Dr Sleep - Stephen King

nego što mi je dao sef ? „Kada je učenik spreman, učitelj će se pojaviti. “
Nije da nisam spreman da nekoga naučim nečemu, osim možda da -
ako ne popiješ piće, nećeš se napiti.

Stigao je do kraja bloka; sada se okrenuo i zaputio nazad. Imao je
pločnik samo za sebe. Bilo je jezivo kolikom brzinom bi se Frejžer
ispraznio kad se leto završi, a to ga je podstaklo da pomisli na način na
koji se „Vidikovac" ispraznio. Koliko brzo je porodica Torens imala to
mesto u potpunosti samo za sebe.

Izuzev duhova, razume se. Oni nikad nisu otišli.

4Haloran je rekao Deniju da ide u Denver, i da odatle odleti na
Floridu. Upitao ga je hoće li da mu pomogne da ponese kofere do
parkirališta „Vidikovca", a Deni je poneo jednu torbu do kuvarevog
iznajmljenog automobila. Bila je to mala torba, jedva veća od akten-
tašne, ali je morao da upotrebi obe ruke da bi je poneo. Kada su putne
torbe bile bezbedno smeštene u prtljažniku, a njih dvoje sedeli u
kolima, Haloran je imenovao tu stvar u Denijevoj glavi, stvar u koju su
njegovi roditelji samo napola verovali.

Imaš dar. Ja sam to oduvek nazivao isijavanjem. Tako je to zvala i
moja baka. Osećaš li se usamljeno jer misliš da si jedini?

Da, osećao se usamljeno, i da, verovao je da je jedini. Haloran ga je
izveo iz te zablude. U potonjim godinama, Den je naleteo na mnogo
ljudi koji su, po kuvarevim recima, „pomalo isijavali". Na Bilija, na
primer.

Ali nikada nije naleteo na nekoga poput devojčice koja mu je
več eras vrisnula u glavi. Osetio je da bi ga taj krik mogao pokidati na
komade.

Da li je on zaista bio toliko jak? Cinilo mu se da jeste, ili skoro.
Zadnjeg dana sezone u „Vidikovcu", Haloran je kazao zabrinutom
dečaku pored sebe da... šta mu je rekao?

Rekao je Deniju da ga odalami.
Den se vratio natrag do Rajvingtona i stao ispred kapije. Prvo lišće
počelo je da otpada, a večernji lahor ga je podizao oko njegovih
stopala.
A kada sam ga upitao o čemu da mislim, rekao mi je o bilo čemu.
„Ali napregnuto misli", kazao je. Tako sam i uradio, ali sam u zadnji čas

ublažio misao, bar malo. Da nisam, mislim da bih ga ubio. Lecnuo se -
ne, odleteoje unazad - i ugrizao se za usnu. Sečam se krvi. Nazvao me je
pištoljem. A kasnije me je upitao za Tonija. Mog nevidljivog prijatelja.
Pa sam mu ispričao.

Toni se, izgleda, vratio, ali ne više kao prijatelj. Sad je bio prijatelj
devojčice po imenu Abra. Ona je u nevolji, baš kao što je i on nekad
bio, ali odrasli ljudi koji traže male devojčice privlače pažnju i
pobuđuju sumnjič avost. Imao je dobar ž ivot u Frejž eru i smatrao je da
ga i te kako zaslužuje nakon svih izgubljenih godina.

Ali...
Ali kad mu je Dik bio potreban - u „Vidikovcu", a i kasnije, na
Floridi, kad se gđa Mesi vratila - Dik je došao. U AA, ljudi su to zvali
posetom dvanaestog koraka. Jer kad je učenik spreman, učitelj će se
pojaviti.
U nekoliko navrata, Den je otišao s Kejsijem Kingslijem i nekoliko
drugih tipova iz programa u posetu dvanaestog koraka ljudima koji su
bili preko glave u drogama ili cirki. Ponekad su prijatelji ili šefovi
tražili tu vrstu usluge; znatno češće su to bili rođaci, koji su iscrpeli
sve druge opcije i bili na ivici nervnog sloma. Imali su i nekoliko
uspeha tokom godina, ali se većina poseta završavala zalupljenim
vratima ili lepom željom da Kejsi i njegovi drugari zabiju svoje
licemerno kvazireligiozno proseravanje nazad sebi u dupe. Jedan tip,
veteran veličanstvene iračke avanture Džordža Buša, navučen na
kristalni met, mahao im je pištoljem ispred nosa. Na povratku iz
zabačene i zapuštene kolibe na planini Cokorua, u kojoj je veteran
živeo sa svojom prestrašenom ženom, Den je kazao: „To je bilo
traćenje vremena."
„Bilo bi da smo to uradili zbog njih“, odvratio je Kejsi, „ali nismo.
Radimo to zbog nas. Sviđa ti se ž ivot koji vodiš , Deni momč e?“ To nije
bio prvi put da mu je postavio to pitanje, a jamačno neće biti ni
poslednji.
„Da.“ Bez ikakvog oklevanja. Mož da nije bio predsednik Dž eneral
motorsa ili snimao gole ljubavne scene s Kejt Vinslet, ali u svom umu
imao je sve.
„Misliš li da si ga zaslužio?"
„Ne“, reče Den, smešeči se. „Ne zaista. Ovo se ne može zaslužiti."
„Dakle, š ta te je vratilo natrag na mesto gde ti se sviđa da ustaješ

ujutru? Sreća ili božja milost?"
Verovao je da Kejsi ž eli da on kaž e da je to bila bož ja milost, ali se

tokom treznih godina naučio i jednoj groznoj navici - iskrenosti. „Ne
znam."

„To je u redu, jer kada si doteran do duvara, nema nikakve
razlike."

5„Abra, Abra, Abra", kazao je dok je hodao po prilaznom putu do
Rajvingtona. „U šta si se to uvalila, devojko? I u šta to uvlačiš
mene?" Mislio je da će morati da pokuša da stupi u kontakt s njom
koristeći isijavanje, što nikad nije bilo u potpunosti pouzdano, ali kada
je ušao u svoju sobicu u tornjiću, shvatio je da to neće biti neophodno.
Na njegovoj tabli je urednim slovima bilo napisano:

[email protected]

Nekoliko sekundi je zbunjeno gledao u njenu imejl adresu, a onda
je shvatio foru i nasmejao se. „Odličan štos, malecka, odličan štos."

Uključio je laptop. Trenutak kasnije, gledao je prazna polja imejl
poruke. Ukucao je njenu adresu, a zatim seo gledajući u treptavi
kursor. Koliko je stara? Koliko je mogao da proračuna na osnovu
njihovih dosadašnjih komunikacija, bila je negde između mudre
dvanaestogodišnjakinje i pomalo naivne šesnaestogodišnjakinje.
Verovatno je bliže ovom prvom. A eto ga on, čovek dovoljno star da
ima sede vlasi u bradi kad bi preskočio jutarnje brijanje. Eto ga,
sprema se da započne ćaskanje na internetu s njom. Lov na grabljivca,
bilo ko?

Možda nije ništa bitno. Ali moglo bi da bude; ona je samo klinka, na
kraju krajeva.

Da, ali klinka koja se už asno plaš i. Takođe, bio je i radoznao. I to
već neko vreme. Isto kao što je, pretpostavljao je, Haloran bio
radoznao u vezi s njim.

Sada bi mi dobrodošlo malo božje milosti. I vraški mnogo sreće.
U polje NASLOV na vrhu imejl-poruke, Den je napisao Zdravo Abra.
Spustio je kursor miša, duboko udahnuo i otkucao šest reči: Reci mi
šta nije u redu.

6Sledećeg subotnjeg popodneva, Den je sedeo na bleštavoj
sunčevoj svetlosti, na jednoj od klupa ispred bršljanom obrasle
kamene zgrade u kojoj je bila Gradska biblioteka Aniston. U krilu je
drž ao otvoren primerak Junion lidera, na stranici su bile neke reč i, ali
on nije imao pojma o čemu govore. Bio je previše nervozan.

Tačno u dva, devojčica u farmerkama dovezla se na biciklu i
uglavila ga u držač na početku travnjaka. Mahnula mu je i široko se
nasmešila.

Dakle. Abra. Zvana Kadabra.
Bila je visoka za svoje godine, a već ina te visine bila je u nogama.
Masu kovrdžave plave kose ukrotila je u debeli konjski rep, koji je
izgledao kao da će se svakog trenutka pobuniti i raštrkati u svim
pravcima. Dan je bio prohladan, a ona je nosila tanku jaknu sa rečima
CIKLONI IZ ANISTONA odštampanim na leđima. Uzela je nekoliko
knjiga vezanih elastičnim kanapom za zadnji blatobran bicikle, a
zatim dotrčala do njega, i dalje s tim otvorenim osmehom na licu.
Lepa, ali ne prelepa. Izuzev široko usađenih plavih očiju. One jesu bile
prelepe.
„Striče Dene! Bože, ala te je lepo videti!“ A onda ga je poljubila u
obraz. To nije bilo predviđeno u scenariju. Njeno čvrsto uverenje u to
da je Den dobra osoba bilo je pomalo zastrašujuće.
„Dobro je videti i tebe, Abra. Sedi.“
Rekao joj je da će morati da budu oprezni, a Abra je - dete
američ ke kulture - smesta razumela. Slož ili su se da je najbolje da se
nađu na otvorenom, a u Anistonu je bilo malo otvorenijih mesta od
prednjeg travnjaka biblioteke, u samoj sredini gradskog centra.
Gledala je u njega sa nepatvorenim zanimanjem, možda čak
gladno. Mogao je da oseti nešto nalik sićušnim prstićima, koji mu
blago pipkaju po unutrašnjosti glave.
(Gde je Toni?)
Den je prstom dodirnuo slepoočnicu.
Abra se nasmešila, a to je kompletiralo njenu lepotu i pretvorilo je
u devojku koja će za četiri-pet godina slamati muška srca.
(ĆAO TONI!)
To je bilo dovoljno glasno da se Den štrecne. Ponovo je pomislio
na to kako se Dik Haloran lecnuo za volanom iznajmljenog

automobila, očiju momentalno praznih.
(Moramo da razgovaramo naglas)
(Okej dobro)
„Ja sam rođak tvog oca, važi? Ne zaista stric, ali me ti tako zoveš."
„Tako je, tako je, ti si strika Den. Bićemo u redu, osim ako ne naleti

najbolja prijateljica moja mame. Zove se Greč en Silverlejk. Mislim da
zna čitavo naše porodično stablo, nije baš veliko."

Oh, sjajno, pomisli Den. Ljubopitljiva najbolja prijateljica.
„U redu je“, reče mu Abra. „Njen najstariji sin je u fudbalskom
timu, a ona nikad rie propušta Ciklone. Skoro svi idu na utakmice, zato
prestani da brineš da če neko pomisliti da si...“
Završila je rečenicu mentalnom slikom - sličicom iz stripa, u stvari.
Procvetala je za tili čas, gruba ali jasna. Devojčicu u mračnom sokaku
spopada ogromni muš karac u kiš nom mantilu. Devojč icina kolena su
spojena, a tik pre nego što je slika izbledela, Den je iznad njene glave
video balončić sa tekstom: Joooj, čudak!
„Zapravo, to uopšte nije smešno."
Napravio je sopstvenu sliku i poslao je nazad ka njoj: Den Torens u
zatvorskoj uniformi, koga odvode dva kao od brega odvaljena
policajca. Nikad ranije nije pokušao ništa slično tome, a slika nije bila
dobra kao njena, ali oduš evio se kad je video da i on to mož e. Onda je,
bezmalo pre nego što je shvatio šta se događa, Abra prisvojila njegovu
sliku i učinila je svojom. Den izvlači pištolj iz pojasa, nišani u jednog
policajca i povlači okidač. Iz cevi iskače zastavica na kojoj piše BENG!
Den se otvorenih usta zabuljio u nju.
Abra je prinela pesnicu ustima i zakikotala se. „Izvini. Nisam mogla
da odolim. Možemo ovo da radimo celo popodne, zar ne? A bilo bi
zabavno."
Pretpostavio je da bi to za nju takođe bilo olakšanje. Provela je
godine sa sjajnom loptom, ali nije imala s kim da se dobacuje. Razume
se, isto je bilo s njim. Prvi put od detinjstva - od Halorana - slao je, ali i
primao.
„U pravu si, bilo bi zabavno, ali sada nije vreme za to. Moraš da mi
ispričaš sve iz početka. Imejl koji si mi poslala bio je previše
jezgrovit."
„Odakle da počnem?"
„Sta kažeš na to da počneš od svog prezimena? Budući da sam ti

počasni stric, verovatno bi to trebalo da znam."
To ju je zasmejalo. Den je pokuš ao da zadrž i ozbiljan izraz na licu,

ali nije uspeo. Neka mu bog pomogne, već mu se dopadala.
„Ja sam Abra Rafaela Stoun", kazala je. Odjednom je prestala da se

smeje. „Samo se nadam da žena sa šeširom to nikada neće saznati."

7Sedeli su na klupi ispred gradske biblioteke četrdeset pet minuta,
a toplo jesenje sunce grejalo im je lica. Prvi put u ž ivotu, Abra je
oseć ala bezuslovno zadovoljstvo - č ak radost - zbog talenta koji ju je
odvajkada zbunjivao, a ponekad i plašio. Zahvaljujući ovom čoveku,
čak je i imala i naziv za to: isijavanje. Bilo je to dobra reč, utešna, jer je
oduvek mislila o tome kao o nečemu mračnom.

Imali su dosta tema za razgovor - hrpe beležaka da uporede - a
jedva su počeli kada im je punačka žena u pedesetim, u suknji od
tvida, prišla da se pozdravi. Radoznalo je pogledala u Dena, ali ne
neprijatno radoznalo.

„Zdravo, gospođo Dž erard. Ovo je moj stric Den. Gospođa Dž erard
mi je prošle godine predavala govorne veštine."

„Drago mi je što smo se upoznali, gospođo. Den Torens."
Gospođa Džerard prihvatila je njegovu ispruženu ruku i čvrsto je
stisla. Abra je mogla da oseti kako se Den - stric Den - opušta. To je
bilo dobro.
„Živite li negde u blizini, gospodine Torense?"
„Tik malo dalje niz put, u Frejžeru. Tamo radim u staračkom
domu. U Domu Helen Rajvington?"
„Ah. Obavljate dobar posao. Abra, jesi li stigla da pročitaš Majstora
svaštara? Malamudov roman koji sam ti preporučila?"
Abra je izgledala turobno. „Imam ga na čitaču elektronskih knjiga -
dobila sam ga za rođendan - ali ga još uvek nisam počela. Deluje
teško."
„Spremna si ti i za teži literaturu", reče gospođa Džerard. „I više
nego spremna. Srednja škola počeće pre nego što misliš, a zatim
koledž. Predlažem da počneš danas. Milo mi je što smo se upoznali,
gospodine Torense. Imate ekstremno pametnu bratanicu. Ali Abra - s
mozgom dolazi i odgovornost" Potapšala je Abru po slepoočnici đa
naglasi poentu, a zatim se popela uz stepenice biblioteke i ušla u

zgradu.
Abra se okrenula ka Denu. „To nije prošlo toliko loše, jelda?"
„Zasad je dobro", slož io se Den. „Dabome, ako razgovara s tvojim

roditeljima..."
„Neće. Mama je u Bostonu, pomaže mojoj momo. Ona ima rak."
„Veoma mi je žao što to čujem. Da li je momo tvoja..."
(baka)
(prabaka)
„Osim toga", reče Abra, „ne lažemo stvarno kad kažemo da si mi

stric. Na času biologije prošle godine, gospodin Stejli nam je rekao da
sva ljudska bića dele isti genetski kod. Kazao je da je ono što nas čini
različitim zapravo veoma malo. Jesi li znao da delimo i skoro
devedeset devet posto našeg genetskog koda sa psima?"

„Nisam", reče Den, „ali to objašnjava zašto me je pseća hrana Alpo
uvek mamila."

Nasmejala se. „Sto znač i da bi mogao da mi budeš stric ili š ta god.
To je sve što hoću da kažem."

„To je Abrina teorija relativiteta, jelda?"
„Pretpostavljam da jeste. A moramo li imati istu boju očiju ili kose
da bismo bili u rodu? Imamo nešto drugo zajedničko, što teško da ima
iko drugi. To nas čini specijalnom vrstom rođaka. Misliš li da je to neki
gen, kao onaj za plave oči ili riđu kosu? I, uzgred, jesi li znao da
Škotska ima najveći postotak riđokosih ljudi?"
„Nisam“, reče Den. „Ti si pravi bunar informacija."
Njen osmeh je malo izbledeo. „Da li je to uvreda?"
„Taman posla. Pretpostavljam da bi isijavanje moglo da bude gen,
ali mislim da nije. Mislim da nije tako lako odredivo."
„Da li to znači da se ne može prokljuviti? Kao Bog i raj i tako to?"
„Da.“ Uhvatio je sebe kako razmišlja o Carliju Hejzu, i o svima
onima pre i posle Carlija, koje je ispratio sa ovog sveta kao Doktor
Sleep. Neki ljudi su trenutak smrti nazivali „odlaženjem na bolje
mesto". Denu se to dopadalo, jer mu je izgledalo taman kako treba.
Kada pred očima vidiš kako ljudi odlaze - napuštaju ono što ljudi iz
Malengrada nazivaju stvarnošću i odlaze u nekakav Klaud Gap
zagrobnog života - to promeni način razmišljanja. Za one na ivici
smrti, svet je bio taj koji je odlazio. U tim prelaznim trenucima, Den se
uvek osećao kao da je u prisustvu neke ne sasvim vidljive

bezmernosti. Zaspali bi, probudili bi se i otišli bi nekuda. Nastavljali su
dalje. Imao je razloga da veruje u to čak i kao dete.

„O čemu razmišljaš?" upita ga Abra. „Mogu to da vidim, ali ne
razumem. A želim."

„Ne znam kako da ti objasnim", kazao je.
„To je bilo neš to delimič no o ljudima-duhić ima, jelda? Videla sam
ih jednom, na voziću u Frejžeru. To je bio san, ali mislim da je bilo
stvarno."
Denove oči se raširiše. „Jesi li, zaista?"
„Jesam. Mislim da nisu hteli da me povrede - samo su gledali u
mene - ali bili su prilič no straš ni. Mislim da su to mož da bili ljudi koji
su se vozili na vozu u starim danima. Jesi li i ti video ljude-duhiće? Jesi,
zar ne?"
„Da, ali nisam odavni." I neke koji su bili mnogo više od duhova.
Duhovi ne ostavljaju tragove tkiva na daskama klozetske šolje i
zavesama tuš-kabine. „Abra, koliko tvoji roditelji znaju o tvom
isijavanju?"
„Moj tata misli da je nestalo, izuzev nekoliko sitnica - kao kad sam
ih zvala iz kampa jer sam znala da je momo bolesna - i drago mu je
zbog toga. Mama zna da je još tu, jer me ponekad moli da joj
pomognem da pronađe nešto što je izgubila - prošlog meseca su to bili
njeni ključ evi od kola, ostavila ih je na tatinom radnom stolu u garaž i -
ali ne zna koliko je isijavanje i dalje tu. Više ne pričaju o tome."
Zaćutala je. „Momo zna. Ona se ne plaši kao mama i tata, ali mi je rekla
da moram da budem oprezna. Jer ako ljudi otkriju..." Napravila je
grimasu, zakolutala očima i isplazila jezik. „Joooj, čudak. Znaš?"
(da)
Zahvalno se nasmešila. „Dabome da znaš."
„Niko drugi?"
„Pa... momo je rekla da bi trebalo da porazgovaram s doktorom
Džonom, jer on već zna ponešto. On je, ovaj, video nešto što sam
uradila s kašikama kada sam bila mala. Okačila sam ih o plafon.“
„Da to nije, kojim slučajem, dr Džon Dalton?“
Lice joj se ozarilo. „Poznaješ ga?“
„Zapravo, odlično ga poznajem. Jednom sam našao nešto za njega.
Nešto što je izgubio."
(sat!)

(tako je)
„Nisam mu ispričala sve", reče Abra. Izgledala je kao da joj je
neprijatno. „Svakako mu nisam ispričala za bejzbol dečaka, a nikad
mu nisam rekla ni za ženu sa šeširom. Jer bi on to preneo mojim
roditeljima, a oni već imaju mnogo briga na pameti. Osim toga, š ta bi
mogli da urade?"
„Hajde da to za sada ostavimo po strani. Ko je bejzbol dečak?"
„Bredli Trevor. Bred. Ponekad je nosio kač ket izvrnut naopako za
dobru sreću. Znaš ga?"
Den je klimnuo.
„Mrtav je. Ubili su ga. Ali su ga najpre povređili. Mnogo su ga
povredili." Donja usna joj je zadrhtala i odjedanput je izgledala kao da
ima devet, a ne trinaest. (ne plači, Abra, ne smemo da privlačimo
pažnju)
(znam, znam)
Spustila je glavu, nekoliko puta duboko udahnula, a zatim ponovo
pogledala u njega. Oči su joj svetlucale, ali su usta prestala da joj
drhte. „Dobro sam", rekla je. „Stvarno. Samo mi je drago što više
nisam sama s ovim u glavi."

8Pažljivo je slušao dok mu je opisivala sve čega se sećala o svom
inicijalnom susretu s Bredlijem Trevorom pre dve godine. To nije
bilo mnogo. Najjasnija slika koju je zadrž ala u seć anju bilo je to koliko
ga je ukrštenih snopova svetlosti baterijskih lampi osvetljavalo dok je
ležao na zemlji. I njegovih krika. Njih se sećala.

„Morali su da ga osvetle jer su vršili neku vrstu operacije", reče
Abra. „Tako su to zvali, u svakom slučaju, ali su ga, u stvari, samo
mučili."

Ispričala mu je kako je ponovo videla Bredlija na zadnjoj stranici
Anistonskog potrošača, s drugom nestalom decom. Kako je dodirnula
njegovu fotografiju da bi videla može li da sazna nešto o njemu.

„Mož eš li i ti to da uradiš ?", upitala ga je. „Dodirneš stvari i dobiješ
slike u glavi? Da tako nešto saznaš?"

„Ponekad. Ne uvek. Mogao sam to da radim č eš ć e - i pouzdanije -
kad sam bio mlađi."

„Misliš li da ć u prerasti to? Ne bih imala niš ta protiv.“ Zać utala je,

razmišljajući. „Osim što bih, u neku ruku, imala. Teško je objasniti."
„Znam na š ta misliš . To je naš a stvar, zar ne? Ono š to mož emo da

uradimo."
Nasmešila mu se.
„Prilično si sigurna da znaš gde su ubili tog dečaka?"
„Da, a tamo su ga i zakopali. Zakopali su čak i njegovu rukavicu za

bejzbol." Pruž ila mu je parč e papira iz belež nice. Bila je to kopija, a ne
original. Umrla bi od blama kada bi iko video da je pisala imena
dečaka iz grupe Raund hir, i to ne jednom, već sto puta. Cak joj je i
način na koji je napisala imena sada izgledao potpuno pogrešno, ta
velika debela slova koja je trebalo da izražavaju ne ljubav, već Ljubav.

„Ne sekiraj se zbog toga", reč e joj odsutno Den, prouč avajuć i ono
š to je napisala, na hartiji. „Kad sam bio tvojih godina, ja sam se lož io
na Stivi Niks. Takođe i na En Vilson iz grupe Hart. Verovatno nikad
nisi č ula za nju, ona je stara garda, ali sam imao obič aj da sanjarim o
tome kako je pozivam na igranku petkom uveče u srednjoj školi u
Glenvudu. Šta kažeš na tu glupost?"

Zurila je u njega, otvorenih usta.
„Glupo, ali normalno. Najnormalnija stvar na svetu, zato nemoj da
budeš toliko stroga prema sebi. A ja nisam virio, Abra. Prosto je bilo
tu. Kao da mi je iskočilo pred nos."
„O, gospode." Abrini obrazi poprimili su jarkocrvenu boju. „Ovo će
zahtevati izvesno privikavanje, zar ne?"
„Za oboje, mala." Ponovo je pogledao u hartiju.

ZABRANJEN ULAZ PO NAREĐENJU ŠERIFSKE SLUŽBE OKRUGA
KANTON

ORGANSKA INDUSTRIJA
FABRIKA ETANOLA #4

FRIMAN, AJOVA

ZATVORENO DO DALJNJEG

„Došla si do ovoga... kako tačno? Gledajući prizor iznova i iznova?
Premotavajući ga u umu kao film?"

„Znak ZABRANJEN ULAZ bio je lak, ali ovo za Organsku industriju i
fabriku etanola morala sam da premotavam. Možeš li i ti to?"

„Nikad nisam pokušao. Možda sam mogao nekada davno, ali
verovatno više ne."

„Našla sam grad Friman u Ajovi, na kompu", kazala je. „A kad sam
otišla na Guglovu mapu, videla sam i tu fabriku. Ta mesta stvarno
postoje."

Denove misli vratiše se na Džona Daltona. Ostali u programu
pričali su o Denovoj spektakularnoj sposobnosti da pronađe
izgubljene stvari, ali Džon nikad nije. To nije bilo nimalo
iznenađujuć e. Lekari polaž u zakletvu da ć e č uvati tajne, slič nu onoj u
AA, zar ne? Sto je, u Džonovom slučaju, predstavljalo neku vrstu
dvostrukog pokrića.

Abra je predložila: „Ti bi mogao da pozoveš roditelje Bredlija
Trevora, zar ne? Ili šerifsku službu u Okrugu Kanton? Meni ne bi
verovali, ali bi poverovali odrasloj osobi.“

„Pretpostavljam da bi.“ Međutim, podrazumeva se da bi čovek
kome je poznato mesto gde je zakopan leš istog trena dospeo na vrh
spiska osumnjičenih, što znači da, ukoliko bi to učinio, morao bi da
bude veoma, veoma oprezan na koji način to da uradi.

Abra, u kakvu me samo nevolju uvaljuješ.
„Izvini“, prošaputala je.
Uhvatio je njene šake i blago ih stisnuo. „Nemoj da ti bude. Tu
misao nije trebalo da čuješ."
Uspravila se. „O Bože, evo je dolazi Ivon Straud. Ona ide sa mnom u
razred."
Den je ž ustro izvukao š ake iz Abrinih. Video je kako debeljuš kasta
i tamnokosa devojčica, otprilike Abrinih godina, dolazi trotoarom. Na
leđima je nosila je ranac, a na grudima pritiskala beležnicu sa
spiralom. Oči su joj bile sjajne i radoznale.
„Zeleć e da zna sve o tebi", reč e mu Abra. „Mislim, bukvalno sve. A
ona priča.“
Uh-oh.
Pogledao je u devojku koja im se približavala.
(nismo zanimljivi)
„Pomozi mi, Abra", kazao je, i osetio kako mu priskače u pomoć.
Čim mu se pridružila, misao je smesta postala dublja i snažnija.
(UOPŠTE NISMO ZANIMLJIVI)
„To je dobro", reče Abra. „Još malo. Zajedno sa mnom. Kao da

pevamo."
(JEDVA NAS PRIMEĆUJEŠ, UOPŠTE NISMO ZANIMLJIVI, A OSIM

TOGA IMAŠ I PAMETNIJA POSLA)
Ivon Straud produžila je niz pločnik i mahnula Abri rukom u

neodređenom gestu pozdrava, ali nije usporila. Popela se uz stepenice
i nestala u biblioteci.

„Pa, ako ovo nije iznenađenje, onda sam ja majmunčetov ujak",
reče Den.

Ozbiljno ga je pogledala. „Sudeći po Abrinoj teoriji relativiteta,
stvarno bi mogao to da budeš. Veoma slično..." Poslala mu je sliku
pantalona koje landaraju na konopcu za sušenje veša.

(farmerke)
Onda su se oboje nasmejali.

9Den ju je naterao da tri puta ponovi ono s točkom, želeči da se
uveri da ju je ispravno shvatio.
„Ni to nikad nisi radio?“, upita ga Abra. „Gledanje na daljinu?“
„Astralnu projekciju? Nisam. Da li ti se to često dešavalo?"
„Samo jednom-dvaput.“ Razmislila je. „Možda i tri puta. Jednom
sam se prebacila u devojku koja je plivala u reci. Gledala sam u nju iz
našeg stražnjeg dvorišta. Imala sam devet ili deset godina. Ne znam
zašto se to dogodilo, nije bila u nevolji ili nešto slično, samo je plivala s
prijateljima. Ta je najduže trajala, najmanje tri minuta. Ti to zoveš
astralnom projekcijom? Kao odlazak u svemir?"

„To je stari termin, iz spiritualističkih seansi od pre sto godina, i to
verovatno ne najsrećniji. To znači samo vantelesno iskustvo." Ako bi
se tako nešto uopšte moglo obeležiti kao „van tela“. „Ali želim da se
uverim da sam ispravno skontao - zar plivačica zauzvrat nije ušla u
tebe?“

Abra je snažno zavrtela glavom, usled čega joj je konjski rep
poleteo. „Nije čak ni znala da sam tamo. Jedini put kada je
funkcionisalo u oba pravca je bilo s tom ž enom. Onom koja nosi š eš ir.
Samo što tada nisam videla šešir jer sam bila u njoj.“ Den je prstom
opisao krug u vazduhu. „Ti si ušla u nju, a ona je ušla u tebe.“

„Da.“ Zadrhtala je. „Ona je sekla Bredlija Trevora sve dok nije
umro. Kada se smeši, ima jedan veliki dugački zub u gornjoj vilici."

Nešto u vezi sa šeširom izazvalo je Denovu emotivnu reakciju,
neš to š to ga je podstaklo da pomisli na Dini iz Vilmingtona. Je li Dini
nosila šešir? Jok, barem koliko se sećao; bio je prilično kontuzovan.
To je verovatno bilo nebitno - mozak ponekad pravi fantomske
asocijacije, to je sve, a naročito kada je pod stresom, a istina je (koliko
god to nije ž eleo da prizna) da Dini nikad nije bila daleko od njegovih
misli. Ponekad bi ga sandale s plutanim donovima u izlogu neke
radnje podsetile na nju.

„Ko je Dini?“, upita ga Abra. Onda je brzo zatreptala i malo se
štrecnula, kao da joj je Den iznenada mahnuo rukom ispred očiju.
„Ups. Nije trebalo da zalazim tamo, rekla bih. Izvini."

„U redu je“, kazao je. „Hajde da se vratimo na tu ženu. Kad si je
kasnije videla - na tvom prozoru - tada nije bilo isto?“

„Ne. Cak nisam sigurna da je to bilo isijavanje. Mislim da je bilo
prisećanje, onda kada sam je videla kako povređuje dečaka."

„Dakle, onda ni ona tebe nije videla. Nikad te nije videla." Ako je ta
žena opasna koliko Abra veruje da jeste, to je bilo važno.

„Nije. Sigurna sam da nije. Ali ž eli da me vidi.“ Pogledala je u njega,
raširenih očiju, a usta su joj ponovo zadrhtala. „Kada se dogodila ta
stvar sa točkom, mislila je na ogledalo. Htela je da pogledam u
ogledalo. Želela je da upotrebi moje oči kako bi me videla."

„Sta jeste videla kroz tvoje oči? Može li da te pronađe na taj
način?"

Abra je pomno razmislila o tome. Napokon je rekla: „Gledala sam
kroz prozor kad se to desilo. Sve što odatle mogu da vidim jeste naša
ulica. I planine, naravno, ali u Americi ima mnogo planina, je li tako?“

„Tako je.“ Da li bi ž ena sa š eš irom mogla da uporedi planine koje
je videla kroz Abrine oči s fotogra ijom ako sprovede detaljno
pretraž ivanje na internetu? Kao i toliko toga drugog u ovoj raboti, nije
postojao način da bude siguran.

„Zašto su ga ubili, Dene? Zašto su ubili bejzbol dečaka?"
Mislio je da zna i sakrio bi. to od nje da može, ali je čak i ovaj
kratki sastanak bio dovoljan da mu kaž e kako nikad neć e imati takvu
vrstu odnosa sa Abrom Rafaelom Stoun. Alkoholič ari na odvikavanju
streme ka „potpunoj iskrenosti u svim odnosima", ali retko kad
uspevaju u tome; Abra i on pak nisu mogli da je izbegnu.
(hrana)

Zabuljila se u njega, zgrožena. „Pojeli su njegovo isijavanje?"
(mislim da jesu)
(oni su VAMPIRI?)
Potom, glasno: „Kao u Sumraku!"
„Ne kao oni", reč e Den. „Za ime bož je, Abra, samo nagađam." Vrata
biblioteke su se otvorila. Osvrnuo se oko sebe, strahujući da izlazi
preterano radoznala Ivon Straud, ali su to bili samo neki momak i
devojka, koji su imali oči isključivo jedno za drugo. Okrenuo se prema
Abri. „Moramo da privedemo ovaj razgovor kraju."
„Znam." Podigla je ruku, protrljala usne, shvatila š ta radi, a zatim
je spustila u krilo. „Ali imam toliko mnogo pitanja. Postoji toliko toga
što želim da znam. Trajalo bi satima."
„Koje nemamo. Sigurna si da je to bila Semova?"
„A?“
„Da je bila u Semovoj samoposluzi?"
„O! Da."
„Poznat mi je taj lanac supermarketa. Cak sam i pazario u jednom-
dva, ali ne i ovde."
Nacerila se. „Naravno da nisi, striče Dene, jer ih ovde i nema. Svi su
na zapadu. Izguglala sam i to, takođe." Osmeh je izbledeo. „Ima ih na
stotine, od Nebraske do Kalifornije."
„Moram još malo da razmislim o svemu ovome, a moraš i ti. Mož eš
da ostaneš u kontaktu sa mnom putem imejla ako je neš to važ no, ali bi
bilo bolje ako bismo samo" - kucnuo se prstom po čelu - „zviz-zviz.
Razumeš?"
„Da", kazala je, i nasmešila se. „Jedini dobar deo u svemu ovome je
to što imam prijatelja koji zna da zviz-zvizuje. I zna kako je to."
„Možeš li da koristiš tablu?"
„Jašta. Prilično je lako."
„Moraš da drž iš jedno na umu. Zena sa š eš irom verovatno ne zna
kako da te pronađe, ali zna da si tamo negde.“
Abra se veoma umirila. Posegao je za njenim mislima, ali ih je
čuvala.
„Umeš li da postaviš protivprovalnički alarm u svom umu? Tako da
se aktivira ako je ona negde u blizini, bili fizički, bilo, znaš, mentalno?"
„Misliš da če doći po mene, zar ne?"
„Mogla bi da pokuša. Iz dva razloga. Prvi je to što znaš da ona

postoji."
„I njeni prijatelji", prošaputala je. „Ona ima mnogo prijatelja."
(sa baterijskim lampama)
„Koji je drugi razlog?" A i pre nego što je uspeo da odgovori, sama

je shvatila: „Zato što bih bila dobra hrana. Kao što im je bejzbol dečak
bio dobra hrana? Je li tako?"

Nije bilo svrhe da poriče; za nju, njegovo čelo bilo je prozor.
„Možeš li da postaviš alarm? Alarm sposoban da detektuje njeno
prisustvo? To znači..."

„Znam šta to znači. Nemam pojma, ali ću pokušati."
Znao je šta će sledeće reći pre nego što je to i kazala, a to nije
imalo nikakve veze s čitanjem misli. Ona je bila samo dete, na kraju
krajeva. Kada ga je opet uhvatila za ruku, nije se odmakao. „Obećaj da
joj nećeš dozvoliti da me uhvati, Dene. Obećaj!"
Obeć ao je, jer je bila klinka i bila joj je potrebna uteha. Međutim,
postojao je samo jedan način da ispuni to obećanje, a to je da eliminiše
pretnju.
Ponovo je pomislio: Abra, u kakvu me nevolju uvlačiš.
A ona je ponovo rekla, ali ne naglas:
(izvini)
„Nije tvoja krivica, malena. Nisi
(tražila ovo)
ništa više od mene. Uđi u biblioteku sa svojim knjigama. Ja moram
da se vratim u Frejžer. Radim večeras."
„Okej. Ali i dalje smo prijatelji, je li tako?"
„Skroz-naskroz smo prijatelji."
„Drago mi je."
„A kladim se da će ti se svideti Majstor svaštar. Zato što si
popravila ponešto u svoje vreme, zar ne?"
Lepe jamice na obrazima produbili su joj uglovi usana. „Ti bi
znao."
„Oh, veruj mi", reče Den.
Gledao je kako se penje uz stepenice, a zatim staje i vraća sa
nazad. „Ne znam koje žena sa šeširom, ali znam jednog od njenih
prijatelja. Zove se Beri Zutić, ili nešto tome slično. Kladim se da, gde
god da je ona, Beri Zutić je negde u blizini. A njega bih mogla da
pronađem ako bih imala rukavicu bejzbol dečaka." Pogledala je u

njega; ravnim i postojanim pogledom tih prelepih plavih oč iju. „Znala
bih, zato što ju je Beri Žutić izvesno vreme nosio."

10Na pola puta natrag u Frejžer, mozgajući o Abrinoj ženi sa
šeširom, Den se setio nečega što ga je protreslo kao udar
struje. Zamalo je prešao preko duple žute linije na drumu 16, a
kamion, koji je išao iz suprotnog smera, iznervirano je zatrubio na
njega.

To se desilo pre dvanaest godina, kada mu je Frejž er još bio nov, a
njegova treznost na staklenim nogama. Hodao je natrag ka pansionu
gospođe Robertson, gde je baš tog dana iznajmio sobu. Oluja se
približavala, tako da mu je Bili Friman dao par čizama. Nisu bogzna
šta, ali su makar uparene. A kada je s Morhedske ulice skrenuo za
ugao u Eliotovu, ugledao je...

Malo dalje napred nalazilo se odmarališ te. Parkirao se i poš ao ka
zvuku tekuće vode. To je bila reka Sako; proticala je kroz dvadesetak
gradića u Nju Hempišru između Nort Konveja i Kroford Noča,
spajajući ih kao bisere na ogrlici.

Video sam šešir na slivniku. Ofucani stari cilindar sličan onim koje
nose mađioničari. Ili glumci u starim muzičkim komedijama. Samo što
nije stvarno bio tamo, jer kada sam sklopio oči i izbrojao do pet, nestao
je.

„Dobro, to je bilo isijavanje“, kazao je reci. „Ali to ga ne č ini nuž no
šeširom koji je videla Abra."

Samo što nije mogao da veruje u to, jer je kasnije u toku te noći
sanjao Dini. Bila je mrtva, a lice joj je visilo s lobanje kao testo sa
štapa. Mrtva i ogrnuta ćebetom koje je ukrao iz beskućnikovih kolica.
Kloni se žene sa šeširom, medo. To mu je kazala. I još nešto... šta?

Ona je kraljica kučka Paklenog zamka.
„Ne seć aš se toga", kazao je reci. „Niko se ne seć a snova dvanaest
godina kasnije."
Međutim, on se sećao. A sada se setio i ostatka onoga što mu je
rekla mrtva devojka iz Vilmingtona: Ako se zezaš s njom, poješče te
živog.

11Ušao je u svoju sobu u tornjiću nedugo posle šest, noseći
posluž avnik s hranom iz kafeterije. Najpre je pogledao u tablu
i nasmešio se kada je video šta tamo piše:

Hvala ti što mi veruješ.

Kao da imam drugog izbora, dušo.
Obrisao je Abrinu poruku, a zatim seo za sto da večera. Nakon što
je otišao s odmarališta, misli su mu se vratile na Dika Halorana.
Pretpostavljao je da je to sasvim prirodno; kad te neko napokon
zamoli da ga poduč avaš , obrać aš se svom uč itelju da vidiš kako se to
radi. Den je prekinuo kontakt s Haloranom za vreme godina opijanja
(mahom jer se stideo), ali je mislio da je mož da moguć e saznati š ta se
desilo sa starim čovekom. A možda čak i stupiti u kontakt s njim ako je
Dik i dalje ž iv. Hej, mnogo ljudi dož ivi devedesetu ako vode rač una o
zdravlju. Abrina prabaka, na primer - ona mora da je već prevalila
čarobnih devedeset.
Potrebni su mi neki odgovori, Dik, a ti si jedina osoba koju znam
koja mi ih može imati. Zato mi učini uslugu, prijatelju stari, i budi još
uvek živ.
Uključ io je rač unar i otvorio internet pretraž ivač . Znao je da je Dik
provodio zime kuvajuć i u nizu hotela na Floridi, ali nije mogao da se
seti imena, pa čak ni na kojoj su bili obali. Verovatno obe - jedne
godine Nejpls, dogodine Palm Bič, a zatim Sarasota ili Ki Vest. Za
čoveka koji ume da zagolica nepca, a pogotovo bogata nepca, uvek
ima posla, a Dik je znao da ih zagolica kao niko drugi. Den je imao
ideju da bi najbolja šansa mogla da bude neobično spelovanje
Dikovog prezimena - ne Haloran, već Halorann, sa dva N. Ukucao je
Richard Halorann i Florida u polje za pretragu, a zatim pritisnuo
ENTER. Dobio je na hiljade rezultata, ali je bio prilič no siguran da je
onaj koji želi treći po redu od vrha, a iz grla mu se oteo tihi uzdah
razočaranja. Kliknuo je na link, a pojavio se članak iz Majami heralda.
Bez pitanja. Kada se u glavnom naslovu uz ime pojavi i starost, tač no
znate u šta gledate.

Ričard Dik Haloran (81),
čuveni kuvar iz Saut Biča

Bila je tu i fotogra ija. Mala, ali bi svuda prepoznao to veselo
znalačko lice. Da li je Dik umro sam? Sumnjao je u to. Covek je bio
isuviš e druš tven... i previš e je voleo ž ene. Oko njegove smrtne postelje
verovatno je bilo mnogo ož aloš ć enih, ali dve osobe koje je spasao te
zime u Koloradu nisu bile tamo. Vendi Torens imala je valjano
opravdanje - umrla je pre njega. Njen sin, međutim...

Da li je bio u nekoj drumskoj kafani, pune jeftinog viskija,
puš tajuć i kantri pesme na dž uboksu kada je Dik preminuo? Mož da iza
rešetaka zbog remećenja javnog reda?

Uzrok smrti je bio srčani udar. Skrolovao je stranicu i proverio
datum: 19. januar 1999. Covek koji je njemu i majci spasao ž ivot bio je
mrtav već skoro punih petnaest godina. Sa te strane sveta neće dobiti
pomoć.

Iza leđa je čuo tiho škripanje krede po tabli. Nastavio je da sedi još
nekoliko trenutaka, s hranom koja se hladila i laptopom. Onda se,
polako, okrenuo.

Kreda je i dalje stajala na stalku na dnu table, ali se slika ipak
pojavljivala. Gruba ali prepoznatljiva. Rukavica za bejzbol. Kada je
bila gotova, njena kreda - nevidljiva ali i dalje tiho š kripeć i - nacrtala
je znak pitanja na rukavici.

„Moram da razmislim o tome“, kazao je, ali pre nego što je to
mogao da učini, interfon je zazujao - traži se Doktor Sleep.

DEVETO POGLAVLJE

GLASOVI NAŠIH
MRTVIH PRIJATELJA

1Sa sto dve godine, Elenor Uelet je te jeseni 2013. godine bila
najstariji stanar Rajvingtona, dovoljno stara da joj prezime nikad
ne bude amerikanizovano. Nije se odazivala na Vilet, već samo na
znatno elegantnije izgovaranje na francuskom: Uelet. Den ju je
ponekad zvao gospođica U-le-le, što bi je uvek nateralo da se nasmeši.
Ron Stimson, jedan od četvorice lekara koji su svakodnevno dolazili
da obiđu pacijente u staračkom domu, jednom mu je rekao kako je
Elenor dokaz da je življenje ponekad snažnije od umiranja. „Jetra joj
je otkazala, pluća su joj potpuno propala od osamdeset godina
pušenja, ima rak debelog creva - koji se razvija brzinom puža, ali je
ekstremno zloć udan - a zidovi njenog srca su tanji od mač jih brkova.
Pa ipak, nastavlja da živi.“

Ako je Azrijel bio u pravu (a po Denovom iskustvu, nikad nije
grešio), Elenorin dugogodišnja zakupnina života isteći će svakog
trena, ali svakako nije izgledala kao ž ena na pragu smrti. Kada je uš ao
u njenu sobu, sedela je na krevetu i mazila mačora. Kosa joj je bila
prelepo sređena - frizerka ju je posetila baš juče - a njena ružičasta
spavaćica besprekorno čista, kao i uvek, pri čemu je gornji deo davao
malo boje bledim obrazima, a donji deo se poput balske haljine oko
koščatih nogu.

Den je prineo šake obrazima, mrdajući raširenim prstima. „O-la-la!
Une belle femme! Je suis amoureux!“

Zakolutala je oč ima, a zatim iskrenula glavu na stranu i nasmeš ila
mu se. „Nisi Moris Sevalije, ali mi se sviđaš , cher. Raspolož en si, š to je
važ no, bezobrazan si, š to je još važ nije, a imaš draž esno dupence, š to
je najvažnije od svega. Muškarčevo dupe je klip koji pokreće svet, a
tvoje je baš zgodno. U naponu snage, zač epila bih ga palcem, a zatim
te živog pojela. Po mogućstvu na ivici bazena hotela Meridijan u

Monte Karlu, sa zadivljenom publikom koja tapše mojim naporima s
prednje i zadnje strane."

Njen glas, hrapav ali ritmičan, uspeo je da dočara taj prizor kao
š armantan umesto vulgaran. Dena je njen glas promukao od cigareta
podseć ao na pevač icu iz kabarea, koja je sve videla i sve probala još
pre nego što je nemačka vojska paradnim korakom došla na Jelisejska
polja u proleće 1940. Iscrpljena, možda, ali daleko od toga da je
propala. Iako je bila istina da je izgledala kao da je jednom nogom u
grobu, uprkos slabašnoj boji koju joj je na lice re lektovala brižno
izabrana spavaćica, tako je izgledala još od 2009. godine, kada se
uselila u sobu 15 u Rajvingtonu 1. Samo je Azijevo prisustvo govorilo
da je večeras krenula i drugom.

„Siguran sam da bi bilo čudesno", kazao je.
„Viđaš li se sa nekim damama, cherl“
„Ne trenutno, ne.“ S jednim izuzetkom, a ona je premlada za
amour.
„Steta. Jer u poznijim godinama, evo“ - podigla je koščati prst, a
zatim ga pustila da padne - „postaje ovo. Videćeš."
Nasmeš io se i seo na njen lež aj. Kao š to je sedao na toliko mnogo
njih. „Kako se osećaš, Elenor?"
„Nije loše." Gledala je kako Azi skače na pod i izlazi iz sobe,
obavljenog posla za to veče. „Imala sam mnogo posetilaca. Unervozili
su tvog mačora, ali je stoički izdržao sve do tvog dolaska."
„On nije moj mačor, Elenor. Pripada domu."
„Ne“, kazala je, kao da je ta tema više preterano ne zanima, „on je
tvoj."
Den je sumnjao da je Elenor imala ijednog posetioca - ne
računajući Azrijela. Ne večeras, ne poslednje nedelje u mesecq, niti
poslednje godine. Bila je sama na svetu. Cak se i dinosaur od njenog
računovođe, koji se starao o njenim poslovima toliko godina i dolazio
joj u posetu svakog tromesečja, tegleći aktovku veličine Sabovog
gepeka, sada preselio na drugi svet. Gospođica U-le-le tvrdila je da ima
rodbinu u Montrealu, „ali mi nije ostalo dovoljno novca da bi im se
isplatilo da mi dođu u posetu, cher“.
„Ko te je posetio?", pitao je, očekujući da će mu kazati Dina Vims ili
Andrea Botstajn, dve medicinske sestre koje su večeras radile drugu
smenu u Rajvingtonu 1. Ili je možda Pol Larson, tromi ali pristojni

bolničar za koga je mislio da je sušta suprotnost Fredu Karlingu,
svratio da proćaska.

„Kao što rekoh, mnogi. Upravo prolaze pored dok pričamo. U
beskrajnoj povorci. Smeše se, klanjaju, jedno dete se plazi, a jezik mu
landara kao što pas maše repom. Neki od njih i govore. Znaš li pesnika
Jorgosa Seferisa?"

„Ne, gospođo, ne znam.“ Da li je u sobi bilo drugih? Imao je razloga
da veruje da je to moguće, ali nije osećao njihovo prisustvo. Nije ga
osećao uvek.

„Gospodin Seferis pita: Jesu li ovo glasovi naših mrtvih prijatelja, ili
samo gramofon? Deca su najtužnija. Ovde je bio dečak koji je pao u
bunar."

„Stvarno?“
„Jeste, i žena koja je izvršila samoubistvo oprugom iz madraca.“
Nije osećao čak ni najtananiji nagoveštaj prisustva. Da li ga je
susret s Abrom lišio sposobnosti? To je bilo moguće, a u svakom
slučaju, isijavanje je dolazilo i odlazilo u naletima čiju logiku nikad
nije uspeo da pohvata. Međutim, nije mislio da je to. Mislio je da je
Elenor verovatno pala u demenciju. Ili da ga vuč e za nos. To nije bilo
nemoguć e. Elenor U-le-le je bila i te kakav š aljivdž ija. Prič alo se da se
neko - da li je to bio Oskar Vajld? - na samrtnoj postelji naš alio: Ili te
zidne tapete lete ovde, ili ja odoh.
„Treba da sačekaš", reče Elenor. U njenom glasu sada nije bilo
humora. „Svetla će najaviti dolazak. Može biti i drugih poremećaja.
Vrata će se otvoriti. Onda će doći tvoj posetilac."
Den je sumnjičavo pogledao u vrata koja vode u hodnik, već
otvorena. Uvek ih je ostavljao otvorena, kako bi Azi mogao da ode ako
to pož eli. Obič no i jeste, nakon š to bi se on pojavio da preuzme stvar u
svoje ruke.
„Elenor, želiš li čašu hladnog soka?"
„Bih, kada bi bilo vrem...“, zaustila je, a zatim joj je ž ivot istekao iz
lica kao voda iz bušnog umivaonika. Oči su joj se usredsredile na
tačku iznad njegove glave, a usta razjapila. Obrazi su joj se
otromboljili, a brada klonula na koščate grudi. Gornja vilica njene
proteze takođe je pala, skliznula preko donje usne i visila u
uznemirujućem kezu.
Jebote, to je bilo brzo!

Pažljivo, stavio je prst ispod veštačke gornje vilice i izvadio je.
Donja usna joj se zategla, a zatim vratila nazad uz jedva čujno plop.
Stavio je vilicu na noćni stočić, počeo da ustaje, a zatim ponovo seo.
Cekao je crvenu izmaglicu koju je stara medicinska sestra iz Tampe
zvala „dahtaj"... kao da je u pitanju udisaj, a ne izdisaj. Nije došla.

Treba da sačekaš.
U redu, može to da uradi, makar neko vreme. Posegnuo je ka
Abrinom umu, ali nije naš ao niš ta. Mož da je to dobro. Mož da se već iz
petnih ž ila trudila da č uva svoje misli. Ili je mož da njegova sposobnost
- njegova osetljivost - minula. Ako je zbilja tako, nema veze. Vratiče se.
Dosad se uvek vraćala.
Zapitao se (kao i mnogo puta ranije) zaš to nikad nije video muve
na licima gostiju u Rajvingtonu. Mož da zato š to nije ni morao. Imao je
Azija, na kraju krajeva. Da li je Azi video nešto tim svojim mudrim
zelenim očima? Možda ne muve, ali nešto slično? Mora da jeste.
Jesu li ovo glasovi naših mrtvih prijatelja, ili samo gramofon?
Na spratu je večeras bilo toliko tiho, a još je bilo rano za to! Iz
zajedničke sobe na kraju hodnika nisu dopirali zvuci razgovora. Nije
čuo škripanje Polovih patika, niti tihe glasove Dine i Andreje na
prijemnom odeljenju. Telefon nije zvonio. Što se tiče njegovog sata...
Podigao je sat do očiju. Nikakvo čudo što ne čuje njegovo slabašno
kucanje. Stao je.
Neonska sijalica na plafonu se ugasila, ostavljajući samo lampu na
stoč ić u. Neonka se upalila, a lampa je zatreperila i ugasila se. Opet je
zasvetlela, a onda su se i lampa i neonka ugasile. Svetio... mrak...
svetio.
„Da li je neko ovde?“
Bokal na noćnom stočiću je začangrljao, a onda se umirio. Proteza
koju je uklonio uznemirujuće je zazveckala. Caršav na Elenorinom
krevetu se čudnovato povio, kao da je nešto ispod njega iznenada
ož ivelo. Brz poljubać u njegov obraz utisnuo je daš ak toplog vazduha,
a zatim je nestao.
„Ko je to?“ Puls mu je ostao normalan, ali ga je osećao u vratu i
zglobovima. Dlačice na potiljku su mu se naježile. Odjednom je znao
šta je Elenor videla u poslednjim trenucima života: paradu
(ljudi-duhića)
mrtvih, koji su iz jednog zida ulazili u njenu sobu i izlazili kroz

drugi. Izlazili? Ne, već odlazili na drugi svet. Nije znao Seferisove
stihove, ali je znao Odenove: Smrt uzima i one što se valjaju u novcu, i
one na konopcu, i one urnebesno smešne. Sve ih je videla, a oni su sada
bili ovde...

Međutim, nisu. Znao je da nisu. Duhovi koje je Elenor videla su
otišli, a ona se pridružila paradi. Rekla mu je da čeka. I čekao je.

Vrata hodnika su se polako zatvorila. Onda su se otvorila vrata
kupatila.

Iz mrtvih usta Elenor Uelet izašla je jedna jedina reč: „Deni.“

2Kada ulazite u gradić Sajdvajnder, proći ćete pored znaka DOBRO
DOSLI NA VRH AMERIKE! To nije vrh Amerike, ali je blizu.
Trideset pet kilometara od mesta gde istočna padina postaje zapadna,
od glavnog druma odvaja se zemljani put i zavija na sever. Na lučnom
znaku postavljenom iznad tog sporednog puta piše: DOBRO DOSLI U
KAMP PLAVI ZVONČIĆI! OSTANI NEKO VREME, DRUGAR!

To zvuči kao stara dobra zapadnjačka gostoprimljivost, ali meštani
znaju da je drum uglavnom zatvoren zaključanom kapijom, a s nje visi
manje prijateljski nastrojen znak: ZATVORENO DO DALJEG. Kako
ostaju u poslu, bila je misterija za sve žitelje Sajdvajndera, koji su
želeli da vide izletište Plavi zvončići otvoreno svakog dana, kada
lokalni putevi nisu zavejani. Nedostaje im trgovina koju je hotel
„Vidikovac" nekada donosio i nadali su se da će izletnički kamp makar
delimično to nadomestiti (iako znaju da kamperi nemaju toliko novca
kao gosti u hotelu, da ga pumpaju u lokalnu ekonomiju). Ali kapija je
dugo stajala zatvorena. Opšte mišljenje je bilo da je kamp u stvari
poreska niša neke velike korporacije, predodređen za ingiranje
velikih gubitaka.

Kamp jeste bio utočište, nego šta, ali korporacija kojoj je pružao
pribežište bila je Pravi čvor, a kada oni borave u njemu, jedine kuće
na točkovima na velikom parkiralištu su njihove kuće na točkovima,
među kojima je najviši ertkruzer Rouzi Šešir.

Te septembarske večeri, devetoro članova Pravog čvora okupilo
se u prijatnoj rustičnoj građevini s visokom tavanicom, poznatom kao
Loža Vidikovac. Kada je kamp otvoren za javnost, Loža služi i kao
restoran koji poslužuje dva obroka dnevno, doručak i večeru. Hranu

spremaju Kratki Edi i Velika Mo (geačka imena Ed i Morin Higins.) Ali
njih dvoje nisu bili ni prineti kulinarskim standardima Dika Halorana -
malo je onih koji to mogu! - ali je veoma teško zeznuti stvari koje
kamperi vole da jedu: ćufte, makarone sa sirom, ćufte, palačinke
natopljene javorovim sirupom, ćufte, pileći paprikaš, ćufte, sendvič sa
tunjevinom i još malo ćufti u sosu od pečuraka. Posle večere, stolovi
se raš č iš ć avaju za tombolu i karte. Vikendima se tu održ avaju igranke.
Te svetkovine odigravaju se isključivo kad je auto-kamp otvoren. Ove
večeri - dok je tri vremenske zone istočno Den Torens sedeo pored
mrtve žene i čekao svog posetioca - u Loži Vidikovac je u toku bilo
okupljanje drugačije vrste.

Džimi Cifra sedeo je u čelu stola postavljenog nasred poda
pokrivenog parketom od javorovine. Njegov „makintoš “ laptop bio je
otvoren, a na radnoj površini videla se fotogra ija njegovog rodnog
grada, koji je igrom sluč aja bio duboko u Karpatima. (Dž imi je voleo
da se šali kako je njegov deda jednom prigodom ugostio mladog
londonskog advokata po imenu Džonatan Harker.)

Okupljeni oko njega, gledajući u ekran, stajali su Rouz, Vrana Dedi,
Beri Zutać, Zmijski Ujed Endi, Token Carli, Kecelja Eni, Dizelaš Dag i
Dedica Flik. Niko od njih nije želeo da stoji pored Dedice, koji je
smrdeo kao da je imao omanju nesreću u pantalonama, a zatim
zaboravio da se zapere (što mu se ovih dana događalo sve češće i
češće), ali ovo je bilo važno, pa su ga trpeli.

Džimi Cifra bio je nenametljiv tip, s kosom koja se ubrzano
proređivala i prijaznim, mada neodređeno majmunolikim licem.
Izgledao je kao da ima oko pedesetak godina, što je bila jedna trećina
njegove prave starosti. „Izguglao sam liketi-splif i nisam dobio ništa
korisno, baš kao što sam i očekivao. Ako vas zanima, liketi-splif u
tinejdž erskom ž argonu znač i uraditi neš to zaista sporo umesto zaista
brzo...“

„Ne zanima nas“, reče mu Dizelaš Dag. „Uzgred, bazdiš kao tvor,
Dedice. Kada si poslednji put obrisao dupe?“

Dedica Flik je ogolio zube - erodirane i ž ute, ali sve i dalje na broju
- na Daga. „Tvoja žena mi ga je obrisala jutros, Diz. Jezikom. Bilo je
malo gadno, ali izgleda da joj se dopada takva..."

„Začepite gubice, obojica!", reče im Rouz. Glas joj je bio
bezizraž ajan i bez pretnje, ali su se Dag i Dedica pokunjili, sa izrazima

ukorenih školaraca na licu. „Nastavi, Džimi. Ali drži se poente. Zelim
da imam konkretan plan, i to što pre.“

„Ostali će se snebivati, bez obzira na to koliko je plan konkretan",
reče Vrana. „Kazaće da je ovo bila dobra godina za paru. Ono u
bioskopu, pož ar u crkvi u Litl Roku i teroristič ki napad u Ostinu. Da ne
pominjem Huarez. Bio sam skeptič an š to se tič e odlaska juž no preko
granice, ali ispalo je dobro."

Bolje od dobrog, zapravo. Sijudad Huarez postao je poznat kao
svetska prestonica ubistava, zaradivši svoju titulu s više od dve i po
hiljade ubistava godišnje. Mnogima od njih prethodilo je mučenje
ž rtava. Gradska atmosfera bila je neizmerno bogata. To nije bila č ista
para, i od nje se malo prevrtao želudac, ali odradila je posao.

„Od sveg onog jebenog pasulja dobio sam proliv", reče Token Čarli,
„ali moram da priznam da su odabiri bili izvanredni."

„Ovo jeste bila dobra godina", složila se Rouz, „ali ne možemo da
poslujemo u Meksiku - previše upadamo u oči. Tamo dole smo bogati
americanos. Ovde gore, ne privlač imo paž nju. I niste li umorni od toga
da ž ivite od godine do godine? Uvek u pokretu i uvek prebrojavajuć i
kanistere? Ovo je drugačije. Ovo je zlatna žila."

Niko nije odgovorio. Ona je bila njihov vođa i na kraju će uraditi
ono što im ona kaže, ali nisu razumeli to sa devojčičom. To je bilo u
redu. Kada se sretnu s njom oč i u oč i, razumeć e. A kada je budu drž ali
pod ključ em, da po naređenju proizvodi paru za njih, ponudić e se da
padnu na kolena i poljube Rouzina stopala. Možda će im čak i
dozvoliti.

„Nastavi, Džimi, ali pređi na stvar."
„Prilično sam siguran da je ono što si primila bila tinejdžerska
verzija Liketi-splita. To je lanac dragstora u Novoj Engleskoj. Ukupno
ih ima sedamdeset tri, od Providensa do Presk Ajla. I klinac iz osnovne
škole s ajpedom bi mogao to da prokljuvi za manje od dva minuta.
Odštampao sam lokacije i upotrebio Viri 360 da dobijem slike. Dve u
Vermontu, dve u Nju Hempširu, i dve u Mejnu."
Torba za laptop bila je ispod njegove stolice. Uzeo ju je, preturao
po džepu, izvadio fasciklu i pružio je Rouz. „Ovo nisu fotke
prodavnica, već raznoraznih pogleda na planine koji se mogu videti s
njihovih lokacija. Još jednom zahvaljujući veb-sajtu Viri 360, koji je
kudikamo bolji od Gugl erta, bog blagoslovio njegovo znatiželjno

srculence. Pogledaj i vidi da li ti ijedna deluje poznato. Ako ne, vidi
postoje li neke koje definitivno možeš da eliminišeš."

Rouz je otvorila fasciklu i natenane pregledala fotogra ije. Dve, na
kojima su se videle vermontske Zelene planine, smesta je stavila na
stranu. Jedna od lokacija u Mejnu takođe je bila pogrešna; prikazivala
je samo jednu planinu, a ona je videla čitav venae. Ostale tri je
posmatrala podrobnije. Naposletku ih je pružila Džimiju Cifri.

„Jedna od ovih.“
Okrenuo je fotogra ije. „Frajburg u Mejnu... Medison u Nju
Hempširu... Aniston u Nju Hempširu. Imaš li ikakvu ideju o tome koja
je od ove tri?“
Rouz ih je ponovo uzela, a zatim podigla fotogra iju Belih planina
viđenih iz Frajburga i Anistona. „Mislim da je jedna od ovih, ali ću
proveriti.“
„Kako to misliš da uradiš?“, upita je Vrana.
„Posetiću je.“
„Ako je sve što kažeš o njoj istina, to bi moglo da bude opasno."
„Uradiću to kad bude spavala. Mlade devojke spavaju dubokim
snom. Nikad neće znati da sam bila tamo.“
„Jesi li sigurna da moraš to da uradiš? Ova tri mesta su prilično
blizu jedna drugima. Mogli bismo sve da ih proverimo i ovako.“
„Da!“, uzviknu Rouz. „Prosto ćemo se vozikati unaokolo i reći:
Izvinite, tražimo lokalnu devojčicu, ali izgleda da ne možemo da
otkrijemo njen polož aj na uobič ajen nač in, zato nam pomozite. Jeste li
u blizini primetili devojčice iz osnovne škole s parapsihološkim
talentima ili sposobnošću da čita misli?’“ Vrana Dedi je uzdahnuo,
zario goleme šake duboko u džepove i pogledao u nju. „Izvini", reče
Rouz. „Malo sam nervozna, OK? Zelim da uradim ovo i da završim s
tim. Ne brini za mene. Umem da se staram o sebi.“

3Den je sedeo i gledao u pokojnu Elenor Uelet. U njene otvorene
oči, koje su sada počele da poprimaju staklasti sjaj. U majušne
šake s dlanovima okrenutim nagore. Najviše od svega, u otvorena
usta. U njima se nalazila sva besatna tišina smrti.

„Ko si ti?“ Misleći: Kao da ne znam. Želi li uopšte odgovore?
„Lepo si porastao.“ Usne se nisu micale, a činilo se da u rečima

nema emocija. Možda je smrt njegovog starog prijatelja orobila
oseć anja? Kakva bi to gorka š teta bila. Ili je to mož da neko drugi ko se
pretvara da je Dik. Neš to drugo. „Ako si ti Dik, dokaž i to. Reci mi neš to
što znamo samo on i ja.“

Tajac. No, prisustvo je i dalje bilo tamo. Osećao ga je. Zatim:
„Pitao si me zašto gospođa Brant želi da gurne ruku u Majkove
pantalone." Den isprva nije imao blage veze o čemu govori glas. A
onda jeste. Sećanje je bilo smešteno na jednu od vrlo visokih polica,
gde je drž ao sva loš a seć anja na „Vidikovac". I svoje sefove, naravno.
Gđa Brant se odjavljivala iz hotela baš kada je Deni stigao s
roditeljima, i uhvatio je njenu nasumičnu misao dok joj je portir Majk
dovozio automobil: Rado bih posegnula u njegove pantalone.
„Bio si tek mali dečak s velikim radiom uglavi. Sažaljevao sam te.
Takođe sam se plašio za tebe. I imao sam pravo što sam se plašio, zar
ne?“
U tim rečima postojao je slabašan odjek ljubaznosti i humora
njegovog starog prijatelja. To je bio Dik, nego š ta. Den je pogledao u
mrtvu ženu, zaprepašćen. Svetla u sobi ponovo su zatreperila, paleći
se i gaseći. Bokal s vodom ponovo je zazveckao.
„Ne mogu dugo da ostanem. Boli biti ovde."
„Dik, postoji devojčica...“
„Abra." Gotovo uzdah. „Dopadaš joj se. Sve se vraća."
„Ona misli da postoji žena koja je možda progoni. Nosi šešir.
Staromodni cilindar. Ponekad ima samo jedan dugački zub u gornjoj
vilici. Kada je gladna. Tako mi je barem kazala."
„Postavi pitanje, sinko. Ne mogu da ostanem. Ovaj svet mi je sada
san u snu."
„Postoje i ostali. Prijatelji žene s cilindrom. Abra ih je videla s
baterijskim lampama. Ko su oni?“
Opet muk. Međutim, Dik je i dalje bio prisutan. Izmenjen, ali
prisutan. Osećao ga je u završecima nerava, kao neku vrstu
elektriciteta koja klizi po vlažnim površinama očiju.
„Oni su šuplji đavoli. Bolesni su, ali to ne znaju."
„Ne razumem.“
„Ne. A to je dobro. Da si ih ikada susreo - da su te ikada namirisali -
odavno bi bio mrtav, iskorišćen i odbačen kao prazna kartonska kutija.
To se desilo onom koga Abra naziva bejzbol dečakom. I mnogim

drugima. Deca koja isijavaju su za njih plen, ali to si već pretpostavio,
zar ne? Šuplji đavoli su na zemlji kao rak na koži. Nekada su jahali
kamile u pustinji; nekada su gonili karavane preko istočne Evrope. Jedu
krike i piju bol. Preživeo si užase u „Vidikovcu", Deni, ali si sve dosad bio
pošteđen te raje. Pošto se ta čudna žena sada usredsredila na devojčicu,
neće stati sve dok je ne uhvati. Možda će je ubiti. Možda će je
preobraziti. Ili će je možda zadržati i koristiti sve dok je ne iscede, a to
je najgora sudbina."

„Ne shvatam."
„Isisaćeje. Učiniće je šupljom kao što su i oni." Iz mrtvih usta zač uo
se pozni uzdah.
„Dik, šta bi, dovraga, trebalo da radim?“
„Daj devojčici ono što je tražila.“
„Ko su oni, ti šuplji đavoli?“
„U tvom detinjstvu, odakle su dolazili svi đavoli. Nije mi dozvoljeno
da kažem išta više."
„Kako da ih zaustavim?"
„Jedini način jeste da ih ubiješ. Da ih naterašda pojedu sopstveni
otrov. Učini to i oni će nestati."
„Žena sa šeširom, čudna žena, kako se zove? Znaš li?“
Iz hodnika se začulo šljiskanje briska i Pol Larson počeo je da
zviždi. Vazduh u sobi se promenio. Nešto što je bilo u delikatnoj
ravnoteži sada je počelo da nestaje.
„Idi svojim prijateljima. Onima koji znaju šta si. Čini mi se da si ino
odrastao, sine, ali i dalje imaš dug." Usledila je pauza, a zatim je glas,
koji je i bio i nije bio glas Dika Halorana, progovorio poslednji put,
tonom bespogovorne zapovesti: „Vratiga.“
Crvena izmaglica podigla se iz Elenorinih očiju, nosa i otvorenih
usta. Lebdela je iznad nje mož da pet sekundi, a onda iš č ezla. Svetla u
sobi su postojano sijala. Voda u bokalu više se nije mreškala. Dik je
otišao. Den je ostao samo sa lešom.
Šuplji đavoli.
Ako je ikada u ž ivotu č uo už asniju frazu, nije mogao da je se seti.
Ali to je imalo smisla... da ste videli „Vidikovac“ onakvim kakav je
zaista bio. To mesto bilo je puno đavola, ali su to makar bili mrtvi
đavoli. Nije mislio da su žena s cilindrom i njeni prijatelji od iste fele.
I dalje imaš dug. Vrati ga.

Da. Ostavio je malog dečaka u upišanim pelenama i majici Atlanta
Brejvsa da se snalazi kako zna i ume. Neće to učiniti i s devojčicom.

4Den je ispred prijemnog odeljenja sačekao pogrebno vozilo
zavoda „Gordi i sinovi", i ispratio prekrivena kolica kroz straž nja
vrata Rajvingtona 1. Onda je otišao u svoju sobu i seo gledajući u
Kranmorsku aveniju, sada savršeno pustu. Noćni vetar je duvao,
kidajući požutelo lišće s grana hrastova i kovitlajući ga niz ulicu. Na
udaljenom kraju opš tinskog zemljiš ta, Malengrad je bio jednako pust
ispod svetlosti nekoliko narandžastih reflektora.

Idi svojim prijateljima. Onima koji znaju šta si.
Bili Friman je znao, znao je maltene od prvog trena, jer je Bili imao
iskru onoga što je imao Den. A ako je Den imao dug za vraćanje,
pretpostavljao je da ga ima i Bili, jer je mu Denovo veće i blistavije
isijavanje spasio život.
Nije da bih mu to saopštio na taj način. .
Niti će morati.
Zatim, tu je bio Džon Dalton, koji je izgubio sat i koji je igrom
slučaja bio Abrin pedijatar. Sta je ono Dik rekao kroz mrtva usta
Elenor U-le-le? Sve se vraća.
A š to se tič e onoga š to je Abra traž ila od njega, to je bilo još lakš e.
Nabavljanje rukavice, doduše... e to će, možda, biti malo
komplikovano.

5Kada se Abra probudila u nedelju ujutru, čekala ju je imejl poruka
poslata sa adrese [email protected]

Abra: razgovarao sam s prijateljem koristeći talenat koji
nas dvoje delimo, i ubeđen sam da si u opasnosti. Zelim da
pričam o tvojoj situaciji i s našim zajedničkim prijateljem
Džonom Daltonom.

Neću to učiniti osim ako nemam tvoju dozvolu. Verujem
da Dž on i ja mož emo da nađemo predmet koji si nacrtala na
mojoj tabli.

Jesi li postavila protivprovalnički alarm? Određeni ljudi će
te možda tražiti, a od izuzetne je važnosti da te ne pronađu.

Moraš biti oprezna. Sve najbolje i BUDI BEZBEDNA. Obriši
ovaj imejl.

Stric D.

Više ju je ubedila činjenica što je Den poslao taj imejl nego njegov
sadrž aj, jer je znala da ne voli da komunicira na takav nač in; plaš io se
da će njeni roditelji njuškati po njenoj pošti i pomisliti da njihova
kćerka razmenjuje poruke s Česterom Malesterom. 12

Kada bi samo znali za zlostavljače zbog kojih stvarno moraju da se
brinu.

Bojala se, ali je takođe - budući da je bio dan i da prelepa ludača s
cilindrom više nije buljila u nju s prozora - bila prilično uzbuđena.
Donekle se osećala kao da je u nekom od onih ljubavnih-horor
romana, koje je gđica Robinson iz školske bliblioteke s
nipodaštavanjem zvala „tinejdžerska pornoza“. U tim knjigama,
devojke su dangubile s vukodlacima, vampirima - čak i zombijima - ali
su retko kad postajale nemrtve.

Takođe je bilo lepo imati odraslog čoveka koji se zauzima za nju, a
nije škodilo ni to što je bio zgodan, na neki neuredni način koji ju je
malč ice podseć ao na Dž eksa Telera iz Sinova anarhije, TV serije koju
su Ema i ona u potaji gledale na Eminom kompu.

Poslala je mejl strica Dena ne samo u kantu za smeće, se pobrinula
da ode u trajno smeće, što je Ema nazivala dosijeom nuklearnog
dečka. (Kao da si ikada imala ijednog, Em, pomislila je prezrivo.) Onda
je isključila laptop i sklopila ga. Nije mu odgovorila na poruku. Nije ni
morala. Trebalo je samo da zatvori oči.

Zviz-zviz.
Poslavši poruku, Abra je krenula na tuširanje.

6Kada se Den vratio u sobu s jutarnjom kafom, na tabli ga je čekala
nova poruka.

Možeš da kažeš dr Džonu,
ali NEMOJ MOJIM RODITELJIMA.

Ne. Njenim roditeljima nikako. Bar ne još . Međutim, nije sumnjao
da će otkriti da se nešto događa, i to verovatno pre, a ne kasnije.
Baviće se time kada dođe do toga. Trenutno je imao gomilu drugih

obaveza, počevši od telefonskog poziva.
Javilo mu se dete, a kad je zatraž io da prič a s Rebekom, sluš alica

se spustila s tupim zvukom i zač uo se udaljeni povik: „Bako! Za tebe!"
Nekoliko sekundi kasnije, Rebeka Klauzen bila je na drugom kraju
veze.

„Ćao, Beka, ovde Den Torens. “
„Ako ovo ima neke veze sa gospođom Uelet, jutros sam dobila mejl
od...“
„Nije to. Moram da te zamolim za odsustvo."
„Doktor Sleep ž eli odsustvo? Cekaj da se uš tinem. Proš log proleć a
sam praktično morala da te izbacim na vrata da bi potrošio prokleti
godišnji odmor, ali si i dalje navraćao bar dvaput dnevno. Je li nešto
porodično?"
Den je, imajući na umu Abrinu teoriju relativiteta, odgovorio da
jesu.

DESETO POGLAVLJE

STAKLENI ORNAMENTI

1Abrin otac stajao je pored kuhinjskog pulta u bademantilu i mutio
jaja u č iniji kad je zazvonio kuhinjski telefon. Na spratu je š uš tao
tuš. Ako Abra bude sledila svoj uobičajeni modus operandi nedeljom
ujutru, nastaviće da šušti sve dok ne potroši svu toplu vodu.

Pogledao je identi ikator poziva. Pozivni broj bio je 617, ali
telefonski broj iza njega nije bio poznati bostonski broj, onaj u
mominom sanu. „Halo?“

„Oh, Dejvide, tako mi je drago što sam te dobila.“ Bila je to Lusi i
zvučala je potpuno smlavljeno.

„Gde si? Zašto ne zoveš s mobilnog?"
„U javnoj govornici u Opštoj bolnici Mas. Ovde ne smeju da se
koriste mobilni, posvuda su znaci zabrane."
„Da li je momo dobro? Kako si ti?“
„Dobro sam. Sto se tiče momo, stabilna je... sad... ali je neko vreme
bila prilično loše." Gutanje vazduha. „I dalje je." Lusi se u tom trenutku
slomila. Nije samo zaplakala, već je zaridala na sav glas.
Dejvid je sač ekao. Bilo mu je drago š to se Abra tuš ira, a nadao se
da tople vode neće skoro nestati. To je zvučalo loše.
Posle izvesnog vremena, Lusi je ponovo mogla da govori. „Sad je
slomila ruku."
„Oh. Dobro. Da lije to sve?"
„Ne, to nije sve!" Skoro je povikala na njega onim glasom „zašto su
muškarci toliko glupi", koji je apsolutno prezirao, onim glasom koji je
smatrao delom njenog italijanskog nasleđa, a da nijedanput nije
uopšte pomislio da je, povremeno, možda zaista bio glup.
Udahnuo je da smiri živce. „Ispričaj mi, dušo.“
Ispričala mu je, iako je dvaput briznula u plač, a Dejvid je morao
da čeka da jecaji prestanu. Lusi je bila mrtvosana, ali je to bio samo
deo problema. Uglavnom je, shvatio je, samo prihvatala ono što je

nesvesno znala već nedeljama: da će njena momo zaista umreti. I to ne
mirno.

Končeta, koja je sada spavala samo najplićim snom, probudila se
posle ponoči, jer je morala u toalet. Umesto da probudi Lusi da joj
donese noćnu posudu, pokušala je da ustane i sama ode u kupatilo.
Uspela je da spusti noge na pod i uspravi se u sedeć i polož aj, ali ju je
onda vrtoglavica nadvladala i stropoštala se s kreveta. Sasvim
prirodno, htela je da se dočeka na ruku. A ona se nije samo slomila,
zdrobila se u paramparčad. Lusi, umornu od višenedeljnog noćnog
negovanja, probudili su bakini krici.

„Nije samo dozivala u pomoć“, rekla je Lusi, „i nije samo vikala.
Vrištala je kao lisica kojoj je ud otkinula grozna kljusa.“

„Dušo, to mora da je bilo strašno.“
Stojeć i u niš i na prvom spratu, gde su stajali prodajni automati i -
mirabile dictu 12a - nekoliko funkcionalnih telefona, bolnog tela
prekrivenog znojem koji se sušio (osećala je svoj telesni zadah, i to
svakako nije bio „dolče i gabana lajt blu“), dok joj je u glavi bolno
pulsirala prva migrena koju je imala za četiri godine, Lusija Stoun je
znala da mu nikad ne može ispričati koliko je zaista bilo strašno.
Kakvo je smrdljivo otkrovenje to bilo. Mislite da razumete osnovnu
č injenicu - ž ena ostari, ž ena onemoć a, ž ena umre - a onda otkrijete da
to nije sve - o ne, ni izdaleka. A to otkrijete kad zateknete ž enu, koja je
napisala neke od najboljih stihova u svojoj generaciji, kako lež i u lokvi
vlastite piš ać ke, vriš teć i na unuku da uč ini da bol prestane - neka bol
prestane, o madre de Cristo, neka bol prestane. I vidite prethodno
glatku podlakticu uvrnutu kao krpa za sudove i čujete kako je
pesnikinja naziva pizdom, a zatim leleče da želi da umre kako bi bol
prestao.
Mož ete li vi da kaž ete suprugu da ste i dalje bili bunovni, i sleđeni
od straha, i da ć e, š ta god da uradite, biti pogreš no? Mož ete li mu reć i
da vam je, dok ste pokuš avali da je pomerite, izgrebala lice i zaurlala
kao pregaž eni pas na ulici? Mož ete li da objasniti k^kav je bio oseć aj
ostaviti voljenu baku da lež i na podu dok zovete hitnu pomoć , a zatim
sedite pored nje i čekate, terajući je da na slamčicu pije oksikodon
rastopljen u čaši vode? Kako kola hitne pomoći nisu dolazila, i nisu
dolazila, a vi ste mislili na onu pesmu Gordona Lajtfuta, The Wreck of
the „Edmund Fitzgerald“, onu koja pita da li iko zna kuda odlazi ljubav

božja kad talasi minute pretvore u sate? Talasi su se kotrljali preko
momo i to su bili talasi bola, a ona se davila. A talasi nisu prestajali da
se valjaju.

Kada je ponovo počela da vrišti, Lusi ju je obuhvatila obema
rukama i podigla na krevet, trapavo, u zahvatu za koji je znala da ć e
danima osećati u ramenima i donjem delu leđa, ako ne i nedeljama.
Zapuš ivš i uš i na njene krike - Spusti me, ubijaš me! - Lusi je č uč nula i
naslonila se na zid, pramenova slepljenih na obrazima, dok je momo
plakala i stezala užasno deformisanu ruku, i pitala zašto ju je toliko
povredila i zašto joj se ovo dešava.

Kola hitne pomoći konačno su stigla, a čovek je - Lusi nije znala
njegovo ime, ali ga je blagoslovila u svojim konfuznim molitvama -
dao momo injekciju koja ju je smesta uspavala. Možeš li da kažete
svom mužu kako ste poželeli tad da je ta injekcija ubije?

„Bilo je prilično grozno“, beše sve što mu je kazala. „Tako mi je
drago što Abra nije došla ovog vikenda."

„Htela je, ali je imala mnogo domaćih zadataka, i rekla je da je juče
morala da ide u biblioteku. Mora da je posredi bilo nešto važno, jer
znaš kako me obično gnjavi da je pustim da ide na fudbalsku
utakmicu." Blebeće. Glupo. Ali - šta drugo može? „Lusi, tako mi je
prokleto žao što si morala sama da prolaziš kroz sve to."

„Samo... samo da si mogao da je č uješ kako vriš ti. Onda bi mož da
razumeo. Nikad viš e ne ž elim da č ujem da iko tako vriš ti. Uvek je bila
tako smirena... uvek bi zadržala bistru glavu kada su svi oko
pobrljavili..."

„Znam..."
„A zatim da bude svedena na ono što je bila sinoć. Jedine reći kojih
je mogla da se seti bile su pizda i sranje i jebote i meretrice i..."
„Zaboravi, dušo." Prestalo je šuštanje vode na spratu. Abri će biti
potrebno svega nekoliko trenutaka da se osuši i uskoči u nedeljnu
odeću; uskoro će sići u prizemlje, s neupasanom košuljom i
nezašniranim pertlama.
No, Lusi još nije bila spremna da zaboravi. „Seć am se pesme koju
je jedncjm napisala. Ne mogu da je citiram od reči do reči, ali je
počinjala otprilike ovako: Bog je enolog krhkih stvari i Svoj magloviti
izgled ukrašava ornamentima od naj inijeg stakla. Nekad sam mislila
da je to prilično lepa ideja za pesmu Končete Rejnolds, bezmalo

slatka."
A evo je i njegova Aba-Du - njihova Aba-Du - kože ružičaste od

tuširanja. „Je li sve u redu, tata?"
Dejvid je podigao ruku u gestu: sačekaj malo.
„Sada znam na š ta je zaista mislila, i nikad viš e neć u moć i ponovo

da pročitam tu pesmu."
„Abra je ovde, dušo", kazao je s lažno veselim glasom.
„Odlično. Moram da pričam s njom. Neću više vikati, ne brini, ali od

ovoga ne možemo da je zaštitimo."
„Mož da od najgoreg?", než no je upitao. Abra je stajala pored stola,

mokre kose upletene u par kika, usled čega je izgledala kao da
ponovo ima deset godina. Na licu je imala ozbiljan izraz.

„Mož da", slož ila se, „ali ne mogu ovo viš e da radim, Dejvi. Cak ni s
kućnom pomoćnicom. Mislila sam da mogu, ali ne mogu. U Frejžeru
postoji starački dom, tik malo dalje niz put. Sestra na prijemnom
odeljenju pričala mi je o njemu. Mislim da bolnice moraju da imaju
spisak tih ustanova baš za ovakvu vrstu situacija. Bilo kako bilo, mesto
se zove Dom Helen Rajvington. Pozvala sam ih pre nego što sam
pozvala tebe, a trenutno imaju jedno prazno mesto. Pretpostavljam da
je Bog sinoć gurnuo još jedan od svojih ornamenata s okvira kamina."

„Da li je Četa budna? Jesi li pričala o tome sa...“
„Osvestila se pre nekoliko sati, ali je bila bunovna. Prošlost i
sadašnjost su joj izmešane kao u salati."
Dok sam ja spavao kao top, pomisli Dejvid, oseć ajuć i griž u savesti.
Sanjajući o mojoj trivijalnoj knjizi.
„Kada joj se misli razbistre - a pretpostavljam da hoće - reći ću joj,
najnežnije što mogu, da odluka više nije na njoj. Vreme je za
profesionalnu negu u staračkom domu."
„Dobro." Kad Lusi nešto odluči - zaista odluči - najbolje je stati u
stranu i pustiti je da radi kako joj je volja.
„Tata? Da li je mama dobro? A momo?"
Abra je znala da njena majka jeste, a da prababa nije. Najveći deo
onoga što je Lusi ispričala svom suprugu javilo joj se dok se tuširala, a
šampon i suze slivali su joj se niz obraze. No, postala je dobra u
nameš tanju sreć nih izraza na lice sve dok joj neko naglas ne kaž e da
je vreme da namesti tuž an. Zapitala se da li je njen novi prijatelj Den
takođe kao klinac naučio to sa srećnim licem. Kladila se da jeste.

„Chia, mislim da Abi želi da priča s tobom."
Lusi je uzdahnula i rekla: „Daj mi je."
Dejvid je pružio slušalicu svojoj kćerki.

2U dva sata tog nedeljnog popodneva, Rouz Sešir je na vrata svoje
kuće na točkovima okačila znak: NE UZNEMIRAVAJTE ME OSIM
AKO NIJE APSOLUTNO NEOPHODNO. Naredni sati bili su pažljivo
unapred utvrđeni. Danas neće jesti nikakvu hranu i piće samo vodu.
Umesto jutarnje kafe, popila je sredstvo za povraćanje. Kada kucne
čas da potraži devojčin um, biće čista kao prazna čaša.

Bez telesnih funkcija da joj odvlač e paž nju, bić e sposobna da sazna
sve što joj je potrebno: devojčino ime, njenu tačnu lokaciju, koliko
toga zna, i - a to je bilo veoma važ no - s kim je sve razgovarala. Rouz
ć e nepomič no lež ati na svom brač nom krevetu u ertkruzeru od č etiri
po podne do deset uveč e, gledajuć i u plafon i meditirajuć i. Kad joj se
um isprazni kao i telo, uzeć e paru iz jednog od kanistera u skrivenoj
pregradi - biće joj dovoljan samo dašak - i još jednom će zavrteti svet
sve dok ne bude u devojčici, a devojčica u njoj. U jedan ujutru, po
vremenu Istočne obale, njena lovina će spavati snom pravednika, a
Rouz će moći natenane da pročešlja sadržaj njenog uma. Možda će
čak biti moguće da podmetne sugestiju: Doći će neki ljudi. Pomoći će ti.
Pođi s njima.

Međutim, kao što je onaj staromodni zemljoradnik pesnik Bobi
Berns istakao pre više od dve stotine godina, najbolji planovi miševa i
ljudi č esto pođu naopako. Jedva je poč ela da recituje fraze mantre za
opuštanje kad je naopakost zalupala na njena vrata.

„Odlazi!“, dreknula je. „Zar ne umeš da čitaš?“
„Rouz, Orah je sa mnom“, doviknu Vrana. „Mislim da ima ono što si
tražila, ali mu treba zeleno svetio, a tajming je tu pravi kurvin sin.“
Ležala je trenutak-dva duže, a zatim besno uzdahnula i ustala,
zgrabila majicu kratkih rukava iz Sajdvajndera (POLJUBI ME NA
KROVU SVETA!) i navukla je preko glave. Donji deo joj je pao do
butina. Otvorila je vrata. „Bolje da ovo bude bitno. “
„Možemo da se vratimo kasnije“, reče Orah. On je bio sićušni
č oveč uljak sa ć elom na temenu i obrubom oš tre kovrdž ave kose iznad
vrhova ušiju. U šaci je držao list hartije.

„Ne, samo budite brzi.“
Seli su za sto u kombinovanoj kuhinji/dnevnoj sobi. Rouz je uzela
papir iz Orahove ruke i letimično ga pogledala. Bila je to neka vrsta
komplikovanog hemijskog dijagrama ispunjenog heksagonima. Ništa
joj nije značio. „Šta je ovo?“
„Snažan sedativ“, reče Orah. „Nov je, i čist je. Džimi je dobio taj
dijagram od jednog od naših ljudi u Agenciji za nacionalnu
bezbednost. Uspavaće je, bez ikakvog rizika od predoziranja."
„To može biti baš ono što nam je potrebno." Znala je da zvuči
mrzovoljno. „Ali zar nije moglo da sačeka do sutra?“
„Žao mi je, žao mi je“, reče krotko Orah.
„Meni nije“, reče Vrana. „Ako želiš da munjevito kreneš na tu
devojku i uhvatiš je bez problema, ne samo da moram da se postaram
da dobijemo malo ovoga, već i da sredim da ga pošalju u jedan od
naših poštanskih sandučića.“ Pravi čvor je imao na stotine poštanskih
fahova širom Amerike, većinu u Mejl bokses etc. i raznim kurirskim
službama. Koriščenje poštanskih fahova značilo je planiranje danima
unapred, jer su uvek putovali u svojim kućama na točkovima. Clanovi
Pravog čvora bi pre prerezali sebi grkljane nego da putuju javnim
prevozom. Privatni letovi dolazili su u obzir, ali bili su neprijatni; svi
su patili od visinske bolesti. Orah je verovao da to ima nekakve veze s
njihovim nervnim sistemima, koji su se radikalno razlikovali od
nervnih sistema geaka. Rouzina briga bila je i određeni nervni sistem
koji se inansirao novcem poreskih obveznika. Veoma nervozni
sistem. Agencija za nacionalnu bezbednost je od 11. septembra veoma
pomno nadzirala čak i privatne letove, a prvo pravilo opstanka Pravog
čvora bilo je da nikad ne privlači neželjenu pažnju.
Zahvaljujući sistemu međudržavnih auto-puteva, kuće na
točkovima su oduvek dobro služile toj svrsi, a poslužiće i ovaj put.
Mala juriš na jedinica, s novim vozač ima koji se smenjuju za volanom
na svakih šest sati, mogla ih je prebaciti od Sajdvajndera do severnog
dela Nove Engleske za manje od trideset sati.
„U redu“, kazala je smireno. „Sta imamo duž auto-puta 1-80 u
Apstejt Njujorku ili Masačusetsu?“ .
Vrana nije oklevao ili zamuckivao, niti joj je rekao da će morati
najpre da proveri. „Poš tansku služ bu EZ u Sterbridž u, Savezna Drž ava
Masačusets.“

Kucnula je prstima po listu papira s nerazumljivim hemijskim
simbolima, koji je Orah držao u ruci. „Neka ovo pošalju tamo.
Upotrebi najmanje tri posrednika kako bismo imali mogućnost
potpunog poricanja ukoliko nešto krene po zlu. Neka paket malo
putuje tamo-amo.“

„Imamo li toliko vremena?", upita je Vrana.
„Ne vidim zašto ne bismo imali“, reče Rouz - opaska koja će je
kasnije bukvalno opsedati. „Pošalji ga na Jug, a zatim na Srednji zapad,
a onda u Novu Englesku. Samo neka stigne u Sterbridž do četvrtka.
Upotrebi Ekspres mejl, a ne Fedeks ili UPS."
„Mogu to da učinim", reče Vrana. Bez oklevanja.
Zatim je obratila paž nju na lekara Pravog č vora. „Bolje bi ti bilo da
si u pravu, Oraše. Ako je predoziraš umesto da je samo uspavaš,
postaraću se da budeš prvi član Pravog koji je poslat u izgnanstvo još
od Liti Big Horna."
Orah je malo prebledeo. Odlično. Nije stvarno nameravala ikoga
da progna, ali joj je i dalje bilo mrsko što su je prekinuli.
„Dobavićemo drogu u Sterbridž, a Orah će znati kako da je
upotrebi", reče Vrana. „Nema problema."
„Nema ničega jednostavnijeg? Nečega što možemo da nabavimo i
ovde?"
Orah reče: „Ne ako želiš da budeš sigurna da nam klinka neće
prirediti isto što i Majklu Džeksonu. Ova stvar je bezbedna, a brzo
udara u glavu. Ako je onoliko moć na koliko misliš da jeste, brzina ć e
biti važ..."
„Dobro, dobro, kapiram! Jesmo li završili?"
„Samo još nešto", reče Orah. „Pretpostavljam da bi moglo da
sačeka, ali..."
Pogledala je kroz prozor i, bestraga mu glava, ka njima je išao
Dž imi Cifra, ž ureć i preko parkinga pored Lož e Vidikovac sa još jednim
listom hartije u šaci. Zašto je na vrata uopšte okačila znak NE
UZNEMIRAVAJ? Trebalo je da okači DOĐITE SVI! .
Skupila je svu razdraženost, strpala je u džak, uskladištila ga u
pozadini uma, a zatim se hrabro nasmešila. „Šta je bilo?"
„Dedica Flik“, reče joj Vrana, „više nema kontrolu nad svojim
crevima."
„Nema kontrolu nad njima već dvadeset godina", reče Rouz. „Neće

da nosi pelene, a ja ne mogu da ga nateram. Niko na svetu ne mož e da
ga natera."

„Ovo je drugačije", reče Orah. „Jedva može da ustane iz kreveta.
Baba i Crnooka Suzi staraju se o njemu najbolje što mogu, ali njegova
kuća na točkovima bazdi kao...“

„Oporaviće se. Nahranićemo ga s malo pare." No, nije joj se svideo
izraz na Orahovom licu. Tomi Teretnjak preminuo je dve godine
ranije, a po načinu na koji je Pravi čvor merio vreme, to je ko da je
bilo pre dve nedelje. A sad Dedica Flik?

„Um mu se slama", reče bez uvijanja Vrana. „A...“ Pogledao je u
Oraha.

„Peti se jutros brinula o njemu, i kaž e da misli da ga je videla kako
ciklira."

„Mislireč e Rouz. Nije ž elela da poveruje u to. „Da li je neko drugi to
video? Baba? Suzi?"

„Ne.“
Slegla je ramenima, kao da kaž e: eto vam ga. Dž imi je pokucao pre
nego što su mogli dodatno da porazgovaraju o tome, a ovog puta joj je
bilo drago zbog prekida.
„Uđi!"
Džimi je provirio unutra. „Sigurno?"
„Da! Zašto ne dovedeš plesnu trupu Rokets i marširajući orkestar
UCLA, kad si već kod toga? Dovraga, samo sam pokušavala da stvorim
štimung za meditaciju nakon što sam provela nekoliko prijatnih sati
bljujući sve iz želuca!"
Vrana joj je uputio pogled blagog prekora, a mož da ga je i zasluž ila
- verovatno ga je zasluživala, ovi ljudi su samo obavljali poslove
Pravog čvora, kao što je i tražila od njih - ali ako se Vrana ikada
uzdigne do kapetanske fotelje, razumeće. Nikad nema ni tren
privatnosti, osim ukoliko im ne zapreti smrću. A neretko čak ni tada.
„Imam neš to š to ć eš ž eleti da vidiš ", reč e joj Dž imi. „A buduć i da su
Vrana i Orah već ovde, mislio sam..."
„Znam šta si mislio. Šta je bilo?"
„Na internetu sam lovio vesti o ta dva grada - Frajburgu i Anistonu.
Našao sam ovo u Junion lideru od prošlog četvrtka. Možda nije ništa
bitno."
Uzela je list papira. Glavna vest bavila se gašenjem fudbalskog

programa neke male beznač ajne š kole zbog rezanja budž eta. Ispod se
nalazila kraća vest, koju je Džimi zaokružio.

* * *

DŽEPNI ZEMLJOTRES U ANISTONU

Koliko zemljotres može da bude mali? Prilično mali, ako je
verovati žiteljima Ričland korta, kratkog ćorsokaka u
Anistonu, koji se završava na reci Sako. U utorak uveče,
nekoliko ljudi iz ulice prijavilo je podrhtavanje tla koje je
uzdrmalo prozore, zatreslo podove i porušilo staklene
predmete s polica. Dejn Borland, penzioner koji ž ivi na kraju
ulice, pokazao je pukotinu na svom nedavno asfaltiranom
prilaznom putu. „Ako hoćete dokaz, evo ga“, kazao je.

Iako Geološki zavod u Vrentamu u Masačusetsu saopštava
da prošlog utorka predveče u Novoj Engleskoj nije bilo
zemljotresa, Met i Kesi Renfru su iskoristili priliku da prirede
„zemljotres-zabavu“, kojoj je prisustvovala većina komšija.

Endru Sitenfeld iz Geološ kog zavoda kaž e da je drhtanje tla
koje su osetili stanari ulice Ričland kort moglo da bude i nalet
vode kroz kanalizacioni sistem, ili možda vojni avion koji
probija zvučni zid. Kada su te sugestije prenete gospodinu
Renfruu, veselo se nasmejao. „To je bio zemljotres. A stvarno
nema loš ih strana. Steta je beznač ajna, i - hej - sjajno smo se
zabavili."

(Endru Guld)

Rouz je dvaput proč itala č lanak, a zatim podigla pogled, zaž arenih
očiju. „Odličan ulov, Džimi."

Nacerio se. „Hvala. Onda neću više da vam smetam."
„Povedi Oraha sa sobom, mora da proveri Dedicu. Vrano, ostani
još koji minut."
Kada su otišli, zatvorio je vrata. „Misliš da je taj zemljotres u Nju
Hempširu izazvala naša devojčica?"
„Da. Nisam sto posto sigurna, ali u najmanju ruku osamdeset
odsto. A to što imam mesto na koje mogu da se usredsredim - ne samo

grad već i ulicu - vraš ki ć e mi olakš ati posao kada več eras krenem u
potragu za njom."

„Ako uspeš da joj ubaciš pođi s nama crva u glavu, Rouzi, možda
nećemo morati ni da je drogiramo."

Nasmešila se, ponovo razmišljajući o tome da Vrana nema blage
veze koliko je ta klinka posebna. A kasnije će pomisliti: Nisam ni ja.
Samo sam mislila da imam. „Nema zakona protiv nadanja,
pretpostavljam. Ali kad je uhvatimo, biće nam potrebno nešto
prefinjenije od sedativa, pa neka je i izuzetno efektivan.

Trebaće nam neka čudesna droga koja će je držati mirnom i
kooperativnom sve dok ne zaključi da joj je u najboljem interesu da
dobrovoljno sarađuje."

„Hoćeš li krenuti s nama kad pođemo da je uhvatimo?"
Rouz je to i nameravala, ali je sad oklevala, imajući Dedicu Flika
na umu. „Nisam sigurna."
Bez pitanja se - što je cenila - okrenuo ka vratima. „Pobrinuću se
da te ne uznemiravaju ponovo."
„Odlično. I postaraj se da Orah detaljno pregleda Dedicu - od glave
do pete. A ako stvarno ciklira, hoću to da znam sutra, kad izađem iz
purde." 13 Otvorila je sef ispod poda i izvadila jedan kanister. „I daj mu
ono što je ostalo u ovom."
Vrana je bio šokiran. „Sve to? Rouz, ako ciklira, onda nema svrhe."
„Daj mu. Imali smo plodnu godinu, kao što mi je to nekoliko vas
predočilo u poslednje vreme. Možemo sebi da priuštimo malo
rasipništva. Osim toga, Pravi čvor ima samo jednog Dedicu. Seća se
vremena kada su Evropljani obožavali drveće umesto tajmšer
apartmana. Ne smemo ga izgubiti ako to mož emo da spreč imo. Nismo
mi divljaci."
„Geaci se možda ne bi složili s tobom."
„Zato su geaci. A sad se gubi odavde."

3Posle Praznika rada, Malengrad se nedelj om zatvarao u tri po
podne. Ovog popodneva, u petnaest do š est, tri dž ina su sedela na
klupicama nadomak završetka Kranmorske avenije, nadvisujući
malengradsku apoteku i malengradski Mjuzikboks teatar (u koji ste,
tokom turističke sezone, mogli da zavirite i vidite kako se majušni

isečci iz ilmova prikazuju na majušnom platnu). Džon Dalton došao je
na sastanak noseći kačket Red soksa, koji je stavio na glavu male
statue Helen Rajvington, postavljene ispred male zgrade sudnice.
„Siguran sam da je bila fan", kazao je. „Ovde su svi fanovi. Niko ne gaji
poštovanje prema Jenkijima osim izgnanika poput mene. Sta mogu da
uradim za tebe, Dene? Zbog ovoga propuštam večeru s porodicom.
Moja supruga je puna razumevanja, ali njeno strpljenje ima granice."

„Sta bi mislila o tome da provedeš nekoliko dana sa mnom u
Ajovi?“, upitao ga je Den. „Strogo o mom troš ku, naravno. Moram da
odem u posetu dvanaestog koraka ujaku koji se ubija pićem i
kokainom. Porodica me preklinje da nešto preduzmem, a to ne mogu
sam da učinim."

Anonimni alkoholičari nisu imali pravila, samo mnoštvo tradicija
(koje su, u stvari, bile pravila). Jedna od najgvozdenijih bila je da niko
nikad ne ide sam u posetu dvanaestog koraka aktivnom alkoholičaru,
osim ukoliko dotični alkos nije bezbedno zatvoren u nekoj bolnici,
klinici za odvikavanje ili lokalnoj ludnici. Ako odete sami, postoji
velika šansa da mu parirate pićem na piće, crtom na crtu. „Zavisnost“,
voleo je da kaže Kejsi Kingsli, „jeste dar koji nastavlja da poklanja."

Den je pogledao u Bilija Frimana i nasmešio se. „Imaš nešto da
kažeš? Samo napred, ne ustručavaj se."

„Mislim da nemaš ujaka. Nisam siguran da uopšte imaš i dalje
rođake."

„To je to? Samo nisi siguran?"
„Pa... nikad ne pričaš o njima."
„Mnogi ljudi imaju porodice i nikad ne prič aju o njima. Ali ti znaš
da ja nemam nikoga, zar ne, Bili?"
Bili mu nije odgovorio, ali je izgledao kao da mu je nelagodno.
„Deni, ne mogu da idem u Ajovu", reč e Dž on. „Prebukiran sam sve
do vikenda."
Den je i dalje bio fokusiran na Bilija. Sada je stavio ruku u džep,
uzeo nešto i ispružio stegnutu pesnicu. „Šta imam u ruci?"
Biliju je bilo nelagodno. Bacio je ovlaš an pogled na Dž ona, ali tamo
nije video nikakvu pomoć, a potom ponovo pogledao u Dena.
„Dž on zna š ta sam", reč e mu Den. „Jedared sam mu pomogao, a on
zna da sam pomagao još nekima u programu. Ovde si među
prijateljima."

Bili je razmislio o tome, a zatim rekao: „Možda novčić, ali mislim
da je pre jedna od onih AA medalja, one što vam daju kad izgurate još
jednu godinu bez pića."

„Koja je ovo godina?"
Bili je oklevao gledajući u Denovu stisnutu pesnicu.
„Dozvoli mi da ti pomognem", reč e mu Dž on. „Trezan je od proleć a
2001, što znači da, ako nosi medaljon sa sobom, verovatno je
dvanaesta godina."
„Ima smisla, ali nije." Bili se sada koncentrisao, a dve vertikalne
linije su mu se usekle na čelu tik iznad očiju. „Mislim da je možda...
sedma?"
Den je otvorio šaku. Medaljon je na sebi imao veliki rimski broj VI.
„O, jebote", reče Bili. „Obično sam dobar u pogađanju."
„Bio si dovoljno blizu", reče mu Den. „A to nije pogađanje, već
isijavanje."
Bili je izvadio paklicu cigareta, pogledao u lekara koji je sedeo na
klupi pored njega, a zatim je vratio natrag u džep. „Ako ti tako kažeš."
„Dozvoli mi da ti kažem nešto o tebi, Bili. Kada si bio mali, bio si
sjajan u pogađanju. Znao si kada ti je majka dobro raspolož ena, i tako
si od nje mogao da iskamčiš dodatnih dolar-dva. Znao si kada ti je tata
u lošem raspoloženju, i sklanjao si mu se sa puta."
„I te kako sam znao koje noći bi kukanje što moramo da jedemo
ostatke od jučerašnjeg goveđeg pečenja bila prokleto loša ideja", reče
Bili.
„Jesi li se kockao?"
„Konjske trke u Sejlemu. Zaradio sam koji svež anj. Međutim, onda
sam, kad sam imao dvaes’ pet ili tu negde, izgubio dar da izaberem
pobednike. Bilo je meseci kad sam morao da molim gazdaricu da mi
produž i rok za plać anje kirije, a to me je ubrzo izleč ilo od klađenja na
konje.“
„Da, talenat bledi kako ljudi stare, ali još imaš pokoju iskru."
„Ti imaš više“, reče mu Bili bez ustručavanja.
„Ovo je stvarno, zar ne?“, upita Džon.
„Ove nedelje imaš samo jedan zakazani pregled za koji misliš da ga
ne smeš propustiti ili odlož iti“, reč e Den. „Devojč ica s rakom trbuš ne
duplje. Zove se Felisiti...“
„Frederika“, reče Džon. „Frederika Bimel. Ona je u bolnici

Merimak Vali. Treba da se konsultujem s njenim onkologom i
roditeljima.“

„U nedelju ujutru.“
„Jah. U nedelju ujutru.“ Zapanjeno je pogledao u Dena. „Isuse! Isuse
Hriste! Šta si to... nisam imao pojma da toga ima toliko mnogo!“
„Vratićemo se iz Ajove do četvrtka. Do petka najkasnije.“
Osim ako nas ne uhapse, pomislio je. U tom slučaju ćemo ostati
malko duže. Pogledao je u Bilija da vidi da li je Bili pokupio tu ne baš
ohrabrujuću misao. Nije bilo nikakvog znaka da jeste.
„O čemu je ovde reč?“
„O još jednoj tvojoj pacijentkinji. Abri Stoun. Ona je poput Bilija i
mene, ali ti to već znaš. Samo što je mnogo, mnogo, mnogo moćnija. Ja
imam mnogo više od Bilija, ali u poređenju s njom izgledam kao
vidovnjak na seoskom vašaru.“
„Gospode, kašike?“
Denu je bila potrebna sekunda, a onda se setio. „Okačila ih je na
tavanicu.“
Dž on se zabuljio u njega, razrogač enih oč iju. „Proč itao si to u mom
umu?“
„Malo je više ovozemaljsko od toga, plašim se. Rekla mi je.“
„Kada? Kada?“
„Doći ćemo i do toga, ali ne još. Najpre, hajde da probamo malo
autentič nog č itanja misli.“ Uhvatio je Dž ona za ruku. To je pomagalo;
izički dodir je skoro uvek pomagao. „Njeni roditelji došli su da se vide
s tobom kada je imala dve-tri godine. Ili je to mož da bila njena tetka ili
prababa. Brinuli su se za nju i pre nego što je ukrasila kuhinju
escajgom, jer su se u kući dešavali svakojaki čudni fenomeni. Desilo se
nešto s klavirom... Bili, pomozi mi s ovim.“
Bili je uhvatio Džonovu slobodnu šaku. Den je uhvatio Bilijevu,
napravivši krug. Malena spiritualistička seansa u Malengradu.
„Bitlsi“, reče Bili. „Samo na klaviru, a ne na gitari. To.. ne znam.
Neko vreme ih je izluđivalo.“
Džon je zurio u njega.
„Slušaj“, reče Den. „Imaš njenu dozvolu da pričaš. Ona želi da to
uradiš. Veruj mi, Džone!“
Džon Dalton je razmišljao skoro pun minut. Onda im je sve
ispričao, s jednim izuzetkom.

Priča o Simpsonovima na svim programima jednostavno je bila
isuviše uvrnuta.

4Kada je završio, Džon je postavio očigledno pitanje: kako Den
poznaje Abru Stoun?
Den je iz zadnjeg džepa izvukao malu pohabanu beležnicu. Na
naslovnoj strani je stajala fotogra ija talasa koji udaraju u stene i
geslo: NIJEDNO VELIKO DELO NIJE STVORENO PREKO NOĆI.

„Imao si običaj da to nosiš sa sobom, zar ne?“, upita ga Džon.
„Da. Znaš da je Kejsi K. moj mentor, jelda?"
Džon je zakolutao očima. „Ko bi to zaboravio kada svaki put kad
otvoriš usta na sastanku, počneš rečima: Moj mentor Kejsi K. kaže...“
„Džone, niko ne voli pametnjakoviće."
„Moja žena voli", kazao je. „Jer sam pametnjaković pastuv."
Den je uzdahnuo. „Pogledaj u knjižicu."
Džon je prelistao nekoliko stranica. „Ovo su sastanci. Od 2001."
„Kejsi mi je rekao da moram da budem na devedeset od devedeset
i da vodim evidenciju. Pogledaj osmi po redu."
Džon ga je pronašao. Metodistička crkva u Frejžeru. Sastanak na
koji nije često išao, ali je znao za njega. Ispod zapisa, napisana
preciznim velikim slovima, stajalo je ime ABRA.
Džon je s nevericom pogledao u Dena. „Stupila je u kontakt s
tobom kad je imala dva meseca?"
„Tik ispod toga videćeš moj sledeći sastanak", reče mu Den, „što
znači da nisam mogao da dodam njeno ime kasnije samo da te
impresioniram. Osim ako nisam krivotvorio čitavu knjižicu, a u
programu ima dosta ljudi koji će se setiti da su me videli s njom."
„Uključujući i mene", reče Džon.
„Aha, uključ ujuć i i tebe. U tim danima, uvek sam drž ao tu knjiž icu
u jednoj i šolju kafe u drugoj ruci. To su mi bili prelazni predmeti.
Tada nisam znao ko je ona, a i nije me bilo mnogo briga. To je bio
samo jedan od onih nasumičnih dodira. Baš kao dete u kolevci, koje
pruži ruku i pipne te po nosu."
„Zatim, dve-tri godine kasnije, napisala je reč na tabli koju drž im u
sobi. Reč je bila „zdravo". Ostala je sa mnom u kontaktu posle toga,
povremeno. Cak nisam siguran ni da je bila svesna da to radi. Ali ja

sam bio tamo. Kad joj je zatrebala pomoć, ja sam bio osoba koju je
znala i kojoj se obratila."

„Kakva vrsta pomoć i joj je zatrebala? U kakvoj je to nevolji?" Dž on
se okrenuo ka Biliju. „Da li ti znaš?“

Bili je odmahnuo glavom. „Nikad nisam č uo za nju, a skoro nikad
ne idem u Aniston."

„Ko je rekao da Abra živi u Anistonu?“
Bili je uperio palac u Dena. „On. Zar ne?“
Dž on se okrenuo ka Denu. „U redu. Recimo da sam ubeđen. Hajde
da čujemo celu priču."
Den im je isprič ao za Abrin koš mar o bejzbol deč aku. Oblike koji
drž e baterijske lampe uperene u njega. Zenu s nož em, koja je olizala
dečakovu krv s dlanova. Rekao im je kako je, mnogo kasnije, Abra
naletela na dečakovu fotografiju u Potrošaču.
„A kako je to mogla da uradi? Zato što je klinac koga su ubili bio
još jedan od tih isijavača?"
„Prilično sam siguran da se tako dogodio početni kontakt. Mora da
je posegnuo ka nekome, bilo kome, kad su počeli da ga muče - Abra
ne sumnja da su to radili - a to je stvorilo vezu."
„Vezu koja se nastavila čak i nakon što je taj Bred Trevor umro?"
„Mislim da je njena poznija tačka kontakta bilo nešto što je taj
klinac Trevor posedovao - njegova rukavica za bejzbol. A Abra je
mogla da se povež e s ubicama jer ju je jedan od njih navukao na ruku.
Ona nema pojma kako to radi, a nemam ni ja. Sve što zasigurno znam
jeste to da je izuzetno moćna."
„Kao i ti.“
„Evo u čemu je stvar“, reče Den. „Te ljude - ako su uopšte ljudi -
predvodi žena koja je izvršila ubistvo. Kada je Abra ugledala fotku
Breda Trevora na stranici s nestalom decom u lokalnim novinama,
uš la je u glavu te ž ene. A ž ena je uš la u Abrinu. Nekoliko sekundi, obe
su gledale kroz oči one druge." Podigao je ruke, stegnuo šake u
pesnice a zatim ih zarotirao. „Okret i zaokret. Abra misli da ć e mož da
doći po nju, a i ja mislim. Jer je Abra za njih opasna."
„Ali to nije sve, jelda?“, upita ga Bili.
Den ga je pogledao, čekajući.
„Ljudi koji mogu da rade to isijavanje imaju nešto, zar ne? Nešto
što ti ljudi žele. Nešto što mogu da dobiju samo ubijanjem."

„Da."
Džon upita: „Zna li ta žena gde Abra živi?"
„Abra misli da ne zna, ali moraš da imaš na umu da ona ima samo
trinaest godina. Možda greši."
„Da li zna gde se ta žena nalazi?"
„Sve što zna jeste to da je, kada se odigrao taj kontakt - to
uzajamno viđenje - žena bila u Semovoj samoposluzi. To je smešta
negde na zapad, ali Semove samoposluge postoje u najmanje devet
saveznih država."
„Uključujući i Ajovu?"
Den je zavrteo glavom.
„U tom slučaju, ne vidim šta možemo postići odlaskom tamo.“
„Možemo da uzmemo rukavicu", reče Den. „Abra misli da, ako
dodirne rukavicu, mož e da se povež e s č ovekom koji ju je neko vreme
nosio na ruci. Zove ga Beri Žutić."
Džon je sedeo pognute glave razmišljajući. Den ga je pustio da
razmišlja.
„Dobro", reče napokon Džon. „Ovo je suludo, ali verujem ti.
Imajući na umu ono što znam o Abrinoj istoriji i s obzirom na
sopstveno iskustvo s tobom, zapravo je teško ne verovati. Ali ako ta
ž ena ne zna gde je Abra, zar mož da ne bi bilo mudrije ne raditi niš ta?
Ne dirati lava koji spava i tako to?"
„Mislim da ovaj lav ne spava", reče Den. „Ti
(šuplji đavoli)
frikovi žele je iz istog razloga kao i tog klinca Trevora - siguran
sam da je Bili u pravu što se toga tiče. Takođe, znaju da Abra
predstavlja opasnost po njih. Da to izložim terminima AA, ona ima
moć da skrši njihovu anonimnost. A oni možda imaju sredstva o
kojima možemo samo da nagađamo. Da li bi želeo da neki od tvojih
pacijenata živi u strahu, iz meseca u mesec, a možda i iz godine u
godinu, uvek očekujući da se pojavi neka vrsta paranormalne
porodice Menson i ugrabi ih sa ulice?"
„Naravno da ne."
„Ti govnari žive hraneći se decom kao što je ona. Na deci kakvo
sam i ja bio. Na klincima sa isijavanjem." Turobno se zagledao u lice
Džona Daltona. „Ako je to istina, neko ih mora zaustaviti.".
Bili je upitao: „Ako ja ne idem u Ajovu, šta onda treba da radim?"

„Hajde ovako", reče Den. „Tokom naredne nedelje ćeš se veoma
dobro upoznati s Anistonom. Staviše, ako ti Kejsi da nekoliko
slobodnih dana, odsešćeš u tamošnjem motelu."

5Rouz je najzad uš la u stanje meditacije koje je traž ila. Najtež e joj
je bilo da batali svoju zabrinutost za Dedicu Flika, ali je
naposletku i to uspela da ostavi iza sebe. Da se izdigne iznad toga.
Jezdila je unutar sebe, iznova i iznova ponavljajući stare fraze -
sabbatha hanti i lodsam hanti i cahanna risone hanti, dok su joj se
usne jedva micale. Bilo je prerano da potraži problematičnu devojčicu,
ali pošto su je sad ostavili na miru, a svet je bio tih, kako spolja, tako i
iznutra, nigde se nije žurila. Meditacija, koja je sama sebi svrha, u
stvari je veoma prijatna. Nastavila je da prikuplja svoje alate i fokusira
koncentraciju, radeći sporo i metodično.

Sabbatha hanti, lodsam hanti, cahanna risone hanti. reči koje su
bile stare još u vreme kad je Pravi čvor putovao Evropom u zaprežnim
kolima, prodajuć i treset i drangulije. Verovatno su bile stare još kada
je Vavilon bio mlad. Devojka je moćna, ali je Pravi čvor svemoćan, a
Rouz nije očekivala nikakav pravi problem. Devojčica će spavati, a
Rouz će se šunjati, skupljati informacije i podmetati sugestije poput
malih nagaznih mina. Ne samo jednog crva, već čitavo gnezdo.
Devojka će neke možda primetiti i onesposobiti.

Ali neće moći sve.

6Abra je pričala preko telefona s majkom skoro četrdeset pet
minuta te noć i nakon š to je završ ila domać i zadatak. Razgovor je
imao dva nivoa. Na gornjem, prič ale su o tome kako je Abra provela
dan, o sledećoj školskoj nedelji i kostimu za predstojeći ples za Noč
veštica; diskutovale su o tekućim planovima da se momo premesti na
sever u starački dom u Frejžeru (o kome je Abra još uvek mislila kao o
„stranačkom" domu); Lusi je obavestila kćer o trenutnom stanju
njihove momo, rekavši da je „zapravo prilično dobro, uzevši sve u
obzir".

Na drugom nivou, Abra je slušala Lusinu zanovetajuću zabrinutost
da je nekako izneverila svoju baku, i istinu o Cetinom zdravstvenom
stanju: uplašenu, zbunjenu, izmučenu bolom. Pokušala je da pošalje

majci uteš ne misli - sve je u redu, mama i volimo te, mama i dala si sve
od sebe, onoliko koliko si mogla. Volela bi da veruje da su neke od tih
misli stigle na odredište, ali nije bila sigurna u to. Imala je mnogo
talenata - istovremeno i čudesnih i strašnih - ali menjanje emotivne
temperature neke druge osobe nikada nije bilo jedan od njih.

Da li bi Den to mogao? Mislila je da možda bi. Mislila je da
upotrebljava taj deo isijavanja da pomogne ljudima u stranačkom
domu. Ako bi stvarno to mogao da uradi, mož da ć e pomoć i momo kad
stigne tamo. To bi bilo dobro.

Sišla je u prizemlje odevena u ružičastu flanelsku pidžamu, koju joj
je momo poklonila za proš li Bož ić . Njen otac je gledao utakmicu Red
soksa i pio čašu piva. Poljubila ga je u nos (uvek je govorio da to mrzi,
ali je znala da ipak voli) i kazala mu da ide u krevet.

„La domaći zadatak est complete, mademoiselle?“
„Da, tata, a francuska reč za domaći je devoirs
„To je lepo znati, to je lepo znati. Kako ti je majka? Pitam zato što
sam pričao s njom nepunih devedeset sekundi pre nego što si mi otela
slušalicu."
„Dobro je." Znala je da je to istina, ali je takođe znala da je i dobro
relativan pojam. Krenula je ka hodniku, a zatim se okrenula. „Kazala
je da je momo kao stakleni ornament." Nije, ne naglas, ali je to mislila.
„Kaže da smo svi.“
Dejv je utišao TV. „Pa, pretpostavljam da je to istina, ali su neki od
nas sačinjeni od iznenađujuće tvrdog stakla. Upamti, tvoja momo je
bila gore na polici, zdrava i č itava, mnogo, mnogo godina. A sad dođi
ovamo, Aba-Du, i zagrli svog tatu. Ne znam da li ti je potreban zagrljaj,
ali meni svakako jeste."

7Dvadeset minuta kasnije, Abra je bila u krevetu, a noćna svetiljka
gospodina Vinija Pua, zaostatak iz najranijeg detinjstva, sijala je
na komodi. Posegla je ka Denu i našla ga u sobi za odmor, gde su bile
slagalice, č asopisi, sto za stoni tenis i veliki televizor na zidu. Igrao je
karte s nekoliko pacijenata stranačkog doma.

(jesi li pričao s doktor Džonom)
(i da prekosutra idemo u Ajovu)
Tu misao je propratila kratka slika starog dvokrilca. Unutra su

sedela dva čoveka sa staromodnim pilotskim kacigama, šalovima i
naočarima. Abra se nasmešila.

(ako ti donesemo)
Slika rukavice za hvatanje. Rukavica za bejzbol nije stvarno tako
izgledala, ali je znala šta pokušava da joj kaže.
(hoćeš li šiznuti)
(neću)
Bolje bi joj bilo. Držanje rukavice mrtvog dečaka biće vrlo
neprijatno iskustvo, ali moraće to da uradi.

8U sobi za odmor Rajvingtona 1, gospodin Bradok je zurio u Dena
sa onim pogledom monumentalne ali blago zbunjene
razdraž enosti koji samo izuzetno stari ljudi na granici senilnosti mogu
uspešno da nabace na lice. „Nameravaš li da baciš neku kartu, Deni, ili
ćeš samo da sediš tu i piljiš u ćošak sve dok se polarne ledene kape ne
istope?“

(laku noć, Abra)
(laku noć, Dene, kaži laku noć i Toniju od mene)
„Deni?" Gospodin Bradok je kucnuo otečenim zglavkom prsta po
stolu. „Deni Torense, javi se, Zemlja zove Denija Torensa, prijem?"
(nemoj da zaboraviš da namestiš alarm)
„Ku-ku, Deni", reče Kora Vilingam.
Den ih je pogledao. „Jesam li bacio nešto, ili je i dalje moj potez?"
Gospodin Bradok je zakolutao očima prema Kori; Kora je
zakolutala očima u odgovor.
„A moje kćeri misle da sam ja izlapela!" rekla je.

9Abra je podesila alarm na svom ajpedu jer sutra nije bio samo
školski dan, već i jedan od njenih dana za spremanje doručka -
kajgana s pečurkama, ljutim papričicama i sirom, to je bio plan. Ali to
nije bio alarm o kome je Den pričao. Zažmurila je i fokusirala se,
nabravš i veđe. Jedna ruka joj se iskrala ispod ć ebeta i poč ela da trlja
usne. Ono što je radila bilo je pipavo, ali možda će vredeti.

Alarmi su ini i korisni, ali ako žena sa šeširom dođe tražeći je,
zamka će biti možda još bolja.

Nakon pet minuta ili tako nešto, bore na njenom čelu su nestale, a