Dr Sleep - Stephen King

Naziv originala:
Stephen King DOCTOR SLEEP
Copyright © 2013 by Stephen King

Dok sam drndao jeftinu ritam gitaru u grupi Rok botom remainders,
Voren Zevon imao je običaj da svira s nama. Voren je voleo sive majice s
kratkim rukavima i ilmove kao što je Kraljevstvo paukova. Insistirao je
na tome da pevam glavni vokal u njegovoj autorskoj pesmi Londonski
vukodlaci, obično za bis posle naših nastupa. Rekao sam mu da nisam
dostojan. Insistirao je na tome da jesam. „Idemo iz G-dura“, rekao mi je,
„i urliči iz sveg glasa. Najvažnije od svega, sviraj kao Kit.“

Nikad neću moći da sviram gitaru kao Kit Ričards, ali sam uvek
davao sve od sebe, a s Vorenom pored sebe, koji mi je parirao notu za
notom i smejao se do suza, uvek sam se bogovski provodio.

Vorene, ovaj urlik je za tebe, gdegod da si. Nedostaješ mi, druže.

Nalazili smo se na prekretnici.
Polovične mere nam nisu bile od koristi.
– Velika knjiga Anonimnih alkoholičara

Ako smo hteli da živimo, morali smo da se oslobodimo besa.
[To je] sumnjivi luksuz normalnih muškaraca i žena.
– Velika knjiga Anonimnih alkoholičara

UVODNE MISLI

JSIB znači: jebeš sve i beži.
– Stara izreka Anonimnih alkoholičara

SEF

1Drugog dana decembra, u godini kada je u Beloj kući sedeo
uzgajivač kikirikija iz Džordžije, jedno od velikih letnjih
odmarališta u Koloradu je izgorelo do temelja. Hotel „Vidikovac"
proglaš en je potpunim gubitkom. Posle istrage, š ef Vatrogasne služ be
Okruga Hikarilja obznanio je da je uzrok pož ara bio neispravan kotao.
Hotel je bio zatvoren preko zime kad se nesreča desila, i samo je
četvoro ljudi bilo prisutno. Troje je preživelo. Zimski čuvar Džek
Torens nastradao je u toku neuspešnog (i herojskog) pokušaja da
smanji pritisak u kotlu, koji se zbog pokvarenog ventila popeo do
katastrofalno visokog nivoa.

Dvoje preživelih su bili žena i mladi sin zimskog čuvara. Treći je
bio glavni kuvar „Vidikovca", Ričard Haloran, koji je napustio sezonski
posao na Floridi i došao da obiđe Torensove jer je imao, kako je
rekao, „snaž an predoseć aj" da je porodica u nevolji. Dvoje odraslih su
prilično gadno ozleđeni u eksploziji. Jedino je dečak bio nepovređen.

Barem fizički.

2Vendi Torens i njen sin dobili su nadoknadu od osiguranja
korporacije u čijem je vlasništvu bio „Vidikovac". Suma nije bila
velika, ali dovoljna da prežive naredne tri godine, tokom kojih nije
mogla da radi zbog povreda leđa. Advokat s kojim se konsultovala
rekao joj je da bi mogla da, ako je voljna da istraje i igra grubo, dobije
mnogo viš e para, jer korporacija ž eli da izbegne sudsku parnicu. No,
ona je, baš kao i korporacija, želela samo da ostavi tu katastrofalnu
zimu u Koloradu iza sebe. Oporaviće se, kazala mu je, i jeste se
oporavila, mada su je ozlede leđa mučile do kraja života. Smrskani
kič meni stub i slomljena rebra zacele, ali nikad ne prestanu da jauč u
od bola.

Vinifred i Danijel Torens neko vreme ž iveli su na Srednjem jugu, a
potom su se preselili u Tampu. Dik Haloran (onaj sa snažnim
predosećajima) ponekad je dolazio sa Ki Vesta da ih poseti. A naročito

da poseti mladog Denija. Bili su povezani.
Rano izjutra, u martu 1981. godine, Vendi je telefonom pozvala

Dika i upitala ga mož e li da dođe. Deni ju je, kazala mu je, probudio u
gluvo doba noći i rekao joj da ne ide u kupatilo.

Posle toga, odbio je da govori i ćutao kao zaliven.

3Deni se probudio jer je morao u toalet. Napolju je duvao snažan
vetar. Bilo je toplo - na Floridi je uvek toplo - ali mu se nije
dopadao taj zvuk i pretpostavljao je da nikad i neće. Podsećao ga je na
hotel „Vidikovac", gde je pokvareni kotao bio najmanja opasnost.

On i njegova majka ž iveli su u skuč enom stanu na drugom spratu.
Izašao je iz sobice pored majčine i preša hodnik. Lišće umirućih palmi
pored zgrade zaš uš talo je pri naletu vetra. Zvuk je lič io na zveckanje
kostura. Vrata kupatila uvek su ostavljali otvorena kad niko nije
koristio tuš ili šolju, jer je brava bila u kvaru. Večeras su bila
zatvorena. Ali ne zato što je njegova majka bila u kupatilu.
Zahvaljujući ozledama lica koje je zadobila u „Vidikovcu", sada je
hrkala - s tihim hvip-hvip zvukom - koji je čuo iz njene spavaće sobe.

Pa, slučajno ih je zatvorila, to je sve.
Znao je da to nije istina, čak i tada (i sam je imao snažne
predosećaje i jaku intuiciju), ali ponekad jednostavno morate da se
uverite. Ponekad morate da vidite. To je nešto što je otkrio u
„Vidikovcu", u sobi na drugom spratu.
Ispruživši ruku, koja mu je delovala preduga, previše rastegljiva,
previše kao bez kostiju, okrenuo je kvaku i otvorio vrata.
Unutra je bila ž ena iz sobe 217, kao š to je znao da ć e biti. Sedela je
na klozetskoj šolji, gola, raširenih nogu i nabubrelih mrtvački bledih
butina. Zelenkaste grudi visile su kao izduvani baloni. Zbun stidnih
dlačica ispod stomaka bio je siv. Oči su joj takođe bile sive, poput
čeličnih ogledala. Videla ga je, a usne su joj se razvukle u osmeh.
Zažmuri, rekao mu je nekada davno Dik Haloran. Ako vidiš nešto
loše, zažmuri i reci sebi da to nije tamo, a kad ponovo otvoriš oči,
nestade.
Ali to nije upalilo u sobi 217 kad je imao pet godina, a neće ni sada.
Znao je to. Mogao je da je namiriše. Raspadala se.
Zena se - znao je i kako se zove: gospođa Mesi - uskobeljala na

ljubičaste noge i ispružila ruke ka njemu. Meso na rukama joj je
mlohavo visilo, bezmalo curilo. Smeš ila se kao š to ljudi č ine kad vide
starog prijatelja. Ili možda neku ukusnu hranu.

Sa izrazom lica koji se mogao pogrešno protumačiti kao smirenost,
Deni je zatvorio vrata i zakoračio unazad. Gledao je kako se okrugla
kvaka okreće udesno... ulevo... opet udesno... a zatim staje.

Sada je imao osam godina i bio je koliko-toliko sposoban da
racionalno razmišlja, uprkos užasu. Delimično zato što je, negde
duboko u umu, to i očekivao. Iako je uvek mislio da će se najpre
pojaviti Horas Dervent. Ili možda barmen, onaj kog je njegov otac
zvao Lojd. I pre nego što se konačno dogodilo, trebalo je da
pretpostavi da ć e to ipak biti gđa Mesi. Jer, od svih nemrtvih stvari u
„Vidikovcu", ona je bila najgora.

Racionalni deo uma kazao mu je da je ona samo fragment
zaboravljene noćne more, koji ga je pratio iz sna, preko hodnika, do
kupatila. Taj deo je insistirao da, ako ponovo otvori vrata, unutra neće
biti ničega. Jamačno neće, pošto je sada budan. Ali je drugi deo njega,
deo koji je isijavao, znao bolje. „Vidikovac" nije završ io s njim. Barem
jedan od njegovih osvetoljubivih neupokojenih ž itelja sledio ga je sve
do Floride. Jednom je naleteo na tu ženu u kadi. Iskobeljala se i
pokušala da ga zadavi gnjecavim (ali strašno snažnim) prstima. Ako
sada otvori vrata kupatila, završiće započeti posao.

Napravio je kompromis i prislonio uvo na vrata. Isprva nije bilo
ničega. Onda je čuo slabašan zvuk.

Zvuk mrtvih noktiju koji grebu po drvetu.
Na drvenim nogama, otišao je u kuhinju, popeo se na stolicu i
piškio u sudoperu. Onda je probudio majku i kazao joj da ne ide u
kupatilo jer se tamo nalazi nešto loše. Posle toga se vratio u postelju i
sklupčao duboko ispod pokrivača. Zeleo je da zauvek ostane tamo,
ustajuć i samo da piš ki u sudoperu. Buduć i da je upozorio majku, viš e
nije imao želju da razgovara s njom.
Njegovoj majci je bilo poznato njegovo ćutanje. To se već jedanput
desilo nakon što je ušao u sobu 217 u „Vidikovcu".
„Hoćeš li pričati s Dikom?"
Ležeći u krevetu i gledajući u nju, klimnuo je. Njegova majka je
telefonirala, iako je bilo četiri sata izjutra.
Kasno sutradan, Dik je došao. Doneo je i nešto sa sobom. Poklon.

4Nakon što je Vendi pozvala Dika - postarala se da Deni čuje njihov
razgovor - Deni je, inače, ponovo zaspao. Premda je sada imao
osam godina i išao u treći razred, i dalje je sisao palac. Plašila se - Deni
je probudio njen strah - ali je morala da mokri, i nije nameravala da to
učini u sudoperi, kao on. Zamislila je kako bi izgledala klateći se na
ivici radne površine, dok joj dupe visi preko porcelana, i zgađeno
nabrala nos (iako tamo ne bi bilo nikoga da je vidi).

U jednoj ruci drž ala je č ekić iz svoje kutijice udovič kog alata. Dok
je okretala bravu i otvarala vrata kupatila, podigla ga je visoko.
Kupatilo je bilo prazno, naravno, ali je daska na klozetskoj šolji bila
spuštena. Nikad je nije ostavljala u tom položaju pre odlaska na
spavanje jer je znala da je Deni, ako uđe unutra budan svega deset
posto, sklon tome da zaboravi da je podigne i skroz zapiša. Takođe,
osetila je smrad. Grozan. Kao da je pacov umro u zidovima.

Napravila je korak, a zatim i drugi. Spazila je kretanje i munjevito
se okrenula na peti, čekića podignutog iznad glave, spremna da udari
bilo koga

(i bilo šta)
skrivenog iza vrata. No, to je bila samo njena senka. Bojiš se
vlastite senke, podsmevali su joj se ponekad, ali ko ima veće pravo na
to od Vendi Torens? Posle svega š to je videla i preturila preko glave,
znala je da senke mogu da budu opasne. Mogu da imaju i zube.
U kupatilu nije bilo nikoga, ali je na klozetskoj š olji videla ž uć kastu
mrlju, i još jednu na zavesi tuš-kade. Isprva je pomislila na izmet, ali
govna nisu žućkasto-ljubičasta. Pomnije je pogledala i prepoznala
komadić e mesa s natrulom kož om. Bilo ih je još na podnoj prostirci, u
obliku tragova stopala. Pomislila je da su premali - previše tanani - da
budu tragovi stopala nekog muškarca. Na kraju je ipak piškila u
sudoperu.

5Vendi je zvocanjem naterala sina da ustane iz kreveta u podne.
Uspela je da u njega ubaci malo supe i pola sendviča s puterom od
kikirikija, ali se onda opet vratio u krevet. Haloran je stigao malo
posle pet po podne, svojim već prastarim (ali savršeno održavanim i
zaslepljujuće ispoliranim) crvenim kadilakom. Stajala je pored

prozora, gledala i čekala, kao što je nekad čekala svog supruga, u nadi
se da će Džek doći kući u dobrom raspoloženju. I trezan.

Stuštila se niz stepenice i otvorila vrata taman u trenutku kad se
Dik spremao da pozvoni na zvonce obelež eno natpisom TORENS 2A.
Ispruž io je ruke, a ona mu je istog trena pojurila u zagrljaj, ž eleć i da je
njegove ruke drže najmanje sat vremena. Možda dva.

Odmaknuo ju je od sebe, držeći je za ramena. „Izgledaš ino, Vendi.
Kako je mališa? Je li progovorio?"

„Nije, ali pričaće s tobom. Iako to isprva neće hteti, možeš da...“
Umesto da dovrši rečenicu, napravila je gest rukom, oponašajući
pištolj, i uperila kažiprst u njegovo čelo.

„Ne nužno", reče joj Dik. Njegov osmeh je otkrio blistave nove
veštačke zube. „Vidikovac" mu je, one noći kada je kotao eksplodirao,
odneo većinu zuba iz njegove nekadašnje proteze. Naime, Džek
Torens je zamahnuo maljem koji je Dika koštao proteze, a Vendi
sposobnosti da hoda bez šepanja, ali oboje su znali da je to, u stvari,
učinio „Vidikovac". „Deni je veoma moćan, Vendi. Ako želi da me
blokira, učiniće to. Znam to iz sopstvenog iskustva. Osim toga, biće
bolje ako razgovaramo ustima. Bolje po njega. A sad mi ispričaj sve
što se dogodilo."

Nakon što mu je sve opisala, Vendi ga je odvela u kupatilo. Ostavila
je mrlje da ih Dik vidi, kao što policajac čuva netaknuto mesto zločina
za ekipu forenzičara. A zločin jeste postojao. Zločin protiv njenog sina.

Dik je dugo posmatrao, ne dodirujuć i, a zatim klimnuo. „Hajde da
vidimo da li je Deni budan."

Nije bio, ali je Vendi bilo toplo oko srca zbog radosnog izraza koji
se pojavio na licu njenog sina kad je ugledao ko sedi pored njega na
krevetu i drmusa ga za rame.

(hej, Deni, doneo sam ti poklon)
(nije mi rođendan)
Vendi ih je posmatrala, znajući da pričaju, ali ne znajući o čemu.
Dik reče: „Diži se, slađani! Prošetaćemo se plažom."
(Dik, vratila se, gđa Mesi iz sobe 217, vratila se)
Dik ga je još jednom prodrmusao po ramenu. „Govori naglas, Deni!
Plašiš mamu."
Deni upita: „Šta si mi doneo?"
Dik se nasmešio. „To je već bolje. Volim da te čujem, a takođe i

Vendi."
„Da“, beš e sve š to se usudila da kaž e. U suprotnom, č uli bi drhtanje

u njenom glasu i zabrinuli bi se. Nije to želela.
„Dok smo napolju, ne bi bilo loše da oribaš kupatilo", reče joj Dik.

„Imaš li gumene rukavice?"
Klimnula je.
„Odlično. Navuci ih."

6Plaža je bila udaljena dva i po kilometra. Parkiralište su
okruživale kičaste priobalne mamipare - ulični prodavci slatkiša,
kiosci s hotdogom, prodavnice suvenira - ali ovo je bio poslednji dan
sezone pa nijedna nije naročito dobro poslovala. Deni i Dik imali su
plažu skoro u potpunosti samo za sebe. Za vreme vožnje do plaže,
Deni je u krilu držao svoj poklon - duguljasti paket, prilično težak,
umotan u ukrasni papir srebrne boje.

„Možeš da ga otvoriš kad malo porazgovaramo", reče mu Dik.
Setali su tik pored talasa, gde je pesak bio tvrd i blistav. Deni je
hodao polako, jer je Dik bio veoma star. Jednog dana će umreti.
Možda i uskoro.
„Neć u otegnuti papke još nekoliko godina", reč e mu Dik. „Ne beri
brigu. A sad mi ispričaj šta se sinoć desilo. Nemoj ništa da izostaviš."
Nije potrajalo dugo. Tež i deo prič e bio je pronać i reč i da se opiš e
užas koji trenutno oseća, i kako je izmešan s gušećim osećanjem
izvesnosti: pošto ga je našla, više nikad neće otići, Međutim, budući da
je to bio Dik, nisu mu trebale reči, iako je pronašao nekoliko.
„Vratiće se. Znam da hoće. Vraćaće se i vraćaće, sve dok me ne
ščepa."
„Sećaš li se kad smo se upoznali?"
Iako iznenađen promenom teme, Deni je klimnuo glavom. Kad su
prvi put stigli u „Vidikovac", Haloran ih je poveo u obilazak hotela.
Veoma davno, činilo se.
„Sećaš li se kad sam prvi put progovorio u tvojoj glavi?"
„Jašta."
„Šta sam ti tada rekao?"
„Upitao si me želim li da idem na Floridu s tobom."
„Tako je. A kako si se tad osećao, znajući da više nisi sam? Da nisi

jedini?"
„Superiška", reče Deni. „Bilo je super."
„Jah“, reče Haloran. „Jah, naravno da jeste."
Izvesno vreme hodali su u tišini. Ptičice - pipe, tako ih je zvala

Denijeva majka - uranjale su i izranjale iz talasa.
„Da li ti je ikada bilo čudno kako sam se pojavio baš kad sam ti bio

potreban?" Pogledao je naniže u Denija i nasmešio se. „Ne? Nije? A i
zašto bi? Bio si klinac, ali sada si malo stariji. Na neki način, mnogo
stariji. Sluš aj me, Deni. Svet ima nač in da se drž i u ravnotež i, Verujem
u to. Postoji izreka: kad je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. Ja
sam bio tvoj učitelj."

„Bio si mnogo više od toga", reče mu Deni. Uhvatio je Dika za šaku.
„Bio si mi prijatelj. Spasao si nas."

Dik je ignorisao njegove reči... ili se tako činilo. „Moja baka je
takođe posedovala isijavanje - sećaš li se da sam ti to rekao?"

„Aha, Rekao si da ste dugo razgovarali a da uopšte niste otvarali
usta."

„Tako je. Ona me je naučila. A nju je naučila njena prabaka, nekada
davno, još u vreme kad su ljudi drž ali robove. Jednog dana, Deni, doć i
će red i na tebe da budeš učitelj. Učenik će se pojaviti."

„Ako me prvo ne ščepa gđa Mesi", reče mrzovoljno Deni.
Došli su do klupe. Dik je seo. „Ne usuđujem se da idem dalje;
mož da neć u moć i da se vratim. Sedi pored mene. Hoć u da ti isprič am
jednu priču."
„Neću priče", reče Deni. „Ona će se vratiti, zar ne kapiraš? Vraćaće
se i vraćati i vraćati!"
„Zatvori usta i otvori uši! Slušaj starije!" Dik se nasmešio,
pokazujući novu, blistavu protezu. „Misliš li da ćeš ukapirati poentu?
Daleko si ti od budale, slađani."

7Majka Dikove majke - ona sa isijavanjem - ž ivela je u Klirvoteru.
Bila je Bela Baka. Ali ne zato što je belkinja, razume se, već zato
što je bila dobra. Njegov deda živeo je u Danbriju u Saveznoj Državi
Misisipi, u seoskoj zajednici nedaleko od Oksforda. Zena mu je umrla
davno pre nego što se Dik rodio. Za obojenog čoveka, u to vreme i na
tom mestu, bio je imuć an. Drž ao je prodavnicu pogrebne opreme. Dik

i njegovi roditelji posećivali su ga četiri puta godišnje, a mladi Dik
Haloran mrzeo je te posete. Nasmrt se plaš io Endija Halorana, i zvao
ga je - isključivo u mislima, jer da je taj nadimak ikad izgovorio naglas,
popio bi šamarčinu - Crni Deka.

„Znaš li ko su zlostavljač i dece?“, upitao je Denija. „Tipovi koji ž ele
decu zarad seksa?“

„Onako“, reče obazrivo Deni. Znao je da ne treba da priča sa
strancima, i da nikad ne sme da uđe u automobil s nepoznatima. Zato
što mogu svašta da mu urade.

„Pa, matori Endi je bio i neš to viš e od pukog zlostavljač a. Bio je i
jebeni sadista."

„Šta je to?“
„Neko ko uživa da drugima nanosi bol."
Deni je klimnuo glavom, smesta razumevš i. „Kao Frenki Listron u
školi. Muči drugu decu indijanskom vatrom. Ako ne može da te
rasplače, prestane. Ali ako može, nikad ne prestaje."
„To je loše, ali ovo je bilo mnogo gore."
Dik je utonuo u nešto što bi slučajnom prolazniku izgledalo kao
tišina, ali se priča nastavila u nizu slika i povezanih fraza. Deni je
video Crnog Deku, visokog muškarca u odelu crnom poput njega
samog, koji je na glavi nosio specijalnu vrstu
(fedora)
šešira. Video je kako je u uglovima usana uvek imao male pupoljke
pljuvačke, i kako mu se oči crvene, kao da je umoran ili je maločas
plakao. Video je kako je uzimao Dika - u to vreme mlađeg od Denija,
verovatno istog uzrasta kao što je Deni bio one zime u „Vidikovcu" - u
krilo. Ako nisu bili sami, samo bi ga golicao. Ako jesu, stavio bi šaku
između Dikovih nogu i stezao mu jaja sve dok Dik ne bi pomislio da će
se onesvestiti od bola.
„Sviđa ti se to?“, dahtao bi mu deka Endi u uvo. Zaudarao je na
cigarete i viski marke Vajt hors. „Dabome da ti se sviđa, svim dečacima
se to sviđa. Pa ipak, i da ti se ne sviđa, ne smeš nikome da pričaš.
Jerbo, ako nekome kažeš, povrediću te. Opeći ću te!"
„Dođavola!" reče Deni. „To je odvratno!"
„Radio je on i neke druge stvari", reče Dik, „ali ću ti ispričati samo
jednu. Nakon što mu je žena umrla, deka je unajmio ženu da mu
pomaže po kući. Čistila je i kuvala. U vreme večere, na sto bi iznela svu

klopu odjednom, od salate do deserta, jer je to stari Crni Deka tako
voleo. Desert je uvek bila torta ili puding. Stavljala ga je na tacnu ili u
č iniju pored tanjira, tako da mož eš da ga gledaš i ž eliš dok se probijaš
kroz druge gadosti. Dekino gvozdeno pravilo bilo je da možeš da
gledaš u desert, ali ne smeš da ga jedeš sve dok ne počistiš i poslednje
parčence pečenog mesa, kuvanog povrća i krompir-pirea. Morao si
čak da pomažeš i svu moču, koja je bila puna grudvica i nije bila
mnogo ukusna. Ako ne bih sve pojeo, Crni Deka bi mi pružio krišku
hleba i rekao: Omaži to s ovim, Diki ptičice, nek se taj tanjir stja kao da
ga je olizao pas! Tako me je zvao, Diki-ptičica.

Ponekad nisam mogao sve da pojedem, bez obzira na sve, a onda
ne bih dobio tortu ili puding. Crni Deka bi ga uzeo i sam pojeo. A
ponekad, kad jesam mogao da dovršim večeru, otkrio bih da je ugasio
opuš ak cigarete u moje parč e torte ili puding od vanile. To je mogao
da učini jer je uvek sedeo pored mene. Pravio se kao da je posredi
velika šala. Ups, omaših pepeljaru, rekao bi. Tata i mama se tome
nikad nisu protivili, iako su znali da, čak i da to jeste bila šala, nije bilo
poš teno da se na taj nač in š ali s detetom. I oni su se pravili kao da je
posredi šala.“

„To je baš loše“, reče Deni. „Trebalo je da tvoji roditelji stanu u
tvoju odbranu. Moja mama to radi. I tata bi.“

„Bojali su ga se. A i imali su razloga da ga se plaše. Endi Haloran
bio je zla para. Kazao bi mi: Ajde, Diki, jedi oko toga, neće te otrovati.
Ako bih uzeo zalogaj, rekao bi Noni - tako se zvala njegova kućna
pomoćnica - da mi donese novi desert. Ako ne bih, desert je prosto
stajao tamo. Došlo je do toga da nikad nisam mogao da završim obrok,
jer bi mi se želudac prevrnuo."

„Trebalo je da premestiš tortu ili puding na drugu stranu tanjira“,
reče mu Deni.

„Pokušao sam, naravno, nisam se juče rodio. On bi ga prosto vratio
natrag na mesto, govoreć i da desert uvek ide s desne strane tanjira.“
Dik je zać utao, gledajuć i u vodu, gde je dugač ki beli brodić natenane
jezdio preko granične linije neba i Meksičkog zaliva. „Ponekad me je,
kad bismo ostali sami, i grizao. A jednom, kada sam mu rekao da ću
reći tati ako me ne ostavi na miru, ugasio mi je cigaretu o golu butinu.
Kazao je: Reci mu i za to pa vidi kakvo će ti to dobro doneti. Tvoj tatko
već zna za moje postupke i nikad mi neće kazati ni reč, jerbo je

kukavica i želi lovu koju imam u banci kad umrem, što nemam nameru
uskoro da uradim.

Deni ga je slušao razrogačenih očiju. Oduvek je mislio da je priča o
Plavobradom najstraš nija prič a svih vremena, najstraš nija koja mož e
da postoji, ali ova je bila gora. Zato što je bila stvarna.

„Ponekad bi mi rekao da poznaje jednog mnogo zlog čoveka -
Carlija Manksa, a ako ne učinim ono što želi, telefoniraće Carliju
Manksu i on će doći u svojim pomodnim kolima i odvešće me na
mesto za lošu decu. Deka bi mi onda stavio ruku između nogu i počeo
da stiska. Zato nećeš ni zucnuti, Diki-ptičice.

Ako pisneš, stari Čarli će doći i držače te sa ostalom decom koju je
ukrao, sve dok ne umreš. A kad umreš, otići ćeš u pakao i tvoje telo će
zauvek goreti. Jerbo si me ocinkario. Nije bitno da li ti ko veruje il’ ne,
cinkarenjeje cinkarenje.“

„Dugo sam verovao tom matorom kučkinom sinu. Nisam ispričao
čak ni svojoj Beloj Baki, onoj sa isijavanjem, zato što sam se plašio da
će misliti da je to moja krivica. Da sam bio stariji, pametnije bih
postupio, ali sam tada bio običan klinac." Zastao je. „I, postojalo je još
nešto. Znaš li šta, Deni?“

Deni je dugo gledao Dikovo lice, istražujući misli i slike iza
njegovog čela. Najzad je rekao: „Zeleo si da tvoj otac dobije njegov
novac. Ali nikad nije.“

„Nije. Crni Deka je svu lovu ostavio sirotištu za crnačku decu u
Alabami, a kladim se da znam i zašto. Međutim, to je nebitno."

„A tvoja dobra baka nikad nije saznala? Nikad nije pogodila?"
„Znala je da postoji nešto, ali ja sam to držao blokirano, i nije me
gnjavila. Samo mi je kazala da će, kad budem spreman da pričam, ona
biti spremna da me sasluša. Deni, kad je Endi Haloran umro od srčke -
bio sam najsrećniji dečak na kugli zemaljskoj. Mama mi je rekla da ne
moram da idem na sahranu, da mogu da ostanem s bakom Rouz -
mojom Belom Bakom - ako to želim, ali ja sam želeo da idem. Nego
šta. Želeo sam da se uverim da je matori Crni Deka stvarno mrtav.
Tog dana je padala kiša. Svi su stajali oko rake ispod crnih
kišobrana. Gledao sam kako se njegov mrtvački kovčeg - najveći i
najbolji iz njegove prodavnice pogrebne opreme, u to ne sumnjam -
spušta u zemlju, i mislio sam na sve one trenutke kad mi je uvrtao jaja,
i sve one opuške u mojim tortama, i onaj koji mi je ugasio na nozi, i na

to kako je vladao za trpezom kao suludi stari kralj u onom
Sekspirovom komadu. No, najviše od svega, razmišljao sam o Carliju
Manksu - koga je deka nesumnjivo izmislio - i kako Crni Deka nikad
neć e moć i da telefonira Carliju Manksu i kaž e mu da dođe usred noć i i
odvede me u svom automobilu da živim sa ostalim ukradenim
dečacima i devojčicama.

Gvirnuo sam u raku - Neka dečko baci pogled, rekao je moj tata kad
je mama pokuš ala da me povuč e unazad - i pogledom sam obuhvatio
sanduk u toj vlažnoj rupi i pomislio: Tamo dole si dva metra bliže
paklu, Crni Deko, a ubrzo ćeš biti u njemu, i nadam se da će ti đavo
lupiti hiljadu šamara plamenom rukom."

Dik je zavukao šake u džepove i izvadio paklicu marlbora s
kutijom šibica gurnutom ispod celofana. Stavio je cigaretu između
usana, a zatim je morao da je juri š ibicom jer su mu ruke drhtale, a i
usne su mu drhtale. Deni se zapanjio kad je ugledao svetlucanje suza u
Dikovim očima.

Sad znajuć i u kom pravcu ide Dikova prič a, Deni je upitao: „Kada
se vratio?" Dik je uvukao dim duboko u pluća i izdahnuo ga kroz
osmeh. „Nisi morao da mi zaviriš u glavu da bi to prokljuvio, zar ne?"

„Jok."
„Sest meseci kasnije. Jednog dana sam se vratio kući iz škole, a on
je lež ao go na mom krevetu, sa ukruć enom natrulom kitom. Kazao je:
Dođi deder i sedi na ovo, Diki-ptičice. Lupi mi hiljadu, a ja ću tebi lupiti
dve hiljade. Vrisnuo sam, ali u kuć i nije bilo nikoga da me č uje. Tata i
mama bili su na poslu: mama u restoranu, a tata u š tampariji. Istrč ao
sam iz sobe i zalupio vrata. Onda sam čuo kako Crni Deka ustaje...
trup... i prelazi preko sobe... trup-trup-trup... a onda sam čuo...“
„Nokte“, reče Deni pridavljenim glasom. „Grebanje noktima po
vratima."
„Tako je. Nisam ponovo ušao u sobu sve do noći, kad su mi oba
roditelja bila kod kuće. Deka je nestao, ali su postojali... ostaci."
„Naravno. Kao u našem kupatilu. Zato što se raspadao."
„Tako je. Sam sam promenio posteljinu, što sam mogao da uradim
jer mi je mama dve godine ranije pokazala kako. Kazala mi je da sam
prestar da bi mi bila potrebna kućepaziteljka, da su kućepaziteljke za
male bele dečake i devojčice poput onih za koje se ona starala pre
nego što je dobila posao hostese u Berkinovoj kući odrezaka. Otprilike

nedelju dana kasnije, video sam matorog Crnog Deku u parku, na
ljuljašci. Bio je u odelu, ali ga je skroz prekrivala siva tvar - rekao bih
buđ, koja je rasla po njemu dole u kovčegu."

„Aha“, reč e Deni jedva č ujnim š apatom. To beš e sve š to je mogao
da prozbori.

„Slic mu je bio otvoren, a ona stvar mu je štrčala. Izvini što ti
pričam sve ovo, Deni, premlad si da to slušaš, ali moraš da znaš."

„Jesi li se onda obratio Beloj Baki?"
„Morao sam. Jer sam znao ono što ti znaš: da će naprosto nastaviti
se vraća. Ne kao... Deni, jesi li ikada video mrtve ljude? Hoću da
kažem obične mrtvace." Nasmejao se, jer mu je to zvučalo smešno. I
Deniju je bilo smešno. „Duhove."
„Nekoliko puta. Jednom sam video troje na pruž nom prelazu. Dva
dečaka i devojčicu. Tinejdžere. Mislim... da su možda tamo poginuli."
„Nisam već godinama, ali ti si snažniji u isijavanju od mene. Ono
slabi kako stariš..."
„Odlično", reče vatreno Deni.
„... ali tebi će i dalje preostati prilično mnogo isijavanja kad
odrasteš, rekao bih, jer si počeo s toliko mnogo. Obični duhovi nisu
poput ž ene koju si video u sobi 217 i ponovo u svom kupatilu. Tako je,
zar ne?“
„Da“, reče Deni. „Gđa Mesi je stvarna. Ostavlja komadiće sebe.
Video si ih. Baš kao i moja mama... a ona ne isijava."
„Hajde da krenemo natrag“, reče Dik. „Vreme je da vidiš šta sam ti
doneo.“

8Povratak do parkirališta bio je još sporiji jer je Dik ostao bez
daha. „Cigarete", kazao je. „Nemoj ni da počinješ, Deni.“
„Mama puši. Misli da ne znam, ali znam. Dik, šta je uradila tvoja
Bela Baka? Sigurno je nešto učinila jer te tvoj Crni Deka nikad nije
ščepao."

„Dala mi je poklon, isti koji ću ja sad dati tebi. Učitelj to radi kad je
učenik spreman. I samo učenje je poklon, da znaš. Najbolji koji bilo ko
može da primi ili da.“

„Nije htela da zove deku Endija po imenu, naprosto ga je zvala",
Dik se nacerio, „perverznjak. Rekao sam joj ono što si i ti rekao - da

nije duh, da je stvaran. A ona je rekla da je to tako jer ga ja činim
stvarnim. Isijavanjem. Rekla mi je da pojedini duhovi - uglavnom
besni duhovi - ne ž ele da napuste ovaj svet zato š to znaju da je ono š to
ih čeka još gore. Većina na kraju izgladni i iščezne, ali neki od njih
ipak pronađu hranu. Isijavanjeje za njih baš to, Dik, kazala mi je.
Hrana. Ti hraniš tog perverznjaka. Ne radiš to svesno, ali ipak radiš. On
je kao komarac koji nastavlja da kruži, a zatim sleće po još krvi. Ne
možeš da uradiš ništa povodom toga. Ono što možeš da uradiš,
međutim, jeste da ono po šta je došao okreneš protiv njega."

Vratili su se do kadilaka. Dik je otključao vrata, a zatim sa
uzdahom olakšanja skliznuo na sedište. „Nekad davno, mogao sam da
prepešačim petnaest kilometara, a onda da istrčim i dodatnih deset. A
danas, malo šetnje po plaži i leđa me već bole kao da me je ritnuo
konj. Hajde, Deni. Otvori svoj poklon."

Deni je odmotao srebrni ukrasni papir i otkrio kutiju sačinjenu od
zelenog metala. Na prednjem delu, ispod reze, nalazila se numerička
tastatura.

„Hej, superiška!"
„Jelda? Sviđa ti se? Dobro. Nabavio sam je u radnji Vestern auto.
Cisti američki čelik. Kutija koju mi je baka Rouz poklonila imala je i
katanac, s ključićem koji sam nosio na lančiću oko vrata, ali to je bilo
veoma davno. Danas živimo u osamdesetim, u savremenom dobu.
Vidiš li tastere s brojevima? Ono što treba da uradiš jeste da ukucaš
pet brojeva koje sigurno nećeš zaboraviti, a zatim pritisneš dugmence
na kojem piše PODESI. Onda, kad god poželiš da je otvoriš, ukucaš
svoju šifru."
Deni je bio oduševljen. „Hvala, Dik! Cuvaću sve bitne stvari u njoj!"
One će obuhvatiti najbolje sličice bejzbol igrača, kompas-značku
Mladih izviđača, srečni zeleni kamen i fotogra iju s ocem, uslikanu na
travnjaku stambene zgrade u kojoj su živeli u Bolderu, pre
„Vidikovca." Pre nego što je sve pošlo po zlu.
„To je ino, Deni, želim da učiniš to, ali takođe želim da učiniš i
nešto drugo."
„Šta?"
„Zelim da upoznaš tu kutiju kao rođeni džep. Nemoj samo da je
gledaš; dodirni je. Skroz je ispipaj. Onda zabodi nos unutra i vidi da li
miriše. Ona mora da ti bude najbolji prijatelj, barem još neko vreme."

„Zašto?"
„Zato što ćeš staviti drugu kutiju, potpuno istu kao što je ova, u
svoj um. Ona će biti još posebnija. A kada se ta kalaštura gđa Mesi
sledeći put pojavi, bićeš spreman za nju. Reći ću ti kako, baš kao što je
stara Bela Baka rekla meni."
Deni je bio prilič no ć utljiv tokom vož nje natrag do stana. Imao je o
mnogo čemu da razmišlja. U krilu je držao poklon - sef načinjen od
snažnog metala.

9Gospođa Mesi se vratila nedelju dana kasnije. Ponovo je bila u
kupatilu, ovog puta u kadi. Deni nije bio iznenađen. Na kraju
krajeva, u kadi je i umrla. Ali sad nije pobegao. Ovog puta je ušao u
kupatilo i zatvorio vrata. Mahnula mu je rukom da priđe, kezeći se.
Deni je prišao, takođe nasmešen. Cuo je televizor u drugoj sobi.
Njegova majka gledala je seriju Troje je društvo.

„Zdravo, gđo Mesi", reče joj Deni. „Doneo sam vam nešto."
U zadnji tren, shvatila je i zavrištala.

10Nekoliko sekundi kasnije njegova majka je pokucala na vrata
kupatila. „Deni? Jesi li dobro?"
„Dobro sam, mama." Kada je bila prazna. U njoj je ostalo malo
sluzi, ali je Deni mislio da može da je očisti. Malo vode će je poslati
pravo u kanalizaciju. „Moraš li da piškiš? Uskoro ću izaći."

„Ne. Samo sam... učinilo mi se da si me pozvao."
Zgrabio je četkicu za zube i otvorio vrata. „Sto posto sam dobro.
Vidiš?" Uputio joj je širok osmeh. Nije mu bilo teško, pošto je gospođa
Mesi sada nestala.
Zabrinuti izraz joj je napustio lice. „Dobro. Ne zaboravi da dobro
opereš kljove skroz pozadi. Klopa se obično tamo sakrije."
„Hoću, mama."
Iz unutrašnjosti glave, duboke unutrašnjosti, gde je sestra
bliznakinja njegovog specijalnog sefa bila uskladiš tena na specijalnoj
polici, Deni je čuo prigušeno vrištanje. Pomislio je da će ubrzo
prestati, i bio je u pravu.

11Dve godine kasnije, dan pred početak raspusta za Dan
zahvalnosti, na pola puta uz pusto stepenište u Osnovnoj školi
Ala ija, Deniju Torensu ukazao se Horas Dervent. Ramena njegovog
odela prekrivali su konfeti. Mala crna maska visila mu je iz raspadnute
šake. Zaudarao je na grob. „Sjajna zabava, zar ne?“, upitao je.

Deni se okrenuo i otišao, veoma brzim koracima.
Kada se nastava završ ila, pozvao je restoran na Ki Vestu, u kojem
je Dik radio. „Pronašao me je još jedan od neupokojenih žitelja
Vidikovca. Koliko kutija mogu da imam, Dik? Mislim, u glavi?“
Dik se zakikotao. „Koliko god ti treba, šećeru. U tome je lepota
isijavanja. Zar misliš da je moj Crni Deka jedini koga sam zaključao?"
„Umiru li tamo?“
Ovog puta nije bilo kikotanja. U Dikovom glasu bilo je hladnoće
koju Deni nikad ranije nije čuo. „Zar te je briga?"
Nije.
Kad se bivši vlasnik „Vidikovca" ponovo pojavio, ubrzo nakon
Nove godine - ovog puta u ormaru u njegovoj spavać oj sobi - Deni je
bio spreman. Uš ao je u orman i zatvorio vrata. Nedugo potom, druga
metalna kutija obrela se na visokoj mentalnoj polici, pored one koja je
čuvala gospođu Mesi. Culo se lupanje i nešto rečitih psovki, koje je
Deni sačuvao za vlastitu kasniju upotrebu. Halabuka je ubrzo prestala.
Iz sefa s Derventom, baš kao i sefa sa gđom Mesi, dopirala je samo
tiš ina. Bez obzira na to jesu li bili ž ivi (na svoj nemrtvi nač in), to viš e
nije bilo bitno.
Ono bitno jeste da nikad neće izaći odatle. Deni je bio bezbedan.
Tako je tada mislio. Naravno, takođe je mislio da nikad neće popiti
ni kap alkohola, ne nakon što je video šta je piće uradilo njegovom
ocu.
Ponekad jednostavno pogrešno pretpostavljamo.

ZVEČARKA

1Andrea Stajner je volela ilmove, ali ne i muškarce. To nije bilo
nimalo iznenađujuće, budući da ju je otac prvi put silovao kada je
imala osam godina. Nastavio je da je siluje dugi niz godina. Onda je na
to stavila tać ku, najpre mu probuš ivš i muda, jedno pa drugo, jednom
od majčinih šivaćih igala, a zatim je tu istu iglu, krvavu i sluzavu, zarila
u levu oč nu duplju svog oca silovatelja. Muda su bila mač ji kaš alj, jer
je spavao, ali je bol bio dovoljan da ga probudi, uprkos njenom
specijalnom talentu. Ona je bila krupna devojka, a on pijan. Uspela je
da ga telom drži prikleštenog taman dovoljno dugo da mu zada
završni udarac.

Sada je imala osam puta četiri godina, bila je lutalica po Americi.
Bivši glumac zamenio je uzgajivača kikirikija u Beloj kući. Novi čova je
imao glumačku crnu kosu i glumački šarmantan, lažljivi osmeh. Na
televiziji je gledala jedan od njegovih ilmova. U njemu čovek koji je
postao predsednik Amerike igra tipa koji je izgubio noge kad ga je
pregazio voz. Dopadala joj se ideja o tipu bez nogu; muškarac bez
nogu ne može da je stigne i siluje.

Filmovi, e to je prava stvar. Filmovi vas odnose iz sumorne
stvarnosti. Možete da računate na kokice i srećan kraj. Ako imate
muškarca da odete s njim u bioskop, onda se to računa kao sastanak i
on sve plaća. Film je bio dobar, s tučama i ljubakanjem i glasnom
muzikom. Otimači izgubljenog kovčega. Njen trenutni pratilac zavukao
joj je š aku ispod haljine, drž eć i je visoko na njenoj butini; ali to je bilo
u redu - ruka nije kita. Upoznala ga je u baru. Većinu muškaraca s
kojima je izlazila upoznavala je u barovima. Kupio joj je piće, ali
besplatno piće nije izlazak; već samo uvod u muvanje.

„Sta je ovo?“, upitao ju je, prelazeć i vrhom prsta preko njene leve
mišice. Nosila je bluzu bez rukava, tako da se videla tetovaža. Volela je
da joj se vidi tetovaž a kada je iš la u potragu za muš karcima. Zelela je
da je muškarci vide.

Mislili su da je nastrana. Istetovirala se u San Dijegu godinu dana
nakon što je ubila oca.

„Zmija“, kazala mu je. „Zvečarka. Zar ne vidiš očnjake?"
Dabome da je video. Očnjaci su bili ogromni, disproporcionalno
veliki u odnosu na glavu. S jednog je visila i kap otrova.
On je bio biznismen u skupocenom poslovnom odelu, sa unazad
začešljanom predsedničkom kosom, na slobodnom danu od kakvog
god mastiljarskog sranja kojim se bavio. Kosa mu je bila uglavnom
seda, a ne crna, i izgledao je kao da gura šezdesetu. Skoro dva puta
stariji od nje. No, muškarcima to nije bitno. Ne bi mario ni da ona ima
šesnaest umesto trideset dve. Ili osam. Sećala se nečega što je jednom
rekao njen otac: Ako su dovoljno stare da piske, dovoljno su stare i za
mene.
„Naravno da je vidim", reče čovek, koji je seo pored nje, „ali šta to
znači?"
„Možda ćeš saznati", odgovorila mu je. Jezikom je dodirnula gornju
usnu. „Imam još jednu tetovažu. Na drugom mestu."
„Mogu li da je vidim ? “
„Možda. Voliš li filmove?"
Namrštio se. „Kako to misliš?"
„Želiš da izađeš sa mnom, zar ne?"
Znao je šta to znači - ili šta bi trebalo da znači. U tom lokalu su
postojale i druge cure, a kada su one govorile o izlascima, mislile su
samo na jedno. No, Endi nije mislila na to.
„Nego šta. Slatka si."
„Onda me izvedi na sastanak. Na pravi sastanak. U bioskopu Rijalto
prikazuju se Otimači izgubljenog kovčega.“
„Više sam imao na umu onaj mali hotel dva bloka odavde, lutko.
Soba s balkonom i mini-barom, kako ti to zvuči?"
Primakla je usne njegovom uvu i pritisla mu grudi na ruku. „Mož da
kasnije. Prvo me izvedi u bioskop. Plati mi kartu i kupi kokice. Mrak
podstiče moju zaljubljivu prirodu."
A sada sede tamo u mraku, dok Harison Ford, velik poput
oblakodera, na platnu praska bič em po pustinjskoj praš ini. Matorac s
predsedničkom kosom zavukao joj je ruku ispod suknje, ali ona u
krilu č vrsto drž i kesu s kokicama, vodeć i rač una da ga pusti do treć e
baze, ali ne i do same kućice. Pokušavao je da ode korak dalje, što ju
je nerviralo jer je želela da odgleda ilm do kraja i sazna šta se nalazi u
zavetnom kovčegu. Zato...

2Bioskop je radnim danima u dva po podne skoro potpuno prazan,
ali je troje ljudi sedelo dva reda iza Endi Stajner i njenog pratioca.
Dva muškarca, jedan prilično star, a drugi naizgled na ivici
sredoveč nosti (ali izgled ume da vara), sedeli su levo i desno od ž ene
zapanjujuće lepote. Imala je visoke jagodične kosti, sive oči i kožu
boje mleka. Bujnu crnu kosu vezala je na vratu širokom somotskom
ešarpom. Obično je nosila šešir - stari i ofucani cilindar - ali ga je
danas ostavila u svojoj kući na točkovima. Ne nosi se visoki cilindar u
bioskopu. Ime joj je bilo Rouz O’Hara, ali ju je nomadska porodica s
kojom je putovala zvala Rouz Šešir.

Muškarac koji se bližio sredovečnom životnom dobu bio je Beri
Smit. Iako stopostotni belac, u istoj toj familiji bio je poznat kao Beri
Žutać, zbog očiju iskošenih blago nagore.

„A sad gledajte ovo“, kazao im je. „Zanimljivo je.“
„Film je zanimljiv", progunđa starac - Dedica Flik. No, to je bila
samo njegova uobičajena želja za kontriranjem. On je takođe pomno
posmatrao par koji je sedeo dva reda ispred njih.
„Bolje bi ti bilo da bude zanimljivo", reče Rouz, „jer ta žena nije
bogzna koliko puna pare. Pomalo, ali...“
„Eno je, eno je“, reče Beri kad se Endi nagnula u stranu i prislonila
usne na uvo svog pratioca. Nakezio se, zaboravivši na kutiju s
gumenim bombonama u šaci. „Već tri puta sam je gledao kako to radi,
i još ne prestaje da me zabavlja."

3Uvo gospodina biznismena beše ispunjeno tankim sedim
dlačicama i voskom boje govana, ali Endi nije dopustila da je to
zaustavi; želela je da zapali iz ovog grada, a njene inansije su bile na
opasno niskom nivou. „Nisi li umoran?", prošaputala je u to odurno
uvo. „Zar ne želiš malo da odremaš?"

Glava mu je istog časa klonula na grudi i - zahrkao je. Endi je
zavukla šaku ispod suknje, izvadila mlitavu ruku i stavila je na naslon.
Onda je gurnula ruku u kaput skupocenog izgleda gospodina
biznismena i počela da traži. Novčanik mu je bio u levom džepu.
Odlično! Neće morati da ga natera da diže debelu guzicu. Nakon što
utonu u san, pokretanje bi moglo da bude teško.

Otvorila je novčanik, bacila kreditne kartice na pod i nekoliko
trenutaka gledala u fotogra ije - gospodin biznismen sa skupinom
drugih debelih biznismena na terenu za golf; g. biznismen sa
suprugom; mnogo mlađi gosn biznismen stoji ispred novogodišnje
jelke sa sinom i dve kćerke. Kćerke su nosile dedamrazovske kape i
istovetne haljine. Verovatno ih nije silovao, ali ni to nije bilo sasvim
isključeno. Muškarci siluju kad god mogu da se izvuku s tim, naučila je
to, takoreći, još na očevom kolenu.

U novčaniku je imao skoro dve stotine dolara. Nadala se i većoj
svoti - birtija u kojoj ga je srela ugoš ć avala je bolju klasu kurvi nego
one pored aerodroma - ali ni ovo nije bilo loše za matine četvrtkom po
podne, a uvek postoje muš karci koji ž ele da izvedu zgodnu devojku u
bioskop, gde će malo vaćarenja biti samo predjelo. Ili su se tako
nadali.

4„Dobro“, promrmlja Rouz, i poče da ustaje. „Ubedili ste me. Hajde
da probamo."
Međutim, Beri ju je uhvatio za mišicu, obuzdavajući je. „Ne,
sačekaj. Gledaj. Ovo je najbolji deo.“

5Endi se ponovo nagnula ogavnom uvu i prošaputala: „Spavaj
dublje. Koliko god duboko mož eš . Bol koji oseć aš bić e samo san.“
Otvorila je tašnicu i izvadila nož s drškom od sedefa. Bio je mali, ali
oštar kao žilet. „Šta će bol biti?“

„Samo san“, promumla gospodin biznismen u čvor svoje kravate.
„Tako je, dragi.“ Zagrlila ga je i munjevito urezala duplo slovo V na
njegov desni obraz - toliko debeo da će ubrzo postati podvaljak.
Nekoliko trenutaka divila se svom ručnom radu na treperavoj
svetlosti obojenog zraka iz projektora snova. Onda je briznula krv.
Gospodin biznismen će se probuditi, lice će mu goreti, desni rukav
skupocenog kaputa biće natopljen krvlju, a biće mu potrebna i hitna
pomoć.
A kako ćeš to objasniti svojoj ženi? Smislićeš već nešto, sigurna sam.
No, osim ako ne odeš na plastičnu hirurgiju, videćeš moja obeležja svaki
put kad se pogledaš u ogledalo. A svaki put kad odeš u potragu za malo
akcije u neki bar, setićeš se kako te je ujela zvečarka. Zvečarka u plavoj

suknji i beloj bluzi bez rukava.
Ubacila je dve pedesetice i pet dvadesetica u tašnicu, zatvorila je, i

taman se spremala da ustane kad joj je nečija šaka pala na rame, a
ženski glas joj prošaputao na uvo: „Cao, draga. Odgledaćeš ostatak
filma neki drugi put. Sada ideš s nama."

Endi je pokušala da se okrene, ali ruke su joj čvrsto ščepale glavu.
Najužasnije u vezi s njima bilo je to što su joj bile u glavi.

Posle toga je utonula u mrak - sve dok se nije obrela u Rouzinoj
kući na točkovima u oronulom auto-kampu na periferiji tog gradića na
Srednjem zapadu.

6Kada se Andrea Stajner probudila, Rouz joj je dala šolju čaja i
dugo pričala s njom. Endi je čula sve, ali je najveći deo njene
paž nje zaokupljala ž ena koja ju je otela. Posedovala je dar prisustva, a
to je samo blago reč eno. Rouz Seš ir bila je visoka 180 centimetara, s
dugim nogama u belim pantalonama koje su se sužavale ka
glež njevima i prkosnim grudima u majici kratkih rukava s logotipom i
geslom UNICEF-a: Šta god je potrebno da se spase dete. Lice joj je bilo
kao u mirne kraljice, spokojno i nezabrinuto. Njena kosa, sada
puš tena, padala je do polovine leđa. Pohabani cilindar na glavi bio je
č udan detalj, ali sem toga, bila je to najlepš a ž ena koju je Endi Stajner
ikada videla.

„Razumeš li šta sam ti pričala? Pružam ti šansu, Endi, a to ne bi
trebalo da uzimaš olako. Prošlo je dvadeset i kusur godina otkako
smo bilo kome ponudili ono što sada nudimo tebi.“

„A ako odbijem? Sta onda? Ubić ete me? I uzeć ete tu...“ Kako je to
nazvala? „Tu paru?“

Rouz se nasmeš ila. Usne su joj imale bogatu ruž ič astu boju korala.
Endi, koja je sebe smatrala aseksualnom, svejedno se zapitala kakav
bi ukus imao taj karmin.

„Nemaš dovoljno pare da bi se sekirala, dušo, a ono što imaš bilo bi
daleko od ukusnog. Imalo bi isti ukus kao za geaka meso stare ž ilave
krave."

„Za koga?“
„Nema veze, samo me slušaj. Nećemo te ubiti. Ako odbiješ,
obrisać emo ti seć anje na ovaj razgovor. Zateć i ć eš sebe pored druma

ispred nekog niš tavnog gradić a - Topeke, mož da; ili Farga - bez para,
identiteta i sećanja na to kako si tamo stigla. Poslednje čega ćeš se
sećati jeste odlazak u onaj bioskop, s muškarcem kog si orobila i
unakazila."

„Zaslužio je da ga unakazim!", vrisnu Endi.
Rouz se propela na vrhove prstiju i protegla, dodirujuć i vrhovima
prstiju na rukama krov RV vozila. „To je tvoja stvar, lutko, nisam ti ja
psihijatar." Nije nosila brus; Endi je na majici mogla da vidi znake
interpunkcije njenih bradavica. „Ali evo ti teme za razmišljanje:
uzećemo ti i tvoj talenat, baš kao i tvoj novac i tvoj očigledno lažni
identitet. Sledeć i put kad u zamrač enom bioskopu nekom predlož iš da
zaspi, okrenuće se ka tebi i pitaće te šta to koji kurac trabunjaš."
Endi je osetila ledene prste straha. „Ne mož ete to da uradite." No,
setila se užasno snažnih ruku koje su joj posegnule u um, i postala
prilično sigurna da ova žena to može. Možda će joj trebati mala pomoć
njenih prijatelja, onih u RV vozilima i kućama na točkovima
okupljenim oko ovog kao prasić i na sisama krmač e, ali, o da - mogla
bi to da joj uradi.
Rouz je ignorisala njenu opasku. „Koliko imaš godina, dušo?"
„Dvadeset osam." Lagala je o starosti još otkako je napunila
trideset.
Rouz je ćutke pogledala u nju smešeći se. Endi je pet sekundi
uzvraćala pogled tih prelepih sivih očiju, a zatim je morala da obori
oči. Ali kada je to učinila, pogled joj je pao na te jedre grudi,
neupregnute, ali bez traga opuštenosti. A kad je opet podigla oči,
pogled joj je stigao samo do ženinih usana. Tih koralnoružičastih
usana.
„Imaš trideset dve", reče joj Rouz. „Oh, vidi se samo malo - jer si
vodila težak život. Zivot u bekstvu. Međutim, i dalje si lepa. Ostani s
nama, živi s nama, a za deset godina ćeš zaista imati dvadeset osam."
„To je nemoguće."
Rouz se nasmeš ila. „Kroz sto godina, izgledać eš i oseć ać eš se kao
da imaš trideset pet. Osim ako ne uzmeš paru. Ali i tada ćeš imati
dvadeset osam, samo što ćeš se osećati deset godina mlađe. A često
ćeš je uzimati. Zivi dugo, ostani mlada i dobro se hrani: to je ono što ti
nudim. Kako ti to zvuči?"
„Previše dobro da bi bilo istinito", reče joj Endi. „Kao one reklame

da možeš da dobiješ životno osiguranje za svega deset zelembaća."
Nije u potpunosti greš ila. Rouz joj nije rekla nijednu laž (barem ne

još), ali postojale su stvari koje je prećutala. Na primer, da ponekad
vlada nestaš ica pare. Da ne prež ive svi preobraž aj. Rouz je mislila da
ova žena možda može da ga preživi, a Orah, priučeni lekar Pravog
čvora, obazrivo se složio s njom, ali ništa nije bilo sigurno.

„A ti i tvoji prijatelji sebe nazivate..."
„Oni mi nisu prijatelji, već porodica. Mi smo Pravi čvor." Rouz je
preplela prste i ispruž ila ih ispred Endinog lica. „A ono š to je jednom
svezano nikad se više ne može razvezati. To moraš da razumeš."
Endi, koja je već odranije znala da se silovana devojka nikad ne
može odsilovati, savršeno je razumela.
„Imam li zaista neki izbor?"
Rouz je slegnula ramenima. „Samo loš, dušo. No, bolje je ako to
zaista želiš. To će ti olakšati preobražaj."
„Boli li? Taj preobražaj?"
Rouz se nasmešila i izustila prvu laž. „Taman posla."

7Letnja noć na periferiji gradića na Srednjem zapadu.
Negde ljudi gledaju kako Harison Ford praska bičem; negde se
glumac predsednik nesumnjivo smeši svojim lažljivim osmehom;
ovde, u kampu, Endi Stajner sedi na baštenskoj stolici iz diskonta,
obasjana farovima Rouzinog vozila i nečije kuće na točkovima. Rouz
joj je objasnila da, premda Pravi čvor ima nekoliko kampova, ovo nije
jedan od njih. Međutim, njihov čovek putuje ispred njih i zakupljuje
mesta poput ovog: poslove koji se dugo klimaju na ivici bankrota.
Amerika je možda bila u recesiji, ali za Pravi čvor lova nije
predstavljala problem.

„Ko je taj čovek?" upita Endi.
„Oh, on je veoma ubedljiv tip", reče Rouz, smešeći se. „Kadar da
očara ptičice i ubedi ih da siđu s drveća. Ubrzo ćeš ga upoznati."
„Da li je on tvoj specijalni tip?"
Rouz se nasmejala na njene reč i i pomilovala je po obrazu. Dodir
njenih prstiju probudio je vrelog crva uzbuđenja u Endinom stomaku.
Sumanuto, ali tako je. „Imaš iskricu, zar ne? Mislim da ćeš biti dobro."
Možda, ali dok je sedela tamo, Endi više nije bila uzbuđena, već

samo uplašena. Vesti su joj prolazile kroz um, one o telima otkrivenim
u jarkovima, telima pronađenim na šumskim proplancima, telima
nađenim na dnu presuš enih bunara. Zene i devojč ice. Skoro uvek ž ene
i devojčice. Nije se plašila Rouz - ne baš - a u kampu je bilo i drugih
žena, ali je takođe bilo i muškarca.

Rouz je kleknula pored nje. Trebalo je da joj bleštava svetlost
farova pretvori lice u ružnu masku svetlosti i senke, ali je istina bila
sasvim suprotna: samo ju je uč inila lepš om. Još jednom je pomilovala
Endin obraz. „Ne plaši se“, kazala joj je. „Ne plaši se.“

Okrenula se ka jednoj od drugih žena, bledunjavoj i lepuškastoj
Cutljivoj Sari, i klimnula. Sari je uzvratila klimoglav i ušla u Rouzinu
monstruoznu kuću na točkovima. Ostali su, u međuvremenu, počeli da
obrazuju krug oko baštenske stolice. Endi se to nije sviđalo. Delovalo
joj je nekako žrtveno.

„Ne plaši se. Uskoro ćeš postati jedna od nas, Endi. Jedno sa nama."
Osim ako ne, pomisli Rouz, cikliraš. U tom slučaju, prosto ćemo
spaliti tvoju odeću u peči iza javnog toaleta i sutra nastaviti dalje. Ko
ne riskira, taj ne profitira.
Međutim, nadala se da se to neće desiti. Dopadala joj se ova žena, a
talenat za uspavljivanje će im dobro doći.
Sari se vratila s metalnim kanisterom nalik na termos. Pruž ila ga je
Rouz, koja je odvrnula crveni zapušač. Ispod su stajali mlaznica i
ventil. Endi je kanister lič io na neobelež eni sprej protiv buba. Palo joj
je na pamet da đipi sa stolice i potpraši pete, ali onda se setila
bioskopa. Setila se ruku koje su joj se zavukle u glavu, držeći je u
mestu.
„Dediče Flik?“, upita Rouz. „Hoćeš li ti da nas predvodiš?"
„Rado.“ Bio je to starac iz bioskopa. Nosio je ružičaste vrečaste
bermude, bele č arape koje su mu se pele uz koš č ate listove skroz do
kolena i apostolke. Endi je ličio na deku Voltona 1 posle dve godine u
koncentracionom logoru. Podigao je ruke, a ostatak skupine je
zajedno s njim podigao svoje. Povezani na taj način, tamni obrisi u
ukrštenim svetlima farova ličili su na lanac uvrnutih igura isečenih od
papira.
„Mi smo Pravi čvor!“, kazao je. Glas iz usukanih grudi više nije
podrhtavao; bio je to dubok i odzvanjajući glas mnogo mlađeg i
snažnijeg čoveka.

„Mi smo Pravi čvor!" odgovorili su. „Ono što je svezano, nikad se ne
može razvezati!“

„Pred nama je ž ena“, reč e Dedica Flik. „Hoć e li nam se pridruž iti?
Hoće li svezati svoj život s našim životom i postati jedna od nas?“

„Kaži da“, reče joj Rouz.
„D-da“, uspela je da izusti Endi. Srce joj više nije lupalo, već je
bubnjalo kao doboš.
Rouz je odvrnula ventil na kanisteru. Začuo se tihi, žalosni uzdah, a
iz kanistera je pobegao oblačič srebrnkaste izmaglice. Umesto da se
rasprši na večernjem povetarcu, lebdeo je tik iznad kanistera sve dok
se Rouz nije nagnula napred, napuć ila neodoljive koralne usne i než no
dunula. Oblačić izmaglice - izgledajući pomalo kao balončić s tekstom
u stripu, ali bez reč i u sebi - dolebdeo je i stao iznad Endinog nagore
okrenutog lica i razrogačenih očiju.
„Mi smo Pravi čvor, i mi istrajavamo!“, obznanio je Dedica Flik.
„Sabbatha hanti!“, odgovorili su ostali.
Izmaglica je počela da se spušta, veoma polako.
„Mi smo izabrani!"
„Lodsam hanti!", odgovorili su.
„Udahni duboko", reč e Rouz i než no poljubi Endi u obraz. „Vidimo
se na drugoj strani!" Možda.
„Mi smo srečnici!"
„Cahanna risone hanti!“
Onda, svi uglas: „Mi smo Pravi čvor, i mi..."
No, Endi je u tom trenutku izgubila tok. Srebrnasta tvar joj se
spustila na lice, a bila je hladna, veoma hladna. Kada je udahnula,
ož ivela je i zavriš tala u njoj. Dete napravljeno od izmaglice - deč ak ili
devojčica, nije znala - borilo se da pobegne, ali ga je neko sekao. Rouz
ga je sekla, dok su ostali stajali oko nje (u čvoru), držeći desetak
baterijskih lampi, osvetljavajući ubistvo kao na usporenom filmu.
Endi je pokušala da ustane sa stolice, ali nije imala telo kojim bi to
učinila. Telo joj je iščezlo. Na njegovom mestu sad se nalazio samo bol
u obliku ljudskog bića. Bol umirućeg deteta, i njen sopstveni.
Prigrli ga! Pomisao je bila poput ledene obloge na plamenoj rani
koja je bila njeno telo. To je jedini način da preživiš!
Ne mogu, čitav život bežim od tog bola!
Možda je zaista tako, ali više nemaš kuda da bežiš. Prigrli ga!

Progutaj ga! Uzmi paru ili umri!

8Pravi čvor je stajao sa uzdignutim rukama i napevao stare reči:
sabbatha hanti, lodsam hanti, cahanna risone hanti. Gledali su
kako bluza Endi Stajner postaje ravna na mestu gde su joj bile grudi, a
suknja se sklapa nalik ustima kad se zatvaraju. Gledali su kako joj se
lice pretvara u mlečno staklo. Oči su joj, doduše, i dalje bile tamo,
lebdeći poput balončića na koprenastim nitima nerava.

Ali će i one takođe nestati, pomisli Orah. Nije dovoljno jaka. Mislio
sam da jeste, ali sam pogrešio. Možda će se vratiti jednom-dvaput, ali
će onda ciklirati.

Ništa neće ostati sem njene odeće. Pokušao je da se priseti svog
preobraž aja, ali je mogao da se seti samo da je mesec bio pun i da je
umesto farova u blizini gorela lomača. Lomača, njištanje konja... i bol.
Mož e li č ovek da se uistinu seć a bola? Mislio je da ne mož e. Zna ga je
osećao, i da je patio, ali to nije bilo isto.

Endino lice se ponovo pojavilo, nalik licu duha iznad stola nekog
medijuma. Prednji deo bluze ispunio se oblinama; suknja joj se nadula
kad su se njeni kukovi i butine vratili u postojanje. Kriknula je u
agoniji.

„Mi smo Pravi čvor i mi istrajavamo!", napevali su, obasjani
ukrštenim svetlima farova kuća na točkovima. „Sabbatha hanti! Mi
smo izabrani, lodsam hanti! Mi smo srečnici, cahanna risone hanti!"
Nastaviće da napevaju sve dok ne bude gotovo. Na ovaj ili onaj način,
neće dugo potrajati.

Endi je ponovo počela da iščezava. Meso joj je postalo prozirno
staklo, kroz koje je Pravi čvor mogao da vidi kostur i skeletni kez
njene lobanje. U tom osmehu je blistalo nekoliko srebrnkastih plombi.
Njene bestelesne oči su se izbezumljeno kolutale u očnim dupljama
koje više nisu bile tamo. Još uvek je vrištala, ali je zvuk sada bio jedva
čujan, odzvanjajući, kao da dopire s udaljenog kraja dugačkog
hodnika.

9Rouz je mislila da je digla ruke, to je ono š to bi svi č inili kada bi
bol postao preveliki, ali ova ž ena bila je tvrd orah. U kovitlacu se
vratila nazad u postojanje, sve vreme vrišteći. Njene novorođene ruke

su sa sumanutom snagom zgrabile njene i stegle je kao mengele. Rouz
se nagnula napred, jedva primetivši bol.

„Znam šta želiš, lutko. Vrati se i dobićes to.“ Spustila je usta do
ženinih, jezikom milujući Endinu gornju usnu, sve dok se usnica nije
pretvorila u izmaglicu. Međutim, oči su joj i dalje bile tamo, zakucane
za Rouzine.

„Sabbatha hanti!", napevali su. „Lodsam hanti! Cahanna risone
hanti!"

Endi se vratila, oblikujući lice oko iskolačenih, bolom ispunjenih
očiju. Njeno telo bilo je sledeće. Na trenutak, Rouz je videla kosti
njenih ruku, kosti prstiju koji su stezali njene, a onda su se kosti još
jednom zaogrnule mesom.

Rouz ju je ponovo poljubila. Endi je, uprkos bolu, odgovorila, a
Rouz joj je udahnula vlastitu esenciju niz grlo.

Želim ovu ženu. A ono što želim, dobijam.
Endi je ponovo počela da bledi, ali je Rouz osetila da se sad bori
protiv toga.
I uspeva. Kako se hrani vriš tuć om ž ivotnom energijom koju joj je
udahnula niz grlo i u pluća, umesto da pokušava da je odgurne.
Uzimala je paru prvi put.

10Najnovija članica Pravog čvora tu noć provela je u krevetu
Rouz O’Hare, i prvi put u ž ivotu je u seksu pronaš la još neš to
osim užasa i bola. Grlo joj je bilo bolno i odrano od vrištanja, ali je
opet vrisnula kad joj je to novo osećanje - zadovoljstvo istog
intenziteta kao i bol njenog preobražaja - obuzelo telo i naizgled ga
ponovo učinilo prozirnim.

„Vrišti koliko god ti je volja“, reče joj Rouz, gledajući u nju s
glavom između Endinih butina. „Čuli su već mnoge. I dobre, i loše.“

„Da li je seks svima ovakav?“, upita je Endi. Ako jeste, šta je
propuštala! Sta joj je ukrao kučkin sin od njenog oca! A ljudi su mislili
da je ona lopov?

„Ovakav je za nas, nakon š to uzmemo paru“, reč e joj Rouz. „To je
sve što treba da znaš.“

Spustila je glavu i nastavila da liže.

11Nedugo pre ponoći, Token Carli i Baba Baćuška sedeli su na
donjem stepeniku Carlijeve kuć e na toč kovima, delili dž oint i
gledali u mesec. Iz Rouzine kuće na točkovima čulo se još vrištanja.

Čarli i Baba se okrenuše jedno ka drugome i nasmešiše.
„Nekome se to mnogo dopada“, primeti Baba.
„Šta tu ima da se ne dopada?“, upita Čarli.

12Endi se probudila s prvim jutarnjim svetlom, glave položene
na Rouzine grudi. Uopšte se nije osećala drugačije. Podigla je
glavu i videla da je Rouz posmatra tim izuzetnim sivim očima.

„Spasla si me“, reče joj Endi. „Vratila si me nazad.“
„Nisam to mogla sama da učinim. Zelela si da se vratiš." Na mnogo
načina, lutko. „Ono što smo posle uradile... ne možemo to da
ponovimo, zar ne?“
Rouz je odmahnula glavom, smešeći se. „Ne. Ali to je u redu. Neka
iskustva se apsolutno ne mogu nadmašiti. Osim toga, moj čovek se
danas vraća.“
„Kako se zove?“
„Odaziva se na ime Henri Rotman, ali to je samo za geake. Pravo
ime mu je Vrana Dedi.“
„Voliš li ga? Voliš ga, zar ne?“
Rouz se nasmeš ila, privukla Endi bliž e k sebi i poljubila je. Ali joj
nije odgovorila.
„Rouz?“
„Da?“
„Jesam li... jesam li ja i dalje ljudsko biće?“
Na to joj je Rouz dala isti odgovor koji je Dik Haloran nekada
davno dao mladom Deniju Torensu, istim ledenim glasom: „Zar te je
briga?“
Endi je zaključila da nije. Zaključila je da je kod kuće.

MAMA

1Usnio je zbrku noć nih mora - neko zamahuje maljem i juri ga niz
beskrajne hodnike, lift koji se pokreć e sam od sebe, ž ivu ogradu u
oblicima životinja, koja je oživela i napadala ga sa svih strana - a
najzad mu se javila i jedna razgovetna misao: Voleo bih da sam mrtav.

Den Torens je otvorio oči. Koplja sunčeve svetlosti probadala su
mu kapke i zabadala mu se u bolnu glavu, preteći da mu zapale
mozak. Mamurluk za kraj svih mamurluka. Glava mu je bolno
pulsirala. Nozdrve su mu bile zapušene, izuzev sićušne rupice veličine
glave čiode u levoj, koja je propuštala dašak vazduha. Leva? Ne, bila je
to desna. Mogao je da diše na usta, ali je osećao groznu mešavinu
viskija i pljuga. Stomak mu je bio olovna lopta, puna svega pogrešnog.
Stomak pun đubreta, tako je neki njegov stari pajtos u piću nazvao to
čemerno osećanje.

Glasno hrkanje pored njega. Okrenuo je glavu, iako mu je vrat
bolno vrisnuo u protestu, a još jedna strela agonije probola
slepoočnice. Ponovo je otvorio oči, ali samo malčice; dosta tog
bleštavog sunca, molim. Ne još. Ležao je na golom dušeku na golom
podu. Pored njega je, ispruž ena na leđima, lež ala gola ž ena. Spustio je
pogled i uvideo da je i on, takođe, nag kao od majke rođen.

Zove se... Dolores? Ne. Debi? To je bliže, ali ne sasvim...
Dini. Zove se Dini. Upoznao ju je u baru „Mlečni put“ i sve je bilo
prilično veselo sve dok...
Nije mogao da se seti, a jedan pogled na šake - obe otekle, pri
čemu su mu zglavci na desnoj bili odrani i puni krasta - bio mu je
dovoljan da shvati da uopš te ne ž eli da se seti. Na kraju krajeva, zar je
bitno? Osnovni scenario se nikad nije menjao. On bi se napio, neko bi
rekao nešto pogrešno, usledili bi haos i kafanski pokolj. U glavi mu je
živeo opasan pas. Trezan, mogao je da ga drži vezanog na povocu.
Kada je pio, povodac bi nestao. Pre ili kasnije, ubiću nekoga. Kako se
ničeg nije sećao, možda sinoć već i jeste.
Hej, Dini, stisni mi stojka!
Da li je stvarno to rekao? Plašio se da jeste. Sad mu se vraćao mali

deo sinoćnjih događaja, a čak je i mali deo bio previše. Bilijar.
Pokuš ava da udari belu kuglu sa strane i da joj da spin, ali je umesto
toga izbacuje sa stola, kredom umazana kurvica odskače i kotrlja se
sve do džuboksa, na kojem se vrtela - a šta drugo? - kantri muzika.
Cinilo se da se seća Džoa Di ija. 2 Zašto je toliko nečuveno podbacio?
Zato š to je bio pijan, i zato š to je Dini stajala pored njega. Dini mu je
stiskala stojka tik ispod ravni stola za bilijar, a on se pravio važan pred
njom. Ništa previše ozbiljno. Međutim, onda se lik u kačketu s
natpisom „Case IH“ i pomodnoj svilenoj kaubojskoj koš ulji nasmejao,
a to mu je bila greška.

Haos i kafanski pokolj.
Den je dodirnuo usta i pod prstima osetio debele kobasice tamo
gde su bile normalne usne kada je juče po podne izašao iz one zgrade
za unovčavanje čekova, s više od petsto dolara u prednjem džepu
pantalona.
Izgleda da su mi barem zubi...
Utroba mu se prevrnula. Podrignuo je puna usta kiselkaste
poganštine sa ukusom viskija, a zatim je ponovo progutao. Pekla je
silazeći niz ždrelo. Skotrljao se s madraca na kolena, uskobeljao na
noge, a zatim se zanjihao kad je soba zaplesala tango. Bio je mamuran,
glava mu je pucala, ž eludac mu je bio pun jeftine klope koju je sinoć
ubacio u kljun da ublaži cirku... ali je takođe bio i dalje pijan.
Podigao je gaće s poda i izašao iz sobe držeći ih u šaci, ne baš
hramljući ali de initivno štedeći levu nogu. Sećao se, kao kroz maglu -
u nadi da sećanje nikad neće postati jasnije - kako je kauboj s
kačketom bacio stolicu. To je bio trenutak kad su on i Dini Stisni Mi
Stojka otiš li iz kafane, ne baš bež eč i glavom bez obzira, ali smejuć i se
kao ludi na brašno.
Još jedno prevrtanje nesrećnog želuca. Ovog puta u pratnji
stezanja, koje je nalikovalo šaci u klizavoj gumenoj rukavici. Bili su
kao okidači za povraćanje: kiseli zadah tvrdo kuvanih jaja u velikoj
staklenoj tegli, ukus čvaraka, prizor pomfrita koji se davi u moru
kečapa. Svih sranja koje je sinoć strpao u usta između pića. Baciće
peglu, ali su slike prosto nastavile da dolaze, obrćući se na
košmarnom točku sreće.
Šta imamo za našeg sledećeg takmičara, Džoni? Pa, Bobe, imamo
golemi pladanj MASNIH SARDINA!

Kupatilo se nalazilo direktno preko puta kratkog hodnika. Vrata su
bila otvorena, a daska na klozetskoj šolji podignuta. Den se zateturao,
pao na kolena i povratio bujicu braonkasto-žućkaste vodice preko
plutajućeg govneta. Skrenuo je pogled, naslepo opipao oko sebe u
potrazi za dugmetom vodokotlić a, pronaš ao ga i pustio vodu. Voda je
pohrlila, ali se nije čuo prateći zvuk usisavanja u kanalizaciju. Ponovo
je pogledao u solju i video nešto uznemirujuće: govno se, verovatno
njegovo, dizalo ka popišanoj ivici ve-ce šolje u moru polusvarenih
barskih grickalica. Tik pre nego što se prelilo preko ivice, upotpunivši
banalne jutarnje užase, u odvodnoj cevi se nešto otpušilo, a čitava
grozota otišla je u kanalizaciju. Ponovo je povratio, a zatim seo na
pete i leđima se naslonio na zid kupatila, oborene glave, koja je i dalje
bolno pulsirala, č ekajuć i da se vodokotlić napuni kako bi još jednom
povukao vodu.

Dosta je bilo! Kunem se! Nema više pića, nema više barova, nema
više makljaža! Obećao je to sebi po stoti put. Ili hiljaditi.

Jedno je bilo sigurno: mora da zapali iz grada ili će biti u nevolji.
Ozbiljna nevolja nije bila isključena.

Džoni, šta imamo za današnjeg dobitnika glavne nagrade? Bobe,
DVE GODINE U DRŽAVNOM MARDELJU, ZBOG NAPADA I NANOŠENJA
TEŠKIH TELESNIH POVREDA!

A... publika u televizijskom studiju divlja od ushićenja.
Klokotanje u vodokotliću je utihnulo. Ispružio je ruku da pusti
vodu i spere jutro posle II deo, a zatim zastao, razmatrajući crnu rupu
u svom kratkoročnom pamćenju. Zna li kako se zove? Zna! Danijel
Entoni Torens. Da li zna ime cice koja hrč e na duš eku u drugoj sobi?
Da! Dini. Ne seća joj se prezimena, ali mu ga vrlo verovatno nije ni
kazala. Zna li kako se zove sadašnji predsednik?
Na sopstveni užas, shvatio je da ne zna, bar nije bio siguran. Tip
ima fanki elvisovsku frizuru i svira saksofon - i to prilično loše. Ali
ime...
Znaš li uopšte gde se nalaziš?
U Klivlandu? Čarlstonu? U ovom ili onom gradu.
Kad je povukao vodu, predsednikovo ime mu je sinulo s
kristalnom jasnoćom. A nije se nalazio ni u Klivlandu ni u Carlstonu.
Bio je u Vilmingtonu, u Saveznoj Državi Severna Karolina. Radi kao
bolničar u bolnici „Grejs of Meri“. Odnosno, radio je. Kucnuo je čas da

krene dalje. Ako ode na neko drugo mesto, neko dobro mesto, mož da
bi mogao da prestane da pije i počne iz početka.

Ustao je i pogledao u ogledalo. Steta nije bilo toliko veliko koliko
se plaš io. Nos mu je bio oteč en, ali ne i slomljen - makar je mislio da
nije. Zgrušana krv iznad otečene gornje usne. Masnica na desnoj
jagodici (mora da je kauboj s kačketom levoruk), usred koje se
nalazio krvavi otisak pečatnog prstena. Još jedna modrica, i to velika,
š irila mu se po pregibu levog ramena. To je bilo, kao se priseć ao, od
štapa za biljar.

Pogledao je u ormarić s lekovima. Usred tuba sa š minkom i metež a
lekova koji se slobodno prodaju, našao je i tri bočice s pravim
lekovima, koji se izdaju na recept. Prvi je bio lukonazol, koji se
obično prepisuje za gljivične infekcije. Drugi je bio darvon 65. Otvorio
je bočicu, video pet-šest kapsula i stavio tri u džep za kasnije. Zadnji
lek je bio ioricet, a bočica je - na svu sreću - bila gotovo puna.
Progutao je tri tablete s hladnom vodom. Saginjanje iznad umivaonika
pogoršalo mu je glavobolju, ali je mislio da će bol uskoro minuti.
Fioricet, namenjen ublaž avanju migrena i hronič nih glavobolja, bio je
zagarantovani ubica mamurluka. Pa... skoro zagarantovan.

Pošao je da zatvori vrata ormarića, a zatim bacio još jedan pogled
unutra. Pomerio je nekoliko bočica. Nigde nije video kontraceptivnu
spiralu. Mož da je u njenoj taš nici. Nadao se da jeste, jer on sa sobom
ne nosi kurtone. Ako su se kresnuli - premda nije mogao sa sigurnošću
da se seti, verovatno jesu - on sigurno nije koristio zaštitu.

Obukao je gać e i, vukuć i noge, vratio se natrag u sobu, a zatim na
tren zastao u dovratku i pogledao u ž enu koja ga je noć as dovela kuć i.
Lež ala je raš irenih ruku i nogu, a svaki deo tela joj je bio na izvol’te.
Sinoć je izgledala kao boginja Zapada, u kožnom dopičnjaku i
plutanim sandalama, topu i alkama u ušima. Ovog jutra video je
mlohavo belo škembe pivskog stomaka i drugi podvaljak koji je
počinjao da se javlja ispod prvog.

Video je nešto još gore: ona uopšte nije bila žena. Verovatno nije
bila maloletnica (molim te, Bože, samo da nije maloletnica), ali
sigurno nije imala više od dvadeset godina, verovatno tek u poznom
pubertetu. Na jednom zidu, zastrašujuće detinjastom, visio je poster
grupe Kis sa Dž inom Simonsom koji bljuje vatru. Na drugom je stajao
poster slatkog mačeta s uspaničenim očima, koje visi s grane. DRZI SE,

MALA, pisalo je ispod fotografije.
Smesta mora da zbriše odavde.
Odeć a je lež ala u zamrš enoj gomili kraj uznož ja duš eka. Odvojio je

svoju majicu kratkih rukava od njenih gaćica, navukao je preko glave,
a potom uskočio u farmerke. Sledio se kad je zakopčao rajsferšlus do
pola, shvativš i da mu je prednji levi dž ep kudikamo prazniji nego š to
je bio kad je juče napustio ustanovu za unovčavanje čekova.

Ne. Nemoguće.
U glavi, koja je taman počela da ga za trunku manje boli, ponovo je
poč elo da mu bolno pulsira kad mu se puls ubrzao, a kada je gurnuo
šaku u džep, izvadio je samo novčanicu od deset dolara i dve
čačkalice, pri čemu mu se vrh jedne zabio ispod nokta kažiprsta,
pravo u nežno meso. Jedva da je to i primetio.
Nismo propili petsto dolara! Nema šanse! Riknuli bismo da smo
popili toliko!
Novč anik mu je i dalje bio kod kuć e, u dž epu na kuku. Izvadio ga
je, ne gubeći nadu, ali uzalud. Mora da je deseticu, koju je obično
drž ao tamo, u nekom trenutku premestio u prednji dž ep. Prednji dž ep
je otežavao posao džeparošima u barovima, što je u ovom trenutku
delovalo kao neslana šala.
Pogledao je devojče, koje je ležalo na dušeku i hrkalo, zakoračio
ka njoj, s namerom da je drmusanjem probudi i pita šta je uradila s
njegovim jebenim novcem. Probudiće je i davljenjem ako bude
potrebno. Međutim, ako ga je ona opelješila, zašto ga je dovela u svoju
gajbu? A nije li postojalo i nešto drugo? Neka druga pustolovina nakon
što su otišli iz „Mlečnog puta“? Pošto mu se u glavi donekle razbistrilo,
prisetio se - kao kroz maglu, ali najverovatnije ispravno - da su se
odvezli taksijem do železničke stanice.
Znam tipa koji tamo visi, dušo.
Da li mu je stvarno to kazala, ili je to bila samo njegova uobrazilja?
Rekla mu je to, nego šta. U Vilmingtonu sam, Bil Klinton je
predsednik, a mi smo otišli na železničku stanicu. Gde je zaista blejao
neki tip. Od onefele koja voli da obavlja posliće u muškoj klonji,
pogotovo kad mušterija ima blago izmenjen lični opis. Kad me je upitao
koga sam to naljutio, rekao sam mu...
„Rekao sam mu da gleda svoja jebena posla", promumla Den.
Kad su ušli u klozet, Den je nameravao da kupi jedan gram da bi

usrećio svoju pratilju, ne više od toga, i to samo ako nije polumanitol.
Kokain je mož da bio Dinina stvar, ali ne i njegova. Anacin za bogataš e,
tako su ga zvali, a on teško da je bio bogat. Međutim, onda je neko
izaš ao iz jedne od kabina. Poslovni tip s aktovkom koja ga je lupkala
po kolenu. A kada je gospodin biznismen otišao da opere ruke u
lavabou, Den je video kako mu preko čitavog lica mili roj muva.

Smrt-muve. Gospodin biznismen je bio hodajući mrtvac, a nije to
znao.

I tako, umesto da kupi samo jedan gram, bio je prilično siguran da
je pazario naveliko. Mož da se predomislio u zadnji č as, doduš e. To je
bilo moguće; sećao se tako malo toga.

Doduše, sećam se muva.
Da. Seć ao se muva. Cuga je donekle priguš ila isijavanje, uč inila ga
nesvesnim, ali nije bio siguran da su smrt-muve uopšte deo isijavanja.
Dolazile su kada im se ćefne, bio on pijan ili trezan.
Ponovo je pomislio: Moram da odem odavde.
Ponovo je pomislio: Voleo bih da sam mrtav.

2Dini je tiho zahrkala i okrenula glavu od nemilosrdnog jutarnjeg
svetla. Izuzev madraca na podu, soba je bila bez pokućstva; nije
bilo čak ni komode iz prodavnice polovnog nameštaja. Orman je bio
otvoren, a Den je mogao da vidi većinu njene oskudne odeće
nagomilane u dve plastične korpe za veš. Sačica odevnih predmeta na
vešalicama ličila je na krpice za pohode po barovima. Video je crvenu
majicu kratkih rukava s rečima SEKSI CURA ispisanim šljokicama na
grudima, i teksas suknju s pomodno iskrzanim porubom. Postojala su
dva para patika, dva para cipela s ravnim đonom i par jebozovnih
cipela s visokim š tiklama. Međutim, nije bilo plutanih sandala. Kad je
već kod toga, ni traga od njegovih ofucanih ribok patika.

Nije mogao da se seti jesu li se izuli kad su došli, ali ako jesu, cipele
bi im bile u dnevnoj sobi, koje je mogao da se seti - kao kroz maglu. I
njena torbica je možda tamo. Možda joj je dao preostali novac na
čuvanje. To je bilo malo verovatno, ali ne i nemoguće.

Dok mu je u glavi bolno pulsiralo, prešao je preko kratkog
hodnika do nečega za šta je pretpostavljao da je jedina druga
prostorija u stanu. Na udaljenom kraju bila je kuhinjica, čiji su se

uređaji sastojali od ploče za kuvanje i malog hladnjaka šćućurenog
ispod radne površine. U dnevnom boravku nalazio se kauč, koji je
krvario postavu, na jednom kraju poduprt s nekoliko cigala. Kauč je
gledao ka velikom televizoru s naprslinom nasred ekrana. Naprslina
je bila zalepljena komadom lepljive trake, koja je sada landarala s
jednog ugla. Nekoliko muva zalepilo se na traku, a jedna se još uvek
slabašno batrgala. Den ju je posmatrao s morbidnom fascinacijom,
razmišljajući o tome (ne prvi put) kako mamurno oko poseduje
uvrnutu sposobnost da pronađe najružnije detalje u bilo kojem
okruženju.

Ispred kauč a je stajao stoč ić za kafu. Na njemu su lež ali pepeljara
puna opušaka, kesica s belim praškom i časopis Pipi sa nekoliko linija
belog na sebi. Pored toga, upotpunjujući sliku, stajala je novčanica od
jednog dolara, i dalje delimično srolana u tubu. Nije imao pojma
koliko su koke ušmrkali, ali sudeći po tome koliko je još belog
preostalo, može da zaboravi na svojih petsto dolara.

Jebote! Pa ja čak i ne volim koku! I kako sam je uopšte šmrkao?
Jedva mogu da dišem.

I nije. Ona je šmrkala. On ju je utrljavao na desni. Sećanje mu se
sada polako vraćalo. Više bi voleo da se ne seća, ali bilo je prekasno.

Smrt-muve u toaletu, puzeći unutra i napolje iz usta gospodina
biznismena, i preko vlažnih površina njegovih očiju. Gospodin diler
pita Dena u šta to gleda. Den mu kaže: „Zaboravi, nije bitno, daj da
vidim šta imaš." Ispostavilo se da je gospodin diler imao pravo
izobilje. Obično i imaju. Zatim je usledila vožnja do Dinine gajbe u
nekom drugom taksiju, a ona je već šmrkala, koku s nadlanice, previše
alava - ili već previše u prometu - da sačeka. Njih dvoje pokušavaju da
pevaju Mr Roboto.

Spazio je njene sandale i svoje ribok patike tik pored vrata, a onda
je usledilo još zlatnih sećanja. Dini se nije izula, već je samo zbacila
sandale s nogu, jer je on do tada već čvrsto držao ruke na njenom
dupetu, a ona mu je obavila noge oko struka. Vrat joj je mirisao na
parfem, a dah na čvarke. Halapljivo su ih proždirali pre nego što su
prešli na bilijar.

Den je obuo patike, a zatim otišao do kuhinje, misleći da u
usamljenom kredencu mož da ima instant kafe. Nije naš ao kafu, ali je
na podu ugledao njenu tašnicu. Cinilo mu se da se seća kako ju je Dini

zavrljačila na divan i nasmejala se kad je promašila. Polovina sranja
prosula se na pod, uključujući i crveni novčanik od veštačke kože.
Vratio je sve unutra i odneo tašnicu do kuhinje. Iako je prokleto dobro
znao da njegov novac sad živi u džepu markiranih farmerica
gospodina dilera, jedan deo njega insistirao je da mora da je ostalo
makar nešto, ako ni zbog č ega drugog, a ono zato š to mu je potrebno
da je nešto ostalo. Deset dolara bi bilo dovoljno za tri pića ili dva puta
po šest limenki piva, ali danas će mu biti potrebno mnogo više od toga.

Izvadio je njen novčanik i otvorio ga. Unutra je bio sijaset
fotogra ija - dve-tri na kojima se videla Dini s nekim tipom koji joj je
bio previše sličan da joj ne bude rođak, dve-tri na kojima Dini drži
bebu, jedna s Dini u maturskoj haljini, pored klinca s konjskim
zubima, u groznom plavom smokingu. Pregradak za novac je bio pun
kao oko. To mu je dalo nadu, sve dok ga nije otvorio i ugledao pregršt
bonova za hranu. Takođe je bilo i nekoliko novčanica: dve
dvadesetice i tri desetice.

To je moja lova. Ono što je od nje ostalo, u svakom slučaju.
Ali znao je bolje. Svoju nedeljnu platu nikad ne bi dao na č uvanje
nekoj uroljanoj cavi koju je pokupio u baru. Novac je bio njen.
Da, ali zar koka nije bila njena ideja? Nije li ona bila razlog zašto se
probudio švorc i mamuran?
Ne. Mamuran si jer si šljokara, a švorc si jer si video smrt-muve.
To je možda istina, ali da ona nije insistirala na tome da odu do
železničke stanice i završe malo koke, nikad ne bi ni video smrt-muve.
Možda joj tih sedamdeset dolara treba za namirnice.
Aha. Tegla putera od kikirikija i tegla dž ema od jagoda. Plus vekna
hleba da ih na njega namaže. Za sve ostalo ima bonove za hranu.
Ili za kiriju. Možda joj treba za to.
Da joj je potreban novac za kiriju, prodala bi TV. Možda bi ga
kupio njen diler, sa sve naprslinom na ekranu. U svakom slučaju,
sedamdeset dolara ni izbliza nije bilo dovoljno za stanarinu, čak ni za
ovakav ćumez.
To nije tvoje, Doktore. Bio je to glas njegove majke, poslednje što
mu je bilo potrebno da čuje kad je bio divljački mamuran i u
očajničkoj potrebi za kapljicom.
„Jebi se, mama!“ Glas mu je bio tih, ali iskren. Uzeo je novac, strpao
ga u džep, vratio novčanik u tašnicu i okrenuo se.

Tamo je stajao klinac.
Izgledalo mu je da ima otprilike osamnaest meseci. Nosio je majicu
kratkih rukava sa natpisom „Atlanta Brejvs“. Padala mu je sve do
kolena, ali su se pelene ispod nje ipak videle, jer su bile pune i visile su
mu tik iznad glež njeva. Denu je srce poskoč ilo u grudima, a kroz glavu
mu je sevnulo kao da ga je Tor mlatnuo čekićem. Na trenutak je bio
apsolutno siguran da će ga strefiti šlog, ili srčka, ili i jedno i drugo.
Onda je punim plućima udahnuo vazduh, a zatim izdahnuo.
„Odakle si ti došao, heroju mali?“
„Mama“, reče klinac.
Sto je, na neki način, imalo savršenog smisla - Den je, takođe,
doš ao iz svoje mame - ali nije pomoglo. Už asan zaključ ak uoblič avao
se u njegovoj bolnoj glavi, ali on nije želeo da ima nikakve veze s tim.
Video je kako uzimaš novac.
Mož da i jeste, ali to nije bio zaključ ak. I da ga je klinac video kako
uzima novac, pa šta? Nije imao ni dve godine. Da je video kako mu
mama hoda po plafonu dok joj vatra suklja iz vrhova prstiju, prihvatio
bi to kao normalno.
„Kako se zoveš, maleni?" Glas mu je podrhtavao u skladu s
lupanjem srca, koje se još nije primirilo.
„Mama.“
Stvarno? Drugi klinci će te ubiti od zavitlavanja zbog toga kad
kreneš u srednju školu.
„Jesi li došao iz susednog stana? Ili iz hodnika?"
Kaži da, molim te. Jer, evo ga zaključak: ako je ovaj klinac Dinin,
onda je izašla u grad i ostavila ga zaključanog u ovom usranom stanu.
Samog!
„Mama!"
Klinac je onda spazio koku na stoč ić u za kafu i poš ao ka njemu, a
upišane pelene su mu se njihale.
„Slakiši!"
„Ne, to nisu slatkiši!", reče Den, iako na neki način jesu bili: slatkiši
za nos.
Ne obrać ajuć i paž nju, klinac je rukom posegnuo ka belom praš ku.
Kad je to učinio, Den je na njegovoj mišici ugledao masnice. Onakve
kakve ostavlja šaka koja steže.
Zgrabio je klinca oko struka i između nogu. Kad ga je podigao u

vazduh, dalje od stola (dok mu se pišora iz mokrih pelena slivala
između prstiju i kapala na pod), glavu mu je ispunila kratkotrajna ali
kristalno jasna slika: Dinin dvojnik s fotke u novčaniku diže klinca u
vazduh i snažno ga drmusa, ostavljajući pritom tragove prstiju na
njegovoj koži.

(Hej, Tomi, koji deo u „izlazi jebeno napolje“ ne razumeš?)
(Rendi, nemoj, on je samo beba.)
Slika je onda nestala. Međutim, taj drugi glas, nejak i moleć iv, bio
je Dinin. Den je shvatio da je Rendi njen stariji brat. Nije svaki siledž ija
dečko. Ponekad je to brat. Ponekad ujak. A ponekad...
(izađi napolje, ti bezvredno pašče, izađi da dobiješ ono što
zaslužuješ)
je to čak i stari dragi tata.
Odneo je bebu - Tomi, zove se Tomi - u spavaću sobu. Klinac je
ugledao majku i istog časa počeo da se koprca. „Mama! Mama!
Mama!"
Kad ga je Den spustio na pod, Tomi se odgegao do dušeka i
dopuzao pored nje. Iako je spavala, Dini ga je zagrlila i privukla bliž e
k sebi. Klinčeva majica se zadigla, a Den je video još modrica na
njegovim nogama.
Brat joj se zove Rendi. Mogao bih da ga pronađem.
Ta pomisao bila je hladna i prozirna kao zaleđeno jezero u
januaru. Ako bi uzeo fotku iz novčanika i koncentrisao se, ignorišući
bubnjanje u glavi, verovatno bi zaista i mogao da nađe Dininog
starijeg brata. Radio je to i ranije.
Mogao bih ja da ostavim nekoliko masnica njemu. Da mu kažem da
ću ga sledeći put ubiti.
Samo što neće biti narednog puta. S Vilmingtonom je gotovo.
Nikad više neće videti Dini ili ovaj čemerni stančić. Nikad više neće
pomisliti na prošlu noć, ili ovo jutro.
Ovog puta, g las u njegovoj glavi pripadao je Diku Haloranu. Ne,
šećeru. Utvare iz „Vidikovca“ možda možeš da zaključaš u sefove, ali ne
i sećanja. Njih ne. Ona su pravi duhovi.
Stajao je na dovratku, gledajući u Dini i njenog sinčića punog
modrica. Klinac je ponovo utonuo u san, a na jutarnjem suncu, majka i
sin izgledali su skoro anđeoski.
Ona nije nikakav anđeo. Možda nije napravila te modrice, ali je

izašla u grad i ostavila ga samog. Da nisi bio tamo kada se klinac
probudio i ušao u dnevnu sobu...

Slakiši, rekao je klinac, pruž ajuć i ruku prema kokainu. Loš e. Neko
bi morao nešto da učini.

Možda, ali ne ja. Zaista bih dobro izgledao kad bih se s ovakvim
licem pojavio u Centru za socijalni rad, da prijavim zapostavljanje
dece, zar ne? Zaudarajući na povraćku i cirku. Samo običan građanin
za primer koji vrši svoju građansku dužnost.

Možeš da joj vratiš njen novac, reče mu Vendi. Možeš da uradiš
makar toliko.

Skoro da jeste. Stvarno. Izvadio je pare iz dž epa i drž ao ih u š aci.
Cak ih je odneo do njene taš nice, ali š etnja mu je, izgleda, prijala, jer
mu je utom sinula ideja.

Uzmi koku ako baš moraš nešto da uzmeš. Ono što je ostalo možeš
da prodaš za stotinak dolara. Možda čak i za dvesta ako nije mnogo
krajcovana.

Samo, ako se ispostavi da je njegov potencijalni kupac pandur iz
Odeljenja za suzbijanje narkotika - a kakve je sreće, to se vrlo lako
može desiti - završiće iza brave. Gde će ga takođe jebati i zbog onog
glupavog sranja koje se odigralo u „Mleč nom putu", kakvo god da je.
Ipak je bezbednije uzeti lovu. Sedamdeset zelembaća, sve u svemu.

Podeliću, odlučio je. Četrdeset za nju i trideset za mene.
Samo, trideset dolara mu ne bi mnogo koristilo. Osim toga, Dini je
takođe imala i bonove za hranu - svežanj dovoljno veliki da njime
zadavi konja. S tim je mogla da hrani dete.
Podigao je koku i prašnjavi časopis Pipi i stavio ih na radnu
površinu kuhinje, daleko van klinčevog domašaja. U sudoperi je stajao
sunđer pa je obrisao preostale mrvice sa Stočića za kafu. Govorio je
sebi da će joj, ako izađe iz. sobe dok on to radi, vratiti njen prokleti
novac. Govorio je sebi da ona, ako nastavi da drema, zasluž uje š to je
snađe.
Dini nije izašla napolje. Nastavila je da knjava.
Dovršio je pospremanje, bacio sunđer nazad u sudoperu i
nakratko razmislio o tome da ostavi ceduljicu. A šta bi joj rekao? Bolje
se staraj o svom detetu i, uzgred, uzeo sam ti sve pare?
U redu, bez ceduljice.
Otiš ao je s novcem u prednjem levom dž epu, vodeć i rač una o tome

da pri izlasku ne lupi vratima. Pripisao je to svojoj uviđavnosti.

3Oko podneva - glavobolja od mamurluka bila je stvar prošlosti
zahvaljujući Dininom ioricetu i darvonu - prišao je Zlatnom
diskontu pića i uvoznih piva. Nalazio se u starom delu grada, gde su
tržnice od opeke, pločnici su uglavnom pusti, a zalagaonica ima kao
kusih pasa (pri čemu je svaka u izlogu prikazivala izvrstan izbor
britvi). Ideja je bila da kupi veoma veliku bocu veoma jeftinog viskija,
ali ono što je video ispred prodavnice pića nateralo ga je da se
predomisli. Bila su to kolica iz supermarketa dupke puna suludog
asortimana imetka jednog beskuć nika. Kloš ar, vlasnik kolica, bio je u
radnji, bučno se svađajući s prodavcem. Na vrhu kolica stajalo je ćebe,
smotano i uvezano kanapom. Den je video nekoliko mrlja, ali u celini
uzev, nije loše izgledalo. Uzeo ga je i žustro odšetao, noseći ga pod
pazuhom. Nakon što je maznuo sedamdeset dolara od samohrane
majke s problemom zavisnosti, uzimanje kloš arevog magič nog č ilima
uistinu mu je izgledalo kao sitno sranje, š to je mož da i bio razlog zaš to
se osećao manjim nego ikada.

Ja sam Neverovatni Skupljajući Čovek, pomislio je, dok je hitro
zamicao iza ugla sa svojom novom nagradom. Ako ukradem još
nekoliko stvarčica, u potpunosti ću nestati.

Oslušnuo je, očekujući da čuje gnevno graktanje klošara - što su
luđi, to glasnije grakć u - ali nije bilo nič ega. Još jedan ugao i moć i ć e
da čestita sam sebi na čistom bekstvu.

Skrenuo je za ugao.

4To veče ga je zateklo ispred velikog kanalizacionog odvoda za
kiš u, na padini ispod Memorijalnog mosta Kejp Fir. Imao je sobu,
ali je postojao problemčić zaostale kirije, koju je apsolutno obećao da
će platiti do juče u pet po podne. To nije bilo sve. Ako se vrati u
sobicu, mož da ć e ga pozvati da poseti izvesnu opš tinsku zgradu nalik
utvrđenju u Besinoj ulici i odgovori na nekoliko pitanja u vezi sa
svađom u određenom baru. Sve u svemu, činilo se bezbednijim da
ostane podalje.

U centru grada je postojalo prihvatilište Kuća nade (koju su pijanci
naravno zvali Kućom beznađa), ali mu nije padalo na pamet da ode

tamo. Prenoćište je bilo besplatno, ali ako imaš lašu sa sobom,
osoblje ju je oduzimalo. Vilmington je pun skvotova i jeftinih motela u
kojima nikoga nije briga šta pije, šmrče ili ubrizgava u venu. Ali zašto
da čovek protraći novac na krevet i krov nad glavom umesto na piće,
kad je vreme napolju toplo i suvo? Brinuće se o krevetima i krovovima
kad se zaputi na sever. Da ne pominje i uzimanje svojih stvari iz
sobička u Bernijevoj ulici, a da to ne primeti gazdarica.

Mesec se dizao iznad reke. Cebe je ležalo prostrto na travi iza
njega. Ubrzo će leći na ćebe, uviti se u njega kao u čauru i zaspati. Bio
je taman dovoljno pripit da bude srećan. Uzletanje i uspinjanje bili su
gadni, ali su sada sve te turbulencije na niskim visinama ostale iza
njega. Pretpostavljao je da ne vodi ono što bi strejterska Amerika
nazvala životom za primer, ali je za sada sve bilo u redu. Imao je lašu
„old sana“ (kupljenu u radnji na razboritoj udaljenosti od Zlatnog
diskonta) i polovinu sendviča za sutrašnji doručak. Budućnost je bila
oblačna, ali je večeras mesec bio blistav. Baš kao što i treba da bude.

(Slakiši)
Odjednom, klinac je bio tu s njim. Tomi. Baš tu s njim. Posezao je
ka kokainu. S modricama na ruci. Plavih očiju.
(Slakiši)
Video je to sa bolnom jasnoćom koja nije imala nikakve veze sa
isijavanjem. I više od toga. Video je Dini kako leži na leđima i hrče.
Crveni novčanik od veštačke kože. Svežanj bonova s odštampanim
natpisom MINISTARSTVO POLJOPRIVREDE SAD. Novac. Sedamdeset
dolara. Koje je uzeo.
Razmišljaj o mesecu. Misli o tome koliko spokojno izgleda dok se
diže iznad vode.
Izvesno vreme i jeste, ali je onda ugledao Dini na leđima, crveni
novč anik od veš tač ke kož e, svež anj bonova za hranu, bednu gomilicu
keš a (pri č emu je najveć i deo sada nestao). Najjasnije od svega video
je kako klinac pruž a š aku nalik morskoj zvezdi ka kokainu. Plave oč i.
Modrice na ruci.
Slakiši, kazao je.
Mama, kazao je.
Den je naučio trik kako da odmerava piće; na taj način, cirka je
trajala duže, pripitost je bila prijatnija, a sutrašnja glavobolja blaža i
podnoš ljivija. Katkad bi, doduš e, odmeravanje poš lo po zlu. Sranja se

dešavaju. Kao u „Mlečnom putu". To je bio, manje-više, nesrećan
slučaj, ali je večeras pražnjenje laše u četiri duga gutljaja bilo
hotimično. Um je školska tabla. Cuga je sunder.

Legao je na ukradeno ćebe i uvio ga oko sebe. Cekao je nesvesticu,
i ona je došla, ali je pre nje stigao Tomi. Majica kratkih rukava.
Natopljene pelene. Plave oči, modrice na ruci, šaka nalik morskoj
zvezdi.

Slakiši. Mama.
Nikad neću pričati o ovome, kazao je sebi. Nikome živom.
Dok je mesec izlazio iznad Vilmingtona u Severnoj Karolini, Den
Torens je utonuo u nesvest. Sanjao je „Vidikovac", ali se tih snova neće
sećati posle buđenja. Ono čega se posle buđenja sećao behu plave oči,
masnice na ruci, ispružena ruka.
Uspeo je da pokupi svoje prnje i otputuje na sever, najpre u Apstejt
Njujork, a potom u Masačusets. Prošle su dve godine. Ponekad je
pomagao ljudima, mahom starijima. Imao je dara za to. U previše
pijanih noći, klinac bi bio poslednje na šta bi pomislio i prvo što mu je
padalo na pamet kada bi se sutradan probudio mamuran. Uvek je
mislio na klinca kada bi govorio sebi da će prestati da pije. Možda
naredne nedelje; sledećeg meseca, svakako. Klinac. Oči. Ruka.
Ispružena šaka nalik morskoj zvezdi.
Slakiši.
Mama.

PRVI DEO
ABRA

PRVO POGLAVLJE

DOBRO DOŠLI U MALENGRAD

1Posle Vilmingtona, svakodnevno opijanje je prestalo.
Prošla bi nedelja, ponekad i dve, a Den Torens ne bi popio ništa
jače od dijetalnog gaziranog pića. Budio se bez mamurluka, što je bilo
dobro. Budio se ž edan i č emeran - želeći piće - š to je bilo loš e. Onda bi
usledila noć. Ili vikend. Katkad bi ga podbola TV reklama za badvajzer
- mladi ljudi glatkih lica, bez pivskih stomaka, koji už ivaju u nekoliko
hladnih piva nakon odbojke. Ponekad bi i nekoliko zgodnih žena
ispijale pića posle radnog dana u bašti ka ića prijatnog izgleda, od
onih lokala s francuskim imenom i mnogo visećih biljaka. Pića su
skoro uvek bila s kišobrančićima. Ponekad bi to bila pesma na radiju.
Jedanput je to bila pesma Mr. Roboto grupe Stiks. Kad je bio na suvom,
bio je potpuno na suvom. Kada je pio, nije se treznio. Ako bi se
probudio pored neke žene, pomislio bi na Dini i klinca u majici s
natpisom „Atlanta Brejvs“. Pomislio bi na sedamdeset dolara. Cak bi
pomislio i na ukradeno ćebe, koje je ostavio u kanalizacionom odvodu
za kišu. Možda je još tamo. Ako jeste, sigurno se već ubuđalo.

Ponekad bi se napio i sutradan ne bi otišao na posao. Neko vreme
bi ga zadrž ali na platnom spisku - bio je dobar u svom poslu - ali bi i
tome došao kraj. Kada bi se to desilo, lepo bi se zahvalio, a potom
ukrcao na prvi autobus. Vilmington je postao Olbani, a Olbani je
postao Jutika. Jutika je postala Nju Pale, Nju Pale je ustupio mesto
Sterbridžu, gde se napio na koncertu kantri muzike na otvorenom i
sutra probudio u zatvoru sa slomljenim ručnim zglobom. Zatim je
doš ao Veston, a nakon toga starač ki dom na Martinim vinogradima i,
boga mu, ta tezga nije dugo potrajala. Trećeg radnog dana, glavna
medicinska sestra mu je u dahu namirisala alkohol i bilo je: „Vidimo
se, ne bih volela da sam na tvom mestu.“ Jednom je ukrstio put s
Pravim čvorom a da to nije ni shvatio. Barem ne u gornjem delu uma,
iako je u onom donjem - u delu koji je isijavao - bilo nečega. Miris,

bled i neprijatan, poput vonja spaljene gume na auto-putu ispred
naplatne rampe, gde se nedavno dogodila gadna saobraćajna nesreća.

S Martinih vinograda otputovao je avionom u Njuberiport. Tamo
se zaposlio u domu za ratne veterane, gde je postojao očigledni
nedostatak nege. To je bila ona vrsta mesta gde stare vojnike ponekad
ostavljaju u invalidskim kolicima ispred praznih soba za savetovanje,
sve dok im se kese za urin ne prepune, a njihov sadrž aj izlije na pod.
Bedno mesto za pacijente, nešto bolje za propalice poput njega, mada
su se Den i šačica drugih starali o starim vojnicima najbolje što su
mogli. Cak je i pomogao nekima da pređu na drugu stranu kad je
kucnuo njihov čas. Taj posao je potrajao neko vreme, dovoljno dugo
da predsednik saksofonista preda ključeve Bele kuće predsedniku
kauboju.

Den je imao nekoliko pijanih noć i i u Njuberiportu, ali samo kada
je sutradan imao slobodan dan, tako da je to bilo u redu. Posle jedne
od tih mini-terevenki, probudio se misleći: Barem sam joj ostavio
bonove za hranu. To je izazvalo stari duet iz psihotičnog nagradnog
kviza.

Izvini, Dini, izgubila si, ali odavde niko ne odlazi praznih šaka. Šta
imamo za nju, Džoni?

Pa, Bobe, Dini nije osvojila nikakav novac, ali odlazi s našom novom
kućnom igrom, nekoliko grama kokaina i velikim debelim svežnjem -
BONOVA ZA HRANU!

Den je č itav naredni mesec prež iveo bez kapi alkohola. Odredio je
to sebi, pretpostavip je, kao neku uvrnutu vrstu kazne. Više puta mu je
palo na pamet da bi joj, da je imao njenu adresu, odavno poslao tih
pišljivih sedamdeset dolara. Poslao bi joj dvaput toliko, kad bi to
moglo da okonča sećanja na klinca u majici sa natpisom „Atlanta
Brejvs“ i ispruženu šaku nalik morskoj zvezdi. No, nije imao njenu
adresu, pa je umesto toga ostajao trezan. Sibajući se korbačem.
Korbačem trezvenosti.

Onda je, jedne noći, prošao pored lokala „Ribarev odmor“ i kroz
prozor spazio zgodnu plavušu, koja je sedela sama za šankom. Nosila
je kariranu suknju, koja se završ avala na polovini butina; izgledala je
usamljeno, a on je uš ao u bar i ispostavilo se da je svež e razvedena i -
opa, to je prava šteta, možda bi želela društvo; i Den se tri dana
kasnije probudio s istom starom crnom rupom u sećanju. Otišao je u