Dr Sleep - Stephen King

u garažu, gde su dva čoveka stajala i gledala u Abrin odbačeni ranac.
Zgrabio je Dejva za rame. „Pozovi ženu. Kaži joj da dolaziš da je

vidiš.“
„Hteče da zna zbog čega", reče Dejv. Po njegovim drhtavim

usnama i oborenim očima, bilo je jasno koliko malo želi da obavi taj
razgovor. „Boravi u Cetinom apartmanu. Reć i ć u joj... Hriste, ne znam
šta da joj kažem."

Den je stisnuo jače, pojačavajući pritisak sve dok se oborene oči
nisu podigle i susrele njegove. „Svi idemo u Boston, ali Dž on i ja tamo
imamo druga posla."

„Kakva druga posla? Ne razumem."
Den je razumeo. Ne sve, ali dosta toga.

3Uzeli su Dž onov saburban. Dejv se vozio na suvozač evom sediš tu.
Den je lež ao pozadi, glave naslonjene na rukonaslon, sa stopalima
podignutim na vrata.

„Lusi je neprestano pokuš avala da me navede da joj kaž em o č emu
je reč", reče Dejv. „Kazala mi je da je plašim. I naravno da je mislila da
je reč o Abri, jer i ona ima malo onoga š to ima Abra. Oduvek sam to
znao. Rekao sam joj da će Abra prespavati u Eminoj kući. Znate li
koliko sam puta slagao svoju ž enu za sve godine naš eg braka? Mogao
bih da nabrojim na prste jedne ruke, a tri puta su u pitanju bili iznosi
koje sam izgubio na pokeraškim partijama četvrtkom uveče, koje
priređuje šef mog odeljenja. Ništa poput ovoga. A za samo tri sata,
moraću da joj kažem vrlo gorku istinu."

Den i Dž on su, naravno, znali š ta je kazao za Abru i koliko je Lusi
bila uzrujana zbog neprekidnog insistiranja svog supruga da je stvar
isuviš e važ na i slož ena da bi o tome prič ao preko telefona. Obojica su
bili u kuhinji kada je obavio poziv. No, morao je da priča. Jezikom
Anonimnih alkoholičara, da s nekim to podeli. Džon se pobrinuo za
odgovore koji su morali biti izreknuti, povremeno govoreći „a-ha“,
„znam" i „razumem".

U nekom trenutku, Dejv je prekinuo i pogledao na zadnje sediš te.
„Isuse bože, da li ti to spavaš?"

„Ne", reče Den, ne otvarajući oči. „Pokušavam da stupim u kontakt
s tvojom kćerkom.“

To je okončalo Dejvov monolog. Sada se čulo samo brujanje guma
dok je saburban jurio južno drumom 16, prošavši kroz desetak
gradić a. Saobrać aj je bio sporadič an, a Dž on je drž ao brzinometar na
postojanih devedeset pet kilometara na sat nakon što su se dve
kolovozne trake proširile u četiri.

Den se nije trudio da pozove Abru; bio je siguran da to neće
upaliti. Umesto toga je pokuš avao da u potpunosti otvori svoj um. Da
se pretvori u stanicu za prisluškivanje. Nikad ranije nije pokušao ništa
slično tome, a rezultat je bio jeziv. Kao da na glavi ima najmoćnije
slušalice na svetu. Cinilo se kao da čuje tihi i postojani žamor -
verovao je da je to zujanje ljudskih misli. Bio je spreman na to da
negde u tom postojanom romorenju čuje i njen glas, šta je drugo
mogao da radi?

Nedugo nakon što su prošli kroz prve naplatne rampe u Spoldingu,
sada svega devedeset kilometara od Bostona, uhvatio je njen glas.

(Dene)
Tiho. Jedva čujno. Isprva je mislio da je to samo njegova uobrazilja
- ispunjena ž elja - ali se svejedno okrenuo u tom pravcu, trudeć i se da
suzi svoju koncentraciju u jedan jedini snop svetlosti re lektora. Onda
ju je čuo ponovo, ovaj put nešto glasnije. To je bilo stvarno. To jeste
bila ona.
(Dene, molim te)
Bila je drogirana, nego š ta, a on nikad ranije nije pokuš ao niš ta ni
izbliza slično onome što je morao da uradi... ali Abra jeste. Moraće da
mu pokaže kako, bila drogirana li ne.
(Abra, guraj, moraš da mi pomogneš)
(pomognem, kako da ti pomognem)
(trampa svesti)
(???)
(pomozi mi da zavrtim svet)

4Dejv je sedeo na suvozač evom sediš tu i brojao sitninu u drž ač u za
šolje za narednu putarinu, kada je Den progovorio iza njegovih
leđa. Samo što to svakako nije bio Den.

„Daj mi još samo minut, moram da promenim tampon!"
Saburban se zaneo kad se Dž on uspravio i cimnuo volan. „Sta kog

đavola?"
Dejv je otkopčao pojas i stao kolenima na sedište, okrenuvši se

unazad da pogleda u čoveka koji je ležao. Denove oči su bila napola
sklopljene, ali kada je Dejv izgovorio Abrino ime, otvorile su se.

„Ne, tatice, ne sada, moram da pomognem... moram da pokušam..."
Denovo telo se zgrč ilo. Jedna ruka se podigla i protrljala usta u gestu
koji je Dejv video hiljadu puta, a zatim pala. „Kaž i mu da sam mu rekla
da me ne zove tako. Kaži mu...“

Denova glava se nagnula u stranu, sve dok mu nije ležala na
ramenu. Stenjao je. Ruke su mu se besciljno trzale.

„Šta se dešava?“, dreknu Džon. „Šta da radim?“
„Ne znam“, reče mu Dejv. Pružio je ruku između sedišta, uhvatio
jednu drhtavu šaku, i čvrsto je stisnuo.
„Vozi", reče Den. „Samo vozi.“
Onda je telo na zadnjem sediš tu poč elo da se grč i i dž ilita. Abra je
zavrištala Denovim glasom.

5Našao je cevovod između njihovih umova, prateći tromu struju
njenih misli. Video je točak zato što ga je Abra tako zamišljala, ali
je bila preslaba i dezorijentisana da ga zavrti. Koristila je svu
mentalnu snagu koju je mogla da sakupi samo da drži svoj kraj veze
otvoren. Kako bi Den mogao da joj uđe u um, a ona u njegov. Ali je i
dalje uglavnom bio u saburbanu, dok su svetla farova, koja su dolazila
iz suprotnog smera, klizila po postavljenom krovu. Svetlost... mrak...
svetlost... mrak.

Točak je bio prokleto težak.
Odnekud se iznenada začulo lupanje i muški glas. „Izađi, Abra.
Vreme je isteklo. Moramo da krenemo."
To ju je uplašilo pa je uspela da nađe još malo dodatne snage.
Točak je počeo da se okreće, uvlačeći ga dublje u pupčanu vrpcu koja
ih je spajala. To je bio najčudniji osećaj koji je ikada imao u životu,
ushićujući uprkos užasu situacije.
Negde u daljini, čuo je kako Abra kaže: „Daj mi još samo minut,
moram da promenim tampon!"
Krov Dž onovog saburbana poč eo je da klizi. Da se okreć e. Spustila
se tama, imao je osećaj da se nalazi u tunelu i imao je vremena tek

koliko da pomisli: Ako se ovde izgubim, nikad neću moći da se vratim.
Završiću u nekoj duševnoj bolnici, obeležen kao beznadežni
katatoničar.

No, onda je svet počeo da klizi natrag na mesto, samo što se više
nije nalazio na istom mestu. Saburban je nestao. Bio je u smrdljivom
klozetu, sa štrokavim plavim keramičkim pločicama na podu i znakom
pored umivaonika na kome je pisalo: IZVINITE, SAMO HLADNA
VODA. Sedeo je na klozetskoj šolji.

Pre nego što je uopšte mogao da pomisli da ustane, vrata su se uz
tresak otvorila i udarila u zid, dovoljno silovito da polome nekoliko
starih pločica, a čovek je ušetao unutra. Izgledao je kao da ima oko
trideset pet godina, s kao gavran-crnom kosom zalizanom unazad i
č etvrtastim licem, naoč itim na neki koš č ati nač in. U desnoj š aci drž ao
je pištolj.

„Da promeniš tampon, nije nego“, kazao je. „Gde ga držiš,
Zlatokosa, u džepu? Mora da je tako jer ti je ranac veoma daleko
odavde.“

(kaži mu da sam mu rekla da me ne zove tako)
Den reče: „Rekla sam ti da me ne zoveš tako.“
Vrana je zastao, gledajući u devojčicu koja je sedela na šolji i blago
se njihala levo-desno. Njihala se zbog droge. Svakako. Ali šta je s
načinom na koji zvuči? Da li je i to zbog droge?
„Šta ti se desilo s glasom? Ne zvučiš normalno."
Den je pokušao da slegne devojčinim ramenima i uspeo samo da
trzne jedno. Vrana je ščepao Abrinu ruku i cimnuo Dena na Abrine
noge. Bolelo je, a on je kriknuo.
Negde - kilometrima odatle - jedva čujan glas je povikao: Šta se
dešava? Šta da radim?
„Vozi“, rekao je Džonu dok ga je Vrana vukao kroz vrata. „Samo
vozi.“
„Oh, voziću, nego šta“, reče Vrana, i ugura Abru u kamionet pored
usnulog Bilija Frimana. Onda ju je zgrabio za kosu, namotao je u
pesnicu, i povukao. Den je vrisnuo Abrinim glasom, znajuć i da to nije
sasvim njen glas. Skoro, ali ne sasvim. Vrana je čuo razliku, ali nije
znao o čemu je reč. Zena sa šeširom bi znala; upravo je žena sa
šeširom Abri nehotice pokazala taj trik s trampom svesti.
„Ali pre nego š to se zakotrljamo, moramo da se razumemo. Nema

viš e laž i, da znaš . Sledeć i put kad slaž eš svog taticu, ovaj starkelja koji
hrče pored mene je gotov. Ali neću mu ubrizgati drogu. O, ne.
Skrenuću na neki drum koji vodi do kampa i smestiću mu metak u
stomak. Umiranje tako traje mnogo duže. Slušaćeš ga kako vrišti.
Razumeš li?“

„Da“, prošaputa Den.
„Devojčice, jebeno se nadam da je tako, jer nemam nameru da ti
ponavljam."
Vrana je zalupio vrata i žustro obišao oko pikapa do vrata na
vozačevoj strani. Den je zatvorio Abrine oči. Mislio je na kašike na
njenoj rođendanskoj zabavi. Na otvaranje i zatvaranje ioka. Abra je
bila izički preslaba da se uhvati u koštac s čovekom koji je sada sedeo
za volanom i uključ ivao motor, ali je jedan njen deo bio jak. Ako mož e
da nađe taj deo... deo koji je pomerio kašike i otvorio ioke i svirao
muziku u vazduhu... deo koji je pisao na njegovoj tabli s udaljenosti od
nekoliko kilometara... ako bi mogao da ga pronađe i uspostavi
kontrolu nad njim...
Kao što je Abra zamišljala sebe kao ratnicu s kopljem i bojnim
atom, Den je sad zamišljao niz prekidača na zidu kontrolne sobe. Neki
su kontrolisali njene noge, neki ruke, neki sleganje ramena. Drugi su,
međutim, bili kudikamo važ niji. Trebalo bi da mož e da rukuje njima;
posedovao je makar neke od istih strujnih kola.
Kamionet se kretao, najpre u rikverc, a zatim se okrenuo.
Trenutak kasnije su opet bili na drumu.
„Tako je“, reče turobno Vrana. „Nastavi da spavaš. Sta si, do
mojega, mislila da češ uraditi u onom klozetu? Uskočiti u šolju i pustiti
vodu...“
Njegove reči su izbledele, jer evo prekidača koje je tražio.
Specijalni prekidači, oni s crvenim ručkama. Nije znao jesu li odista tu,
i zaista povezani s Abrinim močima, niti da li samo igra neku mentalnu
igru pasijansa. Znao je samo da mora da pokuša.
Isijavaj, pomislio je, i sve ih povukao nagore.

6Pikap Bilija Frimana nalazio se oko desetak kilometara zapadno
od benzinske pumpe i kotrljao se drumom 108 kroz ruralnu
oblast Vermonta kada je Vrana prvi put osetio bol. Kao da mu mala

srebrna traka okružuje levo oko. Bila je hladna i pritiskala ga je.
Podigao je ruku da je dodirne, ali pre nego što je uspeo, otpuzala je
udesno, zamrznuvši mu koren nosa kao injekcija novokaina. Onda mu
je zaokružila i drugo oko. Kao da nosi metalne naočari.

Ili okove za oči.
Sada je počelo da mu zvoni u levom uvu, a levi obraz mu je
odjednom utrnuo. Okrenuo je glavu i video da ga devojčica posmatra.
Oči su joj bile širom otvorene i nisu treptale. Nisu izgledale ni
najmanje drogirano. Staviše, uopšte nisu izgledale kao njene oči.
Delovale su starije. Mudrije. I isto toliko hladno kao i njegovo lice.
(zaustavi kamion)
Vrana je stavio zaš titnu kapicu na š pric i odlož io ga na stranu, ali je
i dalje držao pištolj koji je izvadio ispod sedišta kad je zaključio da
devojčica provodi isuviše vremena u kenjari. Podigao ga je,
nameravajući da zapreti starkelji i natera je da prestane s onim što
radi, šta god to bilo, ali ruka kao da mu je odjednom uronjena u
ledenu vodu. Piš tolj je postajao sve tež i: dva kilograma, pet kilograma,
a onda dvanaest. Najmanje dvanaest. Dok se na jedvite jade upinjao
da ga podigne, desno stopalo mu je spalo s papučice za gas, a leva
ruka mu je okrenula volan tako da kamionet skrene s druma i
zakotrlja se po mekanoj bankini - polako, usporavajući - dok su se
točkovi s desne strane naginjali prema jarku.
„Šta mi to radiš?“
„Ono što zaslužuješ. Tatice."
Kamionet je udario u oboreno drvo breze, skršio ga nadvoje i stao.
Devojčica i starac bili su vezani pojasevima, ali je Vrana zaboravio da
vež e svoj. Nabio se na volan, pritom zatrubivš i sirenom. Kad je spustio
pogled, video je da mu se starčev pištolj okreće u šaci. Veoma polako,
okretao se prema njemu. To nije trebalo da se događa. Trebalo je da
droga to spreči. Dovraga, droga to jeste sprečila. Međutim, nešto se
promenilo u tom klozetu. Ko god da se sada nalazio iza tih očiju, bio je
jebeno trezan kao Majka Tereza.
I strahovito jak.
Rouz! Rouz, trebaš mi!
„Mislim da ne može da te čuje", reče mu glas koji nije bio Abrin.
„Mož da imaš izvesne talente, kuč kin sine, ali mi se č ini da nisi bogzna
kakav telepata. Mislim da, kada želiš da pričaš s tvojom devojkom,

moraš da koristiš telefon."
Upotrebivši svu snagu, Vrana je ponovo počeo da okreće glok

prema devojčici. Sada mu se činilo kao da pištolj ima dvadeset pet
kilograma. Zile na vratu su mu iskoč ile od napora. Na č elu mu izbiš e
graš ke znoja. Jedna mu je upala u oko, peckajuć i, a on je zatreptao u
pokušaju da je ukloni.

„Ubiću... tvog... prijatelja", kazao je.
„Ne“, reče osoba u Abri. „Neću ti dozvoliti."
Međutim, Vrana je video da se sada naprež e, a to mu je dalo nadu.
Ulož io je sve u okretanje cevi piš tolja ka trbuhu Ripa van Vinkla, 15 i
skoro da je stigao tamo kada je glok počeo da se vraća nazad. Sada je
čuo kako popišulja stenje od napora. Ali dovraga, i on je stenjao.
Zvučali su kao maratonci koji se približavaju cilju.
Jedan automobil prošao je pored, ne usporivši. Oni ga nisu
primetili. Netremice su se gledali.
Vrana je spustio levu š aku na desnu, u kojoj je drž ao piš tolj. Sada
se okretao malo lakše. Pobeđivao je, tako mu Boga. Ali njegove oči!
Isuse!
„Bili", dreknu Abra. „Bili, malo pomoći!"
Bili je frknuo. Oči mu se otvoriše. „Šta..."
Na trenutak, starkeljina reakcija odvukla je Vraninu paž nju. Snaga
koju je koristio je popustila, a cev pištolja je istog časa ponovo počela
da se okreće ka njemu. Ruke su mu bile hladne kao led. Ti metalni
prstenovi pritiskali su mu oči, preteći da ih pretvore u žele.
Pištolj je prvi put opalio kada je bio između njih, napravivši rupu u
instrument-tabli tik iznad radija. Bili se prenuo iz sna i zamlatarao
rukama kao čovek koji se izvlači iz košmara. Jedna je pogodila Abrinu
slepoočnicu, a druga udarila u Vranine grudi. Kabinu kamioneta
ispuniše plavičasta izmaglica i reski miris baruta.
„Šta to bi? Šta, dođavola..."
Vrana zareža: „Ne, kučko! Ne!"
Ponovo okrenu pištolj ka Abri, a kada to učini, oseti kako njena
kontrola popušta. Posledica udarca u glavu. Spazi zaprepašćenje i
užas u njenim očima, zbog čega mu je bilo divljački drago.
Moram da je ubijem. Ne smem da joj pružim još jednu šansu. Ali ne
metkom u glavu... U stomak. Onda ćuposisati njenu pa...
Bili zari rame u Vranin bok. Piš tolj se trž nu nagore i ponovo opali,

ovaj put probušivši rupu u krovu tik iznad Abrine glave. Pre nego što
je mogao opet da ga spusti, goleme š ake mu zgrabiš e ruke. Nije imao
dovoljno vremena da shvati da je njegov suparnik koristio svega delić
sile na raspolaganju. Panika je otključala ogromnu, možda čak i
neznanu rezervu. Kad se pištolj sledeći put okrenuo ka njemu,
zglobovi mu pukoše kao suve grančice. Na tren je video crno oko koje
zuri u njega, i imao taman toliko vremena da pomisli:

(Rouz, volim te)
Usledio je blistavi beličasti blesak, a potom tama. Cetiri sekunde
kasnije, od Vrane Dedija nije ostalo ništa sem odeće.

7Stimhed Stiv, Baba Baćuška, Krivi Stojko i Alava G igrali su
nepovezanu partiju kanaste u baunderu koji su delili Alava G i
Prljavi Fil, kada je poč elo vriš tanje. Sve č etvoro su bili na ivici ž ivaca -
č itav Pravi č vor bio je na rubu ž ivaca - tako da su smesta bacili karte i
potrčali ka vratima.

Svi su izlazili iz svojih kamp prikolica i kuća na točkovima da vide
šta se dešava, ali su stali kao ukopani kada su ugledali Rouz Sešir, koja
je stajala okupana bleštavim žućkastobelim sjajem re lektora
raspoređenih oko Lože Vidikovac. Oči su joj bile mahnite. Cupala je
kosu kao neki starozavetni prorok u bunilu nasilne vizije.

„Ta jebena kučka ubila je mog Vranu Dedija!“, vrištala je. „Ubiću je!
UBIĆU JE I POJEŠĆU JOJ SRCE!“

Na kraju je pala na kolena i zaridala, žarivši lice u šake.
Pravi č vor je stajao potpuno zgranut. Niko nije znao š ta da kaž e ili
uradi. Cutljiva Sari joj je naposletku prišla. Rouz ju je žestoko
odgurnula. Sari se pružila na leđa, ustala i vratila se do nje bez
oklevanja. Rouz je ovaj put podigla pogled i videla svoju tešiteljicu,
ženu koja je ove neverovatne noći takođe izgubila voljenu osobu.
Zagrlila je Sari, stegnuvši je toliko snažno da su ostali čuli krckanje
kostiju. No, Sari se nije opirala, a posle nekoliko trenutaka, dve ž ene
su pomogle jedna drugoj da ustanu na noge. Rouz je sa Cutljive Sari
skrenula pogled na Veliku Mo, a zatim na Teš ku Meri i Token Carlija.
Gledala ih je kao da nikad u životu nije videla nikoga od njih.
„Hajde, Rouzi“, reče joj Mo. „U šoku si. Moraš da prileg...“
„NE!“ _

Odmaknula se od Cutljive Sari i ošamarila se obema šakama po
obrazima, toliko jako da joj je šešir spao sa glave. Sagla se da ga
podigne, a kada je ponovo osmotrila okupljene članove Pravog čvora,
u oči joj se vratio tračak zdravog razuma. Mislila je na Dizelaša Daga i
ekipu koju je poslala da sačekaju Vranu Dedija i devojčicu.

„Moram da kontaktiram s Dizom. Da kaž em njemu, Filu i Eni da se
vrate. Moramo da budemo zajedno. Moramo da uzmemo paru. Mnogo
pare. A kada se natankamo, sredićemo tu kučku.“

Cutke su gledali u nju, zabrinutih i nesigurnih lica. Prizor njihovih
uplašenih očiju i razjapljenih usta ju je ražestio.

„Sumnjate li u mene?“ Cutljiva Sari se ponovo došunjala do nje.
Rouz ju je toliko jako odgurnula da se zamalo opet srušila. „Ko god
sumnja u mene, neka istupi."

„Niko ne sumnja u tebe, Rouz“, reče Stimhed Stiv, „ali možda bi
trebalo da je ostavimo na miru.“ Govorio je polako i oprezno, i nije
smeo da sretne njen pogled. „Ako je Vrana zaista otiš ao, to je petoro
mrtvih. Nikad nismo izgubili petoro u jednom danu. Nikad č ak nismo
izgubili ni dv...“

Rouz je zakoračila napred, a Stiv istog trena unazad, uvukavši
glavu u ramena kao dete koje očekuje ćušku. „Hočete da pobegnete
od devojčice? Nakon svih ovih godina, hoćete da podvijete rep i
pobegnete od obične geakinje?“

Niko joj nije odgovorio, a ponajmanje Stiv, ali je Rouz videla istinu
u njihovim očima. Da. Zeleli su. Imali su mnoštvo dobrih godina.
Ugojenih godina. Godina lakog lova. A sad su naleteli na nekoga ko ne
samo što ima izvanrednu količinu pare, već zna ko su i šta rade.
Umesto da osvete Vranu Dedija - koji ih je, skupa s njom, vodio i kroz
dobra i kroz loša vremena - hteli su da podviju repove i kevćući
podbruse pete. U tom trenutku je pož elela sve da ih sve pobije. Osetili
su to i povukli se još dalje od nje, dajući joj prostora.

Svi osim Cutljive Sari, koja je kao hipnotisana piljila u nju,
otvorenih usta. Rouz ju je zgrabila za koščata ramena.

„Ne, Rouzi!“, zavapi Mo. „Nemoj da je povrediš!"
„Sta je s tobom, Sari? Ta devojč ica je odgovorna za smrt ž ene koju
si volela. Želiš li i ti da pobegneš?"
„Ne“, reče Sari. Gledala je Rouzi pravo u oči. Cak i sada, dok su svi
gledali u nju, Sari je izgledala kao jedva nešto više od puke senke.

„Želiš li da vratiš dug?“
„Da“, reče Sari. Zatim: „Osfeta!“
Sari je govorila tiho (bezmalo je bila skroz nema) i imala je
govornu manu, ali su je svi čuli, i svi su znali šta je rekla.
Rouz se osvrnula i pogledala ostale. „Svi vi koji ne želite ono što
Sari želi, koji samo žele da se bacite ničice i otpuze na stomaku..."
Okrenula se ka Velikoj Mo i zgrabila ženinu mlitavu ruku. Mo je
preplaš eno zacič ala i pokuš ala da uzmakne. Rouz ju je drž ala u mestu
i podigla joj ruku u vazduh tako da svi mogu da je vide. Ruku su
prekrivale crvene tačkice. „Možete li da otpuzite od ovoga?“
Zažagorili su i odstupili još jedan korak.
Rouz reče: „U nama je.“
„Večina nas je dobro!“, povikala je Slatka Teri Pikford. „Ja sam
dobro! Na meni nema ni traga!" Ispružila je glatke ruke zarad
inspekcije.
Rouz je upravila plamteče, suzama ispunjene oči prema Teri. „Sada
nema! Ali koliko dugo?“ Slatka Teri joj nije odgovorila, ali je skrenula
glavu u stranu.
Rouz je zagrlila Ćutljivu Sari i osmotrila ostale. „Orah je rekao da je
ta devojč ica mož da naš a jedina š ansa da se ratosiljamo ove boleš tine
pre nego što nas sve zarazi. Da li iko ovde zna za drugo rešenje? Ako
znate, progovorite!"
Niko nije.
„Sačekaćemo da se vrate Diz, Eni i Prljavi Fil, a onda ćemo uzeti
paru. Najveću paru koju smo ikada uzeli. Ispraznićemo kanistere."
Njene reči propratili su iznenađeni pogledi i još nelagodnog
žamora. Misle li da je sišla s uma? Neka ih. Nisu samo male boginje
izjedale Pravi čvor, već i strah, a to je bilo mnogo gore.
„Kad svi budemo zajedno, napravić emo krug. Ojač ać emo. Lodsam
hanti, mi smo izabrani - jeste li to zaboravili? Sabbatha hanti, mi smo
Pravi č vor, i mi istrajavamo! Kaž ite to zajedno sa mnom!" Streljala ih
je pogledom. „Kažite!!!"
Rekli su, hvatajući se za ruke, praveći krug. Mi smo Pravi čvor, i mi
istrajavamo! U poglede im se uvuklo malo odlučnosti. Malo vere. Na
kraju krajeva, svega desetak ih je imalo crvene tačkice; još je bilo
vremena.
Rouz i Cutljiva Sari zakorač ile su u krug. Teri i Baba su se pustile

kako bi napravile mesta za njih dve, ali je Rouz otpratila Sari do
centra. Pod svetlošću re lektora, tela dve žene bacala su višestruke
senke, nalik paocima na točku. „Kad budemo jaki - kada ponovo
budemo jedno - naći ćemo je i uzećemo je. Kažem vam to kao vaš
vođa. A čak i ako njena para ne izleći bolest koja nas izjeda, to će biti
kraj crvljive..."

Utom je devojčica progovorila u njenoj glavi. Rouz nije mogla da
vidi besni osmeh Abre Stoun, ali je mogla da ga oseti.

(Nemoj se mučiti da dolaziš k meni, Rouz)

8Na zadnjem sedištu saburbana Džona Daltona, Den Torens je
Abrinim glasom izgovorio pet reći.
„Ja dolazim po tebe!"

9„Bili? Bili?"
Bili Friman je pogledao u devojčicu koja uopšte nije zvučala kao
devojčica. Udvostručila se, vratila ujedno, a zatim opet udvostručila.
Prešao je dlanom preko lica. Očni kapci su mu bili teški kao tuč, a
misli kao da su mu nekako bile zalepljene skupa. Ništa nije shvatao.
Više nije bio dan, a svakako nisu bili u Abrinoj ulici. „Ko to puca? I ko
mi se to iskenjao u usta? Hriste!"

„Bili, moraš da se probudiš. Moraš da...“
Den je nameravao da kaž e „moraš da voziš ", ali Bili Friman nikuda
neće voziti. Bar ne još neko vreme. Oči su mu se ponovo sklapale, a
kapci su mu funkcionisali svaki za sebe. Den je Abrinim laktom munuo
starca u rebra i ponovo mu privukao pažnju. Barem za sada.
Svetlost farova preplavila je kabinu kamioneta kad se približ ilo još
jedno vozilo. Den je zadrž ao Abrin dah, ali je i on proš ao, ne usporivš i.
Mož da ž ena sama u kolima, ili mož da prodavač u ž urbi da stigne kuć i.
Loš samarićanin, ko god bio, ali to je bilo dobro po njih. Međutim,
treć a mož da neć e biti sreć a. Zitelji ruralnih delova imaju sklonost ka
tome da budu komšijski nastrojeni. I lj ubopitlj ivi.
„Ostani budan", kazao je.
„Ko si ti?" Bili je pokuš ao da se usredsredi na klinku, ali to je bilo
nemoguće. „Jer mi svakako ne zvučiš kao Abra."
„Komplikovano je. Za sada samo daj sve od sebe da ostaneš

budan."
Den je izaš ao iz pikapa i obiš ao oko haube do suvozač eve strane,

zateturavši se nekoliko puta. Abrine noge, naizgled toliko duge onog
dana kad su se upoznali, bile su prokleto prekratke. Nadao se samo da
neće imati dovoljno vremena da se navikne na njih.

Vranina odeć a lež ala je na sediš tu. Njegove platnene patike stajale
su na prostirci za noge, skupa s čarapama. Krv i parčići mozga, koji su
mu isprskali košulju, iščezli su, ali su ostavili vlažne mrlje. Den je
sakupio sve i, nakon trenutnog razmiš ljanja, uzeo i piš tolj. Nije ž eleo
da ga se odrekne, ali ako ih policija zaustavi...

Odneo je zavežljaj do haube kamioneta i zakopao ga ispod
gomilice suvog liš ć a. Onda je zgrabio komad slomljene breze i odneo
je do groba. Posao nije bio nimalo lak s Abrinim rukama, ali je ipak
nekako uspeo.

Shvatio je da ne može tek tako da uđe u kabinu; morao je da se
uhvati za volan i uvuče unutra. A kada se našao za volanom, njena
stopala jedva da su dodirivala papučice. Sranje!

Bili je opet gromko zahrkao, a Den ga je ponovo ćušnuo laktom.
Bili je otvorio oč i i pogledao oko sebe. „Gde smo? Da li me je onaj tip
drogirao?" Zatim: „Mislim da moram da nastavim da džonjam."

U nekom trenutku borbe za piš tolj, borbe na ž ivot i smrt, Vranina
neotvorena lašica fante pala je na pod. Den se sagnuo, uzeo je, a
zatim zastao s Abrinim prstima na čepu, setivši se šta se dešava s
gaziranim osvežavajućim pićima kad se otvore nakon mućkanja.
Odnekud, Abra mu se obratila

(oh, bogo moj)
i nasmešila, ali to nije bio ljutiti osmeh. Den je pomislio da je to
dobro.

10Ne smeš me pustiti da zaspim, rekao je glas koji je dolazio iz
Denovih usta, pa se Dž on zato isključ io s auto-puta i parkirao
na najudaljenijem mestu od „Kolsa“. Tamo su Dejv i on šetkali Denovo
telo napred-nazad, držeći ga između sebe. Bio je poput pijanca na
kraju teške noći - glava bi mu s vremena na vreme klonula na grudi, a
potom se trznula gore. Obojica su ga naizmenič no pitali š ta se desilo,
šta se trenutno dešava i gde se dešava, ali je Abra samo odmahivala

Denovom glavom. „Vrana mi je dao injekciju pre nego što me je pustio
da odem u toalet. Sve ostalo mi je maglovito. A sad pssst, moram da se
koncentrišem.“

Na trećem širokom obilasku oko Džonovog saburbana, Denova
usta se razvukoše u kez, a iz njih se začuo kikot veoma sličan
Abrinom. Dejv je upitno pogledao u Džona preko tela teturavog
štićenika. Džon je slegnuo ramenima i zavrteo glavom. „Oh, bogo moj“,
reče Abra. „Sok!“

11Den je nagnuo lašu fante i odvrnuo čep. Mlaz narandžaste
gazirane I tečnosti pod visokim pritiskom pogodio je Bilija
pravo u lice. Bili se nakašljao i zagrcnuo, trenutno potpuno razbuđen.

„Isuse, mala! Zašto si to uradila?"
„Upalilo je, zar ne?“ Den mu je dodao lašu koja je i dalje šištala.
„Popij ostatak. Izvini, ali ne smeš ponovo da zaspiš, ma koliko to da
želiš."
Kad je Bili nagnuo lašu i iskapio ostatak, Den se nagnuo preko i
pronašao ručku za podešavanje sedišta. Povukao ju je jednom šakom,
a drugom cimnuo volan. Sedište se pomaklo napred. Nagli pokret
naterao je Bilija da se polije fantom po bradi (i da izusti frazu koju
odrasli obično ne koriste u blizini devojčica iz Nju Hempšira), ali su
Abrina stopala sada mogla da dosegnu papučice. Jedva. Den je ubacio
menjač u rikverc i polako krenuo unazad, usmeravajuć i pikap prema
drumu. Kada su se našli na asfaltu, uzdahnuo je od olakšanja.
Zaglavljivanje u jarku pored neprometnog auto-puta u Vermontu ne bi
im nimalo pomoglo.
„Znaš li šta radiš?", upita Bili.
„Da. Radim to već godinama... iako je prošlo dosta vremena otkako
mi je drž ava Florida oduzela vozač ku dozvolu. U to vreme sam bio u
drugoj državi, ali postoji ta sitnica po imenu reciprocitet. Uzrok
propasti putujućih pijanaca uzduž i popreko ove naše velike zemlje."
„Ti si Den."
„Kriv po svim tač kama optuž nice", rekao je, š kiljeć i preko volana.
Pož eleo je da ima neku knjigu na koju bi mogao da sedne, ali buduć i
da nije, jednostavno će morati da se snađe. Ubacio je u prvu i krenuo.
„Kako si ušao u nju?“

„Ne pitaj."
Vrana je rekao nešto (ili je to samo pomislio, Den nije znao šta
tačno od toga) o putevima do kampova, a otprilike sedam kilometara
niz drum 108, naišli su na putić s rustičnim drvenim znakom
zakucanim na stablo bora: BOBOVO I DOTINO SRECNO MESTO. Ako to
nije bio put do kampa, onda ne zna šta je. Den je skrenuo i uključio
duga svetla, a Abrine ruke bile su zahvalne na servo volanu. Cetvrt
kilometra dalje, drum je blokirao težak lanac s okačenim znakom,
manje rustičnim: ZABRANJEN ULAZ. Lanac je bio dobar. To je značilo
da Bob i Doti nisu odlučili da provedu vikend na svom srećnom mestu,
a četvrt kilometra udaljenosti od auto-puta bilo je dovoljno da im
pruži kakvu-takvu privatnost. Postojao je još jedan bonus: odvodni
kanal iz koga je curkala voda.
Den je isključio svetla i motor, a zatim se okrenuo Biliju. „Vidiš li
taj odvodni kanal? Idi i operi sok s lica. Dobro se ispljuskaj. Moraš biti
budan koliko gpd je to moguće."
„Pa budan sam", reče mu Bili.
„Ne dovoljno. Pokušaj da ne isprskaš košulju. A kad završiš,
očešljaj se. Moraćeš da izađeš u javnost."
„Gde smo?"
„U Vermontu."
„Gde je tip koji me je kidnapovao?"
„Mrtav."
„Srećan mu jebeni put!", uzviknu Bili. Onda, nakon sekunde-dve
razmišljanja, pitao je: „Šta je s njegovim telom? Gde je?"
Izvrsno pitanje, ali ne pitanje na koje je Den želeo da odgovori.
Zeleo je samo da sve ovo privede kraju. Bilo je iscrpljujuće i
dezorijentišuće na hiljadu načina. „Nestalo je. To je zaista sve što treba
da znaš."
„Ali..."
„Ne sad. Umij se, a zatim se nekoliko puta proš etaj ovim putić em.
Maši rukama, diši duboko i razbudi se što više možeš."
„Glava me užasno boli."
Den nije bio iznenađen. „Kad se vratiš, devojčica će verovatno
ponovo biti devojčica, što znači da ćeš ti morati da voziš. Ako se
osećaš dovoljno trezveno da zvučiš uverljivo, odvezi se u sledeći grad
gde postoji motel i uzmi sobu. Putuješ s unukom, razumeš?"

„Aha", reče Bili. „Moja unuka. Abi Friman."
„Kad se smestite, pozovi me na mobilni."
„Jer ćeš biti... gde god da ste."
„Tako je."
„Ovo je sjebano do neba, druže."
„Da“, reče Den. „Svakako jeste. Naš posao je da to sada
razjebemo."
„U redu. Kako se uopšte zove sledeći grad?“
„Nemam pojma. Ne želim da doživite saobraćajku, Bili. Ako ne
možeš da se opasuljiš dovoljno da pređeš trideset-četrdeset
kilometara i zatim se prijaviš u motel a da neki tip na recepciji ne
pozove pandure, moraćete da provedete noć u kabini ovog
kamioneta. Neće vam biti udobno, ali bi trebalo da bude bezbedno."
Bili je otvorio vrata na suvozačevoj strani. „Daj mi desetak minuta.
Moći ću da prođem kao trezan. Radio sam to i ranije." Namignuo je
devojčici za volanom. „Radim za Kejsija Kingslija. Zakletog
neprijatelja pića, sećaš se?“
Den ga je posmatrao kako odlazi do odvodnog kanala i spušta se
na kolena, a zatim je sklopio Abrine oči.
Na parkiralištu kraj tržnog centra, Abra je zatvorila Denove.
(Abra)
(ovde sam)
(jesi li budna)
(aha, kao)
(moramo ponovo da zavrtimo točak, možeš li da mipomogneš)
Ovog puta je mogla.

12„Pustite me“, reče Den. Njegov glas je ponovo bio njegov.
„Dobro sam. Mislim."
Džon i Dejv su ga pustili, spremni da ga ponovo zgrabe ako se
zatetura, ali nije. Ipak, jeste se detaljno ispipao: kosu, lice, grudi, noge.
Onda je klimnuo. „Uh“, kazao je. „Ovde sam.“ Osvrnuo se unaokolo. „A
gde tačno?"

„Tržni centar Foks Ran“, reče mu Džon. „Stotinak kilometara od
Bostona."

„Okej, hajde da se vratimo na put."

„Abra", reče Dejv. „Šta je s Abrom?"
„Abra je dobro. Ponovo je tamo gde joj je i mesto."
„Mesto joj je kod kuće", reče Dejv, i to s mnogo više od tračka
srdžbe u glasu. „U njenoj sobi. Da četuje s drugaricama ili sluša onu
glupavu klinačku grupu na svom ajpodu."
„S Bilijem je. Bili će se brinuti o njoj."
„Šta je s onim tipom koji ju je kidnapovao? Vranom?"
Den je zastao pored zadnjih vrata saburbana. „Više ne moraš da se
brineš zbog njega. Osoba zbog koje sada moramo da se brinemo je
Rouz."

13Motel „Kruna“ nalazi se s druge strane granice Savezne
Države Njujork, u Kraunsvilu. To je bilo trošno mesto s
treperavim znakom na kome je pisalo IM MO SL BODNE SOBE i MN
GO K BLOV KIH KAN LA! Na tridesetak parking mesta bila su
parkirana svega č etiri vozila. Covek na recepciji bio je planina sala, s
konjskim repom koji mu je padao sve do polovine leđa. Provukao je
Bilijevu viza karticu kroz aparat i dao mu ključeve od dve sobe, ne
skidajući oči s televizora, gde su se dve žene na crvenom kauču
marljivo žvalavile.

„Jesu li povezane?“, upit Bili. A zatim, gledajući u žene: „Sobe,
mislim."

„Da, da, sve su povezane, samo otvorite vrata.“
„Hvala."
Dovezao se do soba broj 23 i 24 i parkirao kamionet. Abra je
ležala sklupčana na sedištu glave naslonjene na jednu ruku, duboko
usnula. Bili je otključao sobe, uključio svetio, i otvorio vrata između
soba. Smeš taj je bio č emeran, ali ne i oč ajan. Sada je ž eleo samo da se
oboje smeste i da legne da spava. Po mogućstvu, sledećih deset sati.
Retko kad se osećao matoro, a večeras se osećao prastaro.
Abra se probudila kad ju je spustio na krevet. „Gde smo?“
„U Kraunsvilu, u Njujorku. Bezbedni smo. Biću u susednoj sobi."
„Želim svog tatu. I želim Dena.“
„Uskoro.“ Nadao se da nije slagao.
Oč i su joj se zatvorile, a zatim polako otvorile. „Prič ala sam s tom
ženom.

S tom gadurom.“
„Jesi li?“ Bili nije imao pojma o čemu Abra govori.
„Ona zna šta smo uradili. Osetila je to. I bolelo je.“ U Abrinim očima
je na tren zasjala britka svetlost. Bili je mislio da je to kao tračak sunca
na kraju hladnog i oblačnog februarskog dana. „Drago mi je zbog
toga."
„Spavaj, zlato."
Hladna zimska svetlost i dalje je isijavala s njenog bledog i
umornog lica. „Zna da dolazim po nju."
Palo mu je na pamet da joj skloni kosu sa očiju, ali šta ako ga
ujede? To je verovatno bila budalasta pomisao, ali... ta svetlost u
njenim oč ima. Njegova majka je ponekad tako izgledala, tik pre nego
što bi izgubila živce i istamburala jedno od svoje dece. „Osećaćeš se
bolje ujutru. Voleo bih da mož emo da se vratimo još več eras - siguran
sam da i tvoj tata isto želi - ali nisam u stanju da vozim. Jedva sam i
ovoliko izdržao a da ne završim u jarku pored puta."
„Volela bih da mogu da razgovaram s mamom i tatom."
Bilijevi mama i tata - nikada kandidati za roditelje godine, čak ni u
najboljem izdanju - odavno su bili mrtvi, a trenutno je ž eleo samo da
spava. Cež njivo je pogledao kroz otvorena vrata, ka krevetu u drugoj
sobi. Ubrzo, ali ne još. Izvadio je mobilni i otvorio ga. Telefon na
drugom kraju veze je dvaput zazvonio, a onda je pričao s Denom.
Posle nekoliko trenutaka, pruž io je telefon Abri. „Tvoj tata. Prič aj do
mile volje."
Abra je zgrabila telefon. „Tata? Tatice?" Suze joj ispuniš e oč i. „Da,
ja... prestani, tata, dobro sam. Toliko sam pospana da jedva mogu..."
Oči su joj se razrogačile kada joj je misao pala na pamet. „Jesi li ti
dobro?"
Zaćutala je i slušala. Bilijeve oči su se sklopile, a on ih je s mukom
naglo otvorio. Devojčica je plakala kao kiša, a njemu je donekle bilo
drago zbog toga. Suze su utulile onu svetlost u njenim očima.
Vratila mu je telefon. „Den. Hoće ponovo da priča s tobom."
Uzeo je mobilni i posluš ao. Onda je rekao: „Abra, Den ž eli da zna
da li misliš da ima i drugih loših momaka, nekih koji su dovoljno blizu
da stignu ovamo večeras."
„Ne. Mislim da je Vrana trebalo da se sretne s nekima, ali su još
prilično daleko. A ne mogu da skontaju gde smo“ - silovito je zevnula -

„bez njega koji bi im to rekao. Reci Denu da smo bezbedni. I reci mu
da se potrudi da moj tata to shvati."

Bili je preneo poruku. Kad je prekinuo vezu, Abra je ležala
sklupč ana na krevetu, kolena priljubljenih uz grudi, i tiho hrkala. Bili
ju je pokrio ćebetom iz ormana, a zatim otišao do spoljašnjih vrata i
navukao rezu. Razmislio je, a potom postavio stolicu ispod brave, zlu
ne trebalo. Bolje sprečiti, nego lečiti, voleo je da kaže njegov otac.

14Rouz je otvorila tajni pregradak ispod poda i izvadila jedan
kanister. I dalje klečeći između prednjih sedišta ertkruzera,
otpečatila ga je i stavila usta na grlić koji je šištao. Vilica joj se
oklembesila sve do grudi, a dno njene glave postalo je tamna rupa iz
koje je štrčao jedan jedini zub. Njene oči, inače blago iskošene nagore,
iskrvarile su nadole i smračile se. Lice joj je postalo žalobna maska
smrti, ispod koje se jasno videla lobanja.

Uzela je paru.
Kad je završila, vratila je kanister na mesto i sela za volan kuće na
toč kovima, gledajuć i pravo ispred sebe. Nemoj da se trudiš da dolaziš
po mene, Rouz - jer ja dolazim po tebe. To joj je kazala. To se usudila
da kaž e njoj, Rouz O’Hari, Rouz Seš iru. Nije samo jaka, dakle; već jaka
i osvetoljubiva. Besna!
„Samo dođi, draga", kazala je. „I ostani besna. Sto si ljuća, to ćeš
biti bezumnija. Dođi da se vidiš sa svojom tetkom Rouz."
Začuo se prasak. Spustila je pogled i videla da je slomila donju
polovinu upravljača ertkruzera. Para joj je dala snagu. Sake su joj
krvarile. Bacila je nazubljeni plastični luk u stranu, podigla dlanove do
lica i počela da ih liže.

ŠESNAESTO POGLAVLJE

ONO ŠTO JE
ZABORAVLJENO

1Cim je Den sklopio mobilni telefon, Dejv je rekao: „Hajde da
pokupimo Lusi i odemo po Abru.“
Den je zavrteo glavom. „Kaže da je dobro, a ja joj verujem."
„Drogirana je", reč e Dž on. „Njeno rasuđivanje trenutno mož da nije
baš najpouzdanije."

„Bila je dovoljno bistra da mi pomogne da sredim onog tipa
Vranu", reče Den, „a ja joj verujem što se ovog tiče. Neka ih, neka
odspavaju dejstvo onoga s čim ih je kopile drogiralo. Mi imamo druga
posla. Važ na posla. Moraš da mi veruješ , bar malo. Uskoro ć eš biti sa
kć erkom, Dejvide. Za sada me paž ljivo sasluš aj. Ostavić emo te u stanu
Lusine babe. Dovešćeš svoju suprugu u bolnicu."

„Ne znam hoće li mi poverovati kada joj ispričam šta se danas
dogodilo. Ne znam koliko mogu da budem ubedljiv kada ni sam ne
verujem u sve to."

„Reci joj da ta priča mora da sačeka dok se svi ne okupimo. A to
uključuje i Abrinu momo."

„Sumnjam da će te pustiti da je vidiš." Dejv je bacio pogled na ručni
sat. „Vreme za posete je odavno prošlo, a ona je veoma bolesna."

„Osoblje ne obraća naročito mnogo pažnje na pravila kad su
pacijenti blizu kraja", reče mu Den.

Dejv je pogledao u Dž ona, koji je slegnuo ramenima. „Covek radi u
staračkom domu. Mislim da možeš da mu veruješ što se toga tiče."

„Možda uopšte nije pri svesti", reče Den.
„Hajde da brinemo o tome kada na to dođe red.“
„Kakve veze ima Ceta sa svim ovim? Ona ne zna ništa o ovome!"
Den reče: „Prilično sam siguran da zna mnogo više nego što misliš."

2Ostavili su Dejva ispred kondominijuma u Marlborovoj ulici i s
pločnika gledali kako se penje uz stepenice i zvoni na interfon.
„Izgleda kao dečačić koji zna da ga čeka dvadeset po turu", reče
Džon. „Ovo će dovesti njihov brak do tačke pucanja, kako god da se
završi."

„Kada se dogodi prirodna katastrofa, niko nije kriv."
„Pokušaj da ubediš Lusi u to. Misliće: Ostavio si kćerku samu, a neki
luđak ju je oteo! Na nekom nivou, zauvek će tako misliti."
„Abra će joj možda promeniti mišljenje o tome. Počev od danas,
uradili smo ono što smo mogli, a za sada nam uopšte ne ide loše."
„Ali nije još gotovo."
„Ni izdaleka."
Dejv je ponovo pozvonio i zavirio u neveliko predvorje, vrata lifta
su se otvorila, a Lusi Stoun izjurila napolje. Lice joj je bilo zabrinuto i
belo kao kreč. Dejv je počeo da priča čim je otvorila ulazna vrata
zgrade. Baš kao i ona. Lusi ga je uvukla - cimnula - u zgradu, drž eć i ga
za obe ruke.
„O, č oveč e", tiho reč e Dž on. „To me podseć a na previš e noć i kada
sam dolazio kući pijan u tri izjutra."
„Ili će je ubediti, ili neće", reče Den. „Mi imamo druga posla."

3Den Torens i Džon Dalton stigli su u bolnicu Masačusets u Bostonu
malo posle pola jedanaest. Na intenzivnoj nezi vladalo je trenutno
zatišje. Izduvani helijumski balon s rečima BRZO OZDRAVI,
odštampanim raznobojnim slovima, tunjavo je lebdeo duž plafona
hodnika, bacajući meduzastu senku. Den je prišao prijemnom
odeljenju, predstavio se kao radnik staračkog doma u koji gospođa
Končeta Rejnolds treba da bude prebačena i pokazao joj identi ikaciju
Doma Helen Rajvington, a zatim predstavio Džona Daltona kao
porodičnog lekara (bilo je to blago rastezanje istine, ali nikako ne laž).

„Moramo da procenimo njeno zdravstveno stanje pre
prebacivanja", reče Den, „a dva člana porodice zatražila su da budu
prisutna. Oni su unuka gospođe Rejnolds i njen suprug. Izvinjavam se
zbog toga što dolazimo ovako kasno, ali to se nije moglo izbeći. Ubrzo
će biti ovde."

„Upoznala sam Stounove", reče glavna medicinska sestra. „Divni

ljudi. Lusi je bila izuzetno brižna prema svojoj baki. Končeta je
posebna. Citala sam njene pesme i predivne su. Ali ako očekujete bilo
kakve povratne informacije od nje, gospodo, bićete razočarani. Upala
je u komu."

To ćemo tek da vidimo, pomisli Den.
„Takođe...“ Sestra je sumnjičavo pogledala u Džona. „Pa... zaista
nije na meni da to kažem..."
„Nastavite", reče joj Džon. „Nikad nisam upoznao medicinsku
sestru koja nije znala kakva je situacija."
Nasmešila mu se, a zatim ponovo obratila pažnju na Dena. „Cula
sam fantastične stvari o Rajvingtonu, ali zaista sumnjam da će Končeta
otić i tamo. Cak i da izdrž i do ponedeljka, nisam sigurna da ima svrhe
premeš tati je. Mož da je č oveč nije pustiti je da završ i svoje putovanje
ovde. Ako sam preterala, izvinjavam se."
„Niste", reče joj Den, „a mi ćemo uzeti to u obzir. Džone, hoćeš li da
siđeš dole u predvorje i dopratiš Stounove kad stignu? Mogu da
počnem i bez tebe."
„Jesi li siguran..."
„Da“, reče Den. „Jesam." "
„Ona je u sobi broj 9", reč e glavna sestra. „Jednokrevetna soba na
kraju hodnika. Ako vam budem potrebna, pozvonite na njeno zvonce
pored kreveta."

4Končetino ime stajalo je na vratima sobe broj 9, ali je metalni
pregradak za beleške lekara bio prazan, a monitor za praćenje
vitalnih funkcija iznad njene glave nije pokazivao niš ta dobro. Den je
stupio u dobro poznate mirise: osveživač vazduha, antiseptička
sredstva i smrtnu bolest. Poslednje je bilo reski zadah koji mu je u
glavi svirao poput violine koja zna samo jednu notu. Zidove su
prekrivale fotografije na kojima se videla Abra u raznim uzrastima. Na
jednoj se videla gomila klinaca koji su, razjapljenih usta, gledali kako
mađioničar izvlači belog zeca iz šešira. Bio je siguran da je bila
snimljena na čuvenoj rođendanskoj zabavi - Danu kašika.

Okružena tim fotogra ijama, žena-kostur spavala je s otvorenim
ustima i brojanicom upletenom između prstiju. Preostala kosa joj je
bila toliko retka da je skoro nestajala na jastuku. Njena kož a, nekada

maslinasta, sada je bila žuta. Dizanje i spuštanje mršavih grudi jedva
se moglo uočiti. Jedan pogled bio mu je dovoljan da shvati da je glavna
medicinska sestra vrlo dobro znala kakva je situacija. Da je Azi ovde,
ležao bi sklupčan pored nje, čekajući da stigne Doktor Sleep, kako bi
mogao da nastavi noćno patroliranje po praznim hodnicima, ne
računajući ono što jedino mačke mogu da vide.

Den je seo na ivicu ležaja, zapazivši da je jedina intravenozna
terapija koja je ulazila u nju solni rastvor. Sada je postojao samo jedan
lek koji može da joj pomogne, a bolnička apoteka ga nije imala na
lageru. Cevč ica se malo iskrivila. Ispravio ju je. Onda ju je uhvatio za
šaku i pogledao u usnulo lice.

(Končeta)
Došlo je do kratkog zastoja u njenom disanju.
(Končeta, vrati se)
Ispod tankih, modrih kapaka, oči su joj se pokrenule. Možda je
slušala; možda je sanjala svoje poslednje snove. O Italiji, možda. O
tome kako se naginje preko bunara i vadi kofu s ledenom vodom.
Kako se naginje na vrelom letnjem suncu.
(Abri je potrebno da se vratiš, a i meni)
To je bilo sve što je mogao da uradi, a nije bio siguran da će biti
dovoljno sve dok joj se, polako, oči nisu otvorile. Isprva su bile prazne,
ali su onda počele da opažaju. Viđao je to i ranije. Cudo povratka
svesti. Ne prvi put, zapitao se odakle svest dolazi i kuda odlazi nakon
što nestane. Smrt nije ništa manje čudo od rođenja.
Saka koju je drž ao se stegla. Oč i su nastavile da gledaju u Dena, a
Končeta se nasmešila. Bojažljiv osmeh, ali je bio tamo.
„Oh mio caro! Sei tu? Come e possibile? Sei morto? Sono morta
anch’io... Siamofantasmi?“
Den nije znao italijanski, ali nije ni morao. Cuo je ono š to je rekla
sa savršenom jasnoćom u glavi.
O mili moj, jesi li to ti? Kako je to moguće? Jesi li mrtav? Jesam li i
ja?
Zatim, nakon kratkotrajne pauze:
Jesmo li duhovi?
Den se sagnuo ka njoj sve dok mu obraz nije dodirivao njen.
Prošaputao je u njeno uvo.
Malo kasnije, uzvratila je šapatom.

5Njihov razgovor bio je kratak, ali vrlo prosvetljujući. Končeta je
govorila uglavnom na italijanskom. Napokon je podigla ruku - na
jedvite jade, ali je ipak uspela - i pomilovala ga po čekinjavom obrazu.
Nasmešila se.

„Jesi li spremna?" upitao je.
„Si. Spremna sam."
„Nemaš čega da se plašiš."
„Si, znam to. Tako mi je drago što si došao. Reci mi opet kako se
zoveš, signore.“
„Danijel Torens."
„Si. Ti si poklon od Gospoda, Danijele Torense. Sei un dono di Dio.“
Den se nadao da je to istina. „Hoćeš li mi dati?"
„Si, naravno. Ono što ti treba per Abra.“
„A ja ću tebi dati, Četa. Zajedno ćemo piti iz istog bunara."
Sklopila je oči.
(znam)
„Spavaj, a kada se probudiš..."
(sve će biti bolje)
Moć je bila još snaž nija nego one noć i kada je preminuo Carli Hejz;
osetio ju je kako struji između njih kad je nežno uzeo njene šake u
svoje i na dlanovima osetio glatke kamičke njene brojanice. Negde,
svetla su se isključivala, jedno po jedno. To je bilo u redu. U Italiji,
devojčica u braon haljini i sandalama izvlačila je vodu iz bunara. Ličila
je na Abru, ta devojčica. Pas je lajao. Il cane. Ginata. Il cane si rotolava
sullerba. Lajao i prevrtao se po travi. Smešna Đinata!
Končeta je imala šesnaest i bila je zaljubljena, ili trideset i pisala je
pesmu za kuhinjskim stolom u vrelom stanu u Kvinsu, dok su deca
vikala dole na ulici; imala je šezdeset i stajala je na kiši i gledala u
stotine hiljada linija najčistijeg srebra koje je padalo s neba. Bila je
svoja majka i svoja praunuka i došlo je vreme za njenu veliku
promenu, njeno veliko putovanje. Đinata se prevrtala po travi a svetla
(požuri, molim te)
su se glasila jedna za drugim. Vrata su se otvarala
(požuri, molim te, vreme je)
a s druge strane su oboje mogli da namirišu sve tajanstveno i
mirišljavo disanje noći. Iznad su bile sve zvezde koje su ikada

postojale.
Poljubio je njeno hladno čelo. „Sve je u redu, cara. Samo moraš da

zaspiš. Od sna će ti biti bolje." .
Onda je sačekao njen poslednji dah.
Došao je.

6Još uvek je sedeo tamo, držeči njene šake u svojim, kad su se vrata
naglo otvorila a u sobu kao furija uletela Lusi Stoun. Iza nje su išli
njen muž i pedijatar njene kć erke, ali ne preblizu; kao da su se plaš ili
da ih ne opeku strah, bes i zbunjena jarost koje su je okruživali u
pucketavoj auri, toliko snažnoj da je bila bezmalo vidljiva.

Sč epala je Đena za rame, a njeni nokti su mu se kao kandž e zarili u
meso ispod košulje. „Sklanjaj se od nje. Ne poznaješ je. S njom nemaš
ništa više posla nego s mojom kćer...“

„Stišaj glas", reče Den ne okrenuvši se. „U prisustvu si smrti."
Bes koji je ključao u njoj istog trena je splasnuo, olabavivši joj
zglobove. Klonula je na krevet pored Dena i pogledala u voštanu
masku koja je sada bila lice njene babe. Onda je pogledala u ispijenog i
neobrijanog muškarca koji je sedeo i držao mrtve šake, koje su još
uvek stezale brojanicu. Neprimećene, suze su potekle niz Lusine
obraze u bistrim velikim kapima.
„Ne razumem ni polovinu onoga š to pokuš avaju da mi kaž u. Samo
to da je Abra kidnapovana, ali da je sada dobro - navodno - i da je u
motelu s nekim čovekom po imenu Bili, i da oboje spavaju.“
„Sve je to istina“, reče joj Den.
„Onda me poštedi moralizatorskih izjava, moliću lepo. Zaliću za
mojom momo nakon što vidim Abru. Nakon što je zagrlim. Za sada,
želim da znam... želim...“ Zaćutala je, gledajući u Dena, zatim u svoju
mrtvu baku, pa ponovo u njega. Njen muž stajao je pored nje. Dž on je
zatvorio vrata sobe broj 9 i naslonio se na njih. „Zoveš se Torens? Den
Torens?“
„Da.“
Ponovo taj spori pogled od nepomičnog pro ila njene bake do
čoveka koji je bio prisutan kada je umrla. „Ko si ti, gospodine
Torense?"
Den je pustio Cetine šake i uzeo Lusine. „Hodaj sa mnom. Ne

daleko. Samo do drugog kraja sobe."
Ustala je bez protesta, i dalje mu gledajući u lice. Odveo ju je do

vrata kupatila, trenutno otvorenih. Uključio je svetlost i pokazao na
ogledalo iznad umivaonika, gde su njihova lica bila uokvirena, kao na
fotogra iji. Viđena na takav način, nije bilo mnogo sumnje. U stvari,
nimalo.

Kazao je: „Moj otac je bio i tvoj otac, Lusi. Ja sam ti polubrat.“

7Nakon što su obavestili glavnu medicinsku sestru da se desila smrt
na spratu, otišli su u malu kapelu bolnice. Lusi je znala put; iako
nije bila velika vernica, tamo je provela prilično mnogo sati,
razmišljajući i prisećajući se. To je bilo utešno mesto za obavljanje
svega onoga neophodnog kada se voljena osoba približi kraju. U to
doba dana, imali su kapelu samo za sebe.

„Idemo po redu“, reče Den. „Moram da te pitam da li mi veruješ.
Možemo da uradimo DNK test kada budemo imali vremena, ali... ima li
potrebe?"

Lusi je ošamućeno zavrtela glavom, ni za tren ne skidajući oči s
njegovog lica. Cinilo se kao da se trudi da ga upamti. „Isuse Hriste.
Jedva mogu da dođem do daha.“

„I mislio sam da izgledaš poznato kada sam te prvi put video", reče
Dejv Denu. „A sada znam i zašto. Shvatio bih to i ranije, čini mi se, da
nije bilo... znaš..."

„Toliko ispred nosa", reče Džon. „Dene, da li Abra zna?"
„Jašta." Den se nasmešio, prisetivši se Abrine teorije relativiteta.
„Videla je to u tvom umu?" upita ga Lusi. „Pomoću telepatije?"
„Ne, jer ja nisam znao. Cak i neko talentovan kao što je Abra ne
može da pročita nešto što nije tamo. Ali na nekom dubljem nivou,
oboje smo znali. Dođavola, čak smo to rekli i naglas. Da nas je iko
upitao š ta radimo zajedno, rekli bismo da sam joj stric. A ispalo je da
sam joj ujak. Trebalo je da to shvatim mnogo ranije."
„Ovo je neverovatna slučajnost", reče Dejv, vrteći glavom.
„Nije. Ovo ne može biti nikakva slučajnosti. Lusi, shvatam da ši
zbunjena i besna. Isprič ać u ti sve š to znam, ali to ć e potrajati prilič no
dugo. Zahvaljujući Džonu i tvom mužu i Abri - a ponajviše njoj -
imamo nešto vremena."

„Usput", reče mu Lusi. „Možeš da mi ispričaš usput, dok budemo
išli po Abru."

„Dobro", reče Den, „usput. Ali tri sata sna pre polaska."
Zavrtela je glavom i pre nego što je završio. „Ne, smesta. Moram da
je vidim što je pre moguće. Zar ne razumeš? Ona mi je kćerka,
kidnapovana je, a ja moram da je vidim!"
„Bila je kidnapovana, ali je sada bezbedna", reče joj Den.
„Kažeš to, naravno da je tako, ali ne znaš to."
„Abra to kaže", odgovorio je. „A ona zna. Slušaj, gospođo Stoun -
Lusi - ona trenutno spava, a san joj je preko potreban." I meni, takođe.
Čeka me dugačak put, a čini mi se da če biti težak. Veoma težak.
Lusi ga je pomno posmatrala. „Jesi li dobro?"
„Samo sam umoran."
„Svi smo", reče Džon. „Ovo je bio... stresan dan." Kratko se
nasmejao, a zatim stavio obe šake preko usta, kao dete koje je
izgovorilo ružnu reč.
„Ne mogu čak ni da je pozovem i čujem joj glas", reče Lusi.
Govorila je polako, kao da pokušava da protumači teško korisničko
uputstvo. „Zato što spavaju zbog droge koju je taj čovek... onaj koga
kažeš da Abra zove Vrana... ubrizgao u nju."
„Uskoro", reče joj Dejv. „Videćeš je uskoro." Zagrlio ju je. Lusi je na
trenutak izgledala kao da će stresti njegovu ruku s ramena. Umesto
toga ju je stegla.
„Mogu da počnem na putu do apartmana tvoje bake", reče Den.
Ustao je. Pokret je zahtevao prilično veliki napor. „Hajdemo."

8Imao je dovoljno vremena da joj isprič a kako je izgubljeni č ovek
otišao iz Masačusetsa autobusom na sever, i kako je - tik preko
državne granice Nju Hempšira - bacio ono što će se ispostaviti kao
njegova poslednja laša pića u kantu za smeće s natpisom: AKO VAM
VISE NIJE POTREBNO, OSTAVITE TO OVDE. Ispričao im je kako je
Toni, njegov drugar iz detinjstva, progovorio prvi put posle mnogo
godina kada se autobus dokotrljao u Frejž er. Ovo je to mesto, kazao je
Toni.

Odatle se vratio na vreme kada je bio Deni, a ne Den (a ponekad
šef, kao u šefe, koji ti je vrag), a njegov nevidljivi prijatelj Toni bio je

apsolutna neophodnost. Isijavanje je predstavljalo samo jedno breme
koje mu je Toni pomagao da nosi, i to ne najveće. Glavno breme bio je
njegov otac alkoholičar, napaćen, a naposletku i veoma opasan čovek,
kojeg su Deni i njegova majka voleli svim srcem - možda baš zbog
njegovih mana, ili možda uprkos njima.

„Imao je užasnu narav, a niste morali da budete telepate da biste
znali kada bi izgubio ž ivce. Kao prvo, obič no bi bio pijan kada bi se to
dogodilo. Znao sam da je bio trešten pijan one noći kada me je
zatekao u svojoj radnoj sobi, kako mu preturam po rukopisu. Slomio
mi je ruku."

„Koliko si imao godina?“, upita ga Dejv. Vozio se na zadnjem
sedištu sa, ženom.

„četiri, mislim. Možda sam bio i mlađi. Kad je bio na ratnoj stazi,
imao je naviku da trlja usta.“ Pokazao je. „Znate li još nekoga ko radi
to isto kada je uzrujan?"

„Abra", reče Lusi. „Mislila sam da je to nasledila od mene." Podigla
je desnu ruku do usta, a zatim je uhvatila levom i spustila u krilo. Den
je na klupi ispred gradske biblioteke u Anistonu video kako Abra radi
potpuno istu stvar, kada su se prvi put sreli. „Takođe, mislila sam da je
od mene nasledila prgavu ćud. Ponekad umem da budem prilično...
razjarena."

„Kad sam je prvi put video kako rukom trlja usta, pomislio sam na
svog oca", reče Den, „ali sam tada imao druge brige na pameti. Pa sam
zaboravio." To ga je podstaklo da se seti Votsona, domara „Vidikovca",
koji je njegovom ocu pokazao nepouzdani kotao hotela. Morate paziti
na pritisak, rekao je Votson. Jer se diže. Ali na kraju, Džek Torens je
zaboravio. To je bio jedini razlog zbog kog je Den i dalje bio živ.

„Hoć eš da mi kaž eš da si prokljuvio ovu porodič nu vezu na osnovu
jedne malene navike? To je i te kakav deduktivni skok, naročito s
obzirom na to da ti i ja ličimo, a ne ti i Abra - najveći deo izgleda je
povukla na oca." Lusi je zaćutala, razmišljajući. „Ali naravno, vi delite
još jednu porodič nu osobinu - Dejv kaž e da ti to zoveš isijavanje. Tako
si znao, zar ne?"

Den je odmahnuo glavom. „One godine kad mi je otac umro,
stekao sam prijatelja. Zvao se Dik Haloran i bio je kuvar u Vidikovcu.
On je takođe imao isijavanje, i kazao mi je da mnogo ljudi poseduje
bar iskricu toga. Bio je u pravu. Usput sam sreo tušta i tma osoba koje

isijavaju, u većoj ili manjoj meri. Bili Friman, na primer. To je i razlog
zašto je on trenutno s Abrom."

Džon je skrenuo na neveliko parkiralište iza Končetine stambene
zgrade, ali neko vreme niko od njih nije izašao iz automobila. Uprkos
zabrinutosti za kćerku, Lusi je bila fascinirana ovom lekcijom iz
istorije. Den nije morao da je pogleda da bi to znao.

„Ako posredi nije bilo isijavanje, kako si znao?"
„Kad smo se „Rajvom" vozili u Klaud Gap, Dejv je pomenuo da si
našla sanduk u podrumu Končetine zgrade."
„Da. Majčin. Nisam imala pojma da je momo sačuvala neke od
njenih stvari."
„Dejv je rekao Dž onu i meni da je tvoja majka u svoje vreme bila
devojka za provod." Dejv je, zapravo, razgovarao sa Abrom
telepatskim linkom, ali je Den smatrao da bi bilo bolje da njegova
novootkrivena polusestra ne zna za to, makar za sada.
Lusi je uputila Dejvu prekoran pogled, rezervisan za bračne
drugove koji odaju porodične tajne strancima, ali ništa nije rekla.
„Takođe je rekao da je Alesandra, nakon što je napustila državni
koledž u Olbaniju, predavala u privatnoj školi u Vermontu ili
Masačusetsu. Moj otac je predavao engleski - sve dok nije dobio otkaz
zbog prebijanja studenta, u Vermontu. A sudeć i prema prič ama moje
majke, u to vreme je bio i te kakav momak za provod. Nakon što sam
se uverio da su Abra i Bili bezbedni, izvrteo sam neke cifre u glavi.
Cinilo mi se da imaju smisla, ali sam smatrao da ako iko zna zasigurno,
onda će to biti majka Alesandre Anderson."
„Da li je?“, upita ga Lusi. Sada se naginjala napred, ruku polož enih
na konzolu između prednjih sedišta.
„Ne sve, i nismo imali mnogo vremena, ali znala je dovoljno. Nije
se sećala imena škole u kojoj je tvoja majka radila na zameni, ali je
znala da se nalazila u Vermontu. I da je Alesandra imala kratku
ljubavnu aferu s kolegom, svojim supervizorom. Koji je bio, kazala je,
objavljivani pisac." Den je zastao. „Moj otac je bio objavljivani pisac.
Objavio je svega šačicu priča, ali su neke od njih bile u veoma dobrim
časopisima, kao što je Atlantik montli. Končeta nikad nije pitala za
njegovo ime, a Alesandra joj ga nikad nije rekla, ali ako se u tom
sanduku nalazi njen spisak seminara i kurseva, prilično sam siguran
da ć eš nać i da joj je supervizor bio Dž on Edvard Torens." Zevnuo je i

bacio pogled na sat. „To je sve š to mogu trenutno da kaž em. Hajdemo
gore. Tri sata sna za sve nas, a onda idemo u Apstejt Njujork. Drumovi
će biti prazni i trebalo bi brzo da stignemo."

„Kuneš li se da je Abra bezbedna?", upita ga Lusi.
Den je klimnuo.
„Dobro, sačekaću. Ali samo tri sata. A što se tiče spavanja..."
Nasmejala se. Zvuk u sebi nije imao ni tračak humora.

9Kad su ušli u Končetin apartman, Lusi je otišla direktno do mikro-
talasne pećnice u kuhinji, podesila tajmer i pokazala ga Denu.
Klimnuo je, a zatim opet zevnuo. „U pola četiri - krećemo."

Ozbiljno ga je pogledala. „Volela bih da krenem bez tebe, znaš.
Ovog trena." Nasmešio se. „Mislim da bi bilo bolje da najpre čuješ
ostatak priče." Turobno je klimnula.

„To i činjenica što moja kćer mora da odspava i izbaci drogu iz
organizma jedino su š to me drž i ovde. A sad idi i lezi pre nego š to se
srušiš."

Den i Džon su otišli u gostinsku sobu. Zidne tapete i nameštaj su
jasno stavljali do znanja da se prostorija pretežno čuvala za jednu
specijalnu devojč icu, ali mora da je Ceta s vremena na vreme imala i
druge goste, jer su u sobi postojala dva kreveta.

Dok su ležali u mraku, Džon je upitao: „Nije slučajnost što se taj
hotel u kome si boravio kao klinac takođe nalazi u Koloradu, zar ne?"

„Nije.“
„Ovaj Pravi čvor je u istom gradu?"
„Da.“
„A hotel su opsedali duhovi?"
Ljudi-duhići, pomisli Den. „Da.“
Dž on je onda rekao neš to š to ga je iznenadilo i privremeno vratilo
sa ivice sna. Dejv je bio u pravu - najlakše je prevideti ono što ti se
nalazi direktno ispred nosa. „To ima smisla, rekao bih... nakon što
prihvatiš ideju da među nama žive natprirodna bića koja se nama
hrane. Zlo mesto privlači zla stvorenja. Tamo bi se osećali kao kod
kuće. Sta misliš, da li taj Pravi čvor ima i druga mesta poput tog, u
drugim delovima zemlje? Druge... ne znam... hladne tačke?" 16
„Siguran sam da imaju." Den je stavio ruku preko očiju. Telo ga je

bolelo, a glava mu je bubnjala. „Dž oni, voleo bih da ć askam s tobom,
ali moram malo da odremam."

„Dobro, ali..." Dž on se pridigao na lakat. „Ako sve drugo ostavimo
po strani, ti bi otiš ao pravo iz bolnice, baš kao š to je Lusi ž elela. Zato
što ti je do Abre stalo skoro isto koliko i njima. Misliš da je bezbedna,
ali možda grešiš."

„Ne grešim." Nadao se da je to istina. Morao je da se nada da je
zbilja tako, jer je jednostavna činjenica bila da nije mogao da krene,
ne sada. Da je trebalo da idu samo do Njujorka, možda. Ali on je
morao da odspava. Čitavo telo mu je vapilo za snom.

„Šta nije u redu s tobom, Dene? Izgledaš užasno."
„Ništa. Samo sam umoran."
Onda je nestao, najpre u tamu, a potom u zbunjeni košmar u kome
je trčao niz beskrajne hodnike dok ga je neki oblik jurio, mašući
maljem sleva nadesno, cepajući tapete i podižući oblačiće žbuke.
Izađi, govno malo! - vikao je taj oblik. Izađi, bezvredno pašče, da
dobiješ ono što zaslužuješ!
Onda je Abra bila s njim. Sedeli su na klupi ispred anistonske
biblioteke, na suncu poznog leta. Držala ga je za ruku. Sve je u redu,
ujka Dene. Sve je u redu. Pre nego što je umro, tvoj tata je iz sebe
izbacio taj oblik. Ne moraš da...
Vrata biblioteke su se uz tresak otvorila, a žena je zakoračila na
sunčevu svetlost. Oko glave su joj se rojili ogromni oblaci tamne kose,
ali joj je sumanuto nakrivljeni šešir ipak nekako stajao na glavi. Kao
nekom magijom.
„Gle, gle“, kazala je. „Pa to je Den Torens, č ovek koji je ukrao ž eni
novac dok je spavala, a potom ostavio njenog sinč ić a da bude nasmrt
pretučen."
Nasmeš ila se Abri, otkrivš i jedan jedini zub. Izgledao je dugač ko i
oštro kao bajonet.
„Šta li će tebi uraditi, dušice? Šta će uraditi tebi?"

10Lusi se probudila tačno u pola četiri, ali je zavrtela glavom
kada se Den pomerio da probudi Dž ona. „Pusti ga neka spava
još malo. I moj muž hrče na kauču." Onda se nasmešila. „To me
podseća na Getsimanski vrt, znaš. Isus kori Petra, govoreći: Dakle, nisi

mogao da stražariš ni jedan jedini sat? Ili tako nešto. Ali
pretpostavljam da nemam razloga da korim Dejva - i on je to video.
Hajde. Napravila sam kajganu. Izgledaš kao da bi ti godilo da nešto
staviš u usta. Mršav si kao saraga." Zastala je i dodala: „Brate."

Den nije bio naročito gladan, ali je pošao za njom u kuhinju. „Video
šta?"

„Pregledala sam nanine hartije - bilo šta da zaokupim misli i da mi
vreme brže prođe - kada sam čula zveket iz kuhinje."

Uhvatila ga je za ruku i odvela do radne površine između
štednjaka i hladnjaka. Tu je stajao niz staromodnih apotekarskih tegli,
a ona sa šećerom bila je prevrnuta. Na gomilici prosutog šećera pisala
je poruka:

Dobro sam
Idem ponovo da spavam

Volim vas

Uprkos tome kako se osećao, Den je pomislio na svoju tablu i
morao je da se nasmeši. To je toliko ličilo na Abru.

„Mora da se probudila taman dovoljno da to uradi", reče Lusi.
„Mislim da nije", reče Den.
Pogledala je u njega stojeći kraj štednjaka, gde je stavljala kajganu
iz tiganja na tanjire.
„Ti si je probudila. Čula je tvoju zabrinutost."
„Zaista veruješ u to?"
„Da.“
„Sedi.“ Zaćutala je na tren. „Sedi, Dene! Pretpostavljam da treba da
se naviknem da te tako zovem. Sedi i jedi.“
Den nije bio gladan, ali mu je bilo potrebno gorivo. Poslušao ju je.

11Sela je preko puta njega, pijuckajući sok iz zadnjeg bokala
koji je Končeta Renolds naručila iz radnje „Din i Deluka".
„Stariji muš karac s problemom s pić em, zatelebana mlađa ž ena. To je
slika koju dobijam.“

„I meni se tako čini.“ Den je postojano i metodično trpao jaja u
usta, ne osećajući ukus.

„Kafa, gospodine... Dene?“

„Da, hvala.“
Proš la je pored prosutog š eć era do automata za kafu. „Ož enjen je,
ali ga posao vodi na mnoštvo fakultetskih zabava gde ima mnogo lepih
mladih devojaka. Da ne spominjem zavidnu količinu procvetalog
libida kad se žurka zahukta, a muzika postane glasna.“
„Zvuč i manje-viš e tač no“, reč e Den. „Mož da je moja mama nekada
išla zajedno s njim na te zabave, ali je onda došlo dete za koje je
morala da se stara kod kuće, a nije bilo novca za bebisiterke." Dodala
mu je š olju kafe. Otpio je gutljaj pre nego š to je stigla da ga pita ž eli li
mleko u ka i. „Hvala ti. Bilo kako bilo, spavali su. Verovatno u nekom
od lokalnih motela. Sasvim sigurno ne u njegovim kolima - vozio je
bubu. Čak ni par napaljenih akrobata to ne bi uspeo da izvede u bubi.“
„Blek-aut kresanje", reč e Dž on, ulazeć i u kuhinju. Kosa mu je bila
razbarušena od spavanja. „Tako to zovu matorci. Ima li još tih jaja?“
„Dosta", reče Lusi. „Abra je ostavila poruku na pultu."
„Stvarno?" Džon je prišao da je pogleda. „To je bila ona?"
„Da. Svuda bih prepoznala njen rukopis."
„Svetog mu sveca, pa ovo bi moglo da izbaci Verizon iz posla."
Nije se nasmeš ila. „Sedi i jedi, Dž one. Imaš deset minuta, a onda ć u
probuditi uspavanu lepoticu na kauču." Sela je. „Nastavi, Dene."
„Ne znam da li je mislila da će moj tata ostaviti moju mamu ili ne, a
sumnjam da ć eš u njenom sanduku nać i odgovor na to. Osim ukoliko
možda nije imala dnevnik. Sve što znam - na osnovu onoga što mi je
rekao Dejv, i što mi je Končeta kasnije ispričala - jeste da je neko
vreme nastavila da visi u blizini. Možda se nadala, možda se samo
provodila, a možda i jedno i drugo. No, mora da je odustala kad je
shvatila da je trudna. Koliko mi je poznato, mi smo do tada mož da već
bili u Koloradu."
„Šta misliš, da li je tvoja majka ikada saznala za to?"
„Ne znam, ali sigurno se pitala koliko joj je veran, pogotovo onih
noći kada se vraćao kući kasno, pijan ko letva. Siguran sam da je znala
da pijanci ne ograničavaju loše ponašanje na kockanje ili trpanje
petaka u dekolte konobarica u Tvist and šautu.“
Stavila mu je šaku na ruku. „Jesi li dobro? Izgledaš izmoždeno."
„Dobro sam. Međutim, ti nisi jedina koja pokuš ava da se izbori sa
svim ovim.“
„Umrla je u saobraćajnoj nesreći“, reče Lusi. Okrenula se od Dena i

netremice je gledala u oglasnu tablu na friž ideru. U sredini se nalazila
fotogra ija Končete i Abre, koja je u tom trenutku imala oko četiri
godine, kako š etaju kroz polje belih rada, drž eč i se za ruke. „Covek s
njom u kolima bio je mnogo stariji od nje. I pijan. Iš li su brzo. Momo
nije htela da mi kaže, ali kada sam napunila osamnaest, postala sam
znatiželjna i zvocala sam joj sve dok mi nije ispričala neke detalje.
Kada sam je upitala da li je i moja majka takođe bila pijana, Ceta je
rekla da ne zna. Rekla je da policija nema razloga da testira putnike
koji izgube život u smrtonosnim nezgodama, Već samo vozače."
Uzdahnula je. „Nije ni bitno. Ostavimo porodične priče za neki drugi
dan. Reci mi šta se dogodilo mojoj kćerki."

Ispričao joj je. U nekom trenutku, okrenuo se i ugledao Dejva
Stona na vratima, kako uvlači košulju u pantalone i posmatra ga.

12Den je počeo ispričavši kako je Abra stupila u kontakt s njim,
najpre upotrebivš i Tonija kao neku vrstu posrednika. Potom,
kako je stupila u kontakt s Pravim čvorom: košmarna vizija onoga
koga je nazivala bejzbol dečakom.

„Sećam se te noćne more", reče Lusi. „Probudila me je, vrišteći. To
se dešavalo i ranije, ali to je bio prvi put posle dve-tri godine."

Dejv se namrštio. „Ja se toga uopšte ne sećam."
„Bio si u Bostonu, na nekoj konferenciji." Okrenula se ka Denu.
„Hajde da vidim jesam li dobro shvatila. Ti ljudi nisu ljudi, već... šta?
Nekakvi vampiri?"
„Na neki način, pretpostavljam. Danju ne spavaju u kovčezima niti
se na mesečini pretvaraju u slepe miševe, a sumnjam da im smetaju
krstovi i beli luk, ali oni su paraziti, a svakako nisu ljudska bića."
„Ljudska bića ne nestaju kad umru", reče Džon.
„Stvarno ste to videli?"
„Jesmo. Sva trojica."
„U svakom slučaju", reče Den, „Pravi čvor ne zanimaju obična
deca, već jedino ona koja isijavaju."
„Deca kao što je Abra", reče Lusi.
„Da. Muče ih pre nego što ih ubiju - da pročiste paru, kaže Abra.
Neprestano zamišljam ljude okupljene oko kazana za pečenje brije."
„Oni ž ele da je... udahnu", reč e Lusi. I dalje pokuš avajuć i da utuvi

to sebi u glavu. „Jer poseduje isijavanje."
„Ne samo isijavanje, već ogromno isijavanje. Ja sam baterijska

lampa, a ona je svetionik. Takođe, ona zna za njih. Zna šta su.“
„Ima još", reče Džon. „Ono što smo uradili tim ljudima u Klaud

Gapu...
S Rouzine tačke gledišta, to je Abrino maslo, bez obzira na to ko je

povukao okidač."
„Sta drugo je mogla da očekuje?" upita srdito Lusi. „Zar oni ne

shvataju samoodbranu? Opstanak?"
„Ono š to Rouz razume", reč e Den, „jeste da postoji devojč ica koja

ju je izazvala."
„Izazvala..."
„Abra je telepatski stupila u kontakt s njom. Kazala joj je da dolazi

po nju."
„Ona je - šta?"
„Ta njena narav", tiho reč e Dejv. „Sto puta sam joj kazao da ć e je

uvaliti u nevolju."
„Abra neće prići ni blizu toj ženi, niti njenim prijateljima

decoubicama!", reče Lusi.
Den pomisli: Da... i ne. Uhvatio je Lusinu ruku. Napravila je pokret

kao da će je izvući, ali nije.
„Ono što moraš da shvatiš je zaista sasvim jednostavno", kazao joj

je. „Oni nikad neće odustati."
„Ali..."
„Nema ali, Lusi. Pod drugačijim okolnostima, Rouz bi možda i

odlučila da odustane - ona je iskusna stara vučica - ali postoji još jedan
faktor."

„Koji?"
„Bolesni su", reč e Dž on. „Abra kaž e da imaju male boginje. Mož da
su ih dobili od tog bejzbol dečaka Bredlija Trevora. Ne znam da li se to
može nazvati božjom odmazdom, ili pukom ironijom."
„Male boginje?"
„Znam da ne zvuči kao bogzna šta, ali veruj mi, jeste. Znaš kako su,
nekad davno, male boginje mogle da zaraze čitave generacije klinaca?
Ako se to dešava s Pravim čvorom, mogle bi da ih zbrišu s lica zemlje."
„Odlično!", uzviknu Lusi. Den je dobro poznavao ljutiti osmeh na
njenom licu.

„Nije, pošto veruju da će ih Abrina superpara izlečiti", reče Dejv.
„To je ono što moraš da shvatiš, ljubavi. Ovo nije puka čarka. Za tu
kučku, ovo je bitka za život ili smrt." Mučio se, a onda je uspeo da
ostatak prevali preko jezika. Zato što je to moralo da se kaže. „Ako
Rouz dobije priliku, smoždiće nam kćerku."

13Lusi je upitala: „Gde su? Taj Pravi čvor, gde su oni?“
„U Koloradu", reče Den. „Na izletničkom kampu Plavi
zvonč ić i, u gradu Sajdvajnder." Nije ž eleo da kaž e da je mesto kampa
isto mesto gde ga je nekada davno zamalo ubio rođeni otac, jer bi to
odvelo do još pitanja i još povika o sluč ajnostima. Ako je u neš to bio
siguran, onda je to bilo da slučajnosti ne postoje.

„Mora da u tom Sajdvajnderu postoji policijska stanica", reče Lusi.
„Pozvaćemo ih i napujdati na njih."

„Tako što ćemo im kazati tačno - šta?" Džonov glas bio je nežan,
neizazivački.

„Pa... to..."
„Ako zaista nagovoriš pandure da odu do tog kampa", reče Den,
„neće naći ništa osim gomile sredovečnih i vremešnih Amerikanaca.
Bezazlena raja iz kuć a na toč kovima, od one vrste koja vazda ž eli da ti
pokaže slike svojih unuka. Njihovi papiri će biti cakum-pakum, od
dozvola za pse do tapija. Policija neće naći pištolje, čak i da uspeju da
dobiju nalog za pretres - što neće dobiti, jer ne postoji osnovana
sumnja - jer Pravom čvoru nisu potrebni pištolji. Njihovo oružje je
ovde." Den se kucnuo prstom po čelu. „Bićeš luda gospođa iz Nju
Hempšira, Abra će biti tvoja šašava kćerka koja je pobegla od kuće, a
mi ćemo biti tvoji ćaknuti prijatelji."
Lusi je pritisnula dlanove na slepoočnice. „Ne mogu da verujem da
se ovo dešava."
„Ako bi pretražila pisane izveštaje, mislim da bi otkrila kako je
Pravi čvor - pod kojim god imenom da su zvanično zavedeni - bio
izuzetno darežljiv prema tom određenom gradu u Koloradu. Ne
kenjaš u svoje gnezdo, već ga opremaš perjem. A onda, ako dođu crni
dani, imaš mnogo prijatelja."
„Ti kučkini sinovi se veoma dugo motaju unaokolo", reče Džon.
„Zar ne? Jer oni iz te pare pre svega uzimaju dugovečnost."

„Prilično sam siguran da je tako", reče Den. „A kao svi dobri
Amerikanci, siguran sam da su sve to vreme bili zauzeti zarađivanjem
novca. Dovoljno da podmažu mnogo veće točkove od onih koji se
okreću u Sajdvajnderu. Državne točkove. Savezne točkove."

„A ta Rouz... nikad neće odustati."
„Ne.“ Den je pomislio na svoju prekognitivnu viziju. Nahereni šešir.
Razjapljena usta. Jedan jedini zub. „Ona svim srcem želi tvoju kćerku."
„Zena koja ostaje u životu tako što ubija decu nema srce!", reče
Dejv.
„Oh, ima ga, nego šta", reče Den. „Samo je crno."
Lusi je ustala. „Dosta priče. Zelim da smesta krenemo po Abru. Svi
upotrebite kupatilo, jer kad krenemo, nema stajanja sve dok ne
stignemo u taj motel."
Den reč e: „Ima li Konč eta rač unar? Ako ima, moram na brzinu da
pogledam nešto pre nego što pođemo."
Lusi je uzdahnula. „U njenoj radnoj sobi, a mislim da možeš da
pogodiš lozinku. Ali, ako se zadrž iš duž e od pet minuta, polazimo bez
tebe."

14Rouz je lež ala budna u krevetu, ukoč ena kao ž arač , i drhtala
od pare i gneva.
Kad je motor oživeo u dva i petnaest, čula ga je. Stimhed Stiv i
Baba Bačuška. Kad se drugi uključio u tri i četrdeset, čula je i njega.
Ovog puta su to bili blizanci Litl, Grašak i Mahuna. Slatka Teri Pikford
bila je s njima, nesumnjivo nervozno gledajući kroz zadnji prozor i
motreć i na bilo kakav znak od Rouz. Velika Mo ih je pitala da pođe s
njima - preklinjala ih je da je povedu - ali su je odbili jer je zaražena.

Rouz je mogla da ih zaustavi, ali čemu to? Neka ih, neka otkriju
kako izgleda ž iveti u Americi bez Pravog č vora da ih š titi u kampu ili
da im čuva leđa dok su na drumu. Naročito kad kažem Ljigavom Slimu
da otkaže njihove kreditne kartice i isprazni bankovne račune,
pomislila je.

Ljigavi nije bio Dž imi Cifra, ali je ipak mogao da se postara za to, i
to na dodir dugmeta. A bić e tu da to uradi. Ljigavi ć e ostati. Baš kao i
svi koji neš to vrede...ili skoro svi koji neš to vrede. Prljavi Fil, Kecelja
Eni i Dizelaš Dag više nisu bili na putu natrag. Glasali su i odlučili da se

umesto povratka zapute na jug. Diz im je rekao da se Rouz više ne
može verovati, a osim toga, odavno je vreme da se Čvor preseče.

Srečno ti bilo s tim, dragi dečače, pomislila je, stežući i opuštajući
pesnice.

Deljenje Pravog č vora bila je užasna ideja, ali je odvajanje ž ita od
kukolja dobro. Zato, neka slabi pobegnu, a bolesni pomru. Nakon š to
popišulja bude mrtva a oni progutaju njenu paru (više nije gajila
iluzije da će je držati u zarobljeništvu), dvadeset petoro onih koji
preostanu biće jači nego ikada. Oplakivala je Vranu Dedija i znala je
da viš e nema nikoga ko mož e da preuzme njegovu ulogu, ali ć e Token
Carli raditi najbolje što može. Baš kao i Harfaš Sem... Krivi Stojko...
Debela Fani i Dugi Pol... Alava G, bistra kao močvara, ali lojalna i
poslušna.

Osim toga, kad ostali odu, para koju još uvek ima u skladištu
trajaće im duže i učiniti ih jačim. Moraće da budu jaki.

Samo dođi, kučko mala, pomisli Rouz. Vidi koliko si jaka kad nas
bude dvadeset petoro protiv tebe. Vidi kako ti se sviđa kad budeš sama
protiv Pravog čvora. Poješćemo tvojuparu ipolizaćemo ti krv. Ali pre
toga ćemo piti tvoje krike.

Zurila je u mrak, slušajući sve tiše glasove pobegulja i nevernika.
Na vratima se začulo tiho i bojažljivo kucanje. Cutke je ležala još
trenutak-dva, razmišljajući, a zatim prebacila noge preko ivice ležaja.
„Uđi!“
Bila je naga, ali nije pokušala da se pokrije kada se Cutljiva Sari
ušunjala unutra, bezoblična u jednoj od svojih lanelskih spavaćica,
dok su joj miš je sive š iš ke prekrivale č elo i skoro padale preko oč iju.
Kao i uvek, Sari je jedva izgledala prisutna čak i kada je bila tu.
„Tužna sam, Louz.“
„Znam da jesi. I ja sam, takođe.“
Nije bila tužna - bila je van sebe od besa - ali je to zvučalo dobro.
„Nedostaje mi Endi.“
Endi, da - geačko ime Andrea Stajner, čiji je otac izjebao svu
ljudskost iz nje mnogo pre nego što ju je pronašao Pravi čvor. Rouz se
setila kako ju je posmatrala onog dana u bioskopu, i kako se, kasnije,
Zmijski Ujed Endi izborila kroz preobraž aj č istom hrabroš ć u i snagom
volje. Ona bi ostala. Hodala bi i kroz vatru ako bi joj Rouz rekla da je
Pravom čvoru to potrebno.

Ispružila je ruke. Sari joj je žurno prišla i položila joj glavu na
grudi.

„Bez nje želim da umlem.“
„Ne, ljubavi, mislim da nije tako.“ Rouz je uvukla sitnu ženicu u
krevet i čvrsto je zagrlila. Sari nije bila ništa drugo do vreća kostiju
koje na okupu drži oskudno meso. „Reci mi šta zaista želiš.“
Ispod čupavih šiški, dva oka su životinjski zasijala. „Osfetu!“
Rouz je poljubila jedan obraz, zatim drugi, a onda suve, ispucale
usne. Odmakla se i kazala. „Da. A imaćeš je. Otvori usta, Sari.“
Sari je posluš no otvorila usta. Usne su im se ponovo spojile. Rouz
Šešir, i dalje puna pare, dunula je u grlo Ćutljive Sari.

15Zidovi Končetine radne sobe prekrivali su dopisi, fragmenti
pesama i pisma na koja nikad neće biti odgovoreno. Den je
ukucao lozinku od četiri slova, pokrenuo fajrfoks i izguglao sve o
izletištu Plavi zvončići. Imali su veb-sajt koji nije bio preterano
informativan, verovatno zato što vlasnici nisu naročito mnogo marili
da privuku posetioce; mesto je, u suštini, bilo paravan. No, postojale
su fotogra ije zemljišta, a on ih je proučio s fascinacijom koju ljudi
obično čuvaju za nedavno otkrivene stare porodične foto-albume,
„Vidikovac" je odavno nestao, ali je prepoznao teren. Nekad davno,
neposredno pre prve mećave koja ih je preko zime zavejala, Den,
njegova majka i otac zajedno su stajali na širokom prednjem tremu
hotela (naizgled još š irem, jer su ljuljaš ka i stolice od pletenog pruć a
bili u skladištu) i gledali niz dugačku i glatku strminu prednjeg
travnjaka. U dnu, gde su jeleni i antilope često izlazili da se igraju, sad
je stajalo dugo, rustično zdanje Loža Vidikovac. Propratni tekst
saopštavao je da tu posetioci mogu da obeduju, igraju tombolu i plešu
uz živu muziku petkom i subotom uveče. Nedeljom su mantijaši iz
Sajdvajndera tu vršili bogosluženja.

Sve dok nije pao sneg, moj otac je kosio taj travnjak i potkresivao
živu ogradu u obliku životinja, koja je nekad bila tamo. Kazao je da je u
svoje vreme potkresao živicu velikog broja dama. Nisam kapirao šalu,
ali je mamu zasmejavala.

„Jaka šala", tiho je kazao.
Video je nizove svetlucavih priključaka, luksuzne moderne

pogodnosti koje su kuće na točkovima snabdevale butanom i strujom.
Video je muška i ženska kupatila dovoljno velika da opslužuju
megakamionska stajališta poput Male Amerike ili Pedroza južno od
granice. Video je dečje igralište. (Zapitao se jesu li klinci koji su se
tamo igrali ikada videli ili osetili nešto uznemirujuće, kao Den Doktor
Torens nekada.) Postojao je teren za softbol, oblast za ša lbord,
nekoliko teniskih terena, pa čak i za boćanje.

Ne i teren za rouk - ne i on. Više ne.
Na pola puta uz padinu - tamo gde su se nekada skupljale ž ivotinje
od žive ograde - sada je stajao niz satelitskih antena belih kao sneg. Na
vrhu brda, gde je stajao hotel, nalazila se drvena platforma s
dugačkim stepeništem. To mesto, sada u vlasništvu i pod upravom
Savezne Države Kolorado, bilo je preimenovano u Krov sveta.
Posetioci Plavih zvončića bili su dobro došli da ga koriste, ili da
peš ač e po stazama u podnož ju, besplatno. Staze se preporučuju samo
iskusnim planinarima, glasio je natpis, ali je Krov sveta za sve. Vidik je
spektakularan!
Den je bio siguran da jeste. Svakako je bio spektakularan iz
trpezarije i balske dvorane „Vidikovca"... barem sve dok sneg ne bi
zatrpao prozore. Na zapadu su se nalazili najviši vrhovi Stenovitih
planina, ubadajuć i nebo kao koplja. Ka istoku, moglo se videti sve do
Boldera. Dovraga, sve do Denvera i Arvade u retkim danima kada
zagađenje vazduha nije bilo preveliko.
Država je prisvojila i taj komad zemljišta, a Den nije bio iznenađen.
Ko bi želeo da gradi tamo? Tlo je bilo trulo, a sumnjao je da čovek
mora da bude telepata da bi to osetio. Međutim, Pravi čvor je prišao
najviše što je mogao, a on je mislio da su se lutajući gosti Plavih
zvončića - normalci - retko kad vraćali u drugu posetu ili
preporučivali kamp prijateljima. Zlo mesto privlači zla stvorenja,
rekao je Dž on. Ako je tako, suprotno bi takođe bilo istina: odbijalo bi
dobra stvorenja.
„Dene?", pozvao ga je Dejv. „Autobus polazi."
„Potreban mi je još minut!"
Zažmurio je i stavio dlan na čelo.
(Abra)
Njegov glas ju je istog trena probudio.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE

KUČKA OD DEVOJKE

1Izvan motela „Kraun“ vladao je mrkli mrak, a svitanje je bilo još
sat ili više daleko kad su se vrata sobe broj 24 otvorila i devojčica
izašla napolje. Spustila se gusta magla, a svet kao da je sasvim iščezao.
Devojka je nosila crne pantalone i belu koš ulju. Vezala je kosu u dve
pletenice, a lice joj je izgledalo veoma mladoliko. Udahnula je punim
plućima, a svežina i vlažnost vazduha učinili su čuda za njenu
glavobolju, ali ne mnogo i za njeno nesrečno srce. Momo je mrtva.

Ipak, ako je ujka Den u pravu, nije zaista mrtva; prosto je negde
drugde. Mož da je sad duhić ; mož da i nije. Bilo kako bilo, trenutno nije
imala vremena da razmišlja o tome. Kasnije će, možda, meditirati o
tome.

Den ju je pitao da li Bili još spava. Da, kazala mu je, i dalje spava
kao klada. Kroz otvorena vrata videla je noge gospodina Frimana
ispod ćebadi i čula njegovo postojano testerisanje. Zvučao je kao
motorni čamac.

Den ju je upitao jesu li Rouz ili ostali pokuš ali da joj dodirnu um.
Ne. Znala bi da jesu. Njene zamke bile su postavljene. Rouz pritom to i
očekuje. Nije bila glupa.

Upitao ju je ima li telefon u sobi. Da, ima telefon. Ujka Den joj je
rekao šta želi da ona uradi. Bilo je prilično jednostavno. Strašni deo
bilo je ono što je trebalo da kaže čudnoj ženi u Koloradu. Pa ipak,
ž elela je to. Jedan deo nje je to ž eleo još otkako je č ula umiruć e krike
bejzbol dečaka.

(razumeš li reč koju neprestano moraš da ponavljaš)
Da, naravno.
(zato što moraš da je mamuzaš, znaš li šta je to)
(da, znam šta to znači)
Da je razbesni. Razjari.
Abra je stajala i dišala u maglu. Put kojim su se dovezli bio je jedva

neš to viš e od ogrebotine, a drveć e duž obe strane potpuno je nestalo.
Baš kao i recepcija motela. Katkad je ž elela da je i ona takva, sva bela
iznutra. Ali samo ponekad. Duboko u srcu, nikad nije žalila zbog
onoga što je.

Kada je bila spremna - onoliko spremna koliko to mož e biti - Abra
se vratila u svoju sobu i zatvorila vrata da ne bi uznemirila gospodina
Frimana ako bude morala da govori glasno. Pregledala je uputstvo na
telefonu, pritisnula 9 da dobije izlaznu vezu, a zatim pozvala službu
informacija i zatražila telefonski broj Lože Vidikovac i Izletničkog
kampa „Plavi zvončići" u Sajdvajnderu u Koloradu. Mogao bih da ti
dam glavni broj, rekao joj je Den, ali bi dobila samo telefonsku
sekretaricu.

Na mestu gde su gosti jeli obroke i igrali igre, telefon je dugo
zvonio. Den je kazao da verovatno i hoć e, i da bi trebalo naprosto da
sačeka. Tamo je, na kraju krajeva, bilo dva sata manje.

Napokon je mrzovoljni glas rekao: „Halo? Ako želite recepciju,
pozvali ste pogrešan br...“

„Ne ž elim recepciju", reč e Abra. Nadala se da joj se u glasu ne č uje
žestoko lupanje njenog srca. „Tražim Rouz. Rouz Šešir."

Pauza. Potom: „Ko je to?“
„Abra Stoun. Znate ko sam, zar ne? Ja sam devojčica koju traži.
Recite joj da ću ponovo nazvati za pet minuta. Ako je tu,
razgovaraćemo. Ako nije, recite joj da se jebe. Neću zvati ponovo."
Prekinula je vezu, a zatim pognula glavu, zarila usplamtelo lice u
dlanove i počela da diše sporo i duboko.

2Dok je Rouz pila kafu iza volana svog ertkruzera, s nogama na
tajnom pregratku s uskladištenim kanisterima pare, nekoje
pokucao na vrata. Kucanje ovako sabajle moglo je da znači samo
nevolju.

„Da“, rekla je. „Uđi."
Bio je to Dugi Pol, nosio je kuć nu haljinu preko detinjaste pidž ame
sa sličicama automobila. „Telefonska govornica u Loži počela je da
zvoni. Isprva sam pustio da zvoni, misleć i da je neko pogreš io broj, a
osim toga, kuvao sam kafu u kuhinji. No, telefon je nastavio da zvoni
pa sam se javio. Bila je to devojčica. Htela je da priča s tobom. Kazala

je da će ponovo zvati za pet minuta."
Cutljiva Sari se uspravila u krevetu, trepć uć i kroz š iš ke i uvijajuć i

pokrivače oko ramena kao šal.
„Odlazi!", reče joj Rouz.
Sari ju je bez reči poslušala. Rouz je kroz široko vetrobransko

staklo gledala kako se Sari bosonoga vraća ka baunderu koji je delila
sa Zmijskim Ujedom Endi.

Devojčica.
Umesto da beži i sakrije se u mišju rupu, ta kučka od devojke je
zivka telefonom! Kakva petlja! Da li je to bila njena ideja? U to je
prilično teško poverovati, zar ne?
„Šta si uopšte radio u kuhinji tako rano?“
„Nisam mogao da spavam."
Okrenula se ka njemu. Samo visoki i vremešni tip, koji je rano
počeo da ćelavi, s naočarima na vrhu nosa. Geak bi mogao svakog
dana tokom čitave godine da prolazi pored njega na ulici i da ga
nijednom ne primeti, ali nije bio bez određenih sposobnosti. Pol nije
posedovao talenat za uspavljivanje kao Zmijski Ujed Endi, niti talenat
za lociranje pokojnog Dedič e Flika, ali je bio pristojan ubeđivač . Ako
bi nekom geaku - ili nekom strancu - predložio da ošamari svoju
suprugu, supruga bi bila ošamarena, i to sa slašću. Svi u Pravom čvoru
imali su svoje male veštine; tako su opstajali.
„Pokaži mi ruke, Pole.“
Uzdahnuo je i do lakata podvrnuo rukave mantila i pidžame.
Crvene tačkice su bile tamo.
„Kada su izbile?"
„Prvih nekoliko video sam juče po podne."
„Groznica?"
„Aha. Malo."
Zagledala se u njegove iskrene oči, pune poverenja, i došlo joj je
da ga zagrli. Neki su pobegli, ali je Pol još bio tu. Baš kao i većina
ostalih. Svakako dovoljno da srede tu kučku ako je zaista toliko
budalasta da pokaže lice. A mogla bi biti. Koja to
trinaestogodišnjakinja nije budalasta?
„Ozdravićeš", rekla mu je.
Ponovo je uzdahnuo. „Nadam se. Ako ne ozdravim, bila je ovo
đavolski dobra vožnja."

„Dosta s tom pričom. Svi koji ostanu biće u redu. Obećavam to, a ja
drž im svoja obeć anja. A sad, hajde da vidimo š ta naš a mala prijateljica
iz Nju Hempšira ima da kaže."

3Manje od minuta nakon što se Rouz skrasila u stolicu pored
velikog plastičnog doboša za tombolu (sa šoljom kafe koja se
hladila pored), telefon u Loži eksplodirao je s dvadesetovekovnom
larmom, koja ju je naterala da se štrecne. Pustila ga je da odzvoni dva
puta, a zatim podigla slušalicu i progovorila najodmerenijim glasom.
„Zdravo, draga. Mogla si da kontaktiraš sa mnom i umom, znaš.
Uštedela bi novac za međugradski poziv."

Devojka kuč ka ispala bi veoma budalasta da je to pokuš ala. Abra
Stoun nije bila jedina osoba koja zna da podmeće zamke.

„Dolazim po tebe“, reče joj devojčica. Glas joj je bio tako mladolik,
tako svež! Rouz je pomislila na svu korisnu paru koja će doći s tom
svežinom, i osetila kako se u njoj požuda podiže nalik neutaživoj žeđi.

„To si već rekla. Jesi li sigurna da želiš to da uradiš, draga?“
„Hoćeš li biti tu ako dođem? Ili samo tvoji istrenirani pacovi?“
Rouz je osetila treptaj besa. To nije bilo do pomoć i, ali ona ujutru
nikad nije mogla da se opasulji dok ne doručkuje.
„A zašto ne bih bila, dušice?" Trudila se da joj glas zvuči smireno i
pomalo popustljivo - kao glas majke (ili ga je barem tako zamišljala;
nikad nije bila majka) koja priča sa detetom sklonim ispadima gneva.
„Jer si kukavica."
„Znatiželjna sam da saznam na osnovu čega zasnivaš tu
pretpostavku", reče Rouz. Ton joj je bio isti - popustljiv, blago
zabavljen - ali je rukom snaž nije stisnula sluš alicu i pritisnula je č vrš ć e
na uvo. „Budući da me nikad nisi upoznala."
„O, jesam, nego š ta. U svojoj glavi i naterala sam te u beg s repom
podvijenim među nogama. A ti ubijaš decu. Samo kukavice ubijaju
decu."
Ne moraš da se pravdaš toj balavici, kazala je sebi. Naročito ne
geaku. No, čula je sebe kako govori: „Ti ne znaš ništa o nama. Ni šta
smo ni šta moramo da radimo da bismo preživeli."
„Pleme kukavica, eto šta ste", reče kučka od devojke. „Mislite da
ste tako talentovani i toliko jaki, ali ste zaista dobri jedino u hranjenju

i dugom življenju. Vi ste poput hijena. Ubijate slabe, a zatim bežite.
Kukavice!"

Prezir u njenom glasu bio je nalik kiselini u Rouzinim ušima. „To
nije istina!"

„A ti si najveća kukavica. Nisi smela da dođeš po mene, je li? Ne,
usrala si se pa si poslala druge da ginu."

„Hoćemo li voditi razuman razgovor, ili..."
„Sta je razumno u ubijanju dece kako biste mogli da kradete iz
njihovih umova? Sta je razumno u tome, ti kukavička matora
kurvetino? Poslala si svoje drugare da obave tvoj posao, sakrila si se
iza njih, a pretpostavljam da je to bilo pametno, jer su sada svi mrtvi."
„Glupava mala kučko, ti ništa ne znaš!" Rouz je skočila na noge.
Butinama je udarila u sto, a kafa se prosula ispod bubnja za tombolu.
Dugi Polje provirio iz kuhinje, bacio jedan pogled na njeno lice, a
zatim se ž ustro povukao. „Ko je kukavica? Ko je prava kukavica? Smeš
da kažeš takve stvari preko telefona, ali nikad ne bi smela da mi ih
kažeš u lice!"
„Koliko ćeš ih imati uz sebe kada dođem?" Narugala joj se Abra.
„Koliko, ti žuta gaduro?"
Rouz nije odgovorila. Morala je da povrati kontrolu nad sobom,
znala je to, ali da joj se na takav nač in obrać a geač ka devojč ica, usta
punih psovki iz školskog dvorišta... a znala je previše. Isuviše!
„Da li bi uopšte smela da se sama suočiš sa mnom?", upitala je
devojčica kučka. „Iskušaj me.“
Na drugom kraju veze usledila je kratka pauza, a kad je opet
progovorila, balavica je zvučala zamišljeno. „Jedna na jednu? Ne, ne bi
se ti usudila. Kukavica poput tebe se nikad ne bi usudila. Cak ni protiv
deteta. Ti si varalica i lažljivica. Ponekad izgledaš lepo, ali ja sam
videla tvoje pravo lice. Ti nisi ništa drugo do matora kukavička
kurveštija.“
„Ti... ti...“ No, nije mogla da izusti ništa drugo. Bes je bio toliki da se
gušila u njemu. Deo toga poticao je od šoka što je vređa - nju, Rouz
Sešir - neka klinka čija je ideja prevoznog sredstva bio bicikl, a glavna
briga pre ovih proteklih nekoliko nedelja kada će joj sisići postati veći
od ujeda komaraca.
„Ali možda ću ti pružiti šansu“, reče joj devojčica kučka. Njeno
samopouzdanje i vesela nepromišljenost bili su neverovatni. „Razume

se, ako prihvatiš izazov, obrisaću pod s tobom. Neću se zamarati sa
ostalima, oni ionako već umiru.“ Onda se nasmejala. „Dave se bejzbol
dečakom, bravo za njega!“

„Ako dođeš , ubić u te!“, reč e Rouz. Jedna š aka joj je pronaš la grlo,
sklopila se oko njega i počela ritmično da steže. Kasnije će imati
modrice. „Ako pobegneš, naći ću te! A kada te pronađem, vrištaćeš
satima pre nego što umreš!”

„Neću pobeći“, reče devojčica. „A videćemo ko će vrištati!"
„Koliko ćeš osoba ti imati kao podršku? A dušo?“
„Biću sama.“
„Ne verujem ti.“
„Pročitaj mi misli“, reče devojčica. „Ah da, i toga se plašiš!"
Rouz je oćutala.
„Dabome da se plašiš. Sećaš se šta se desilo zadnji put kad si to
pokušala. Dobila si po prstima, a to ti se nije dopalo, zar ne? Hijeno!
Decoubico! Kukavice!“ „Prestani... da... me... tako zoveš!“
„Na vrhu brda pored tebe postoji jedno mesto. Osmatračnica. Zove
se Krov sveta. Našla sam ga na internetu. Budi tamo u ponedeljak u
pet sati po podne. Budi tamo sama. Ako ne budeš, ako ostali iz tvog
čopora hijena ne ostanu u dvorani u kampu dok nas dve obavljamo
naš posao, znaću. I pobiču ih sve!“
„Naći ću te!“, ponovi Rouz.
„Misliš?“ Ponovo ruganje.
Rouz je sklopila oči i videla devojčicu. Videla ju je kako se previja
na zemlji, usta punih strš ljenova, dok joj iz oč iju š trč e usijani š tapovi.
Niko ovako nije govorio sa mnom! Nikad!
„Pretpostavljam da bi mogla da me nađeš. Ali, kada to konačno
uradiš, koliko njih iz tvog smrdljivog Pravog čvora će ostati u životu
da ti pomognu? Desetak? Možda troje-četvoro?“
Ta ideja je Rouz već pala na pamet. Cinjenica da je dete, koje nikad
nije videla licem u lice, došlo do istovetnog zaključka, najviše ju je
dovodila do ludila.
„Vrana je bio poznavalac Sekspira", reč e devojč ica kuč ka. „Citirao
je neki odlomak nedugo pre nego što sam ga ubila. I ja znam ponešto,
takođe, jer smo učili Sekspira u školi. Citali smo samo jedan komad,
Romea i Juliju, ali nam je gospođa Frenklin dala čitav spisak s čuvenim
rečenicama iz njegovih drugih pozorišnih predstava. Znaš već, biti ili

ne biti 17 i za mene je to bilo grčki. 18 Jesi li znala da je to iz Sekspira?
Ja nisam. Ne misliš li da je to zanimljivo?"

Rouz je čutala.
„Ti uopšte ne razmišljaš o Sekspiru", reče devojčica kučka. „Misliš
o tome koliko bi volela da me ubiješ. Ne moram da ti pročitam misli
da bih to znala."
„Da sam na tvom mestu, pobegla bih“, reče zamišljeno Rouz.
„Koliko god brzo i daleko tvoje dečje noge mogu da te odnesu. Neće ti
mnogo pomoči, ali ćeš poživeti malo duže."
Devojčica kučka se nije dala omesti. „Postoji još jedna izreka. Ne
mogu tačno da je se setim, ali glasi otprilike ovako: kada inženjer
poleti sa sopstvenom bombom uvis. Gospođa Frenklin je rekla da je to
neka vrsta bombe na štapu. Mislim da je to u neku ruku ono što se
sada dešava tvom plemenu kukavica. Posisali ste pogrešnu vrstu pare
i natakarili ste se na bombu, a bomba će sada eksplodirati." Zastala je.
„Jesi li još uvek tu, Rouz? Ili si pobegla?"
„Dođi k meni, duš o", reč e Rouz. Povratila je smirenost. „Ako ž eliš
da se sretnemo na osmatračnici, biću tamo. Zajedno ćemo uživati u
pogledu, važi? I videćemo ko je jači."
Prekinula je vezu pre nego što je devojčica mogla išta da joj
odgovori. Izgubila je ž ivce, iako se zaklela da neć e dopustiti da joj se
to desi, ali je makar imala zadnju reč.
Ili mož da nije, jer joj je reč koju je kuč ka od devojč ice neprestano
ponavljala i dalje odzvanjala u glavi, poput pokvarene gramofonske
ploče.
Kukavice. Kukavice. Kukavice.

4Abra je paž ljivo sputila sluš alicu na lež iš te. Pogledala je u telefon;
čak je i pogladila plastičnu površinu, vrelu od dodira i vlažnu od
znoja. Onda je, pre nego što je shvatila da će se to dogoditi, briznula u
glasne njakave jecaje. Prohujali su kroz nju, grčeći joj stomak i tresući
telo. Odjurila je u kupatilo, i dalje plačući, klekla ispred klozetske šolje
i povratila.

Kada je izašla, gospodin Friman je stajao na vratima između
njihovih soba, raspasane košulje, a proseda kosa štrčala mu je u svim
pravcima od spavanja. „Sta nije u redu? Da li ti je muka od droge koju

su ti dali?"
„Nije to."
Prišao je prozoru i provirio napolje, u kao testo gustu maglu. „Jesu

li oni? Dolaze li po nas?"
Privremeno nesposobna za govor, Abra je mogla samo da

odmahne glavom, toliko ž estoko da su joj kike poletele. Zapravo, ona
je dolazila po njih, a to je i ono što ju je prestravilo.

I to ne samo zbog nje same.

5Rouz je nepomično sedela, dišući sporo i duboko. Kada je
povratila kontrolu nad sobom, pozvala je Dugog Pola. Nakon dve-
tri sekunde, oprezno je proturio glavu kroz vrata kuhinje. Izraz na
njegovom licu prizvao joj je osmejak na usne. „Bezbedno je. Mož eš da
uđeš. Neću te ujesti." Stupio je u prostoriju i ugledao prosutu kafu.
„Počistiću to."

„Batali. Ko je najbolji lokator koji nam je ostao?"
„Ti, Rouz", odgovorio je bez oklevanja.
Rouz nije nameravala da se mentalno približava toj kučki, ni
izdaleka. „Osim mene."
„Pa... pošto je Dedica Flik mrtav... i Beri..." Razmislio je. „Sju
poseduje iskricu lokatora, baš kao i Alava G. Ali mislim da Token Carli
ima malo više.“
„Da li je bolestan?"
„Juče nije bio."
„Pošalji ga kod mene. Obrisaću kafu dok čekam. Zato što - a ovo je
važno, Pole - osoba koja napravi nered treba i da ga počisti."
Nakon što je otišao, Rouz je izvesno vreme mirno sedela, brade
naslonjene na dlan. Vratila joj se bistrina uma, a s njom i sposobnost
da planira. Izgleda da danas ipak neć e uzeti paru. To mož e da sač eka
do ponedeljka ujutru.
Napokon je ušla u kuhinju da uzme papirne ubruse. I počistila
nered.

6„Dene!" Ovog puta to je bio Džon. „Moramo da pođemo!"
„Stiž em", kazao je. „Moram samo da se umijem hladnom vodom."
Pošao je niz hodnik, slušajući Abru i ovlaš klimajući glavom, kao da je

tu.
(gospodin Friman želi da zna zašto sam plakala i zašto sam

povraćala, šta da mu kažem)
(za sada, samo, da kada stignemo tamo, hoću da pozajmim njegov

kamionet)
(zato što idemo na zapad)
(...pa...)
Bilo je komplikovano, ali je razumela. Razumevanje nije bilo

saopšteno rečima, a nije ni moralo da bude.
Pored umivaonika, u kupatilu je stajao plastični držač s nekoliko

neotvorenih četkica za zube. Na dršci najmanje - otvorene -
raznobojnim slovima je pisalo ABRA. Na jednom zidu je stajao mali
plakat s natpisom ZIVOT BEZ LJUBAVI JE KAO DRVO KOJE NE RAĐA.
Gledao je u plakat nekoliko sekundi, pitajući se da li u AA postoji neka
slična izreka. Jedino čega je mogao da se seti bilo je: ako danas ne
mož eš nikoga da voliš , makar pokuš aj da nikoga ne povrediš . To nije
baš moglo da se poredi.

Pustio je hladnu vodu i nekoliko puta se isprskao po licu. Onda je
uzeo peškir, i podigao glavu. Na portretu ovog puta s njim nije bila
Lusi; samo Den Torens, sin Džeka i Vendi, koji je oduvek verovao da je
jedinac.

Lice mu je bilo prekriveno smrt-muvama.

ČETVRTI DEO
KROV SVETA

OSAMNAESTO POGLAVLJE

PUT NA ZAPAD

1Ono č ega se Den najbolje seć ao u vezi sa subotom nije bila vož nja
od Bostona do motela „Kraun“, jer su četiri osobe u saburbanu
Džona Daltona veoma malo pričale. Tišina nije bila nelagodna ili
neprijateljska, već iscrpljena - ć utanje ljudi koji imaju o mnogo č emu
da razmiš ljaju, ali ne i bogzna š ta da kaž u. Najbolje se seć ao onoga š to
se desilo kada su stigli na odredište.

Den je znao da ih je č ekala, jer je bio u kontaktu s njom već i deo
puta, razgovarajući na način koji im je postao ugodan - napola rečima,
a napola u slikama. Kad su se parkirali ispred motela, sedela je na
zadnjem braniku Bilijevog starog kamioneta. Videla ih je i skočila na
noge, mašući. U tom trenutku se zastor oblaka, koji se proređivao,
razbio i obasjao ju je zrak sunčeve svetlosti. Beše to kao da joj je Bog
bacio petaka.

Lusi se iz grla ote povik, koji nije bio sasvim vrisak. Otkopčala je
pojas i otvorila vrata pre nego š to je Dž on uspeo potpuno da zaustavi
saburban. Pet sekundi kasnije, drž ala je kć erku u naruč ju i ljubila joj
teme - najbolje što je mogla, budući da je Abrino lice bilo stisnuto
između njenih grudi.

Ponovno sjedinjenje majke i deteta, pomisli Den. Osmeh koji mu je
ta pomisao prizvala na lice bio je neobičan. Prošlo je mnogo otkako se
poslednji put nasmešio.

2Lusi i Dejvid ž eleli su da vrate Abru nazad u Nju Hempš ir. Den nije
imao problem s tim, ali pošto su sada bili zajedno, njih šestoro su
morali da razgovaraju. Debeljko s konjskim repom opet je bio na
dužnosti, danas gledajući meč ultimat fajta umesto pornoze. Bio je
srećan da im ponovo iznajmi sobu broj 24; nije mario hoće li provesti
noć u njoj ili ne. Bili je otišao u Kraunsvil da kupi dve pice. Onda su se
skrasili, Den i Abra pričajući na smenu i obaveštavajući ostale o svemu