Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

„Kako si, Dankane?“ „Odlično. Zdravo, Karli.“ „Mama će malo da zakasni. Na poslu je.“ „Onda ću joj oprostiti. Izgleda da ovde ima dovoljno hrane da se zadržim malo duže. Ah, da. Imam nešto za tebe.“ Devojčicin pogled prikova se za malu ružičastu kesu koju je držao u ruci. „Neki poklon?“ „Mali znak pažnje za najmlađu i najlepšu od svih dama.“ „Zahvaljujem“, učtivo odgovori Karli, svesna da je baka pažljivo motrila na njeno ponašanje. Ali, kada je zavukla ruku unutra i izvadila mašnu za kosu, nije mogla da potisne uzvik oduševljenja. Mašna je izgledala kao cvetni buket, sa mnoštvom belih i purpurnih ljubičica i tankim prozirnim belim trakama. „Divna je! Stvarno mi se sviđa! Hvala ti!“ Zaboravivši na učtivost, Karli pritrča Dankanu i zagrli ga oko struka. „Je l’ mogu odmah da je probam?“ upitala je, okrenuvši se ka Esi. „Je l' mogu, bako?“ „Možeš. Idi do ogledala i vidi kako ti stoji.“ Karli veselo potrča ka vratima, dobacivši Dankanu širok osmeh preko ramena. „Ti baš umeš s decom“, primeti Esi. „Tako kažu.“ Oko šest i petnaest Fibi se ponovo javila kući i rekla Avi da ne odlažu večeru zbog nje. Čak i da situacija bude razrešena na najbolji mogući način, bilo je besmisleno da je čekaju jer će pre polaska morati da podnese izveštaj i da sasluša svedoke. Dohvatila je šolju i otpila par gutljaja ledene kafe, zahvalna što je ne- kome palo na pamet da iskoristi restoransku kuhinju. Preko puta nje je sedela Opal Džonson, Razova majka. Trebalo im je malo vremena da je pronađu jer je nakon dugog bdenja nad sinovljevom posteljom napustila bolnicu i smestila na klupi u obližnjem parku da se pomoli za njegov život. A sada je bila tu, u restoranu koji je vrveo od policajaca. Sada je morala da se bori i za život svog drugog sina. Fibi i njeni saradnici su u međuvremenu ostvarili delimičan napredak. Iako je Raz i dalje odbijao da izađe napolje ili da pusti nekog od talaca, Fibi je primetila promenu u njegovom glasu i njegovim rečima. Više nije bio onako odlučan kao ranije. „Otići će u zatvor, zar ne?“ „Ali će ostati živ“, odgovori Fibi. „Zasada još nikog nije povredio.“ Opal se utučeno zagleda kroz prozor. Bila je mršava kao prut. Tamnoputo lice joj je bilo zamrljano tragovima suza, a oči umorne od brige i

strepnje. „Dala sam sve od sebe. Radila sam najbolje što sam umela. Dirinčila sam na dva posla kako bih odgajila svoje dečake. Terala sam ih da idu u školu i u crkvu. Ali je moj Frenklin krenuo stranputicom i povukao Čarlija sa sobom. Ušli su u bandu“, procedila je glasom punim prezira. „Nisam mogla da se izborim s tim.“ „Gospođo Džonson, uradićemo sve što je u našoj moći da vaš sin izađe napolje živ i zdrav. Da svi izađu živi i zdravi, kako bi dobio još jednu šansu.“ „Misle da su muškarci zato što su ušli u bandu.“ Ona skrenu pogled ka Fibi. Pogled pun očajanja i beznađa. „Zato što su se uhvatili u kolo sa kriminalcima koji ubijaju i prodaju drogu. Misle da time nešto dokazuju.“ „Sada ću da popričam s njim.“ Fibi ispruži ruku preko stola i blago joj stisnu šaku. „U redu?“ „Imate li vi dece, gospođice?“ „Molim vas, zovite me Fibi. Da, imam ćerkicu. Ona ima sedam godina.“ „Deca mogu da vam iščupaju srce. Ali, čak i kad to urade, ono i dalje kuca samo za njih.“ „Sad ćemo pokušati da ga izvučemo odande.“ Pre nego što je uspostavila vezu, detektiv Riks banu unutra. „Saget je uhapšen“, dobacio je sa vrata. „U stanu u kome se skrivao pronađena je droga i oružje. Kod sebe je imao pištolj čiji kalibar odgovara oružju iz koga je pucano u Frenklina Džonsona. Uradićemo balistički test.“ „Odlično.“ Fibi se ponovo zagleda u Razovu majku. „To je dobra vest Trebaće mi vaša pomoć, gospođo Džonson. Moje kolege su uhapsile čoveka koji je pucao u vašeg sina... i u Čarlijevog brata. Biće izveden pred sud i dobiće zasluženu kaznu. Sada moramo da uverimo Čarlija da je to dovoljno, da je to zasada dovoljno, i da mora da izađe napolje. Mogu li da računam na vas?“ Opal utučeno klimnu glavom i Fibi dade znak da se uspostavi telefonska veza. Kada je Raz odgovorio na poziv, više nije zvučao ni besno ni prkosno. Već samo umorno. Još jedan dobar znak, pomislila je. „Raze, imam dobre vesti.“ „Moj brat se probudio?“ „Stanje tvog brata je nepromenjeno, što znači da mu nije bolje ali ni gore. On je borac, zar ne?“ „Nema većeg borca od njega.“ „Onda moramo da se uzdamo u to. Rekao si da ti javim kad budemo imali nešto novo. Klip je uhapšen, Raze.“

„Hoćeš da kažeš da je prokleti đrkadžija u vašim šakama?“ „Pazi kako razgovaraš sa damom!“ prasnu Opal. „Ne koristi taj pogani jezik, je l’ me čuješ?“ „Taj tip je sjurio tri metka u Ti-Bouna. Zaslužio je da ga tako zovem.“ Fibi podiže ruku, pokazavši Razovoj majci da nije trenutak za takve kritike. „Tvoja majka je veoma uznemirena, Raze. Sad mora da brine i za tebe i za Ti-Bouna. Zato te molim da nam pomogneš da ovo rešimo na što mirniji i bezbolniji način. Tako će biti najbolje za sve. Policija je podigla optužnicu protiv Klipa i on je lišen slobode. Biće...“ „Hoću da tog kurvinog sina vidim ovde!“ „Znam da želiš da ga vidiš, Raze. I to se može srediti. Ako spustiš pištolj i izađeš napolje, odvešćemo te do njega i videćeš ga. Iza rešetaka.“ „Hoću da ga vidim pod zemljom. Hoću da ga dovedete ovde da mu ja presudim.“ „Zvučiš umorno, Raze. Za svima nama je dug i težak dan. Treba da znaš da je kod Klipa pronađen pištolj istog kalibra kao i pištolj iz koga su ispaljeni hici na tvog brata. Naši stručnjaci već obavljaju balističke testove i ako ti testovi pokažu da je tvoj brat ranjen tim pištoljem, Klip će biti optužen za pokušaj ubistva. Znaš li koliko može da dobije za takav prestup? Provešće mnogo godina iza rešetaka. Možda će ostati tamo do kraja života. Da se to desilo mom bratu, sigurno bih želela da čovek koji je to uradio propisno plati. Da što duže čami u zatvoru.“ „Ne želim da ga pošaljem u zatvor, nego u pakao.“ „Državni zatvor Džordžije se ne razlikuje mnogo od pakla. Raze, čula sam da se Klip krio u svojoj busiji. Krio se, Raze. Pitam se šta će njegovi pajtaši misliti o njemu kad saznaju da je pobegao u mišju rupu.“ „Je l' se ti zajebavaš sa mnom?“ „Rekla sam ti da pripaziš na taj pogani jezik! Gospođica ti govori suštu istinu. Bila sam s njom kad su joj to javili. Čovek koji je pucao u tvog brata je u zatvoru. Zato ti naređujem da smesta izađeš napolje.“ Opal ponovo briznu u plač. „Preklinjem te da izađeš napolje, jer ne mogu i svoje drugo dete da gledam izrešetano.“ „Ne plači, mama. On će biti izrešetan zbog onog što je uradio Ti-Bounu.“ „Mislim da će mu zatvor teže pasti od kazne koju si mu ti namenio“, ubaci se Fibi. „Šta misliš, kako će tip poput Klipa podneti robiju? Okaljao je obraz pred svojom bandom i dokazao da je kukavica. Kukavica koja će dugo čamiti u zatvoru i koja će debelo platiti za sva svoja nedela. Potreban si svojoj majci, Raze. I ona želi da spustiš

oružje i da izađeš napolje. Da dokažeš da nisi kukavica poput Klipa. Znam da to možeš, Raze. Da imaš dovoljno snage i pameti da to učiniš.“ „Stvarno ćeš me odvesti do tog kopilana, da ga vidim u kavezu? Časna reč?“ „Imaš moje obećanje, Raze.“ „Ako izađem, i ja ću da završim u zatvoru. Baš kao i on.“ „Ne kao on, Raze. Vaši slučajevi se drastično razlikuju. Ti nikog nisi povredio. Zbog tebe nikom ne fali ni dlaka s glave, a to je ogromna razlika. Ako izađeš napolje, i ako uradiš ono što ti kažem, to će dodatno po tvrditi da ste vas dvojica kao nebo i zemlja.“ „Šta treba da uradim?“ „Prvo treba da spustiš pištolj.“ Fibi uputi signal kako bi bila sigurna da će vest o predaji biti prosleđena taktičkoj jedinici. „Kad izađeš napolje, ne smeš da budeš naoružan. Dogovoreno?“ „Vi ćete biti naoružani?“ „Naravno. Kad izađeš napolje, primetićeš naoružane policajce, ali ne treba da brineš zbog toga. Treba samo da podigneš ruke, tako da svi mogu da ih vide, i da izađeš kroz glavna vrata. Ti to možeš da uradiš zato što nisi kukavica, je l' tako, Raze? Izaći ćeš na glavna vrata, sa rukama iznad glave, i sve će biti u redu. Dogovoreno?“ „Dobro. Sad ću da spustim slušalicu i da izađem.“ „Vidimo se napolju, Raze.“ Fibi prekinu vezu i skoči sa stolice. „Idemo po vašeg dečaka.“ Uzelu je Opal pod ruku i povela je ka izlazu. „Sad me dobro slušajte. Kad bude izašao, napolju će ga dočekati naoružani policajci. Opkoliće ga, oboriće ga na zemlju i staviće mu lisice. Tako mora da bude.“ Prešla je pogledom preko prozora i krovova i primetila pripadnike taktičke jedinice. Sve dok Raza ne budu uhapsili, nije smela da rizikuje da njegovu majku odvede do unutrašnjeg perimetra. „Zamoliću vas da me sačekate ovde. Moj kolega će ostati sa vama. Za nekoliko minuta ću doći po vas i odvesti vas do Čarlija.“ „Hvala vam. Hvala vam za sve što ste učinili.“ Fibi žurno krenu ka prodavnici, pogleda prikovanog za glavni ulaz. Kada je primetila kako se vrata otvaraju i kako mladić izlazi napolje sa visoko podignutim rukama, iz grudi joj se ote uzdah olakšanja. A tada odjeknuše hici. Ona se zaledi od šoka, primetivši kako se Čarlijevo telo grči i stropoštava na pločnik. A tada pojuri ka njemu, dok joj je u ušima odjekivao vlastiti vrisak i dok se na desetine policajaca bacalo u zaklon. Neko joj pritrča i gurnu je na zemlju. Dok se borila za dah,

pokušavajući da dođe sebi, čula je prestravljenu vrisku talaca i policajce koji su usplahireno dovikivali: „Neko je otvorio vatru! Neko je otvorio vatru!“ Bila je to fantastična egzibicija. I patetično laka. Trebalo je samo da se prošvercuje unutra i da se stopi sa okruženjem. Da pronađe povoljan položaj i da sačeka pravi trenutak. Dok je on vrebao u svojoj busiji, ona se iz petnih žila upinjala da tog drkadžiju izvuče napolje. Uzaludan trud, zar ne, kučko? Prokleti moron je zaslužio da umre. Banditi su predstavljali pošast za taj ljupki grad. Mogao je da sjuri i koji metak u nju. Ništa lakše. Ali, ovo je bilo bolje. Smrt tog klinca će pokrenuti takvu lavinu da će gospođica Maknamara zažaliti što se rodila. Nije imao pojma, nije mogao čak ni da sanja da će njegova osveta biti lako zabavna. Zašto onda da žuri? Odbacio je oružje i išunjao se napolje, ponovo se stopivši sa okruženjem. Kada je napustio spoljni perimetar, ćušnuo je legitimaciju u džep. Nije mu bilo teško da se u sveopštoj pometnji progura kroz masu i nastavi svojim putem. Ali je pre toga bacio još jedan pogled ka Fibi, posmatrajući je kako se teturavo pridiže na noge, kako trči ka ulazu one usrane prodavnice i baca se na kolena pored mladića koji je ležao u lokvi krvi. Klinac je ostao na mestu mrtav. Mogao je da se kladi u to. Mediji će osuti drvlje i kamenje na nju, razmišljao je dok se probijao ka zapadu, ka mestu na kome je ostavio kola. Smazaće je u tri zalogaja, a takav propust se nije opraštao. Poručnica kučka Maknamara je nagovorila tog drkadžiju da izađe napolje. Pravo u smrt. Usput će kupiti paket piva i nešto za jelo, odlučio je. A onda će se vra- titi kući i zasesti ispred televizora. Kada se te večeri konačno vratila kuči, iz salona je odjekivao žamor veselih glasova. Večera je odavno bila završena, pomislila je. Sudovi su bili oprani i poslagani u kredenac. Svi zajedno su sedeli u salonu, pijuckajući kafu i brendi. Na stolu su se nalazile izrezbarene kristalne čaše, vedžvud servis i bakara flaša za piće. Stvari koje su nasledili od svoje uskogrude rođake Elizabete Maknamare. Poželela je da ode pravo na sprat i da se uvuče u krevet, ili da se

sakrije ispod njega, ali je ta ideja bila unapred osuđena na propast. Baš kao i ono što se tog dana desilo. Zato je tiho prišla vratima i zavirila unutra. Karter je ispredao neku od svojih priča. Mogla je to da zaključi po pokretima njegovih šaka. Karter je stvarno imao sjajne priče. Znala je da se i dalje zanosio nadom da jednog dana postane pisac, ali su mu predavanja oduzimala previše vremena da bi se ozbiljnije posvetio tome. Džozi je slagala face i kolutala očima, ali se uprkos tome smejala na sav glas. Izgledali su tako slatko, kao stvoreni jedno za drugo. Njihova ljubav je još bila sveža i opojna kao jutarnja rosa. Mama je delovala spokojno i srećno. Blistala je od ushićenja u svom malom ušuškanom utočištu, okružena onima koji su za nju predstavljali čitav svet. Ava je sedela na naslonu njene fotelje, pijuckajući kafu iz prefi- njene vedžvud šolje. Njena devojčica je sedela na sofi pored Dankana. Zaboga, da li je dobro videla? Kako je trebalo da protumači taj blistavi osmeh na njenom lišcu? Njena mezimica je, po svoj prilici, prvi put dopustila nekom muškarcu da joj osvoji srce. A gospodin Dankan Svift? On je delovao kao svoj na svome. Bio je zavaljen u sofi, beskrajno ležeran i opušten. I svakog časa je namigivao njenoj devojčici, kao da su njih dvoje delili neku veliku nedokučivu tajnu. Koliko blokova odatle se nalazio Hič strit? I kako su Hič strit i Džons strit, uprkos neznatnoj razdaljini koja ih je delila, mogli da predstavljaju dva sasvim različita sveta? Dankan ju je prvi primetio. Oči mu se zacakliše od ushićenja, ali se ushićenje samo trenutak kasnije povuče pred strepnjom. Zar je bilo toliko providna? Ustao je sa sofe i prišao joj. „Jesi li dobro?“ „Nisam. Živa sam i zdrava, ali uopšte nisam dobro“, odgovori ona slabim utučenim glasom. „Žao mi je što sam propustila večeru.“ „Mama, ludo se provodimo! Dankan kaže...“ Devojčica zaćuta i potrča ka njoj. Fibi primeti kako se njene svetloplave oči zaustavljaju na okrvavljenim pantalonama. U kaseti na poslu imala je rezervnu košulju, ali ne i pantalone, tako da je morala da se vrati kući zamazana krvlju Čarlsa Džonsona. „Ne brini, dušo. To nije moja krv“, brzo je objasnila. „Uopšte nisam povređena, ali bih volela da me snažno zagrliš. Što snažnije, kako samo moja devojčica ume.“ Čučnula je i raširila ruke, stegavši svoju ćerkicu u grčevit zagrljaj.

Nije mogla da se pomeri odatle. Grlila je svoju devojčicu, lica zagnjurenog u njenu meku nežnu kosu. Njeno dete bilo je tu, pored nje, u njenom toplom sigurnom naručju. Ali nisu sve majke i sva deca bili te sreće. Povukla se unazad i poljubila svoju devojčicu u obraz. Tada se naglo uspravila i skrenula pogled ka majci. Esi je stajala pred njom. Lice joj je bilo bledo kao kreč, a šake stisnute u pesnice. „Kao prvo, ništa mi se nije desilo. Pogledaj me, mama. Živa sam i zdrava, vidiš? Molim te da ne brineš. Sve je u redu.“ „Dobro.“ „Kartere, naspi joj malo limunade. Hajde, mama, sedi ovde. Znam da mi često prebacuješ što sa Karli previše otvoreno pričam o svom poslu. Žao mi je što nam se stanovišta tu mimoilaze. Ali, šta je tu je. Mislim da meni trenutno treba nešto žešće od limunade.“ „Doneću ti čašu vina i nešto da prezalogajiš.“ Ava joj priđe i utešno je stegnu za mišicu. ,,I ti bi trebalo da seđneš.“ „Znam, ali prvo moram da promenim pantalone. Odmah se vraćam“, dobacila je svojoj ćerkici. Dok je Fibi napuštala salon, Dankan skrenu pogled ka Esi. „Esi, nadam se da mi nećete zameriti ako pođem s njom.“ Ne sačekavši odgovor, projurio je kroz vrata i sustigao Fibi na stepeništu. „Idem samo da se presvučeni.“ „Nisam pošao za tobom zato što imam nečasne namere, već zato što brinem. Deluješ iscrpljeno.“ „Imala sam loš dan. Užasno loš. Kasnije ćeš sve čuti. Nemam snage da svima pojedinačno pričam.“ „Samo hoću da budem s tobom. Ne moraš ništa da mi pričaš.“ Ona uđe u sobu i otvori ormar. Svukla je okrvavljene pantalone i bacila ih u korpu za veš. „Mama će verovatno izvesti neko čudo i izvući fleke koje je ostavila krv tog sirotog momka.“ Protrljala je tačku između očiju, osećajući kako posustaje pred bolom i očajanjem. Ali se, pre nego što je Dankan stigao da je uzme u naručje, naglo povukla unazad i odmahnula glavom. „Molim te, nemoj. Još nisam spremna za tešenje, ni za suze. Moraću da se isplačem, ali će to malo da pričeka. Mama je užasno zabrinuta. Ako uskoro ne siđem, može da joj pozli.“ „Onda idemo dole.“ Zajedno su krenuli nazad, niza stepenište. Kada su kročili u salon, Ava je već donela poslužavnik sa tanjirom i čašom vina. „Sve ćete čuti u vestima“, započe Fibi. „Verovatno su već pustili

prilog. Imali smo kriznu situaciju na Hič stritu. Obračun lokalnih bandi. Jedan mladić je uzeo taoce. Imao je samo šesnaest godina. Bio je pun besa i ogorčenja. Brat ga je poveo stranputicom. Trebalo mi je dosta vremena da ga nagovorim da izađe, ali je na kraju pristao. Obećala sam mu da će sve biti u redu. Uradio je sve što sam mu rekla. Izašao je napolje, nenaoružan, sa podignutim rukama. A onda je neko pucao u njega. Pucali su u njega dok je stajao tamo, sa podignutim rukama. Izašao je da se preda a neko ga je izrešetao. Njegova majka bila je tamo. Dovoljno blizu da sve vidi.“ „Da li će sve biti u redu s njim?“ upita Karli. „Ne, dušo. Izdahnuo je.“ Pre nego što sam stigla do njega, pomislila je. „Ali, zašto su pucali u njega?“ „Ne znam.“ Ona pomazi devojčicu po kosi i nežno je poljubi. „Ne znamo ko je to učinio i zašto. Još ne znamo. Na TV-u će sigurno mnogo pričati o tome. Htela sam to lično da vam kažem, pre nego što čujete sa strane.“ „Volela bih da se to nikad nije desilo.“ „I ja bih volela, mila.“ Karli se privi uz nju. „Biće ti bolje ako nešto pojedeš. Ti meni uvek tako kažeš.“ „Da, uvek tako kažem.“ Počela je da prebira po tanjiru. Uopšte joj nije bilo do jela, ali je naterala sebe da ubaci nekoliko zalogaja u usta, zbog svoje ćerkice. „Dakle, nije mi ništa. Vratila sam se kući živa i zdrava. Zato svi zajedno prestanite da brinete i ispričajte mi šta ste večeras radili.“ „Ujka Karter i Dankan su odsvirali duelet.“ „Duelet?“ „Ujka Karter mi je rekao da se to tako zove. Na klaviru. Bilo je zabavno. A ujna Džozi nam je ispričala onaj vic o piletu.“ „Nije valjda? Po koji put?“ „Meni se dopao“, ubaci se Dankan, pokušavajući da deluje što vedrije. Shvatio je šta je Fibi radila. Šta je morala da uradi. Pokušavala je da stvari vrati u normalu. ,,A Dankan je rekao da ti i ja u subotu možemo da pođemo s njim na jedrenje, ako se slažeš. Je l' možemo, mama? Molim te. Znaš da nikad nisam bila na jedrenju.“ „Siroto moje zapostavljeno dete! Moraću nekako da ti se odužim, je l' da? Pa... mislim da ćemo moći da izvedemo to s jedrenjem.“ „Super!“ „Ali trenutno imamo važnija posla. Mislim da je nekome odavno

prošlo vreme za spavanje.“ „Ali, imamo društvo!“ „Tačno, ali si ti pristojno i požrtvovano dete, pa ćeš me poslušati. Gospode, pojma nemam čime sam zaslužila tako divnu ćerkicu. Hajde, mila, reci laku noć i idi u svoju sobu, a ja dolazim za par minuta.“ Karli nevoljno pođe preko sobe. Zastala je ispred vrata i uputila molećiv pogled ka ostalima, nadajući se da će neko stati na njenu stranu. Na kraju je prišla Dankanu i ispustila težak uzdah. „Baš bih volela da još malo ostanem, ali sa mamom nema šale. Hvala ti što si došao na večeru.“ „Hvala tebi što si me primila. Vidimo se u subotu, važi?“ Karlino lišće se istog trenutka ozari. „Da, u subotu. Laku noć.“ Čim je devojčica izašla, Fibi spusti viljušku. „Mislim da bi i ja trebalo da krenem“, prozbori Dankan, ustajući sa sofe. Nakon par minuta učtivog odgovaranja, obostranog zahvaljivanja, ljubljenja u obraz i rukovanja, Dankan krenu ka vratima. „Ispratiću te.“ Bilo je tako dobro izaći na otvoreno. I udahnuti svež vazduh. „Žao mi je što sam vam upropastila veče.“ „Ne pričaj svašta.“ On prebaci ruku preko njenih ramena, vodeći je ka kolima. „Tebi je mnogo teže nego nama.“ „Stvarno je bilo užasno.“ Ona zastade i okrenu se ka njemu, popustivši pred trenutnim porivom. „Ne znam da li ću to ikada uspeti da zaboravim, a možda i ne smem da zaboravim. Uopšte ne mogu da shvatim kako se to desilo. Neki već pričaju kako smo mi to uradili. A mi prebacujemo krivicu na pripadnike rivalske bande. Pronašli smo oružje. AK-47. To nije iz našeg arsenala. Izrešetali su tog dečka. U roku od par sekundi. Jedan od talaca je ranjen. Nije opasno, ali...“ Ona duboko udahnu i odmaknu se od njega. „Ne treba ovde da pričam o tome.“ „Možeš da pričaš gde god želiš, ako osećaš potrebu.“ „Pokušavam da takve stvari zadržim što dalje odavde.“ Ona skrenu pogled ka kući. „Kad god je to moguće. Znači... vidimo se u subotu?“ „Doći ću po vas oko deset, ako vam odgovara.“ „Lepo je što si joj ponudio takvu avanturu, ali ne treba da osećaš obavezu...“ „Nemoj.“ On je nežno kvrcnu po usnama. „Ne radi to. Pozvao sam vas zato što to želim. A, osim toga, ako ovo što se dešava između nas ne ispadne kako treba i ako nakon toga dobijem korpu od Esi, treba da znaš i da sam voljan da pričekam - koliko ono beše,

petnaestak godina? - dok tvoja devojčica ne odraste.“ „Dvadeset. Minimum.“ „Stvarno si opaka.“ On joj nagnu glavu unazad i okrenu njeno lice ka sebi. „Samo sam se ponadao da ćeš biti malo više motivisana kad skapiraš da ovde imam širok izbor.“ Nadvio se nad njom i poljubio je, dugo i nežno. „Vidimo se u subotu.“ „Dogovoreno. Spakovaću bar nekoliko bočica losiona, za nas bledopute i riđokose.“ Mahnula mu je dok je odlazio, zureći za njegovim poršeom, a tada se i vratila do kuće i spustila se na stepenice. Naravno, morala je da uđe unutra, da spakuje Karli na spavanje i da, za svaki slučaj, pripazi na mamu. Ali, uprkos tome, ostala je tu. Karter se uskoro pojavi na vratima. Bez reči je prišao, seo pored nje i uzeo je za ruku. A onda su još neko vreme zajedno sedeli u tami.

OSAMNAESTO POGLAVLJE ibi je znala da će incident koji se odigrao na Hič stritu podstaći pravu medijsku buru. Buru koja je besnela na TV ekranima, u udarnim novinskim naslovima, na Internetu. Smrt Čarlija Džon- sona se pretvorila u simbol urbanog nasilja, rasizma, policijske korupcije i nekompetentnosti - zavisno od toga na kojoj ste strani bili. Fibi je bila preplavljena pozivima novinara i prvi put u svojoj karijeri našla se na meti ljudi koji su joj pretili smrću. I ponovo je morala da razgovara sa agentima istražnog odseka. „Kako se držiš?“ Dejv se zagleda u nju dok je klizila prstom preko zamagljene čaše sa ledenim čajem. Nekako je uspeo da je nagovori da na pauzi zajedno izađu na ručak. „Ta slika mi je stalno pred očima. Vidim ga kako izlazi napolje, sa podignutim rukama. Odlično odrađen posao, Fibi, kažem sebi. Čista desetka. A onda čujem hice i njegovo telo počinje da se trza kao marioneta. Samo sekundu kasnije sve je otišlo do đavola.“ „To jeste bio odlično odrađen posao, Fibi.“ Dejv odmahnu glavom, primetivši izraz na njenom licu. „Znam da ti je teško, ali moraš da shvatiš da se takve stvari dešavaju. I da ti nizašta nisi kriva.“ „Pregovarači su deo tima, Dejve. Ko me je tome naučio? Tim koji je bio na licu mesta izneverio je tog mladića i taoce. I sve ostale.“ „Nešto se izjalovilo. Još ne znamo šta, ali to sigurno nema nikakve veze s tobom. Ti si svoj deo posla obavila kako treba. Ali, uprkos svemu“, nastavio je, „jedan mladić je izgubio život, a jedan talac je ranjen. Niko od pripadnika taktičke jedinice nije ispalio hitac. Oružje koje je pronađeno na mestu zločina ne pripada policiji. Ali, uprkos svemu“, ponovio je, „to je naš propust. Neko je uspeo da se prošvercuje. Naši ljudi su tokom evakuacije nekog prevideli.“ „Sinoć je došlo do novih izgreda na istočnoj i zapadnoj strani“, natuknu Fibi. „Do novih oružanih obračuna. Neki koriste Čarlijevu smrt kao opravdanje za ubijanje. Mediji i politički aktivisti povezuju njegovu smrt sa rasnom netrpeljivošću. Jedni zataškavaju stvari, a drugi ih preuveličavaju. Okreću bele protiv crnih i crne protiv belih. Sumnjam da bilo ko može da kaže da rasa nema nikakve veze s tim zato što je to jedan od značajnih elemenata za postojanje urbanih bandi. Ali čisto F

sumnjam da je Čarls Džonson ubijen zbog boje svoje kože. I sumnjam da zaslužuje da se njegova smrt koristi za takve mahinacije.“ Fibi zaćuta dok je konobarica spuštala sendviče na sto. „Frenklin Džonson je jutros preminuo“, rekla je kada su ponovo ostali sami. ,,Znam.“ „Opal Džonson je izgubila oba sina. Njena deca su mrtva. Smrt starijeg sina nema nikakve veze sa nama, ovlaš posmatrano. Pronašli smo i uhapsili tipa koji ga je ubio. Ali, da li bismo to tako brzo uradili, da li bismo to uopšte uradili, da Čarli juče nije banuo u onu prodavnicu? Ne znam odgovor, Dejve. I to me muči.“ „Ni ja ne znam sve odgovore, ali se, uprkos tome, trudim da svoj posao obavljam najbolje što mogu. Baš kao i ti. Nismo nadljudi, Fibi. Ne možemo sve da spasimo. Možemo samo da idemo iz situacije u situaciju i da radimo ono što je u našoj moći.“ „Možda si u pravu.“ Ona dohvati jedan krompirić i prelomi ga napola. „Rekla sam mu da će sve biti u redu. Da treba samo da izađe napolje i da će sve biti u redu.“ ,,I ispravno si postupila. Trebalo je da bude u redu. Kako si mogla da znaš šta će se desiti? Da je sve ispalo kako treba, on bi sad bio u pritvoru a njegov branilac bi bio na dobrom putu da izdejstvuje nagodbu sa tužilaštvom. Za propust je odgovorna taktička jedinica i u najskorijem roku ćemo otkriti šta se tačno desilo. Svaki minut, svaki potez i svako naređenje biće podvrgnuti temeljnoj istrazi. Za to vreme moraćemo da se suočimo sa besom javnosti i sa medijskim košmarom. I da damo sve od sebe da situacija ne dostigne tačku ključanja i da ne kulminira masovnim nemirima i izgredima. Po podne te očekuje konferencija za štampu. Otići ćeš tamo zajedno sa zapovednikom taktičke jedinice. Oboje ćete pročitati kratke izjave i odgovoriti na pitanja novinara. Mislim da neće dugo potrajati. I mislim da ne treba da ti napominjem da je nužno da se pojavite tamo.“ „Da bismo odgovorili na pitanja i da bismo ostavili vizuelan utisak. Zato što sam ja bela, a komandir crn.“ Ona podiže ruku pre nego što je Dejv stigao da se umeša. „Što ne znači da previđam činjenicu da vizuelni utisak nije ni približno toliko važan kao ono što ćemo reći. Uradiću ono što je do mene. U koliko sati je konferencija?“ „U tri.“ Ona klimnu glavom. „Dobro. Posle toga mogu da svratim do Hič strita. Hoću da vidim mesto zločina. Oba zločina.“ Stajala je pored prozora sa koga su ispaljeni hici, kako su ustanovili

istražitelji iz kriminološkog tima. Bio je to uzan dvokrilni prozor na drugom spratu zgrade koja se nalazila dijagonalno od prodavnice u kojoj je Čarli Džonson držao taoce. U skladu sa zvaničnim izveštajem, stambena zgrada u kojoj se nalazilo petnaest stanova bila je pravovremeno evakuisana, nakon čega su se pripadnici specijalne jedinice rasporedili na krovu i strateškim mestima na trećem spratu. Pošto se zgrada nalazila u unutrašnjem perimetru, nijedan civil se nije smeo zateći u njoj ili u njenoj neposrednoj blizini. Ali ne bi bilo prvi put da taj propis bude prekršen. Snajperista je sa tog mesta imao dobar pregled i dobar ugao, zaključi Fibi. Naravno, još više bi mu odgovaralo da je bio na krovu ili na trećem spratu, ali je i odavde mogao sasvim pristojno da gađa. Naročito ako je nameravao da pogodi nenaoružanog muškarca koga je mogao da vidi kao na dlanu. Nije bilo nimalo teško pogoditi metu koja je stajala mirno, sa podignutim rukama. Živo meso koje je prosto molilo da bude izrešetano. „Zakupac stana je Rijana Kertis, samohrana majka“, prozbori detektiv Sajks iza njenih leđa. „Živi tu sa dvoje dece, dečakom od pet i devojčicom od tri godine. Nema kriminalni dosje. U vreme pucnjave bili su sa druge strane barikade. Svedoci su potvrdili njen iskaz. Njen dečko je u to vreme bio na poslu. I to je potvrđeno.“ Fibi klimnu glavom. „Pročitala sam njenu izjavu. Jedan policajac im je banuo na vrata, naredio im da smesta izađu i sproveo ih napolje. Takođe je rekla da je sve vrvelo od policije, i u zgradi i oko nje. Napustila je stan sa decom i otišla pravo kod svoje sestre, koja živi nekoliko blokova odavde.“ „Ne seča se da li je zaključala vrata. Ne seča se čak ni da li ih je zatvorila. Rekla je da se sve odigralo munjevito i da je bila raspamećena od straha.“ „Neko je uspeo da izbegne evakuaciju“, natuknu Sajks, ,,i da se sakrije ovde. Zato što nije hteo da propusti šou.“ „Sa oružjem?“ Fibi se ponovo zagleda kroz prozor. „Verovatno je već imao oružje, izuzev ako samohrana majka sa dvoje predškolske dece nije štekovala AK-47 u špajzu. Ali, ako je počinilac bio vođen trenutnim porivom i ako na umu nije imao određenu žrtvu, zašto bi čekao da Džonson izađe umesto da ospe paljbu po pandurima koji su se vrzmali na sve strane?“ ,,U ovom bloku, pa čak i u samoj zgradi, živi dosta Lordova. Svaki od njih će biti pomno ispitan.“ Ali to neće vratiti Čarlija Džonsona iz mrtvih, pomisli Fibi. Dosta s

tim, opomenula je sebe. Tu više nije bilo ispravke. Sada su morali da ustanove kako je neko, ko god to bio, mogao da se nađe u situaciji da puca na njega. „Kako je snajperista mogao da zna da je Čarls Džonson bio unutra?“, upitala je, vrzmajući se po pretrpanom skučenom stanu. „Možda nije znao da je u pitanju bio baš Čarls Džonson. Možda mu je bilo dovoljno da zna da je unutra bio neko od Posova.“ „Dobro, ali kako je i to znao? Da možda nije video kada je Čarli ušao unutra? Čarli je na sebi imao obeležja svoje bande. Pretpostavlja se da je banuo u prodavnicu desetak minuta pre nego što je naša patrola stigla na lice mesta. Stigli su u tako kratkom roku, jer je jedna od stanarki iz su- sedne zgrade prijavila pucnjavu. Ta žena je takođe izjavila da je nekoliko minuta pre prvog hica videla Čarlija kako prelazi ulicu.“ „Snajperista ga je takođe video ili je čuo šta se dešava. Takve vesti se brzo šire, poručnice. Zgrabio je oružje, ušunjao se u zgradu i posrećilo mu se da nađe dobro strateško mesto.“ „Treba da proverimo da li je neko nakon evakuacije uputio telefonski poziv iz ovog stana ili ove zgrade. Čak i da jeste, verovatno je koristio mobilni telefon, ali se nikad ne zna.“ Fibi uđe u malu sobu, koja je očigledno bila rezervisana za decu, i priđe prozoru. Iz tog ugla je mogla da vidi restoran iz koga je razgovarala sa Čarlijem, nagovarajući ga da se preda i izađe napolje. „Pitam se koliko bi bandita moglo da odoli iskušenju da ospe paljbu po pandurima? Naravno, možda je bio strpljiv zato što mu je Čarli, kao specifična meta, u tom trenutku bio važniji, ali opet... zašto ne bi iskoristio priliku da zajedno s njim kokne i nekoliko pandura? Mogao je da prolije još krvi, da napravi još veći haos, da zaradi još poena među svojim ortacima. Ali nije to uradio. Samo je slučajno pogodio jednog od talaca. Deluje pomalo čudno, zar ne?“ Sajks zamišljeno napući usne. „Da, stvarno deluje čudno. Da li vas nešto navodi na pretpostavku da se ne radi o osveti rivalske bande?“ „Ništa konkretno. Ali ću vas obavestiti ako nešto saznam.“ Nakon što je lično porazgovarala sa stanarima, Fibi je spakovala svoje be- leške u aktovku i krenula kući. Potrudila se da tog dana kući stigne pre mraka. Želela je da njena porodica već sa prvim sutonom bude bezbedno ušuškana unutra, u slučaju da se sporadični izgredi pretvore u opšte nemire i da blokovi koji su razdvajali Hič strit i Džons strit ne budu

dovoljni da zaustave plimu besa i nasilja. Te večeri je prvi put prekršila svoje odavno ustanovljeno pravilo o držanju oružja kod kuće. Kao i obično, spustila je pištolj na najvišu policu plakara, ali ovog puta nije zaključala bravu na kutiji i nije izvadila metke. Nakon što je smestila Karli u krevet, pažljivo je proverila brave i alarme i smestila se za radni sto. Dok je televizor žamorio u uglu, kako bi mogla da čuje najnovije vesti, počela je da iščitava zapisnike, izveštaje i iskaze svedoka. Kada joj je mobilni zazvonio, odsutno je odgovorila na poziv, ne skidajući pogled sa plana stambene zgrade iz koje su upućeni hici. „Fibi Maknamara.“ „Dankan Svift. Zdravo, luče.“ Spoznaja da ju je neko nazvao ’luče’ dok je bila okružena balističkim analizama, dijagramima i kriminološkim izveštajima natera je da se osmehne. „Zdravo, Dankane.“

„Samo sam hteo da proverim da li imam posadu za sutra.“ „Nisam baš sigurna da si odabrao naročito kompetentnu posadu, ali dolazimo. Karli ne bi progovorila sa mnom bar do osamnaestog rođendana ako bih joj uskratila to zadovoljstvo.“ „Ćutnja predstavlja moćno oružje. Kad neko odbija da komunicira sa mnom, dođe mi da padnem na kolena, samo da progovori.“ „Dobro što si mi rekao.“ „Nije dobro nego glupo, ali nema veze. Slušaj, danas sam se našao sa Finom, pa sam ga pozvao da i on dođe sa svojom porodicom. Nadam se da nisam zeznuo stvar.“ „Naravno da nisi. Karli će se sigurno obradovati kad čuje da će imati društvo. Naravno, ona voli da bude sa mnom, ali joj začas postane dosadno.“ Fibi se odgurnu od stola i krenu ka terasi. „Znači, imaćemo zabavu na vodi? Mislim da će mi to prijati.“ „Pretpostavio sam da si imala težak dan. Po podne sam te video na TV-u. Da li je neumesno da kažem da si izgledala užasno seksi?“ Ona prasnu u smeh. „Jeste, ali mi laska. Na poslu je pravi haos, Dankane. Užasan haos.“ „Šta kažeš da skoknem do tebe, ako i to nije neumesno? Mogao bih da se ušunjam u tvoju sobu i da ti skrenem misli s problema. Partijom dobrom herojskog seksa.“ Ona se slabašno osmehnu, zamišljajući kako se Dankan pentra uz zid. Bila je to stvarno luckasta slika. ,,Oh, bože! To stvarno primamljivo zvuči, ali zaboravi. Jesi li kod kuće? Na ostrvu?“ „Da, morao sam nešto da završim pa sam ostao ovde. Ali već sam obavio glavni deo posla, a ostalo može da sačeka. Dakle, ako nisi za partiju herojskog seksa, možemo bar da se mazimo u salonu, kao tinejdžeri, ili da gledamo jeftine filmove.“ „Stvarno bih volela, Dankane, bilo šta od pomenutog, ali ne želim da večeras dolaziš u grad. Napetost svakog časa može da kulminira, pa je bolje da ostaneš tu gde si.“ Ona nakratko isključi alarm kako bi mogla da izađe na terasu. „Večeras je toplo. Nije vrelo nego toplo, što je dobro. Zato što vrelina raspiruje strasti.“ ,,I ti si danas bila vrela na onoj konferenciji. I moram priznati da si se sjajno držala. Samo je slepcu moglo da promakne da si duboko pogođena onim što se desilo.“ „Slepilo i jeste u središtu stvari. Naše zajedničko slepilo. Ali, ako nastavim da pričam o tome, i tebe ću da izbedačim.“ „Šta imaš na sebi?“, upita on nakon pauze koja je iznosila kao nekoliko otkucaja srca. ,,Molim?“

„Ti baš ništa ne kapiraš. Pokušavam da te oraspoložim telefonskim seksom. Dakle, šta imaš na sebi?“ ,,0h. Hmmm.“ Ona pređe pogledom preko pamučnih pantalona i kratke bodi-majice. Ako mu to kaže, svakako će uprskati stvar. „Pa, ništa naročito. Samo kratki crni kombinezon koji sam nedavno pazarila u jednom fensi butiku.“ „Lepo. A ispod toga?“ „Samo par kapi parfema. Tu i tamo.“ „Još lepše.“ ,,A ti? Kako si ti obučen?“ „Čik pogodi.“ „Imaš farmerice, je l’ da? One sto puta isprane leviske, spuštene do bokova, sa nehajno raskopčanim gornjim dugmetom.“ „Blagi bože! Da možda nemaš parapsihološke moći?“ Ona se spusti na stolicu, ispustivši uzdah olakšanja. Prvi put u posled- njih dvadeset četiri sata želudac joj nije bio vezan u čvor. „Oh, gospode! Znaš li šta se upravo dešava? Ove prozračne bretele mi klize sa ramena, sa mojih nežnih mirišljavih belih ramena. Ne mogu da ih zaustavim. Verovatno ne bi trebalo da stojim na terasi tako razgolićena, jer bi moje meke a opet tako čvrste grudi mogle lako - ups! - da iskoče napolje. Zaboga, šta će komšiluk pomisliti?“ „Ubijaš me, Fibi.“ „Dušo, tek sam počela.“ Kada je svanulo, nije joj bilo teško da svoj posao gurne u zapećak, da ga potisne u udaljen ugao svoje svesti. Kada se čovek susretne sa smrću i tugom, razmišljala je, to ga natera da se priseti šta je u životu stvarno važno. Da oseti lepotu beskrajnog plavog neba, sunčanog dana i veselog dečjeg brbljanja. Kada je ugledala Dankanov brod, Karli je ostala bez daha. „Ah, tako je ogroman! I tako lep! Sigurna sam da ćemo se božanstveno provesti!“ „Onda je bolje da se što pre ukrcamo“, zaključi Dankan. „Ali, gde su mu jedra? Zar nisi rekao da imaš jedrenjak?“ „Jedra nisu podignuta. To ćemo da uradimo kad isplovimo.“ Dankan pređe na brod i pruži ruku Fibinoj ćerkici. „Hajde, penji se. Dobro došla na palubu.“ „Mogu li malo da razgledam?“ „Naravno.“ „Ali ništa ne diraj“, dobaci Fibi iza njenih leđa. „Brod je stvarno velik i

lep, ali te uopšte nisam pitala da li umeš da upravljaš njim.“ „Prevrnuo sam ga samo tri-četiri puta. Hej, ne roguši se. Samo se šalim. Znaš, oduvek sam želeo da plovim. Često sam dolazio ovde i posma- trao brodove. Kad mi se konačno ukazala šansa da kupim vlastiti brod, upisao sam kurs jedrenja jer nisam želeo da se utopim nakon što sam ostvario svoj životni san. Ali, uprkos mojoj veštini, devojčice će morati da nose pojaseve. Za svaki slučaj. Isto važi i za Bifa.“ „Ko je Bif?“ „Okreni se pa ćeš videti.“ Fibi se okrenu i primeti kako Fin sa svojom porodicom silazi niz kej. Na povocu ispred njih se gegao buldog sa četvrtastim nogama i neodoljivo ružnjikavim licem. „To je Finov pas. Mislio je da će mu buldog pomoći da deluje otmenije. Što bi verovatno bio slučaj, da toliko ne balavi.“ Bif, koji očigledno nije zazirao od vode, skoči na palubu i poče veselo da vrti zadnjicom sve dok Dankan nije čučnuo pored njega, mazeći ga i češkajući. „Ah, divan dan za lenčarenje! Ako nešto treba da se radi, ne računajte na mene.“ Lu se graciozno protegnu. „Zdravo, Fibi. Nadam se da ćeš mi se pridružiti.“ „Sa zadovoljstvom. Zdravo, Fine. Zdravo, Livi.“ „Štene!“ Karli izjuri iz potpalublja i ustremi se pravo ka buldogu. „Bože, što je sladak! Kako se zove? Mama, je l' možemo i mi da nabavimo štene?“ „Moja ćerkica je užasno stidljiva“, reče Fibi. „Nadam se da ćete joj oprostiti.“ „Zove se Bif“, kolebljivo prozbori Livi, ne puštajući majčinu ruku. „Voli kad ga češkaju po stomaku.“ Karli se vragolasto osmehnu i poče da češka već ekstatičnog Bifa. „Dole sam videla krevete i stolove i kuhinju i kupatilo i sve živo. Hoćeš da ti pokažem?“ „Već sam videla šta se nalazi dole.“ „Ali ti neće škoditi da ponovo vidiš, zar ne? Ako hoćeš, možemo da povedemo i Bifa.“ Livi upitno pogleda u majku. „Dobro“, rekla je. „Imaš baš lepe cipele“, nastavi Karli dok su se spuštale ispod palube. „Mogu li da ih probam? A posle ti možeš da probaš moje.“ Bio je to fantastičan doživljaj, pomisli Fibi dok je motor brujao i dok se

brod udaljavao od pristaništa, graciozno klizeći preko vode. Devojčice su sedele na krmi, šćućurene jedna uz drugu, a ne tako otmeni buldog je čučao na klupi na desnom boku, podižući svoje smešno lice ka vazdušnoj struji. Ali ubedljivo najčarobniji trenutak nastupio je kada su se bela jedra podigla i zalepršala na vetru. Poput psa, Fibi okrenu svoje lice ka struji svežeg vazduha. „Prava uživancija, zar ne? Jesi li za jednu mimozu?“, upita Lu, dodajući joj čašu sa pićem i smeštajući se pored nje. ,,0h, bože! Kao da sam u raju. Hoćemo li morati da vučemo užad i da podešavamo jedra i šta se već radi na brodu?“ „Samo ako nas ponese atmosfera. Fin voli da izigrava morskog vuka, mada pojma nema šta treba da radi dok mu Dankan ne kaže.“ Lu se osmehnu, skrenuvši pogled ka dvojici muškaraca. „Što se mene tiče, ja sam nagovarala Danka da kupi motorni brod, neku krstaricu ili tako nešto, ali je on lud za jedrima.“ Duboko je udahnula i ispružila svoje ne- verovatno duge noge. „Mada, ne mogu da kažem da nije bio u pravu.“ „Odavno ga poznaješ?“ „Dovoljno dugo i dovoljno prisno da nema stvari koju ne bih učinila za njega. Što znači da ću pronaći načina da ti se osvetim ako ga budeš vukla za nos. Ako taj detalj izostane, nemaš razloga za brigu. Super ćemo se slagati.“ „Da li Dankan često dopušta ljudima da ga vuku za nos?“ „Ne baš često. Dank ima odličan radar, ali je jedna riba pre nekoliko godina uspela da se prošvercuje. Bila je med i mleko, sva na note.“ Lu otpi svoju mimozu. „Ja nisam mogla očima da je vidim, ali je naš Dank slab na srceparateljne priče, a ona je umela da ih složi ko od šale. Uspela je da ga olakša za nekoliko hiljadarki pre nego što je provalio šta se dešava.“ ,,I šta je onda uradio?“ Lu zalupka prstom po dlanu. „Dao joj korpu, šta drugo? Dank je prilično ležeran tip, ali ne podnosi laž.“ „Treba li to da shvatim kao upozorenje?“ „Već ti idem na živce, zar ne? Odlično. Sve mi se više sviđaš, Fibs. A sviđa mi se i tvoja devojčica. Videla sam te juče s onim novinarima.“ Lu izvi obrvu, primetivši kako Fibino lice postaje hladno i uzdržano. „Za početak bih htela da napomenem da stvari za mene nisu crno-bele. Kao prvo, ja sam advokat, što znači da živim u sivoj zoni. A kao drugo, taj tip koji stoji tamo s mojim mužem je za mene rod rođeni, iako je sto posto beo. I, kao treće i poslednje, mislim da si se odlično držala u

izuzetno teškoj, pa čak i delikatnoj situaciji. To je sve što imam da kažem na tu temu.“ Napravila je kratku pauzu, skrenuvši pogled ka Fibinim stopalima. „Baš su ti fine te sandale. Mogu li da ih probam?“ Fibi prasnu u smeh, shvativši Luinu taktiku. U tren oka je ponovo bila opuštena i svim srcem je uživala u plovidbi. Ručali su na palubi, a kasnije su se malo brčkali i plivali. Karli je bila van sebe od sreće kad joj je Dankan dopustio da se oproba kao kormilar. „Kako se zabavljaš?“, upita Dankan kad mu se Fibi pridružila na pramcu. „Ne sećam se kad sam poslednji put provela ovako divan dan.“ „To je tek početak. Šta kažeš da skoknemo do moje kuće? Dobro ćemo izmoriti Karli i spakovati je na spavanje, a mi ćemo se preseliti u drugu sobu.“ ,,A šta ćemo sa Bifom i ostalima?“ „Njih možemo da pobacamo preko palube.“ On se nagnu ka njoj i poljubi je, prigušivši njen kikot. „Treba samo da mi daš zeleno svetlo.“ „Znaš, tvoji prijatelji mi se previše dopadaju da bi završili preko palube.“ „Toga sam se i plašio.“ „Ali mogli bismo nešto da popijemo u mom dvorištu kad nas budeš vratio kući.“ „Poziv prihvaćen. Slušaj...“ Spustio je šaku na njen potiljak i nežno je poljubio. „Šta?“ promuca Fibi. „Ništa.“ „Zašto ljudi zatvaraju oči kad se ljube?“ Zaboga, to je bio Karlin glas! Nije valjda... Fibi se munjevito okrenu i primeti da ih njena devojčica radoznalo po- smatra. „Ne znam.“ Dankan zamišljeno nabra veđe. „Daj da probamo na drugi način.“ Otvorenih očiju i blistavog pogleda, povukao je Fibi ka sebi i ponovo je poljubio. „Hmmm. I ovako je dobro.“ „Mama kaže da je previše stara da ima dečka.“ „Karli...“ ,,A šta ti misliš?“, ubaci se Dankan, sasekavši Fibin protest. „Mislim da si joj ipak dečko ako stalno izlazi s tobom i ako se tako ljubite. A, osim toga, čula sam kad je Ava rekla baki kako je dobro što se mama konačno upustila u romansu zato što...“ „Karli, šta kažeš da prošetaš i pojedeš neki od onih kolačića?“ „Zar mi nisi rekla da ne preterujem sa kolačima?“

„Predomislila sam se.“ „Hej, vi tamo! Dosta cerekanja!“ Fibi mahnu rukom ka Finu i Lu. ,,I za tebe važi isto“, dodala je, okrenuvši se ka Dankanu. „Znači, stvarno smo se upustili u romansu?“, upita on sa vragolastim sjajem u očima. Zgrabio ju je u naručje i nagnuo je u stranu, kao junak iz nekog ljubavnog romana. „Tvoja majka i Ava se valjda razumeju u te stvari.“ Pre nego što je uspela da povrati ravnotežu, u ušima joj odjeknu Finov provokativan zvižduk. „Mislim da je za danas bilo dosta romantičnih egzibicija“, rekla je, krenuvši ka stolu. „Idem po još jedan kolačić.“ Romansa, razmišljala je nakon što se sa Dankanom poljubila za laku noć. To je, van svakog spora, bilo još komplikovanije od obične veze. Ali je bilo suludo da se pretvara da se nije upustila u romansu. I da nije uživala u tome. Zato neće dopustiti sebi da do besvesti analizira šta joj se dešavalo. Opustiće se i zgrabiti ono što joj je život nudio, pa koliko traje da traje. Lagano se svukla, razmišljajući kako bi tuširanje predstavljalo savršen način da okonča dan proveden na vodi. Kada joj je telefon pozvonio, bila je gotovo uverena da će sa druge strane začuti Dankanov glas. Istina, rastali su se pre svega nekoliko minuta, ali je sigurno zvao da proveri kako je i da je nasmeje nekom od svojih pošalica. Ali, čim je primetila broj na displeju, želudac joj se zgrči u pesnicu. „Zdravo, Roje.“ Desetak minuta kasnije je već grabila ka prizemlju. Uletela je u kuhinju i zgrabila kutiju sa sladoledom iz zamrzivača. Esi uđe unutra taman na vreme da primeti kako Fibi kašikom grabi sladoled pravo iz kutije i ubacuje ga u usta. „Zaboga! Nisi se valjda posvađala s Dankanom?“ „Nisam se posvađala s Dankanom, niti sa bilo kim drugim. Samo mi se prijeo prokleti sladoled.“ „Pripazi na ton, curo“, upozori je Esi sa čeličnim prizvukom u glasu. „Znam da tamaniš sladoled samo kad si uzrujana. Malopre si ispratila Dankana tako da je logično da...“ „Već sam ti rekla da se nisam posvađala s njim. Dankan nije u središtu mog univerzuma. Znaš da ne dopuštam da me muškarci vrte oko malog prsta i da...“ Uprkos ozlojeđenosti, bilo joj je jasno kako je

zvučala. Kao da je iz usta izbacivala komadiće zdrobljenog stakla. „Izvini, mama. Jesam uzrujana.“ Ona se spusti za sto i ponovo dohvati činiju. „Još nisam smazala dovoljno sladoleda da se smirim ili da mi toliko pozli, da zaboravim na sve ostalo. Nemam prava da se iskaljujem na tebi.“ Esi otvori fioku i uze još jednu kašiku. Sela je pored svoje ćerke i zahvatila malo sladoleda za sebe. „Šta se desilo?“ „Roj je malopre zvao. Ženi se.“ ,,Oh.“ Esi ponovo zagnjuri kašiku u kutiju i zahvati još sladoleda. ,,S nekim koga poznajemo? Kako bismo znale kome da izjavimo saučešće?“ „Hvala, mama. Ženi se nekom šmizlom koja se zove Mizi. Ima dvadeset četiri godine. Možeš li da veruješ?“ „Jadnica. Nimalo joj ne zavidim.“ „Koliko sam shvatila, ta jadnica je puna ko brod. Planiraju da se presele u Kan... ili možda u Marselj, nisam baš zapamtila. Kad mi je to rekao, već je počelo da mi zvoni u ušima. Njena porodica je tamo pokrenula nekakav biznis i on sad treba da im vodi poslove. A sve to mi je javio samo zato da se ne bih narogušila ako u narednih nekoliko meseci bude kasnila alimentacija za Karli. Znaš, zbog promene lokacije i banke i tako to.“ „Mora se priznati da je oduvek bio savestan po tom pitanju.“ „Naravno, kad mu automatski skidaju novac sa računa, tako da ne mora čak ni da razmišlja o tome. Čak ni to ne mora da ga podseti na nju.“ U njenom glasu i na njenom licu se više nije nazirao bes, već čist duboki bol. „Nijednom nije upitao za nju, mama. Uopšte mu nije palo na pamet da me pita kako je ona i šta radi. Da nagovesti kako namerava da joj lično saopšti novost ili da je pozove na venčanje.“ „Da treba da je pošalješ tamo, bilo bi ti još teže. Ali Karli verovatno ne bi otišla, čak ni da je pozove.“ „To nema veze. Znam da je suludo da se uzrujavam zbog nečeg što sam odavno shvatila, ali me ipak boli, mama. On se uopšte nije promenio, izuzev što se sad ženi nekom bogatom šmizlom koja je deset godina mlađa od mene i što se ponaša kao da je potpuno zaboravio da ima dete.“ „Znaš kako je moja baka govorila. Tvor nikad ne menja smrad. Zvuči prosto, ali je tačno. Život koji on vodi ne vredi pišljivog boba, Fibi. I to možda zvuči prosto, ali je istinito. Takvim ponašanjem ne može da povredi našu Karli zato što ona prema njemu ne oseća apsolutno ništa. Ni ti ne bi trebalo da osećaš više od toga.“ „U pravu si. Znam da si u pravu. Nije joj uopšte pružio priliku da ga

zavoli tako da ne može ni da joj nedostaje.“ „Ali to očigledno ne važi i za tebe.“ „Život s njim mi je razbio iluzije.“ Fibi zahvati još sladoleda, zagleda se u kašiku i polako je gurnu u usta. „To je možda još gore. On je takav kakav je i tu nema pomoći. Prokleti tvor. Hvala za utehu, mama.“ Roj nije bio vredan čak ni njenog besa, govorila je sebi dok je odlazila na tuširanje, ali ju je taj razgovor podsetio da je svaka romansa bila strma i klizava. Zato je bilo pametnije da baci karte na sto i izbegne bilo kakve komplikacije. Tako niko neće biti povređen. Možda je kucnuo čas da malo uspori sa Dankanom. Bila je tako omamljena tim fantastičnim danom, da je još iste večeri zakazala naredni sastanak. Ali je i dalje mogla da drži konce u svojim rukama. Kada se budu videli, naprosto će mu objasniti da nju ne zanima ništa više od prijateljstva, finog druženja i seksa. Koji muškarac bi mogao da joj zameri zbog takvog stava?

DEVETNAESTO POGLAVLJE ibi je, nedugo nakon incidenta, zahtevala da je obaveste kada telo Čarlsa Džonsona bude poslato u kapelu. Čim je dobila tu vest, pozvala je pogrebni zavod kako bi se raspitala za kada je zakazano bdenje. Uprkos kontroverznoj debati koju je Čarlijeva pogibija podstakla u javnosti, osećala je potrebu da izrazi saučešće njegovoj porodici. Uradiće to što diskretnije i bez dužeg zadržavanja. Naravno, to je podrazumevalo da će morati da otkaže sastanak sa Dankanom, ali joj je čak i to išlo u prilog. Dobiće malo vremena da se ohladi i da natenane razmisli o svemu, zaključila je. Okrenula je njegov broj i, mada se osećala kao kukavica, bila je preplavljena talasom olakšanja kada se uključila govorna pošta. „Dankane, ovde Fibi. Ne mogu večeras da dođem. Stvarno mi je žao, ali nešto je iskrslo...“ Nije bilo pošteno, pomislila je. On ničim nije zaslužio da ga otkači u tom maniru. ,,U stvari, za večeras je zakazano bdenje nad odrom Čarlija Džonsona, pa sam mislila da bi bio red da se pojavim tamo. Čućemo se kasnije, pa ćemo pomeriti susret za neki drugi put, ako želiš. Sad moram da prekinem jer žurim na sastanak. Zdravo.“ Tokom istrage o incidentu na Hič stritu svi su kružili oko istine kao mače oko vruće kaše. Fibi nije mogla da im zameri, jer je shvatala da su svi odreda pokušavali da sačuvaju vlastito dupe. Ili da pronađu nekog ko bi mogao da preuzme ulogu žrtvenog jarca. Ona je bila u potpunosti spremna da odbrani vlastite postupke i metode, kada i ako kucne čas za to. Tog popodneva bila je na sastanku sa kriznim timom, šefom policije i predstavnicima istražnog odseka. Oni su postavljali pitanja a ona je odgovarala. Navodi iz njenog zapisnika bili su pomno iščitavani, a video-snimci sa lica mesta puštani iznova i iznova. Slušala je svoj glas, glas komandira Harisona, glasove Čarlija i Opal, razmenu informacija između nje, njenog pomoćnika i komande, a potom između komande i pripadnika taktičkog tima. „Poručnica Maknamara je jasno i precizno prenela informaciju da je F

otmičar pristao da se preda i da bez oružja izađe napolje. Ta informacija je blagovremeno primljena i potvrđena.“ Policijski načelnik podiže ruke sa stola. „Nije bilo prekida u komunikaciji. Komandir taktičke jedinice nije izdao naredbu da se otvori vatra i niko od autorizovanih pripadnika odseka nije ispalio nijedan hitac.“ „Hici su bili ispaljeni iz oružja koje, kako je ustanovljeno, nije pripadalo nijednom od članova kriznog tima, i sa položaja na kome se nije nalazio niko od naših ljudi. Poznato je da nekoliko pripadnika rivalske bande živi u zgradi iz koje su upućeni hici, kao i u zgradama koje su se nalazile unutar kriznog perimetra. To su činjenice, ali postoji još jedan detalj. Ustanovljeno je da je tokom akcije unutrašnji perimetar bio narušen, iz čega proističu dalja pitanja. Ko je, gde i kako narušio perimetar? Naš odsek je zbog tog propusta izložen otvorenim kritikama i spekulacijama, kao i potencijalnom pokretanju građanskih parnica.“ „Intenzivno radimo na otkrivanju počinioca“, započe Harison. Komandir taktičke jedinice bio je visok snažan muškarac čije je držanje odisalo autoritetom i čiji je glas bio kao stvoren za izdavanje naređenja. „Svi poznati pripadnici Lordova i Posova, rivalskih bandi koje su po svoj prilici uključene u incident, podvrgnuti su pomnom ispitivanju. To je dug proces, gospodine.“ „Kako?“ upita načelnik, zagledavši se pravo u Harisonove oči. „Zgrada je bila temeljno raščišćena, sprat po sprat.“ Komandir ustade sa stolice i priđe dijagramu. „Trojica pripadnika našeg tima su na ovom mestu ušli u zgradu. Civili su bili evakuisani i prebačeni sa druge strane barikada. Pošto ova lokacija nije bila naročito povoljna za pokrivanje objekta u kome je otmičar držao taoce, naši ljudi su bili raspoređeni po krovu i na odgovarajućim položajima na trećem spratu. Ostali članovi tima bili su raspoređeni u zgradi na južnoj strani jer su odatle imali najbolji pogled na prednji deo lokala u kome se odvijao incident. Ostali su bili postavljeni ovde, kako bi pokrivali zadnji deo. A odavde su se pokrivali bočni delovi.“ „Sve zgrade bile su temeljno raščišćene, ili smo bar tako verovali, nakon čega su ustanovljeni krizni perimetri duž kojih su, u skladu sa procedurom, bili postavljeni stražari. Tokom pregovora je dolazilo do sporadičnih izgreda. Neki od posmatrača su dobacivali uvrede i pretnje, a ovde je došlo do fizičkog obračuna između lokalnog stanovništva.“ Harison se uštogljeno uspravi i okrenu se ka svojoj publici. „Moguće je da se neko prošvercovao unutra tokom te zapaljive i uzburkane prve faze, ali je, po mom mišljenju, još verovatnije da se neko ko se već

nalazio u zgradi uvukao u ispražnjen stan i pretvorio ga u snajpersko gnezdo. Glavni cilj našeg tima bio je da se civili što brže evakuišu i sprovedu na bezbedno. U takvim situacijama je praktično nemoguće toliko raštrkati ljude, da oni mogu da provere ama baš svaki ugao i da zavire ispod svakog kreveta. Ako se neko već nalazio u zgradi i ako je planirao da izmakne našoj pažnji, mogao je to da učini.“ „Neko ko je kod sebe imao AK-47?“ „Da, gospodine... u ovom slučaju“, procedi Harison kroz stisnute usne. „Načelniče“, umeša se Fibi, primetivši Dejvov namrgođeni pogled. „Rekli ste da treba da se usredsredimo na tri stvari: ko, kako i kada. Uz dužno poštovanje, smatram da je vitalno pitanje zašto. Budući da znamo da su u ovom kraju učestali sukobi između pomenutih bandi i s obzirom na činjenicu da je sa oružja kojim je izvršeno ubistvo bio izbrisan serijski broj, logično je spekulisati da je za incident odgovoran neko od pripadnika ili simpatizera Lordova, ali sam ja u međuvremenu ponovo obišla mesto zločina i stajala sam pored prozora sa koga su ispaljeni hici. Detaljno sam proučila dijagrame, pročitala izveštaje i preslušala snimke.“ „Baš kao i ja“, podseti je načelnik. „Onda ste sigurno zapazili da se tokom svih tih sati naokolo vrzmalo na desetine policajaca i pomoćnog osoblja. Svi ti ljudi bili su na otvorenom, kao idealna meta za snajperistu, ali na njih nije bio ispaljen nijedan metak. Nakon što je Džonson pao na zemlju, nijedan policajac nije bio pogođen. Gotovo svi meci su završili u telu Čarlsa Džonsona. Verujem da bi se pripadnici našeg taktičkog tima složili da takva preciznost ne može biti slučajna.“ „Taj tip je tačno znao šta radi“, složi se Harison, skrenuvši pogled ka Fibi. „Kao pregovarač, i kao neko ko je teoretski i praktično upućen u ljudsku psihu, moram napomenuti da je taj tip, osim što je bio precizan, imao i zavidnu samokontrolu.“ „Dakle, zašto bi ubio Čarlsa Džonsona?“, nastavila je. „On je bio nisko kotiran u svojoj bandi.“ „Zato što se drznuo da bane na njihovu teritoriju“ , natuknu načelnik. „I zato što je tražio da mu policija isporuči njihovog vođu. Hteli su da ga nauče pameti. I poštovanju.“ „U redu, to stoji. Recimo da su Lordovi odlučili da upucaju Džonsona za primer drugima. Ali, ako je neko od njih već bio u zgradi ili je na neki drugi način narušio krizni perimetar i ako je pri tom bio naoružan, on je to morao da uradi sa predumišljajem. Snajperista se

nije obreo gore zato što mu se napasno ukazala prilika već zato što je planirao da tamo bude.“ „Teorija zavere, poručnice?“ Mogla je da nazre prizvuk umora u načelnikovom glasu. Znala je da je on pre bio političar nego policajac, a političari ne daju ni pet para za teorije zavere. „Samo pokušavam da ukažem da postoje i druge mogućnosti. Džonsonu su možda smestili, možda su ga svesno naveli da ode tamo. Neko sa strane, neko ko ne pripada nijednoj od tih bandi, možda je u tom incidentu video priliku da stvori haos i kontroverzu. Ili...“ Ona zaćuta kada je načelnik podigao ruku. „Poručnice, mi ovde pokušavamo da skinemo fitilj sa bureta baruta a ne da dolivamo ulje na vatru. Postoji mnogo pitanja na koja treba odgovoriti, ali se trenutno najvažnije pitanje tiče naše odgovornosti. Zapisnici, transkripti, iskazi i snimci svedoče da ste vi svoj deo posla valjano obavili. Dakle...“ On se ponovo okrenu ka komandiru. „Kada je došlo do pucnjave...“ Kada se sastanak završio, Fibi nastavi pravo do streljane kako bi iskalila svoju frustriranost. Postavila je metu, stavila štitnike na uši i ispalila jedan okvir. Kada je osmotrila rezultate, mogla je samo da ispusti razočarani uzdah. Ponovo je namestila metu i zapucala. „Samo traćiš metke. Nikad nisi umela da pucaš“, dobaci Dejv sa vrata. Fibi spusti štitnike i slegnu ramenima, prelazeći pogledom preko mete. „Priznajem. Moram više da vežbam.“ „Dobar pregovarač će retko kad morati da potegne pištolj, a još ređe da pritisne obarač. Pogotovo kad ume da sluša i da priča tako dobro kao ti. Baš zato se i pitam zašto si malopre morala da se upustiš u onu diskusiju s načelnikom“. „Samo sam mu postavila par pitanja, kao što me je neko svojevremeno učio. Htela sam malo da proširim vidik, kako ne bismo gledali samo u ono što nam je pred nosom. Još ne shvatam šta se tamo desilo i zato ne mogu da progutam najlakše i najprostije rešenje.“ „Da li ti je palo na pamet da to ne možeš da shvatiš i da progutaš zato što si uradila ono što je trebalo da uradiš? Razgovarala si s njim i ubedila ga da izađe napolje, što je bilo u opštem interesu, ali si ga uprkos tome izgubila. Dovoljno dugo se baviš ovim poslom, Fibi, tako da sigurno znaš kakve posledice gubitak subjekta ostavlja na psihu pregovarača“. Dok je govorio, Dejv postavi novu metu. Kada je ispalio okvir, zajedno su se zapiljili u rezultate. ,,I ti grozno pucaš“, natuknu Fibi.

„Tačno, ali sam za tebe tatamata. Kako spavaš u poslednje vreme?“ „Iskrzano. Poznajem simptome, Dejve, i priznajem da prolazim kroz mnoge od njih. Osečaj izneverenosti, napetost, nemir, razdražljivost. Ali sam svesna toga i znam zašto se to dešava. Ono što i dalje ne znam jeste zašto je taj mladić morao da umre. Zbog toga sam se upustila u diskusiju sa načelnikom.“ „Fibi, naš načelnik nije pobornik kreativnog razmišljanja. On je pre političar nego pandur...“ „To sam i ja malopre pomislila. Izgleda da loše gađanje nije jedina osobina koju delimo.“ Dejv se tiho nasmeja i protrlja joj rame. „Veruj mi, njega trenutno više zanima kakav ćemo utisak ostaviti u javnosti i da li će neko da pokrene parnicu protiv nas nego kakvi motivi stoje iza smrti nekog šesnaestogodišnjeg bandita.“ „Znam da imaš krupne planove za mene, Dejve.“ Ona ubaci još jedan okvir. „I zahvalna sam ti zbog toga.“ „Ako osećam odgovornost prema nekome, onda ste to ti i Karter.“ Neko poče da puca na drugom kraju streljane i prostorijom se prolomi zaglušujuća jeka, zvuk koji je bio u drastičnoj suprotnosti sa Dejvovim tihim pribranim glasom. „Kad kucne čas da predam dužnost, voleo bih da ti zauzmeš moje mesto.“ Dok je bio u braku, Dejv je žarko želeo decu, ali njegova supruga nije podržavala tu ideju. Iako on nikad nije pričao o tome, Fibi je to instinktivno znala. Zato je nju i Kartera smatrao svojom decom. „Shvatam tvoju brigu, Dejve. Misliš da bih, ako nastavim da guram nos tamo gde mu nije mesto i da govorim ono što naše glavešine ne žele da čuju, sama sebe mogla da upucam u nogu. To uvek može da se desi kad pucaš sa bliskog rastojanja, zar ne?“ „Načelnik želi da što pre stavimo tačku na taj slučaj. Ako zbog toga bude morao da baci Harisona u arenu kao žrtvenog jarca, on će to i učiniti. Rado bi žrtvovao i tebe, ali nema osnova. Moraš da se pomiriš sa njihovim zaključkom, Fibi. Sa zaključkom zasnovanim na prostoj logici i zakonu ulice. Džonson je izgubio život u banditskom okršaju. Neko od njegovih suparnika je iskoristio priliku i smakao ga. To je bubanj u koji će udarati naši pretpostavljeni.“ „Možda bi neko trebalo da čuje i ono što je ispod bubnja“, natuknu Fibi, a onda podiže oružje i opali. Stvarno se ponašala kao idiot, zaključila je nešto kasnije. Bilo je besmisleno da poteže pitanja koja niko nije želeo da čuje. Time ništa neće

postići, samo će ostale okrenuti protiv sebe. Politika i javnost će taj slučaj pretvoriti u ono što je njima odgovaralo, razmišljala je, navlačeći sivi kostim. Crna boja joj je delovala previše pretenciozno. Ona nije imala šta da doda papazjaniji koja je već bila u zapisniku. Ako izuzmemo onih nekoliko minuta pre nego što je otpočela pregovore i onaj stravični rasplet, praktično sve vreme je provela u restoranu. Niko nije voleo ljude koji su vršljali po stvarima na koje je već bila stavljena tačka, opomenula je sebe. Otići će na to bdenje, a onda će i sama staviti tačku na taj slučaj. Neće ništa komentarisati, obećala je sebi, izuzev ako joj njeni pretpostavljeni ne izdaju drugačiju direktivu. Šta je ionako imala da kaže? Podigla je kosu i na brzinu je prikačila u punđu. Činilo joj se da je to bilo najprimerenije. Sišla je niza stepenište i kročila u porodični salon. Njena majka je štrikala ispred televizora, a Karli je potrbuške ležala na podu i prelistavala neku slikovnicu. Stranice su bile pune malih kuca, primetila je, osetivši kako joj nešto podrhtava u stomaku. „Idem. Ne bi trebalo da se zadržim duže od sat vremena.“ „Mama, sačekaj! Pogledaj, mama! Zar nisu medeni?“ Karli se pridiže sa poda i pruži joj slikovnicu. „Stvarno su slatki, dušo“, odgovori Fibi, prelazeći pogledom preko slika, „ali to nisu igračke. Kad imaš psa, moraš da vodiš računa o njemu. Moraš da ga hraniš i pojiš i izvodiš u šetnju. Da čistiš za njim i da ga dresiraš...“ „Ali, zar nisi rekla da mogu da nabavim štene?“ „Rekla sam možda. Jednog dana.“ Kada je molećivost koja je izbijala iz tih krupnih plavih okica primora da potpiše bezuslovnu kapitulaciju. „Ali ne možemo sada da pričamo o tome jer moram da idem. A, osim toga, odluka ne zavisi samo od mene. Ja sam po čitav dan na poslu a ti si u školi, tako da moram da popričam sa bakom i Avom pre nego što počnemo ozbiljno da razmišljamo o toj ideji. Gde je Ava?“ ,,U književnom klubu.“ Esi je zbunjeno pogleda. „Za ručkom je pome- nula da će svratiti tamo.“ „Ah, naravno. Zaboravila sam.“ Malo sutra, pomislila je u sebi. Uopšte se nije sećala da je Ava pomenula književni klub. Očigledno je prestala da sluša, i na privatnom i na profesionalnom polju. Bilo je krajnje vreme da se prizove pameti. „Slušaj baku.“ Fibi se nagnu ka svojoj ćerkici i poljubi je u teme. „Brzo se vraćam.“ Dok je napuštala salon, čula je kako se Karli svojim najslađim

najma- znijim glasom obraća Esi: „Bako, ti voliš male kuce, zar ne?“ To je valjda trebalo da bude zabavno. Bilo bi dobro da je mogla tako da gleda na Karlin zahtev, ali je u tom trenutku razmišljala samo o tome da će njena ćerkica svojim šarmom uspeti da izmanipuliše njenu majku i Avu i da ih natera da otvore vrata nekom kevtavom psetu koje će im gristi cipele, ostavljati vonjave lokve po podu i buditi ih u pola noći. Do đavola, ona je volela pse. Ali nije bila spremna da preuzme takvu odgovornost. Samo joj je još to trebalo. Znala je da je Ava planirala da tog leta sa svojim sinom otputuje na zapad. Ava je stvarno zaslužila odmor. A to je značilo da će punih deset dana neko drugi morati da ide u prodavnicu i u banku, da nosi odeću na hemijsko čišćenje, da odvodi Karli u školu i da obavlja beskrajan niz drugih zaduženja. Već je morala da vodi računa o jednoj živahnoj sedmogodišnjakinji i ženi koja pati od agorafobije. I nije se osećala kao bezdušno čudovište zato što sebi nije htela da natovari na vrat još i brigu o nekom džukcu. Ali, ako ćemo pravo, i ona se često nosila pomišlju da nabave psa tako da je njen otpor splasnuo još pre nego što je stigla do vrata. A kada ih je otvorila, njena namrgođenost je ustuknula pred iznenađenim osmehom. Dankan je već bio na vrhu stepeništa. „Izgleda da sam stigao u pravi čas. „Šta ti tražiš ovde? Zar nisi dobio moju poruku? Izvini, ali...“ „Dobio sam poruku. Idem s tobom.“ ,,U pogrebni zavod?“ Ona odmahnu glavom, zatvarajući vrata za sobom. „Nema šanse. Zašto bi išao sa mnom? Ti ga uopšte nisi poznavao.“ „Ali poznajem tebe i nije mi ni na kraj pameti da te pustim da ideš sama.“ „Ne treba mi pratnja, Dankane.“ „Znam, ali to nije razlog da je odbiješ. Ako te nervira da me vučeš sa sobom, pretvaraj se da nisam tu. Bilo bi glupo da se sama pojaviš tamo. A ti si sve samo ne glupa.“ Fibi izvadi naočari za sunce i gurnu ih na nos. „Naravno da nisam glupa. Samo sam kompetentna, odgovorna i samostalna.“ ,,U redu.“ Već je počela da se roguši, pomislio je. Zašto je to toliko voleo? „Hoćeš li da stojimo ovde i da se natežemo ili da odemo tamo i da to preturimo preko glave?“ „Ne želim da odem na bdenje tog sirotog mladića u zacakljenom

poršeu i da ušetam u kapelu u pratnji nekog bogataša u Armanijevom odelu.“ „Kao prvo, nisam došao poršeom.“ On se pomeri u stranu i ispruži ruku ka crnom sedanu koji je bio parkiran na ivičnjaku. ,,A, kao drugo, ovo nije armani, nego hugo bos. Ili možda kalvin klajn. Ili je možda ipak Armani. Znaš, slabo se razumem u te stvari. Ali, bez obzira na moje odelo i na moje bogatstvo, moram da te podsetim da ja nisam odrastao u vili na Džons stritu već u istom kraju u kome je taj siroti klinac proveo svoj kratak i tragičan život. I zato me poštedi pridika, srce. Važi?“ Ona se zagleda u njega i utučeno odmahnu glavom. „Znaš, pre nekoliko minuta nisam mogla da se nasmejem nečemu što je trebalo da me nasmeje, a sad mi ovo deluje smešno. Ili možda samo apsurdno.“ Pomerila je njegov sako u stranu i zvirnula u etiketu. „Bila sam u pravu. Ovo jeste armani. Nikad ne dovodi u pitanje procenu žene čija je ćerka modni fanatik.“ „Poen za tebe.“ „Ne, nego za tebe.“ Razdražljivost i osećaj izneverenosti, podsetila se. Da, mogla je da prepozna simptome. „Hvala ti što si odlučio da mi praviš društvo. Znaš, valjda sam zaključila da je bolje da potražim pribežište u besu nego da se osećam tužno i izbedačeno. I valjda sam zaboravila na jednu stvar.“ ,,Koju?“ „Da ovde nisam ja u pitanju.“ Ona krenu niza stepenište. „Znači, nabavio si zacakljeni crni sedan? Moram priznati da deluje otmeno. I primereno.“ „Mislio sam da dođem pikapom, ali mi to nije delovalo prikladno. A terenac je previše glomazan.“ On slegnu ramenima i otvori suvozačka vrata. „Ja sam bogataš, sećaš se? Bogataši mogu da biraju kola. To nam je posao.“ „Pošto ja imam kola koja su u stanju raspadanja, drago mi je što mogu da se oslonim na tvoj luksuzni vozni park.“ Spustila je ruku na vrata, skliznuvši prstima preko njegove šake. „Navikla sam da idem sama, pa sam i ovog puta tako odlučila. Ali ne zato što sam želela, već po inerciji. Hvala ti što si to shvatio pre mene.“ Samo zato što mu se učinilo da joj je to potrebno, Dankan se nagnu ka njoj i nežno je poljubi. „Obećavam ti da ću se potruditi da shvatim još mnogo toga.“

Pogrebni zavod bio je mali, a parking preplavljen automobilima i ljudima. Fibi je na jednom kraju dvorišta spazila mnoštvo reportera. Neki su obavljali intervjue, dok su drugi pokušavali da ih se dočepaju. „Verovatno postoji drugi ulaz“, promrmlja Dankan. Izbegavanje novinara je predstavljalo prioritet, tako da se Fibi unapred pripremila. „Da, tamo sa strane. Proverila sam. Planirala sam da se prošvercujem kroz ta vrata, i pri dolasku i pri odlasku. Na bdenju će biti i predstavnici policije. To je standardna procedura kod krvnih delikata. A, u ovom slučaju, ostavlja i dobar utisak u javnosti. Ja sam došla nezva- nično.“ „Kapiram.“ Nakon što je parkirao kola na ivičnjaku, Dankan ugasi motor i spusti pogled ka njenim cipelama. „Možeš li da hodaš na tim štiklama?“ „Ja sam žena. Nama je posao da hodamo na štiklama.“ Kada su izašli na pločnik i kada ju je uzeo za ruku, Fibi podiže pogled ka njegovom licu. I po drugi put otkako ga je upoznala pomisli: Ah... do đavola! „Šta je bilo?“ „Ništa. Ništa“, promrmljala je, skrenuvši pogled u stranu. Odabrala je pravi čas, nema šta. Zar je njeno srce baš sad moralo da počne da poskakuje i da preskače i da se sapliće? Krenula je da izjavi saučešče majci ubijenog mladića. I shvatila da je bila zaljubljena do daske. To uopšte nije imalo smisla. „Jesi li sigurna da to želiš?“ Naravno da nije želela. Ako nije mogla da se uhvati u koštac sa idejom da odgaja štene, kako je, do đavola, mogla da se uhvati u koštac sa zaljubljenošću? Ali pošto on nije mogao da joj pročita misli, njegovo pitanje se nije odnosilo na fatalni sunovrat njenog srca već na nešto daleko turobnije i aktuelnije. „Želim, zbog Čarlija i njegove majke“, odgovorila je. „A delimično i zbog sebe. Potreban mi je taj ritual. Ne mogu da funkcionišem kad sam besna ili tužna, a poslednjih dana sam neprestano na udaru takvih emocija.“ Nije bilo teško provući se kroz sporedna vrata. Ali, pre nego što je stigla da čestita sebi što je tako uspešno prebrodila prvu etapu, shvatila je da ju je unutra čekao nov izazov. Skupina ljudi se tiskala u malom salonu iz koga se ulazilo u odaju za bdenje. Kada su vrata zaškripala, svi okrenuše glavu ka njima. Razgovor istog trenutka utihnu. Njih dvoje nisu bili jedini belci, primetila je. Još nekoliko beloputih

ljudi bilo je raštrkano naokolo. Ali je njeno lice bilo na TV-u. Svi pogledi se prikovaše za nju. U nekim od njih je spazila iskru poštovanja, a u drugima plamsaj duboke ozlojeđenosti. Ljudi se povukoše u stranu kako bi propustili visokog tamnoputog muškarca, ili možda bes koji je kuljao iz njega. „Vama ovde nije mesto. Sklonite se pre nego što...“ „Ne govori u moje ime.“ Opal se ustremi ka njima. Činilo se da je bar deset godina starija nego onog dana u restoranu. Oči su joj bile mračne i upale u duplje, kao da nikad više neće ugledati svetlost. „Ne govori u moje ime ili u ime mog sina.“ „Ovde ima mesta samo za porodicu i komšije.“ „Sad ćeš da mi pričaš o porodici, brate? Gde je bila moja porodica onda kad mi je bila potrebna? Ti si bio u Šarlotu, a ne u komšiluku. Zato te molim da se ne mešaš.“ Opal se dostojanstveno uspravi. „Poručnice Maknamara.“ „Gospođo Džonson, oprostite što sam došla bez poziva. Samo sam želela da vam izjavim saučešće. Neću se dugo zadržati.“ „Poručnice Maknamara.“ Opal joj priđe i zagrli je. „Hvala vam što ste došli“, tiho je rekla. „Što niste zaboravili.“ Fibi oseti kako je oči peku i kako je nešto steže u grudima. „Nikad neću zaboraviti.“ „Molim vas, pođite sa mnom.“ Opal joj stegnu ruku i okrenu se ka prisutnima. Njen brat im se ispreči na putu. „Ne sramoti me, brate. Pazi šta radiš ili mi više ne izlazi na oči.“ „Tvoji sinovi su mrtvi, Opal.“ „Da, moji sinovi su mrtvi, a ja imam nešto da kažem povodom toga.“ Ona poče da se probija kroz masu, pravo ka ulaznim vratima. Fibi oseti kako joj prsti podrhtavaju. „Opal...“ „Čitavog života sam se plašila“, prozbori ona. „Plašila sam se svega i svačega. Da sam bila hrabrija, možda bi sve ispalo drugačije. Ne znam šta da mislim. Još mi je teško da poverujem da je to bila božja volja, ali ovo moram da uradim. I možda... možda ću ovog puta uspeti da pobedim svoj strah.“ Kada je kročila napolje zajedno sa Fibi, reporteri počeše da viču na sav glas a kamere počeše da zuje i da škljocaju. Prioritet broj jedan, pomisli Fibi, bio je ozbiljno ugrožen. Ali je pored nje stajala žena koja je izgubila dva sina, žena koja se očajnički privijala uz nju i koja nije marila za protokol. „Imam nešto da kažem“, prozbori Opal, grčevito stegnuvši Fibinu šaku. „Poslednjih dana me besomučno proganjate. Nigde ne možete da

me ostavite na miru. Ni u mom domu, ni u domu moje majke, ni na poslu. Rekla sam vam da želim svoju privatnost, ali vi niste obraćali pažnju na to. Molila sam vas da imate poštovanja prema mom bolu, ali ste mi vi i dalje lupali na vrata i zvali me telefonom. Hteli ste da čujete šta se dešava u mom srcu, šta mislim i šta osećam. Neki od vas su mi čak nudili novac da otvorim dušu pred vama.“ Pitanja zagrmeše sa svih strana. Da li ste... Jeste li... Kako ste... Njena ruka zadrhta dok je skretala pogled ka Fibi. „Poručnice Maknamara.“ „Dajte da se vratimo unutra, Opal“, promrmlja Fibi. „Bolje je da budete sa svojom porodicom.“ „Molim vas, ostanite sa mnom. Ostanite sa mnom kako bih mogla da dovršim ovo što sam započela.“ Opal zatvori oči i nastavi, pokušavajući da nadjača novinarsku graju. „Imam nešto da kažem, i to besplatno, a vi se utišajte ako želite da me čujete. Moji sinovi su mrtvi.“ U tajcu koji je usledio, Fibi primeti da je Opal jedva potiskivala jecaje. „Moji dečaci su mrtvi. Ubijeni. Obojica su završili na ulici, pokošeni kur- šumima, ali je njihova sudbina bila zacrtana još mnogo ranije. Za moje dečake nije bilo nade. Moje dečake je pokosila groznica mržnje i besa i krivice, a nije bilo nade koja bi tu groznicu ohladila. Čitavog života ću žaliti što, uprkos svim mojim molbama i preklinjanjima, moje reči nisu mogle da dopru do njih. „Vi sigurno želite da čujete ko je kriv. Želite da uprem prstom u nekoga, da vrištim i da proklinjem, ali to nećete dobiti. Želite da svalim krivicu na lokalne bande? Da, i oni su delimično krivi. Na policiju? I oni su sigurno imali udela. Ali isto važi i za mene i za moje mrtve sinove. Svi smo imali udela u tome tako da možemo u nedogled da se okrivljujemo. Ali, ja više nemam ni volje ni snage da se bavim time. To više nije važno.“ Ona izvuče papirnu maramicu iz džepa i obrisa suze. „Znam samo da je ova žena koja stoji pored mene satima bila tamo. Pričala je sa mojim dečakom, pokušavajući da ga izbavi. A kada se desila tragedija koja je mog sina zauvek razdvojila od mene, ona je potrčala ka njemu. Nije se obazirala na metke i nije se pitala ko je kriv. Trčala je ka njemu da bi mu pomogla. A kad sam je ponovo ugledala, klečala je pored mog sina i držala ga u naručju. To je jedino što je važno.“ „ A sada ću se vratiti unutra, jer je to sve što sam imala da kažem.“ Ignorišući rafale pitanja, Opal se okrenu ka vratima. Telo joj je drhtalo kao prut kada je Fibi prebacila ruku preko njenih ramena. „Sad ću vas odvesti do Čarlijevog odra.“

,,U redu, Opal.“ Fibi je utešno privi uz sebe i krenu sa njom ka odaji za bdenje. „Idemo sad do Čarlija.“ Kolena su joj klecala kada se vratila do kola. Zar nije čudno, pomislila je, da se čak i zglobovi nalaze na udaru emocionalnih bura? Dankan čutke skliznu šakom preko njene mišice i okrenu ključ. „Moram da se javim kuči“, prozbori ona, vadeći mobilni telefon. Ponovo je radila po impulsu, primetila je. To joj se poslednjih dana prečesto dešavalo. „Mama? Ako vam ne trebam, malo ću se zadržati. Da, dobro. Reci Karli da ću svratiti da je poljubim za laku noć kad se vratim. Hoću, mama. Zdravo.“ Duboko je udahnula. „Kako sam zvučala?“ „Dobro. Gde želiš da ideš?“ „Mislim da će mi kod tebe biti najprijatnije. Kad budemo stigli, dobro će mi doći neko piće. Nešto hladno i žestoko. A kad primirim nerve mogao bi da me odneseš do kreveta.“ „To se savršeno uklapa u moje planove.“ „Odlično, mada moram priznati da ja nisam baš tako planirala.“ Ona se zavali na naslon, prebirući po temama koje su joj okupirale um. „Dankane, kako bi okarakterisao čoveka koji namerava da se oženi curom koja se zove Mizi i koja je dvanaest godina mlađa od njega?“ „Kolike su joj grudi?“ Uglovi Fibinih usana zaigraše dok je zurila kroz šiber. „Nemam tu informaciju.“ „To je bitan detalj. Ko se ženi tom Mizi?“ „Karlin otac.“ „Oh.“ Toliko saosećanja i spekulacija u jednom jedinom slogu, pomislila je. „Znam da treba da me boli uvo za to, ali nije tako. I znam da će moja ozlojeđenost pre ili kasnije splasnuti, što je donekle utešno. Odlučio je da se zajedno s njom preseli u Evropu, zbog čega mi dođe da puknem od besa i preko čega nikad neću preći, iako znam da je to užasno glupo. Zato što, bez obzira na to da li živi odmah iza ugla ili na hiljade milja daleko, on neće voleti to milo detešce. Neće se čak ni pretvarati da mu je stalo do nje.“ „Ali, ako živi odmah iza ugla, da tako kažemo, možeš bar da se nadaš da će je jednog dana zavoleti.“ „Tako nekako.“ Dankan je savršeno razumeo njena osećanja, shvatila je. „Opal Džonson nije mogla da ulije nadu u srca svojih sinova, iako im je ta nada bila preko potrebna, a ja ne mogu da se odreknem svoje nade iako znam da ona predstavlja samo besmisleni teret.“

„Kako se Karli oseća zbog toga?“ „Karli uopšte ne mari za njega.“ Prelazili su preko mosta, iznad čamaca koji su poskakivali na talasima. „Ona to prihvata mnogo zdravije od mene.“ „Zato što ima tebe. Zato što zna da uživa tvoju bezrezervnu ljubav tako da ima zdrave i čvrste temelje.“ On nikad nije imao tu bezrezervnu i apsolutnu ljubav, pomisli ona, ali je uprkos tome uspeo sebi da izgradi zdrave temelje. „Još joj nisam rekla za venčanje. Naravno, reći ću joj, kad me prođe bes. Što je najgore od svega, mislim da mi uopšte ne bi javio tu novost da nije trebalo da me obavesti da će čekovi za alimentaciju kasniti zato što se seli i zato što će sad morati da menja svoje proklete evre u dolare.“ „Znači, teško ti pada što se seli u Evropu?“ „Užasno teško.“ Ali joj, nekim čudom, više nije bilo toliko teško. Štaviše, stvari su joj već postajale pomalo smešne. „Uopšte me ne zanima kakva je ta Mizi, ali nijedna žena nije oduševljena pomišlju da je zamenjena novijim modelom, sa daleko manjom kilometražom.“ „Ali, kladim se da taj Mizi model zahteva bolje održavanje i da se lošije snalazi u krivinama.“ „Utešna pomisao. Znaš, načela sam tu temu jer sam svesna da to poprilično utiče na moje raspoloženje. Koje je, usput budi rečeno, već dovoljno usplahireno i konfliktno, i pomalo agresivno.“ Na njenim usnama zaigra slabašan osmeh dok je naginjala glavu kako bi mu osmotrila profil. „Pitam se kako ti se dopadaju agresivne žene.“ „Zašto ne pokušaš da otkriješ?“ „Možda i pokušam.“ „Jedva čekam.“ Kada su ušli u njegovu kuću, zaključila je da piće može da pričeka. Kada budu obavili posao, oboma će trebati galoni hladne tečnosti. Pošto je Dankan bio dovoljno obziran da se prikladno obuče, zgrabila ga je za kravatu i povukla ga ka stepeništu. „Pretpostavljam da je spavaća soba gore. Prošlog puta nismo stigli dalje od vrata.“ „Skreni desno i nastavi niz hodnik. Poslednja vrata sa leve strane.“ Kada se osvrnula preko ramena, oči su joj bile zamagljene i iskričave. „Kladim se da je pogled bajan. Samo što trenutno imamo važnijeg posla od pogleda, zar ne?“ Uvukla ga je u sobu, delićem svesti registrujući ambijent u kome se obrela. Vizuelna širina, snažan kolorit, visoki prozori. I, najbolje od svega, ogroman gvozdeni krevet. „Dakle...“ Okrenula se ka njemu i povukla čvor na kravati. „Ovo

može malo da boli.“ „Ne brini. Kad si ti u pitanju, imam visok prag bola.“ Ona prasnu u smeh, strgnu mu sako i baci ga u stranu. Gurnula ga je na postelju, pokazujući mu da sedne, a onda ga je lagano opkoračila, sve dok se njena smerna siva suknja nije zadigla iznad butina. ,,A sad mi predaj te usne.“ Obrušila se na njih prvo zubima, a potom i jezikom, dok su se emocije koje su joj harale kroz dušu stapale u čvrsto uzavrelo klupko požude. Odlučnim posesivnim pokretima mu je raskopčala dugmiće na košulji, grabeći ga šakama i zarivajući nokte u njegovo meso. Dok su mu se grudi nadimale od žudnje i dok su njegove šake očajnički klizile preko njenog tela, srce joj se ispuni slatkim osećanjem trijumfa. Dopustila mu je da joj skine blejzer i da joj svuče bluzu preko glave. Izvila se unazad, nudeći mu svoje draži i pozivajući njegove usne i šake da se prepuste gozbi, osećajući kako joj telo obliva pucketava jeza. Sklopila je ruke i noge oko njega, stežući ga kao obmotana lijana. Bila je to najzavodljivija od svih zamki. On podiže ruke uvis i njena kosa se rasu preko ramena poput mirisne crvene kiše. Žudno joj je raskopčao brushalter i njene bele satenske grudi ispuniše njegove šake. Koža joj je bila kao naelektrisana svila. Sve na njoj i u njoj je bilo glatko i meko i usijano od svrhovitosti. Promuklo se nasmejala kada ju je bacio na leđa i ispustila prigušen jecaj zadovoljstva kada su njegove šake i usne počele da haraju po njenom telu. Polako, veoma polako, svukao joj je suknju niz bokove i noge, prateći pokrete svojim ustima. Bedra su joj bila čvrsta i topla, a predeo iza kolena dovoljno osetljiv da je natera da zatreperi. Kada je ponovo krenuo naviše, ka njenom usijanom središtu, treptaji se pretvoriše u grozničave drhtaje. Osetila je kako joj telo zahvata duboki mračni vrtlog zadovoljstva, bujica pomahnitalih čuvstava koja ju terala da se prepusti i utopi, sve dok je on naglo ne bi izvukao na površinu i ponovo je sunovratio u ambis. Dok su se pripijeni valjali preko postelje, klizila je rukama preko njegove vlažne kože i tražila njegova usta svojim divljim pohlepnim usnama. Sve dok ga konačno, konačno, ponovo nije opkoračila i primila ga unutra. Duboko, neizrecivo duboko, dok im je srce tutnjalo u grudima i krv grmela u slepoočnicama. Izvijala se nad njim, dugo i žestoko. Njegove šake su joj grčevito sti-

skale bokove dok je zaranjala i izranjala, njišući se napred-nazad, kao ek- statično klatno. Lepota te savršeno oblikovane siluete treperila mu je u umu dok mu se telo raspadalo od razdiruće gladi. Činilo mu se da se sve rasplinulo i da je na čitavom svetu postojala samo ona. Nije bilo ničeg osim nje dok se, obnevideo od strasti, otiskivao preko poslednjeg grebena. Kada se sručila preko njega, iz njegovih grudi se ote prigušen krik zadovoljene žudnje. „Zaboravila sam...“, prodahta ona, i dalje omamljena od strasti. „Ja nisam. Ovog puta sam se setio da jedno odelo zamenim drugim.“ Fibi prasnu u tihi promukli smeh. „Ne, nisam na to mislila. Mada, dobro je što si se bar ti setio. Htela sam da kažem da sam zaboravila koliko volim seks.“ On prisloni čelo uz njeno rame, ponadavši se da će njegov rasplinuti mozak uspeti da se sabere i da se vrati na staru adresu. „Potrudiću se da te što češće podsećam na to.“ „Blagi bože! Dala bih skoro sve na svetu za čašu vode. Ili za pola čaše. Ili makar za jedan gutljaj.“ „Dobro, nemoj da me preklinješ. Postaće mi neprijatno.“ On je pomeri u stranu i ona se skotrlja na stomak. „Ti si moj heroj“, promrmljala je, nameštajući glavu na jastuk i prepuštajući se blaženom dremežu. Na njenim usnama zaigra nežan osmeh kada je ponovo začula njegove korake. A tada je poskočila od šoka, osetivši kako joj se ledena voda sliva niz leđa. „Dankane!“ „Molim?“ On zastade nad njom sa bezazlenim osmehom na licu, i dalje držeći čašu. „Rekla si da hoćeš vodu. Nisi rekla gde je hoćeš.“ Ona začkilji očima, pridiže se na kolena i ispruži ruku ka čaši. Otpila je pozamašan gutljaj, podigla slobodnu ruku i blago ga čupnula za kosu. „Baš smešno“, promrmljala je, povlačeći ga ka sebi i nudeći mu svoje usne. A onda mu je sručila preostalu vodu na glavu.

DVADESETO POGLAVLJE ada je Dankan zaustavio kola, Fibi se nagnu ka njemu. „Hvala ti što si pošao sa mnom“, rekla je, nežno ga poljubivši. „Hvala ti na seksu. I hvala ti što si me dovezao kući.“ „Nema na čemu. A što se tiče drugopomenute stavke, kad god poželiš.“ „To nije sve.“ Ona ga ponovo okrznu usnama. „Hvala ti što ne gunđaš što svakog puta moram da se vratim kući ranije od Pepeljuge.“ On nežno skliznu prstima iza njenog uha. „Ako ti kupim staklene cipelice, mogu li da se nadam da ćeš neke večeri prespavati kod mene?“ Fibi se tiho nasmeja, izlazeći iz kola. „Znaš, stalno opominjem sebe da moram da stanem na loptu... zbog tebe... zbog ovoga što se dešava.“ „Ozbiljno?“ Dankan zastade pored vozačkih vrata i zagleda joj se pravo u oči. „Mogu li da pitam zašto?“ „Više ne mogu da se setim, ali sam imala valjane razloge. Dankane, ne mogu sebi da priuštim takvu intimnost. Zato što ne volim da me neko ćušne pod tepih kad počnem da smetam.“ „Onda ću da ostavim metlu u špajzu.“ Bilo je prekasno za to, pomisli ona. I više nego prekasno. „Mnogo se bolje snalaziš u ovome nego ja.“ ,,U čemu?“ ,,U ovome što se dešava između nas, šta god to bilo.“ Sijalice su svetlucale u Forsajt parku, a nežne titrave senke su podrhtavale duž pločnika. Miris Avinog cveća je prožimao vazduh u kome se već osećao dašak omorine. Iz automobila koji je prohujao pored njih su se razlegali tihi setni zvuci delta bluza, pulsirajući kao ranjeno srce. A ona je stajala tu sa tim neodoljivim muškarcem koji je uspeo toliko da je raspilavi, da je počela da se opija čak i sitnim neznatnim detaljima koje je ranije u potpunosti previđala. I da te detalje pretvara u živopisne kulise trećeg čina svog intimnog pozorišnog komada. Možda je trebalo da uživa u predstavi umesto da se grize i jedi što nije mogla unapred da zna kakav će biti kraj. K

„Da li ti se nekad desilo da ti neko slomi srce?“, upitala je. ,,U stvari, povlačim pitanje“, brže bolje je dodala. „To bi mogla da bude još jedna od onih dugih priča, a ja pod hitno moram da uđem unutra.“ „Hajde da sutra negde izađemo, pa ćeš čuti svakojake priče o mom iz- rabljenom i zloupotrebljenom srcu.“ „Da li ćeš se držati istine ili ćeš pustiti mašti na volju?“ „Moraćeš da izađeš sa mnom da bi saznala.“ „Dankane, previše si privlačan i šarmantan da bi bio istinit.“ Ona ispusti prigušen uzdah i skrenu pogled ka kući. „Ne mogu sutra... stvarno. Već sam ti objasnila da slobodno vreme uglavnom provodim sa porodicom.“ „Dobro, onda odaberi neko drugo veče. Kad god ti odgovara.“ „Jesi li uvek tako direktan? Zar ne bi trebalo malo da se igraš? Da mi ne pružiš baš sve na tanjiru?“ On joj priđe i zagleda joj se pravo u oči. „Ovo za mene nije igra, Fibi.“ „Ovaj... naravno da nije“, promuca ona, osećajući kako joj srce treperi u grlu. Usplahireno se osvrnula ka kući. „Ove nedelje sam prebukirana. Karli u četvrtak uveče igra u školskoj predstavi, a u petak ne ide u školu tako da...“ „Mogu li da pođem sa vama?“ On joj priđe još bliže i skliznu prstima niz njene mišice tako nežno, da se uplašila da će se razmazati po pločniku kao rastopljeni sladoled „Na predstavu.“ Fibi se tiho nasmeja. „Nemoj mi reći da stvarno želiš da žrtvuješ slobodno veče da bi pogledao predstavu osnovaca?“ „Što da ne? Zvuči zanimljivo.“ Dankan se osmehnu, osetivši njenu nervozu. Bila je tako dražesna i tako protivrečna. Da li je na ovom svetu postojao muškarac koga ona ne bi isterala iz pameti? „Ako se dobro se- ćam, u pitanju je Pepeljuga. Karli glumi zlu polusestru.“ „Otkud znaš?“ „Čuo sam od Esi. Znači, u četvrtak uveče? U koliko sati?“ ,,U sedam, ali...“ „U sedam podižu zavesu? Hoćeš da se nađemo tamo ili da dođem po vas? Moj auto je dovoljno prostran da se unutra spakujete i ti i Karli i Ava i... naravno, Esi neće moći da dođe.“ Oduševljenje u njegovom glasu istog trenutka splasnu. „Sigurno joj je teško zbog toga.“ „Jeste. Naravno, snimićemo predstavu kako bi mogla da je pogleda bar na traci, ali to nije isto. Dankane, ako to stvarno želiš - što je, moram priznati, veoma slatko i ljubazno od tebe - onda je bolje da se nađemo u školi jer Karli mora da bude tamo bar sat vremena ranije. Znaš, zbog kostima i priprema. Karta će te čekati na ulazu, ali ne treba

da osećaš bilo kakvu obavezu.“ Ona nije želela da mu nameće obavezu, pomislio je kada je Fibi krenula ka stepeništu, a on nije mogao da dočeka četvrtak uveče! Čak i kad bi mu neko zapretio da će ga baciti divljim zverima, ne bi odustao od te predstave. I ponovnog susreta sa svojom Pepeljugom. „Mislim da nikad nisam bio na nekoj klinačkoj predstavi.“ „Ali si sigurno glumio u nekoj.“ „Jesam. Jednom sam igrao žapca koji podriguje. A jednom sam glumio i neko povrće. Repu ili rotkvu, ne sećam se tačno. Bilo je to tako traumatično iskustvo, da sam morao da ga ćušnem u podsvest. Imaš li neke planove za vikend?“ „Obećala sam Karli da ću je u subotu negde odvesti, zajedno sa njenom najboljom drugaricom, ali još nismo utanačile detalje.“ „Odlično. Onda biste mogle da mi učinite uslugu. Šta kažeš da zajedno skoknemo do onog porodičnog zabavnog centra? Plejvorld? Znaš gde je to?“ „Znam. Jednom smo bile tamo.“ „Kakvi su bili Karlini utisci? Da li joj se dopalo ili joj je bilo dosadno? Znaš, već neko vreme nameravam da se upustim u taj biznis, ali još nisam odlučio da li je pametnije da uložim novac u već postojeći zabavni park ili da napravim nešto sasvim novo. Ako hoćeš, možemo u subotu svi zajedno da odemo tamo i da napravimo mali eksperiment. Karli i njena drugarica pomoći će mi da donesem ispravnu odluku.“ Ona se zagleda u njega kao da mu je upravo iznikla još jedna glava. „Želiš da provedeš subotnje popodne u zabavnom centru sa dve male devojčice?“ „Čemu takvo zaprepašćenje? Još će neko da pomisli da sam perverzan. Ako te baš zanima, mogli bismo da povedemo još nekoliko devojčica. Već neko vreme nagovaram Fina da organizujemo sličnu akciju sa Livi i njenim drugaricama. Kako ti se dopada ta ideja?“ „Karli bi bila oduševljena. Ali, šta će ti zabavni centar?“ „Što da ne? Lepo je kad ljudima pružiš priliku da se zabave i kad na tome još možeš i da zaradiš. Ako nameravaš... Stani.“ On je zgrabi za ruku i povuče je ka sebi. Na poslednjem stepeniku, obasjan svetlošću koja je dopirala sa trema, ležao je mrtav zec. Smeđe krzno na vratu mu je bilo ulepljeno pocrnelom osušenom krvlju. ,,Oh, gospode!“, užasnuto promrmlja Fibi. „Ne opet! Pod hitno moram... Ne diraj ga rukama“, procedila je. „Nego čime?“ Dankan podiže zeca, držeći ga za zadnje noge. „Rekla si, ne opet?“

Fibi skrenu pogled u stranu, osećajući kako joj se želudac grči. „Čekaj da nešto donesem. Neku vreću ili kutiju. Isuse! Molim te, hoćeš li to da odneseš do kante? Tamo, kroz dvorište. Dolazim za par minuta.“ Uletela je u kuću dok se Dankan mrštio nad mrtvim zecom. Nije bio unakažen, razmišljao je. Sigurno ga nije tresnuo auto, ili tako nešto. Po svoj prilici, bio je upucan. Nekada davno, kao tinejdžer, nekoliko puta je bio u lovu sa svojim ortacima, ali je brzo digao ruke od toga. Istina, sviđalo mu se da barata oružjem. Voleo je sam osećaj, zvuk, čak i trzaj, ali nije voleo da puca u mete od krvi i mesa. Ako se on pitao, taj zec bio je ubijen vatrenim oružjem malog kalibra, ali i dalje nije mogao da skapira zašto bi neko upucao zeca i bacio ga na Fibino stepenište. Dok je nosio zeca ka kapiji, Fibi izjuri napolje sa plastičnom kesoni. „Stavi ga unutra.“ „Hoćeš li da mi objasniš otkud ovaj zekan na tvom stepeništu?“ „Pojma nemam, ali ako se ovako nastavi, dvorište će mi se pretvoriti u groblje uvrnutih kućnih ljubimaca. Pre nekoliko nedelja sam pronašla leš pacova, a pre nekoliko dana groznu mrtvu zmijurinu.“ „Da se nisi zamerila nekom klincu iz komšiluka?“ „Već sam razmotrila tu mogućnost, ali čisto sumnjam da je to maslo nekog od lokalnih derana. Molim te, hoćeš li to da ubaciš unutra?“ Primetivši da joj je glas bio pun nemira i gnušanja, Dankan spusti ze- čiji leš u kesu. „Mislim da bi ovo trebalo da odneseš na obdukciju, ili kako već to zovete. Siguran sam da je ova zverčica popila metak.“ Fibi ispusti težak uzdah. „Ujutru ću se pobrinuti za to. Hajde unutra, da opereš ruke.“ Naravno da će ući unutra, pomislio je, ali ne zato da bi sa prstiju sprao vonj mrtvog zeca. Krenuo je za njom i prišao sudoperi. „Da možda nemaš pivo?“ „Nemam. U stvari, ne znam. Možda je ostalo neko.“ Dankan obrisa ruke i ustremi se pravo ka frižideru. Otvorio je vrata i zagledao se unutra. Ženska hrana, pomislio je. Gomila voća i povrća, flaše sa jogurtom i obranim mlekom. Nikad mu nije bilo jasno zašto su ljudi pili obrano mleko. Ali, to pitanje će ostaviti za drugi put. U frižideru nije bilo piva, ali je pronašao otvorenu bocu kalifornijskog šardonea. „Gde stoje čaše?“ „Oh, oprosti.“ Ona zabaci kosu i okrenu se ka visećoj kuhinji. Dodala mu je čaše iz puke pristojnosti, zaključio je. Da se ona pitala, sigurno bi joj bile draže da je obrisao ruke, poželeo joj laku noć i nastavio svojim putem. Kako bi mogla nasamo da razmisli o onome

što se desilo i da se sama uhvati u koštac s tim. Šta god da je bilo u pitanju. Fibi je navikla da tako sređuje probleme zato što je sebe smatrala modernom i samostalnom ženom. Ali joj to ovog puta neće proći, pomislio je. Zato što je on bio muškarac starinskog kova. Nasuo je vino i spustio se za stočić. Što je nju, naravno, nateralo da učini isto. Ponovo iz čiste pristojnosti. „Hvala ti što si mi pritekao u pomoć“, započe ona. „Priznajem da mi se utroba okrene kad treba da dodirnem leš. Pa makar i zečji.“ „Ko ti je pomogao oko pacova?“ „Niko. To sam sredila sama. Tresla sam se kao prut, ali sam nekako uspela da ga ubacim u kantu. Kada sam pronašla zmiju, pozvala sam Kartera. To je bilo previše za moj stomak.“ „Jesi li prijavila te incidente?“ Fibi ozlojeđeno huknu. „Kada sam nabasala na pacova, pomislila sam da ga je neka mačka ulovila i ostavila u našem dvorištu. Nisam želela da verujem da je u pitanju nešto ozbiljnije. Na isti način sam htela da otpišem i incident sa zmijom, sve dok mi Karter nije rekao da joj je glava spljeskana kao palačinka. Tad sam se zamislila i zaključila da bi trebalo da popričam sa majkom glavnog lokalnog mangupa, ali sam ubrzo ukapirala da to nije njegovo maslo. Baš kao ni ovo. U pravu si. Sutra ću morati da prijavim sva tri incidenta i da zamolim svoje kolege da provere šta se dešava.“ „Da li još neko osim Miksa ima razloga da ti priređuje takve gadosti?“ Fibi otpi gutljaj vina. „Brzo razmišljaš.“ „Čovek ne mora da bude genije da bi to zaključio. Neko bi trebalo propisno da presliša tog dripca.“ I on je imao kratak fitilj, pomisli Fibi. Bio je pun tihog ledenog besa i spreman da se istog časa obračuna sa tim bolesnim uljezom. „Molim te da se uzdržiš, Dankane, zato što mi je jasno da ne misliš na puko preslišavanje. A, osim toga, ovo nije posao za tebe“, odlučno je dodala. „Shvatam kako se osećaš. U stvari, možda sam izabrala pogrešan termin jer su naša osećanja još nedefinisana, ali ćemo tu temu da ostavimo za neki drugi put. Što se tiče Arnija Miksa, sve i da neko treba da ga presliša, to mora biti obavljeno na nezvanično zvaničan način. Ako mu ti baneš na vrata kao moj...“ ,,I to tek treba da razjasnimo“, jetko natuknu Dankan, „jer se tebi ne sviđa termin dečko.“ „Molim te da me shvatiš, Dankane. Ako se umešaš, time ćeš ga još više isprovocirati. I, što je još gore, ostavićeš mu poruku da sam slaba

i uplašena. Ne smem da mu priuštim to zadovoljstvo. Ne smem da mu otkrijem da sam uzrujana zbog njegovih gadosti.“ „Ali jesi uzrujana.“ „Nažalost, jesam. I mislim...“ „Šta misliš?“ Ona otpi još jedan gutljaj. Nije imala običaj da sa bilo kim razgovara o tako ličnim i tako ozbiljnim stvarima. Još otkako je počela da radi za policiju, nastojala je da svoj posao drži što dalje od svog doma. Svim silama se trudila da njihova kuća zadrži status bezbedne zone. „Mislim da neko motri na našu kuću. Primetila sam to u nekoliko navrata - ili, tačnije rečeno, čula. Čula sam kako neko zvižduće.“ „Oprosti? Čula si da neko zvižduće?“ „Znam da zvuči uvrnuto, ali sam uverena da se neko namerno vrzma ovuda i zvižduće tu melodiju. Ako je u pitanju Miks, mada nemam nikakvih dokaza za to, onda očigledno pokušava da mi dodatno napakosti. Možda je angažovao nekog prijatelja ili plaćenika. Ali, što više razmišljam o tome, ta ideja mi deluje sve neodrživije. Za Miksa bi to bio prevelik rizik. Sumnjam da je toliko lud da se upušta u takve stvari.“ „Ne budi tako sigurna. Izbacivanje iz policije je predstavljalo strašan udarac za njegov ponos. Možda je spreman da rizikuje da bi ti se osvetio. Ako on stoji iza toga, možeš da očekuješ i i gore stvari, zar ne?“ „Da.“ Fibi skrenu pogled ka spratu, gde je njena porodica i dalje spavala mirnim snom. „Ne otpisujem tu mogućnost. Čim svane, idem u stanicu, pa ću videti šta može da se učini.“ „Mogu da prespavam ovde. Naravno, u zasebnoj sobi. I na zasebnom kauču.“ „To je stvarno ljubazno od tebe, ali ako ostaneš ujutru će svima biti jasno da se nešto dešava. Ne želim da svojoj porodici stvaram dodatne brige. Mama se u poslednje vreme strašno nasekirala. Prvo zbog onog napada, a onda i zbog onog incidenta na Hič stritu. Njoj takve stvari užasno teško padaju. Već nekoliko dana se ne usuđuje da izađe čak ni u dvorište. Ne mogu da podnesem pomisao da će ostati uskraćena čak i za taj luksuz.“ Dankan se zagleda u čašu i otpi još jedan gutljaj. „Mislim da sam previše popio.“ Napravio je kratku dramsku pauzu. ,,I mislim da bi ti, kao predstavnica zakona i kao domaćica pod čijim sam se krovom zatekao, trebalo da mi ukažeš da nije pametno da u takvom stanju sedam za volan.“ Zagledao se pravo u nju, tim nežnim plavim trezvenim očima. „Kao što vidiš, draga moja Fibi, imamo sasvim pristojno objašnjenje.“

„Nikako ne uspevam da shvatim zašto muškarci smatraju da žene nisu u stanju da zaštite sebe i svoj dom.“ On se šeretski osmehnu. „Zar zaista treba da ti objašnjavam čudnovatu moć penisa kad si je pre samo par sati lično iskusila?“ Ona nervozno zalupka prstima po stolu. „Dobro. Možeš da prespavaš u Stivovoj sobi. Stiven je Avin sin“, objasnila je. „Ali bih te zamolila da preskočimo taj izgovor o pijanstvu. Dovoljno je da kažemo da smo se vratili kasno i da je bilo lakše i logičnije da prespavaš ovde nego da se po mrklom mraku vraćaš na ostrvo.“ ,,U redu, pijanstvo ćemo ostaviti za narednu priliku. Mogu li sad da pitam nešto što me se uopšte ne tiče?“ „Možeš, pod uslovom da si spreman da prihvatiš odgovor da te se to uopšte ne tiče.“ „Ima li Esi neku terapiju?“ „Imala je.“ Fibi tiho uzdahnu. „Pošto pati od agorafobije i pošto je teško naći terapeuta koji praktikuje kućne posete, seanse su se uglavnom odvijale preko telefona. Neko vreme imala je terapije na svakih nedelju dana, a pokušala je i s nekim lekovima. Svi smo se ponadali da su stvari konačno krenule nabolje.“ „Ali?“ „Terapeut je uspeo da je nagovori da izađe napolje. Na desetak minuta, na neko mesto koje joj je poznato. Odabrali su Forsajt park. Trebalo je samo da se prošeta do fontane i da se potom vrati kući. Nekako je uspela da stigne do tamo, ali ju je onda spopala panika. Jedan od njenih najvećih strahova jeste to da će je neko napasti ili poniziti ili kidnapovati čim izađe na ulicu. Bila je tako prestravljena, da je počela da se guši. Nije znala gde se nalazi, nije mogla da pronađe put do kuće. Ja sam u to vreme već krenula u poteru. Uspela sam da je pronađem i sustignem, ali je bila toliko uspaničena, da nisam mogla da doprem do nje.“ Bila je to slika koja joj se zanavek urezala u sećanje. Njena majka je, dezorijentisana i izbezumljena od straha, bežala od nevidljivih progonitelja dok je ona očajnički jurila preko pločnika i travnjaka, gurajući turiste u stranu i pokušavajući da je pristigne. „Trčala je iz sve snage, boreći se za vazduh, a onda se spotakla i pala. Ljudi su pokušavali da joj pomognu, ali je ona bila prestravljena i ponižena. Bilo je to neopisivo loše iskustvo. I za nju i za mene.“ „Žao mi je.“ „Nekako sam uspela da je vratim nazad. Čvrsto sam je stegnula, na- terala je da zatvori oči i odvukla je nazad. Nikad više nije kročila iz dvorišta. To se desilo pre četiri godine. Nakon toga je prekinula sa

terapijom. Nije više htela da čuje za stručnu pomoć. Ako neko samo pokuša da na- tukne nešto u tom pravcu, odmah se naroguši.“ Fibi se slabašno osmehnu. „Kaže da joj je sasvim lepo u kući. Tvrdi da je tu srećna i da samo želi da je ostavimo na miru. I mi smo je poslušali. Ne znam da li smo uradili pravu stvar, ali smo je svi zajedno ostavili na miru.“ „Teško je reći šta je prava stvar, jer se to menja od situacije do situacije. Mislim da ste vi uradili ono što je u ovom trenutku najbolje za nju.“ Nakon što ga je odvela do gostinske sobe i nakon što je u kupatilu ostavila sveže peškire i rezervnu četkicu za zube, Fibi je dugo razmišljala o Dankanovim rečima. Dankan je bio u pravu. Svaka situacija imala je svoju pravu stvar. Ono što ste u jednom trenutku smatrali pravom stvari u nekom drugom trenutku se moglo pretvoriti u pogrešan ali neophodan zaokret. I dalje nije bila sigurna da li je njena veza sa Dankanom predstavljala pravu stvar ili pogrešan zaokret, ali nije mogla da porekne da je bila do ušiju zaljubljena u njega. Verovatno ju je pogodio u neku tajnu žicu još kad ga je prvi put ugledala i potom je blago sapleo dok su sedeli u onom pabu, ćaskajući i smejući se i uživajući u muzici. Nakon toga je još nekoliko puta posrnula na ovom ili onom mestu, izgubila ravnotežu pri ovom dodiru ili onom osmehu, i neminovno pala pravo u razjapljene čeljusti ljubavi. I sada je morala da dokuči šta je bila prava stvar i kako je tu stvar trebalo da izvede. U ovom trenutku i u ovoj situaciji. Dankana je tog jutra probudio miris toplog doručka. Dok je ispijao jutarnju kafu i sveže isceđen sok od pomorandže, osećao se kao kraljević u nekom bajkovitom carstvu žena. I morao je priznati da mu je ta promena neizmerno prijala. Ava se vrzmala oko šporeta, što je po svoj prilici bila rutinska stvar. Esi je, možda zahvaljujući činjenici da su tog jutra za trpezom imale i jednog muškarca, postavljala kvalitetno porcelansko posuđe i lepe platnene servijete. Nasula šećer i mleko u male kitnjaste posude, napunila iskričavi bokal sveže isceđenim đusom i stavila malu zdepastu vazu sa cinijama na sredinu stola. Po njenom veselom cupkanju i ćeretanju mogao je da zaključi da se zabavljala jednako dobro kao i on. „Karli, ne spopadaj Dankana. Pusti ga da prvo dovrši kafu. Vidiš da se još nije razbudio.“

„Kafa je zaista dobra“, reče Dankan. „Jutros nemamo pahuljice za doručak?“, upita Karli. „Ava sprema omlet, ali ti možeš da doručkuješ i pahuljice, ako želiš.“ „Svejedno mi je.“ Dankan vragolasto bocnu devojčicu u rebra. Iako su joj usnice bile napućene, bila je slatka kao šećer u toj žutoj majici sa malim karnerima i plavim pantalonama. „Čeka te naporan dan u kancelariji?“ Karli zakoluta očima. „Ja idem u školu. Danas imamo kontrolni iz aritmetike. Uopšte mi nije jasno zašto stalno moramo da množimo i delimo. To su samo glupi brojevi. Oni ničemu ne služe.“ „Ti ne voliš brojeve? Ja ih obožavam. Brojevi su čudesna stvar.“ Karli prezrivo frknu. „Kakva vajda od njih? Ja hoću da budem glumica ili profesionalni nabavljač garderobe i obuće za slavne ličnosti, a za to mi ne trebaju brojevi.“ „Ako postaneš glumica, kako ćeš znati koliko redova teksta treba da naučiš ako ne znaš da brojiš?“ Kada je Karli drugi put zakolutala očima, Dankan je to shvatio kao orden časti. „Svi umeju da broje.“ „Ali samo zahvaljujući čudesnom carstvu brojeva. Takođe ćeš morati da sračunaš koliko ćeš para da zaradiš od neke uloge kako bi mogla da kupiš neku lepu kuću u Malibuu. Naravno, nakon što odbiješ procenat za svog agenta i telohranitelje i mito za paparace. Glumice imaju mnogo troškova, malecka, tako da ćeš morati da izvedeš dobru računicu kako bi sve mogla da podmiriš. U suprotnom, nećeš imati dovoljno para da unajmiš ličnu garderoberku kad kucne čas da se pojaviš na dodeli oskara.“ Karli se ozbiljno zamisli. „Onda je možda bolje da samo nabavljam garderobu za glumice. Za to mi ne trebaju brojevi. Treba samo da budem upućena u modu, a to već znam u prste.“ „A šta ćemo sa provizijom?“ Karli se ovog puta namršti, umesto da zakoluta očima. „Šta je to?“ „To je suma koju će ti Dženifer Aniston isplatiti kada joj budeš isporučila neku ekstraskupu i ekstraotmenu šanel haljinu. Ili, u matematičkim terminima, to je procenat koji zaračunavaš na cenu onoga što joj prodaješ. Recimo da haljina košta pet hiljadarki i da tvoja provizija iznosi deset procenata. Naravno, Dženifer će morati da nabavi i odgovarajuću tašnu i obuću tako da se postavlja pitanje koliko ukupno treba da joj naplatiš. A da bi to sračunala, moraš dobro da barataš brojevima.“

Devojčica sumnjičavo začkilji očima. „Dobijam tu proviziju kad god nešto pazare od mene? Svaki put pljunu pare na sunce?“ „Naravno, srce. Tako to ide.“ Karlino lice se naprasno ozari. „Baš fino. Samo... još nisam naučila kako se sračunavaju procenti.“ „Ništa lakše. Imaš list papira?“ Kada je Fibi kročila unutra, svi su bili okupljeni oko stola koji je bio prekriven tanjirima sa vazdušastim omletima, Avinim božanstvenim francuskim tostom i hrskavim režnjevima slanine. Jelovnik je delovao tako primamljivo, da čoveku odmah zakrče creva. Dankan je jednom rukom ubacivao zalogaje u usta dok je drugom nešto pisao po listu papira. Karli je sedela tik do njega, opčinjeno zureći u papir. „Ali, trebaju joj i minđuše. Ne može da nosi tako otmenu haljinu bez minđuša.“ „Dobro. Koliko koštaju ti ukrasi za uši?“ „Milion dolara!“ „Holivud ima da bankrotira, malecka.“ Dankan skrenu pogled ka vratima i osmehnu se. „Dobro jutro.“ „Mama! Učimo procente kako bih mogla da izračunam koliko ću zaraditi kad postanem modni konsultant za filmske zvezde. Već sam zgrnula šest hiljada dolara od provizije.“ „Dženifer Aniston treba da ide na dodelu Oskara“, objasni Ava, „pa mora propisno da se skocka.“ „Naravno.“ „ A trebaju joj i toalete za razne druge prilike.“ Fibi priđe stolu i pročita spisak koji je njena ćerkica napravila. „Džen je baš rešila da odreši kesu.“ „Brojevi su užasno zabavni.“ Fibi se sumnjičavo zagleda u svoju ćerkicu. „Čini mi se da sam kročila u paralelan univerzum u kome su brojevi zabavni i u kome se usred nedelje peku omleti za doručak.“ „Hajde, sedi ovde“, dobaci Esi. „Stavili smo tvoj doručak u rernu, da se ne ohladi.“ Fibi baci pogled na sat. „Pa, mislim da imam vremena za par zalogaja. Šta kažeš, brojevi su zabavni?“ upitala je, smeštajući se preko puta svoje ćerkice. „Kako to da nisu bili zabavni kad sam ti crtala zeke i mace da bih ti objasnila množenje?“ „Zgrtanje para je stoput zabavnije od zeka i maca.“ Fibi dohvati svoju kafu i zavrte glavom. „Pripazi se, Dankane. Ako se upustiš u biznis sa našom pametnicom, možeš da ostaneš bez

prebijene pare.“ „Ako nabavi još nekoliko klijenata poput Dženifer, baciće moje bogatstvo u zasenak. Stvarno si lepa ujutru, Fibi. Još lepša od Avinih omleta, što nešto znači. Mislim da nijedan muškarac u Savani ovog jutra nema lepši pogled od mene.“ Fibi radoznalo izvi obrve. „Ava, šta si mu stavila u omlet?“ „Tajni sastojak. Ali, ništa ne brini. Obećavam da ću ga i ubuduće pri- menjivati.“ Tamanio je kornflejks pravo iz kutije i zalivao ga gorkom crnom kafom. Tog jutra se nije ni obrijao ni istuširao, što je bio znak da je teturao po klizavom rubu ambisa. Trebao mu je onaj bes. Onaj bes i ona svrhovitost. Ako bude nastavio u tom pravcu, izgubiće se u modričastom ponoru depresije. Ne bi mu bilo prvi put. Naravno, imao je lekove koje mu je doktor prepisao, ali je više voleo da se podigne spidom koji je nabavljao preko jednog ortaka. Uprkos tome, znao je da su stimulativne droge predstavljale loš izbor. Zato što su terale čoveka da izgubi kontakt sa stvarnošću i da radi opasne i nesmotrene stvari. Već je počeo da juri pred rudu, zar ne? Naravno, nije bilo ničeg lošeg u tome što je upucao onog idiotskog zeca, ali zar ne bi bilo pametnije da ga je spakovao u zamrzivač i sačekao? Mogao je to da obavi neke druge večeri, u gluvo doba, kada je bila sama. A šta je on uradio? Toliko je zbrzao stvari, da su lako mogli da ga uke- baju. Ali, bio je tako besan! Niko se nije okomio na nju zbog onog incidenta sa Džonsonom. Ni panduri, ni novinari, ni javno mnjenje. Majka tog ubijenog morona ju je grlila ispred kapele kao da joj je rod rođeni. Izašla je s njom pred svetinu i održala onaj bljutavi srceparateljni govor koji se unedogled vrteo na TV-u. Javnost je sada u njoj videla novu majku Terezu. Umesto posrnulu, gramzivu, ambicioznu kučku, kakva je uistinu bila. Dozvolio je da se njegov bes razmahne i preuzme kontrolu, a to je po pravilu predstavljalo grešku. Popustio je pred porivom, odvezao se pravo do njene kuće i bacio leš preko ograde. Hteo je da ga hitne na verandu ali su mu ruke drhtale od uzbuđenja pa nije dobro naciljao. Hteo je da ispravi stvar, već je krenuo tamo, kada se u susednoj kući upalilo svetio. Gospode, kakvo poniženje! Morao je da se sakrije u žbunje, kao po-

slednji ljigavac, kada je ona sumanuta matora kučka izašla napolje da prošeta onu spodobu od psa. A znao je, odlično je znao, da je ona svake večeri, baš u to vreme, šetala džukca. Znao je, ali nije bio vođen znanjem već besom. A šta da su ga ta matora ludača i njen nakazni pas videli? Još nije kucnuo čas za to. Nakratko se nosio pomišlju da ubije i nju i džukca. Da im zavrne šije kao stabljike celera i da ih ostavi na Fibinom stepeništu umesto onog zeca. Ali, još nije bilo vreme za to. On je imao plan. Savršeno razrađen plan i savršeno opravdan cilj. Ali njegov bes se sada raspršio, a njegov cilj se rasplinuo u prokletom osećanju neuspeha. Nije trebalo da troši vreme na tog bandita. Samo se izložio riziku i straćio metke. A ništa nije postigao. Prešao je pogledom preko radionice. Bio je tako očajan, da mu je došlo da zaplače. Ništa nije postigao. On je izgubio sve što mu je u životu bilo bitno, a ona nije izgubila ništa. I sada je spao na to da ostavlja životinjske leševe na njenom pragu. Trebalo je da kokne tu ludu staricu i njeno pseto, zaključio je. Trebalo je. Mogao je. To bi joj valjda poslalo poruku. Uzeo je jednu od malih crnih pilula i tupo se zagledao u nju. Samo jednu, pomislio je. Samo jednu, da malo živne. Zato što je kucnuo čas da joj pošalje poruku. Da batali sitne pakosti i pređe na naredni nivo. Džonsonova smrt joj uopšte nije naudila. Ali će je nešto drugo - ili neko drugi - konačno baciti na kolena. ,,Dvadesetdvojka“, promrmlja Otis, žgoljavi službenik kriminalističkog odseka, zureći u metak. „Ako hoćeš da kokneš zeca, taj kalibar ne može da omane.“ „Ubijen je jednim hicem?“ ,,Aha.“ Otis se mrko zagleda u Fibi. „Hoćete da uradim balističke testove? Da potražim još neke tragove?“ „Bila bih vam zahvalna. Znam da ovo nekome može da deluje kao neslana šala, ali ja nisam stekla taj utisak. Zato će mi svaka informacija koju uspete da izvučete na osnovu ovog metka ili zečjeg leša biti od koristi.“ „Naravno. Javiću vam ako nešto otkrijem.“ Fibi se potom vrati do svoje kancelarije i napisa formalnu prijavu. Od- nela je kopiju do Sajksovog stola i ukratko mu predočila situaciju. „Hoćeš da popričam sa Arnijem?“