Nora Roberts ili J.D.Robb - Tačno u podne $

„Ne, ne još... ali bi mogao diskretno da se raspitaš kako se snalazi na novom poslu, s kim se viđa i kuda se kreće. I da saznaš da li se ovih dana vrzmao po mom kraju. Arni ima dug jezik“, dodala je. „Ako on stoji iza tih gadosti, sigurno će pred nekim da se izlaje. Pred nekim sa kim pije ili radi.“ „Pokušaću nešto da iščeprkam.“ „Hvala ti. Hvala ti, Bule.“ Time je obavila glavni deo posla, zaključila je. Ali je mogla da učini još nešto. Vratila se u kancelariju i počela da sastavlja zapisnik. Pribeležila je datum, vreme i opšte karakteristike sva tri incidenta, koji su po njenom uve- renju bili tesno povezani, a onda je tome pridodala vlastite spekulacije. Pacov, simbol za cinkarenje, prevrtljivost, napuštanje potonulog broda. Zmija, simbol za zlo i prepredenost, uništitelj raja. Zec, simbol za kukavičluk i bežanje. Možda je preterivala i nepotrebno prenosila istragu u domen psihologije, ali je bilo bolje da pretera sa detaljnošću nego da pogreši iz pukog nemara. Kad čovek zviždi, to kamuflira njegov glas i čini ga anonimnim. Ima li ta pesma neko dublje značenje? Ne napuštaj me. Ko je bio napušten? I od strane koga? I zbog čega? Tačno u podne. O čemu se radilo u tom filmu? O čoveku koji je istupio protiv korupcije i kukavičluka. (Zec kao simbol kukavičluka? Pacov kao simbol napuštenog grada i zmija kao simbol pokvarenosti?) Kuper kao šerif. On je bio šerif, zar ne? (Mogla bi da iznajmiš prokleti film i da prove- riš!) Borac koji sam kreće u konačni obračun. Da li je trebalo da se usredsredi na kompletan film ili samo na tu pesmu, upitala se. Na brzinu je pretražila raspoložive izvore, pronašla tekst pesme i odštampala ga kako bi ga ubacila u fajl. Podne je bilo nešto nalik konačnom roku, zar ne? Uradi to i to do naznačenog roka ili ćeš platiti cenu. Zavalila se na naslon i ponovo utonula u misli. Teško da je Arni Miks stajao iza toga. On nije bio tip koji je razmišljao o simbolima i skrivenim značenjima. To jednostavno nije bilo u njegovom stilu. Uprkos tome, prikupiće sve raspoložive podatke i i ubaciti ih u dosje. A kad bude krenula kući, svratiće do nekog video-kluba i iznajmiti kopiju filma Tačno u podne.

ZAVRŠNA FAZA Ne znam kakva me sudbina čeka. - iz filma „Tačno u podne“

DVADESET PRVO POGLAVLJE prkos neprestanoj dečjoj vrisci i graji i munjevitim promenama raspoloženja, Dankan je sve vreme bio opušten i hladan kao špricer, u tolikoj meri da je Fibi bila primorana da se zapita da li je tog tipa bilo šta moglo da izbaci iz takta. Dok su se probijali kroz gužvu i vrevu, Fibi je primetila još nešto. Da je Dankan bio fanatičan poklonik svih mogućih igara. Fliperi, mini-golf, udaranje bokserske kruške. Baš ništa nije mogao da propusti. Fibi je takođe volela da se igra i rado je posećivala zabavne parkove, ali joj se još nikad nije desilo da izađe napolje bez tinjajuće glavobolje, želuca opterećenog uvrnutim kombinacijama hrane i žuljeva na tabanima. Već je osećala sva tri simptoma, tako da je morala da se sruči na klupu dok je Dankan odmeravao snage sa svojim rivalkama u, kako je on to nazvao, „šampionskom turniru u mini-golfu“. Devojčice su se vrtele oko njega kao planete oko sunca, a njena ćerkica je uživala kao nikad u životu. Dok je posmatrala kako se Dankan zabavlja sa dečurlijom, Fibi i dalje nije mogla da shvati kako je jurcanje u virtuelnim automobilima ili odašiljanje crvene loptice ka rotirajućim lopaticama plastične vetrenjače moglo da se poistoveti sa istraživanjem investicionih mogućnosti. Lu joj priđe i spusti se pored nje. „Bilo bi pametnije da sam otišla na manikir. Zašto sam mu dozvolila da me dovuče ovde kad znam da me ovakvi izleti samo smore?“ ,,I Fin deluje smoreno.“ »Nisam mislila na Fina već na Dankana“, odgovori Lu, srčući dijetalni gazirani napitak kroz slamčicu. „Finove trikove već znam u prste. Doduše, isto važi i za Dankana, ali mu iz nekog razloga uvek dopustim da me nasamari.“ Fibi skrenu pogled ka terenu za mini-golf. Dankan je stvarno bio na visini zadatka. Prisetila se one večeri kada su bili na Karlinoj predstavi. Odgledao je Pepeljugu od početka do kraja i pri tom je uspeo da ostavi utisak da se sjajno zabavljao. Naravno, na kraju je krunisao veče insistiranjem da riđokosu Pepeljuginu polusestru časti ogromnim U

kornetom. Zato je uopšte nije čudilo što je Karli bila luda za njim. A sada se, u istovetnom maniru, ludo zabavljao igrajući mini-golf sa čoporom ushićenih devojčica. »Dankan uopšte ne deluje smoreno“, natuknula je. »Verovatno bi se preselio ovde, samo da može.“ Lu smaknu sandale kako bi odmorila stopala. „Pogledaj ga samo. Čuči na travi i osmatra rupu kao da je Tajger Vuds na Plejlend openu. A klinke pilje u njega kao hipnotisane. Kladim se da će ih posle odvesti na sladoled.“ Fibi prisloni ruku uz želudac. „Samo to ne!“ »Neće da igra pravi golf. Fin ga je nekoliko puta odvukao na teren, ali je Dankan stalno zapitkivao: ’Gde je vetrenjača?’ ili ’Kada ćemo stići do mosta sa trolovima?’“ Lu prasnu u zvonak smeh. „Finu je došlo u zemlju da propadne od stida, što je Dank verovatno i nameravao.“ Fibi se osmehnu jer je od Dankana već čula tu priču. „Znači, hteo je samo da se zabavi. A ona žvaka o poslovnom eksperimentu je predstavljala samo mamac da nas dovuče ovde.“ »Grešiš. Dank ozbiljno razmišlja o tom poslu. Sigurna sam da je do sada već ošacovao ono što ga zanima.“ Fibi se, napućenih usana, zagleda u Dankana, koji se u tom trenutku raspravljao sa Finom oko broja loptica koje su bile upućene ka rupi. „Da, vidim“ »Ne šalim se.“ Lu je veselo ćušnu u rebra. „Kladim se da je već izračunao koliko je dece i odraslih prošlo kroz kapije, koji delovi parka su naj- posećeniji, a u kojim posao loše ide. Ispitao je decu šta im se sviđa a šta ne. I to ne samo decu koju smo mi doveli, već i decu potpunih stranaca. Pre nego što smažemo sladoled, imaće provizoran proračun na osnovu koga će zaključiti da li treba da se upušta u taj biznis.“ „Uopšte ne mogu da ga zamislim kao biznismena.1 ' Lu se dražesno osmehnu. „Zato što je Dank pravljen na vlastiti kalup.“ „Očigledno.“ „A, osim toga, ima i sjajnu zadnjicu.“ „Nesporno.“ ,,I do daske je zatreskan u tebe, kako bi rekla moja baba.“ „Ozbiljno? Moja moć zapažanja je u poslednje vreme poprilično pomućena, jer mi pred očima stalno kruže svetlucava srculenca. Pravo da ti kažem, htela sam samo vrelu avanturu.“ Ona se nagnu ka Lu i dodade nešto tišim glasom. „Mislila sam da sam, posle duge suše, zaslužila malo akcije.“

,,A ko nije?“ Lu se privi uz nju. „Mogu li da čujem neke pikanterije?“ „Možda, ali ne danas. Vidiš, stvar je u tome što nisam sigurna da stvarno mogu da se uhvatim u koštac sa ovim što se dešava.“ Ona prisloni ruku uz grudi. „Ne znam da li u meni ima dovoljno šlifa ili...“ „Ali zašto? Pa, ti si...“ „Sačekaj“, prekinu je Fibi. „Ti si udata žena i, sudeći po svim pokazateljima, veoma si srećna u svom braku. Imaš divnu malu devojčicu i ružnog psa. Imaš veliku porodicu, karijeru koju savršeno uklapaš sa privatnim životom i izuzetan ukus za obuću.“ „Tačno.“ Lu napući usne i zagleda se u crvenkaste sandale sa visokim platformama. „Ove sandale su stvarno prva liga.“ „Ja sam, za razliku od tebe, razvedena žena koja se bavi izuzetno konfliktnim poslom. Imam porodicu koju volim više od svega, ali čak ni na tom polju nisam pošteđena trzavica. Moji temelji su, najblaže rečeno, veoma klimavi, tako da sve što sazdam na njima mora pažljivo da se održava. Iz sijaset razloga nikad nisam bila u situaciji da razmišljam samo o sebi. I nikad neću ni biti.“ „Misliš da Dankan nije kadar da se izbori sa komplikacijama koje se tiču tvog privatnog života?“ „Nisam sigurna da stvarno zna u šta se upušta, niti da ima razloga da se upušta u tako nešto. Trenutno je zanesen i zaintrigiran pa stvari posmatra kroz ružičaste naočari, ali kada bi stalno bio sa mnom, shvatio bi da sam ja užasno komplikovana i zamorna osoba. I da postoje stvari koje ne mogu da promenim ili prilagodim. Zato što nisam u poziciji da to učinim.“ Lu se zamisli, povukavši još nekoliko gutljaja kroz slamčicu. „Da li uvek obavljaš tako pomne analize? Da li uvek raščlanjavaš stvari do besvesti i izvlačiš ono što je najnepovoljnije?“ „Da, to mi je valjda profesionalna deformacija. Što znači da ću se teško uklopiti sa muškarcem koji je navikao da na brzinu osmotri generalnu sliku i da iz nje izvuče najblistavije grumenje. Neprestano pokušavam da stanem na loptu. Odmakni se od ruba, Fibi, opominjem sebe. Tvoj život je dovoljno dobar i dovoljno ispunjen i trebalo bi da se zadovoljiš time. Ako pokušaš da dobiješ više, ako se otisneš preko ivice, više ti nema povratka. Više nema šanse da svi izađu emocionalno zdravi i čitavi iz toga.“ „Ljubav kao samoubistvo?“ „Možda. Ili kao predaja. Kao kad čovek izađe napolje sa podignutim rukama, spreman da prihvati posledice.“ „Ili kad izađe napolje kao slobodan čovek, umesto da ostane unutra kao talac.“

„Baš u tome i jeste poenta. Ja sam navikla da u svakom trenutku znam šta radim. Zato što moram da znam. A kada je Dankan u pitanju, ne znam šta radim i to me isteruje iz pameti.“ „Takve stvari se nikad ne znaju unapred, srce. Zato bi bilo bolje da prihvatiš izazov i da otkriješ šta ti je život pripremio.“ Zabava je bila iscrpljujuća. Dok su se vraćali kući, mala Karli je utonula u san, opružena na zadnjem sedištu Dankanovih kola. „Ako moja devojčica bude previše umorna i pospana da ti zahvali, treba da znaš da će ovaj dan ostati upisan krupnim slovima u njenom srcu.“ ,,I u mom.“ „Primetila sam. Stekla sam utisak da si stvarno uživao. Znaš, Karli te prosto obožava.“ „Osećanja su uzajamna.“ „I to sam primetila. Dankane, moram da te zamolim za jednu uslugu i nadam se da ćeš razumeti zašto to tražim.“ „Naravno. Smazala si previše hotdogova pa sad hoćeš da se negde zaustavim kako bi ih zalila peptom? .“ „Smazala sam samo jedan hotdog, a kod kuće imam tams. Mislila sam na nešto ozbiljnije. Znaš, ako naša veza krene nizbrdo, ili ako se iz nekog

razloga naljutiš na mene i zaključiš da si se spanđao sa đavoljim okotom, molim te da imaš razumevanja za Karli. Nemoj previše naglo da prekineš kontakt s njom. Ostavi joj vremena da se navikne. Znam da je grozno što pokrećem tu temu nakon što si nam priuštio ovako divan dan, ali...“ „Razumem. Ne možeš da izbaciš iz glave tog... kako se ono zvaše? Ralf?“ ,,Roj“, ispravi ga ona. „Da, to je delimičan razlog. Možda nemam prava da tako govorim zato što ste vas dvojica potpuno različiti. Kao nebo i zemlja.“ „Ako je tako, onda bi trebalo da znaš da od mene uopšte ne moraš da tražiš takve usluge. Zato što ja odlično znam kako je biti odbačen.“ „Znam.“ Ona mu dodirnu mišicu. „Molim te da me shvatiš. Ja sam samo jedna sluđena i previše brižna majka.“ „Ti si majka kakva se samo poželeti može.“ On je značajno pogleda. „Čak i da iz nekog razloga zaključim da sam se spanđao sa đavoljim okotom.“ Dok je Dankan skretao ka kući, Fibi je razgibala svoja umorna stopala. „Šta kažeš da svratiš? Mogli bismo da popijemo po čašu vina u dvorištu.“ „Kažem da sam se baš tome i nadao.“ Nedelju dana kasnije Fibi je sedela u Dankanovom vrtu. Karli je te večeri trebalo da prespava kod Livi, koja se u međuvremenu probila na drugo mesto na spisku njenih najboljih drugarica, što je značilo da je i njena mama konačno mogla da priušti sličan luksuz i da prespava izvan kuće. Tog popodneva plivali su u bazenu i vodili ljubav. Potom su ručali i ponovo vodili ljubav. A sad se već bližila ponoć, a ona je - za divno čudo! - i dalje mogla da ostane tu. Sedela je u raskošnom vrtu sa čašom vina u ruci i opijala se mirisom jasmina. Na sebi je imala prozirni haljetak koji ju je papreno koštao, ali joj nije bilo žao što je odrešila kesu. Kada će da baca pare na takve stvari ako ne sada? U vazduhu su podrhtavali prigušeni noćni zvuci, povetarac je ćarlijao razgoneći ostatke dnevne žege, a debeljuškasti mesec je jezdio preko svoda posutog zvezdama i iskrzanim paperjastim oblacima. Sa zvučnika u vrtu je dopirao milozvučan glas Boni Rajt. Glas bujan i raskošan kao delta Misisipija. Fibi je dokono pijuckala vino, razmišljajući da li bi trebalo da se

časte još jednom porcijom ljubavnog blaženstva. „Imam osećaj kao da sam na odmoru“, rekla je, okrenuvši se ka Dan- kanu. „Trebalo je da stavim one kišobrančiće u čaše.“ Glas mu je bio blag i razvučen. „I da pustim nešto sa moćnim ritmom. Sa što više bubnjeva. Samo što nemam ni kišobrančiće ni muziku sa bubnjevima. U stvari, trebalo je da pustim Džimija Bafeta. Da pustim Džimija i da napravim margarite.“ „Nema veze. Ovako je savršeno. Dođe mi da se nikad ne pomerim odavde.“ Ona se dražesno osmehnu. „Još malo pa ćeš morati da mi naplaćuješ kiriju.“ „Naplatiću je u naturi.“ „Drago mi je što smo ostali ovde. Što me nisi izveo u neki klub ili bio- skop. Ovde je mnogo opuštenije.“ „Klubovi i bioskopi mogu da sačekaju, zar ne?“ „Koliko čujem, imao si napornu nedelju?“ „Ava je pravi gonič robova. Ispod te ljupke fasade skriva se srce Saj- mona Legrija. Mislim da sam juče obišao sve rasadnike u gradu i na široj periferiji. Pregledao sam gomilu skica i crteža. Morao sam sa njom natenane da razmotrim svako stablo i svaki žbun, svaki busen, kip, fontanu, hranilicu i kućicu za ptice. Avi nije dovoljno reći ’uradi šta god želiš’. Ona sve mora da istera do savršenstva.“ „Kaže da si joj pokazao neko zapušteno skladište koje nameravaš da pretvoriš u stanove i lokale.“ „Jesam. Palo mi je na pamet da bi mogla da ima neku ideju za to mesto i da će je taj projekat dovoljno okupirati da me više ne vuče po rasadnicima. Šta kažeš da ujutru izađemo na jedrenje? Ako želiš, možemo brodom da se vratimo u Savanu.“ „Zvuči savršeno“, odgovori ona, protežući se na velikom ligeštulu. „Sve je skoro savršeno.“ „Daj mi par minuta pa ćeš videti šta je apsolutno savršenstvo“, promrmlja on, privivši se uz nju i skliznuvši prstima duž proreza na njenoj haljini. Kada joj je usne okrznuo svojim i kada je počeo šakama da joj jezdi telom, uopšte nije sumnjala šta je nameravao. Omamljena poljupcem, sklopila je ruke oko njegovog vrata i zaronila prste u njegovu kosu, začuvši kako čaša pada sa stola. Osećala je kako joj povetarac miluje kožu i kako joj muzika bubnja u ušima. Kada je zabacila glavu, njegove usne skliznuše niz njeno grlo a ogromni okrugli mesec ih zasu beličastim sjajem. Izvijala se pod njim, otvarajući se i predajući. Kad su im se usne

ponovo spojile, zaronio je u nju. Polako i lagano, lenjo i opušteno. Nije zažmurila jer je želela da vidi svoj odraz u njegovim očima. Telo joj se izdizalo i spuštalo, izdizalo i spuštalo, u dugim ritmičnim talasima žudnje i zadovoljstva. Kada ju je poveo preko poslednjeg grebena i kada se njena strast izlila kroz ustave, još je bila tu, zatočena u plavetnilu njegovih očiju. Da li je na ovom svetu, upitala se, postojalo blaženije mesto? „Hajde, još jednom“, promrmlja on, ponovo se obrušavajući na njene usne. Osetila je kako joj srce posrče i kako joj se kosti rastapaju. Volim te. Te reči je zagolicaše u grlu, prosto moleći da budu izgovorene. Bile su to prave reči, rekla je sebi. Dobre snažne reči koje su zasluživale da budu izgovorene. Ali, možda nije bilo pametno da mu to prvi put kaže baš sada, na vrhuncu strasti, dok su im tela bila sparena na baštenskom ligeštulu. Zato je spustila šake na njegove obraze i prošaptala: „Bio si u pravu. Ovo jeste apsolutno savršenstvo.“ „Kad sam sa tobom...“ On okrenu glavu i prisloni usne uz njen dlan. Bio je to tako nežan i prisan gest, da joj srce napravi nov salto u grudima. „Kad si sa mnom...“ ponovila je, osećajući čudnu usplahirenost u stomaku. On je pogleda pravo u oči. ,,Fibi...“ A tada joj zazvoni mobilni. „Tako mi i treba.“ Ona se nervozno pridiže sa ligeštula. „Nisam smela da kažem da je savršeno.“ Dok je grabila telefon, pomislila je na Karli i na svoju majku i na svog brata. „Fibi Maknamara.“ Zvuk Dejvovog glasa nije ublažio grč u njenom želucu. Moći će da se smiri tek kad bude čula da taj poziv nije imao nikakve veze sa njenom porodicom. „Bonaventura? Gde tačno?“ Pošto pri sebi nije imala papir i olovku, pribeležila je podatke u mislima. „Dobro. Traži baš mene? Ja sam na ostrvu Vajtfild, kod jednog prijatelja. Stići ću najbrže što mogu. U redu. Krećem za pet minuta.“ U stvari, već je krenula. Krenula je ka kući još pre nego što je završila razgovor. „Reci mu da stižem. Ne, nemoj.“ Skrenula je pogled ka Dan- kanu koji joj je revnosno otvarao vrata. „Imam auto, veoma brz auto, ali mi treba oprema. Javiću ti se kad pođem.“ Prekinula je vezu i okrenula se ka Dankanu. „Moram da pozajmim tvoj porše.“ „Nema problema, pod uslovom da ja budem za volanom.“ „Ne mogu da te povedem sa sobom.“

„Naravno da možeš“, ispravi je on dok su se trčećim korakom peli uza stepenište. „Dankane.“ Uletela je u spavaću sobu, usput skidajući haljinu. „Idem na groblje Bonaventura. Tamo me čeka muškarac koji je lancima privezan za jedan od grobova.“ Zgrabila je odeću i počela da se oblači. „Koliko sam shvatila, na sebi ima samo pojas sa eksplozivom.“ „Ako planira da se raznese, nadam se da je rezervisao mesto. Bonaventura je već dupke puna.“ „On je talac“, procedi Fibi. „Ili bar tako tvrdi. Kaže da mu je neki tip stavio eksploziv i naredio mu da u naznačeno vreme okrene 911 i da traži da baš ja dođem na lice mesta. Ako se ne budem pojavila tamo do jedan, eksploziv će biti aktiviran i taj sirotan će odleteti u vazduh.“ „Razlog više da pođem sa tobom. Slušaj me, Fibi. Nikad nisi vozila ovaj auto i ne poznaješ ovdašnje puteve. Sešću za volan i u tren oka ćeš biti tamo gde treba da budeš. Priznaj mi, jesi li nekad vozila kola sa šest brzina?“ upitao je pre nego što je stigla da se usprotivi. Fibi klimnu glavom i navuče cipele. „Dobro, u pravu si. Idemo.“ Kad bolje razmisli, stvarno je bilo smislenije da on vozi. Tako će brže stići do mosta koji je ostrvo povezivao sa kopnom. Ruke i um će joj biti slobodni, što je takođe bila prednost jer je usput trebalo da se čuje sa Dejvom i da prikupi osnovne podatke. „Kaže da ne sme da oda svoje ime dok ti ne budeš tamo“, objasni Dejv kad ga je pozvala. „Tvrdi da mu je taj tip osim bombe nakačio i prislušne uređaje tako da može da prati sve što se dešava. Kaže da ima bubicu na uhu i mikrofon.“ „Misliš da folira?“ „Čisto sumnjam. Još ga nisam video, ali po njegovom glasu mogu da zaključim da je izbezumljen od straha. Dežurni policajac kaže da mu je telo puno svežih modrica. Ima ih svuda... po licu, torzou, rukama i nogama. Još nam nije rekao ko mu je, kada, kako i zašto to uradio. Tvrdi da ne sme da nam kaže, da mu je otmičar rekao da to sme da otkrije isključivo tebi.“ „Ako nastavimo ovim tempom, biću tamo za petnaestak minuta. Za čiji grob je vezan?“ „Džoslin Ambiso, 1898-1916.“ „Sumnjam da je u pitanju slučajan izbor. Taj grob ili to ime sigurno imaju neko značenje.“ „Već smo angažovali ljude koji proveravaju raspoložive podatke.“ „Reci mi još nešto o tom neidentifikovanom taocu.“ „Belac, trideset i kusur godina, smeđa kosa, smeđe oči. Čvrsta građa, lokalni akcenat. Nema nakita ni tetovaža. Ruke i noge su mu

vezane okovima, a okovi kocima nabijeni u zemlju. Na sebi nema ništa osim bokse- rica. Otkako je naša ekipa stigla na lice mesta dvaput je doživljavao nervni slom. Plače i moli nas da ne dopustimo tom tipu da ga ubije. Preklinje nas da što pre stignemo tamo. Da dovedemo Fibi.“ „Tako je rekao? Nazvao me je imenom, kao da me poznaje?“ „Da, stekao sam takav utisak.“ „Recite mu da stižem.“ Dok je auto ulazio u krivinu, Fibi se pridrža za kontrolnu tablu. „Potrudite se da otmičar, ako stvarno prisluškuje, sazna da uskoro stižem.“ Bacila je pogled na sat. „Znam da rok uskoro ističe, ali ćemo uspeti. Potrudite se da obojica saznaju da dolazimo. Tamo smo za desetak minuta, kapetane.“ „Dobro. Prekidam vezu, Fibi. Potrudiću se da zadržim situaciju pod kontrolom dok ne stigneš.“ Fibi pritisnu dugme na mobilnom i zagleda se u Dankana. „Ne brini, stižemo na vreme“, promrmlja on, zureći pravo ispred sebe i goneći porše preko uzanog lokalnog puta brzinom od sto deset milja na sat. „Jesi li nekad imala ovakav slučaj?“ „Ne, ništa slično.“ Primetila je svetlost farova u daljini i ponovo pozvala Dejva. „Vidim patrolna kola. Javi im da se nećemo zaustavljati na kapiji. I pošalji nekog da nas sprovede unutra.“ Gume zacvileše dok je porše uletao u krivinu iza koje se nalazila grobljanska kapija. Pred njihovim očima se ukazaše stabla obrasla mahovinom i izrezbareni spomenici koji su se presijavali pod mesečinom. Vrelina je titrala u vazduhu, izdižući se nad tankim slojem iskrzane magle. Ubrzo su primetili svetlost koja se probijala kroz povijene krošnje drveća. Porše se zaustavi iza patrolnih kola i Fibi izjuri napolje. „Ostani ovde“, doviknula je Dankanu, provlačeći se između nadgrobnih spomenika i statua krilatih anđela. Dejv se energično ustremi ka njoj i zgrabi je za ruku. „Pripadnici jedinice za eksplozive su označili liniju bezbednosti. Niko ne sme da ide dalje odatle. Baš niko.“ „U redu. Ima li nekih promena?“ „Stigao sam pre par minuta.“ „Dobro. Onda idemo.“ Fibi se laganim obazrivim korakom uputi ka grobu. Uprkos osvetljenju, ispred nje su se nalazili sporadični džepovi tame. Neko joj dodade pancir i ona ga navuče u hodu, posmatrajući povijeno ljudsko obličje koje se naziralo u pomrčini. Nad grobom se nadvijao ženski anđeo smirenog lica, sa velikim raširenim krilima i lautom privijenom uz grudi.

A ispod je sedeo muškarac sa licem priljubljenim uz kolena. Drhtao je, grcajući u suzama, a njegovi isprekidani promukli jecaji su se mešali sa brujanjem insekata. Bio je okružen roze ružama. Ruže su delovale sveže. „Ja sam Fibi Maknamara“, zaustila je i njegova glava se naglo podiže. Ona se ukopa u mestu još pre nego što je stigla do trake koja je označavala liniju bezbednosti. Sve u njoj se pretvori u led koji samo trenutak kasnije poče da se rastapa pred lavinom usijane panike. „Roje.“ „Isuse!“ Dejv je grčevito stegnu za ruku. „Nisam mu video lice. Uopšte ga nisam prepoznao.“ Nije bio siguran da bi ga prepoznao čak i da mu je video lice. „Fibi, znaš da ne možeš tamo“, rekao je, taman toliko glasno da nadjača Rojeve izbezumljene urlike. „Ne smeš da mu priđeš.“ „Shvatam, shvatam“, promrmlja ona dok su joj krupne graške znoja rosile kožu. „Roje, slušaj me. Moraš da se smiriš. Pokušaj da dišeš što dublje i da se smiriš. Došla sam, Roje. Ovde sam.“ Dok je govorila, na listu papira je naškrabala poruku za svoje kolege. Proverite moju porodicu! Postavite nekog ispred kuće. Karli je ovde. Povukla je strelicu i pored nje ispisala Finovu adresu. „Pokušaj da se smiriš, Roje. Sve će biti u redu.“ „Ubiće me. Hoće da me ubije.“ „Ko, Roje?“ „Ne znam, za ime božje! Uopšte ne znam ko je on! Ni zašto se ovo dešava!“ „Da li on može da nas čuje?“ „Kaže da može. Da, siguran sam da sve čuje. Ti... prokleta kučko! Kaže da moram da ti prenesem sve što kaže ili će da me raznese.“ ,,U redu. Ako me čuje, može li da ti kaže šta želi?“ „Želi... Želim da ti nabijem ovaj eksploziv u pizdu, profuknjačo.“ „Da li se nas dvoje poznajemo?“ „Život si mi uništila, droljo“, promuca Roj dok su mu suze lile niz obraze. „Ali ćeš sad za sve da platiš.“ „Čime sam vam uništila život?“ „Setićeš se, kad kucne čas. Fibi, pomozi mi, za ime božje! Izbavi me odavde!“ ,,U redu, Roje! Sve će biti u redu. Samo mi dopusti da popričam s njim. Sigurno ste ljuti na mene. Hoćete li da mi kažete čime sam vas naljutila?“ „Ne. Još nije vreme za to“ „Zvali ste me ovde i ja sam došla. Sigurno nešto želite od mene, ili

imate nešto da mi kažete. Ako mi objasnite zašto...“ „Jebi se!“, procedi Roj, jedva obuzdavajući jecaje. „Ako dobro shvatam, i dalje ne želite da razgovarate sa mnom. Da li je u redu ako malo popričam sa Rojem? Mogu li Roju da postavim neka pitanja?“ „Smeje se... smeje se... on... Samo izvoli, sita se ispričaj s njim. Ja ću za to vreme da popijem jedno pivce.“ „Roje, kako si dospeo ovde?“ „On... on me je dovezao.“ Njegove oči, podbule od plača i modrica, počeše da šaraju preko groblja. „Mojim kolima... valjda.“ „Koja kola imaš?“ ,,M-mercedes. E55. Kupio sam ga pre nedelju dana. Mislio sam...“ „Dobro.“ Ona pribeleži model automobila i dopisa sa strane: Pronađite ga. „Znači, došli ste ovde pravo sa Hilton Heda?“ „Ne znam. Bio sam u gepeku. Ništa nisam video. Imao sam povez preko očiju. Usta su mi bila zapušena. Vratio sam se kući i uterao kola u garažu. Tamo me je sačekao. U garaži. Prislonio mi je cev na potiljak.“ On ponovo spusti glavu na kolena. „Prišao mi je otpozadi. Ne znam šta je bilo posle. To je poslednje čega se sećam, sve dok se nisam probudio u gepeku. Nisam mogao da vidim ni da govorim. Jedva sam disao. Imao sam traku preko usta. Borio sam se za vazduh.“ Fibi ispusti uzdah olakšanja kada joj je Dejv prišao i pokazao joj poruku. Svi bezbedni. Policija dežura ispred. „Koliko je vremena prošlo otada?“ „Ne znam.“ „Dobro. Sve će biti u redu, Roje. Reci mi, kako si dospeo ovde?“ „Čuo sam kako otvara gepek.“ On ponovo podiže glavu i poče još jače da drhti. Fibi je pod slabim osvetljenjem mogla da vidi roj insekata koji su se okomili na njega. „Stavio mi je nešto na lice. Zavrtelo mi se u glavi. Hteo sam da se otrgnem, ali je on počeo da me udara. Kad sam se probudio, bio sam ovde. Vezan. U glavi sam čuo njegov glas. U glavi. Počeo sam da vrištim i da dozivam, ali niko nije došao. On je i dalje pričao u mojoj glavi. Pričao mi je šta treba da radim. Rekao mi je da uzmem telefon - ostavio mi je telefon - i da pozovem 911 i da im prenesem poruku. Rekao je da smem da obavim samo taj poziv i da kažem samo ono što mi je rekao ili će odmah da pritisne dugme.“ „Znači da ga uopšte nisi video?“, nastavi Fibi, beležeći Rojevo puno ime, adresu i broj telefona. Ispod toga je zapisala kada je nestao?, zaokružila te reči i prosledila cedulju Dejvu. „Roje...“

Ali se Roj već gušio u jecajima. „Nikom ništa nisam uradio. Zašto mi se ovo dešava?“ „To nam neće pomoći, Roje. Roje!“ Glas joj postade oštriji, taman toliko da prodre do njega. „Moraš da se pribereš, Roje. Sad je najvažnije da zajedno radimo kako bismo rešili ovaj problem. Volela bih da ponovo popričam s njim, ako je spreman. Pitam se da li je voljan da mi kaže kako se zove. U stvari, ne mora da mi kaže pravo ime, već bilo šta što mu se dopada. Neki nadimak ili pseudonim sa kojim može da se poistoveti, kako bih znala kako da mu se obraćam.“ „Loše mi je... stvarno ne mogu... nemoj!... molim te, nemoj!“ Roj poče da koluta očima, očajnički se boreći sa okovima. „Molim ti se, gospode!... preklinjem te... dobro... dobro... neću više... A ja više neću da te slušam kako cmizdriš, pizdo muška! Uzmi se u pamet ili ću odmah da pritisnem dugme i da te raznesem u paramparčad „Ako to uradite, neću saznati zašto ste me noćas pozvali ovde i zašto ste ljuti na mene. Možete li da mi date neko ime ili nadimak, kako bih znala kako da vam se obraćam?“ ,,On...“ Rojevi zubi počeše da zvekeću. „Na-naravno, Fibi. Možeš da me zoveš Kuper Dok joj se grlo stezalo od strepnje, ona pribeleži to ime direktno u notes, a pored njega zapisa: Tačno u podne. ,,U redu, Kupere. Pošto ne mogu da razgovaram direktno sa vama, ne mogu da dokučim vaša osećanja. Hoćete li zato da mi kažete kako se osećate?“ „Moćno. Kao da držim jebene konce.“ „Da li vam je to važno? Da držite konce?“ „I te kako.“ „Ali, zar taj osećaj ne bi bio još bolji kad biste razgovarali direktno sa mnom? Licem u lice?“ „Još nije vreme za to.“ Dok je posmatrala suze koje su lile iz Rojevih očiju i slušala njegove očajničke jecaje, pokušavala je da se uvuče u glavu čoveka koga nije mogla ni da vidi ni da čuje. „Možete li da mi objasnite odakle se nas dvoje poznajemo, Kupere? Gde smo se sreli?“ „Prvo ćeš ti meni nešto da objasniš.“ ,,U redu? Šta vas zanima?“ „Je l’ ti stalo do ovog... cmizdravog kopilana?“ Škakljiv teren, pomisli ona. Šta god da mu odgovori, da joj je stalo ili da joj nije stalo, to bi moglo dodatno da ga isprovocira. „Mislite na Roja?“ „Ne, nego na mog dedu! Znaš da mislim na jebenog Roja drkadžiju

Skvajera.“ „On mi je bivši muž. Ne želim da bude povređen. Ni on ni bilo ko drugi. Vi još nikog niste povredili, Kupere. Zato je najbolje da ovaj nesporazum razrešimo bez...“ „Reci to Čarlsu Džonsonu. Zar ne vidiš... zar ne kapiraš... Za ime božje, zar baš sve moram da ti objašnjavam? Jesi li primetila koliko je bio iznenađen kad su ga pokosili oni kuršumi?“ „Hoćete da kažete da ste vi odgovorni za smrt Čarlsa Džonsona?“ „Je I’ ti ne razumeš jebeni engleski, kučko? Ja sam ga poslao pod zemiju, a ti si mi dobrano pomogla. Nije ti prvi put da nekog pošalješ pod zemlju, je l’ tako? Je l’ tako?! A neće biti ni poslednji. To ti ja obećavam. Molim vas“, zasopta Roj. „Molim vas, molim vas, molim vas.“ A onda poče da se trese pod raširenim anđeoskim krilima. „Jeste li lično poznavali Čarlsa Džonsona?“ „Njega? Tog malog nadrkanog bandita? A jesi li ga ti poznavala, Fibi? Zato što si ga baš ti nagovorila da izađe i da ne kokne one taoce. Nijedan od njih nije bio vredan ni pišljivog boba, ali si ih ti ipak spasla, zar ne?“ „Koga to nisam spasla, Kupere? Jesu li ove ruže za nju? Ko je ta žena koja vam je toliko prirasla za srce a koju ja nisam uspela da spasem?“ „Pokušaj da se prisetiš, Fibi. Da se prisetiš i da izmoliš oproštaj. Možda bar spaseš vlastitu glavu.“ „Mogu odmah da vas zamolim za oproštaj. Ako nisam bila dovoljno dobra ili dovoljno pametna da spasem nečiji život, još ovog trenutka vas molim da mi oprostite. Recite mi šta treba da kažem i ja ću vas poslušati.“ „Onda se pripremi. Oboje se pripremite da kažete... Ne, ne, ne!“ Roj pokuša da ustane, ali ga kolena izdadoše. „Molim vas... preklinjem vas... dobro, dobro... Pripremite se da kažete „Vreme je isteklo“. Zbogom, Fibi!“ „Kupere, ako...“ Eksplozija je podiže sa zemlje i odbaci je unazad. Kada se, nošena strujom vrelog vazduha, prizemljila pored groba nekog neznanca, odlično je znala od čega se sastojala ta jeziva kiša koja im je pljuštala iznad glava. Od parčića mermernog anđela i čestica sasušenog blata. I od komada Rojevog tela. Glavom joj prostruja bujica munjevitih nepovezanih slika. Njihov prvi susret, na nekoj zabavi, i onaj blistavi osmeh kojim joj je zavrteo pamet. Njihovo prvo ljubavno iskustvo, u onom ogromnom krevetu u

hotelskom apartmanu, kada ju je iznenadio romantičnim vikendom za dvoje i ružama i šampanjcem. Trenutak pre nego što su im se usne spojile u poljubac koji ih je proglasio mužem i ženom. Plesni podijumi i hiljade žmirkajućih lampica. A onda mrkli mrak. Čula je kako je neko doziva i pridigla se na laktove. Primetila je kako se nešto pomera a onda se Dankan baci preko nje, pribivši je uz tlo. Potom je, u tom mračnom tunelu koji je zjapio oko nje, začula još povika, užurbani bat stopala, pucketanje radio-veze. Nije pokušala da se pomeri. Više nije imala razloga da se pomeri odatle. „Šta sam učinila?“ , prošaptala je. „Milostivi bože, šta sam to učinila?“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE ekla mu je da ide kući, razmišljao je Dankan, peneći od besa. Do đavola, na šta joj je on ličio? I koliko još treba da je čeka ispred te zbornice? Već je izlizao đonove od šetkanja. Nije mogao da sedi. Nije mogao da se skrasi u mestu. Kamo sreće da nije mogao ni da razmišlja. Nervi su ga izdali, ali mu je mozak i dalje radio sto na sat. U mislima je neprestano premotavao film do onog užasnog trenutka kada se onaj tip, Fibin bivši muž, pretvorio u... ništavilo. U komadiće raznetog mesa i kostiju i nešto što je podsećalo na jezivu crvenu izmaglicu. Uopšte se nije sećao šta je u tom trenutku uradio. Sećao se samo da je osetio neki pritisak, nešto kao munjevit udarac vazduha, i da je čuo zvuke, pregršt zvukova - fijuke i šištanje i povike i tutnjavu - dok su komadi kamenih statua i grumenje zemlje i ko zna šta još praštali po njihovim glavama i po drveću i po drugim spomenicima i kipovima. Mogao je da se zakune da je video kako nešto što je nekada pripadalo Roju visi sa zelenog baršuna španske mahovine. Takođe mu se učinilo da je video odrubljenu glavu kamenog anđela kako mu fijuče ispred očiju, sa licem poprskanim krvlju i spokojnim osmehom, ali je to možda bio samo plod njegove uobrazilje. Uopšte se nije sećao kako je stigao do Fibi. Kako joj je pritrčao i kako se bacio preko nje. Znao je samo da je bio tu, da je ležao nad njom dok se zemlja tresla i dok su nebesa grmela. I da je ona mrmljala: „Šta sam učinila, šta sam učinila“, ponavljajući to pitanje kao hipnotisana, sve dok se neko - Dejv, njen kapetan, prisetio se - nije progurao do njih i razdvojio ih. Jesi li povređena, jesi li ranjena? pitao je glasom drhtavim od strepnje. Lice mu je bilo belo kao lice letećeg anđela. Ostalog se takođe nije dobro sećao. Sve je bilo nekako rasplinuto i konfuzno. Još pokreta, još povika, još sirena. A onda mu je ona rekla da briše kući. Izronila je iz tog košmara kao feniks iz pepela i rekla mu da se vrati kući. Malo sutra! Sada je bila unutra sa svojim kapetanom, ili su mu bar tako rekli. Bila je na sastanku sa kapetanom Makvijem i još nekim pandurima, a on je ostao tu da je sačeka. Čik neka mu neko zabrani! R

Pod hitno mu je trebalo neko piće. Kad bi samo mogao da se nalije alkoholom i da se ispovraća. Da izbaci taj užas iz sebe. I pod hitno mu je trebala ona. Kad bi samo mogao da je dodirne i da se još jednom uveri da su oboje čitavi izašli iz tog košmara. Ali mogao je samo da čeka. Okrenuo je glavu i nešto mu zadrhta u utrobi kada je spazio kako Fin izlazi iz lifta. Čim je u stanici ugledao svog prijatelja, kolena ga iz nekog neobjašnjivog razloga izdadoše i on se nemoćno stropošta na klupu. „Isuse! Gospode bože!“ „Jesi li dobro?“ Fin ga stegnu za mišicu i spusti se pored njega. „Odeća ti je krvava. Jesi li povređen?“ Dankan se tupo zagleda u svoju košulju. „To nije moja krv.“ Samo mali suvenir sa groblja Bonaventura, poslednja uspomena na Roja. „Ali mislim da još dugo neću biti dobro. Zaboga, Fine, uopšte ne možeš da zamisliš... Neka nam se nebesa smiluju!“ „Šta se, do đavola, desilo? Da li neko uopšte zna šta se desilo?“ „Odleteo je u vazduh. Samo je... znaš, uopšte nije kao na filmu. Čoveče, ne možeš čak ni da zamisliš...“ On nervozno skliznu prstima kroz kosu. „Kako je Lu? I klinci?“ „Dobro su. Deca spavaju. Panduri dežuraju oko kuće. To je bio Karlin otac?“ „Roj. Roj Skvajer. Otmičar ga je vezao i ostavio ga pored jednog groba, sa pojasom punim eksploziva. Nesrećnik. Koliko sam shvatio, sačekao ga je u garaži, premlatio ga i drogirao. Fibi je razgovarala s tim tipom, ali nije hteo da priča direktno s njom, nego preko Roja. Roj je njen bivši. Imao je... do đavola!“ Dankan se potapša po uvetu, pokušavajući da se priseti kako se zvala ta stvarčica. „Dobro, kapiram.“ Fin se brižno zagleda u njegovo lice i izvadi pljosku iz džepa. „Hajde, drmni malo.“ „Dođe mi da te poljubim, ali nisam u romantičnom raspoloženju.“ Dankan zahvalno prihvati pljosku i otpi par gutljaja čistog viskija. „Roj je plakao i preklinjao, a taj tip... rekao je Fibi da ga zove Kuper... uopšte nije hteo da joj kaže šta hoče ni zašto to radi. A onda je verovatno rekao Roju da se oprosti i pritisnuo dugme koje je aktiviralo bombu. Razneo ga je u paramparčad, Fine. Nikad neću zaboraviti taj prizor. Bukvalno ga je digao u vazduh.“ „Dankane, jesi li aktivirao sigurnosni sistem pre nego što si napustio kuću?“ „Sigurnosni sistem? Ne, mislim da nisam.“ Ili možda jeste? Ne, ipak nije. „Na brzinu smo izleteli. Nije mi palo na pamet.“

„Dobro, evo šta ćemo da uradimo. Pozvaću par ljudi i zamoliti ih da odmah odu tamo. Da sve detaljno pročešljaju i osiguraju posed od uljeza.“ Dankan zabaci glavu unazad. „Hoćeš da kažeš da bi taj bolesnik, pošto je smakao Fibinog bivšeg, sad mogao da se okomi i na mene?“ „Nikad se ne zna, Dank. Zato bi bilo pametnije da se pripaziš.“ „Da, u pravu si. Taj tip se očigledno ne šali.“ Fibi je sedela u kancelariji, uspravna kao proštac. Njena porodica bila je bezbedna, a njen dom pod policijskim nadzorom. Bar je tu brigu mogla da ostavi po strani. Roj je bio mrtav. Tu više nije bilo ispravke. Morala je da potisne taj strašni osećaj krivice iz svog sistema. Iz svog uma, srca i stomaka. „Policijski odsek iz Hilton Heda je pokrenuo istragu. Poslali su kriminološku ekipu da pretraže kuću i garažu. Mi tragamo za žrtvinim automobilom.“ „Taj grob sigurno ima simboličko značenje. Povezan je sa nekim ili nečim.“ ,,I na tome radimo.“ „Moja porodica mora da bude zaštićena, ne samo večeras...“ „Fibi“, prekinu je Dejv blagim glasom, „preduzećemo sve što je potrebno za njihovu bezbednost.“ „Dobro. Ovaj... on je imao verenicu. Znam samo da se zove Mizi. Ne znam da li su živeli zajedno ili...“ „I to će biti sređeno“ Da, naravno. Naravno da će biti sređeno. „Pošto je ovo ubistvo direktno povezano sa mnom, njegov počinilac očigledno smatra da sam mu ja učinila nešto nažao. Koga sam to mogla toliko da razbesnim, povredim ili ugrozim? I čime?“ „Moraćemo da popričamo sa Arnoldom Miksom.“ ,,Da.“ Fibi duboko udahnu. „Moraćemo da ga pitamo gde je bio i šta je radio u to vreme, ali sam uverena da ovo nije njegovo maslo. Miks je svima dokazao da je loš pandur, agresivna ličnost i totalni idiot, ali on nije ubica. Ako je ono što mi je Kuper noćas rekao istina, on je dosad ubio bar dvoje ljudi. Promišljeno i hladnokrvno. Miks reaguje impulsivno. On je vođen čistim besom, ne planira svoje postupke i ne razmišlja o posledicama.“ „Neko se možda sveti u njegovo ime. S njegovim dopuštenjem ili bez njega.“ „Možda, ali ja mislim da je u pitanju nešto daleko ličnije. Ti si meni naudila, a ja ću sad da ti vratim desetostrukom merom. Mislim da je

ovo povezano sa nečim što sam nekada negde uradila. Ili što nisam uradila. Sa nekim koga nisam uspela da spasem.“ Kada je zažmurila i pritisnula kapke, pred očima joj je i dalje lebdeo Rojev lik. Nemoćno je spustila ruke u krilo. „Mislim da je ova tragedija u tesnoj vezi sa profesionalnim neuspehom koji je on shvatio lično. Koga sam to izgubila, Dejve? Kada i kako? Moraću detaljno da iščitam arhivu, da pretresem svaki slučaj, od početka do kraja. Da se usredsredim na sve taoce i otmičare, na sve policajce i posmatrače, na sve koji su bili ranjeni ili ubijeni tokom incidenata u kojima sam ja nastupila u svojstvu pregovarača.“ ,,I još nešto“, dodala je nakon kratke pauze. „Mislim da je u pitanju ženska osoba.“ „Šta te navodi na taj zaključak?“ „To što se predstavio kao Kuper. Gari Kuper. I što je privezao Roja za ženski grob. Naravno, to ne znači da treba bilo koga da otpišemo, ali mislim da će istraga pokazati da mi se sveti zbog neke žene. Očigledno zna kako se barata oružjem i eksplozivnim napravama. Možda je prošao vojnu ili policijsku obuku, ili je stekao to znanje na nekom drugom mestu. Ono što možemo gotovo sa sigurnošću da tvrdimo jeste da je akcija bila pomno isplanirana. Taj tip nije impulsivno banuo u Rojevu garažu i odvukao ga na groblje. On je odlično znao šta radi.“ „Nisam mogla čak ni da ga čujem“, nastavila je, lupkajući pesnicom po butini. „Kako sam mogla da znam kako da odreagujem, čime da ga smirim, kad nisam mogla da nazrem apsolutno ništa u njegovom glasu? Nijednu emociju, drhtaj, promenu tona. Baš ništa.“ „Fibi, ti nisi odgovorna za ono što se desilo.“ „Zašto je onda aktivirao eksploziv? Da nisam postavila pogrešno pitanje ili odabrala pogrešnu taktiku? Uložio je toliko vremena i truda i izložio se velikom riziku da bi Roja dovukao tamo, kao mamac za mene lično, i šta je na kraju uradio? Moraću pažljivo da preslušam traku, da ukapiram šta sam to pogrešno rekla ili šta sam propustila da kažem, da ustanovim šta ga je navelo da na kraju pritisne to dugme.“ Dejv se okrenu na stolici i zagleda se pravo u nju. „Fibi, dobro znaš da postoje slučajevi u kojima je pregovarač nemoćan.“ „Svi mi se, u normalnim okolnostima, tešimo pomišlju da se i takve stvari dešavaju, ali ovo nisu normalne okolnosti jer je to ubistvo u direktnoj vezi sa mnom.“ „Šta god da si rekla ili propustila da kažeš, on bi verovatno uradio isto.“ „On je ubio dvoje ljudi zato što su na izvestan način bili povezani sa

mnom. Moram da saznam zašto je to uradio, Dejve. Moramo da pronađemo odgovor zato što se on, po svoj prilici, neće zaustaviti na dve žrtve. Čula sam ga kako zvižduće ispred moje kuće.“ Ona ponovo zatvori oči. „Možda se sledećeg puta obruši na nekog... na nekog od mojih najbližih.“ „Neće uspeti da im priđe.“ „Neće, ako ga budemo identifikovali, pronašli i spakovali iza brave. Moram... moram da stupim u kontakt sa Rojevom verenicom. I moram da kažem Karli. Moram da pronađem način da joj to saopštim.“ „Sve u svoje vreme, Fibi. Prvo moraš da se vratiš kući i da malo odspavaš. Možda bi bilo dobro da sutra svratiš do našeg psihologa.“ „Kad pregovarač posustane pred osećanjem krivice i odgovornosti, najefikasnija terapija se zasniva na radu, daljem učenju i obuci.“ Na njenim usnama zaigra avetan osmeh. „To sam naučila od jednog mudraca.“ „Možda, ali je sad najvažnije da se vratiš kući i da se odmoriš. Ostalo može da sačeka.“ Kada je napustila Dejvovu kancelariju, Fibi se ustremila pravo ka ženskom toaletu. Zatvorila se u kabinu i počela da povraća, konačno dopustivši sebi da se slomi. Kada je ispraznila želudac, skliznula je na pod i naslonila se na vrata, pokušavajući da povrati dah. Oči su joj bile podbule, a koža hladna i lepljiva. Nije plakala. Stvari su otišle predaleko da bi suzama mogla da spere mučninu i očajanje koji su joj zaposeli dušu. Samo je sedela na podu, naslanjajući se na vrata, dok nije bila sigurna da više nije imala šta da ispovraća. Tada se lagano pridigla i otišla do lavaboa da se umije i da ispere usta hladnom vodom. Gledao ju je pravo u oči, prisetila se, posmatrajući svoj iznureni odraz u ogledalu. Gledao ju je pravo u oči, pogledom punim straha i preklinjanja, taj muškarac koga je nekada volela. Muškarac sa kojim je rodila dete. A onda je otišao. Zauvek otišao, pomislila je, zato što ga je nekad volela i što je začela dete s njim. Nije otišao zbog vlastitih grehova, već zato što su se jedne noći sreli na jednoj zabavi i što je dopustila sebi da se zaljubi u njega. Zato je morala da pronađe odgovore. I pronaći će ih, obećala je sebi, pa makar morala da prevrne i zemlju i nebo. Obrisala je lice, sklonila pramenove vlažne kose sa čela i krenula nazad ka svojoj kancelariji. Dejv je bio u pravu. Trebalo je da ide kući, ali će prvo svratiti do kancelarije da pokupi dokumentaciju. Bila je toliko iscrpljena i očajna, da će teško moći da zaspi. Zato je bilo bolje da ima

te papire kod sebe i da se odmah baci u potragu za odgovorima. Nije primetila Dankana sve dok se nije odgurnuo od klupe i krenuo ka njoj. „Zar ti nisam rekla da ideš kući?“ „Poštedi me tog sranja, važi?“ „Molim?“ „Do đavola, Fibi!“ On je zgrabi za ruke i grčevito je privi uz sebe. „Svađu možemo da ostavimo za kasnije. Pusti me da se prvo uverim da si čitava.“ „Žao mi je. Žao mi je što si to morao da vidiš.“ ,,I meni je žao. Zbog oboje.“ On se odmaknu i zagleda se u njeno lice. Oči su joj bile umorne, zakrvavljene, okružene tamnim kolutovima. „Hajde, vodim te kući.“ Njen auto nije bio tu, prisetila se. Otišli su njegovim kolima, pa će njima morati i da se vrate. „Prvo treba da pokupim nešto iz kancelarije.“ „Sačekaću te.“ „Dankane...“ Ona zaćuta kada je primetila kako im Fin prilazi, pakujući mobilni u džep. „Karli...“, promucala je. „Karli je dobro. Ne brini za nju.“ Fin napravi još par koraka, raširi ruke i čvrsto je zagrli. „Zaspala je. Jedna kola stalno patroliraju ispred kuće, dvojica policajaca dežuraju na zadnjem ulazu, a moja razgoropađena supruga i moj ljupki buldog dežuraju unutra.“ Fibi, na vlastito iznenađenje, prasnu u slabašan smeh. „Hvala ti. Možda bi trebalo da svratim po nju i da je vratim kući.“ „Dušo, sad je četiri ujutru. Naše curice su se spakovale u krevet tek posle ponoći, što znači da će spavati bar još nekoliko sati. Šta kažeš da je Lu i ja dovedemo kada se probudi? Naravno, prvo ćemo se javiti. Da li ti to odgovara?“ ,,U redu. Nema svrhe da je budimo. Hvala ti, Fine. Zahvali Lu u moje ime i reci joj da mi je strašno žao.“ „Ma, pusti to. Nema potrebe ni da nam se izvinjavaš ni da nam se zahvaljuješ.“ „Moram nešto da uzmem. Vraćam se za par minuta.“ Fin je isprati pogledom dok je odlazila ka kancelariji. „Dobro se drži.“ „Da, Fibi je čvrsta kao stena. To me je oborilo s nogu čim sam je upoznao. Kako stoje stvari na domaćem frontu?“ „Sve je pod kontrolom. Ja ću sad da se vratim kući, a vas dvoje malo odspavajte. Jesi li me čuo, Dank? Odmorite se pa ćemo kasnije o

svemu trezveno da porazgovaramo.“ Dankan ga ćušnu u rame. „Hvala ti, brate.“ Kada se Fibi vratila nazad, Dankan joj priđe i uze njenu pretrpanu aktovku. „Dobra ideja. Neko vreme možeš da radiš kod kuće.“ „Radiću i ovde i kod kuće.“ „Dan ima samo dvadeset četiri sata, Fibi.“ „Onda moram što bolje da ih iskoristim. I još nešto Dankane. Ne zaboravi da je ovo policijska stvar.“ „Već sam te zamolio da me poštediš tih baljezgarija.“ Ona se ugrize za jezik, naredivši sebi da se obuzda, ali njena odlučnost splasnu čim su izašli iz lifta. „Izgleda da te stalno zasipam baljezgarijama. Kako li samo izdržavaš?“ „Teško. Već sam na rubu strpljenja.“ „Onda je možda bolje da nastaviš svojim putem. Umem sama da se vratim kući.“ „Ako nastaviš u tom stilu, zgrabiću lopatu kojom razgrćem ta sranja kojima me zasipaš i tresnuću te po glavi. I ja sam imao groznu noć, Fibi, pa ti je pametnije da mi ne staješ na žulj.“ „Već sam ti rekla da možeš da se vratiš kući, zar ne? Mislim da...“ Nije stigla da izusti ni reč više, jer joj je dah zastao u grudima kada ju je zgrabio i pribio je uz svoj porše. Nekoliko puta je videla kako izgleda kada mu neko stane na žulj, videla je čak i kako izgleda kada je na rubu nerava, ali ga još nikad nije videla u tako opakom izdanju. U njegovim očima je nazrela mračan neumoljiv pogled muškarca koji je bio spreman da se uhvati u koštac sa čitavim armijom, da ih sve zajedno složi na gomilu i da upita hoće li neko repete. „Već smo ustanovili da sam slab na agresivne, snažne i pametne žene koje znaju da vode računa o sebi. I da sam se, štaviše, zaljubio u ženu koja savršeno odgovara tom opisu i koja vraški dobro zna kuda je krenula i kako namerava da stigne tamo. Jesmo li to razjasnili?“ „Ne steži me tako, Dankane. Boli me“, promuca ona. On za nijansu popusti stisak. „Ali, uprkos tome, i dalje ne volim da mi neko naređuje i da mi govori šta treba da radim ili kako treba da se ose- ćam i da razmišljam. I uopšte mi se ne dopada kada mi neka goropadnica da voljno i ćušne me u stranu...“ „Nisam mislila...“ „Zaveži, Fibi. Još nisam završio. Dakle, uopšte mi se ne dopada da me neka pametna, snažna i samostalna žena odbaci kao upotrebljenu krpu kada shvati da joj više nisam potreban. I nije mi ni na kraj pameti da podvijem rep kada mi skreše u lice da gledam svoja posla samo zato što nisam prokleti pandur, iako sam večeras bio tamo zajedno s

njom i video kako onaj siroti kopilan leti u vazduh. A sad izvoli, Fibi. Reci mi još jednom da nastavim svojim putem.“ Dah je na trenutak izdade pre nego što je uspela da se pribere. „Samo... samo sam mislila da neću moći da podnesem da večeras budeš u mojoj blizini.“ „Molim? Zašto?“ „Ne znam ni sama. Valjda sam mislila da ću se, ako budeš tu, konačno slomiti i da ćeš ti posle drugačije da gledaš na mene. Ne znam. To nije stvar razuma već osećanja, a moja prokleta osećanja su trenutno toliko zbrkana...“ „Shvatam. Slušaj me, Fibi. Kao prvo, da si se slomila preda mnom...“ „Već sam ti rekla da to nema veze sa logikom.“ Ona ga ljutito odgurnu. ,,I zato nemoj da mi soliš pamet.“ „Dobro.“ On se nakratko zamisli, a onda zavuče ruku u zadnji džep i izvadi pljosku koju je dobio od Fina. ,,Oh, bože! Hvala ti.“ Ona otpi jedan gutljajčić, a onda navrnu flašu. „Isuse.“ Utučeno se naslonila na automobil. „Milostivi bože... Dankane...“ „Znaš, nikad nisam...“ On uze pljosku i otpi pozamašan gutljaj. „Nisam mogao ni da sanjam šta se dešava sa čovekom kad...“ ,,U pandurskom žargonu postoji izraz za to. Ružičasta izmaglica.“ Dankan zatvori flašu i otvori suvozačka vrata. ,,I ranije si viđala takve stvari?“ „Nikad ovako.“ Ona zaćuta, sačekavši da se Dankan smesti za volan. „Par puta sam se zatekla u kriznom timu, kad ne bismo uspeli da stignemo na vreme ili kad bi nešto krenulo naopako, ali nikad nisam doživela ovako nešto. Bila sam tako besna na njega... zato što je odlučio da se ponovo oženi i da se preseli u Evropu i da potpuno zaboravi na Karli.“ Ona protrlja oči unutrašnjom stranom ručnog zgloba. „Mislim da mi je još teže što je otišao dok sam gajila takva osećanja prema njemu nego da smo se rastali kao prijatelji. Ali, čovek ne može da bira kako će se osećati.“ „Nisam to primetio dok smo bili na Bonaventuri. Kad si stigla tamo, više nisi razmišljala o svom besu već samo o tome kako da mu spasiš život.“ „Očigledno nisam dovoljno dobro razmišljala. Znam da je to destruktivno“, nastavila je pre nego što je on stigao da se umeša. „Samo totalni egoisti mogu da veruju da od njih sve zavisi, ali je teško odupreti se tom osećanju. Dankane, hoćeš li ponovo da me optužiš da te zasipam sranjima ako ti kažem da je najbolje da se neko vreme ne

viđamo? Ako ti kažem da strahujem da bi čovek koji je ubio Roja mogao da zaključi da bi bilo još zabavnije da se okomi na nekog do koga mi je sada stalo i da je stoga najbolje da se držimo na izvesnoj distanci.“ „I sa Rojem si bila na distanci.“ „Jesam, ali...“ „Naravno da ću reći da je sranje. Ako sam ja voljan da ispoštujem činjenicu da si ti kadra da vodiš računa o sebi, voleo bih da mi uzvratiš istom merom.“ Fibi ponovo utonu u ćutnju, ne znajući šta da odgovori. Kada su se pri bližili kući, izvadila je značku i pokazala rukom ka policijskoj patroli. „Moramo da se identifikujemo.“ Izašla je napolje i krenula ka svojim kolegama. Dankan sačeka pored kola dok je razgovarala sa njima. Sigurno je primetila, pomislio je, da su svetla bila upaljena. Bilo je očigledno da te noći niko nije spavao mirnim snom. „Neću ti reći da se vratiš kući“, započe ona kada se vratila, „zato što ne želim da rizikujem da dobijem lopatom po glavi. Samo ću ti reći da nema potrebe da ostaješ.“ On je, umesto odgovora, samo uhvati za ruku i povede je ka vratima. Ava se pojavila pred pragom čim su kročili na verandu. „Ah, hvala bogu! Tako sam srećna što te vidim.“ Potrčala je ka Fibi, brižna i bosonoga, i bacila joj se u zagrljaj. „Kažu da nisi povređena.“ „Nisam. Gde je mama?“ „Ovde sam.“ Esi je, bleda kao krpa, stajala iza otvorenih vrata. „Fibi... mila moja Fibi...“ Znači da je sad čak i veranda postala zabranjena zona, utučeno pomisli Fibi i ulete u kuću da zagrli majku. „Sve je u redu, mama, veruj mi.“ „Rekli su da se nešto desilo, nešto loše. Da li je Karli...“ „Karli je dobro. Znaš da je dobro, mama. Spava kod drugarice.“ ,,A... a Karter i...“ „Mama, svi su dobro. Hajde, diši. Molim te, usredsredi se na disanje i slušaj me. Svi su dobro. I Karter i Džozi i Karli. Nikom ne fali ni dlaka s glave. Ti i Ava ste ovde, a sad sam i ja došla. Dankan me je dovezao.“ Iako je svim silama nastojala da je smiri, Fibi je mogla da vidi da je njena majka posustajala pred novim naletom panike. Disanje joj je bilo plitko i isprekidano, iz grudi su joj se otimali brzi kratki napeti soptaji, ruke su joj drhtale, a lice joj je bilo orošeno graškama znoja. „Ava.“

Znajući da će je noge svakog časa izdati, Fibi i Ava brzo spustiše Esi na pod. „Mama, slušaj me. Ovde sam, mama. Vratila sam se. Je l’ osećaš moju ruku?“ Fibi podiže pogled ka Dankanu koji je već prebacivao prekrivač preko Esinih uzdrhtalih ramena. Prekrivač koji je, kako je primetila, zgrabio sa sofe u salonu. „Je l' osećaš kako ti masiram ruke, mama? Čuješ li moj glas? Hajde, mama, diši. Fino i polako.“ Nakon nekoliko minuta očajničke borbe, napad poče da popušta. „Evo, već je bolje, je l’ da? Sve će biti u redu, mama.“ Fibi je privi uz sebe i poče da je miluje po kosi. „Samo treba da dišeš. Duboko i lagano. Taaaako.“ „Žao mi je... žao mi je, Fibi. Nisam mogla da se zaustavim.“ „Ššššš. Prošlo je, a to je najvažnije.“ „Hajde, Esi, popijte malo vode.“ Esi skrenu pogled u stranu, primetivši kako joj Dankan pruža čašu. ,,Oh, Dankane. Tako sam postiđena.“ „Popijte koji gutljaj, a ja ću skoknuti do kuhinje da spremim čaj. Za sve.“ ,,Oh, ali...“ „Ne želite valjda da se osećam kao stranac?“ Esi odmahnu glavom, osećajući kako joj suze klize niz obraze. „Žao mi je, Fibi. Baš sam ti lep doček priredila. Kao da ti nije dosta brige nego još treba da razmišljaš i o meni. Deluješ tako umorno, mila.“ „Svi smo umorni. Hajde, mama. Ava i ja ćemo te odvesti do sofe.“ „Ava, trebalo bi da se vratiš u kuhinju i da spremiš čaj. Šta će taj fini mladić pomisliti o našoj kući?“ „Sigurna sam da će se Dankan odlično snaći u kuhinji i da neće pomisliti ništa loše o nama i našem domaćinstvu“, odgovori Ava, pomažući Fibi da prebace Esi do sofe. „Je l’ ti hladno?“ „Ne, sad mi je dobro.“ Esi pređe šakom preko lica i napravi ozlojeđenu grimasu kada je primetila da je bila oblivena znojem. „Mogu da zamislim na šta ličim. Kao da sam izašla iz saune.“ „Doneću ti vlažnu krpu, da se malo osvežiš.“ „Nisam mogla da se zaustavim“, promuca Esi kada je ostala nasamo sa Fibi. „Znam, mama.“ „Znam da bi ti volela da uzimam terapiju, ali ne želim da živim na lekovima. Dobro se snalazim i bez njih, osim kad se desi nešto ovako. Bila sam tako zabrinuta. Obe smo bile izluđene od brige. A onda, kad si se konačno vratila kući i kad sam videla da si živa i zdrava... baš onda sam morala da dobijem napad. Apsurdno, zar ne?“

Ona ispruži ruku i dodirnu Fibino lice. „Desilo se nešto loše, zar ne? Stvarno loše?“ „Da, mama. Slušaj, možda bi bilo bolje da popiješ lek. Ne želim da se još više uznemiriš.“ „Sad mi je dobro. Kažeš da je sve u redu sa Karli i sa Karterom i sa Džozi. A Dejv? Nije valjda...“ ,,I Dejv je dobro.“ „Hvala bogu! Sve drugo ću moći da podnesem.“ Ava se vrati nazad sa malim belim lavorom i vlažnom krpom. „Ava, bilo bi bolje da sedneš.“ Tada im je ispričala za Roja. Iako je Esino lice ponovo prebledelo, nije dobila nov napad. Ona i Ava su sedele na kauču, držeći se za ruke. Dankan ništa nije prozborio kada je kročio unutra. Samo im je dodao čaj i sačekao da Fibi završi sa pričom. Kada je Fibi utihnula, Esi ustade sa sofe i sede na naslon njene stolice. Prebacila je ruku ćerki preko ramena, privila njenu glavu uz svoje grudi i počela nežno da je miluje. ,,0h, mama...“ „Žao mi je, dušo. Stvarno mi je žao. Strašne stvari se dešavaju na ovom svetu. Siroti Roj. Siroti Roj. Tačno je da niko nije video bilo kakvu vajdu od njega, ali nije zaslužio da tako umre.“ „Mama, zaboga...“ „Oni koji pridikuju kako ne treba govoriti loše o pokojnicima su obični licemeri. Zato što govore jedno a misle drugo.“ Esi skrenu pogled ka Dankanu koji se trudio da potisne osmeh koji mu je zaigrao na usnama. ,,I ti si iscrpljen, je l’ da? Imali smo grozan dan, ali šta je tu je. Sve brave su zaključane a policija dežura ispred kuće, što znači da smo na bezbednom. Zato bi bilo dobro da se sad malo odmorite.“ „Da, svi treba da se odmorimo.“ Fibi uze Esinu ruku. „Mama... nikad neću dopustiti da ti neko naudi.“ „Znam, mila. A sad na spavanje. Dankane, ti ćeš ostati ovde. Tako je najbolje za sve. Hajde, malena. Dankan će prespavati u tvojoj sobi. Tako ćeš sigurno imati mirniji san.“ Kada je Fibi zbunjeno izvila obrve, Esi je samo odmahnula glavom i nastavila da je vodi ka vratima. „Zar mislite da sam toliko naivna? Da nisam zaključila da ste vas dvoje počeli da delite postelju? Hajde, još malo pa će da svane. Moramo malo da odspavamo. Nećemo žuriti sa doručkom.“ Ava klimnu glavom, uputivši Fibi signal preko Esinog ramena. „Šta kažete da za doručak spremim jaja a la benedikt?“, upitala je, grleći Esi

oko struka. „Zar to neće biti fino, Esi? I da se posle toga častimo mešanim bobičastim voćem ?“ Fibi tiho uzdahnu dok je Ava odvodila njenu majku niz hodnik, ka spavaćoj sobi. „Gurnula je ono najgore pod tepih. Zasada. Zna da nema snage da se nosi s tim, pa je naprosto potisnula problem.“ „Mislim da je to najbolje što trenutno može da uradi.“ „Sve dok razmišlja o tričavim stvarima kao što su jaja a la benedikt“, nastavi Fibi, ulazeći u svoju sobu, „može da drži paniku na odstojanju. Ali će panika već pronaći načina da je ščepa.“ „Fibi.“ Ona se spusti na ivicu kreveta i prostreli ga umornim pogledom, skidajući cipele. „Ako imamo u vidu šta se noćas desilo i kako bi situacija mogla da se razvija, sasvim je normalno da paniči.“ „Da, to stoji. Gospode! Toliko sam smoždena, da ne mogu čak ni da se svučem.“ Ona se, potpuno odevena, sruči preko posteljine i sklupča se na boku. Dankan se uvuče pored nje i obgrli je rukama. „Ni u ludilu nisam očekivao da ćemo se, nakon naše prve zajedničke noći, spakovati u krevet potpuno obučeni.“ „Dankane... hoću nešto da ti kažem. Treba da znaš da sam ti zahvalna što nosiš lopatu sa sobom i što razgrćeš baljezgarije kojima te zasipam kad upadnem u to grozno skloni mi se s puta i pusti me da to sama sredim stanje.“ On se osmehnu, zagnjurivši lice u njenu kosu. „Ništa ne brini. Sutra ću da kupim još nekoliko komada, za svaki slučaj.“ „Dobra ideja.“ Ona stegnu njegovu šaku i prisloni je na grudi. I samo trenutak kasnije utonu u san. Esi je bila u pravu. Stvarno se bolje osećala kad je on bio tu.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE ibi je držala svoju ćerkicu u krilu, ljuljuškajući je i mazeći kao kada kažu da je on otišao i da se nikad više neće vratiti. Znala je kakav su šok te reči mogle da proizvedu u nežnoj dečjoj duši koja još nije mogla da se uhvati u koštac sa nepojmljivim stvarima kao što su smrt i večnost. Ali i dalje nije znala - nije mogla da zna - kako je to izgubiti oca koga nikad nisi imala. I to na tako stravičan način. Koliko god da je pokušavala da ublaži ili izmeni najturobnije delove, priča je i dalje bila jeziva. Naravno, mogla je da izostavi te detalje, ali je znala da bi oni ubrzo počeli da nadiru sa svih strana, poput smrdljive ustajale vode koja se probija kroz pukotine u zidu, krčeći put ka Karlinoj svesti kroz komšijska došaptavanja, TV reportaže, pitanja koja su joj deca postavljala u školi. Nije bilo šanse da podigne nasip i da zaustavi tu bujicu. Zato je iskrenost, kao i uvek, predstavljala najbolje rešenje. Čak i kada je bila bolna. „Da li ga je bolelo?“, upita Karli. „Ne znam, dušo. Stvarno ne znam. Nadam se da nije.“ „Zašto je morao ovde da pogine kad je živeo u drugom gradu?“ „Ni to ne znam, ali ću pokušati da saznam.“ Karli se još snažnije privi uz nju. „Je l’ ima nečeg lošeg u tome što ga nisam volela?“ „Nema, dušo.“ Fibi je grčevito stegnu, osećajući kako joj se srce kida od tuge i nemoći. „Naravno da nema.“ „Nisam ga volela, ali nisam želela da umre.“ „Znam, mila. Niko od nas to nije želeo.“ „Kada je Popin deda umro, ona je bila na sahrani. Kaže da su ga stavili u neku veliku drvenu kutiju. Hoću li i ja morati da idem na sahranu?“ „Nećeš, dušo. Još ne znam da li će uopšte biti sahrane. Mi nismo... to nije naše zaduženje. Ali, ako želiš da prisustvuješ sahrani mogu da se raspitam pa ćemo... „Ne želim. Mislim... ako je to u redu. Mama, stvarno ne želim da idem tamo.“ ,,U redu, dušo. Onda nećeš ni ići.“ Fibi ponovo poče da je ljuljuška, F

prepoznavši strah koji je izbijao iz njenog glasa. „Ne treba da brineš zbog toga, mila.“ ,,A šta ako reši da povredi i tebe? Taj čovek koji je povredio Roja, šta ako...“ „Neću dopustiti da se to desi, Karli.“ „Ali, jednom se već desilo. Onaj drugi muškarac... on te je napao i povredio ti ruku i lice...“ Karlin glas zadrhta dok je prelazila prstićima preko njenog obraza. „Šta ako se taj čovek vrati da te napadne ili da te ubije kao što je ubio Roja? Mama... plašim se, mama.“ „Neće se vratiti, dušo. Šta god da namerava, neće moći da mi naudi jer policajci koji nas čuvaju to neće dozvoliti. Ti znaš da i ja radim za policiju, zar ne, Karli? Zato moraš da mi veruješ da ću besprekorno brinuti o svima nama. Svi ćemo biti bezbedni. I ti i baka i Ava i ja. Naravno, isto važi i za Kartera i Džozi. Svi ćemo biti maksimalno pažljivi. Zato ne plači, dušo, nego me slušaj. Dobro me slušaj, važi? Svi zajedno ćemo se potruditi da se ubuduće ponašamo što pametnije i što obazrivije“, nastavila je blagim glasom. „Policija će neko vreme neprestano dežurati oko naše kuće, pa čak i unutra, ako ćeš se zbog toga bolje osećati.“ „Ako on bane u kuću, je l’ će policajci da pucaju u njega? I ti, mama? Je l’ ćeš i ti da pucaš?“ Oh, gospode. „Nema šanse da bane unutra, ali ako bi se to kojim slučajem desilo, uradili bismo sve što je potrebno da ostanemo bezbedni. Obećavam ti, mila. Od sada ćemo svi biti maksimalno oprezni, dogovoreno? To znači da stalno moraš da držiš na umu ono što sam ti toliko puta pričala. Ne smeš da razgovaraš sa nepoznatim ljudima, ne smeš da ulaziš u nepoznata kola, pa čak ni da prolaziš blizu njih. Bez obzira na to šta ti kažu, bez obzira na to koliko te ubeđivali. Dakle, šta treba da uradiš ako neko pokuša da te nagovori da priđeš kolima ili da uđeš unutra?“ „Da na sav glas viknem: ’Neću!’, i da pobegnem što dalje.“ „Baš tako. Ne brini, dušo. Sve će biti u redu zato što sam čvrsto rešila da pronađem čoveka koji je to uradio Roju. Da ga pošaljem u zatvor i da se postaram da nikad više ne izađe napolje.“ „Hoćeš li brzo da ga pronađeš?“ „Pokušaću. A čika Dejv će mi pomoći. On i svi drugi policajci. Svi zajedno ćemo krenuti u poteru za njim.“ Zadovoljna i utešena majčinim rečima, Karli nasloni glavu na njene grudi. „Jesi li tužna, mama?“ „Jesam, mila. Tužna sam.“ ,,I uplašena?“

Drži se istine, pomisli Fibi. Ali, što prostije istine. „Dovoljno uplašena da budem oprezna i da se svojski potrudim da otkrijem zašto se to desilo. Znaš šta se dešava kad se neko svojski trudi?“ Karline usnice se izviše u bledunjav osmeh. „Odradi posao do kraja.“ „Baš tako.“ Ona privi Karli uz svoje grudi i prošapta, više za sebe samu: ,,I ovo ćemo odraditi do kraja.“ Dobila je poziv i morala je da krene. Iako se spremala za taj trenutak, bilo joj je mnogo teže da napusti svoju porodicu nego što je očekivala. Kuća je bila okružena pandurima, uporno je podsećala sebe, a opet... niko nije mogao da brine o njima kao što bi ona brinula. Iako joj je zdrav razum govorio da su njeni najmiliji bili na bezbednom, svim srcem je priželjkivala da može da se podeli na dve polovine i da jednu ostavi kod kuće da budno dežura nad njima. Takođe joj je bilo mrsko što je morala da zamoli Kartera i Džozi da se privremeno presele kod njih. Bilo je sigurnije i efikasnije da oni koji su, po njenom mišljenju, bili izloženi najvećem riziku budu okupljeni pod jednim krovom. Iako joj je donekle laknulo što su njen brat i snaha bili sa njima, bilo joj je užasno krivo što je mladi bračni par, koji je praktično još bio na medenom mesecu, morala da liši spokoja i privatnosti. Naravno, uopšte nije sumnjala da će oni pristati. Znala je da bi Karter uradio sve za nju. I da bi uradio sve da njegova mlada supruga ostane zdrava i bezbedna. Pa ipak, već narednog jutra će svi, u ovoj ili onoj meri, morati da se vrate ustaljenim životnim navikama. Da idu na posao, na pijacu, u banku. Odlučila je da Karli još nekoliko dana ne pušta u školu, sve dok se ne bude uverila da će njena ćerkica biti besprekorno zaštićena van kuće. Ali, s tim će se kasnije uhvatiti u koštac. Sada je morala da se spusti niza stepenište i da kaže svojoj porodici da ima neodložan posao u stanici. Kada je kročila u salon, iznenađeno je izvila obrve. Dankan je sedeo za stolom i tiho razgovarao sa Karterom i Džozi. Mislila je da je otišao kući kada se popela na sprat da popriča sa Karli. Svi istog trenutka zaćutaše i skrenuše pogled ka njoj. „Opet kujete neke planove?“ , dobacila je, trudeći se da zvuči što vedrije. „Dankane, nisam znala da si i dalje tu.“ „Odlučio sam da se još malo zadržim. Kako je Karli?“

„Ona je snažna i hrabra devojčica. Mislim da će sve biti u redu. Otišla je do kuhinje da proveri šta joj radi baka. Kartere, Džo... šta da vam kažem? Situacija je prilično škakljiva. Daću vam broj koji odmah treba da ubacite u svoje mobilne telefone. Imaćete direktnu vezu sa policijskom stanicom i deskom koji je zadužen za vašu bezbednost. Ako primetite bilo šta sumnjivo, bilo šta, odmah ih zovite. Bez trenutka odlaganja ili premišljanja. Dankane, bilo bi dobro da i ti pribeležiš taj broj.“ „Stvarno misliš da bi taj umobolnik mogao da se okomi na nekog od nas?“, upita Džozi. „Nikad se ne zna“, odgovori Fibi. „Moramo da isključimo čak i najmanji rizik.“ Oko Džozinih lepih vedrih očiju zaigra senka strepnje. Pretnja smrću nije predstavljala nimalo svarljiv zalogaj za privatnu bolničarku koja se udala za nastavnika. „Ti si nedavno preuzela novog pacijenta, zar ne?“ „Da. U pitanju je pacijent koji boluje od raka. Živi u privatnoj kući u Bul stritu. Tamo sam od sedam do četiri.“ „Dobro. To je blizu stanice. Zamolila bih te da pribeležiš ključne podatke. Imena svih ukućana i medicinskog osoblja koje tamo dolazi, raspored dnevnih zaduženja, takve stvari. To bi moglo da nam bude od pomoći. Isto važi i za tebe, Kartere. Raspored časova, raspored sastanaka, sve što je od bilo kakvog značaja. Dankane, ti bi mogao...“ „Plašim se da će to kod mene ići malo teže. Zato što se nikad ne pridržavam rasporeda.“ „Jesi li razmišljao o tome da unajmiš privatno obezbeđenje? Samo privremeno, dok se situacija ne sredi.“ „Nisam, zato što ne volim da mi neki razbacani gorila stalno dahće za vrat. Moja kuća je propisno zaštićena, a što se ostalog tiče, nemaš razloga za brigu. Umem da vodim računa o sebi.“ „Neću biti tako egocentrična da kažem da se ovo dešava zbog mene, zato što nije tako, ali sam dovoljno razjarena i dovoljno samouverena da kažem da ću se svojski potruditi da otkrijem ko to pokušava da mi se osveti preko ljudi koji su mi dragi. Baš iz tog razloga sada moram da idem.“ „Da ideš?“ Karter skoči sa stolice i zgrabi je za ruku. „Zaboga, Fibi! Zar ne kapiraš da on sve ovo radi samo zato da bi se dočepao tebe? Sve dok se držimo na okupu, ne može da naudi bilo kome od nas, što bi moglo da ga podstakne da se ustremi pravo na tebe.“ „Ako i kada se to desi, dočekaću ga spremna. Kartere, ja imam dete kome sam potrebna. Sigurno ne nameravam da radim nešto glupo ili nesmotreno. Dejv će svratiti po mene i odvesti me do policijske

stanice, gde ću biti okružena mnoštvom policajaca.“ ,,I prošli put si bila okružena policajcima pa si završila u bolnici“, natuknu Džozi. „Tačno, ali sam u međuvremenu naučila lekciju. Više neću biti tako laka meta. Ako vas zanima, moram da odem tamo baš zbog Arnija Miksa. Danas ga dovode na saslušanje. Moram da budem tamo, a vi morate da ostanete ovde i da se ponašate što mirnije i što normalnije.“ Ona skliznu šakom preko Karterovog obraza. „Roj je bio zatečen. Otkud je mogao da zna kakva mu opasnost preti? Ali smo mi, za razliku od njega, maksimalno spremni. I preturićemo ovo preko glave živi i zdravi, je l’ tako?“ „Mama je raspamećena od straha.“ „Znam.“ Tu se ništa nije moglo učiniti. „Baš zato sam vas i pozvala da se preselite kod nas. Računam na vašu pomoć. I mnogo mi je lakše kad pomislim da sada u kući imamo dežurnu bolničarku. Skinula si mi veliki teret sa pleća, Džozi.“ „Ne brini za nas“, reče joj Džozi. „Baš smo razgovarali o tome kako da stvorimo što normalniju atmosferu. Dobra hrana, društvene igre, muzika. I, naravno, biznis“, dodala je, dobacivši Dankanu hitar srdačan osmeh. „Esi i ja ćemo napraviti poslovni plan.“ „Odlično. Potrudite se da ona i Karli stalno budu nečim okupirane. A kad pitaju za mene, recite im da sam otišla sa Dejvom i da se brzo vraćam. Dankane, možeš li da me ispratiš?“ „Naravno.“ „Moram nešto da ti kažem“ , zaustila je kada su izašli na verandu. „Bilo bi pametnije i bezbednije po tebe da se vratiš kući i da se držiš na distanci. Ne samo od mene, već i od moje porodice.“ Dankan klimnu glavom, zagledavši se u stabla koja su bila postrojena duž ulice. ,,I Roj se držao na distanci, ali mu to nije pomoglo.“ „Nije.“ Nije mu pomoglo, već ga je oteralo pravo u smrt, utučeno pomisli Fibi. „Molim te da me saslušaš, Dankane. Ti si dovoljno imućan da možeš da otputuješ gde god poželiš i da ostaneš tamo koliko god treba. Mogao bi nakratko da se skloniš iz Savane i da stvari urediš tako da niko osim tvojih najbližih ne zna gde si.“ „Savetuješ mi da pobegnem kao neka zentara?“ „Ne kao zentara, već kao zreo razuman muškarac. Ako se privremeno preseliš na Tahiti ili neko slično mesto, time nećeš ugroziti svoju muškost.“ „Lako je vama ženama da razglabate o muškosti. Nije mi ni na kraj

pameti da zbrišem na Tahiti. Savana je moj dom i ovde me čeka mnogo posla. Uopšte nisam voljan da dignem ruke od svog biznisa i da napustim svoju crvenokosu svitu kako bih ispijao koktele na nekom egzotičnom ostrvu. Ali, to sigurno i sama znaš.“ „Znam, ali sam ipak morala da ti kažem. Ne sumnjam da umeš da vodiš računa o sebi, ali to ne znači da mogu da se otarasim brige. Znaš da ću brinuti, Dankane. Zato moram da te zamolim da mi se redovno javljaš, recimo na svaka dva sata. Kratkim pozivom, tekstualnom porukom, kako god želiš. Samo da znam gde si i šta se dešava.“ „Pristajem, pod uslovom da mi uzvratiš istom merom.“ Ona podozrivo izvi obrve. „Zahtevaš da se i ja tebi javljam?“ Ne spuštajući obrve, ogrnula je blejzer sa prikačenom policijskom značkom. „Baš tako. Ja ću se javiti tebi, a ti ćeš se nakon nekoliko sati javiti meni, i tako ukrug. Prosto ko pasulj.“ Ona zalupka prstima po znački i zagleda se u njega. „Bio bi dobar pandur, Dankane. U redu, pristajem.“ Ispružila je ruku i pružila mu parče papira. „Ovo je broj za hitne situacije. Potrudi se da ga memorišeš na svim telefonima u kući. Na fiksnom i na oba mobilna.“ Osvrnula se naokolo, posmatrajući ulicu, drveće i automobile, a onda je skrenula pogled ka parku. „Možda se krije negde u blizini i drži kuću pod prismotrom.“ „Onda će imati šta da vidi.“ On je privuče ka sebi i spusti svoje usne na njene. Kada je pokušao da se odmakne, ona ga još čvršće stegnu. „Molim te da ništa ne rizikuješ. Ništa. Ako primetiš bilo šta sumnjivo, molim te da se ne junačiš.“ „Juhu!“ doviknu neko sa pločnika. Fibini nervi bili su tako napregnuti, da je, uprkos činjenici da je istog trenutka prepoznala glas Lorelaj Tifani, automatski spustila ruku na dršku pištolja. Ali, kada se okrenula ka svojoj komšinici i mahnula joj rukom, glas joj je bio vedar i opušten. „Dobar dan, gospođo Tifani.“ „Ah, kakva slika! Dođe mi da se rastopim od miline. Moram priznati da imaš ukusa, Fibi. Da sam pet godina mlađa, ukrala bih ti tog zgodnog dasu ispred nosa.“ Gospođa Tifani - koja je tog dana bila obučena u žuto, baš kao i njen ljubimac Maksimilijan Dafri - uputi Dankanu koketan osmeh. „Gospođo, uveren sam da tako lepa i prefinjena dama ne mora da krade muškarce, jer će joj se oni sami baciti pred noge.“ Gospođa Tifani se zakikota kao šiparica, polaskana komplimentom.

„Ah, stvarno ste šarmantni! Fibi, savetujem ti da pripaziš na tog momka. Maksimilijan Dafri i ja smo taman krenuli u šetnju. Hoćete li da nam se pridružite?“ „Rado, ali imamo neka posla.“ „Ne zameram ti. Ni ja ne bih šetala po parku sa matorkama iz komši- luka da pored sebe imam takvog zavodnika. Do viđenja, golupčići.“ „Konačno nešto normalno“, promrmlja Fibi kada je starica sa svojim psom nastavila ka parku. „Hvala bogu da na ovom svetu i dalje postoji makar trunka normalnosti.“ „Savana je jedno od retkih mesta na svetu gde pas sa žutom mašnom deluje normalno. Nedavno sam primetio kako taj goluždravi džukac za- skače neku napirlitanu ružičastu pudlu. Valjda je i to normalno.“ „Maksimilijan Dafri očigledno smatra da jeste. Ružičasta pudla je sigurno Ledi Dilavli koja bezočno zavodi Maksimilijana Dafrija i sve druge pripadnike pseće vrste, bez obzira na njihovu prirodnu obdarenost.“ Fibi je i dalje zurila za gospođom Tifani koja je, u upadljivoj garderobi boje maslačka, već ulazila u park. „Volela bih da i mi možemo da se ponašamo normalno i da šetamo po parku sa ekstravagantnim staricama i njihovim luckastim džukcima.“ Kada se Dejvov automobil zaustavio pred kućom, Dankan skliznu prstima preko Fibine mišice. „Hajde sad, idi i obavi to što moraš. I čuvaj se. A ja ti obećavam da ćemo se i mi uskoro vratiti u normalu.“ „Držim te za reč.“ Fibi ga još jednom pogleda, osvrnu se ka kući i krenu ka Dejvovim kolima. „Kako ste? Je l’ sve u redu?“, upita je Dejv. „Držimo se.“ „Ako smem da primetim, gospodin Srećković je pustio korenje.“ Fibi se osvrnu preko ramena, primetivši da je Dankan i dalje stajao na verandi. „Jeste. Izgleda da je dobar u puštanju korenja, baš kao i ti.“ Njeno lice se naglo uozbilji. „Ti si svih ovih godina ostao uz nas, Dejve. Bila sam udata za Roja, ali nikad nisam bila tako bliska s njim kao sa tobom. Iako nismo u krvnom srodstvu, ti si za nas deo porodice... što znači da bi i ti mogao da se nađeš na meti.“ „Ne brini za to. Umem da se pazim.“ Dejv skinu jednu ruku sa volana i potapša je po šaci. „Preklinjem te da se paziš.“ Fibi se promeškolji na sedištu. „Još od onog dana kad smo se prvi put sreli, ti si mi kao otac, Dejve. Tebi sam se obraćala za savete, ti si mi bio glavni uzor i oslonac. Ako me taj

krvnik poznaje, u šta ne sumnjam, taj detalj mu neće promaći.“ Dejv joj utešno stisnu šaku. „Ja sam bio ponosan na tebe još pre nego što sam te lično upoznao. Znaš da te volim kao svoje dete, Fibi. I zato mu neću dopustiti da te povredi preko mene. U redu?“ ,,U redu.“ Ona lagano udahnu i promeni temu. „Zašto su priveli Arnija? Mislila sam da će otići do njega i obaviti neformalan razgovor.“ „To su i nameravali, ali je on nasrnuo na jednog od detektiva, pa su morali da ga privedu. Sam je namestio dupe.“

„Arni ima kratak fitilj“, zamišljeno prozbori Fibi. „Što očigledno ne važi za tipa koji je ubio Roja. Njegov fitilj je dug i sporogorući. Miks se ne uklapa u profil, Dejve.“ ,,I meni tako deluje, ali se možda neko od njegovih prijatelja ili članova porodice uklapa. Bacićemo ga u unakrsnu vatru, Fibi. Ispitaćemo ga korak po korak, pa ćemo videti dokle će nas to dovesti.“ Arni Miks nije pozvao advokata, što je bio još jedan dokaz njegove gluposti i zadrtosti, razmišljala je Fibi dok je posmatrala bivšeg kolegu kroz jednosmerno staklo. Arni je dovoljno dugo bio u policiji da bi znao šta se radilo u takvim situacijama, ali je hteo da dokaže da je mogao sam da se iskobelja iz toga, da je to što su pokušavali da mu nakače bio mačji kašalj. Na sebi je imao sivu majicu, farmerice i iznošene najke. Lice mu je bilo mrko i neobrijano, a iz očiju mu je zračio onaj hronični pogled - jebite se svi odreda. Dok je posmatrala muškarca koji ju je povredio i ponizio, koji ju je sačekao u zasedi kako bi je vezao i isprebijao i oskrnavio, znala je da je pritisak u grudima predstavljao sasvim normalnu reakciju na ono što joj se desilo. Ali i dalje nije uspela da ga suzbije. „Ne moraš da prolaziš kroz ovo“ , reče Dejv, stegnuvši je za rame. „Moram.“ „Već si se suočila s njim, Fibi. Više nemaš šta da dokazuješ.“ „Moram to da uradim, Dejve. Moram da mu vidim lice dok ga budu ispitivali.“ Kako bi prepoznala istinu iz njegovog pogleda i njegovog glasa. „Samo tako ću moći da saznam da li je on odgovoran za Rojevo ubistvo, da li je to učinio on ili neko od njegovih poznanika.“ „Fibi, ti nisi kriva za ono što se desilo Roju. Ništa mu ne duguješ.“ „Možda, ali moram da saznam saznam istinu, zbog Karli. Ne brini, Dejve. Sve će biti dobro.“ Situacija u kojoj se obrela bila je daleko od dobrog, ali je bar smogla snage da se uhvati u koštac s njom. To je zasada bilo dovoljno. Dok je zurila kroz staklo, Sajks i Liz su ispitivali Miksa, nastupajući kao vešt dobro uigran tandem. Naizmenično su ga zasipali pitanjima i provokacijama, pokušavajući da iščeprkaju odgovore koje su tražili. Sve troje su odlično znali pravila igre, pomislila je, ali je Arni bio slabiji i u brojčanom i u intelektualnom pogledu. „Poznato je da si pre izvesnog vremena napao poručnicu Maknamaru i da si joj naneo ozbiljne povrede“, ležerno natuknu Sajks.

„To je zastareo slučaj.“ „Takvi slučajevi nikad ne zastarevaju. Kakav je to muškarac koji se fizički obračunava sa ženom, i to iz zasede?“ Sajks napravi dramsku pauzu i prekorno zavrte glavom. „Po mojoj proceni, nema te gadosti koju takav muškarac ne bi mogao da uradi.“ „Onda moraš da preispitaš svoju procenu.“ „Hoćeš da čuješ moju procenu, Arni?“ dobaci Liz iza njegovih leđa. „Moja procena kaže da si jebena kukavica. Bolestan kurvin sin koji bi bio apsolutno kadar da raznese onog paćenika na paramparčad. Kako si se osećao u tom trenutku? Jesi li bio ponosan na sebe kad si ga digao u va- zduh? Je l’ ti se činilo da konačno držiš konce?“ „Već sam vam rekao da nemam nikakve veze s tim. Uopšte nisam poznavao tog drkadžiju. Nikad u životu ga nisam video. Zašto bih njemu želeo da naudim? Po mom rezonu, tip je očigledno bio na svom mestu kad je otkačio tu sveznajuću drolju. Da sam ga negde sreo, mogao bih samo da ga častim pićem.“ „On ti je bio potpuno nevažan, je l’ tako, Arni?“ Liz mu se unese u lice. „On je za tebe bio samo oruđe kojim si hteo da sjebeš poručnicu.“ „Ja sam s njom odavno završio. Kao što sam rekao, to je zastareo slučaj.“ „Dobro, Arni. Da se onda vratimo na ono što je aktuelno. Kako ti se sviđa da izigravaš morona koji titra jajca japijima u markiranim odelima i turistima u japankama?“ Arnijevo lice se istog trenutka smrači, a u očima mu sevnu plamsaj ne- skrivenog besa. Besa i postiđenosti, zaključi Fibi. „To je privremeno rešenje.“ „Ozbiljno? Znači, ne odričeš se nade da će tvoj otac nešto da izburgija i da te vrati u službu?“ Sajks se potapša po stomaku i prasnu u prezriv smeh. „Znaš kad će to da se desi, Arni? Kad na vrbi rodi grožđe. Ti savršeno dobro znaš da si zauvek završio s policijskom karijerom i da si prekinuo porodičnu tradiciju. A zašto? Zato što ti je jedna kučka oduzela značku, je l' tako? Sasvim je normalno da želiš da joj se osvetiš. Zato nam lepo reci kako si proveo prethodnu noć. Gde si bio između deset uveče i tri ujutru?“ „Već sam vam rekao. Bio sam kod kuće, sa svojom ženom.“ „Hajde, mućni glavom.“ Sajks se kvrcnu po slepoočnici. „Znaš da je glupo da lažeš, jer tvoja žena očigledno nije spremna da podrži te trabunjanje.“ Sajks prelista fasciklu koja je stajala ispred njega. „Ona kaže da nema pojma kad si došao kući, ali da se svakako nisi vratio do jedanaest, kada je otišla na spavanje.“ „Lupeta gluposti.“ Arni slegnu ramenima i zagleda se u tavanicu.

„Bio sam u prizemlju. Gledao sam TV i zaspao.“ „Ona tvrdi drugačije, Arni. Kaže da je obišla kuću i zaključala vrata pre nego što je legla. I da tebe nije bilo unutra. Osim toga, ako si hrkao ispred televizora, gde ti je bio auto?“ ,,U garaži. Sigurno ga nije videla. Nas dvoje u poslednje vreme nismo u sjajnim odnosima. Besna je na mene pa hoće da mi napakosti.“ „Laže“, promrmlja Fibi, okrenuvši se ka Dejvu. „Laže da je bio kod kuće. Vidiš kako je nervozan?“ „Tvoja žena kaže da nisi bio kod kuće ni onog dana kada je neko upucao Džonsona. Loše po tebe, ortak.“ „Do đavola! Tog dana sam bio slobodan.“ Arni je bio vidno uzdrman. Srdžba i panika su već počele da provejavaju kroz klimavu fasadu njegove ležernosti. „Imao sam neka posla. Privatna posla. Valjda i ja imam prava na privatnost.“ „Naravno da si imao posla.“ Liz ozbiljno klimnu glavom. „Morao si da zauzmeš busiju pored onog prozora i da upucaš nenaoružanog klinca koji je izašao da se preda.“ „Do đavola s tim! Da se nosite i vi i vaše optužbe! Odlično znam šta se ovde dešava. Hoćete da me nasankate zato što ta kučka Maknamara želi još krvi, a vi puzite pred njom kao crvi i radite sve što vam kaže. Da sam nekog hteo da ubijem, ne bih se zajebavao s tim moronima. Krenuo bih pravo na nju.“ „Pazi da ti ne poverujemo. Znao si da ćeš joj se efikasnije osvetiti ako joj pred očima razneseš bivšeg muža. I ako ubiješ onog klinca nakon što je dala sve od sebe da ga izvuče napolje.“ Sajks uperi prst ka njegovim grudima. „Ti imaš dvadesetdvojku, je l' tako? Bilo bi ti pametnije da si izvadio metak iz onog zeca.“ „Šta? Kakav zec? O čemu, do đavola, bulaznite?“ „Ne folira se.“ Fibi utučeno zavrte glavom. „Stvarno ne zna o čemu pričaju.“ „Čim obavimo balističku analizu, podiči ćemo optužnicu za uznemiravanje i zadiranje na tuđ posed. Moći ćeš da se pozdraviš sa uslovnom, Arni. Završićeš iza rešetaka. Ovog puta čak ni tvoj tatica neće moći da ti pomogne.“ „Ne mešajte mog oca u ovo.“ „Sam ćeš ga umešati, Arni“, odbrusi Liz. „Zato što ćeš u roku od nekoliko minuta okrenuti njegov broj i preklinjati ga da te izvuče iz bule. Čim dokažemo da je metak koji smo pronašli u onom zecu ispaljen iz tvog pištolja, zaglavićeš robiju. Naravno, za zmiju i pacova nisu ti trebali meci, ali je i to tvoje maslo. Ona unakažena lutka očigledno ti

nije bila dovoljna. Odlučio si da pređeš prvo na životinjske, a potom i na ljudske leševe.“ „Pojma nemam o kakvom zecu govorite.“ „Lutka“, promrmlja Fibi dok se Sajks mrštio i čkiljio očima. „Ali imaš pojma o lutki, zar ne? Zato što si počeo da se znojiš kad smo je pomenuli.“ „Uopšte ne znam o čemu pričate.“ „Unakazio si onu lutku. Uradio si joj ono što si nameravao da uradiš poručnici“, nastavi Sajks, ,,a onda si jedne noći pozvonio ispred njenih vrata i ostavio joj tu nakaznu stvar na pragu. Nakon toga si joj ostavio par mrtvih životinja da bi na kraju krunisao svoje iživljavanje ubistvom Roja Skvajera. Kad čovek bolje razmisli, to bi bio logičan sled.“ „To je obično sranje. Dobro, možda sam joj ostavio lutku, ali šta s tim? To se desilo pre nekoliko nedelja i više nisam zalazio tamo. Nisam prišao toj drolji još otkako...“ „Još otkako si je premlatio na stepeništu?“, dovrši Sajks. „Otkako si joj navukao prokletu vreću na glavu i strgao joj odeću i stavio joj lisice na ruke? Arni, dobro znaš da ovde više nemaš prijatelja. Niko ne želi da ti pomogne pa pokušavaš da se izvučeš lažima. Samo nastavi, Arni. Što se više koprcaš, sve mi je toplije oko srca. Laži do mile volje, ali ćeš ovog puta da završiš na električnoj stolici. Ili te možda dokrajče injekcijom. Kakvu god presudu da dobiješ, ne piše ti se dobro, vrećo govana.“ „Vi ste... vi ste sišli s uma.“ Arni se već kupao u znoju, bled kao krpa. „Nikog nisam ubio, je l’ čujete? Ni onog tipa, ni prokletog zeca.“ „Imao si motiv, sredstva i priliku za zločin. Hajde, drkadžijo, da čujemo kakve si nam još laži spremio. Znaš da oni iz tužilaštva obožavaju kad se ubica uzentuje i kad počne da cvili i preklinje. Ne gine ti igla, ortak.“ „Uopšte nisam poznavao tog kopilana. I nisam bio u Hilton Hedu, gde je on navodno živeo. Nema šanse da me povežete s tim.“ „Ne budi tako siguran, Arni. Pravo da ti kažem, Liz, uopšte mi se nije dopalo što se ovaj dripac tako lako izvukao nakon onoga što je uradio poručnici. A tebi?“ ,,I meni je bilo žao što mu se izmakla električna stolica. Ali, ovog puta...“ „Znate da ona stoji iza toga.“ Arni nemoćno obrisa znoj sa gornje usne. „Znate da pokušava da mi smesti. Dobro, priznajem... video sam onu lutku na jednoj dvorišnoj rasprodaji pa sam hteo malo da je žacnem. Da je nateram da se preispita. Ali, nikog nisam ubio. Nisam kročio ni blizu Hilton Heda. To je njeno maslo. Ona hoće da mi nakači

to ubistvo, ali može da se nosi u tri krasna. Ja sinoć nisam bio na onom groblju i mogu to da dokažem.“ „Onda dokaži, Arni. Gde si bio sinoć, ako nisi bio ni kod kuće ni na groblju?“ „Bio sam kod prijateljice. Jeste li sad zadovoljni? Moja žena je u poslednje vreme užasno nadrkana na mene. Počela je sve da mi uskraćuje, od seksa nadalje, pa sam morao da pronađem zamenu. Sinoć sam bio s tom ženom, u njenoj kući. I kresao je do dva ujutru.“ „Kako se ta žena zove?“ Liz mu gurnu beležnicu preko stola. „Hoćemo njeno ime i adresu kako bismo mogli da je priupitamo kako si se pokazao, švalerčino.“ „Ona ima muža, kapirate? On je otišao u Mirti Bič na nekoliko dana, da igra golf, pa smo se sastajali kod nje. Ako hoćete da je saslušate, moram prvo da se čujem s njom. Da je upozorim da je stvar ozbiljna i da ne sme da izvrdava. Ako njen muž sazna za našu vezu, odmah će da je šutne. Zato mora da bude sigurna da to neće procuriti u javnost.“ „Da se prvo čuješ s njom kako bi mogao da je pripremiš.“ Sajks prezrivo frknu. „Je l’ ti mi ličimo na morone, Arni? Ako nam kažeš istinu, niko neće saznati za vas. Čini mi se da u potpunosti zaslužujete jedno drugo.“ „Moja žena već trabunja o razvodu i to samo zato što je ta prokleta...“ „Naravno, i za to je kriva poručnica Maknamara. Ona ti je sigurno smestila i ono na stepeništu. Naterala te je da je premlatiš kako bi te najurili s posla. Hajde, Arni, napiši njeno ime i adresu.“ „Ona radi kao referent u firmi Terans inkorporejtid. Najbolje je da je posetite tamo i da budete što diskretniji. Nadam se da, kao vaš kolega, imam prava...“ Sajks ga prostreli surovim pogledom. „Ti, kao naš bivši kolega, nemaš više nikakva prava. Nakon onoga što si uradio poručnici Maknamari, niko neće biti na tvojoj strani. Zapamti to, drkadžijo. Ako hoćeš da sačuvaš dupe bilo bi ti pametnije da nam daš njeno ime, inače odmah ideš iza rešetaka zbog napada na pretpostavljenog oficira i ostaješ tamo dok ne razmrsimo konce.“ Dok je Arni zapisivao podatke, Fibi se okrenu ka Dejvu. „On nema veze s tim. On jeste svinja i imbecil, ali nije ubio ni Čarlsa Džonsona ni Roja. On nema ni petlju ni mozak za tako nešto.“ Ponovo se zagledala kroz staklo. „Nesumnjivo je da i dalje želi da mi se osveti, ali on nikad ne bi skapirao da bi mogao da me povredi time što bi ubio Roja ili onog klinca. Zato što me on uopšte ne poznaje, za razliku od tipa koji stoji iza tih ubistava.“

„Popričaćemo s tom ženom i videti da li je njegov alibi održiv.“ „Dobro. Ja sad idem kući da pročešljam dokumentaciju. Sigurna sam da se tamo krije neki trag. Trag koji će me odvesti do njega.“ Dok je Fibi napuštala osmatračku sobu, Liz izađe iz kancelarije za saslušanja. „Htela sam da popričam s tobom. Imaš malo vremena?“ „Naravno.“ „Slušaj, ovaj...“ Liz se osvrnu oko sebe i pokaza ka ženskom toaletu. „Možda bi bilo bolje da se sklonimo odavde.“ Kada su ušle u toalet, Liz se nasloni na lavabo. „Znam da ti nije bilo lako da stojiš tamo i posmatraš ga. Staklo ne predstavlja naročitu barijeru.“ „Da, nije mi bilo lako, ali sam morala to da uradim.“ „To nije njegovo maslo, Fibi.“ ,,I ja sam to zaključila. Ti i Bul ste odlično odradili posao. Proverićemo njegov alibi i onda ćemo otpisati tu mogućnost.“ „Kako se držiš?“ „Ne znam ni sama.“ Fibi protrlja obraze i zagladi kosu. „Moja porodica je u kućnom pritvoru. Nemamo drugog izbora. Rojev ubica nas je pretvorio u taoce, ali i dalje ne želi da mi otkrije svoje uslove. Ne znam šta želi i zašto to radi. Ne mogu da pregovaram i da zaštitim svoju porodicu kad uopšte ne znam šta hoće od mene.“ „Jesi li za kafu?“, upita Liz, bacivši pogled na sat. „Mogu da ukradem pola sata, dok Bul sredi papire.“ „Zar delujem toliko loše?“ „Deluješ kao da bi ti prijala šolja kafe i partija prijateljskog ćaskanja.“ „To bi mi stvarno prijalo, ali moram što pre da se vratim kući. Ako izvućeš osovinu, točak će otpasti, a ja sam trenutno osovina koja moju porodicu drži na okupu. Molim te, javi mi šta ste saznali kad proverite Miksov alibi.“ „Naravno.“ Fibi odškrinu vrata i ponovo se okrenu ka Liz. „Znaš, priželjkivala sam da to bude on. Da se ispostavi da je on glavni krivac za sve. Roj je mrtav i tu više nema ispravke. Zato sam jednim delom duše želela da se pokaže da je to njegovo maslo kako bih mogla da odahnem. Njega bi spakovali u zatvor, a moja porodica bi bila bezbedna. Ali, to je samo jedan od razloga, Liz. Priželjkivala sam da bude kriv i zato što bi onda konačno mogao da plati za sve. Ne samo za ono što je uradio Roju i onom klincu, nego i za ono što je meni uradio na onom stepeništu. Da plati za svaki jebeni minut. Mislila sam da ću uspeti da se pomirim s tim. Ali, dok sam malopre stajala tamo i posmatrala ga kroz ono staklo, shvatila sam da se nikad neću pomiriti.“

„Razumljivo.“ „Misliš?“ „Računi su izravnjani tek kad čovek to oseti u utrobi. Nekad nešto možeš da prihvatiš, zato što ti razum tako nalaže, ali to i dalje ne znači da si se pomirila s tim.“ „Nisam se pomirila.“ Fibi oseti kako joj sićušan kamičak pada sa srca jer je konačno dobila priliku da to podeli sa nekim ko ju je razumeo. ,,I dalje bih volela da propisno plati. Da provede koju godinu iza rešetaka, bespomoćan i prestravljen, pre nego što...“ Utučeno je odmahnula glavom. „Ali, to ćemo ostaviti za drugi put. Trenutno imamo krupnije probleme.“ „Možda bi ipak trebalo da popričaš sa našim savetnikom.“ „Hoću, stvarno... ali prvo moram ovo da raščistim.“ Na njenim usnama zaigra bledunjav pokušaj osmeha. „Ovo je bilo još bolje od kafe. Hvala ti što si naćulila uho za mene, Liz.“ „Imam još jedno, ako ti zatreba.“

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE ako je ponovni susret sa Arnijem Miksom oživeo stare rane, Fibi je znala da je morala da potisne taj nepodnošljivi vrtlog nemira i mučnine. Nije bilo ni vreme ni mesto za to, opominjala je sebe. Naravno, taj vrtlog će se pre ili kasnije ponovo vratiti i vezati joj želudac u čvor, ali će morati da pronađe način da to gurne u stranu dok ne sredi ostale prioritete. Čitavu listu prioriteta. Kada je stigla do Džons strita, parkirala je kola i izašla napolje. Zašto joj se ponekad činilo da se ta kuća nadvijala nad njom kao neka preteča avet, upitala se. Naravno, često se dešavalo da nedeljama, pa čak i mese- cima, u njoj ne vidi ništa osim doma. Bila je to lepa otmena vila u kojoj je mogla da odgaja svoje dete, da brine o svojoj majci i deli sitne životne radosti sa svojom počasnom starijom sestrom. Mesto gde je mogla da jede, spava, živi, a povremeno čak i da se zabavlja. Zašto je onda bilo važno što sama nije odlučila da tu obitava? Na kraju krajeva, to je bila samo kuća. Stvar napravljena od cigle i stakla. Duh rođake Bes se odavno iselio odatle. Nedostatak izbora, pomislila je. To je bilo ono što ju je kinjilo. Nametnut izbor koji je isključivao bilo koju drugu opciju. Iako je znala da bi trebalo što pre da se javi svojoj porodici, prošla je pored kuće i krenula ka zadnjem delu dvorišta. Što dalje od patrolnih kola i što dalje od te avetne fasade. Tu je bar imala nekakav izbor, iako je taj izbor gotovo u potpunosti prepustila Avi. Vrtovi i stazice i skrivene senovite oaze, graciozni stolovi i maštovite skulpture. Spustila se na stepenište ispred verande i osvrnula se oko sebe, zamišljajući kako bi se osećala da se to dražesno dvorište nalazilo na nekom drugom mestu. Možda u Nju Orleansu ili u nekoj drugoj ulici u Savani. Ili čak u Atlanti ili Šarlotu. Ali, da li bi se nešto suštinski promenilo? Naravno da bi, zaključila je. Bila bi to basnoslovna promena. Čula je kako se vrata otvaraju, ali se nije okrenula. Toliko o njenom samovanju, pomislila je. Karter se ćutke spusti pored nje i ćušnu joj čašu vina u ruku. Otpila je nekoliko gutljaja, ne remeteći tišinu kroz koju se razlegao I

prefinjeni žamor fontane. „Nisam bajno raspoložena“, konačno je izustila. „Zato sam ti i doneo vino. Hoćeš da se vratim unutra?“ „Nemoj. Resila sam da pročeprkam po starim krastama. Da se stropoštam ovde i jadikujem zbog amaneta rođake Bes, kuće u koju me je zatočila i reze koju mi je namakla na život. Kad upadnem u to stanje, nemam drugo rešenje osim da se tešim svojom zlovoljom.“ „Što ti užasno teško pada jer, kada je ostalo u pitanju, za tebe ne postoje nerešive situacije.“ Ona se zagleda u njega. „Stvarno tako misliš?“ „Naravno da mislim. Ti se tako ponašaš još otkako znam za sebe. U onom incidentu sa Rubenom presekla si svilenu vrpcu, ali si to radila čak i ranije. U ono doba koga se sećam samo kroz maglu.“ Ona nasloni glavu na njegovo rame. „Kad je tata umro, sve se naprasno promenilo. Ja se tog doba sećam kao kroz maglu. Da je htela, mogla je još tada da nam pomogne. Ta matora rospija. Da nam je tad izašla u susret, ono s Rubenom se možda nikad ne bi desilo. Ali ona to nije učinila, tako da nema svrhe da se zamajavamo maštarijama.“ Nakratko je zaćutala, pijuckajući vino i zureći u fontanu. „Mama je ži- vela samo za nas. Davala je sve od sebe da nama bude dobro.“ „Znam.“ „Sigurno joj je bilo užasno teško. Ne mogu čak ni da zamislim kroz šta je prolazila. Koliko se mučila i brinula. I koliko se plašila. Ali nikad nije digla ruke od nas. A onda je jednog dana odlučila da okuša sreću sa nekim ko ju je nakon toliko vremena naterao da se oseti posebnom i ko se u početku tako fino ophodio prema njoj. I šta je proisteklo iz toga? Ispostavilo se da se spanđala sa muškarcem koji umalo nije ubio i nju i njenu decu. Uopšte me ne čudi što je rešila da zatvori vrata za sobom.“ „Nikad je nisam krivio zbog toga.“ „Ne, ti nisi, ali je ja ponekad krivim. I stid me je što to radim. Iako znam zašto se tako ponaša, ponekad mi dođe da zavrištim i da je nateram da izađe napolje, da siđe do pijace, da ode u prokleti bioskop. Da uradi bilo šta, samo da se pomeri odavde. Znam da je to jače od nje, da jednostavno ne može to da učini, ali mi svejedno pukne film. Ponekad...“ Ona odmahnu glavom i otpi još gutljaj vina. „Stalno razmišljam kako bi bilo dobro da je pošaljem negde sa Karli. Da ih spakujem na prvi avion i da ih negde sklonim dok se ovo ludilo ne okonča. Ali je to neizvodljivo.“

„Trebalo bi da je nagovorimo da ponovo počne sa terapijom“, prozbori Karter. „Naravno, ne sada“, brzo je dodao, „nego kasnije, kada se... kao što si rekla, kada se ovo ludilo okonča. Džozi i ja bismo mogli da se preselimo kod vas. Za stalno.“ „To vam nije nikakvo rešenje.“ ,,Fibi...“ „Ovde ne biste bili srećni. Za razliku od vas, ja jesam srečna ovde, ako zanemarimo sporadične izlive bedačenja. Ali, ovo je vanredna situacija. Sve mi se zbrkalo, Kartere. Ispostavilo se da je Arnold Miks čist, da nema nikakve veze sa Rojevim ubistvom. Znala sam to još pre nego što sam otišla tamo, ali kad sam ga ugledala iza onog stakla, moj bes i moja povređenost i moj strah... sve je ponovo proradilo. A pošto više volim da budem besna nego uplašena, došla sam ovde da istutnjim svoju zlovolju.“ „Dobro ti ide.“ „Nadam se.“ Na drugoj strani dvorišta je spazila kolibrija čije je perje podsećalo na vatromet blistavih boja kako flertuje sa ladoležom koji se obavijao oko gvozdenog špalira pored baštenskog zida. Ta ptičica je mogla da odabere bilo koji cvet, pomislila je, i da nastavi dalje. Ali ljudi nisu ptice. „Šta mama radi?“ „Hekla. Dankan ju je nagovorio da se usredsredi na biznis, da osmisli asortiman i napravi proračun troškova. Dobro je što ima čime da se zanima. Dankan ima šlifa za takve stvari. Zna da se ljudima uvuče pod kožu i da ih navede da urade ono što je zamislio.“ Fibi upitno izvi obrve. „Da li je to kompliment ili prigovor?“ „Čist kompliment. Uspeo je čak i Karli da uvuče u diskusiju. Kao modnog konsultanta. Karli je bila oduševljena.“ „Naravno, kad je opsednuta modom.“ „Dankan zna da pogodi pravu žicu. Ima dovoljno talenta i šarma za to. Ali, bitno je i za šta koristiš taj talenat. To pokazuje od kakvog si materijala napravljen. Ako ćemo pravo, Fibs, priznajem da mi se ovog puta dopada tvoj izbor.“ „Volela bih da kažem da se i meni dopada, ali je to preslaba reč.“ „Ozbiljno?“ Karter začkilji očima i pažljivo je osmotri. „Mogu li da pitam zašto te to brine?“ „Nisam rekla da me brine.“ On zakoluta očima i pređe prstom duž tanke linije između njenih obrva. „Ali ja znam da te brine. Po ovome.“ Fibi slegnu ramenima i zagladi boru koja ju je odala. „Znaš da sam

imala loše iskustvo.“ „Roj je bio kreten. Svako bar jednom u životu nabasa na kretena. Možda nije u redu što tako govorim, ali...“ ,,U redu je. Kreten ostaje kreten, čak i kad je mrtav. Dakle, imam loše iskustvo“, ponovila je, ,,i zahtevnu profesiju koju teško mogu da uskladim sa privatnim životom.“ „Ako je odlučio da smuva pandurku, znači da je spreman na to. Izvini, ali moraćeš da pronađeš ubedljiviji razlog.“ „Osim toga, imam i sedmogodišnju ćerkicu. Naravno, ne kažem da mi to predstavlja problem, jer Karli volim više od svega na svetu, ali je i to jedan od faktora. Njena sreća je za mene na prvom mestu tako da upuštanje u ozbiljnu trajnu vezu sa muškarcem koji će morati da prihvati tuđe dete kao deo ljubavnog aranžmana predstavlja prilično zeznutu stvar.“ Karter odmahnu rukom, odbacujući i taj argument. „Ljudi se neprestano upuštaju u takve veze. Ako hoćeš, mogu da prošvrljam po Guglu i da ti prosledim statističke podatke.“ „Da, neki ljudi se upuštaju i u takve veze, ali se ovde radi o meni i o Karli i o Dankanu. A onda... tu je i ova kuća, što dodatno komplikuje situaciju. Dankan ima predivan posed na ostrvu Vajtfild. Sve je sam osmislio - kuću, vrtove, svaki detalj. Recimo, da stvari između nas odu još dalje, mnogo dalje od ovoga, ja nikad ne bih mogla tamo da živim. Zato što ne mogu da se odselim odavde. A, pored svega toga, tu je i mama. Ako bi rešio da bude sa mnom, automatski bi morao da prihvati i nju.“ „Možda moji razlozi deluju tričavo kada se posmatraju svaki za sebe“, nastavila je, „ali kada ih baciš na gomilu dobiješ ogromno zamršeno klupko koje bi retko koji muškarac poželeo da razmrsi. Otkud mi smelost da pretpostavim da bi se Dankan uopšte bavio time kad još ne znam da li mu se samo dopadam ili prema meni oseća i nešto više?“ „Mogla bi da ga pitaš.“ „Baš ti hvala na savetu!“ Fibi ispusti prigušen uzdah i osvrnu se oko sebe. „Sad sam uspela da se izbedačim i na tom polju. Lepo je što si mi pomogao da se nakratko utopim u romantičnim problemima, ali sad moram da se vratim u svoj mali privatni košmar. Čeka me mnogo posla.“ Ustala je sa stolice i poljubila brata u obraz. „Hvala ti za vino. I za ostalo.“ „Vino je ionako tvoje, a što se tiče ostalog... uvek ti stojim na raspolaganju.“