Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

Moglo je da bude i gore, prođe joj kroz glavu. Dok su se Ava i Džozi vrzmale po kuhinji i dok su njena majka i ćerkica diskutovale o mustrama i vrstama konca, Fibi je na miru mogla da se posveti svom poslu. Ako se ima u vidu da su živeli pod opsadnim stanjem, stvari su prilično normalno funkcionisale. Ujutru će pozvati FBI, odlučila je. Predočiće im situaciju i zamoliti ih da joj pošalju arhivski materijal o svom slučajevima u kojima je nastupila kao deo kriznog tima. Prošlo je toliko vremena, razmišljala je, prelistavajući fascikle koje je donela sa posla. Ali ništa nije smela da prepusti slučaju. Svaka fascikla koju bi otvorila pokretala je bujicu sećanja. Neverovatno, pomislila je, koliko su svi detalji bili jasni. Bez obzira na to da li se nešto desilo pre četiri, pet ili još više godina. Čim bi spustila pogled na zapisnik, svega bi se setila. Pokušaji samoubistva, porodične razmirice, oružane pljačke, bitke oko preuzimanja starateljstva, ogorčeni službenici, osveta, finansijski interes, očajanje, mentalna ili emocionalna nestabilnost. Bilo koja od tih stvari mogla je da dovede do krizne situacije i uzimanja talaca. Tada je na scenu stupao krizni tim. I nikad nije bilo garancije da će se pregovori, šta god da učinite, okončati uspešno. Da će se svi iz toga izvući živi i zdravi. Poredala je fascikle hronološkim redom i krenula od one godine kada se zaposlila u policijskom odseku Savane. Do kraja te godine je izgubila troje njih. Jednog samoubicu, jednog taoca i jednog otmičara. Naravno, uspela je da izbavi na desetine drugih, da ih smiri svojom pričom i da ih izvuče napolje, ali je to sada bilo nebitno. Premotala je film unazad, pokušavajući da se priseti svakog detalja, u toj meri da je ponovo počela da analizira svaki potez koji je povukla, svaku reč koju je izgovorila, ton koji je koristila. Na ovom mestu je napravila predugu pauzu, a na ovom prekratku. Znala je da je bilo besmisleno, pa čak i opasno, da to radi. Pa ipak, te godine su joj se tri života izmigoljila iz ruku. Da li je Roj bio mrtav zbog nekog od ta tri izgubljena života? Dohvatila je novu fasciklu i na praznom listu papira pribeležila godinu, lokaciju, prirodu krizne situacije i imena poginulih. Potom je počela da povezuje ta imena sa imenima ljudi koji su bili u ličnim ili profesionalnim vezama sa nastradalima i na kraju je tom spisku pridodala imena članova kriznog tima. Bila je na polovini druge godine kada je Ava odškrinula vrata. „Tre-

balo bi da izađeš na vazduh i da nešto pojedeš.“ „Moram prvo ovo da završim. Ne brini za mene. Dobro mi je.“ „Ne, nije ti dobro. Nikome više nije dobro, ali uprkos tome moramo da dišemo i da jedemo i da spavamo.“ Ava priđe stolu i nadvi se nad njom. „Tvojoj majci i ćerkici je potrebno da budeš sa njima, da im pružiš bar iluziju normalnosti.“ „Dobro, sići ću. Slušaj, Ava... znam da si planirala da krajem leta sa Stivenom otputuješ na zapad. Možda bi mogla da preinačiš planove. On će za nekoliko dana završiti obaveze na koledžu pa biste mogli da se dogovorite da odeš do njega i da odmah krenete na taj put.“ „Kako bih utekla od opasnosti koja me ovde vreba? Znaš, Fibi, pošto smo svi zajedno zatočeni pod ovim krovom i pošto ne znamo koliko će to potrajati, mislim da je prilično kratkovido da još od prvog dana počneš da mi igraš po nervima.“ „Ne želim da te nerviram već da sebi skinem makar jednu brigu s vrata. Zar stvarno misliš da je pametno da se Stiven sada vraća kući? Ako ranije krenete na put neću morati da se sekiram bar zbog vas dvoje. Uči- nićeš mi veliku uslugu, Avo.“ Ava naheri glavu. „Ne, neću ti učiniti uslugu zato što mi nije ni na kraj pameti da ostavim Esi i Karli. Da si u pitanju samo ti, mogla bih komotno da odem, jer znam da tebi nikad nije potrebna pomoć. Zato što si toliko samostalna, da to već počinje da mi ide na živce.“ Fibi se promeškolji na stolici. „Znaš, ni ti meni ne bi trebalo da igraš po nervima.“ „Onda je bolje da olabaviš i da me saslušaš. Već sam razgovarala sa Stivenom i rekla mu da pravo sa koledža ide u Bar Harbor, kod svog cimera i njegove porodice. Ionako me već dugo moljaka da ga pustim kod njih. Tamo će ostati do juna, a ako se stvari dotada ne vrate u normalu...“ Ava zabrinuto prođe prstima kroz kosu. „Onda ću smisliti neki nov izgovor da ga zadržim što dalje odavde.“ „Znači, nisi mu rekla zašto si ga tek tako pustila da ode u Mejn?“ „Naravno da mu nisam rekla. Stiven je stariji od Karli, ali je on i dalje moje detešce tako da sigurno ne nameravam da ga uvlačim u ovaj haos. Ja moram da ostanem ovde jer sam potrebna Esi. Karli je prilično samostalna, na mamu, ali je još mala, tako da sam i njoj potrebna. A, ako ćemo pravo, potrebna sam i tebi, mada ti to ne bi priznala ni za živu glavu. I zato prestani da se prepucavaš sa mnom i da se ponašaš kao da sam ti na smetnji.“ „Zaboga, Ava! Da te ne volim, ne bih ni tražila da se skloniš odavde! Kad bi krenula na taj put, mogla bi da povedeš Karli i...“ Fibi nemoćno spusti glavu na šake. ,,U stvari, znam da je to neizvodljivo, ali se i dalje

nadam. Ako bih poslala Karli sa tobom, mama bi se još više uznemirila. Bila bi van sebe od straha. Odlično znam šta bi se desilo, Ava. I znam da ne bih mogla mamu da ostavim samu ovde. Pravo da ti kažem, uopšte ne mogu da zamislim šta bih radila bez tebe, ali te volim kao sestru pa zato želim da budeš na bezbednom.“ „Vidiš, trebalo je samo toliko. Nisam više ljuta na tebe.“ Ava obiđe oko stola, zastade iza stolice i brižno je zagrli, prislonivši svoj obraz uz njen. „Svi smo na rubu nerava.“ „To on i hoće“, tiho promrmlja Fibi. „Zato nam ovo radi.“ „Onda ćemo da mu natrljamo nos tako što ćemo svi zajedno da posedamo za sto i da uživamo u finom porodičnom obroku. Ja sam ispekla pile a Džozi je spremila restovan krompir. Danas sam je naučila kako se to radi.“ „Što znači da ću posle dve porcije krompira morati da odem pravo u vežbaonicu da bih sagorela proklete kalorije.“ „Bolje se ograniči na jednu kako bi ostavila mesta za kolač sa jagodama.“ „Ti si danas baš rešila da me staviš na muke.“ „Kad sam uznemirena, pronalazim utehu u kuvanju“, objasni Ava, krenuvši ka vratima. ,,A danas sam skuvala dovoljno hrane za čitavu vojsku.“ Bilo je to neopisivo iskustvo. Nije mogao čak ni da sanja da će biti tako moćno i tako savršeno. Svaka sekunda, svaki delić sekunde - od trenutka kada je spakovao onog drkadžiju Roja u gepek njegovog preplaćenog buržujskog automobila do trenutka kada ga je lansirao u pakao - predstavljao je čisto blaženstvo. Osećaj je bio neuporedivo bolji nego kada je smakao onog malog bandita. Ta akcija bila je previše munjevita i nedovoljno dramatična. Samo mu je bilo krivo što nije mogao da vidi Fibino lice kada je Roj odleteo u vazduh. To bi mu došlo kao kec na jedanaest. Prešao je pogledom preko radionice, zureći u lica koja su bila okačena po zidovima. Sva su pripadala njoj. Sa svake od fotografija gledala ga je Fibi Maknamara. Ovde ju je uslikao dok se vraćala sa posla, nakon što se čitavog dana izdrkavala nad tuđim životima. A ovde dok je stajala na verandi i razgovarala sa onom sumanutom staricom iz komšiluka. Bile su tu i slike na kojima se šetala sa svojim razmaženim derištem po parku i po River stritu. A na onoj tamo se žvalavila sa onim bogatim kopilanom sa kojim se trenutno kresala. Slaveći svoj najnoviji uspeh, otvorio je još jedno pivo i nazdravio

brojnim licima Fibi Maknamare. „Jesi li počela da se znojiš od muke, kučko? Ne brini, to je tek početak. Krv ćeš da propljuješ pre nego što završim s tobom.“ Sigurno se svim silama upinjala da razreši misteriju, pomislio je. Za ime božje, ko bi ubio sirotog Roja? Ko bi mogao da uradi tako okrutnu stvar? Bu-hu! Babaroga! Začuo je njen vrisak u glavi i prasnuo u tako grohotan smeh, da je morao da sedne na klupu. Šteta što nije počela da se kurva s tim bogatim kopilanom bar nekoliko meseci ranije. Da je imao više vremena, mogao je na groblje da odvuče njenog aktuelnog švalera umesto bivšeg muža. Ali, još nije bilo kasno. Uz malo volje i truda, sve se moglo srediti. Trebalo je samo dobro da razmisli i da skuje plan. Da iskoristi priliku ili da je sam stvori. „Sve u svoje vreme, Fibi“, promrmljao je. „Spremio sam ti još iznenađenja.“ Ponovo je podigao pivo. „Odbrojavanje počinje. Tik, tik, tik. A kad čuješ poslednje tik, sve će nestati u dimu i u krvi.“ Kao što se desilo njoj, pomislio je, dok mu je drugi ženski lik izranjao u mislima. A tada je zatvorio oči i briznuo u plač. Nakon što je večerala, nakon što je spakovala svoju ćerkicu na spavanje i nakon što se još jednom čula sa svojim kapetanom, Fibi je ponovo sela za radni sto i dohvatila svoje fascikle. U grudima je osećala nekakvu prazninu, kao da joj je neko bezobzirno istrgao deo duše. Uprkos tome, morala je da nastavi s poslom. Morala je da se pribere i da se usredsredi na imena i na slučajeve i na motive. Ali ta je praznina i dalje zjapila unutra, preteći da, poput crne rupe, proguta sve ostalo. Dohvatila je telefon i okrenula Dankanov broj a da se uopšte nije upitala zašto to radi. Ili zašto su rubovi te crne rupe počeli da se urušavaju čim mu je čula glas. „Dankane...“ „Fibi! Baš sam razmišljao o tebi. Nisam znao da li je bolje da te pozovem ili da te ostavim na miru. Jesi li kod kuće?“ „Jesam.“ Osetila je kako ruke počinju da joj drhte. ,,A gde si ti?“ ,,I ja sam kod kuće. Znači, redovna provera?“ „Nisam mislila...“ Šta to? „Nisam mislila da te proveravam.“ „Šalim se. Slušaj, pitao bih te šta nije u redu, ali već znam odgovor. Ima li nekih novosti?“

„Upravo sam se čula sa Dejvom. Ovde je sve u redu... mislim, onoliko koliko može da bude, s obzirom na situaciju. Nemam snage da njih uvlačim u te priče pa zato smaram tebe. Izvini, možda nije trebalo...“ „Šta ti je Dejv rekao?“ „Imaš brze klikere. To mi se užasno sviđa kod tebe, mada će na kraju početi da mi ide na nerve. Ako stignemo do te faze. Ovaj... Dejv je zvao da mi kaže, pošto smatra da treba da znam... zvao je da mi kaže da su pronašli... samo malo.“ Spustila je telefon kako bi nekoliko puta duboko udahnula. „Pronašli su tajmer, Dankane. Bomba kojom je razneo Roja bila je tempirana. Rekao je da ima daljinski, da će da pritisne dugme. Možda ga je stvarno i imao, ali je vreme eksplozije bilo unapred isprogrami- rano. Ostavio nam je sat i trideset pet minuta. Uopšte nije nameravao da Roju pruži šansu da preživi. Šta god da sam rekla ili uradila, ja ili bilo ko drugi, Rojeva sudbina bila je unapred zapečaćena.“ Tokom tajca koji je usledio, čula je kako Dankan ispušta dug uzdah. „Ostavio ti je dovoljno vremena da stigneš na groblje kako bi mogao da se poigra s tobom. Hteo je samo da budeš tamo i da sve vidiš rođenim očima. Dobro to znaš, Fibi.“ „Hteo je da mu se bacim pred noge, da cvilim i da preklinjem. I da na kraju skapiram da čak ni to ne bi promenilo stvari. Da od mene više ništa ne zavisi jer je sve već predodređeno. Jer sat već otkucava.“ „Samo što je pobrkao lončiće, jer ti još imaš šta da uradiš.“ „Prestravljena sam, Dankane. Uspeo je da me satera u ugao.“ „Ako očekuješ da ti kažem da nemaš razloga za strah, obratila si se na pogrešnu adresu. Šta sad nameravaš?“ ,,U vezi sa strahom?“ „Ne, nego u vezi s njim. Imaš li neku ideju kako da ga pronađeš kako više ne bi morala da se plašiš?“ „Iščitavam zapisnike i tražim... Nećeš da mi kažeš da treba da budem hrabra i snažna?“ „Neću, zato što već znam da si takva. Ali, za sve postoji granica, Fibi. Šta kažeš da svratim do tebe i da zajedno pregledamo te papire?“ Ona se okrenu na drugu stranu i zagleda se u pomrčinu koja se privi- jala uz prozore. „Hoćeš da dođeš kod mene kako bih mogla da se oslonim na tvoju hrabrost i snagu?“ Osetila je kako se ona praznina u njenim grudima raspršuje poput magle. „Hvala ti, Dankane.“ „Daj mi pola sata i...“ „Ne, nema potrebe da dolaziš. Samo mi je drago što znam da mogu da računam na to. Valjda mi je trebalo da čujem... da postoji i ta

opcija“, shvatila je. „Postaviću ti još jedno pitanje, ali ne zaboravi da umem dobro da slušam i da ću znati ako me slažeš. S obzirom na situaciju, da li se kaješ što si me pozvao na ono piće?“ ,,S obzirom na situaciju, mislim da mi je to najbolji potez koji sam u životu povukao.“ Njegovo odgovor joj izmami osmeh. „Možda drugi najbolji potez. Posle odluke da izađeš po pivo i uplatiš tiket.“ „Pa, recimo da deliš zlatnu medalju sa dobitnim tiketom. Slušaj... zar ne bi bilo pametnije da spakuješ te papire i da malo odspavaš?“ „Možda.“ „Ja nisam profesionalni slušač, ali umem da prepoznam laž.“ „Možda odem na spavanje, za nekoliko sati. Hvala ti što si mi rekao ono što mi je bilo potrebno.“ „Ako ti zatreba još nešto, tu sam.“ „Laku noć, Dankane.“ Nakon kratke besane noći Fibi je još jednom razmotrila mogućnost da neko vreme radi kod kuće. Što bi značilo da ne bi mnogo uradila, jer je odlučila da Karli ne pušta u školu bar još nekoliko dana. Čak i kad bi nagovorila Karli da pronađe neku zanimaciju, ne bi mogla potpuno da se usredsredi na posao. I grizla bi je savest što mora da se zatvori u radnoj sobi, umesto da bude sa svojom ćerkicom i majkom. Zato je bilo bolje da ode do stanice i da se baci na posao. Kuća je bila pod policijskim nadzorom, tako da nije imala razloga za brigu. Ali, šta ako taj tip uspe da se prošvercuje pored policije, upitala se, nanoseći debeli sloj šminke preko dubokih tamnih podočnjaka. Naravno, nije bilo šanse da se prošvercuje, ali... ako bi mu to kojim slučajem pošlo za rukom, podsetila se, uključio bi se alarm. A opet... čovek koji je umeo da postavi tempiranu bombu i da je poveže sa daljinskim upravljačem bi verovatno umeo da sredi i jedan alarm. Ali ga neće srediti, opomenula je sebe. Neće moći da se probije do njih. Podigla je kosu i vezala je u rep, unapred odustavši od pokušaja da na pravi frizuru. U narednom periodu će se usredsrediti isključivo na to da identifikuje Rojevog ubicu, da mu uđe u trag i da ga spakuje iza brave. Dok to ne bude obavila, sve druge obaveze će morati da sačekaju, uključujući i predavanja.

Te noći nije mnogo spavala, ali je zato napravila pozamašan spisak imena. Još istog jutra će krenuti od vrata do vrata kako bi prikupila raspoložive informacije. Ko zna, možda do kraja smene sve bude gotovo, tešila se, prikupljajući fascikle sa radnog stola. A ako ne bude, neće dozvoliti da je to obeshrabri. Nastaviće dalje, dokle god treba, dok ne izgura stvar do kraja. Dok je izlazila iz sobe, bacila je pogled na sat i zaključila da ima dovoljno vremena da se odšunja do prizemlja, da popije kafu, da ostavi poruku svojim ukućankama i da se izvuče napolje pre nego što se bilo ko probudi. Zastala je pored Karline sobe i virnula kroz odškrinuta vrata. Njena ćerkica je, poluotkrivena, spavala blaženim snom, stiskajući svog omiljenog plišanog drugara, starog medu sa pohabanim ušima. Zadovoljno se osmehnula i nastavila niz hodnik. Da je popustila pred porivom da se ušunja unutra kako bi pokrila i poljubila svoju mezimicu, ne bi mogla neopaženo da se izvuče iz kuće. Karli je ujutru imala lak san tako da bi istog trenutka otvorila svoje krupne plave oči i zasula je bujicom pitanja. Svratiće do kuhinje i skuvati kafu, razmišljala je dok se spuštala niza stepenište. I popiće čašu bezmasnog jogurta koji, kako je uporno ubeđi- vala sebe, nije bio baš toliko bljutav. Ostaviće poruku na frižideru, javiti se dežurnom policajcu i otići na posao. Kada je kročila u kuhinju ispustila je prigušen vrisak i odskočila unazad. Esi, koja je stajala pored šporeta, takođe poskoči u mestu. „Mislila sam da spavaš“, promuca Fibi. ,,I ja sam mislila isto, za tebe.“ Esi usplahireno spusti šaku na grudi. „Ne znam šta je gore, da me upucaš ili da me ovako raspametiš“, rekla je, pokazavši na oružje koje je bilo zataknuto za Fibin pojas. Fibi pomeri ruku, tek tada shvativši da je instinktivno spustila šaku na pištolj. „Izvini, mama. Još nema šest. Zašto ne spavaš?“ Primetivši Esin preplašen pogled, prišla je i nežno je zagrlila. „Mama... oprosti, mama. Žao mi je što moraš da prolaziš kroz ovo.“ „Što si se tako obukla? Ne ideš valjda na posao?“ Fibi nastavi da je grli, prikupljajući snagu za odgovor. „Moram da idem.“ „To mi se uopšte ne sviđa. Zar ne možeš... Ne, nemoj da me tešiš.“ Esi je još čvršće stegnu i zagleda joj se u oči. „Moraš da shvatiš da si ti i dalje moja devojčica i da želim da budeš na sigurnom. Konačno sam uspela da okupim čitavu porodicu pod jednim krovom i volela bih... znam da je to bolesno i sebično, ali više od svega bih volela da mogu stalno da vas držim na oku, da znam da ste bezbedni.“

Esi popusti stisak i blago se odmaknu. „Ali, znam da je to nemoguće. Idem da ti skuvam kafu.“ Fibi zausti da kaže da će sama skuvati kafu, ali se priseti da je ovako bilo bolje. Njena majka će manje brinuti ako se nečim uposli. „Znam da se plašiš, mama.“ „Naravno da se plašim. Samo čovek bez mozga se ne bi plašio u ovakvoj situaciji. Onaj siroti bezveznjaković raznet je na paramparčad.“ Esi je pogleda preko ramena, uzimajući šolju iz kredenca. „Stalno ponavljam sebi da nije red da tako govorim, ali ne vredi. Ti si oduvek bila previše popustljiva prema njemu, ali sam ga ja kritikovala za obe. Užasno se plašim za tebe, mila. Za sve nas.“ Esi nasu kafu i ubaci taman toliko šećera i pavlake koliko je Fibi volela. „Znam da brineš da će se moje stanje još više pogoršati.“ ,,Brinem“, priznade Fibi. „Ja sam i dalje tvoja devojčica, a ti si i dalje moja majka.“ „Hajde, sedi ovde. Spremiću ti nešto za doručak.“ „Nemam vremena. Popiću jogurt.“ „Ti mrziš jogurt.“ „Tačno, ali se tešim pomišlju da ću ga jednog dana zavoleti.“ Fibi odlučno otvori frižider i zgrabi čašu s jogurtom. Uzela je kašiku i naslonila se na kredenac. „Mama, znam da je tvoj strah potpuno opravdan i da ti je teško da izađeš u dvorište ili na verandu, ali...“ „Da, u poslednje vreme izbegavam da idem tamo.“ Esi dohvati krpu i obrisa već besprekorno čistu radnu površinu. „Počnem da drhtim čim kročim na verandu ili na terasu. Znam da to ide iz glave, ali mi srce i dalje bije kao ludo. Ali, ono što ti nikako ne uspevaš da shvatiš jeste da sam ja savršeno zadovoljna ovde, u ovoj kući. I da uopšte ne osećam potrebu da izlazim napolje.“ Fibi zahvati nekoliko kašika gustog jogurta. Bio je kiseo, baš kao i njene misli. „Mama, ova kuća nije čitav svet.“ „Ali je meni sasvim dovoljna. A ako mi zatreba nešto iz spoljašnjeg sveta, imam kompjuter. Dušo, hoćeš da ti ispržim kajganu?“ „Ne mogu. Ovo mi je dovoljno.“ Fibi dohvati kafu kako bi sprala otužan ukus jogurta. „Imaš li napade panike kad nisam ovde?“ „Ponekad, ali ništa opasno. Fibi, postoji samo jedna stvar zbog koje ponekad poželim da napustim ovu kuću. Kako bi i ti mogla da učiniš isto. Kako bi, ako želiš, mogla da odeš odavde. Da nisam bolesna, ti bi to učinila, zar ne?“ „Mama, žurim na posao. Ne mogu sad da pričam o tome.“ „Još nema pola sedam, a ja tražim kratak i konkretan odgovor, a ne referat. Dakle?“

Fibi otvori kantu i baci napola popijen jogurt u đubre. „Ne znam. Ponekad stvarno poželim da odem, u inat onoj rospiji. Nije imala prava da te čitavog života izrabljuje i da te na kraju ostavi bez ičega.“ „Kako bez ičega? Dala mi je krov nad glavom kad mi je to bilo najpotrebnije i omogućila mi da zbrinem svoju decu.“ ,,I naterala te da žestoko platiš takvu milost.“ „Zar misliš da mi je to bilo važno?“ Esini obrazi se zažariše, otkrivajući mali izbledeli ožiljak. „Zar misliš da sam se obazirala na njenu zlobu?“ „Nije imala prava da se tako ponaša.“ „Ti drugačije gledaš na to, Fibi. Zato što ti je priroda takva.“ „Mama...“ „Naravno, bolje je što umeš da odbrusiš i da pokažeš zube, ali sam sigurna da bi i ti slično postupila. I ti bi učinila sve da tvojoj Karli bude bolje. Zar nisi digla ruke od braka sa Rojem iako sam bog zna koliko mrziš da gubiš? Jesi li napustila FBI zbog sebe ili zato što si smatrala da će za Kari biti bolje ako se zaposliš u lokalnoj policiji? Ja odlično znam da si to uradila zbog nje i zbog mene, Fibi. I da nisi računala koliko će te to koštati.“ „To nije isto, mama. Ona se prema tebi ponašala kao da si krpa, a prema Karteru tek nešto bolje.“ ,,A ja sam se, kad god bi ćušnula ili štipnula mog dečkića, tešila pomišlju da je čeka naročito mesto u paklu. Uprkos njenoj pakosti, naš mali Karter imao je gde da živi i šta da jede. Imao je tebe i mene. I imao je Avu, bog je blagoslovio.“ „Ova kuća je trebalo da pripadne tebi.“ „Ona i jeste pripala meni. Možda ne na papiru, ali je ja doživljavam kao svoju. Zar ti je toliko mrsko što si ovde, Fibi?“ ,,Nije.“ Ona ispusti težak uzdah. „Samo mi je mrsko što ta matora veš- tica čak i iz pakla mora da vuče konce. Naravno, baš zato je i insistirala na tom uslovu. Znala je da ću se tako osećati, a meni dođe da svisnem od muke što je bila u pravu. Ali, kad trezveno sagledam stvari, vidim da je Karli ovde srećna. Da voli ovu kuću i dvorište i svoju sobu. I park i čitav ovaj kraj. I zato ne žalim cenu koju sam platila, osim kad mi dođe žuta minuta. Zato ne znam šta da ti odgovorim, mama. Ne znam da li bih stvarno otišla odavde čak i kad bi se ti jednog dana osmelila da izađeš napolje.“ Dovršila je kafu i odgurnula se od stola. „Sad moram na posao.“ „Znam da moraš.“ Dok se Fibi spuštala niz hodnik, Esi ostade na mestu, osluškujući njene korake. Čula je kako se vrata otvaraju i zatvaraju, a onda je

prišla prozoru i zagledala se u prelepo cveće i žbunje, u elegantnu fontanu i dražesne džepove senke. I ugledala ogroman crni bezdan.

DVADESET PETO POGLAVLJE ibi je stigla na posao dovoljno rano da prelista još dokumentacije i da pribeleži još podataka u svoj dosje. Federalci bi je sigurno naterali da šeni kao štene da bi joj stavili ta dokumenta na uvid, ali je ona poznavala dovoljno ljudi u lokalnom birou da se provuče kroz nekoliko slojeva crvene trake. Kada se sve sabere, provela je više od deset godina u Federalnom birou i u policijskom odseku Savana-Četam. Gotovo trećinu svog života. I više od trećine, ako se tome pridoda vreme koje je provela na koledžu i na akademiji. Već punu deceniju se bavila tim poslom. I za to vreme je izgubila četrnaestoro ljudi. Njena majka bila je u pravu, priznala je sebi. Užasno je mrzela da gubi, a za nešto manje od jedanaest godina je četrnaest puta videla kako nečiji život odlazi u nepovrat. Naravno, činjenica da je troje njih preminulo od povreda koje su zadobili pre nego što je ona stigla na lice mesta nije predstavljala olakšavajuću okolnost. A ako je to važilo za nju, još više je važilo za Rojevog ubicu. Zato je morala pomno da preispita svaki od tih gubitaka. Odgurnula se od stola, spremna da krene na teren, kada je čula kako Sajks kuca na dovratak. „Poručnice?“ „Napred! Vesti o Arniju Miksu? Da li je njegov alibi potvrđen?“ „Jeste. Priče im se uklapaju.“ Sajks iskrivi lice u kiselu grimasu, kao da je progutao nešto što njegov želudac nije mogao da svari. „Štaviše, ispostavilo se da njegova ljubavnica ima radoznalu komšinicu. Ta žena tvrdi da je u subotu uveče, nešto pre deset, videla Arnija kako ulazi u kuću. Prepoznala je i njegova kola. Kaže da ih je parkirao jednu ulicu dalje, ali ih je spazila kada je negde oko ponoći izvela svoju Lulu u šetnju.“ „Dobro.“ „Nešto pre svitanja je ponovo morala da izvede džukca. Nikako ne mogu da skapiram zašto ljudi drže pse ako usred noći moraju da ustaju iz kreveta da bi njihov ljubimac zalio petunije?“ F

„Dobro pitanje, mada se i ja u poslednje vreme nosim sličnom pomišlju.“ Sajksu se oči naprasno zacakliše. „Malecka hoće kucu?“ „Svaka čast, Bule. Vidi se da si majstor svog zanata.“ „Dakle, Lulu je obavljala svoj posao kada je njena mamica spazila Arnija“ Sajks na brzinu prelista svoju beležnicu, „kako izlazi iz kuće Mejlin Hetavej kao pevac iz kokošinjca.“ „Znači, čist je?“ „Jeste, ali mu se ne piše dobro, čak i ako ne završi iza rešetaka. Koliko sam uspeo da ocenim, ta Mejlin ima bogovske grudi, kikiriki umesto mozga i narav ranjenog pitbula.“ Sajks razvuče usne u prezriv osmeh. „Gnevna žena i raspomamljena ljubavnica. To je kombinacija koja može da dokrajči svakog muškarca. Ima da mu naprave pakao od života.“ „Možda zvuči pakosno, ali ga nimalo ne žalim.“ „Pronašli su žrtvin auto. Raspitaću se da li su nešto otkrili. Ako pronađu makar jednu vlas kose, taj kopilan je odsvirao svoje.“ „Mogli bismo to zajedno da obavimo. Znaš, treba da sprovedem malu istragu pa sam htela da te zamolim da pođeš sa mnom. Posetićemo nekoliko mesta, a posle ćemo zasesti pored telefona i obaviti još neke razgovore. Usput ću ti sve objasniti.“ Ona dohvati torbu, a onda spazi kako narednik Miks ulazi u zbornicu. „Sačekaj me u hodniku. Izgleda da imam posetu.“ Sajks se okrenu ka vratima i lice mu se istog trenutka smrači. „Radije bih te sačekao ovde.“ „Hvala, ali nema potrebe. Neću se dugo zadržati.“ Sajks krenu ka vratima, ali je izraz na njegovom licu govorio da nije nameravao da se udaljava od kancelarije. Kada se na ulazu susreo sa Miksom, prostrelio ga je opakim pogledom. Sajks i Miks su delovali kao dvojica prekaljenih kavgadžija. Nisu se mnogo razlikovali po građi ili senzibilitetu kada je trebalo da zaštite svoju teritoriju. Ali su se značajno razlikovali po pristupu. „Čekam vas u svom desku, poručnice“, dobaci Sajks sa vrata, ne skidajući pogled sa Miksa. „Zovite me kad završite.“ „Hvala vam, detektive. Naredniče?“ „Poručnice.“ Fibi se trudila da deluje što ravnodušnije dok je narednik Miks zatvarao vrata kancelarije. „Mogu li nešto da učinim za vas?“ „Vi ste onomad zadobili lakše povrede“, započe Miks, ,,a moj sin je izgubio značku. Njegova supruga i njegov sin su strašno uznemireni i

po- stiđeni zbog toga.“ „Žao mi je što vaša snaha i vaš unuk trpe posledice tuđih nedela, naredniče Miks, ali vas podsećam da sam ja od tih lakih povreda koje mi je vaš sin naneo završila u bolnici“, odbrusi Fibi glasom koji je podsećao na čelik preliven južnjačkim kremom. „Takođe vas podsećam da je taj incident uznemirio i moju porodicu, a naročito moju sedmogodišnju kćer.“ „Ne bih želeo da se upuštam u raspravu o okolnostima koje su dovele do incidenta, ali ste sigurno znali da, kada stavite značku, preuzimate određeni rizik. Žena sa malim detetom treba dobro da razmisli pre nego što prihvati posao u policiji“ „Shvatam. Sad mi je jasno zašto vaš sin ima takvo mišljenje o ženskom autoritetu. Jeste li došli ovde samo zato da mi predočite da sam odabrala pogrešnu profesiju ili imate još nešto da mi kažete? Ako nemate, moram da idem jer me čeka mnogo posla.“ Fibi se zagleda u njegovo lice, ali na njemu nije spazila ni tračak besa koji je sigurno plamteo u njemu. To je bio detalj po kome se Miks senior razlikovao od svog sina, zaključila je. On je imao samokontrolu o kojoj je Arni mogao samo da sanja. „Savetujem vam da dobro pripazite šta radite.“ „Treba li to da shvatim kao savet ili kao pretnju?“ „Ja nikad ne pretim“, odbrusi Miks staloženim glasom. „Vi ste zaradili par modrica koje su, koliko vidim, već izbledele, a moj sin je izgubio značku i profesionalni ugled.“ „Mogao je da izgubi i slobodu.“ „Znači, to želite? Jeste li zato poslali svog posilnog da ga ispituje na radnom mestu? Jeste li zato naložili svojim ljudima da ga, pred porodicom i komšijama, izvuku iz rođene kuće i sprovedu ga na saslušanje? I da ispituju njegovu suprugu?“ „Moje želje uopšte nisu bitne. Vaš sin bio je podvrgnut saslušanju zbog svojih postupaka i sigurno ne bi, pred svojom porodicom i komšijama, bio izvučen iz kuće i spakovan u policijski automobil da nije nasrnuo na detektiva Sajksa. Ili možda niste upoznati sa tim detaljem?“ Ona pokaza glavom ka stolu. „Ako želite, mogu da vam dam kopiju zapisnika.“ „Ako je bio izazvan...“ „Vi, kao njegov otac, možete da ga pravdate do mile volje, ali kada dođete ovde u uniformi, vi niste njegov otac već predstavnik policije. Molim vas da to ubuduće zapamtite. Koliko primećujem, niste uložili pritužbu zbog toga što sam poslala svog posilnog da sasluša ljubavnicu vašeg sina, koja je trebalo da potvrdi njegov alibi. Ili možda

niste znali ni za taj detalj?“ Primetila je kako njene reči pogađaju pravo u metu. Na Miksovom licu se pojavi izraz koji je predstavljao mešavinu iznenađenja i razočarenja, ali mu je trebao samo trenutak da se pribere. „Pogodba je već sklopljena, poručnice Maknamara. Ako nastavite da proganjate mog sina, biću primoran da se obratim za pomoć tužilaštvu, šefu policije i gradonačelniku.“ „Samo izvolite, naredniče. Možete da se žalite kome god hoćete.“ Osetila je kako joj se bes diže uz kičmu kao usijano sečivo. „Ali, pre nego što to učinite, treba da znate da je vaš sin, umesto da kod kuće odgovori na naša pitanja ili da zahteva da se taj razgovor obavi na nekom drugom mestu, zasuo dvoje detektiva uvredama i pretnjama, dok je trećeg fizički napao. Zato vas upozoravam da ću, ako vi mene nastavite da proganjate, zahtevati da mu se poništi uslovna i da odsluži kaznu u državnom zatvoru.“ Fibi nakratko zaćuta, sačekavši da se njene reči slegnu, a onda spusti dlanove na sto, nagnu se unapred i nastavi, „Ako hoćete istinu, naredniče Mikse, takav ishod bi me zaista obradovao. Zato vam iskreno savetujem da, umesto što dolazite ovde da se razmećete svojim vezama i da mi pretite kako će mi vaši uticajni poznanici smrsiti konce, svom sinu unajmite profesionalnu pomoć jer mi se čini da terapije za kontrolu besa imaju slab efekat na njega.“ „Ako mislite da možete da ga optužite za to ubistvo...“ „Verujte mi da uopšte ne razmišljam o tome. Vaš sin je čist, bar po tom pitanju. Pošto smo ga skinuli sa liste osumnjičenih - iako, po generalnom zapažanju, gaji krajnje nezdrave emocije prema meni - možemo da se koncentrišemo na dalju istragu i da krenemo u poteru za ubicom Roja Skvajera. A sada bih vas zamolila da se udaljite jer me, kao što sam već objasnila, čeka mnogo posla.“ „Niste morali da ga izvučete iz kuće sa lisicama.“ Narednik Miks je zvučao umorno, primetila je. I ona se osećala isto. Bes je čoveka punio energijom, ali kada bi počeo da se rasplinjava pred umorom, lako je mogao da preraste u ozlojeđenost. „Nismo, da vaš sin detektivku Albertu nije nazvao prokletom droljom i da je nije zasuo drugim laskavim epitetima, i da potom nije fizički nasrnuo na detektiva Sajksa, preteći mu da će ga prebiti na mrtvo ime. Kada je nakon toga pokušao fizički da se obračuna i sa detektivkom Albertom, prisutni oficiri bili su primorani da ga obuzdaju.“ „Ako sam dobro obaveštena“, nastavila je, „vaš sin ima dvadeset sedam godina. Nadam se da će moja ćerka za dvadesetak godina biti dovoljno samostalna da se izbori za sebe i da ne vuče svoju mamicu

za suknju kad god joj neko stane na žulj.“ Prišla je vratima i energično ih otvorila. „Molim vas da više ne dolazite ovde sa svojim upozorenjima i pretnjama. Sledećeg puta možete da idete pravo u istražni odsek, ili kod šefa policije, ili kod gradonačelnika, ili kod prokletog guvernera. Ali više ne dolazite ovde da mi se unosite u lice zbog svog patetičnog i razmaženog naslednika.“ Izletela je u zbornicu i zaustavila se pred Sajksovim stolom. „Detektive Sajkse? Hoćemo li da krenemo?“ „Naravno, gospođo.“ Sajks se odgurnu od stola, odmerivši Miksa od glave do pete, sa neskrivenim prezirom na licu. A tada mu okrenu leđa i krenu za Fibi. Krenula je od najstarijeg slučaja. U to vreme je još bila specijalni agent Maknamara. Tek što je izašla sa akademije u Kvantiku. Nekoliko nedelja kasnije je upoznala Roja, prisetila se. Bio je lep dan. Povetarac im je ćarlijao iznad glava, a u vazduhu se osećao miris pozne jeseni. Kosa joj je tada bila duža, zar ne? Da, padala joj je do pola leđa tako da ju je najčešće skupljala u punđu ili vezivala u pletenicu kako bi delovala što zvaničnije. Što profesionalnije. I zato što se osećala seksi kada bi predveče poskidala šnale i ukosnice i pustila da joj se ta plamteća griva razlije preko ramena. Ava je u to vreme živela u predgrađu. Karter je išao u srednju školu. Bio je vižljast i krakat od naglog rasta. Mamin svet je postao ograničen na pet-šest okolnih blokova, ali niko još nije naglas govorio o tome. „Pokušaj kidnapovanja. Žena je išetala iz porodilišta u Biloksiju sa tek rođenom devojčicom. U bolnici se pretvarala da je medicinska sestra. Donela je bebu ovde, u Savanu, planirajući da je tu odgaji kao svoje dete. Naravno, njen muž je bio silno iznenađen kada se vratila iz tobožnje posete svojoj sestri, koja je živela na jugu, sa bebom u naručju. Ona mu je objasnila da je usput pronašla napuštenu bebu i da je to očigledno bio božji znak jer tokom osam godina braka nije uspela da zatrudni, iako su potrošili nekoliko hiljada dolara na lečenje neplodnosti.“ ,,I on je naseo na tu priču?“ „Nije, ali ju je voleo.“ Fibi se zaustavi pred semaforom. Dok je motor prigušeno brujao, začula je bat konjskih kopita. Skrenula je pogled u stranu i primetila kako jedan pripadnik policijske konjice ulazi u park.

„Kada je na vestima čuo da je jedna beba nestala iz porodilišta, odmah je shvatio šta se desilo. Pokušao je da razgovara sa svojom suprugom, Brendom En Fok, starom trideset četiri godine, ali ona nije htela da ga sluša. Zar nije video da beba ima njene oči, pitala je. Pozvao je njenu sestru, od koje je saznao da njegova supruga uopšte nije bila kod nje, a potom i njene roditelje koji su bili uplašeni i zabrinuti. A tada je, ne znajući šta drugo da uradi, pokušao da joj oduzme dete.“ Fibi zaustavi kola ispred nove lepo uređene poslovne zgrade. „Ona je uzela njegov revolver, naciljala mu u glavu i rekla mu da spusti dete jer njena bebica mora da spava.“ „Izgubila je kompas.“ „Baš tako“, odgovori Fibi, otvarajući vrata lifta i pritiskajući jedno od dugmadi. „Strahujući za bezbednost deteta, muž je spustio bebu i nastavio da se ubeđuje sa njom, ali je ona otvorila vatru.“ „Izgubila je kompas i otišla u tandariju.“ „Sjurila mu je nekoliko metaka u biceps, a onda se zaključala u sobu sa bebom i gurnula komodu ispred vrata. On je okrenuo SOS broj koji su u to vreme puštali na TV-u i ja sam nedugo nakon toga stigla na lice mesta kao pregovarač.“ „Da li je dete preživelo?“ „Jeste. Beba se izvukla živa i zdrava. Plakala je na sav glas i bila je iz- gladnela, ali joj nije falila ni dlaka s glave.“ Dok je govorila o tome, još je mogla da čuje plač tog detešceta. Bio je to zvuk koji joj se zanavek urezao u sećanje. „Nažalost, Brenda En Fok se nije izvukla. Nakon dva sata intenzivnih pregovora, nakon dva sata nade da ću uspeti da doprem do nje, zaključila je da je najbolje da digne ruke. Tako mi je rekla. Podigla je ruku, stavila cev na slepoočnicu i pritisnula obarač.“ Fibi izađe iz lifta i krenu kroz hodnik, prelazeći pogledom preko pločica na vratima, da bi se konačno zaustavila pred kancelarijom sa natpisom Kompas trevel. Bila je to mala prostorija sa dva radna stola koji su bili smešteni na suprotnim krajevima i izduženim pultom u zadnjem delu. Naokolo su bili postavljeni stalci sa mnoštvom šarenih brošura, a zidovi su bili ukrašeni velikim posterima egzotičnih destinacija. Odmah je prepoznala gospodina Foka, iako mu se kosa donekle proredila. Sedeo je za kompjuterom, sa naočarima ugneždenim na vrhu nosa, i lupkao po tastaturi. Kada je žena koja je sedela za pultom upitno skrenula pogled ka njima, Fibi odmahnu glavom i ustremi se pravo ka Fokovom stolu.

„Gospodine Fok?“ „Oprostite, trenutno sam zauzet. Možete li da sačekate nekoliko minuta? Ako vam se žuri, Šarlota će vas odmah primiti.“ „Oprostite, gospodine Fok, ali moram da razgovaram sa vama.“ Fibi stavi značku na dlan i ispruži ruku ka njemu. ,,Oh, pa dobro...“ Istog trenutka je primetila promenu na njegovom licu i u njegovom držanju. Zbunjenost je ustuknula pred spoznajom koju je smenio izraz čistog šoka. I senka dubokog bola. „Mi se poznajemo, zar ne?“, promuca Fok. „Vi ste... vi ste razgovarali sa Brendom kada je...“ „Tako je. U to vreme sam radila za FBI. Ja sam Fibi Maknamara, gospodine Fok. Sada sam zaposlena u policijskom odseku SavanaČetam. Ovo je detektiv Sajks.“ „Šta želite od mene?“ „Trebalo bi da porazgovaramo, gospodine Fok. Nasamo.“ On skinu naočari i spusti ih na sto. „Šarlota? Molim te, hoćeš li da zaključaš vrata i da staviš oznaku da smo na pauzi? Šarlota je moja verenica. Nemam šta da krijem od nje. Ona zna šta se desilo sa Brendom.“ Šarlota zatvori vrata, priđe radnom stolu i stade pored Foka. Bila je lepa i čvrsto građena. Po Fibinoj proceni, imala je četrdesetak godina. Njena šaka, ukrašena jednostavnim prstenom sa okruglim dijamantom, počivala je na Fokovom ramenu. „0 čemu je reč?“, upitala je. „Vas dvoje planirate da se venčate?“ „Da, za dve nedelje.“ „Sa srećom. Gospodine Fok, znam da ste doživeli veliku tragediju. Postupili ste ispravno, ali to nije bilo dovoljno. Niko od nas nije mogao da joj pomogne.“ „Ispravno?“ Fok grčevito stegnu Šarlotinu šaku. „Ne, nisam postupio ispravno.“ „Pite...“ „Nisam postupio ispravno“, ponovi on. „Da sam joj na vreme pomogao... Znao sam koliko je želela dete... ili sam bar mislio da znam“, ispravio se. „Ali ništa nisam učinio. Nisam video šta se dešavalo zato što nisam želeo da vidim. Mislio sam da smo lepo živeli. Stalno sam joj to ponavljao. Da imamo fin život, da nam je sve potaman, da nemamo razloga da se žalimo. Kupio sam joj mače, kao da je ono moglo da joj zameni...“ „Pite, molim te...“

Pit nemoćno odmahnu glavom. „Proveli smo deset godina zajedno, od toga osam u braku, a ja je uopšte nisam poznavao. Uopšte nisam shvatao koliko je to želela. Nisam video da ju je to grizlo iznutra, sve dok se nešto nije slomilo u njoj. Rekla mi je da će otići kod sestre, na nekoliko dana. Što da ne, pomislio sam. Neće više biti tako snuždena i neće više praskati bez razloga. Trebalo je da vidim da se nešto dešava, ali nisam. Zar nije trebalo da vidim da se nešto u njoj slomilo?“ „Ne mogu da vam odgovorim na to pitanje, gospodine Fok.“ „Da, nešto se slomilo, a ja uopšte nisam pokušao da joj pomognem. Nije mogla tako da živi. Nije mogla da se pomiri s pomišlju da ćete joj oduzeti to detešce.“ „Ovo je bilo baš zeznuto“, promrmlja Sajks kada su izašli na vazduh. „Strašno je kad nekog moraš da podsećaš na takve stvari.“ „Strašno je i kad nekog paćenika razneseš na paramparčad.“ Sajks se istog trenutka žacnu. „Oprosti, na trenutak sam se zaboravio.“ ,,U redu je. Šta misliš o Foku?“ „Nije te prepoznao kad si mu prišla, a tip koga tražimo bi sigurno znao ko si. Naravno, možda dobro glumi, ali mi ne deluje kao folirant. Ima finu ženu, pristojan biznis i sređen život. Čisto sumnjam da bi sve to stavio na kocku zbog osvete.“ „Slažem se.“ Fibi zavuče ruku u torbu i izvadi naočari za sunce. „Sle- deći razgovor koji treba da obavimo se tiče žene koja je nastradala prilikom pljačke banke. Trojica kriminalaca su, krenuvši iz Atlante, opelješili nekoliko banaka, a onda su okušali sreću ovde, u Savani, i uvalili se u nevolju. Policijska patrola je identifikovala njihove tablice i pozvala in- terventnu. U početnoj fazi je došlo do pucnjave i jedna žena je pogođena. Nakon nekoliko sati pregovora sam uspela da ih ubedim da je puste napolje, ali je bilo prekasno. Bila je mrtva pre nego što je stigla do bolnice.“ „Misliš da bi mogao da se sveti zbog nje?“ „Ko zna? Vredi proveriti.“ Ponovo je zavukla ruku u tašnu kada joj je zazvonio mobilni. I namrštila se kada je na displeju ugledala oznaku nei- dentifikovani poziv. „Fibi Maknamara.“ „Zdravo, Fibi.“ Dala je signal Sajksu koji se odmah pomerio u stranu kako bi sa svog mobilnog pozvao stanicu i zatražio triangulaciju. „Ko je to?“ „Tvoj tajni obožavalac, srce. Baš lepo od Roja što mi je ostavio tvoj broj. Hteo sam samo da te čujem, da proverim kako si. Delovala si snuždeno kad si jutros izašla iz stanice.“ Ona poče da pretura po torbi, pridržavajući telefon ramenom i

tražeći notes. „Posmatrao si me dok sam izlazila iz stanice? Ti baš imaš petlju kad se vrzmaš po mestima koja vrve od pandura.“ Džordžijska kadenca, pribeležila je. Zvuči zadovoljno i ironično. „Mogu da mi pijunu pod prozor. Znaš, Roj mi je rekao da se tucaš kao zečica.“ „Jesi li me zvao da bi me zasipao vulgarnostima ili imaš nešto da mi kažeš ?“ Seksualne aluzije i mačo nastup. Pokušava da me zaplaši, kao ženu. „Samo sam hteo da ubijem vreme. Naravno, ti nemaš vremena za gubljenje tako da sigurno već pokušavaš da lociraš poziv. Tehnologija je strava stvar, zar ne? Čovek može da ušeta u prodavnicu, kupi telefon sa već uplaćenim minutima, obavi poziv i baci aparat u grmlje. Tvoja devojčica ni jutros nije otišla u školu. Nadam se da nije bolesna.“ Fibi zadrhta ruka i notes joj pade na pločnik. Zažmurila je, jedva potiskujući bes koji joj je sevao u slepoočnicama. „Nije valjda da špijuniraš devojčice? Mislila sam da si iznad takvih stvari.“ Pokušavajući da zvuči što staloženije, čučnula je da dohvati notes i pri- beležila još nekoliko rečenica. Motri na moju kuću i porodicu. I hoće to da mi stavi do znanja. „Šta kažeš da se nas dvoje negde nađemo i da porazgovaramo licem u lice? Da isteramo stvari na čistac?“ „Sve u svoje vreme. Obećavam ti da ćeš sve saznati, kad kucne čas za to.“ „Ko je ona? Jesi li je voleo? Kako je umrla?“ „Već sam ti obećao da ću ti sve ispričati, kad dođe vreme. Znaš, mogao sam da smaknem tvog frajera onog dana kad ti je priredio romantičnu večeru na onom brodu. Držao sam ga na nišanu. Možda ću sledećeg puta uputiti hitac. Možda ću sebi dati zeleno svetio. Zdravo, Fibi.“ „Prekinuo je“, reče Fibi, okrenuvši se ka Sajksu. „Ostavi vezu otvorenu kako bi pokušali da lociraju signal.“ „Zvao je sa neregistrovanog aparata. Sigurno je bio u pokretu dok je pričao. Čula sam saobraćajnu buku. Do sada je bacio telefon. Previše je pametan da bi ga zadržao kod sebe.“ Ona se osvrnu naokolo, prelazeći pogledom preko ulice i okolnih izloga. Mogao je da bude bilo gde. Mogao je da sedi za volanom i da prolazi pored nje dok su razgovarali. Kako je mogla da zna? Lagano se uspravila i prelistala svoje beleške. „Mislim da je pandur.“ „Otkud ti to?“ „Pametan je i pun sebe.“

„Znači, tako definišeš pandure?“ „Hoće da nam pokaže da je pametniji i sposobniji od nas“, nastavi ona, lupkajući olovkom po notesu. „Kaže da je mogao da ubije Dankana dok smo večerali na njegovom brodu. Rekao je, doslovce, da ga je držao na nišanu, da je mogao da uputi hitac i da bi sledećeg puta sebi mogao da da zeleno svetio. Tim rečima.“ „Na šta bi... čekaj.“ Sajks se okrenu u stranu, prislanjajući mobilni uz uho. „Locirali su ga. Zvao je sa River strita“, rekao je nakon kratkog razgovora. „Išao je na zapad i tu su ga izgubili.“ „Bacio je telefon u vodu. Kao što je rekao, tehnologija je strava stvar. Mala investicija, ogroman učinak. Ali mi je bar nešto otkrio. Nije rekao mogao sam da pucam u tvog frajera, već mogao sam da uputim hitac. To je policijski ili vojni žargon.“ Podigla je ruku pre nego što je Sajks stigao da odgovori, marširajući preko pločnika i analizirajući prikupljene informacije. „Naravno, svako ko gleda TV može da pokupi taj žargon, ali mi je zvučao prirodno. Mislim da to nije rekao planski, već je naprosto hteo da me još jače nagazi pa mu je izletelo. A pomenuo je i zeleno svetio. To je još jedan od termina koje civili retko koriste. Sigurna sam da ima veze s policijom ili vojskom. Ili da je nekad imao.“ „Arni je čist.“ „Ne, to se desilo ranije, pre Arnija. Njegovi motivi su daleko dublji od motiva jednog razmaženog drkadžije i ženomrsca. Pravi trag se krije ne- gde među ovim papirima, sigurna sam u to. Moram da se javim Dankanu, da ga upozorim da bude na oprezu, a onda krećemo u lov na tog dripca.“ Ona se odsečnim korakom ustremi ka automobilu, grabeći usput mobilni telefon. Kao neka razjarena riđokosa furija, pomisli Sajks, očaran prizorom. „Razumem, gospođo“, promrmljao je i krenuo za njom. Bez prethodne najave i bez kucanja, Dankan banu u kuću Mame Bi. Nikad nije morao da kuca na ta vrata. Nekoliko puta ju je pozvao, ali pošto nije čuo ni radio ni TV, nastavio je pravo ka stražnjem tremu. Da je bila unutra, njeni verni prijatelji - kako je nazivala radio i TV - sigurno bi joj pravili društvo. Mama Bi nije volela tišinu. Ležerno je prošao kroz kuću, kao da je na svom terenu, i spazio je kroz kuhinjski prozor. Klečala je ispred cvetne leje. Na glavi je imala veliki slameni šešir ukrašen trakom sa upadljivim cvetnim dezenom, a preko širokih

darežljivih šaka su joj bile navučene neonskoružičaste baštenske rukavice. Njegovo srce istog trenutka zapljusnu mlaz tople prelivajuće ljubavi. Zahvaljujući toj ženi dobio je majku u vreme kada je već bio muškarac, porodicu kojoj se nikad nije nadao i dom koji nije pronašao ni na jednom drugom mestu. Znao je da će u frižideru zateći bokal sa čajem i da će nasmejana keramička krava na kredencu biti puna sveže ispečenih kolačića. Napunio je dve čaše ledenim čajem, stavio kolačiće na tacnu i spustio posluženje na kolica koja je potom odgurao do malog stola postavljenog ispod crvenog suncobrana. Ona je nešto pevušila dubokim blago promuklim glasom. Prepoznao je pesmu Zalivski bluz i, primetivši MP3 koji joj je bio prikačen za bluzu, zaključio da je pevala u duetu sa Otisom. Ispružio je ruku ka njenom ramenu, pažljivo da je ne uplaši, ali ga njene reči nateraše da odskoči od zemlje. „Šta tražiš ovde, momče? Opet dangubiš?“ „Mislio sam da me nisi čula.“ „I nisam.“ Bi isključi muziku dok se Dankan spuštao pored nje. „Ali i dalje bacaš senku. Uzeo si slobodan dan?“, upitala je, osmotrivši ga ispod gustih obrva. „Jutros sam imao posla oko onog skladišta, a za po podne sam zakazao još nekoliko sastanaka. Ali, kakva vajda od života ako čovek ne može da odvoji malo vremena da bi se udvarao ženi koja mu je ukrala srce?“ Bi se veselo osmehnu i ćušnu ga u grudi. „Mani me svoje slatkorečivosti. Bilo bi ti pametnije da mi pomogneš da počupam ovaj korov nego da mi se udvaraš.“ Iako joj je šešir zaklanjao lice, na slepoočnicama su joj se nazirale sve- tlucave graške znoja. Dovoljno se vrzmala po vrtu po toj omorini, pomisli on. „Pomoći ću ti, ali tek posle kratkog flerta uz čaj i kolače.“ Bi napući usne i skrenu pogled ka stolu. „Deluje primamljivo. Onda mi pomozi da ustanem.“ Kada su se smestili za sto, Bi ćušnu ružičaste rukavice u džep baštenske kecelje i otpi nekoliko okrepljujućih gutljaja čaja. „Baš je sparno“, prozborila je. „Po podne će biti još gore. Kakav te posao čeka? Hoćeš li biti u nekoj finoj rashlađenoj kancelariji ili ćeš morati da dreždiš napolju?“ „I jedno i drugo. Hteo sam nešto da te pitam, Mama Bi. Šta kažeš da letos konačno kreneš na ono krstarenje? Ili da otputuješ na neko drugo mesto, ako ti tako više odgovara.“

„Ovde mi je sasvim fino. Hoćeš li da mi kažeš šta ti se vrzma po glavi? Sigurno nisi došao ovde samo da bi flertovao sa mnom. Jesi li zabrinut zbog one riđokose? Fineas mi je rekao šta se desilo njenom bivšem mužu. I da si bio tamo kad je poginuo.“ „Bilo je... ne mogu to da ti opišem.“ Dankan zaćuta i dohvati šolju sa čajem. „Oko nas se dešava toliko zlih stvari, da ljudi više i ne primećuju u kako mračnom i opakom svetu živimo. Možeš li da spavaš, Dankane? Ako hoćeš, mogu da ti spremim neki čaj za smirenje.“ „Ne treba, Mama Bi. Znaš, taj tip tvrdi da je on ubio onog klinca. Onog mladića koji je nedavno banuo u prodavnicu i uzeo taoce. Fibi je uspela da ga nagovori da se preda, a on je pucao u njega čim je izašao. U pravu si, užasno brinem za nju. Naravno, ona zna šta radi, ali...“ „Kad ti je do nekog stalo, moraš da brineš.“ „Njena porodica je u kućnom pritvoru u Džons stritu dok ona pokušava da mu uđe u trag. Njena majka... ona još odranije ima ozbiljne probleme. Prošla je kroz tešku traumu.“ Malo-pomalo joj je predočio kompletnu priču. Ono što je znao i ono što je primetio i ono što je uspeo da zaključi sa strane. „Toj curi se baš nije posrećilo. Ženi je dovoljno teško kad mora sama da brine o detetu, a kad je školaju i druge nevolje, kao taj problem sa majkom, onda stvarno mora da ima mnogo snage i odlučnosti da bi iznela toliki teret.“ Bi se, utonula u misli, zagleda preko dvorišta. „Ne znam šta bih radila kad ne bih mogla da idem gde hoću. Kad ne bih mogla da svratim do komšiluka ili da se odvezem do pijace. Teško je živeti u strahu. I teško je nositi toliku odgovornost. To je užasno komplikovano, Dankane, čak i bez tih strahota koje su se izdešavale.“ „Policija ima ustanovljen obrazac koji uglavnom funkcioniše, ali je Fibi priča za sebe. Ona je stvarno posebna... kao lepak koji sve povezuje. Tačno zna šta radi. Video sam to još onog dana, čim je kročila u stan Kamikaze Džoa. Bila je... bila je kao magnet.“ „Ti si se baš zagrejao za nju.“ On se osmehnu i podiže čašu. „Izgleda. Samo što nam situacija baš ne ide na ruku. Teško je udvarati se ženi pod ovakvim okolnostima.“ Slegnuo je ramenima. „Ali, to može da sačeka. Sad je najvažnije da pronađemo tog kurvinog sina koji se okomio na nju.“ „Ako se ne varam, to je njen posao.“ Bi se zagleda u njega, zaklonivši lice šeširom. „ A tebi je naravno teško da ostaneš po strani i da je pustiš da se bavi svojim poslom.“

„Dobro, priznajem... u ovoj situaciji mi je sigurno teško. Mislim, kako do đavola... kako zaboga mogu da se držim po strani“, brže-bolje se ispravio kada je Bi začkiljila očima, „kada taj tip želi da je ubije. I ne samo to, već da je prethodno natera da što više propati. Ako ti je stalo do neke osobe, kako možeš da se držiš po strani i da posmatraš kako neko na sve načine pokušava da joj naudi?“ Bi prelomi kolačić i dodade mu jednu polovinu. „Znači, zato si došao ovde? Da te posavetujem šta da radiš?“ „Ne, ne baš. Znaš, ona me po mnogo čemu podseća na tebe. Radi ono što je po njenom mišljenju neophodno i stara se o svojoj porodici. I uopšte ne voli da joj neko sa strane soli pamet. Valjda pokušavam da pronađem način da joj pomognem a da ona pri tom ne plane jer ima opaku narav. Plašim se da ću je nečim isprovocirati i naterati je da me šutne samo zato što je previše ponosna ili previše besna.“ „Hmmm. Primećujem da i sa mnom primenjuješ sličnu taktiku. Kad si me video u vrtu, sigurno si pomislio: Mama Bi već predugo dreždi na suncu. Trebalo bi da sedne u hlad i da se osveži nekim pićem. I zato si sve unapred priredio kako ne bi morao da mi kažeš da batalim posao i kako bi izbegao nepotrebnu raspravu.“ Dankan razvuče usne u kez i gricnu svoju polovinu kolača. „Tako nekako.“ „Ti si bistar i namazan momak, Dankane. To sam oduvek cenila kod tebe. Zato sam sigurna da ćeš pronaći adekvatno rešenje. A sada diži zadnjicu i baci se na onaj korov dok ja sručim još jednu šolju čaja.“ „Razumem, gospođo.“ Dok je ustajao, u džepu mu zazvoni mobilni. „Fibi“, promrmljao je, bacivši pogled na displej. „Zdravo. Baš sam...“ Dok je dosipala čaj, Bi osmotri Dankanovo lice. Ona je previše dobro poznavala svog posinka da bi joj promakao taj munjeviti plamsaj u njegovim očima. Nije samo Fibi imala opaku narav, pomislila je. „Da, treba da sredim još neke poslove. Ne, ništa neću da odlažem. Nije mi... Zaboga, hoćeš li da prestaneš s tim? Ne, neću da slušam. Kao prvo, ne zaboravi da meni ne možeš da naređuješ zato što ne radim za tebe. Ne, ovog puta ćeš ti da zaćutiš. Nije mi ni na kraj pameti da menjam svoje planove zato što bi neki psihopata mogao da krene u lov na mene i sigurno ne nameravam da odjurim kući i da se zaključam unutra kao neka histerična šmizla. U slučaju da nisi primetila, imam sve što je potrebno da bih se ponašao kao muškarac.“ Bi odmahnu glavom i tiho uzdahnu. „Muški šovinista, kažeš? U redu, ako ti je tako lakše. Molim? Da me staviš pod policijski nadzor? Zarad mog dobra? To bih baš voleo da vi-

dim! U redu, videćemo ko ima veća muda! Naravno da ćemo popričati o tome, ali kasnije. Licem u lice. A sada me izvinite, poručnice Maknamara, jer sam užasno zauzet. Vidimo se kasnije.“ Prekinuo je vezu i nabio telefon u džep. „Hoće da otkažem sve obaveze, da se vratim kući i da se sakrijem unutra kao neki slabić. Preti kako će poslati policiju da me stave u kućni pritvor, zarad moje bezbednosti. Može da se slika s tim!“ „Koga to zoveš?“, upita Bi kada je ponovo zgrabio mobilni. „Tvog sina, a mog advokata. Baš me zanima kako će se Fibi dopasti...“ „Batali tu rabotu, tikvane. Vrati telefon u džep i idi da čupaš korov dok se malo ne ohladiš.“ „Neću dopustiti...“ „Ti nećeš da dopustiš ovo, ona neće da dopusti ono, bla, bla, bla. Tako možete u nedogled. Oboje morate da ohladite te usijane glave, pa ćete natenane da popričate kad se vidite, kao što ste se dogovorili. A dotada nema potrebe da uplićeš advokata i da još više zakuvavaš kašu. Ako za- tekneš pandure pred vratima kada se vratiš kući onda ćeš lepo da pozoveš Fineasa. A sada idi da opleviš onu leju.“ Deca, pomisli Ma kada je Dankan, gunđajući sebi u bradu, krenuo da izvrši zadatak. Zaljubljeni parovi su se često ponašali kao nadurena sva- dljiva deca. Ali, kada si zaljubljen, čak i svađe umeju da budu slatke. Nažalost, ona nije imala prilike da dugo uživa u tome.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE ibi je sedela u zbornici, crtajući dijagram na velikoj beloj tabli. Dok je skicirala grafikone, povlačila strelice i upisivala imena, svim silama je nastojala da iz misli potisne nedavni razgovor sa Dankanom. Tvrdoglavi mačo idiot. Dok mu je ona objašnjavala da mora da predu- zme neophodne i razumne mere predostrožnosti, on je samo baljezgao o svojim dragocenim mudima. Nikad ne bi pomislila da je takav. To je samo dokazivalo koliko je teško proceniti nečiji karakter. Ako mu taj psihopata raznese mozak, ili ta precenjena muda, sam će biti kriv. Morala je da prestane s tim, opomenula je sebe. Zatvorila je oči i nekoliko puta duboko udahnula, pokušavajući da se smiri. Nije smela da paniči jer se to neće desiti. Ako ona nije znala gde da pronađe Dankana, kako je to mogao da zna Rojev ubica? I, na kraju krajeva, zašto bi trošio svoje vreme i energiju i lutao gradom u potrazi za Dankanom? Zašto bi se izlagao riziku da ga neko primeti? Taj tip je bio previše pametan da bi se bavio takvim stvarima. On je imao pomno razrađen plan, bila je sigurna u to. I ne bi joj u onom razgovoru pomenuo Dankana da je on bio njegova primarna i neposredna meta. Naravno, i Dankan je mogao da se nađe na njegovoj listi za odstrel, ali će to sigurno ostaviti za kasnije. Morala je da se pribere jer je panika nikud neće odvesti. Samo je mirno i racionalno razmišljanje moglo da donese odgovore koje je tražila. U međuvremenu je odlučila da na tom slučaju angažuje još jednog detektiva i jednog iskusnog uniformisanog policajca. „Verujemo da je neidentifikovani počinilac povezan sa jednom od ženskih žrtava iz neke od ranijih kriznih situacija u kojima sam ja posredovala kao pregovarač“, započela je, nastavljajući da crta po tabli. „Znamo da je za jednu od svojih žrtava odabrao Roja Skvajera, koga je kidnapovao i ubio isključivo zbog njegove povezanosti sa mnom. Takođe znamo da vešto barata oružjem i eksplozivnim napravama. Znamo da je otišao u Hilton Hed, gde je oteo Roja i prebacio ga do Savane, jer je žrtvin auto, napušten i bez ikakvih F

tragova, kasnije pronađen na parkingu u blizini aerodroma, gde je počinilac verovatno ostavio vlastiti automobil ili iznajmio taksi. Međutim, i dalje ne znamo kako je stigao do Hilton Heda.“ „Detektive Piterse“, nastavila je, okrenuvši se ka jednom od prisutnih, „zamoliću vas da izvršite proveru svih vozila koja su iznajmljena u Savani i vraćena u Hilton Hedu, proveru svih jednosmernih železničkih, auto- buskih i avionskih putovanja na toj relaciji, kao i proveru svih povratnih karata koje su iskorišćene samo u jednom pravcu. Ko zna, možda je iznajmio i čarter, pod uslovom da mu je džep dovoljno dubok. Zato moramo da proverimo i sve privatne avionske letove, sa odredištem Hilton Hed, u poslednjih nedelju dana.“ „Zašto nije koristio svoja kola, u svim pravcima?“, upita Sajks. „Naravno, ako ih uopšte ima. U pitanju nije naročito duga relacija. Valjda bi mu to bilo jednostavnije nego da koristi žrtvina kola.“ „Ni to ne znamo. Možda nema svoja kola.“ „Ili možda...“, zausti novi član tima, policajac koji se zvao Nabli. „Možda njegova kola nisu odgovarala svrsi. Možda u njih nije mogao neo- paženo da spakuje vezanog odraslog muškarca i da se otisne na put dug pedesetak milja.“ „Da, možda njegova kola nisu bila dovoljno prostrana“, zamišljeno prozbori Fibi. „Možda ima neki od onih automobila bez gepeka tako da nije imao gde da sakrije žrtvu“, nastavi Nabli, grickajući isturenu donju usnu. „Ili je naprosto hteo da nas zbuni kako bi nam oduzeo što više vremena.“ ,,I to je moguće.“ Fibi dohvati flašicu sa vodom i otpi nekoliko gutljaja. „Imamo osnovanih razloga da verujemo da je subjekat prošao policijsku ili vojnu obuku. Očigledno je upoznat sa našim metodama pa je možda postupio tako da bi nam otežao posao. Da, sigurna sam da je dobro obučen. O tome svedoči i činjenica da je uspeo neopaženo da se prošvercuje kroz unutrašnji perimetar u incidentu sa Džonsonom, da pogodi svoju metu i da nestane sa mesta zločina.“ „Možda je bio u uniformi“, natuknu Sajks. „Ili je imao policijsku legitimaciju.“ „Da, to bi mu pomoglo da se provuče kroz kontrolne punktove i da uđe u zgradu u kojoj se nalazio stan Rijane Kertis. Zgrada je već bila eva- kuisana, a ona je izjurila napolje sa decom. Kasnije je priznala da se ne seća da li je zaključala vrata. Sledeće pitanje koje se nameće jeste zašto je odabrao baš taj stan i taj prozor?“ „Zato što je znao da to mesto ne predstavlja optimalan ugao i da se specijalci neće smestiti tu.“ „Slažem se“, potvrdi Fibi. „Ruže kojima je prekrio grob, za koje još

ne znamo gde su nabavljene, ukazuju da je počinilac bio emocionalno vezan za neku ženu, koja po svoj prilici više nije među živima. Ovo su imena ženskih žrtava iz svih kriznih situacija u kojima sam posredovala, bilo kao pripadnik ovog odseka ili kao agent Federalnog biroa.“ „Brenda En Fok, samoubica. Razgovarali smo sa njenim suprugom i on je čist. Brat i otac pokojnice žive u Misisipiju, a istraga je pokazala da su obojica u vreme Rojeve otmice i ubistva bili tamo. Trenutno nema nagoveštaja o postojanju drugih osoba koje su povezane s njom a koje bi imale motiv ili priliku da počine zločin. Ovo ovde su imena ostalih pripadnika policije i pomoćnog osoblja koji su učestvovali u toj akciji. Niko od njih se ne može na bilo koji način povezati sa Brendom Fok.“ „Možda počinilac nije direktno povezan sa bilo kojom od žrtava“, ubaci se Sajks. „Možda je u pitanju bivši policajac ili federalni agent kome se otkačila neka daska. Možda je odabrao neki od ovih slučajeva“, nastavio je, pokazavši glavom ka tabli, „i možda je odabrao vas, poručnice, zato što su mu glasovi u glavi tako naredili.“ „Onda će nam biti mnogo teže da mu uđemo u trag. Žrtva broj dva, hronološki posmatrano, zvala se Kristina Vendi. Bila je deo organizacije Suton - male, ekstremne i ne naročito uticajne terorističke grupe. Uprkos lošoj organizaciji i skromnim finansijskim sredstvima, uspeli su da okupiraju dom izvršnog direktora kompanije Golfstrim erospejs tokom prijema koji se tamo održavao i da zarobe petnaest osoba kao taoce.“ „Sećam se toga.“ Nabli ispruži prst ka njoj. ,,I vi ste bili tamo.“ „Jesam. Njihovi zahtevi bili su jednako radikalni, ekstremni i nebulozni kao i sama organizacija. Nakon dvanaest sati pregovora, tokom kojih smo saznali da je bar jedan od talaca ozbiljno povređen, ako ne i mrtav, taktička komanda je odlučila da zauzmemo zgradu.“ „Uspeli ste da ih nagovorite da prethodno oslobode decu i jednu trudnicu. I toga se sećam.“ „Otmičari su pustili dvoje maloletne dece, čiji je otac bio vlasnik kuće, i gošću koja je bila u sedmom mesecu trudnoće, čime je broj talaca bio smanjen na dvanaest. Dvojica pripadnika taktičke jedinice uspeli su da se uvuku kroz prozor na drugom spratu i da zarobe dvojicu otmičara. Vendi je otvorila vatru na policiju i poginula u oružanom okršaju. Četvrti terorista bio je uhapšen. Još je u zatvoru.“ I dalje se sećala urlika i pucnjave. Bilo je užasno. „Vendin otac je vojno lice. Nedavno je otišao u penziju. Nikad ničim nije pokazao da je na bilo koji način podržavao aktivnosti svoje kćeri i

da bilo koga okrivljuje za njenu smrt. Osim toga, u vreme zločina bio je daleko od Savane i Hilton Heda. Međutim, žrtva bi u ovom slučaju mogla da bude povezana i sa brojnim drugim pripadnicima vojne službe, kao i sa bivšim pripadnicima sada već rasformirane organizacije Suton.“ Fibi zabaci kosu i nastavi, „Zamolila sam federalce da nam priteknu u pomoć. Znam da je ovoj naš slučaj“, brzo je objasnila, primetivši izraze negodovanja na licima svojih kolega, „ali mi ne možemo da sprovedemo tako duboku i temeljnu istragu kao oni.“ „Sledeća na spisku žrtava je Filipa Delrej, koja je poginula u otmici automobila. Dvojica otmičara su njenu petogodišnju kći, koja je bila u kolima s njom, uzeli kao taoca. Policija je krenula za njima, sve dok se nisu zaustavili u jednoj garaži na zapadnoj strani. Pregovori su bili uspešni, dete je oslobođeno, a otmičari su se predali. Njen brat je u to vreme, kao pripadnik američke vojske, bio u našoj bazi u Nemačkoj. I njen brat i njen muž danas žive u Savani. Brat joj se zove Rikardo Sančes, a nakon vojne karijere se zaposlio u policijskoj konjici, gde se i dalje nalazi.“ „Lično ga poznajem.“ Uniformisani policajac podiže ruku. „Poznajem Rika Sančesa. On je čovek na svom mestu.“ „Nadam se da ste u pravu, ali ćemo ipak morati da ga saslušamo.“ Fibi je odmah bilo jasno da njen predlog nije naišao na odobravanje. Policajci nisu voleli da saslušavaju svoje kolege. „Ja ću porazgovarati s njim“, brže-bolje je dodala. „Sledeća na našoj listi je Andžela Brentajn. Ona je poginula u banci, u pokušaju pljačke. Bila je ranjena u početnoj fazi i otmičari su dugo odbijali da dopuste da joj se ukaže medicinska pomoć. Pustili su je tek nakon četiri sata pregovora, ali je preminula na putu do bolnice. Njen suprug, Džošua Brentajn, u to vreme je bio u Njujorku, na poslovnom putovanju. Devetnaest meseci nakon suprugine smrti ponovo se oženio. Trenutno je razveden. Nikad nije služio u vojsci ili policiji. Andžela Brentajn nema oca, braću, ni bliskih rođaka muškog pola.“ „O tome se mnogo pisalo“, priseti se Sajks. „Ne samo o pljački i ubistvu, već i o njihovom privatnom životu. Brentajn potiče iz stare ugledne imućne porodice. Sećam se da su u to vreme kolale glasine da ga je njena smrt poštedela neprijatnosti jer je razvod bio na pomolu.“ „Potrudiću se da ga što pre posetim. Pozorniče Lendou? Zamoliću vas da ponovo porazgovarate sa Rijanom Kertis, iz incidenta na Hič stritu. Pokušajte da izvučete što više detalja o onome što se dešavalo pre, za vreme i posle evakuacije. Zamolite je da se priseti svega što

može. Popričajte i sa ljudima koji žive u susednim stanovima. Odaberite nekoga ko će da pođe sa vama, koga god želite. Imate moje ovlašćenje. Detektive Sajkse, vas ću zadužiti da porazgovarate sa pripadnicima taktičke jedinice koji su učestvovali u toj akciji. Verujem da će sa vama biti opušteniji nego sa mnom. Objasnite im da nikome neću da stvaram probleme i da samo želim da proverim da li je neko od njih negde spazio nekog od pripadnika naše službe, u uniformi ili samo sa značkom, ko mu je delovao nepoznato. Ako primetite da neko od njih nije raspoložen za priču, pokažite im fotografije sa groblja Bonaventura, nakon što je Roj Skvajer odleteo u vazduh.“ ,,U redu, poručnice.“ „Hvala vam.“ Fibi klimnu glavom, primetivši kako Dejv ulazi unutra. ,,A sad na posao.“ Dejv pokaza ka njenoj kancelariji i ona bez reči krenu ka vratima. „Vidim da si poprilično odmakla s istragom. Jesi li uopšte spavala?“ „Probala sam, ali čim zatvorim oči sve mi se vraća. Vidim Roja na onom grobu i kako sve odlazi u tri krasna. Bolje je da ostanem budna i da radim. Tako se manje plašim. Čim se zaustavim, spopadne me beznađe.“ „Kako su tvoji?“ „Otkud znam? Koliko još dugo mogu da ih držim unutra? Naravno, mama je navikla“, dodala je, sa gorkim osmehom na licu. „Ali, šta ćemo sa ostalima? Uskoro izlazim na teren da porazgovaram sa svedocima, sa svima koji su u nekoj vezi sa četiri ženske žrtve. Moraće da iskrsne neki detalj. Sigurna sam da ću bar nešto pronaći.“ „Povedi nekog od ljudi iz obezbeđenja.“ „Ne mogu. Svi već imaju svoja zaduženja. Jedni motre na kuću, a drugi moraju da sprovode Džozi i Kartera do posla i da paze na njih.“ Spopala bi je mučnina već pri samoj pomisli na to. Mučnina u glavi, mučnina u srcu i mučnina u stomaku. „Što je najgore od svega, znam da nećemo moći još dugo ovako. Znam da je nemoguće da toliki broj ljudi danonoćno motri na nas.“ „Zasada su tamo, a o ostalom ćemo razmišljati kasnije. Kako je Ava? I ostali? Kako se drže?“ „Svi odreda, uključujući i Avu, drže se najbolje što mogu. Mogao bi da je pozoveš ili da svratiš. Sigurno će joj biti lakše kad te vidi.“ „Hmmm.“ Dejv ćušnu ruke u džepove. „Krenuo bih s tobom, ali imam sastanak u gradskoj većnici. Da možeš da izvučeš nekog iz šešira, bilo koga, za koga bi se odlučila?“ Možda, možda će on ili Ava odlučiti nešto da preduzmu pre nego što oboje ne odu u penziju, pomislila je, ali nije bila spremna da se

kladi u to. „Sajks je čvrst i pouzdan, ali sam ga baš zato i poslala da popriča sa specijalcima. Odabrala bih Liz. Liz Albertu. Znam da njen odsek nema veze s ovim, ali je sposobna, pouzdana i ima dobro uho. Međutim, ne znam na čemu trenutno radi i da li...“ „Pokušaću to da sredim, a ti napravi pauzu od desetak minuta i javi se kući. Sigurno će ti biti lakše kad se uveriš da je sve u redu.“ ,,U pravu si. I ti bi mogao da im se javiš. I tebi će biti lakše.“ Našle su se sa Sančesom u Forsajt parku. Stajali su u senci razgranatog stabla dok je njegov pastuv zurio u njih svojim krupnim pametnim očima. Vazduh je bio težak od omorine tako da se gusta smeđa konjska dlaka presijavala od vlage. Sančesov rejon se nalazio u neposrednoj blizini vile Maknamara, razmišljala je Fibi. Dovoljno blizu da je muškarac obučen u uniformu policijske konjice mogao nesmetano da motri na njen dom, ne pobuđujući ni trunku sumnje. Po njenoj proceni, Sančes je bio visok oko metar i sedamdeset. Imao je snažno nabijeno telo i čvrstu tvrdoglavo isturenu vilicu. Ako se dobro sećala, muškarac sa bejzbol kačketom koji je zviždao ispred njene kuće bio je za četiri-pet centimetara viši. Ali, da li je obratila dovoljno pažnje na taj detalj da bi mogla da bude sigurna? „Nije marila za kola“, prozbori Sančes, prisećajući se tragedije koja je zadesila njegovu sestru. „Samo je htela da Marisu izvuče napolje. Počela je da se bori i opire kako joj ne bi odveli dete, a oni su je izboli nožem i ostavili je da iskrvari nasred ulice.“ „Vi ste bili u Nemačkoj kada se to desilo?“ upita Liz. Sančes klimnu glavom. „Dali su mi odsustvo kako bih došao na sahranu. Mislio sam da će moja majka skapati od tuge. Moj zet je takođe bio slomljen od bola. Danima je tumarao naokolo kao živi leš.“ „Tada ste imali samo devetnaest godina. Trebalo je da postanete specijalista za oružje.“ „Nameravao sam da postanem profesionalni vojnik, da vidim svet i da se borim za svoju zemlju. Ali, kada se to desilo našoj Fili... odlučio sam da stavim tačku na vojnu karijeru i da se vratim kući.“ „Dve godine kasnije ste stupili u policijsku konjicu.“ „Tako je.“ Sančes sumnjičavo začkilji očima. „0 čemu je reč, poručnice Maknamara? Zlikovac koji je ubo nožem moju sestru je i dalje u zatvoru, zar ne? Niste valjda došli da mi kažete da uskoro treba da izađe?“ „Ne, nije to u pitanju. Pozorniče Sančes, možete li da nam kažete

gde ste bili sinoć? Između jedanaest uveče i tri ujutru?“ „Mogao bih“, odgovori on sporim jednoličnim glasom, „ali prvo hoću da znam zašto vas to zanima. Zašto me pitate gde sam bio u vreme kada je onaj tip odleteo u vazduh na groblju Bonaventura?“ „Kao što ste rekli, jedan čovek je odleteo u vazduh na groblju Bonaventura. Baš zato vas i pitam.“ „Kakve to veze ima sa mnom?“ „Dobro, onda ću vas pitati nešto drugo. Niste mi rekli kako se vaša se- stričina spasla tog dana kada vam je sestra poginula.“ „Rekao sam vam. Ti gadovi su ubili Fili zato što nije htela da im dopusti da joj odvedu ćerkicu. Policija ih je sustigla ispred neke garaže i oni su se zatvorili unutra, zajedno sa Marisom. Policajci su opkolili zgradu, naterali ih da puste moju sestričinu i da se predaju.“ „Ko ih je nagovorio da se predaju?“, upita Fibi. „Policija.“ Konj zabaci glavu, nazrevši nervozu u Sančesovom glasu. Sančes automatski ispruži ruku i pomilova životinju po obrazu kako bi je smirio. „Panduri su joj spasli život. Shvatate kakvi su to ljudi? Ljudi koji su kadri da ubiju majku koja pokušava da zaštiti svoju ćerkicu? Šta je moglo da ih spreči da isto urade i nemoćnom detetu? Ali, policajci koji su došli na lice mesta su uspeli da spasu Marisu. Baš zato sam i odlučio da napustim vojsku i da postanem policajac.“ Ne, Sančes svakako nije imao nikakve veze sa slučajem na kome su radili, pomisli Fibi. Ispod oka je pogledala u Liz i shvatila da je i ona delila njeno mišljenje. „Ja sam vodila pregovore sa otmičarima ispred one garaže.“ „Vi?“ Sančesovo lice na trenutak preblede, a onda mu se boja vrati u obraze, još dublja i tamnija. „Uopšte nisam znao da je neko pregovarao s njima“, promucao je dubokim usplahirenim glasom. „Niste se raspitivali oko detalja?“ „Kada sam stigao kući, svi su bili u šoku. Svi su bili slomljeni od bola. Niko od nas nije mogao da poveruje da se to stvarno dešava. A onda sam morao da se vratim u bazu, da odslužim rok. Kada sam napustio vojsku i vratio se nazad, nisam imao snage da razmišljam o tome. Nisam imao snage da se osvrćem za sobom. Hteo sam... hteo sam...“ „Da postanete jedan od onih koji spasavaju život, koji pomažu ljudima u nevolji?“, ubaci se Liz. „Da, gospođo“, promuca on. „Pitali ste me gde sam sinoć bio. Bio sam sa svojom devojkom, u njenom stanu. Evo, zapisaću vam podatke.“ Sančes izvadi olovku i notes. „Ovde imate njeno ime, broj telefona i adresu. Da li vas još nešto zanima?“

„To bi bilo sve, pozorniče Sančes. Hvala vam.“ Kada je Fibi uzela cedulju, Sančes zavuče ruku u džep i izvadi novčanik. „Marisa sad ima deset godina. Imam njenu sliku, ako želite da je vidite.“ Otvorio je novčanik i Fibi se zagleda u ljupku devojčicu tamne kose i tamnih očiju. „Prelepa je.“ „Da, liči na majku.“ Sančes vrati novčanik u džep i ispruži ruku u znak pozdrava. „Hvala vam, poručnice. Hvala vam u ime moje sestre.“ „Čudni su putevi gospodnji, zar ne?“, upita Liz dok su koračale širokom stazom, vraćajući se ka Fibinim kolima. „Ti si tom čoveku promenila život. Nikad ranije se niste sreli, nikad niste razmenili ni reči, ali je on, bar delimično, postao to što jeste zahvaljujući nečemu što si ti uradila pre pet godina.“ „Možda, ali moj posao ima i tamniju stranu. Zbog nečega što, po nečijem uverenju, jesam ili nisam uradila nekog drugog dana dvoje ljudi je izgubilo život.“ Liz primeti da je Fibin pogled bio uperen ka Džons stritu. „Hoćeš da svratiš, da proveriš kako su?“ „Neću. Idemo sad do njenog muža, koliko da dovršimo formalnosti i da precrtamo taj slučaj sa spiska. A odatle nastavljamo pravo kod Brentajna.“ Kako se ispostavilo, gospodin Delrej je bio čovek blagog pogleda i krotke naravi. Nakon pet minuta razgovora Fibi je zaključila da on ne bi mogao ni bubicu da zgazi, a kamoli da nekog čoveka hladnokrvno digne u vazduh. Džošua Brentajn je ostavljao sasvim drugačiji utisak. Kada su ušle u zgradu u kojoj se nalazila njegova kancelarija, ostavio ih je da punih dvadeset minuta čekaju na prijavnici. Sa prozora se pružao prelep pogled na reku. Srditi modroplavi oblaci su nadirali sa severoi- stoka, nagoveštavajući oluju. Kada ih je njegova vitka nalickana sekretarica konačno uvela u kancelariju, obrele su se na mestu koje je pre podsećalo na salon nekog otme- nog doma nego na poslovni prostor. Spoj elegancije i moći je savršeno odražavao prirodu muškarca koji je delovao kao da je bio rođen u tom besprekorno skrojenom odelu. Blagi zalisci su otkrivali visoko aristokratsko čelo, a u prodornim pronicljivim očima nije bilo osmeha koji je lebdeo na njegovim usnama. „Drage moje dame, oprostite što ste toliko čekale.“ Brentajn se odgurnu od masivnog stilskog stola i ispruži ruku ka ugaonoj garnituri i nekoliko stolica sa visokim naslonom. „Danas sam pretrpan obavezama. Ne mogu da dignem glavu od posla.“

„Hvala vam što ste nas primili, gospodine Brentajne. Ja sam poručnica Maknamara, a ovo je detektivka Alberta.“ „Izvolite, sedite. Moram priznati da ne mogu da pretpostavim čime sam zaslužio da me posete dve tako zanosne predstavnice javnog reda i mira.“ „Postoji mogućnost da je pljačka banke tokom koje je vaša supruga tragično izgubila život povezana sa slučajem na kome trenutno radimo.“ „Ozbiljno?“ Brentajn se zavali na naslon i zagleda se u njih, sa izrazom učtive zbunjenosti. „Možete li da mi kažete nešto konkretnije?“ „Istraga je u toku tako da je to sve što smem da vam kažem. Prema podacima koje smo pronašle u dosjeu, niste bili u Savani kada je vaša supruga poginula.“ „Tako je. Bio sam u Njujorku, na poslovnom putu.“ Fibi se diskretno osvrnu. ,,S obzirom na prirodu vašeg posla, sigurno često putujete.“ „Tačno. ,,A banka u kojoj je vaša supruga nastradala? Ako sam dobro zaključila, vi u to vreme niste obavljali svoje poslovne ili privatne transakcije preko te banke?“ „Ne, nisam. Oprostite, poručnice, ali zaista ne shvatam zašto mi postavljate takva pitanja. U kakvoj vezi to može da bude sa slučajem na kome trenutno radite?“ „Moramo samo da potvrdimo neke detalje. Shvatam kako se osećate, gospodine Brentajne, i iskreno se izvinjavam što moramo da vas podse- ćamo na tragediju koju ste doživeli.“ Mada ne bih rekla da si ti to doživeo naročito tragično, pomislila je. Za razliku od sirotog Foka koji je bio vidno uzdrman dok se prisećao Brendine smrti. ,,U svakom slučaju, izjave svedoka potvrđuju da je gospođa Brentajn imala račun u toj banci i da je, štaviše, tog dana otišla tamo sa namerom da podigne kompletan iznos i da ugasi račun. Da li možete nešto da nam kažete o tome, gospodine Brentajne? To se desilo pre više od tri godine, a mi još nismo uspeli da dobijemo uvid u dokumentaciju o toj transakciji.“ ,,A šta treba da vam kažem?“ Brentajn nervozno slegnu ramenima. „ Andžela je imala zaseban račun. Bio je to novac za njene sitne lične hirove, da tako kažemo. Nekoliko hiljada dolara. Sudbina je htela da iz nekog razloga baš tog dana odluči da poseti banku i da se zatekne tamo baš u vreme pljačke. Sudbina je često surova, drage moje dame.“

„Vi niste znali za taj račun?“ „Ne kažem da nisam znao. Kažem da je to bio njen mali privatni fond. Nešto kao kasica prasica.“ „Oprostite, ali ne shvatam zašto bi suprugi muškarca koji se nalazi u tako zavidnoj finansijskoj situaciji bila potrebna kašica prasica.“ „Valjda zato što je, poput većine žena, htela da se oseća samostalno.” „Ali, prema podacima iz dosjea, vaša supruga nakon udaje nigde nije radila. Nije bila zaposlena, je l’ tako?“ „Ne, nije.“ Brentajn podiže ruku sa naslona, napravivši gest koji se mogao protumačiti kao gubitak strpljenja. „Imala je dosta obaveza kod kuće. Vodila je domaćinstvo, dočekivala zvanice, radila za razne dobrotvorne organizacije. Ne znam šta još očekujete da vam kažem i pošto zaista ne vidim kuda ovaj razgovor vodi, zamolio bih vas da...“ „Ali, zašto bi odjednom podigla celokupan iznos?“, nastavi Fibi. „To je bio detalj koji mi je privukao pažnju dok sam iščitavala dosje. To me je nateralo da povežem taj slučaj sa istragom koju trenutno vodimo. I dalje mi ne ulazi u glavu zašto bi...“ „Nažalost, ni vi ni ja to ne možemo da je pitamo.“ „Nažalost, ali me ipak zanima vaše mišljenje. Da možda nije nameravala da vas iznenadi nekim poklonom ili da potroši taj novac na neku žensku ludoriju? Kad se ja domognem para, uvek ih straćim na neku glupost. Sigurno je imala neku blisku prijateljicu. Mi žene se najradije po- veravamo prijateljicama. Njima možemo da ispričamo sve one luckaste stvari koje ne govorimo svojim muževima.“ ,,I dalje ne vidim zašto vam je to bitno.“ „Možda ste u pravu. Možda sam zalutala na pogrešan kolosek pa se bavim tričavim detaljima. Dobro, onda ću vas pitati nešto konkretnije, nešto što bi stvarno moglo da nam bude od pomoći. Možete li da nam kažete gde ste bili sinoć, između jedanaest uveče i tri ujutru? Učinite nam tu uslugu i odmah ćemo vam se skloniti s očiju.“ U prostoriji zavlada ledeni tajac. „Uopšte mi se ne sviđaju implikacije ovog razgovora“, procedi Brentajn nakon desetak sekundi. „Ali, nema tu nikakvih implikacija! Oprostite ako sam ostavila takav utisak. Samo bi nam bilo od koristi da znamo gde ste bili u to vreme. U suprotnom...“ Fibi skrenu pogled ka Liz. ,,U suprotnom bi i mene mogli da zaintrigiraju tričavi detalji“, odvrati Liz sa širokim osmehom, „pa bismo morale da vam oduzmemo još dragocenog vremena.“ „Do jedanaest sam bio u pozorištu sa jednom prijateljicom, a posle toga smo otišli na piće. Vratio sam se kući oko jedan ujutru. Ako imate još nekih pitanja...“

„Samo još jedno. Ime vaše prijateljice. Kako bismo mogle da stavimo tačku na dalje ispitivanje i da vas ostavimo na miru.“ „Ketrin Nordik.“ Brentajn energično ustade. „A sad ću vas zamoliti da napustite moju kancelariju. Ako imate još pitanja, pozvaću svog advokata.“ „Nema potrebe za tim. Još jednom se izvinjavamo što smo vas naterale da se prisetite bolnih uspomena i zahvaljujemo vam na vremenu koje ste nam posvetili.“ Dok su se udaljavale od prijavnice, Liz skrenu pogled ka Fibi. „Taj tip mi se uopšte ne dopada.“ „Ni meni. Uobraženi snob. Ali, zar nije zanimljivo što nije hteo da zucne ni reči o njenim prijateljicama i o bankovnom računu? Reci mi, Liz, da si kojim slučajem udata za trulog bogataša, da li bi štekovala pare na vlastiti račun i zbog čega?“ „Zbog sigurnosti, u slučaju da taj truli bogataš odluči da me otkači ili da ja odlučim da otkačim njega.“ ,,A ako je brak već u krizi?“ „Najbolja prijateljica bi to sigurno znala. Čini mi se da tu ima još nečeg, draga moja. Da ja imam tako hladnog i arogantnog muža, koji pri tom očigledno voli svima da komanduje i sve da kontroliše, sigurno bih se potrudila da osnujem tajni fond, za svaki slučaj. I ako taj muž, povrh svega, svakog časa ide na poslovna putovanja dok ja ostajem kod kuće da bih aranžirala cveće i posećivala snobovske restorane sa njegovim poznanicama...“ „Vanbračna veza, koliko da se razbije monotonija.“ „Izgleda da nas dve nismo samo zanosne već i prilično cinične predstavnice javnog reda i mira.“ „Hmmm.“ Fibi se zamisli nad tom mogućnošću dok su se spuštale liftom. „Čisto sumnjam da je pokojnicu smatrao ljubavlju svog života. Čini mi se da mu njena smrt nije naročito teško pala, da ju je naprosto precrtao, kao što bi u svom rokovniku precrtao otkazani poslovni sastanak. Ali, ako je ona imala ljubavnika, nekoga zbog koga je bila spremna da mu okrene leđa i da krene ispočetka... onda je svakako imala dobar razlog da obije kasicu-prasicu.“ „Samo što je izabrala pogrešno vreme i pogrešno mesto. Tip koji je pucao u nju i njegovi pajtaši su na doživotnoj, ali to teško može da predstavlja utehu za ucveljenog ljubavnika. On je morao da pronađe još nekog krivca.“ „Pogotovo ako se ima u vidu da su svi ostali izvukli živu glavu. Samo je ona poginula. Zato što ih nisam ubedila da je na vreme puste napolje.“

„Zato što nisi mogla da ih ubediš“, ispravi je Liz. ,,I ja sam pročitala dosje, Fibi.“ „Ako je neki muškarac stvarno bio zaljubljen u nju i ako ga je grizla savest zato što je ona tog dana zbog njega otišla u tu banku, to što ja nisam mogla da ih ubedim, njemu ništa ne bi značilo. Moramo da uđemo u trag prijateljicama Andžele Brentajn, da porazgovaramo sa njenom frizerkom, sa ličnim trenerom, sa ljudima kojima se nesrećne žene obično ispovedaju. Ako je imala ljubavnika, neko je morao da zna za to.“ „Najbolja prijateljica je sigurno znala. Mislim da imam ideju kako možemo da je pronađemo.“ Liz izvadi telefon dok su prolazile kroz predvorje, napuštajući zgradu. „Imam prijatelja koji radi kao novinar. Zamoliću ga da pronađe reportaže o njihovoj svadbi. Najbolja drugarica joj je verovatno bila deveruša, a čak i da nije, sigurno se nalazila na spisku zvanica.“ „Ti si kao dobra vila, Liz. Imaš rešenje za svaki problem.“ „To je mislio i tip s kojim sam živela, sve dok mu jednog dana nisam pokazala vrata.“ Glinis Kolbi je bila visoka vižljasta plavuša obučena u džins i lanenu košulju. Bila je fotograf po profesiji i imala je privatni atelje koji se nalazio na trećem spratu renovirane kuće na Grin Skveru. Prostorija je bila pretrpana mnoštvom rekvizita među kojima su se naročito isticali ogromna šolja za čaj i armija plišanih igračaka. Čim su ušle unutra, pozvala je svog asistenta - niskog muškarca sa ko som vezanom u konjski rep i anđeoskim osmehom, koga je zvala Dab i zamolila ga da im donese nešto za osveženje. „Još mi užasno nedostaje. Prošlo je više od tri godine, ali nikako ne mogu da se naviknem. Ponekad ugledam nešto u izlogu i pomislim: 'Moram ovo da pokažem Endži’, a onda se setim da ona više nije tu.“ U glasu su joj podrhtavale emocije kojih je Džošua Brentajn očigledno bio lišen. „Dugo ste se poznavale?“, upita Fibi. „Još od četrnaeste godine. Glin, Endži i Dab. Bilo je to naše malo ne- raskidivo trojstvo, samo bez trunke svetosti. Nameravali smo da se zajedno vinemo do zvezda.“ „Upoznata sam sa vašim radom“, ubaci se Liz. „Snimili ste seriju fotografija za moju rođaku, dok je bila trudna. Slike su stvarno fantastične. A posle porođaja vas je ponovo pozvala, da je slikate sa sinčićem. Imate sjajnu reputaciju. I potpuno zasluženu, rekla bih.“ „Pa, dobro nam ide... je l’ tako, Dabe?“

Dab spusti čaše na sto i stisnu još šaku. „Došli ste da se raspitate o Endži? Ona je bila najljupkiji deo našeg trojstva. Bila je naš anđeo.“ „Kovali smo grandiozne planove“, nastavi Glinis. „Endži se specijalizovala za venčanja, a ja sam slikala trudnice i decu. Mislili smo da je to dobar način da razvijemo biznis. Ako se dobro pokažemo ljudi će nas zvati da ovekovečimo sve bitne momente u njihovim životima. Endži je obožavala da slika venčanja. Imala je sjajno oko za te stvari. A Dab...“ „Meni su prepustile vođenje posla.“ „Stekla sam utisak da Andžela nakon udaje nije radila.“ „Nije, zato što se Džošui nije sviđalo da radi. I, što je još važnije, nije mu se sviđalo da se druži sa nama.“ Glinis skrenu pogled ka Dabu i sugestivno izvi obrve. „Mislio je da loše utičemo na nju.“ „Mene je mrzeo još više nego tebe“, natuknu Dab. „Prokleti homofob.“ Glinis ga vragolasto ćušnu u mišicu. „Ah, ti uvek moraš da budeš na prvom mestu. Mene je podjednako mrzeo. Znaš da me je nazivao droljom.“ ,,A mene je nazivao muškom droljom, što je, moraš priznati, snažniji kompliment. Upoznali su se na jednom od venčanja koje je radila“, objasni Dab. „Gala-prijem, ugledne zvanice. Tada smo prvi put kročili među elitu. Bio je to veliki pomak za nas.“ „Tada smo još bili novi. Radili smo tek osam meseci.“ „Endži je bila lepa kao san. Zato sam malopre rekao da je bila naš anđeo.“ ,,I beskrajno šarmantna. Ali je Džošua uspeo da je obori s nogu.“ Gli- nis ispruži ruke u stranu i napravi teatralan polukružni pokret, ilustrujući svoje reči. „Počeo je da je zasipa cvećem, naročito roze ružama, koje je najviše volela. Vodio ju je na romantične večere i egzotične izlete. Verili su se u roku od šest nedelja, a tri meseca kasnije Andžela je postala gospođa Brentajn.“ „Tada je krenulo“ , procedi Dab kroz stisnute usne. „Džošua je počeo da je nagovara da napusti posao. Zašto bi slikala venčanja, objašnjavao je, kada će, ako je to venčanje dovoljno važno, biti tamo kao zvanica?“ „A, osim toga, kao njegova supruga imala je mnoštvo novih obaveza i bla, bla, bla.“ Glinis ozlojeđeno slegnu ramenima. ,,I ona ga je poslušala, zato što ga je obožavala i što je htela da mu udovolji. Njemu se nije dopadalo što se druži sa nama pa se trudio da to po svaku cenu spreči. Brentajn je majstor za manipulisanje. Viđali smo se samo kada bi Endži, pod ovim ili onim izgovorom, nakratko uspela da utekne od kuće. Ili smo izlazili na večeru kada je on bio na putu.“

„Opasne veze“, natuknu Dab. „Kada se upustila u vanbračnu vezu?“ Glinisine oči se raširiše od čuđenja. „Otkud vam to?“ „Saznale smo, ali bismo volele da nam vi kažete nešto više.“ „Endži se nije upuštala u jeftine veze. Nije bila od te vrste žena. Džošua je uvek morao da istera po svome. Sve je moralo da bude kako on kaže. Nije je puštao da diše i ona je postajala sve nesrećnija. Očekivao je da ona u svakom trenutku bude tu za njega, ali je on mogao da radi šta god mu na pamet padne.“ „Polako, tigrice“, reče Dab, masirajući Glinisino rame. „Dobro.“ Glinis polako udahnu. „Njegovo ponašanje joj je sve teže padalo, a on nije hteo ni u čemu da popusti. Odbio je da ide kod bračnog savetnika, čak je i njoj zabranio da ide na terapije kada bi utonula u depresiju. U to vreme Endži više nije imala nikakve prihode. Sve se vodilo na njegovo ime. Kada je shvatila da razvod predstavlja jedini izlaz, počela je da svraća ovde nekoliko puta nedeljno, ili češće, kada bi uspela da se izvuče. Postavljala je kulise, radila u mračnoj komori i na kompjuteru, sve što bi nam zatrebalo. Plaćali smo joj u kešu.“ „Tada je upoznala tog tipa. Nije htela da nam kaže ko je on, ni gde i kako su se sreli, ali smo videli da je srećna.“ Dab izvadi plavu pamučnu maramicu i pruži je svojoj prijateljici. „Ponovo je podsećala na onu staru Endži.“ „Kada se to desilo?“ „Šest meseci pre nego što je poginula. Zvala ga je Lanselot. Naravno, to mu nije bilo pravo ime.“ „Kako su održavali kontakt?“ „Preko mobilnog telefona. Neregistrovanog, sa unapred uplaćenim minutima. Rekla je da je to bila njegova ideja, je l' tako, Dabe?“ „Da, rekla je da se on razume u te stvari. Ali, ona više nije sa nama a ljudi koji su odgovorni za njenu smrt su na robiji. Čemu onda ove priče? Zašto bismo kopali po njenoj intimi?“ „Zato što bi to moglo da nam bude od pomoći u istrazi koju trenutno vodimo. Možete li da nam kažete nešto više o muškarcu sa kojim je bila u vezi?“ „Pa... mislim da je imao gajbu na zapadnoj strani. Tamo su se sastajali.“ Glinis skrenu pogled ka Dabu, koji kratko klimnu glavom. „Videla sam je dan pre nego što se to desilo. Mislila sam da će da poleti od sreće. Rekla mi je da je odlučila da napusti Džošuu i da zatraži razvod. Čim to obavi, udaće se za Lanselota. Podići će svoju ušteđevinu i preseliti se u Rino, kako bi ispunila početni uslov za

pokretanje brakorazvodne parnice. Htela je da stvar što pre privede kraju. Uvek je bila takva kad bi nešto naumila.“ „Znate li još nešto o njemu? Bilo kakav detalj? Čak i ono što može da deluje beznačajno.“ „Mislim da je vežbao, fanatično. Pomenula je da je bio građen kao stena i da je radio na svom telu. Čak je i njoj savetovao da treba malo da očvrsne.“ „I imao je plave oči“, priseti se Dab. „Jednog dana mu je kupila plavu ragbi majicu. Sećam se da je rekla da će se slagati sa njegovim očima. I pomenula je da je umeo da kuva.“ „Tačno“, promrmlja Glin. „Rekla je da joj je izgledao užasno seksi dok je spremao večeru. Sećam se da me je ta opaska iznenadila, jer se nije uklapala u sliku koju sam stvorila o njemu.“ „Zbog čega?“ „Pa, na osnovu onoga što je pominjala, ili na osnovu utiska koji sam stekla, delovao mi je kao ultramačo tip. Iskreno da vam kažem, bila sam pomalo zabrinuta. Oboje smo bili zabrinuti za nju. Taj tip je delovao kao sušta suprotnost u odnosu na Džošuu pa nam je palo na pamet da je zato odlepila za njim. Znate, nešto kao psihološka povratna sprega. Pastuv vrele krvi, sirov, pun fizičke snage. I plavokošuljaš.“ Fibi je upitno pogleda. „Pa znate... prostog porekla, iz radničke klase“, objasni Glin. „Po čemu ste to zaključili?“ „Zato što ga je ponekad nazivala svojim plavim vitezom. Naravno, možda je aludirala na boju njegovih očiju, ali sam stekla utisak da je u pitanju ovo drugo.“ Ili je možda aludirala na boju njegove uniforme, pomisli Fibi. „Taj tip je počeo da je ubeđuje da napusti Džošuu i da se uda za njega. Nije mogao da se pomiri s pomišlju da ona deli postelju s drugim muškarcem, iako su Endži i Džošua još pre toga batalili bilo kakve seksualne kontakte. Rekla nam je da je Lanselot bio izbezumljen od ljubomore i da je insistirao da se što pre razvede i da bude samo njegova. Mislim da joj je njegova ljubomora prijala zato što se ponovo osećala kao žena, zato što je osećala da je nekome stalo do nje. Što je bilo sasvim razumljivo, jer joj je to užasno nedostajalo u braku sa Džošuom. Ali, ja sam strahovala da je jedan problem samo zamenila drugim, da bi i taj tip mogao da je izmanipuliše.“ „Trebao joj je predah“, ubaci se Dab. „Trebalo joj je malo vremena da ohladi glavu i trezveno razmisli o svemu, ali se taj tip ponašao prema njoj kao da je boginja i pružao joj osećaj da je nezamenljiva i

neuništiva. Da joj se ne može desiti ništa loše dok je on pored nje. Tako joj je obećao.“ „Ali se desilo“, tiho izusti Glinis. „Desilo se ono najgore.“ „Da li je pokušao da stupi u kontakt sa vama nakon tragedije?“ „Ne.“ „Znate li gde su njeni fotoaparati?“, upita Fibi. „Prenela ih je kod Gospodina Misterioznog. Ne znam šta se posle toga desilo s njima. Imala je dva aparata i neko vreme sam vršljala po Internetu i po antikvarnicama, nadajući se da ću ih pronaći ako ih je taj tip prodao. Volela bih da ih imam, kao uspomenu na nju.“ „Mislite da biste ih prepoznali?“ „Sigurno, ako bih mogla da ih uzmem u ruke. Endži je na dnu oba aparata nacrtala mali ružin pupoljak roze boje. To je bio njen zaštitni znak. Najviše je volela roze ruže.“ „Roze ruže, baš kao na grobu na kome je Roj poginuo“, promrmlja Fibi kada su napustile atelje. Bila je preplavljena naglim prilivom energije, ohrabrena pomišlju da su konačno imali neki trag. „Lanselot je, očigledno, čovek koga tražimo.“ „Da. Sad samo treba da pronađemo plavookog snagatora koji dobro kuva i koji živi na zapadnoj strani. Ili je tamo živeo pre tri godine. Prosto ko pasulj.“ ,,I koji je pri tom pandur. Kako li se pandur sa zapadne strane sreo sa tužnom princezom iz Gaston strita?“ Fibi zatvori oči, premotavajući podatke koje su upravo prikupile. „Ona se bavila dobrotvornim radom i vrzmala se po otmenim mestima. Panduri često tezgare u privatnom obezbeđenju. Treba da proverimo ko je sve vratio značku u poslednje tri godine. Naravno, u pitanju je mlađi muškarac, između trideset i četrdeset godina. Verovatno je napustio službu kako bi mogao u potpunosti da se posveti svojoj osvetničkoj misiji.“ „Ako idemo u pravom smeru, Endži je sigurno imala mobilni, mobilni kojim je komunicirala sa svojim ljubavnikom, kada je ušla u onu banku. Njena imovina je sigurno pripala zakonitom suprugu.“ „Da.“ Fibi zahvalno pogleda u Liz. Kako je mogla da previdi taj detalj? ,,U pravu si. Ako je telefon dospeo u Brentajnove ruke, on je sigurno proverio dolazeće i odlazeće pozive. Ali, pustićemo ga da se malo prži, pa ćemo se kasnije vratiti do njega.“ Dok su ulazile u automobil, Fibi podiže pogled ka istočnom nebu. Oluja je bila na pomolu.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE ožda je bio pripadnik neke srodne službe, vojske ili čak neke paravojne formacije“, objašnjavala je Fibi, „ali sam gotovo uverena da imamo posla sa policajcem. Gari Kuper je glumio šerifa, zar ne? On nikad ne gubi, ni Grejs Keli ni svoju čast. Tako je bar trebalo da bude. Ali tog fatalnog dana, koji je trebalo da predstavlja njihovo simbolično venčanje, tog dana kada je Andžela Brentajn trebalo da povrati svoju samostalnost, da okrene novi list i da se baci u zagrljaj svog ljubavnika, došlo je do oružanog okršaja u kome je izgubila život. Naravno, nju su ubili loši momci, ali sam ja, u njegovom umu, imala učešća u tome jer sam stajala po strani i nisam ništa preduzela, ili nisam dopustila drugima da nešto preduzmu. Ja sam se, po njegovom uverenju, ponela isto kao preplašeni građani koji su odbili da pomognu Kuperu. Krivica motivisana kukavičlukom je jedna od vodećih tema tog filma.“ „Tebi se ne može pripisati ni krivica ni kukavičluk“, natuknu Dejv. „Ne u tvojim očima, ali je Andželin ljubavnik očigledno izveo drugačiji zaključak. Ne smemo smetnuti s uma da je on već pune tri godine opsednut tom tragedijom. Imao je dovoljno vremena da razradi svaki detalj. Lanselot nije samo nabio rogove svemoćnom kralju, već je postao i Ginevrin miljenik i spasilac. On ju je izbavio kada Artur to nije mogao ili nije želeo da učini. Taj tip na sebe gleda kao na mitskog junaka ili, što je još važnije, Andželinog junaka. I zato ne može da se pomiri sa neuspe- hom ili sudbinom. Neko je morao da bude kriv za ono što se desilo. I tako je odlučio da krivicu pripiše meni.“ „Naravno, to nije sve. Grob na kome je ubio Roja takođe nosi izvesnu simboliku. Džoslin Ambiso je bila devojka koja je umrla nekoliko dana uoči venčanja. Utopila se u reci za vreme jedne oluje. Navodno je pokušala da pobegne na ostrvo Tajbi, gde ju je čekao tajni ljubavnik, umesto da izađe pred oltar sa muškarcem za koga je otac nameravao da je uda. Taj tip očigledno voli simboliku. Anđeo koji bdi nad grobom, na šta aludira i njeno ime, žena koja beži u susret svojoj istinskoj ljubavi i grob preplavljen ružama roze boje. Zasipa me tim simbolima kao da mi baca mrvice koje će me odvesti do njega. Zato što želi da znam zašto to radi. Ja to moram da saznam kako bi njegova osveta dobila pravu težinu.“ M

„Potrudiću se da što pre dobiješ spisak imena.“ „Džošua Brentajn. On sigurno neće hteti da prizna da ga je žena varala. To bi okrnjilo njegov ugled i ponizilo ga u javnosti. Njemu je vlastiti ponos daleko bitniji od života dvoje stranaca i svih koji bi u budućnosti mogli da se nađu na meti.“ „Možda neće svojevoljno priznati tu činjenicu, ali bi mogao da je potvrdi.“ Dejv naheri glavu i zagleda se u nju. „Ako veruje da ti već znaš za to.“ Fibi se osmehnu. ,,U pravu si. Hvala ti što si me podsetio. Mislim da bih mogla da ga uverim da znam više nego što sam spremna da priznam.“ „Odmah ću proveriti koliko će im vremena trebati da prikupe informacije koje su ti potrebne.“ „Hvala ti, Dejve. Ja ću za to vreme da se javim kući, da ih obavestim da ću možda zakasniti.“ Ona izađe napolje, ali pre nego što je stigla da se javi svojoj porodici, Dejv pomoli glavu kroz vrata kancelarije. „Na odseku za ljudske resurse je pao sistem. Trebaće im nekoliko sati da ga srede.“ „Zaboga, šta smo radili dok nije bilo kompjutera? Valjda imaju podatke i na papiru?“ „Naravno, ali koliko će ti vremena trebati da prikupiš te podatke vršljajući po arhivu? Mislim da je pametnije da se osloniš na tehnologiju. Prošetaj do kuće, proveri kako su tvoji i večeraj s njima. Javiću ti čim podignu sistem.“ „Dobro, dobro. Šta kažeš da pođeš sa mnom? Možemo zajedno da večeramo.“ Poziv je bio više nego primamljiv, pomisli Dejv, ali je Fibi delovala previše iscrpljeno. „Odložiću poziv za drugi put. I ja ću da skoknem do kuće, da se častim pivom i pogledam utakmicu. Ako si na dobrom tragu, a po svoj prilici jesi, uskoro bismo mogli da stavimo tačku na ovaj košmar. Zato idi kući i napuni baterije pre nego što krenemo u finalni obračun.“ Čim je izašao napolje, Dejv je zažalio što nije dopustio Fibi da ga odbaci do kuće. Iako je trebalo da pređe samo tri bloka, teško da će uspeti da stigne pre prvog naleta oluje. Do đavola, kad smo već kod toga, mogao je da prihvati i onaj poziv na večeru. Mogao je da svrati do tamo i da se lično uveri kako se Ava držala. Tako bi manje brinuo... Ali, nije bio pravi čas za to, opomenuo je sebe. Ava je bila usred

krizne situacije. Kao i svi ostali. Kad ju je prvi put sreo, već je bila verena. Uopšte mu nije trebalo da se zaljubi u nju. Ali se jeste zaljubio. Naravno, ništa nije preduzeo po tom pitanju, prisetio se, ćušnuvši glavu između ramena kako bi se zaštitio od vetra. Ostao je porodični prijatelj. Dobri stari Dejv. Par godina se borio sa svojim emocijama, a kada je dobila dete, uspeo je da objasni sebi da ne može da bude zaljubljen u srećno udatu ženu i majku. Da, uspeo je da ubedi sebe da se odljubio, u toj meri da je čak re- šio da se i sam oženi. A onda se Ava razvela. Ali, opet nije bio pravi čas jer je sada on bio u braku. Rastrzan na dve strane i moren zdravom dozom grižnje savesti. Iako se iz petnih žila trudio da njegov brak uspe i mada je davao sve od sebe da ne izneveri svoju suprugu, znao je da će Ava zauvek ostati tu. A sada, taman kad je počeo da razmišlja, taman kad je počeo da se nada da će možda, konačno... sada su se ona i svi koji su živeli sa njom našli pod opsadnim stanjem. Zar je imao drugog izbora osim da ostane porodični prijatelj? Dobri stari Dejv koji se po ko zna koji put vraćao u svoj prazan dom kako bi večerao hangrimen konzerve. Sa jecajućim violinama u pozadini. Vetar je duvao u sve snažnijim naletima, povijajući i njišući grane, dok je grabio preko pločnika, ozlojeđen vlastitim samosažaljenjem. Da nije pustio mozak na otavu, mogao je pre polaska da skine odelo, da navuče trenerku i da otrči do kuće. Džoging bi mu prijao iz najmanje dva razloga. Malo bi razgibao mišiće i izbacio bi te deprimirajuće emocije kroz znoj. Pre nego što je prešao prvi blok iznad njegove glave sevnu prva munja, praćena pretećim praskom groma. Dok je nova munja palacala na nebu, ubrzao je korak, rešen da se vrati kući pre nego što ga udari grom ili natopi pljusak. Ako ništa drugo, vetar je donosio dugo očekivanu svežinu. Nad gradom se čitavog dana nadvijala nepodnošljiva omorina. Kada je ugledao svoju kuću, koraci mu postadoše još hitriji i odsečniji. Već je zamišljao kako će odmah da se raskomoti i da otvori hladno pivo. Skrenuo je na kućni prilaz i pohitao ka vratima. Tada je iza leđa začuo kratko prodorno tu-tu! i osvrnuo se preko ramena, nabacivši osmeh na lice kada je primetio kako nalickani crveni sportski automobil skreće na ivičnjak.

Bila je to njegova komšinica Megi Grant. Dvostruka raspuštenica, željna flerta. Iako je obično, sa blagom primesom postiđenosti, tolerisao njene romantične nasrtaje, ovog puta nije imao nerava za to. Želeo je samo da što pre uleti u kuću, da se zatvori unutra i da sat vremena bude sam sa sobom. Mahnuo je rukom i nastavio ka kući. Ona ponovo zatrubi, bip-bip-bip!, ovog puta još upornije. Dejv ubaci ključ u bravu i okrenu ga, još jednom joj domahnuvši. „Juhu, Dejvide! Baš mi je drago što te vidim. Baš sam razmišljala kako mi treba par snažnih muških ruku.“ Još samo deset sekundi, razmišljao je. Još samo deset sekundi i pobeći će unutra, izvan njenog domašaja. „Oprosti, Megi, zvoni mi telefon. Samo da...“ „Molim te, samo časak. Imam milion torbi. Gde mi je bila pamet? Avaj meni, pljusak samo što nije počeo! Hoćeš li da budeš moj heroj i da mi pomogneš da ovo prebacim unutra?“ Ona otvori gepek, uputivši mu raz- oružavajući osmeh. „Molim te?“ „Naravno.“ Some, slabiću, idiote, gunđao je u sebi. „Nema problema.“ „Biće opaka oluja.“ Megi koketno zabaci kosu. „Ovakve noći su kao stvorene za sklapanje nežnih prijateljstava, uz čašu finog opojnog vina.“ Divno, nema šta! Sad će još morati da joj objašnjava da njemu te večeri nije bilo do nežnih prijateljstava i opojnog vina, pomislio je dok je silazio niza stepenice. Na pločnik se sručiše prve debeljuškaste kapi kiše. Vetar poče da huči i fijuče i on prigušeno opsova kada je začuo kako se ulazna vrata otvaraju uz prodoran tresak. Na trenutak se našao u dilemi. Da li da dovrši prokleto dobro delo ili da pojuri nazad i zatvori vrata? Dok se okretao ka kući, naginjući ka ovoj drugoj opciji, primetio je muškarca koji je stajao na suprotnoj strani ulice. Plava bejzbol kapa, naočari za sunce, vindjakna. A onda se čitav svet rasprsnuo. Fibi nije znala kako je trebalo da se oseća kada je ispred svoje kuće ugledala Dankanov automobil. Sa jedne strane, bila je preplavljena olakšanjem što se konačno uverila da je Dankan bio živ i zdrav, ali je istovremeno bila i razjarena što je tog jutra bio tako nespreman za saradnju. Kada je ušla u kuću, utekavši od nadiruće oluje, začula je veseli smeh svoje ćerkice. Bilo joj je teško da ostane besna kada je primetila

koliko je njena mezimica bila srećna. Nastavila je pravo ka salonu i ugledala Karli, Kartera i Dankana kako, opruženi na podu, igraju monopol. Karli je, po svoj prilici, pobeđivala svoje suparnike. „Nemoguće da opet moram da stanem na tvoje polje“, žalio se Dankan. „Kockice su nameštene. Ovo je obično sra... obična prevara.“ „Hteo si da kažeš bezobraznu reč.“ Dankan se vragolasto iskezi. „Koju to?“ „Srrraa...“ „Karli En Maknamara!“ Karli priguši kikot i okrenu sa ka vratima, sa savršeno bezazlenim izrazom na lišcu. „Zdravo, mama. Razbijam ujka Kartera i Dankana u monopolu. Da vidiš samo šta im radim!“ „Vidim, mila. Gde su ostali?“ „Žene su u kuhinji, gde im je i mesto.“ Karter se obesno isceri, pokazavši oba reda zuba. „ A i ti bi mogla da svratiš do tamo i da nam doneseš nešto za grickanje.“ „Ma, nije valjda?!“ Fibi spusti torbu na stolicu, priđe svom bratu i čuknu ga po glavi. „Zvoni kao prazna tikva. Da ima nečeg unutra, ne bi tražio grickalice pre večere. Na kojoj ti“, dodala je, okrenuvši se ka Dan- kanu, „verovatno nameravaš da ostaneš.“ „Poziv primljen i prihvaćen. Hoćeš li i mene da čukneš po tintari?“ Plamsaj u njegovim očima joj je govorio da je bio u sličnom raspoloženju kao i ona, mada je to vešto prikrivao. Dobro, ostaviće to za kasnije, odlučila je. „Ako zaslužiš. Kako si proveo dan? Jesi li obavio svoje neod- ložne poslove?“ „Jesam. A ti?“ „I ja sam ponešto obavila.“ „Zašto si ljuta na Dankana, mama?“ „Mogla bih da navedem poduži spisak razloga, ali neću da vam kvarim raspoloženje. Idem gore da se presvučem, a vi se spremite za večeru. Karli, kad razbucaš ove diletante, pomozi baki da postavi sto, a gospoda će posle da pokupe posuđe i da ga operu.“ „Ima li ona neko zaduženje?“, upita Dankan Karli. „Imam... da se javljam na telefon“, odbrusi Fibi, začuvši kako joj mobilni zvoni u torbi. „Fibi Maknamara“, rekla je, prislanjajući aparat uz uho. Boja joj istog trenutka nestade sa obraza, kao da je neko ugasio sijalicu koja joj je obasjavala lice. Dankan je već bio na nogama kada je drhtavim glasom promucala, „Šta se desilo? Kako...“ Okrenula im je leđa i krenula ka vratima. „Koliko loše? Ne, nisam.

Gde? Odmah krećem.“ Kada se ponovo okrenula ka njima, lice joj je bilo staloženo, ali su joj oči bile pune strepnje. „Moram da idem.“ „Ali, samo što si stigla...“ „Znam, dušo. Žao mi je.“ Ona se nagnu ka Karli i snažno je zagrli. „Oprosti, mila. Hoćeš li da skokneš do kuhinje i da kažeš baki da ne mogu da ostanem na večeri? Potrudiću se da se što pre vratim.“ „Je li se nekom nešto desilo?“ „Čika Dejv je imao nesreću, pa moram do bolnice da proverim kako mu je. I to odmah.“ Karline oči se ispuniše suzama. „Je l’ mnogo povređen?“ „Nadam se da nije. Odmah su ga prebacili u bolnicu i lekari vode računa o njemu. Moram da idem, dušo. Reci baki da ću se javiti čim saznam kako je čika Dejv. Kartere“, rekla je kada je Karli otrčala ka kuhinji. „Ne brini, paziću na njih. Šta se desilo? Saobraćajka?“ „Ne.“ Ona ga očajno stegnu za mišice. „Molim te, neka niko ne izlazi napolje. Ostanite ovde i čuvajte se. Javiću se.“ „Odvešću te“, ubaci se Dankan. Shvativši da je besmisleno da se raspravlja s njim, ona se ustremi pravo ka vratima. „Prebacili su ga u Memorijalnu. Postavio je eksploziv. Prokleti kučkin sin je postavio eksploziv na Dejvova vrata. Ili bar tako pretpostavljaju. Još ne znamo...“ ,,Saznaćemo“, jetko procedi Dankan. „Živ je“, promrmlja Fibi dok je Dankan okretao volan, izlazeći na ulicu. „Mora da bude živ.“ Nervozno je prebacivala telefon iz ruke u ruku, kao da se plašila da će on svakog trenutka pozvoniti i pokopati njene nade. „Morao je da uđe unutra da bi postavio eksploziv. Taj tip je bio u Dejvo- voj kući, Dankane.“ „Što ne znači da može da uđe i kod vas, Fibi.“ „Samo zato što smatra da nema potrebe za tim.“ U njenom glasu se nazirala mešavina straha, bola i grižnje savesti. „To mu, iz nekog razloga, trenutno nije u planu. Da je želeo da se uvuče kod nas, ne bi me upozorio. Očigledno ima nešto drugo na umu, ali prvo želi da me što više povredi. Da me potpuno slomi pre nego što pređe na završnu fazu. I uspeva u tome, Dankane. Sluđena sam od brige.“ Kada su se zaustavili pred bolnicom, Fibi mahnito potrča ka odeljenju hitne pomoći. Zaustavila je prvu medicinsku sestru na koju je naišla, ćuš- nula joj značku pod nos i upitala: „Dejvid Makvi?“ „Moraćete da proverite kod...“ „Ne, vi ćete proveriti. I to odmah.“

„Poručnice.“ Ona se munjevito okrenu i primeti Sajksa. „Gde je? U kakvom je stanju?“ „Prebacili su ga u salu. Nisam uspeo mnogo da saznam, ali sam popričao sa bolničarima koji su ga dovezli. Slomljena ruka, opekotine, snažan udarac u glavu. To ih najviše brine. Možda ima unutrašnje povrede. Bio sam u stanici kad su nam javili. Odmah sam dojurio ovde.“ „Postavi stražu ispred ulaza. I odredi dvojicu ljudi koji će ga pratiti u stopu.“ „To je već obavljeno.“ Sajks klimnu glavom kada se Dankan zaustavio pored Fibi. „Poručnice, imamo svedoka. Jednu komšinicu. Prilično je uzrujana, ali je zaradila samo nekoliko posekotina. Trenutno je zašivaju.“ „Hoću da je vidim čim završe. Detektive... Bule, treba odmah da odeš do Dejvove kuće, da popričaš sa ekipom koja vrši uviđaj. Znam da ti je teško da ga ostaviš, ali mi treba neko od poverenja. Obećavam da ću ti javiti čim nešto saznam“, rekla je, stisnuvši mu ruku, „ali je sad najvažnije da odeš tamo. Zato što tebi najviše verujem.“ „Dobro, shvatam.“ Sajks utučeno protrlja lice. „Kad se probudi, reci mu da sam bio ovde i da naši ljudi motre na bolnicu. I prenesi mu da ćemo dati sve od sebe da što pre stavimo tačku na ovaj haos.“ „Hoću, Bule. Hvala ti.“ „Zašto ne sedneš?“, brižno reče Dankan kada je Sajks napustio ode- ljenje. „Ne mogu da sedim. Naučila sam da čekam, ali je ovo previše, čak i za mene. Moram bar nešto da saznam.“ Ona mu grčevito stegnu ruku kada je primetila kako bolničari guraju kolica. Pojurila je ka njima i ugledala povrede na Dejvovom licu. Posekotine i opekotine i duboku ranu na levoj slepoočnici. Čaršav kojim je bio prekriven bio je pun krvi. „Kako je? Gde ga vodite?“ „Vi ste član porodice?“ „Da.“ „Na operaciju“, odgovori mladi lekar, žustro koračajući ka liftu. „Ima unutrašnje krvarenje. Obavestićemo vas kako je čim završimo.“ Fibi mahnu rukom ka dvojici policajaca u civilu. „Oni idu s vama“, rekla je glasom koji nije tolerisao bilo kakve prigovore. Potom se okrenula ka svojim kolegama. „Budite ispred operacione sale. Doći ću čim obavim razgovor sa svedokom.“ Pomerila se u stranu dok su bolničari ubacivali kolica u lift. Kolica

na kojima je ležao čovek koji joj je bio kao otac. „Ovo je najbolja i najopremljenija bolnica u gradu.“ Dankan utešno spusti ruku na njeno rame. „Jedna od najboljih u čitavoj državi. Biće mu dobro.“ „Dođe mi da puknem od muke. Ne mogu da čekam, Dankane. Ne mogu da podnesem pomisao da...“ Ona nemoćno zaćuta. „Trebalo je da postavimo obezbeđenje ispred njegove kuće. Svako ko me poznaje zna koliko mi Dejv znači.“ „Hajde, izbaci to iz sebe.“ Dankan je okrenu ka sebi i nežno je zagrli. „Biće ti lakše.“ Privila se uz njega, tresući se kao prut i tražeći pribežište u njegovom čvrstom toplom zagrljaju. „Plašim se, Dankane. Užasno se plašim. Zato što ne znam šta da preduzmem.“ „Onda se samo nasloni na mene i pokušaj da se smiriš.“ „Ostaćeš ovde?“, upitala je, još čvršće ga stegnuvši. „Ostaćeš ovde, sa mnom?“ „Naravno.“ On joj podiže bradu i zagleda joj se pravo u oči. „Ostaću s tobom, dokle god želiš.“ Ona tiho uzdahnu i nasloni glavu na njegovo rame. Bilo je tako utešno, shvatila je, što je konačno nekome mogla da prepusti da bude hrabar i snažan umesto nje. Što nije morala sama da prolazi kroz to. „Mislim da sam zaboravila kako je to kad imaš nekog uz sebe.“ Ona se blago odmaknu. „Hvala ti što si tu, Dankane. I što mogu da se oslonim na tebe.“ Tada je primetila kako Megi izlazi iz ordinacije. „To je Dejvova komšinica.“ Duboko je udahnula, spremajući se za ono što je sledilo. „Hajde, idemo. Megi?“, prozborila je kada joj je prišla na nekoliko koraka. Megi se prenu i skrenu pogled u stranu. Kada je spazila Fibi, briznula je u plač i sručila se u njeno naručje. „Sve je u redu, Megi. Smiri se.“ Dok je Fibi šarala pogledom, tražeći neko privatnije mesto, Dankan joj spusti ruku na rame i povede ih ka stolicama na drugom kraju hodnika. „Hajde, sedite ovde“, rekao je. „Doneću vam kafu.“ „Da, kafa će nam prijati“, odsutno promrmlja Fibi. „Megi, prestani da plačeš. Je l’ me čuješ, Megi?“ Uhvatila je prestravljenu ženu za ramena i blago je protresla. „Molim te, prestani da plačeš kako bismo mogle da popričamo.“ „Dejvid... sigurno je mrtav. Oh, gospode! Samo da nije...“ „Dejvid je živ, Megi. Odveli su ga na operaciju. Lekari vode računa o njemu, a ti se priberi i ne histeriši. Hajde, duboko diši. Što laganije i što

dublje. Radi ono što ti kažem i sve će biti u redu. Dogovoreno? Tako. Sad je već bolje, zar ne? Moraš da mi ispričaš šta se desilo, od samog početka.“ „Ne znam.“ Megi je očajno kršila ruke, boreći se sa jecajima. „Uopšte ne znam šta se desilo.“ „Onda mi reci ono što znaš. Bila si sa Dejvom, je l’ tako? Ispred njegove kuće?“ „Ne... ovaj, da. Mislim, pre toga sam bila u gradu sa jednom prijateljicom. Sa Deli. Sećaš se Deli? Bile smo zajedno kod Dejvida kad je prošlog leta pravio roštilj u dvorištu. Izašle smo na ručak i u šoping. Taman sam se vratila kući, baš kad je počela oluja, i videla sam Dejvida.“ Ona prekri lice šakama, ali joj Fibi energično skloni ruke u stranu. „Shvatam da si uznemirena, Megi, ali moraš sve da mi ispričaš. Gde je bio Dejv kad si ga ugledala?“ „Na kućnom prilazu. Išao je ka vratima. Ja sam bila u kolima. Pritisnula sam sirenu i on mi je mahnuo. Htela sam da ga zamolim da mi pomogne oko prtljaga pre nego što se sruči pljusak, pa sam ponovo zatrubila i izletela napolje da ga dozovem. Već je počelo da grmi. Videla sam da je izvadio ključ i ubacio ga u bravu, ali se okrenuo kad sam ga pozvala. Dejv je pravi kavaljer.“ Fibi joj ćušnu papirnu maramicu u ruke, trudeći se da zadrži strpljenje. „Nije ušao u kuću?“ „Krenuo je... krenuo je nazad da mi pomogne. Tada su se vrata otvorila. Sećam se da su se vrata širom otvorila, valjda zbog vetra. Mislim da je već spustio ruku na bravu, ali je krenuo nazad da mi pomogne. A onda su... Gospode bože! Onda su vrata eksplodirala.“ Megi obrisa suze i zgnječi vlažnu maramicu. „Kunem se da pojma nemam šta se desilo. Znam samo da sam pala, kao da me je neko gurnuo iz sve snage. Pala sam na zemlju i izgrebala kolena i...“ Ona ispruži ruku, pokazajući zavoje. „Stavili su mi pet kopči. Ali Dejvid... Dejvid je...“ „Izvoli, Fibi.“ Dankan se zaustavi pored nje, pružajući joj čašu sa kafom. „Gospođo, mislim da bi i vama prijala kafa.“ ,,0h, hvala.“ Megi instinktivno zabaci kosu. „Baš ste ljubazni. Gospode... sigurno grozno izgledam.“ „Sasvim dobro izgledate“, reče Dankan utešnim glasom, spuštajući posudice sa pavlakom i kesice sa šećerom na stočić za kojim su sedele. „Nisam znao kakvu kafu pijete.“ „Sa mnogo šećera“, odgovori Megi. „Ah, doneli ste mi ovaj u roze ke- sicama. Taj najviše volim. Je l' i vi radite za policiju?“

„Ne, gospođo. Slučajno sam se zatekao ovde. Ostaviću vas da popri- čate sa Fibi.“ ,,0h, molim vas... možete li da ostanete sa nama? Možda sam nametljiva, ali se užasno plašim. Biće mi lakše ako i vi budete u blizini.“ „Megi, ovo je Dankan. Dankane, hoćeš li da nam se pridružiš? Dakle, Megi, koliko je vremena prošlo od trenutka kada su se vrata otvorila do trenutka kada si čula eksploziju?“ „Gospode! Otkud znam? Valjda nekoliko sekundi. Pet-šest sekundi. Sećam se da je Dejv zastao. Da, baš tako. Kad su se vrata otvorila, zastao je i osvrnuo se, kao da je razmišljao da li treba da se vrati i da ih zatvori. U stvari, mislim da je već krenuo nazad. Napravio je nekoliko koraka ka kući kada... Zaboga, Fibi! Pa, on je mogao da... Da se vratio nazad...“ „Srećom, nije se vratio. Ti si ga pozvala da ti pomogne i to mu je spasio život. Trebalo bi da stvari sagledaš u tom svetlu, Megi. Zahvaljujući tebi, on je sada u bolnici, umesto na nekom mnogo gorem mestu.“ „Gospode...“ Na Meginom licu se ukaza čitava paleta emocija. Šok, užasnutost, olakšanje, ponos. „Uopšte nisam razmišljala o tome. Bila sam potpuno smućena i odsečena od straha.“ „Kažeš da tokom popodneva nisi bila kod kuće? Jesi li primetila neku sumnjivu osobu ili neki sumnjiv detalj pre nego što si otišla?“ „Nisam. Napustila sam kuću u dvanaest i petnaest. U startu sam kasnila petnaestak minuta, a Deli se užasno ljuti kad ne stignem na vreme. Zato sam toliko žurila, da verovatno ne bih primetila čak i da je postojalo nešto sumnjivo.“ ,,A tokom jutra?“ „Čitavo jutro sam provela u kući. Mama me je zvala telefonom, pa smo se zapričale. Zato sam i kasnila. Moja mama baš zna da razveže. Kad smo završile razgovor, uletela sam u kola i odvezla se pravo do tržnog centra. Zakasnila sam samo nekoliko minuta, ali me je Deli svejedno izribala.“ Megi ispusti dug saosećajan uzdah i otpi gutljaj kafe. „Možda si gledala kroz prozor dok si razgovarala sa majkom“, natuk- nula je. „Ili si primetila neki nepoznat auto ili nepoznato lice kada si izjurila napolje.“ „Mislim da jutros na ulici nije bilo žive duše. Niko ne voli da izlazi napolje po takvoj omorini, izuzev... Primetila sam jednog poštara, ali to valjda nije ništa čudno. Poštari moraju da rade i po omorini, zar ne?“ Fibi je uhvati za ruku. „Gde si primetila tog poštara, Megi?“