Nisam. Pronaći ćete me, ali onda kad ja budem želeo. Kad budem spreman. Nosiš pancir, Fibi?“ Ona oseti kako joj srce preskače. Gurnula je Liz u stranu, pokazavši joj da se skloni iza karoserije. „Pretopio je za pancir, Džeri. A ti?“ „Mogao sam da ti sjurim metak u potiljak. I tebi i toj brineti. Ali, imam druge planove. Čućemo se, Fibi.“ „Bio je ovde“, promrmlja Fibi. „Video nas je dok smo ulazile ili izlazile. Mislim da je u međuvremenu zbrisao.“ Rekao je ’mogao sam’ a ne 'mogao bih’ prisetila se. Spustila je pogled i primetila da drži pištolj. Ruka joj je drhtala, ali nije popuštala stisak. „Rekao je da je mogao da nam puca u potiljak, što znači da nas je video dok smo ulazile u bolnicu. Više nije u blizini.“ Kada joj je mobilni ponovo pozvonio, knedla joj zastade u grlu. ,,Sajks“, rekla je, bacivši pogled na displej. „Reci, Sajkse. Šta ste otkrili?“ „Rentakar kompanija Erport Badžet je prošlog četvrtka iznajmila tojotu izvesnom Samjuelu Grajmsu. Kola su ostavljena u Hilton Hedu u subotu po podne. Pred sobom imam kopiju vozačke dozvole. Siguran sam da je u pitanju Voken. Kosa mu je tamnija i ima naočari, ali je to sigurno on. Sto posto. Platio je viza karticom. U vozačkoj je navedena neka adresa iz Montane, ali smo na osnovu kreditne kartice izvukli još jednu adresu. Na ostrvu Tajbi.“ „To je to. Zovi komandira Harisona i reci mu da odmah pošalje ekipu. Liz i ja idemo direktno tamo.“ Ona ulete u kola. „Reci mi, kako glasi adresa?“ Mama Bi se zadovoljno osmehnu, prebacujući slušalicu na desno uho. „Da li to znači da bih uskoro mogla da dobijem i bele unučice?“ „Već imaš jedno. Sedmogodišnju devojčicu koja će ti poslužiti kao uvertira. Ako hoćeš još neko, prvo ćeš morati da mi pomogneš oko prstena.“ „Sa zadovoljstvom. Svi znaju da sam žena od ukusa i da obožavam sve što svetluca tako da možeš da računaš na moju stručnu pomoć.“ „Je l' možeš danas? Treba da obavim još neke poslove, a onda ću doći po tebe.“ ,,A čemu, moliću lepo, služi ona limuzina ispred kapije? Valjda umem sama da stignem tamo kud sam naumila. Reci mi samo gde

ćemo da pazarimo.“ „Pa, mislio sam da je najbolje da odemo do Marka Dija na Aberkornu. Ako tamo ne pronađemo pravu stvar, onda je pametnije da dignemo ruke.“ „Do Marka Dija?“ Mama Bi ispusti dug zvižduk. „Taj ima da te natera da propisno odrešiš kesu.“ „Hvala bogu, imam šta da odrešim. Već sam se čuo s njim. Gospodin Di jedva čeka da nas primi i da nam lično pokaže svoje najekskluzivnije komade.“ Bi huknu u slušalicu. „Nešto što odgovara bogatašu tvog ranga.“ ,,I nešto što odgovara dami njenog ranga. Mislio sam da potražim i nešto za Karli, a tu se baš ne snalazim sjajno. Nešto što bi odgovaralo devojčici njenih godina, ali što bi mogla i kasnije da nosi. Pošto je u pitanju paket-aranžman, mislio sam da bi i nakit trebalo da kupim... pa znaš, u paketu.“ „Mislim da ćeš biti fin tatica. Kad hoćeš da se nađemo?“ „Oko podneva, ako ti odgovara. Ako se dobro pokažeš posle idemo na ručak.“ „Dogovoreno. Ponesi te paprene dolare, dečko, a ja ću sa zadovoljstvom da ih potrošim. Dugo sam čekala ovaj dan.“ Bi spusti slušalicu i veselo protrlja ruke, bacivši pogled na sat. Imala je dovoljno vremena da prosledi novost pre nego što počne da se sprema za očaravajući izlet do juvelirnice Marka Dija. Kada je Fibi stigla, taktički tim je već ulazio unutra. Odlična lokacija, pomislila je, osvrnuvši se oko sebe. Stara, donekle oronula kuća, na pristojnoj udaljenosti od plaže. Po drugi put tog dana je izvukla pištolj iz futrole, posmatrajući kako specijalci provaljuju kroz ulazna vrata. „Nema kola“, natuknu Harison. „Čak ni motora ili bicikla.“ ,,I nema Vokena. Pronašli smo njegovu jazbinu, ali on nije tu. Sad više nema gde da se vrati.“ Ona zastade, osluškujući tutnjavu svoje krvi i iščekujući signal da je teren čist. „Poručnice.“ Sajks se hitrim korakom ustremi ka njoj. „Saznali smo još nešto. Vozi eskaladu, šesticu. Imamo registarski broj. Prosledili smo ga svim patrolama.“ „Svaka čast, detektive.“ „Teren čist“, objavi Harison. Verovatno je iznajmio opremljen stan, zaključi Fibi kada je ušla unutra. Nameštaj je bio star i jeftin, ali funkcionalan. Sve je bilo sređeno

kao pod konac. Posteljina na krevetu bila je besprekorno zategnuta, kao u kasarni, a na noćnom stočiću je stajala uramljena fotografija Andžele Brentajn pored koje je ležala jedna roze ruža. Voken je sebe doživljavao kao vojnika i romantičara, zaključila je, be- ležeći svoja zapažanja u notes. „Jedna soba je zaključana“, reče joj Harison. „Prozor je zaklonjen roletnom. Čim se uverimo da nema podmetnutog eksploziva, ulećemo unutra.“ „Deluje spartanski, zar ne?“, promrmlja Fibi. „Vojnička preciznost i pedantnost. Trebalo bi da popričamo sa vlasnikom kuće i sa ljudima koji žive u blizini.“ Prišla je plakaru i otvorila vratanca. „Odeća mu je još tu. Ispeglana i okačena na vešalice.“ ,,U kupatilu smo pronašli četkicu za zube, pastu za brijanje i pribor za ličnu higijenu“, obavesti je Harison. Lice mu je bilo mrko, a pogled ozbiljan. „Očigledno nema nameru da beži.“ „Očigledno.“ Tresak koji je odjeknuo kroz kuću je ukazivao da su specijalci upravo provalili kroz još jedna vrata. „Ali to ne znači da će se vratiti ovde.“ „Poručnice?“ Jedan od pripadnika taktičkog tima zastade na pragu. „Pronašli smo tajnu odaju. Mislim da bi trebalo da dođete.“ Kada je kročila unutra, krv joj se sledila u žilama. Čitav zid bio je prekriven fotografijama. Fotografijama koje su prikazivale nju, u svim mogućim izdanjima. Ugledala je sebe kako stoji ispred svoje kuće u Džons stritu, kako razgovara sa gospođom Tifani, kako šeta sa Karli po parku, kako stoji sa majkom na verandi. Videla je svoju porodicu na okupu, na Dan Svetog Patrika. I Dankana kako je grli one noći kada su večerali na njegovom brodu. Videla je sebe kako sedi na klupi u Čipjua parku, isprva sama, kao Forest Gamp, a potom i sa Marvelom. Videla je sebe u svim mogućim pozama i situacijama - u šopingu, i na ručku, i za volanom. Dok su joj telo obuzimali ledeni drhtaji, skrenula je pogled ka suprotnom zidu. Tamo je primetila veliki Andželin portret ispod koga se nalazio stočić sa svećama i nekoliko vaza sa roze ružama. Prešla je očima preko radne klupe, izduženog stola i polica na kojima je primetila laptop, policijski skener, mnoštvo hemikalija i žičica koje je po svoj prilici koristio za tempiranje eksplozivnih naprava, kolutove lepljive trake i kanapa i kutije sa alatom. Takođe je primetila sačmaru i pušku. „Nismo pronašli nijedan pištolj. Verovatno ih je poneo.“ „Pronašli smo i rekvizite za prerušavanje. Perike, naočari, veštačke

brade, šminku, glinu za lice“, dobaci Liz, prelazeći preko sobe. „Nema nikakvih beležaka, bar ne na papiru“, dodala je, pokazavši glavom ka malom laptopu. „Zašto ništa nije poneo sa sobom? Bar ono najvažnije?“ upita Fibi, ne usuđujući se da se ponovo okrene ka zidu koji ju je ispunjavao čistim užasom. „Mogao je da promeni lokaciju. Saznao je da smo otkrili njegov identitet i da imamo njegovu fotografiju. Mogao je da pretpostavi da ćemo pre ili kasnije banuti ovde.“ „Nije mogao da bude siguran da smo ga identifikovali dok se nije čuo s tobom“, natuknu Liz. „Do sada je uvek bio za korak ispred nas. Zašto nam je naprasno dopustio da preuzmemo vodstvo? Ova oprema je skupa i lako prenosiva. Zašto bi je ostavio ovde?“ Ona podiže fotoaparat, okrenu ga naopačke i primeti mali ružičasti pupoljak. Bio je to Andželin aparat. „Možda je nameravao da kasnije dođe po nju.“ Fibi pažljivo spusti aparat. „Čisto sumnjam. Mislim da je digao ruke od ovog mesta i da nam je namerno bacio mrvice koje će nas dovesti ovde. Zato što želi da budemo tu. Ali, gde je on?“ Prišla je susednom zidu koji je bio prekriven fotografijama Savane. Slikama lokalnih banki, prodavnica, restorana, muzeja, eksterijera, enterijera. „On ništa ne radi slučajno. Sve ima svrhu, čak i onda kada se čini da navrće vodu na našu vodenicu. Dakle, zašto je snimio ove fotografije?“ ,,I gde su ostale?“, upita Liz. „Neke je očigledno poskidao.“ „Ako ih je poneo sa sobom, znači da mu trebaju. Slikao je ta mesta zato što ona imaju konkretnu ili potencijalnu svrhu. To su njegove mete. Ovo su digitalne fotografije, zar ne?“ Fibi se okrenu ka laptopu. „Moramo da provalimo unutra, da pronađemo fajlove i da otkrijemo koje je fotografije poneo sa sobom. Zato što je to lokacija na koju cilja.“ Prislonila je šaku uz stomak, osećajući kako joj se utroba okreće. „Mislim da je sebi dao zeleno svetio. Mislim da danas kreće u akciju.“ Spustila je pogled na sat i naježila se od pomisli koja joj je prošla kroz glavu. Bilo je pet do jedanaest. „Tačno u podne“, rekla je. „Imamo sat vremena da ga pronađemo.“ Dankan nabi ruke u džepove i zazvecka sitnišem dok su se građevinski inžinjeri, arhitekta i Džejk vrzmali po skladištu. „Daj da

malo požurimo, Fine.“ „Zar nas nisi pozvao da dođemo ovde i da izvršimo temeljnu inspekciju?“ „Jesam, ali tad nisam znao da ću imati važnija posla.“ „Ako misliš da će mami biti mrsko da se šećka po juvelirnicama i razgleda dragulje onda si zaboravio s kim imaš posla. Neće čak ni primetiti da kasniš.“ Dankan izvuče ruku iz džepa i baci pogled na sat. Bilo je jedanaest i deset. „Možda bi trebalo da je nazovem i da joj kažem da ne mogu da stignem pre pola jedan?“ „Mislim da je već krenula, pošto prvo treba da se nađe sa Lu.“ Fin se isceri, primetivši grimasu na Dankanovom licu. „Nemoj mi reći da si iznenađen. Ako si se nadao da ćeš to uspeti da zadržiš u tajnosti, onda ti nešto nije u redu s glavom. Ali, da ti je sve u redu s glavom, sigurno ne bi rešio da kupuješ verenički prsten.“ ,,I ti si ga kupio.“ „Jesam. I još nisam zažalio.“ Fin ga srdačno pljesnu po leđima. „Na posao, Dank. Mama i Lu će se fino zabaviti čak i ako zakasniš. Lu mi je rekla da će izaći s posla na sat vremena, a da po potrebi može da produži i na dva. Neka ti je bog u pomoći.“ Fibi je nervozno marširala ispred kompjuterske laboratorije. Korak ispred, razmišljala je. Još je bio za korak ispred njih. „To mora da bude neko mesto koje za njega ima ličnu simboliku, mesto koje je povezano s njom. To je logičnije nego da bude povezano sa mnom.“ Njena porodica bila je na bezbednom, podsetila se. Bili su u svojoj kući, okruženi policijom. Zar se nije čula sa njima pre samo dvadeset minuta? Zar nije razgovarala sa svojom ćerkicom i majkom, pa čak i sa dežurnim policajcima? „Banka u kojoj je poginula je pod nadzorom. Ako pokuša da bane tamo, naš je.“ Fibi klimnu glavom, skrenuvši pogled ka Liz. „Zna da motrimo na banku. A opet, ako je rešio da tamo kruniše svoju misiju, to ga neće zaustaviti. Sigurno veruje da ima dovoljnu prednost da se uvuče unutra pre nego što prozremo njegove namere. Ali, to je previše očigledna meta. Mislim da će odabrati neko drugo mesto. Restoran u kome su se sastajali, neki hotel ili motel, možda čak i neki park. Zato što on to shvata kao lični obračun, Liz. Odabraće mesto sa snažnim simboličkim značenjem.“ Ona nastavi da maršira po hodniku, pokušavajući da sklopi delove

sla- galice. „Kada je razneo Roja na Bonaventuri, to je bio početak obračuna. Kada je pokušao da učini isto policijskom kapetanu na samo nekoliko blokova od stanice, to je bila razrada. A sada sledi veliko finale.“ „Kapiram. Namerava da izvede nešto što će biti još krupnije i razme- tljivije od onoga što je dosada uradio.“ Liz se takođe zagleda kroz stakleni zid laboratorije. „Zvuči smisleno.“ „Gde bi mogao da izvede tu akciju? U gradskoj većnici, sudnici... možda čak i u samoj policijskoj stanici?“ „Tamo je već proglašeno stanje pripravnosti. Ali, ako se držimo tvoje teorije, ta mesta se ne uklapaju. Nisu dovoljno lična.“ ,,U pravu si. Brentajnova kuća ili kancelarija takođe otpadaju jer nema šanse da se probije do njega. A čak i da je to izvodljivo, sumnjam da ga Brentajn zanima. Njemu je još odavno nabio rogove. Nema razloga da mu se sveti.“ ,,I tamo smo poslali ljude, za svaki slučaj.“ „Koliko će im vremena trebati da pronađu te fajlove? On ih je sigurno izbrisao, ali su oni i dalje negde zabeleženi. Ili bar naši eksperti tako tvrde. Do đavola, zašto malo ne požure? Imamo još samo dvadeset minuta.“ U deset do dvanaest Mama Bi i Lu su ušetale u ekskluzivnu juvelirnicu, radujući se šopingu i slavljeničkom ručku. Bi je na sebi imala udobne cipele i lepršavu purpurnu haljinu. Pre polaska je svoje usne namazala karminom koji je koristila u naročitim prilikama i poprskala se omiljenim francuskim parfemom. „Znaš, mogla sam ovo i sama da obavim.“ Lu prezrivo frknu. „Malo sutra! Valjda i ja mogu malo da se zabavim. Ti si već prošla kroz ovo kada si ženila sinove, a meni se prvi put ukazala prilika da učestvujem u odabiru vereničkog prstena.“ Ćušnula je svoju svekrvu laktom i osvrnula se oko sebe. „Zar ovde nije bajno? Pogledaj samo ovaj ambijent! Kao da smo ušle u hram, a ne u tržni centar.“ „Ništa se ne sekiraj. Debelo će ti naplatiti taj ambijent.“ „Naravno, ali znaš kako se žena oseća kad dobije malu crnu kutiju sa srebrnim natpisom Mark DR To nešto govori. Kad mi je Fineas za Božić kupio onu narukvicu, došlo mi je da briznem u plač. Još iste večeri sam mu se propisno odužila.“ Sada je došao red da Mama Bi prezrivo frkne. „Ne vidim da je nešto ispalo iz toga. Još me niste obavestili da mogu da se nadam novom

unučetu.“ „Radimo na tome.“ „Onda vam je bolje da požurite. Godine prolaze. Neću još dugo moći da trčkaram za dečurlijom.“ Bi podiže glavu i zagleda se u tri raskošna kristalna lustera. „Ali, u pravu si. Ovde je stvarno lepo. Daj da malo pro- cunjamo pre nego što Dankan stigne.“ Arni Miks se smrtno dosađivao. Novi posao mu uopšte nije prijao. Stajao je tu kao neki nalickani portir dok su se radoznali turisti i lokalni bogataši vrzmali oko njega. Turisti su uglavnom bili smarači. Dolazili su samo da bi zevali u vitrine. Jedine ozbiljne mušterije bile su uobražene kučke koje su rasipale pare svojih bogatih muževa i špartale naokolo sa visoko podignutim nosevima. Kao da nisu morale da vrše nuždu čučećki, poput ostalog sveta. Morao je da bude strpljiv, podsetio se dok mu je utroba ključala od ozlojeđenosti. Njegov ćale će sigurno nešto da sredi. Ispritiskaće prave dugmiće, povući prave konce i podmazati dlanove pravih ljudi. I on će se vratiti na stari posao, umesto da dreždi među tim snobovima i motri na lopove. Otkako je preuzeo tu novu i degradirajuću dužnost, samo dvaput mu se ukazala prilika da interveniše. Bio je željan akcije. Bio je sit sitnih lopova. Zašto neki ozbiljan kriminalac konačno ne bane unutra i ne pokuša da nešto opljačka? Tada bi dobio priliku da ispolji svoje sposobnosti. Da obori tog dripca na zemlju i da ga nauči pameti. Da se proslavi i stigne na TV. I da se vrati tamo gde mu je bilo mesto. U policiju. Primetio je kako dve crnkinje ulaze unutra i prezrivo izvio usnu. Šta je ta matorka u džombastim cipelama tražila na tom mestu? Sigurno nije imala dovoljno para da kupi čak ni dugme za manžetnu. Doduše, ona mlađa je ostavljala drugačiji utisak. Opako je izgledala, otprilike kao Hale Beri, pod uslovom da ste se palili na takve ribe. Ta je po svoj prilici imala para. Možda priđe pultu i izvuče platinastu karticu. Ali, verovatno su samo došle da zevaju, zaključio je dok ih je posma- trao kako zastajkuju ispred vitrina. Većina ljudi je svraćala tu samo da bi parili oči. Dokono se osvrnuo oko sebe. Desetak ljudi je šetalo po radnji, puštajući bale nad izloženim nakitom. Troje prodavača - koji su radili na prokleti procenat i zarađivali mnogo više od njega jer su znali da se uvuku mušterijama u dupe i da

ih nagovore da kupe stvari koje im uopšte nisu bile potrebne - stajali su pored pultova i nezaključanih vitrina. Radnja je bila opremljena sigurnosnim kamerama i alarmima. Čak i kancelarija u zadnjem delu, u kojoj je vlasnik dočekivao bogataše koji nisu hteli da se mešaju sa prostom rajom. Arni je čuo kako prodavci šuškaju da je gospodin Di tog dana imao zakazan susret sa nekim klijentom ekstradubokog džepa. Dotični bogataš će biti sproveden do zadnjeg dela radnje kako običan svet ne bi mogao da zuri u njega dok bude pregledao te basnoslovno skupe tričarije. A ako je želeo da bude viđen, jer je bilo i takvih, smestiće ga za poseban sto u uglu radnje. Petsi, plavokosa šefica prodaje, rekla mu je da je Džulija Roberts jednom bila u vlasnikovoj kancelariji. I Tom Henks je dolazio nekoliko puta. On je pazario za onim egzibicionističkim stolom u uglu. Možda bi mogao da startuje Petsi, koliko da razbije monotoniju. Njegov brak je otišao u tri krasna, a Mejlin mu je, zahvaljujući onoj kučki Maknamari, u poslednje vreme takođe zasela na kičmu. Trebalo je što pre da je otkači i da pronađe neku zahvalniju i manje zahtevnu ljubavnicu. Bilo je vreme da se ponovo dokaže kao pastuv i da odvoji neku novu ždrebicu. Petsi je, po svoj prilici, bila raspoložena za akciju. Zasipala ga je tim provokativnim pogledima i vrtela zadnjicom kad god bi prošla pored njega. Možda bi mogao da je smota neke večeri posle posla. Da proveri kako se snalazila u krevetu. Tada se ulazna vrata otvoriše i on skrenu pogled u stranu. Spazio je smeđu uniformu i opsovao sebi u bradu. Ponovo neka isporuka. Uspravio se i odsečnim korakom se uputio ka vratima. Kada je iz njene tašne odjeknula pesma Zatvorski rok, Lu zavuče ruku unutra i izvadi mobilni. Spustila je pogled na ekran i vragolasto namignula Mami Bi. „Reci, kolačiću.“ „Zdravo, lepotice. Jesi li se našla sa Mamom Bi?“ „Jesam. Već smo ošacovale par fantastičnih komada. Gde si ti?“ „Plašim se da ću malo zakasniti. I da ću morati da povedem krpelja koji mi se nakačio na vrat.“ „Krpelj visok oko metar i osamdeset, sa očima kao rastopljena čokolada?“ „Nisam mu gledao u oči, ali visina pasuje. Krenuli smo ka vama, Lu. Stižemo za petnaestak minuta.“ „Nema potrebe da žurite. I prenesi tom smeđookom smaraču da sam bacila oko na božanstvene minđuše sa rubinima. Naravno, cena

je prava sitnica. Ako mi ostavi dovoljno vremena mogla bih da pronađem nešto od čega će se još više zagrcnuti.“ „Onda nećemo žuriti. Neka Mark Di danas opelješi još nekoga.“ Podne se neumitno bližilo kada su kompjuterski eksperti konačno uspeli da provale u fajlove sa fotografijama. „Neke od ovih slika bile su na zidu“, prozbori Fibi, zureći preko ramena kompjuterskog tehničara, „ali ostale nisam primetila. Recimo, ovaj motel.“ „On se nalazi u blizini tržnog centra Ogltorp“, objasni tehničar. „Ovo je eksterijer, ovo je foaje, a ovo jedna od soba.“ „To im je bilo ljubavno gnezdo kad nisu imali vremena da svrate do njegovog stana. A ovaj restoran... znam to mesto. Mali italijanski restoran, takođe u blizini tržnog centra. Odabrali su taj kraj kako bi eliminisali mogućnost da se sretnu sa nekim od poznanika njenog muža. Ali, čisto sumnjam da bi neko od tih mesta moglo da predstavlja njegovu metu. Ona nemaju težinu, kao Bonaventura, niti... sačekaj.“ Zgrabila je tehničara za rame, pokazavši mu da se vrati na prethodnu fotografiju. „Čekaj malo. Ovo je juvelirnica Marka Dija.“ „Snimljena spolja i iznutra, sa prednje i zadnje strane. Čudi me da su ga pustili da slika enterijer.“ „Da, to se obično ne radi, iz bezbednosnih razloga. Vidiš... slikao je ulaz i izlaz, sa obe strane.“ Ona oseti kako joj se stomačni mišići grče. „Smesta pošaljite ekipu tamo! Liz, proveri njeno imovinsko stanje. Izbaci mi listu svih komada nakita koji su navedeni u njenoj zaostavštini. I... Gospode bože! Obavezno proverite njegovu kreditnu karticu, za period od najmanje tri meseca pre Andželine smrti. Hvala na pomoći“, dobacila je tehničaru. „Hajde, idemo.“ Imala je još šest minuta, pomislila je dok je napuštala zgradu. Šest minuta do podneva. Valjda neće stići prekasno. „Hej, ortak, kada ćete ti i tvoje kolege da utuvite u glavu da se pošiljke isporučuju ujutru, pre nego što se radnja otvori za mušterije?“ „Samo sledim naređenja.“ Muškarac u smeđoj uniformi ugura kolica sa tri velike kutije i okrenu se ka Arniju. ,,I tebi savetujem da učiniš isto ako ne želiš da ti prospem creva. Hajde, drkadžijo, zaključaj vrata“, proce- dio je, spustivši šaku na Arnijevo oružje. „To što osećaš na trbuhu je moj prijatelj smit end veson. Ako budeš previše oklevao, popićeš metak, pa ćeš na onom svetu moći do mile volje da razmišljaš

šta te je snašlo.“ „Do đavola, otkud ti... čekaj, mi se poznajemo.“ „Da, nekad sam bio pandur. Još se premišljaš, ortak? Dobro, onda ćemo drugačije.“ On munjevito podiže pištolj i tresnu Arnija posred lica. Pre nego što se Arni sručio na zemlju i pre nego što je u radnji odjeknuo prvi vrisak, u šakama mu se stvorio još jedan pištolj. Razvukao je usne u osmeh kada je, tačno na vreme i tačno po planu, neki savesni službenik pritisnuo dugme i aktivirao alarm koji je blokirao sva vrata. „Svi na pod! Odmah!“ Ispalio je okvir u plafon i kristalne krhotine se sručiše preko prestravljenih klijenata i službenika. Uspaničeni ljudi počeše da vrište, da skaču u zaklon i da se bacaju na zemlju. „Izuzev tebe, plavojko.“ Uperio je cev ka Petsi. „Hajde, dođi ovde.“ „Molim vas, molim vas...“ „Možeš da biraš, lepotice. Ili ćeš da me poslušaš ili ideš pravo u pakao. Imaš pet sekundi.“ Devojka brižnu u plač i zatetura se ka njemu. On joj priđe otpozadi, prebaci joj jednu ruku oko vrata i prisloni joj cev uz slepoočnicu. „Hoćeš li da živiš?“ ,,Hoću...“, promuca ona. „Oh, bože... Bože...“ „Ima li nekog pozadi? Ako me slažeš možeš da se pozdraviš sa živo- tom.“ „Da... gospodin Di“, zajeca ona. „Gospodin Di je pozadi.“ „Ima monitore u kancelariji, je l’ tako? I može da nas vidi? Bilo bi ti pametnije da ga odmah pozoveš, plavojko. Ako se ne stvori ovde u roku od deset sekundi, izgubiće jednu službenicu.“ „Nema potrebe za tim.“ Vlasnik radnje izađe iz kancelarije, sa visoko podignutim rukama. Mark Di je bio sitan čovek od šezdeset i kusur godina, sa prosedim brkovima i talasastom potpuno belom kosom. „Molim vas, nemojte da je povredite. Nema potrebe da bilo ko strada.“ „To zavisi od tebe. Hajde, stavi lisice svom čuvaru, tako da mu ruke budu iza leđa.“ „Povređen je.“ „Ako me ne poslušaš, mogao bi da bude i mrtav. Sad hoću da svi ispraznite džepove, jedan po jedan, počev od tebe.“ Prišao je muškarcu obučenom u havajsku košulju i smeđe bermude i lupio ga po ramenu. „Izbaci sve napolje i izvrni džepove. Ako neko pokuša da dohvati mobilni, oružje, pa čak i jebene žvakaće gume, odmah pucam. Kako se zoveš, srce?“

„Petsi.“ „Lepo ime. Dakle, ako me ne poslušate, pucaču ovoj lepojki u uho. Hajde sad, praznite džepove.“ „Ovom čoveku je potrebna medicinska pomoć.“ Mark kleknu pored Arnija. „Otključaću sve vitrine. Možete da uzmete šta god želite. Policija je na putu. Znate, zbog alarma...“ „Hvala na upozorenju“, podrugljivo odbrusi Voken. Kroz zaglušujuće zavijanje alarma je već mogao da čuje zvuk policijskih sirena. Bili su brži nego što je očekivao, ali mu to nije smetalo. „Dobro me slušaj, Mark. Sad ćeš lepo da isključiš alarm, ali tako da ne skineš blokadu sa vrata. Jesi li me razumeo? Ako nešto zajebeš, u roku od nekoliko sekundi ćete moći da skupljate komadiće Petsinog mozga sa ovog izglancanog poda. Ti...“ Ponovo se okrenuo ka muškarcu u havajskoj košulji. „Ustani i prebaci kolica u severoistočni ugao.“ „Ovaj... ne znam gde je severoistok.“ Voken zakoluta očima. „Severoistok ti je iza leđa, sa desne strane, tu- padžijo. Kad završiš, odvuci ovu ništariju od pandura u isti ugao.“ Pome- rio se unazad, zajedno sa Petsi, a onda je gurnuo mladu službenicu na kolena. „Trebaće nam nekoliko kesa, Petsi. Spakuj ovo đubre“, naredio je, pokazavši na stvari koje su prisutni povadili iz džepova, „i potom stavi kese na pult. Svi ostali neka ostanu na podu, licem ka zemlji. Ah, oprosti, Mark. To ne važi za tebe. Dakle, severoistočni ugao. Dobro pazi šta radiš, Petsi. Držim te na oku. A ti podigni slušalicu, Mark.“ Ispružio je ruku ka telefonu koji je stajao na radnom stolu. „Okrenućeš 911 i reći ćeš im ono što ti kažem. Doslovce. Ni reč više ili manje od onoga što kažem, jasno?“ „Jasno.“ „Dobro.“ Voken zataknu Arnijev pištolj za pojas i otvori kutiju koja je stajala na vrhu. „Je l’ vidiš šta imam unutra, Mark?“ Markovo lice preblede kada je spustio pogled ka kutiji. „Vidim.“ ,,U druge dve kutije se kriju dodatna iznenađenja. Hajde, zovi pandure.“

TRIDESETO POGLAVLJE Par minuta pre nego što je Fibi stigla na lice mesta, u juvelirnici se aktivirao alarm. Već je mogla da vidi kako pripadnici kriznog tima zauzimaju strateške položaje oko zgrade kada su joj iz centrale javili da ima poziv. Ovde Mark Di. U pitanju je hitan slučaj. U mojoj radnji je naoružan muškarac koji mene i još šesnaest osoba drži kao taoce. Ima oružje i eksploziv. Kaže da će, ukoliko mu se poručnica Fibi Maknamara ne javi u roku od pet minuta od okončanja ovog poziva, ubiti jednog od taoca. I da će nakon toga, za svaki minut zakašnjenja, nastaviti da ubija po još jednog. Ako bilo ko drugi, osim poručnice Maknamare, pokuša da kontaktira s njim preko ovog ili nekog drugog broja, takođe će ubiti taoca. Ako bilo ko pokuša da uđe u zgradu, aktiviraće eksploziv. Poručnica Maknamara ima tačno pet minuta, počev od ovog trenutka. Fibi zgrabi mobilni telefon. „Dajte mi broj juvelirnice.“ „Možete da zovete i sa direktne linije. Još malo pa ćemo uspostaviti komunikaciju“, reče joj Harison. „To još ne moramo da mu otkrijemo. Ne mora da zna da sam već stigla na lice mesta. Tako ćemo dobiti na vremenu.“ Ona ukuca prosleđeni broj, duboko udahnu i pritisnu dugme za uspostavljanje veze. „Ovo je sigurno Fibi“, promrmlja Džeri kada je telefon pozvonio. Odgovorio je na prvo zvono, primeti ona. Nestrpljiv da što pre započne igru, pribeležila je u notes. „Ovde Fibi, Džeri. Čula sam da želiš da razgovaraš sa mnom.“ „Isključivo sa tobom. Ako mi se javi bilo ko drugi, neko će tu drskost da plati glavom. To je prvi uslov.“ „Shvatila sam, Džeri. Neće ti se javljati niko osim mene. Možeš li sad da mi kažeš kako su ljudi koji su unutra? Jesu li svi dobro?“ „Naravno. Odsekli su se od straha, ali im ništa ne fali. Neki cmizdre, a jedan će da se probudi sa opakom glavoboljom. Ako se probudi. U stvari... mislim da znaš tog tipa, Fibi. Arni Miks? Vas dvoje ste stari poznanici, zar ne?“ Njena ruka poskoči sa notesa. „Hoćeš da kažeš da se Arni Miks nalazi među taocima i da je povređen?“

„Upravo tako. Štaviše, ima i pojas. Stavio sam mu isti pojas kao Roju. Sećaš se Roja, srce?“ Ovog puta nije odabrao nekog koga je volela, već nekog koga je prezirala iz dubine duše. Bio je to vraški dobar način da poveća ulog. „Hoćeš da kažeš da si Arniju Miksu stavio pojas sa eksplozivom?“ „Aha. Stavio sam mu dovoljno eksploziva da ga lansiram na mesec. Ako neko pokuša da uđe u zgradu, poslaću i njega i sve ostale pravo u pakao. Ali, čisto sumnjam da je tebi naročito stalo do starog dobrog Arnija. Onomad te je pošteno sredio, je l’ da? Zaskočio te iz budžaka, kao preispoljna kukavica. Šta kažeš da mu se odužim u tvoje ime?“ „Nisam stekla utisak da želiš da mi činiš usluge, Džeri. Možda je bolje da popričamo o tebi i meni, i o onome što želiš.“ „Sve u svoje vreme, Fibi. Hajde, postavi svoju opremu i organizuj ljude jer nemaš mnogo vremena. Ja ionako treba da obavim jedan poslić. Zovi me za deset minuta.“ „Idemo na punkt“, procedi Fibi. „Komandiru Harisone, hoću da se Majk Vins u što kraćem roku stvori ovde.“ ,,U redu.“ Harison se okrenu ka jednom od policajaca i prosledi naređenje. „Naši osmatrači su uspeli da primete deset talaca. Naredio im je da legnu na pod. Ostalih sedam ne možemo da vidimo, ako je cifra koju nam je dao tačna. Interni sigurnosni sistem je blokirao sve brave. Na zadnjim vratima je postavljen eksploziv.“ „Nipošto ne pokušavajte da ga deaktivirate jer mu to sigurno neće promaći. To bi mu samo pružilo povod da ubije nekog od talaca ili da raznese Miksa. On prvenstveno želi da se poigra sa mnom, da mi se osveti. Zato moramo što duže da igramo na tu kartu.“ Pre nego što je krenuo u akciju besprekorno je sredio kuću i ostavio ruže za Andželu, prisetila se. „Komandire, on ne planira da odatle izađe živ. Krenuo je u samoubilački pohod. Ovo je za njega nešto nalik žrtvenom obredu. Spreman je da ubije svih sedamnaest talaca, uključujući i čoveka koji me je povredio, jer smatra da će mi se tako najbolje osvetiti. Znam šta pokušava da izvede. Za sada je najhitnije da dobijemo na vremenu dok ne smislimo adekvatno rešenje.“ „Komunikacioni punkt je spreman. Vodićeš pregovore iz onog butika.“ Sajks pokaza ka jednom od lokala. „Dobro. Treba mi svaki raspoloživ podatak o njemu, sve što znamo ili mislimo da znamo. I treba mi Majk Vins. Potrudite se da što pre bude ovde. Sajkse, ti ćeš ostati sa mnom. Naravno, samo ću ja razgovarati s njim. Niko drugi ne sme da prozbori ni reči“, nastavila je, uputivši se ka pregovaračkom punktu. „Ti ćeš mi prosleđivati

informacije i ukazivati mi ako krenem u pogrešnom pravcu. Kao što sam rekla, on ovo shvata kao igru mačke i miša tako da neće žuriti ako ga mi ne primoramo na to. Budi pored mene i pomozi mi da protumačim njegove reči i namere, da prozrem svaki prokleti detalj. Zato što on odlično zna kako ovo funkcioniše i zato što jedva čeka da napravim grešku. To je jedino što ga drži u životu.“ „On nema šta da izgubi, poručnice.“ „Baš tako. Zato što je još odavno izgubljen. On pred sobom nema bilo kakav cilj izuzev osvete. Hoće da me natera da što više propatim pre nego što sve digne u vazduh, uključujući i sebe samog. On više nema o čemu da pregovara, Sajkse. Ali što duže bude verovao da ja smatram da se ovo može rešiti pregovorima, imaćemo više vremena da izvučemo taoce.“ „Misliš da je znao da Arni tamo radi?“ „Da.“ Ona kroči u butik u kome je, među morem letnjih haljina, ukrasnih detalja, ženskih torbi i pomodarskih sandala, bio smešten njen pre govarački sto. „Mislim da se silno obradovao kada je saznao da Arni radi u obezbe đenju. To je verovatno shvatio kao prst sudbine, kao znak da je odlično odabrao svoje poslednje uporište.“ Skinula je blejzer i bacila ga u stranu. „Već znamo zašto je unutra i šta namerava da uradi, ali ćemo prihvatiti njegovu igru kako bismo odložili veliko finale.“ Spustila se za sto i prislonila prste na slepoočnice. „On je hladnokrvan, racionalan i fanatički posvećen svom cilju. Namerava da ubije i taoce i sebe samog. Zato što još odavno želi da umre. To mu je istovremeno prilika da još nekog natera na samoubistvo, simbolično ili konkretno. Mene. Ako se moji pregovori izjalove taoci će umreti. Moj neuspeh je njegov osnovni motiv, ali da bi to postigao prvo moramo da razgovaramo, da pregovaramo, da igramo igru, iako oboje znamo da je to obična farsa.“ Bacila je pogled na sat. Tačno deset minuta, pomislila je. Ako bi pozvala samo minut ranije ili kasnije, to bi moglo da mu posluži kao opravdanje. Naredila je sebi da primiri nerve i da razbistri misli. Kada je Liz kročila unutra, Fibi je odbrojavala poslednja dva minuta. „Traži te onaj frajer, Dankan. Stoji na rubu unutrašnjeg perimetra sa izvesnim Fineasom Hektorom. Kaže da mu je on advokat i da odmah moraju da razgovaraju s tobom. Da je hitno.“ „Ne mogu sad...“ „Fibi, kaže da se među taocima nalaze dve osobe koje poznaju.“ „Dovedite ih. Odmah.“

Kada su Dankan i Fin banuli unutra, bacila je pogled na sat. Imala je još minut i petnaest sekundi. „Moja majka je unutra', unezvereno prozbori Fin. „Taj luđak drži moju majku i moju suprugu među taocima.“ Fibi na trenutak zaneme. Učinilo joj se kao da ju je neko ščepao za gušu. „Jesi li siguran?“ „Trebalo je da se nađemo tamo“, objasni Dankan. Grč na njegovom licu je svedočio da je svim silama pokušavao da zadrži samokontrolu. „Čuo sam se sa Lu nešto pre dvanaest, jer sam kasnio. Već su bile unutra. Rekao sam im da me čekaju tamo. Zaboga, Fibi...“ „Svi taoci su dobro. Povredio je samo tipa iz obezbeđenja.“ Ali te reči nisu mogle da ohrabre čak ni nju samu. Šake su joj već bile vlažne i le- pljive od znoja. „Njih dve su dovoljno razumne i pribrane da ne urade nešto što bi ga navelo...“ „Ako sazna ko su one...“ promuca Dankan. „On ih ne poznaje, Dankane. I otkud je mogao da zna da će one baš danas doći tamo? Njega uopšte ne zanima ko su taoci zato što se ne sveti njima. Sumnjam da ih je čak i pogledao. Zamoliću vas da se pomerite u stranu i da sačekate. Ništa ne govorite i ništa ne preduzimajte. On ne zna ko su njih dve, ne zna da su u nekakvoj vezi sa mnom. I ne sme da sazna ako želimo da ostanu bezbedne. Sad moram da mu se javim. Još jednom vas upozoravam da ne sme da čuje nikog osim mene.“ Ona mahnu ka vratima, primetivši kako policajci uvode Majka Vinsa. „Možete da ostanete ovde jer verujem da ste kadri da se kontrolišete i da mi dopustite da obavim svoj posao. Nadam se da imate dovoljno poverenja u mene. Sajkse, među taocima su pravobranilac Luiza Hektor i njena svekrva Beatrisa Hektor. Sada ću pozvati Vokena“, rekla je, okrenuvši se ka Vinsu. „Pažljivo slušajte svaku reč i ako imate bilo kakvu sugestiju, pitanje ili upozorenje, pribeležite to u ovom notesu. Ne smete da zucnete ni reči, jer on ne sme da zna da ste ovde.“ „Zaboga, poručnice... ne mogu da verujem da bi Džeri mogao da uradi tako nešto.“ „Uskoro ćete se uveriti.“ Ona gurnu notes i olovku ka njemu i uspostavi vezu. „Tačna si kao sat, Fibi.“ „Poštujem dogovor, Džeri. A sad mi reci šta mogu da učinim za tebe.“ „Pa, recimo... mogla bi da mi obezbediš avion i kola koja će me prebaciti do aerodroma.“

„Da li to stvarno želiš, Džeri?“ Ona pročita poruku koju je Sajks spustio ispred nje. „Kola i avion?“ Petnaest talaca. Međusobno vezani lisicama i poredani u krug. Eksplozivna naprava u središtu kruga. „ A šta ako želim? Šta bi onda uradila?“ „Znaš šta bih uradila. Pokušala bih da ubedim svoje pretpostavljene da ti izađu u susret. U svakom slučaju, mislim da bih mogla da ti nabavim kola. Koja kola želiš, Džeri?“ „Krajsler krosfajers. Sviđa mi se ime i uvek kupujem domaće.“ „Znači, želiš da ti obezbedimo krajsler krosfajers?“ „Može. S punim rezervoarom.“ „Pokušaću to da izdejstvujem, Džeri, ali prvo moraš nešto da mi ponudiš zauzvrat. Znaš kako sistem funkcioniše.“ „Boli me uvo za sistem. Šta tražiš za taj auto?“ „Zamolila bih te da oslobodiš nekoliko talaca. Za početak, one kojima je potrebna medicinska pomoć i decu. Džeri, hoćeš li da mi kažeš da li unutra ima dece?“ „Ne bakćem se s decom. Da sam hteo da ubijem neko dete, tvoja klinka bi se našla na vrhu spiska. U poslednjih nekoliko godina sam nekoliko puta mogao da je smaknem.“ „Hvala ti što nisi povredio moju ćerku“, reče ona dok joj se krv ledila u žilama. „Džeri, jesi li voljan da oslobodiš nekoliko talaca ako ti nabavim taj auto?“ „Malo sutra.“ On prasnu u grohotan smeh. ,,A šta si spreman da uradiš ako ti obezbedim kola?“ „Ama baš ništa. Šta će mi prokleti krajsler?“ Ona sklopi prste oko flaše sa vodom koju je neko stavio ispred nje, ali je ne podiže ka usnama. „Znači, sad kažeš da zapravo ne želiš kola?“ „Kola su opasna stvar. Neko može da ti podmetne bombu. Kao što sam ja nameravao da učinim s tvojim kolima.“ „Zašto nisi?“ „Zato što onda ne bih mogao da pregovaram s tobom, glupa kučko.“ Nagle promene raspoloženja. Opušteni dijalog, potom pretnje i uvrede. Možda je pod dejstvom narkotika? „Shvatam da želiš da razgovaraš sa mnom, Džeri. Reci mi, šta mogu da učinim da bismo rešili ovaj nesporazum?“ „Možeš da izvučeš pištolj, da nabiješ cev u usta i pritisneš obarač. Šta kažeš na to? Ako sebi prosviraš glavu dok sam na vezi, odmah ću da pustim sve ženske taoce. Ali, bez foliranja. Hoću da čujem kad to uradiš.“

„Ako to uradim više nećemo moći da pričamo, a ti si rekao da želiš da pregovaraš isključivo sa mnom i da ćeš, ako bilo ko drugi pokuša da stupi u kontakt s tobom, ubiti nekog od talaca. Želiš li da razgovaraš sa nekim drugim, Džeri?“ „Poštedi me tih psiholoških sranja. Nije valjda da veruješ da možeš da uspostaviš komunikaciju sa mnom?“ „Ti si tražio da razgovaramo, što znači da imaš nešto da mi kažeš. A ja sam spremna da te saslušam.“ „Boli tebe uvo za mene. Baš kao što te je bolelo uvo i za nju.“ „Shvatam da me okrivljuješ zbog onoga što se desilo Andželi.“ „Pustila si je da umre, što je isto kao da si je ubila. Ona je iskrvarila dok si se ti zajebavala sa bitangama koji su pucali u nju. Držao sam ih na nišanu. Mogao sam da ih smaknem još prvog sata, ali nisam dobio zeleno svetio.“ Laže. Verovatno je ubedio sebe da ih je imao na nišanu zato što mu je potrebno da veruje da je mogao da je spase. „Niko od nas nije znao da je ozbiljno povređena, Džeri. Otmičari su nas slagali. Sve nas. Tokom tog prvog sata uopšte nismo znali da je neko povređen.“ „Trebalo je da znaš!“ Bes. I bol. „U pravu si, Džeri. Trebalo je da znam. Trebalo je da znam da su lagali.“ Ona pročita novu poruku koja je bila spuštena na sto. „Shvatam da si je mnogo voleo i da je ona volela tebe.“ „Ništa ti ne shvataš.“ Složite se s njim, naškraba Majk Vins u svom notesu. Ne govorite da ga razumete. To će ga još više razbesneti. ,,U pravu si. Kako bih mogla da shvatim? Kako mogu da shvatim to što je postojalo između vas kad većina ljudi može samo da sanja o tome? Ali shvatam da ste želeli da budete zajedno. Trebalo je da ostanete zajedno, Džeri. Da negde svijete svoj dom i da budete srećni.“ „Ne foliraj se. Boli tebe dupe za moju sreću.“ Uprkos tim rečima, glas mu je bio smireniji. Fibi se okrenu ka Vinsu i zahvalno klimnu glavom. „Znaš, i ja sam dugo sanjala o takvoj ljubavi. Svim srcem sam priželjkivala da doživim to što ste ti i Andžela imali. Znaš da meni i Roju nije dobro išlo. On me nikad nije voleo kao što si ti voleo Andželu.“ „Ona mi je bila sve na svetu. Da sam ispalio taj hitac, ona bi danas bila živa. Oboje bismo bili živi. Ali si ti spasla njene ubice, a nju si poslala u smrt.“ „Izneverila sam je. I tebe sam izneverila. Ako želiš da me povrediš,

shvatam tvoje razloge. Ali, ako uradiš to što si naumio, zar ćeš time bilo šta da ispraviš?“ „Kasno je za ispravke, prokleta droljo. Možda bih mogao da pucam u glavu ovom drkadžiji Arniju? Da li bih time nešto ispravio? Da li bi ti bilo lakše ako ga koknem?“ Ona podiže flašu sa vodom i rashladi čelo. „Znaš da me Arnijeva smrt ne bi pogodila, Džeri.“ „Hoću da me moliš da to ne uradim, kao što si me molila na Bonaven- turi. Je l' vidiš? Je l’ vidiš?“ Neko zavrišta u pozadini. „Stavio sam mu cev na čelo. Moraćeš da me moliš, ili ću da pritisnem obarač.“ „Zašto bih te molila, Džeri, kad svi odlično znamo šta mi je taj tip uradio. Zašto bih te molila da mu poštediš život kad sam toliko puta i sama poželela da ga ubijem?“ „Znaš li šta će se desiti ako ga koknem? Znaš li šta će onda da pričaju o tebi?“ „Znam. Reći će da se nisam dovoljno potrudila, da nisam htela ništa da učinim zato što sam, duboko u duši, priželjkivala njegovu smrt. Ali, pravo da ti kažem, Džeri, uopšte me ne zanima šta će drugi da pričaju. Ako pritisneš obarač, Arni više neće biti među živima, a tvoja situacija će se drastično promeniti. U moju korist, zato što ćeš time skinuti pozamašan teret sa mojih pleća. Znaš kako stvari funkcionišu. Ako smakneš taoca, taktička jedinica prelazi na naredni nivo. Hoćeš li da pritisneš obarač, Džeri? Ja time ništa neću izgubiti. Da li je to ono što želiš?“ „Sačekaj pa ćeš videti.“ Kada se veza prekinula, Fibi utučeno spusti glavu na dlanove. „Zaboga, poručnice...“ promuca Vins. „Pa vi ste mu praktično dali dozvolu da ubije taoca.“ ,,A on, baš zbog toga, to neće učiniti.“ Gospode, molim ti se, pomislila je. Samo da nije napravila pogrešnu procenu. „Da sam počela da ga molim i preklinjem, verovatno bi ga ubio, iz čistog užitka. Ubio bi ga i prebacio pojas na drugog taoca.“ Ona se odgurnu od stola, primetivši kako narednik Miks uleće u butik. „Misliš da nisam čuo? Misliš da nisam primetio da si ga praktično pozvala da ubije mog sina?“ On se ustremi ka njoj kao pomahnitala zver. Sajks, Vins i Dankan ga na jedvite jade oboriše na zemlju dok je penio i urlao na nju. „Ti si kriva što je moj sin sada tamo! I bićeš kriva ako ga taj luđak ubije!“ „On nije tamo zbog mene, ali priznajem da ću snositi deo odgovornosti ako pogine. A sad ga vodite napolje“, rekla je, okrenuvši

se ka svojim kolegama. „Što dalje odavde.“ „Kad ćeš da ga pitaš za taoce?“ Fin je očajnički stegnu za mišicu. „Zašto mu nešto ne ponudiš? Zašto ga ne pitaš šta traži da bi pustio bar žene?“ „Fine, ne mogu...“ „Moja supruga i moja majka su unutra. Za ime božje, Fibi, moraš da ih izvučeš napolje.“ „Izvući ću ih.“ U mislima joj istog trenutka izroni pronicljiv postojan pogled Mame Bi i topao lepršav osmeh Lu. Nije smela čak ni da zamisli šta je moglo da im se desi. „Uskoro ću se ponovo čuti s njim pa ćemo nešto smisliti. Pronaći ćemo način da svi izađu napolje. Znam da ti je užasno teško, Fine, ali moraš da se pribereš. Ako to ne možeš da učiniš, moraću da te zamolim da se skloniš odavde. Žao mi je.“ Skrenula je pogled ka Dankanu. „Stvarno mi je žao.“ „Izvući ćeš ih.“ Dankan ispruži ruku i dodirnu vrhove njenih prstiju. „Znam da ćeš ih izvući. Fine, sestra te čeka ispred. Uskoro dolaze i ostali. Bolje je da budeš s njima.“ „Moram da znam šta se dešava.“ Fin utučeno stavi šake preko lica. „Moram bar nešto da znam.“ „Javiću ti čim nešto saznamo“, reče mu Dankan. „Dankan je u pravu. Bolje je da budeš sa svojom porodicom. Reci im da tvoja majka i Lu nisu povređene. Javićemo ti šta se dešava.“ Ona mahnu rukom ka jednom policajcu. „Otpratite gospodina Hektora do njegove porodice. Ako ponovo poželi da dođe ovde, odmah ga dovedite. U redu?“ Spustila je šake na Finove mišice, osetivši kako mu nervi podrhtavaju od napetosti. „Treba da budeš sa svojom porodicom. A ja ću ostati ovde da pomognem tvojoj majci i Lu.“ „Ne smem da ih izgubim, Fibi.“ „Nećemo ih izgubiti. Hajde sad, idi.“ „Kako bi ja trebalo da se osećam?“ prozbori Dankan kada je Fin izašao. „Ja sam odgovoran što su njih dve među taocima. Otišle su tamo da bi se našle sa mnom.“ „Voken je odgovoran za to. A ja sam odgovorna za njihovu bezbednost.“ On je baš to i želeo, pomislila je. Sve što je radio vodilo je ka tom cilju. Ka konačnom obračunu. „Mogu li da dobijem kafu?“ doviknula je, masirajući potiljak. ,,I još vode? Dankane, moram da te upozorim da Finu ne smeš da kažeš ništa bez mog ovlašćenja.“ ,,U redu, shvatam. Mogu li nekako da ti pomognem?“

„Možeš da slušaš. Znam da si dobar u tome.“ Ona podiže pogled ka tabli koju je Sajks postavio. „Učestale promene emocija i raspoloženja. To je tipično za prvu fazu. Želi da pregovara, što je naša prednost. Ali ne želi da ti pregovori bilo kud odvedu, što je njegova prednost. Neću ga prva zvati. On zna kako može da stupi u kontakt sa mnom. Voken voli akciju, je l' tako?“, upitala je, okrenuvši se ka Vinsu. „Voli da preuzme inicijativu?“ „Tako je.“ „Ako mu prepustim da uspostavi naredni kontakt imaće osećaj da kontroliše situaciju. Onda ćemo tako i učiniti. Sedećemo ovde i čekati da se on javi.“ „Imamo izveštaj o bankovnoj kartici.“ Liz hitro priđe stolu. „Dve nedelje pre pljačke banke Voken je u juvelirnici Marka Dija obavio kupovinu u vrednosti od pet hiljada dolara. Isplatio je nekoliko rata pre nego što se odselio.“ „Sigurno joj je kupio prsten.“ Fibi na brzinu prelista svoje papire. „Ovde imam spisak njene lične imovine. U vreme nesreće na ruci je imala dijamantski prsten od žutog zlata. Venčana burma od belog zlata joj se nalazila u tašni, a ne na prstu. Nosila je Vokenov prsten kada je poginula. Prokleti Brentajn! Sigurno je znao za to! Možda ne pre nego što je poginula, ali je sigurno provalio šta se dešavalo kada je dobio spisak imovine koja je pronađena kod nje. Znao je, ali nas je vukao za nos.“ Napravila je novu belešku i zaokružila je debelom linijom. Kako je mogla da iskoristi taj detalj? Da li je trebalo to da učini? Vreme će pokazati. „On misli da me poznaje, ali greši. Ja njega bolje poznajem. Vi ga takođe poznajete“, nastavila je, ponovo se okrenuvši ka Vinsu. „Baš kao i većina ljudi koji trenutno drže zgradu na nišanu. Pokušava da me nadmudri, ali ću ja nadmudriti njega. Sigurna sam da sebi neće dopustiti da uspostavi bilo kakav kontakt sa taocima. Oni za njega moraju da ostanu potpuno bezlični i nebitni kako bi mogao da uradi ono što namerava.“ „Šta namerava?“, upita Dankan. „Da ih pobije. Sve zajedno, uključujući i samog sebe.“ „Isuse Hriste!“ „Kako bi meni naneo ličan i profesionalan udarac. Kako ću moći da ostanem u policiji i da se bavim svojim poslom ako ne uspem da spasem te ljude? Kako ću moći da živim s tim? To je njegov rezon. I njegov motiv.“ Ona zastade ispred situacione table i zagleda se u telefon, kao da

se nadala da će on još istog trenutka pozvoniti. „Ako bi se desilo najgore, mediji i javno mnjenje bi me dočekali na nož. On to dobro zna. Pročulo bi se da je on to uradio zbog mene i onaj tragičan incident u banci bi dospeo u središte pažnje. Naravno, svi bi ustanovili da sam ja kriva za ono što se desilo. Bila bih degradirana i prikovana za stub srama, što bi stavilo tačku na moju pregovaračku karijeru, i konačno bih platila, debelo bih platila, za smrt njegove voljene. To je ono što mu se vrzma po glavi. Naravno, pošto je odavno zaključio da nema razloga da živi, odlučio je da ubije i sebe, na krajnje spektakularan i simboličan način. Da mi dopusti da ubijem i njega, baš kao što sam ubila nju. To želi najviše od svega.“ Ona se okrenu i baci pogled na sat. „Ali, neće dobiti to što želi.“ „Ponudi mu trampu. On zna za nas dvoje. Napravite razmenu. Ja idem unutra, a dve žene izlaze napolje. Mama Bi i Lu. Sigurno će smatrati da sam ja veća premija jer...“ „Ne bi pristao. A čak i da pristane, ni ja ni komandir Harison to ne bismo mogli da dozvolimo.“ Ali je on bio spreman da to učini, pomislila je. Da stavi na kocku vlastiti život zarad onih koje je voleo. „Dankane“, nastavila je tako tiho, da je mogla da čuje otkucaje vlastitog srca. „Znam koliko ti one znače. I znam kako se osećaš.“ I to ju je prosto ubijalo. Poskočila je u mestu kada je začula zvonjavu telefona. „Evo ga!“ Munjevito je zgrabila slušalicu i prozborila savršeno pribranim glasom, „Zdravo, Džeri.“ „Ne plači“, ponavljala je Mama Bi, utešno stežući šaku mlade žene koja je sedela pored nje. „Ne plači, mila.“ „Ali, on će sve da nas pobije. Svi ćemo da...“ „Suze nam neće pomoći.“ „Treba da se pomolimo“, dobaci muškarac koji je sedeo na drugom kraju kruga, njišući se napred-nazad. „Ne smemo da izgubimo veru u boga.“ „To nam sigurno neće škoditi“, odgovori Mama Bi, mada je ona lično polagala više vere u naoružane policajce koji su opkolili zgradu. „Hajde, smiri se“, nastavila je da teši uplakanu službenicu. „Petsi, je l’ tako? Smiri se, Petsi. Ta žena koja pregovara s njim je veoma pametna i...“ „Otkud znate?“ Lu joj energično stisnu šaku i odmahnu glavom. „Pa... tako mi

zvuči“, odgovori Mama Bi, shvativši mig svoje snahe. „Ona će otkriti šta taj čovek hoće i onda će sve biti u redu.“ Razgovarali su duže od sat vremena, bez ikakvog učinka, pre nego što je on ponovo prekinuo vezu. „Odugovlači. Hoće da ovo što duže potraje. Hoće da me natera da nešto uradim, nešto konkretno, ali još nije spreman.“ „Uživa u tome“, primeti Dankan. „Unapred je rešio da odbije sve što tražiš od njega. Nema hrane, nema vode, nema medicinske pomoći. Naslađuje se tvojom nemoći.“ „To je nesporno.“ „Nema nameru da pusti bilo koga od njih.“ Sajks se spusti pored Fibi. „Ne želi da prihvati bilo kakvu razmenu, jer zna da bi oslobađanje makar jednog taoca predstavljalo taktičku prednost za nas. Možda bi trebalo da iskoristimo informacije koje su naši osmatrači prikupili i da stavimo tačku na ovaj košmar. Pregovori nas očigledno nikud neće odvesti.“ „Ne mogu da upute hitac.“ Vins priđe situacionoj tabli i pokaza na skicu enterijera. „On se nalazi ovde, u severoistočnom uglu, a tu ne možemo da uputimo hitac. Baš zato je i odabrao to mesto.“ „Uporno se drži te strane“, složi se Fibi. „Naravno, to radi planski. Detaljno je upoznat sa rasporedom prostorija, sa svakim uglom.“ „Moraćemo da uletimo unutra. Zadnja vrata su nam jedina opcija. Čeoni napad bi mu ostavio previše vremena. Naši ljudi moraju da deakti- viraju eksploziv na zadnjem ulazu.“ „Ako naprave grešku i ako skapira šta radimo neće oklevati da sve digne u vazduh.“ „Moraš da ga izvučeš iz tog ugla“, prozbori Dankan. „Da, to nam je jedino rešenje.“ „Negde gde će moći da ga naciljaju.“ „Tako je.“ Fibi na brzinu stisnu Dankanovu šaku. „Moram da razgovaram sa komandirom kako bi mi objasnio gde treba da ga pomerim, ako mi se ukaže prilika.“ Ona pokaza Sajksu da uspostavi vezu. „Moraju da mi stave do znanja kada će otvoriti vatru. To nije uobičajena procedura, ali znam da imaju dovoljno poverenja u mene tako da mogu da računaju da mu svojim držanjem neću odati šta se dešava. Moram da ga pomerim odande, a oni moraju da budu spremni da iskoriste prvi povoljan trenutak.“ „Kapiram.“ Sajks se okrenu u stranu i preko radio-stanice uputi signal komandnom punktu.

Fibi pomeri pramen kose sa svog znojavog vrata i poče da šeta po prostoriji, pokušavajući da se u mislima prebaci na lice mesta. „Pre ili kasnije će morati da ih pusti u toalet ako ne želi da unutra zavlada pravi haos. A, koliko sam primetila, on ne podnosi haos. Znači... ovde se nalazi toalet za zaposlene.“ Začkiljila je očima, zagledavši se u plan zgrade. „Kako to namerava da izvede? Sigurna sam da je unapred osmislio sve detalje, pa i to. Zato nije sve taoce postavio u krug. Jednog drži sa strane kako bi po potrebi mogao da oslobodi druge. Kako on ne bi morao da se pomera s mesta i da se meša sa njima kad bude morao da im dopusti da zadovolje tu telesnu potrebu. Naravno, on zna da svaka aktivnost odvlači pažnju i da će morati da bude na oprezu. Sigurno neće hteti da razgovara sa mnom dok se to bude dešavalo.“ Zamišljeno je klimnula glavom. „Ali, potrudićemo se da ne bude po njegovom.“ Kucnuo je čas da se ona poigra s njim, zaključila je. Dohvatila je telefon i pozvala ga. „Nadam se da si ti, kučko.“ „Naravno da sam ja, Džeri. Znaš kako ovo funkcioniše. Pregovarač mora da se drži dogovora. Ne sme da laže otmičara jer time rizikuje bezbednost talaca. Ne sme da mu kaže „ne“ jer time može da ga ozlojedi i da dovede taoce u opasnost. Od mene se očekuje da pokažem maksimalno saosećanje, da shvatim tvoje emocije, da saslušam tvoje zahteve i prigovore.“ „Da, pokazala si maksimalno saosećanje i prema dripcima koji su pucali u Endži.“ „ Andžela je bila divna žena. Znam da te je volela, Džeri.“ „Jebi se. Kao da ti mariš za nju.“ „Čak ni potpuni stranac ne može da ostane ravnodušan prema takvoj ljubavi, Džeri. Kažem ti to zato što sam i sama zaljubljena, mada ti verovatno smatraš da ja nisam od onih koji zaslužuju ljubav. I ja volim jednog muškarca i zato mogu da shvatim šta je Andžela osećala prema tebi. I bar donekle shvatam kako se ti osećaš jer ne znam šta bih radila kad bi se nešto desilo mom voljenom.“ „Ništa ti ne shvataš. Ti ne možeš čak ni da zamisliš šta smo nas dvoje imali.“ „Imali ste nešto posebno, nešto što se dešava jednom u životu. Nosila je tvoj prsten, Džeri. Kada je poginula, na ruci je imala tvoj prsten.“ „Molim?“ „Prsten koji si joj kupio u toj radnji. Sigurna sam da ga je čuvala kao

najveće blago i da je drhtala od sreće i uzbuđenja dok ga je nosila. Mislila sam da treba to da znaš, Džeri. Zato što to svima dokazuje koliko te je volela. I da je bila samo tvoja.“ „Svi mogu da se nose do đavola!“ „Da se to desilo meni, sigurno bih želela da svi saznaju koliko smo se voleli i koliko smo značili jedno drugom. Mislim da i ti želiš isto, Džeri. Zato sam htela da ti kažem da ja znam za to.“ Sa druge strane zavlada takav tajac, da je mogla da čuje njegovo disanje. „Ne znam koliko ti znaš o meni i Roju. Roj me nikada nije voleo. Ni mene ni naše dete. Možeš li to da zamisliš? A sad kad imam nekoga kome je zaista stalo do mene...“ Ona se zagleda u Dankanove oči kako bi ta emocija dobila još snažniji odraz u njenom glasu. „Sad kad sam pronašla pravog muškarca čini mi se da se čitav svet naprasno promenio. Sve je nekako lepše i blistavije i vedrije. Da li si se i ti tako osećao?“ „Ona je moj život učinila lepim i blistavim. A sad se sve utopilo u crnilu.“ Tuga, zapisala je. Bol i suze. Obazrivo, obazrivo, opomenula je sebe. Ako ga prejako gurne, ako se utopi u svom bolu, mogao bi još istog časa da stavi tačku na sve. „Ona nikad ne bi želela da se utopiš u crnilu, Džeri. Žena koja te je volela tako iskreno i duboko kao Andžela, nikad ne bi po- želela da se tako osećaš.“ „Ti si je gurnula u crnilo. A ja ću otići za njom, jer ne želim da je ostavim samu.“ „Ona je...“ „Zaveži! Da je više nisi uzela u usta!“ ,,U redu, Džeri. Shvatam da su tvoje uspomene veoma bolne. Oprosti. Znaš da nisam došla ovde da bih te uznemirila.“ „Ne, nego da bi me uljuljkivala svojim pričama kao da sam neki idiot, sve dok ne izađem napolje cmizdreći, sa podignutim rukama. Misliš da možeš tako da me nasankaš, Fibi? Misliš da ću, nakon što sam prešao ovoliki put, da izađem napolje i da se predam?“ „Ne, ne mislim to, Džeri. Mislim da se spremaš da izvršiš samoubistvo i da povedeš te ljude sa sobom.“ „Znači, tako si zaključila?“, procedi on, sa prizvukom pritajenog zadovoljstva. „Planiraš da odeš u grandioznom stilu, Džeri, i da baciš neizbrisivu ljagu na moj dosje. Ali, znaš kako to ide. Znaš da je zgrada opkoljena. Ne precenjuj svoje mogućnosti. Po našoj proceni, unutra ima sedamnaest talaca. To je previše krupan zalogaj za jednog čoveka. Ako bi pristao da pustiš žene...“

„Batali, Fibi. Nisi nimalo ubedljiva.“ „Možda tebi tako deluje, ali ja moram da radim svoj posao. Mislim da je vreme da se ponovo raspitam za taoce. Jesu li svi dobro, Džeri?“ Fibi se počeša po potiljku dok se preko telefona nastavljala igra mačke i miša. Dok se ona raspitivala da li mogu da im pošalju hranu, vodu i lekove i dok je on davao negativne odgovore na svako od njenih pitanja. Tako je prošlo još sat vremena.