Dr Sleep - Stephen King

TREĆI DEO
PITANJA ŽIVOTA I SMRTI

TRINAESTO POGLAVLJE

KLAUD GAP

1Kurirska služba EZ nalazila se u tržnom centru pod vedrim
nebom, između Starbaksa i O’Rajlijevih auto-delova. Vrana je ušao
malo posle deset sati izjutra, pružio ličnu kartu s imenom Henrija
Rotmana, potpisao priznanicu za paket veličine kutije za cipele i
izašao noseći ga pod pazuhom. Uprkos klima-uređaju, vinebago je
prož imao zadah Berijeve bolesti, ali su se navikli na njega i skoro da
ga uopšte više nisu osećali. Na kutiji se nalazila povratna adresa
vodoinstalaterske kompanije u Flašingu, u Saveznoj Državi Njujork.
Ta kompanija stvarno postoji, ali nije imala udela u ovoj pošiljci.
Vrana, Zmijski Ujed i Džimi Cifra posmatrali su dok je Orah
švajcarskim vojničkim nožićem sekao lepljivu traku i otvarao kutiju.
Izvadio je svežanj pucketavog najlona za pakovanje, a zatim vatu.
Ispod toga, ušuškani u polistirensku penu, ležali su neobeležena
bočica puna tečnosti boje slame, osam špriceva, osam strelica i pištolj
za uspavljivanje.

„Bog te mazo, pa ovde ima dovoljno toga da se čitav razred pošalje
u Srednju zemlju", reče Džimi.

„Rouz gaji veliko poštovanje prema toj maloj chiquita", reče
Vrana. Izvadio je pištolj za uspavljivanje iz kolevke od polistirenske
pene, pregledao ga i vratio nazad na mesto. „I mi ćemo."

„Vrano!" Berijev glas bio je pridavljen i hrapav. „Odi vamo!"
Vrana je ostavio sadržaj kutije Orahu i prišao čoveku koji se
preznojavao na krevetu. Berija su sada prekrivale na stotine
jarkocrvenih tačkica, oči su mu se podbule i skoro sasvim zatvorile, a
kosa mu je bila mokra od znoja i slepljena na č elu. Oseć ao je vrelinu
groznice koja je isijavala iz njega, ali je Zutać bio kudikamo snažniji
od Dedice Flika. Još nije počeo da ciklira.
„Vi ste dobro?“, upitao ga je Beri. „Nemate groznicu? Nema
tačkica?“

„Dobro smo. Pusti sad nas, moraš da se odmaraš . Mož da da malo
odspavaš.“

„Spavaću kad umrem, ali još uvek nisam otegao papke.“ Berijeve
zakrvavljene oči su zablistale. „Hvatam njen signal."

I ne razmišljajući o tome šta radi, Vrana ga je zgrabio za ruku -
podsetio se da posle opere ruke vrelom vodom i sapunom, a zatim se
zapitao kakva je vajda od toga. Svi su udisali isti vazduh, svi su se
smenjivali pomaž uć i mu da ide u klonju. Njihove ruke bile su svuda po
njemu. „Znaš li koja od tri devojčice je naša meta? Jesi li joj saznao
ime?“

„Ne.“
„Zna li da dolazimo po nju?“
„Ne. Prestani da postavljaš pitanja i pusti me da ti kažem ono što
znam. Razmiš lja o Rouz, tako sam je naš ao, ali ne razmiš lja o njoj po
imenu, već kao o ž eni sa š eš irom i dugač kim zubom. Klinka se...“ Beri
je okrenuo glavu na stranu i nakaš ljao u vlaž nu maramicu. „Klinka se
plaši nje.“
„I treba", reče turobno Vrana. „Još nešto?"
„Sendviči sa šunkom. Tvrdo kuvana jaja."
Vrana je čekao.
„Još uvek nisam siguran, ali mislim... da planira piknik. Možda s
roditeljima. Idu na... voz igračku?" Beri se namrštio.
„Kakav voz igračku? Gde?"
„Ne znam. Dovedi me bliže i saznaću. Siguran sam da hoću."
Berijeva šaka se okrenula u Vraninoj i iznenada zgrčila dovoljno jako
da zaboli. „Možda bi mogla da mi pomogne, Dedi. Ako uspem da
izdrž im, a ti uspeš da je uhvatiš ... da je dovoljno povrediš da izdahne
malo pare... onda, možda..."
„Mož da", reč e Vrana, ali kada je spustio pogled, video je - samo na
tren - kosti unutar Berijevih zgrčenih prstiju.

2Abra je tog petka u školi bila neuobičajeno ćutljiva. Nikome od
nastavnika to nije bilo čudno, iako je obično bila živahna i
donekle brbljiva. Njen otac je tog jutra pozvao školsku medicinsku
sestru i zamolio je da prenese Abrinim nastavnicima poruku da budu
blagi prema njoj. Zelela je da ide u školu, ali su juče dobili loše vesti o

njenoj prababi. „Još uvek ih obrađuje", kazao je.
Sestra je kazala da razume i da će preneti poruku.
Abra se tog dana zapravo koncentrisala da bude na dva mesta

istovremeno. To je nalikovalo pokušaju da se istovremeno tapšete po
glavi i trljate stomak: isprva teško, ali ne previše kada jednom uđete u
štos.

Deo njenog uma treba da ostane u njenom telu, da odgovara na
povremena pitanja na č asovima (kao prekaljenu dizač icu ruke još od
prvog razreda, danas ju je nerviralo kada bi je prozvali da odgovara
iako je ruke držala uredno skrštene na klupi), razgovara s
prijateljicama za vreme ručka i pita trenera Renija može li da dobije
poštedu od izičkog vaspitanja i da umesto toga ode u biblioteku. „Boli
me stomak", rekla mu je, što je bilo srednjoškolska ženska šifra za
„dobila sam menstruaciju".

Bila je jednako ćutljiva u Eminoj kući posle škole, ali to nije bio
veliki problem. Ema je poticala iz porodice knjiških moljaca, a
trenutno je po treći put čitala Igre gladi. Gospodin Din je pokušao da
zapodene razgovor sa Abrom kada se vratio sa posla, ali kad je video
da mu odgovara jednosložnim rečima i da mu gospođa Din upućuje
onaj pogled pun upozorenja, odustao je i uronio u zadnji broj časopisa
Ekonomist.

Abra je bila neodređeno svesna da Ema odlaže knjigu u stranu i
pita je ž eli li da izađu u straž nje dvoriš te, ali je najveć i deo nje bio sa
Denom: gledajući kroz njegove oči, osećajući njegove ruke i stopala
na kontrolama malog vozića „Helen Rajvington", osećajući ukus
sendviča sa šunkom koji je pojeo i limunade s kojom ga je zalio. Kad je
Den pričao s njenim ocem, kroz njegova usta je zapravo govorila ona.
A doktor Dž on? On se vozio na samom kraju voza, i shodno tome nije
bilo doktora Dž ona. Samo njih dvoje u kabini, malo vezivanja između
oca i kćerke kao posledica loših vesti o momo.

Povremeno, misli bi joj odlutale ka ženi sa šeširom, onoj koja je
mučila bejzbol dečaka do smrti, a zatim olizala njegovu krv
deformisanim gladnim ustima. Abra to nije mogla da spreči, ali nije
bila sigurna da je to bitno. Ako je Berijev um dodiruje, njen strah od
Rouz ga neće iznenaditi, zar ne?

Palo joj je na pamet da možda ne bi mogla da obmane lokatora
Pravog čvora da je bio zdrav, ali je Beri bio izuzetno bolestan. Nije

znao da ona zna Rouzino ime. Nije mu čak palo na pamet ni da se
zapita zašto devojčica koja neće moći da polaže vozački ispit sve do
2015. godine vozi malengradski vozić kroz š ume zapadno od Frejž era.
Da jeste, verovatno bi pretpostavio da vozu nije ni potreban
mašinovođa.

Jer misli da je voz igračka.
„Škrabi?"
„Hmmm?" Okrenula se i pogledala u Emu, isprva nesigurna gde se
nalazi. Onda je uvidela da u rukama drži košarkašku loptu. Okej,
zadnje dvorište. Šutirale su na koš.
„Pitala sam te hoć eš li da igraš skrabl sa mnom i mojom mamom,
jer je ovo skroz dosadno."
„Ti pobeđuješ, zar ne?“
„Naravno! Dobila sam sve tri partije. Jesi li ti uopšte ovde?"
„Izvini, samo se brinem za momo. Skrabl mi zvuči dobro." Zvučalo
je sjajno, zapravo. Ema i njena majka bile su najsporiji igrači skrabla u
poznatom univerzumu i kenjale bi cigle kad bi neko predložio da
igraju sa ograničenim vremenom. To će joj dati dosta mogućnosti da
nastavi da minimalizuje svoje prisustvo na ovom mestu. Beri je bio
bolestan, ali ne i mrtav, i ako bi postao svestan činjenice da Abra
izvodi neku vrstu telepatskog trbuhozborstva, posledice bi mogle da
budu veoma loše. Možda bi prokljuvio gde se ona zaista nalazi.
Uskoro. Ubrzo će se susresti. Gospode, molim te neka sve prođe
dobro.
Dok je Ema raščišćavala sto u gostinskoj sobi u prizemlju, a
gospođa Din postavljala tablu za igranje, Abra je otišla u toalet. Nije
morala da piški, ali je prvo skoknula u dnevnu sobu i provirila kroz
prozor na erkeru. Bilijev kamionet bio je parkiran na drugoj strani
ulice. Video je pomeranje zavese i podigao palac. Abra mu je uzvratila
gest. Onda je mali deo. nje, deo koji je bio tu, otišao u kupatilo dok je
ostatak sedeo u kabini voza „Helen Rajvington“.
Poješćemo hranu, pokupiti đubre, gledati zalazak sunca, a onda
ćemo se vratiti.
(poješćemo hranu, pokupićemo đubre, gledaćemo zalazak sunca, a
onda)
U misli joj je provalilo nešto neprijatno i neočekivano, i dovoljno
snaž no da joj zabaci glavu unazad. Muš karac i dve ž ene. Muš karac je

imao orla na pleć ima, a obe ž ene tetovaž e na donjem delu leđa. Mogla
je da vidi tetovaže jer su imali seks pored bazena, dok je u pozadini
svirala glupava stara disko-muzika. Zene su se pretvarale da už ivaju,
kao bajagi stenjući od zadovoljstva. Na šta li je to, dovraga, naletela?

Sok od onoga što ti ljudi rade poremetio je njenu delikatnu
ravnotežu, i na trenutak je bila potpuno na jednom mestu, skroz tu.
Oprezno, pogledala je ponovo, i videla da su ljudi pored bazena skroz
zamagljeni. Nestvarni. Skoro ljudi-duhići. A zašto? Zato što je Beri i
sam skoro bio čovek-duhić i nije ga zanimalo da gleda ljude koji se
seksaju.

Ti ljudi nisu pored bazena, već na televiziji.
Da li je Beri Zutać znao da ga ona posmatra dok je gledao neki
stari porno- ilm? Njega i ostale? Nije bila sigurna, ali je mislila da ne
zna. Uzeli su tu mogućnost u obzir, doduše. O, da. Ako je bila tamo,
pokušavali su da je šokiraju i nateraju da ode, ili da otkrije svoje
prisustvo, ili i jedno i drugo.
„Abra?“, pozvala ju je Ema. „Spremne smo da igramo!“
Mi se već igramo, a naša igraje mnogo veća od skrabla.
Morala je da povrati ravnotežu, i to brzo. Zaboravi porno- ilm s
glupom disko-muzikom. Ona se nalazi u vozić u. Upravlja vozić em. To
je njena specijalna uživancija. Zabavlja se.
Poješćemo hranu, pokupićemo đubre, gledaćemo zalazak sunca, a
onda ćemo se vratiti. Plašim se žene sa šeširom, ali se ne plašim previše,
jer se ne vraćam kući, idem s tatom u Klaud Gap.
„Abra! Jesi li zaspala tamo gore?“
„Dolazim!“, uzviknula je. „Samo da operem ruke!“
S tatom sam. S tatom sam, i to je sve.
Gledajući svoj odraz u ogledalu, Abra je prošaputala: „Zadrži tu
misao.“

3Džimi Cifra sedeo je za volanom kad su se parkirali na
odmaralištu Breton Vudsa, koje je bilo prilično blizu Anistona,
gradiča gde je živela problematična devojčica. Samo što nije bila tamo.
Sudeć i prema Beriju, bila je u gradič u po imenu Frejž er, malo dalje na
jugoistoku. Na izletu sa svojim tatom. Trudeći se da se skloni s vidika.
To će joj baš mnogo pomoči.

Zmijski Ujed Endi ubacila je prvi disk u DVD plejer. Zvao se
Kenijeva pustolovina pored bazena. „ Ako klinka gleda ovo, imać e š ta
da nauči“, kazala je i pustila film.

Orah je sedeo pored Berija i pojio ga sokom... to jest, kad je mogao.
Beri je poč eo da ciklira. Nije imao mnogo zanimanja za sok, a nimalo
z a menage a trois kraj bazena. Gledao je u ekran samo zato što su
imali takva naređenja. Svaki put kada bi se vratio u čvrsti oblik,
stenjao je sve glasnije i glasnije.

„Vrano“, kazao je. „Dođi do mene, Dedi.“
Vrana se za tren oka našao pored njega, laktom odgurnuvši Oraha
u stranu.
„Nagni se bliže", prošaputao je Beri, a Vrana je - nakon trenutka
nelagodnosti - uradio kao što ga je zamolio.
Beri je otvorio usta, ali je sledeći ciklus počeo pre nego što je
uspeo da progovori. Koža mu je postala mlečnobela, a zatim se
istanjila do prozirnosti. Vrana je video njegove stisnute zube, duplje u
kojima su stajale bolom ispunjene oč i, i - najgore od svega - senovite
vijuge njegovog mozga. Sačekao je, držeći šaku koja više nije bila
šaka, već samo hrpa kostiju. Negde, veoma daleko, ta grozna disko-
muzika je bubnjala i bubnjala. Vrana je pomislio: Mora da su na
drogama. Ne možeš se jebati uz takvu muziku osim ako nisi na nekoj
teškoj gudri.
Polako, polako, Beri Zutać je ponovo poprimio čvrst oblik. Ovog
puta je vrištao dok se vraćao. Celo mu prekriše graške znoja. Baš kao i
crvene tačke, sada toliko jarke da su ličile na kapljice krvi.
Liznuo je usne i rekao: „Slušaj me!“
Vrana je načuljio uši.

4Den je dao sve od sebe da isprazni um kako bi Abra mogla da ga
ispuni. Vozio je „Rajva" do Klaud Gapa dovoljno često da upravlja
njime skoro automatski, a Džon se vozio nazad u furgonu s oružjem
(dva automatska pištolja i Bilijevom puškom za lov na jelene). Daleko
od pogleda, daleko od misli. Ili skoro. Nije mogao potpuno da isprazni
um ni kad je spavao, ali je Abrino prisustvo bilo dovoljno veliko da
bude pomalo i strašno. Mislio je da će, ukoliko ona dovoljno dugo
ostane u njegovoj glavi i nastavi da emituje svojom trenutnom

snagom, ubrzo početi da kupuje pomodne sandale i odgovarajući
aksesoar. Da ne spominje slinavljenje za divnim dečacima iz benda
Raund hir.

Pomagalo je što je insistirala - u zadnji čas - da Den ponese Skočka,
njenog starog plišanog zeca. „Pomoći će mi da se usredsredim", kazala
je, a svi su bili nesvesni da bi je ne sasvim ljudski džentlmen, čije je
geačko ime bilo Beri Smit, sve savršeno razumeo. Naučio je taj trik od
Dedice Flika i koristio ga je mnogo puta.

Takođe je pomagalo š to je Dejv Stoun neprestano pripovedao niz
porodičnih priča, od kojih Abra mnoge nikad ranije nije čula. Pa ipak,
Den je bio uveren da niš ta od toga ne bi upalilo da č ovek zaduž en za
njeno pronalaženje nije bio smrtno bolestan.

„Mogu li i drugi da urade to lociranje?", upitao ju je.
„Zena sa šeširom bi mogla, čak i s drugog kraja zemlje, ali je to
prepustila drugima." Taj obespokojavajući osmeh ponovo joj je izvio
krajeve usana i otkrio vrhove njenih zuba. Učinio je da izgleda
kudikamo starije od svojih godina. „Rouz me se plaši."
Abrino prisustvo u njegovoj glavi nije bilo konstantno. S vremena
na vreme, osetio bi njeno odsustvo kada bi otišla u nekom drugom
pravcu, posežući - veoma pažljivo - ka čoveku koji je bio toliko
budalast da na ruku navuče rukavicu Bredlija Trevora. Rekla je da su
se zaustavili u Sturbridžu (bio je prilično si’guran da misli na
Sterbridž) i tu sišli s auto-puta, nastavivši manje prometnim
drumovima ka blistavom radarskom ehu njene svesti. Kasnije su
zastali u drumskoj kafani da ručaju, ne žureći da prevale poslednju
deonicu putovanja. Znali su kuda sada ide i bili su savršeno voljni da je
puste i da stigne tamo, jer je Klaud Gap bio izolovan od ostatka sveta.
Mislili su da im olakšava posao, i to je bilo ino, ali je to bio pipav
posao, neka vrsta telepatske laserske hirurgije.
Došlo je do jednog čudnog incidenta, kada je Denov um ispunila
pornografska slika - grupnjak kraj bazena - ali je skoro istog trena
nestala. Pretpostavio je da je zavirio u njenu podsvest, gde - ako je
verovati doktoru Frojdu - vrebaju svakojake vrste primalnih slika.
Zbog te pretpostavke ć e kasnije zaž aliti, iako nikad neć e kriviti sebe;
naučio je da ne njuška po najprivatnijoj intimi drugih ljudi.
Jednom rukom je držao upravljač „Rajva". Druga je počivala na
otrcanom plišanom zecu u njegovom krilu. S obe strane sad je

promicala duboka šuma, protkana vatrometom boja. Na desnom
sedištu - takozvanom kondukterskom mestu - Dejv je trtljao bez kraja
i konca, pričajući kćerki porodične zgode i vadeći više porodičnih
kostura iz ormana.

„Kada je tvoja mama zvala juče ujutru, rekla mi je da je u podrumu
Cetine zgrade našla uskladišten kovčeg. Na njemu piše Alesandra.
Znaš ko je to, zar ne?“

„Nana Sendi“, reče Den. Hriste, čak mu je i glas zvučao piskavije.
Mlađe.

„Tako je. Sad, evo neč ega š to mož da ne znaš , a ako je to sluč aj, ovo
nisi čula od mene. Važi?“

„Važ i, tatice.“ Den je osetio kako mu se usne krive nagore kada se
Abra, nekoliko kilometara dalje, nasmešila gledajući u svoju trenutnu
zbirku slova: SPONDLA.

„Tvoja nana Sendi je diplomirala na državnom univerzitetu u
Olbaniju u Njujorku, i predavala posle u privatnoj školi, znaš? U
Vermontu u Masačusetsu, ili možda u Nju Hempširu, zaboravio sam
tačno gde. Na polovini svojih osam nedelja, dala je otkaz. Ali je ostala
da neko vreme visi u blizini, radeći neke honorarne posliće,
konobarišući ili tako nešto, zasigurno odlazeći na mnoštvo koncerata i
zabava. Bila je...“

5(devojka za provod)
Abru je to podsetilo na troje seks-profesionalaca pored bazena,
koji su se cmakali i vatali uz starinsku disko-muziku. Bljak! Neki ljudi
imaju veoma čudne ideje o tome šta je dobar provod.

„Abra?“ To je bila gospođa Din. „Na tebe je red, zlato.“
Ukoliko bude morala još dugo da nastavi s ovim, dož iveć e nervni
slom. Bilo bi joj toliko lakš e kod kuć e, kad je sama. Cak je i predlož ila
tu ideju svom tati, ali on nije hteo ni da č uje. Pa č ak ni s gospodinom
Frimanom koji pazi na nju.
Upotrebila je slovo F na tabli da napiše FUNTA.
„Baš ti hvala, Abra duduče, to sam ja nameravala da napišem, reče
joj Ema. Okrenula je tablu i počela da je proučava s napregnutom
koncentracijom studentkinje koja gleda u pitanja na završ nom ispitu,
što će trajati narednih pet minuta, u najmanju ruku. A možda čak i

deset. Onda će napisati nešto potpuno bez veze, na primer REP ili
KRPA. .

Abra se vratila u „Rajva". Ono što je njen otac pričao bilo je
donekle zanimljivo, iako je ona o tome znala mnogo više nego što je
mislio.

(Abi? Da li...)

6„Abi? Da li me slušaš?"
„Nego š ta", reč e Den. Samo sam morala da uzmem mali tajm-aut
da napišem reč. „To je zanimljivo."

„Bilo kako bilo, momo je u to vreme ž ivela na Menhetnu, a kada je
Alesandra došla da je vidi tog juna, bila je trudna."

„Trudna sa mamom?"
„Tako je, Aba-Du.“
„Dakle, mama se rodila kao vanbračno dete?"
Totalno iznenađenje, možda za trunčicu preterano. Den, u
neobičnom položaju da istovremeno učestvuje u razgovoru i
prisluškuje ga, sada je shvatio nešto što mu je u istovremeno bilo i
dirljivo i slatko komično: Abra je savršeno dobro znala da joj je majka
vanbračno dete. Lusi joj je to rekla prošle godine. Sada je, čudno ali
istinito, štitila očevu naivnost.
„Tako je, zlato. Ali to nije nikakav zločin. Ljudi se ponekad... ne
znam... zbune. Na porodičnim stablima često izrastu neobične grane, a
nema razloga da to ne znaš."
„Nana Sendi je umrla nekoliko meseci nakon što se mama rodila,
je li tako? U saobraćajnoj nesreći."
„Tako je. Momo je to popodne čuvala Lusi i na kraju je završila
odgajajuć i je. To je razlog zbog č ega su njih dve toliko bliske, i zaš to
su Četina starost i bolest toliko teško pale tvojoj mami."
„Ko je čovek s kojim je nana Sendi zatrudnela? Da li je to ikada
rekla?"
„Znaš šta", reče Dejv, „to je zanimljivo pitanje. Ako joj je Alesandra
to ikada rekla, momo je to zadržala za sebe." Pokazao je napred, ka
puteljku koji je prosecao kroz šumu. „Gledaj, zlato, skoro smo stigli!"
Prolazili su pored putokaza na kojem je pisalo: IZLETISTE KLAUD
GAP 3 KM.

7Vranina lovačka družina nakratko se zaustavila u Anistonu da
napuni rezervoar vinebaga, ali na poč etku glavne ulice, najmanje
kilometar i po dalje od Ričland korta. Dok su napuštali grad - Zmijski
Ujed Endi sedela je za volanom, a na DVD plejeru se sada prikazivao
epski pornić Brucoškirije na bahanalijama - Beri je pozvao Džimija
Cifru do svog ležaja.

„Morate da pož urite", rekao mu je. „Skoro su tamo. To je izletiš te
Klaud Gap. Jesam li ti to već rekao?"

„Aha, jesi." Džimi je zamalo potapšao Berija po šaci, a zatim se
predomislio.

„Raširiće ćebe za tili čas. Tada bi trebalo da ih uhvatite, dok sede i
jedu."

„Učinićemo to", obećao je Džimi. „I to na vreme da iscedimo
dovoljno pare iz nje da ti pomognemo. Rouz tome ne može ništa da
prigovori."

„Ona to nikada ne bi ni uč inila", slož io se Beri, „ali za mene je već
prekasno. Doduše, za tebe možda nije."

„A?"
„Pogledaj svoje ruke."
Džimi je pogledao i video kako mu prve tačkice cvetaju na
mekanom belom mesu ispod lakta. Crvena smrt. Usta su mu se osušila.
„O, Hriste, evo ga dolazi", zaječ ao je Beri, a odeć a mu se iznenada
urušila u telo koje više nije bilo tamo. Džimi je video kako Beri guta
pljuvačku... a onda mu je grlo nestalo.
„Miči se", reče Orah. „Pusti me da ga pogledam."
„Jel’? A šta ćeš da uradiš? Pečen je."
Džimi je otišao u prednji deo vozila i skljokao se na suvozačevo
sedište koje je upraznio Vrana. „Kreni drumom 14A oko Frejžera",
rekao je. „To je brž e nego da ideš kroz centar grada. Izać i ć eš na drum
pored reke Sako..."
Zmijski Ujed Endi kucnula je GPS. „Sve sam to isprogramirala.
Misliš da sam slepa, ili samo glupa?"
Džimi ju je jedva čuo. Znao je samo da ne sme da umre. Bio je
premlad da bi umro, a naročito kad uzme u obzir sve fantastične nove
računarske tehnologije koje se valjaju. A pomisao na cikliranje,
strahoviti bol svaki put kada se vrati...

Ne. Ne! Apsolutno ne! Nemoguće!
Svetlost poznog popodneva prolazila je pod kosim uglom kroz
ogromno vetrobransko staklo vinebaga. Prelepa jesenja sunčana
svetlost. Jesen je bila Dž imijevo omiljeno godiš nje doba, a nameravao
je da naredne jeseni i dalje bude živ i putuje s Pravim čvorom. I
naredne. I naredne. Na svu sreću, bio je s pravim ljudima, s kojima se
to da ostvariti. Vrana Dedi bio je hrabar, snalaž ljiv i prepreden. Pravi
čvor je i ranije bivao u škripcu. Vrana će im pomoći da ovo pregrme.
„Pazi na znak koji pokazuje ka izletištu Klaud Gap. Nemoj da ga
omašiš. Beri kaže da su skoro stigli."
„Džimi, boli me glava od tebe", reče mu Zmijski Ujed Endi. „Idi i
sedi. Bićemo tamo za sat, možda manje."
„Samo nas dovući tamo!", reče joj Džimi Cifra.
Zmijski Ujed Endi se nacerila i oćutala.
Skretali su na drum pokraj reke Sako kada je Beri Zutać ciklirao,
ostavivši samo svoju odeću. Još uvek je bila topla od groznice koja ga
je pekla.

8(Beri je mrtav)
U toj misli, kada je stigla do Dena, nije bilo už asa. Pa č ak ni trunke
samilosti. Samo zadovoljstvo. Abra Stoun je možda izgledala kao
obična američka devojčica, lepša od nekih i bistrija od većine, ali kada
se zagrebe ispod površine - i to ne naročito duboko - tamo se nalazila
mlada vikinška ratnica s krvožednom dušom. Den je pomislio da je
prava šteta što nema braće ili sestara. Štitila bi ih svojim životom.

Ubacio je „Rajva" u najnižu brzinu kad je voz izašao iz duboke
šume i zakloparao po ograđenoj nizbrdici. Ispod njih, reka Sako
blistala je zlatnom bojom na zalazećem suncu. Suma, koja se strmo
spuštala prema vodi na obe strane, bila je vatromet crvene, žute,
narandž aste i ljubič aste boje. Iznad njih, pufnasti oblaci koji su jezdili
po nebu izgledali su maltene dovoljno blizu da se dodirnu.

Zakočio je pored putokaza na kojem je pisalo STANICA KLAUD
GAP, a zatim isključio dizel-motor. Na trenutak nije imao pojma šta da
kaž e, ali je Abra to kazala umesto njega, koristeć i njegova usta. „Hvala
ti što si me pustio da vozim, tata. A sad, hajde da izvadimo naš plen.“ U
domu Dinovih, Abra je upravo sastavila tu reč. „Hoću da kažem

korpu."
„Ne mogu da verujem da si gladna nakon svega što si pojela na

vozu", žacnuo ju je Dejv.
„Ipak jesam. Zar ti nije drago što nisam anoreksična?"
„Jeste", reče Dejv. „Zapravo, jeste."
Den je krajič kom oka spazio Dž ona Daltona, koji je prelazio preko

proplanka izletišta, pognute glave, nečujno koračajući po debelom
tepihu borovih iglica. U jednoj ruci nosio je pištolj, a u drugoj Bilijevu
lovačku pušku. Drveće je oivičavalo parking za motorna vozila;
bacivši pogled preko ramena, shvatio je da je Džon nestao među
njima. U toku leta, to malo parkiralište i svi izletnički stolovi bili bi
dupke puni. Tog poznog popodneva na kraju septembra, Klaud Gap je
bio pust, ne računajući njih.

Dejv je pogledao u Dena. Den je klimnuo. Abrin otac - agnostik po
sklonosti, ali katolik po odgoju - napravio je znak krsta u vazduhu, a
potom krenuo za Džonom u šumu.

„Ovde je tako lepo, tata", reče Den. Njegova nevidljiva saputnica
sada je prič ala sa Skoč kom, jer osim Skoč ka u blizini nije bilo nikoga
drugog. Spustio je ofucanog, jednookog zeca na jedan od izletničkih
stolova, a zatim se vratio do prvog putnič kog vagona, po kotaricu od
pletenog pruća. „Neka", rekao je pustom proplanku, „ja ću je doneti,
tatice."

9U domu Dinovih, Abra je odgurnula stolicu od stola i ustala. „Opet
moram u kupatilo. Boli me stomak. A mislim da bi posle toga bilo
najbolje da odem kući."

Ema je zakolutala oč ima, ali je gospođa Din bila puna saoseć anja.
„O, zlato, da li je to tvoja... znaš već?"

„Da, i prilično me boli."
„Imaš li sve što ti je potrebno?"
„U rancu. Biće mi dobro. Izvinite me."
„Tako je", reče Ema, „odustani dok pobeđuješ."
„Ema!“, uzviknu njena majka.
„U redu je, gospođo Din. Pobedila me je u basketu." Abra se popela
uz stepenice, drž eć i se rukom za stomak na nač in za koji se nadala da
ne izgleda previše izveštačeno. Ponovo je bacila pogled kroz prozor,

videla kamionet gospodina Frimana, ali se sad nije potrudila da mu se
javi. U kupatilu je zaključala vrata i sela na spuštenu dasku šolje. Bilo
je pravo olakšanje završiti sa žongliranjem toliko mnogo različitih
delova sebe. Beri je mrtav; Ema i njena mama su u prizemlju; sada su
ostale samo Abra u tom kupatilu, i Abra u Klaud Gapu. Zažmurila je.

(Dene)
(ovde sam)
Osetila je njegovo olakšanje i nasmešila se. Stric Den se trudio iz
petnih žila, ali nije bio stvoren da bude cura.
Lagano, ogledno kucanje na vratima. „Abra?“ Ema. „Jesi li dobro?
Izvini što sam bila zlobna."
„Dobro sam, ali ću ipak otići kući, popiti motrin i prilegnuti."
„Mislila sam da ćeš ostati ovde da prenoćiš."
„Biću dobro."
„Zar tvoj tata nije otišao?"
„Zaključaću vrata dok se ne vrati."
„Pa... hoćeš li da te ispratim?"
„Neka, ne moraš."
Zelela je da bude sama kako bi mogla da navija kada Den, njen
otac i doktor Dž on srede te stvorove. Uč inić e to, nego š ta. Buduć i da je
Beri sada mrtav, ostali su bili slepi. Ništa nije moglo da krene po zlu.

10Nije bilo povetarca da zaleluja krto lišće, a pošto je „Rajv" bio
isključen, izletište u Klaud Gapu bilo je veoma tiho. Culo se
samo prigušeno žuborenje reke u blizini, graktanje vrane i buka
motora koji se približava. Oni. Ljudi koje je poslala žena sa šeširom.
Rouz. Den je otvorio kotaricu od pletenog pruća, zavukao ruku unutra
i uhvatio dršku gloka kalibra .22, koji mu je Bili nabavio - na koji način
ili od koga, nije znao, niti je mario. Ono za šta jeste mario beše to što je
piš tolj mogao da ispali petnaest metaka bez punjenja, a ako petnaest
metaka nije dovoljno, onda su u nebranom grožđu. Vratilo mu se
sećanje na njegovog oca - Džek Torens se smeši svojim šarmantnim
obešenjačkim osmehom i kaže: Ako to ne upali, ne znam šta da ti
reknem. Den je pogledao u Abrinu staru plišanu igračku.

„Spreman, Skočko? Nadam se da jesi. Nadam se da smo obojica
spremni."

11Bili Friman sedeo je pogrbljen za volanom svog kamioneta, ali
se ž ustro uspravio kada je Abra izaš la iz kuć e Dinovih. Njena
prijateljica Ema stajala je u dovratku. Dve devojč ice su se pozdravile,
najpre bacivši petaka visoko iznad glave, a zatim nisko dole. Abra je
pošla prema svojoj kući, preko puta ulice, četvrta vrata niže. To nije
bio plan, a kada ga je okrznula pogledom, podigao je obe šake u gestu:
šta se dešava?

Nasmeš ila se i ponovo mu pokazala palč eve. Sve je u redu. Primio
je tu misao jasno i glasno, ali se uznemirio videći je napolju, samu,
uprkos tome što su frikovi bili trideset pet kilometara južno odatle.
Abra je bila elektrana, i možda je znala šta radi, ali je takođe imala
svega trinaest godina.

Dok je gledao kako hoda do svoje kuće, s rancem na leđima i
preturajuć i po dž epu u potrazi za ključ evima, Bili se nagnuo u stranu i
palcem pritisnuo dugme pretinca za rukavice. Unutra je bio njegov
glok. Vatrenu moć iznajmili su od penzionisanog člana motociklističke
bande Drumski sveci, podružnice Nju Hempšir. U mlađim godinama,
Bili je ponekad jahao s njima, ali im se. nikad nije potpuno priključio.
U celini, bilo mu je drago zbog toga, ali je razumeo privlačnost.
Drugarstvo. Pretpostavljao je da se Den i Dž on tako oseć aju š to se tič e
pića.

Abra je ušla u kuću i zatvorila vrata. Bili nije izvadio ni glok ni
mobilni telefon iz pretinca za rukavice - ne još - ali ga nije ni zatvorio.
Nije znao da li je posredi ono što Den naziva isijavanjem, ali je imao
loš predosećaj u vezi s ovim. Abra je trebalo da ostane kod prijateljice.

Trebalo je da se pridržava plana.

12Voze se u kamp prikolicama i kućama na točkovima, kazala je
Abra, a upravo se vinebago zaustavio na parkiralištu na kraju
prilaznog puta do Klaud Gapa. Den je sedeo i gledao, držeći ruku u
izletničkoj kotarici. Sad, kada je kucnuo taj čas, osećao se dovoljno
smireno. Okrenuo je kotaricu tako da jedan njen kraj gleda ka
novopristiglom vozilu i palcem otkočio glok. Vrata vinebaga su se
otvorila, a Abrini nazovi otmičari pokuljali su napolje, jedan za
drugim.

Takođe je kazala da imaju neobična imena - gusarska imena - ali

su Denu ličili na obične ljude. Muškarci su bili od one sredovečne
sorte, kakvi se uvek viđaju u blizini kamp prikolica i kuća na
toč kovima; ž ena je bila mlada i zgodna na sveamerič ki nač in, koji ga
je naterao da pomisli na navijačice čija su tela i dalje zategnuta i deset
godina posle velike mature, a možda i nakon rođenja deteta-dva.
Mogla je biti kćerka jednog od tih muškaraca. Na trenutak je osetio
sumnju. Klaud Gap je, na kraju krajeva, popularno turističko mesto, a
u Novoj Engleskoj upravo poč inje sezona posmatrač a liš ć a. Nadao se
da Džon i Dejvid neće zapucati; bilo bi užasno ako su ti ljudi puki
nevini posmatrači...

Onda je na ž eninom levom ramenu ugledao zveč arku sa iskež enim
očnjacima, a u njenoj desnoj šaci špric. Covek pored nje takođe je
imao špric. A čovek na čelu je za pojasom nosio nešto što je veoma
ličilo na pištolj. Stali su u drvoredu breza koje su oivičavale ulaz u
izletište. Muškarac na čelu kolone raspršio je sve Denove preostale
sumnje izvadivši pištolj. Oružje nije izgledalo kao običan pištolj. Bilo je
previše tanko da bi bilo običan pištolj.

„Gde je devojčica?"
Rukom koja nije bila u kotarici, Den je pokazao na Skočka,
plišanog zeca. „To je najbliže što ćete joj ikad prići."
Covek s neobičnim pištoljem bio je nizak, s velikim zaliscima iznad
blagog lica računovođe. Otromboljena trbušina prelivala mu se preko
kaiša. Nosio je pamučne pantalone i majicu kratkih rukava s natpisom
GOSPOD OD COVEKOVOG ZIVOTNOG VEKA NE ODUZIMA VREME
PROVEDENO U PECANJU.
„Imam pitanje za tebe, šećeru", reče mu žena.
Den je upitno izvio obrve. „Samo izvoli."
„Nisi li umoran? Zar ne želiš da zaspiš?"
Zeleo je. Odjednom, kapci su mu bili teški kao tuč. Saka koja je
stezala pištolj počela je da se opušta. Još dve sekunde i zaspao bi i
zahrkao glave položene na inicijalima prekrivenoj površini izletničkog
stola. No, utom je Abra vrisnula.
(GDE JE VRANA? NIGDE NE VIDIM VRANU!)

13Den se trznuo, kako to već ljudi rade kada ih neko prene s
ivice sna.

Saka u košarici se zgrčila, prst je povukao okidač, a oblak
fragmenata pletenog pruća poleteo je u vazduh. Metak je odleteo u
stranu, ali su se ljudi iz vinebaga štrecnuli, a pospanost je napustila
njegovu glavu kao iluzija, što i jeste bila. Zena sa tetovažom zmije i
čovek s obrubom sede kose zakoračili su unazad, ali je muškarac s
pištoljem neobičnog izgleda pojurio napred, urlajući: „Hvatajte ga!
Hvatajte ga!"

„Uhvatite ovo, vi jebeni kidnaperi!", povikao je Dejvid Stoun.
Iskoračio je iz šume i otvorio vatru. Većina metaka je odletela u
prazno, ali je jedan pogodio Oraha u vrat; lekar Pravog čvora se srušio
na tepih od borovih iglica, a injekcija mu je iskliznula iz prstiju.

14Predvođenje plemena ima svoje odgovornosti, ali takođe i
privilegije. Rouzin džinovski ertkruzer, uvezen iz Australije
po paprenoj ceni, a zatim konvertovan tako da mu volan bude na levoj
strani, bio je jedna od njih. A žensko kupatilo u Plavim zvončićima,
koje je imala samo za sebe, bila je druga. Posle nekoliko meseci
provedenih na drumu, ništa se nije moglo meriti s dugim vrelim
tuširanjem u velikoj prostoriji obloženoj pločicama, u kojoj je mogla
da ispruž i ruke, pa č ak i da zapleš e ako joj se ć efne. I gde tople vode
ne nestane posle četiri minuta tuširanja.

Rouz je volela da isključi svetio i tušira se u mraku. Otkrila je da na
taj način najbolje razmišlja, i upravo iz tog razloga se zaputila pravo
ka kupatilu, odmah nakon zabrinjavajućeg telefonskog poziva u 13 h,
prema planinskoj standardnoj vremenskoj zoni. Još uvek je verovala
da je sve u redu, ali je nekoliko sumnji proklijalo, nalik maslačcima na
do tada besprekorno pokošenom travnjaku. Ako je devojčica već
pokazala da je pametnija nego što su mislili... ili ako je regrutovala
pomoć...

Ne. Nemoguće. Bila je paroglavac, nego šta - paroglavac nad
paroglavcima - ali je ipak bila samo dete. Geačko dete. U svakom
slučaju, Rouz trenutno nije mogla da radi ništa drugo osim da čeka.

Posle petnaest osvež avajuć ih minuta, izaš la je ispod tuš a, obrisala
se, umotala u mekani šlafrok i zaputila nazad ka svom vozilu, noseći u
rukama odeću. Kratki Edi i Velika Mo čistili su mesto za roštilj pod
otvorenim nebom nakon još jednog izvrsnog ručka. Nije bila njihova

krivica što nikome nije bilo do jela, budući da su još dva člana Pravog
čvora sada imali te proklete crvene tačkice. Mahnuli su joj. Rouz je
podigla ruku da im odgovori na pozdrav kada joj je u glavi
eksplodirao štapin dinamita. Stropoštala se na zemlju, a pantalone i
košulja ispali su joj iz ruku. Ogrtač joj se otvorio. .

Rouz je to jedva primetila. Nešto se dešavalo s Vraninom
družinom. Cim joj se u glavi malo razbistrilo, počela je da kopa po
džepu izgužvanih farmerka u potrazi za mobilnim telefonom. Nikad
ranije u životu nije poželela toliko snažno (i toliko ogorčeno) da je
Vrana Dedi sposoban za telepatiju na daljinu, ali - s nekoliko izuzetaka
poput nje - činilo se da je taj dar rezervisan za geačke paroglavce kao
što je devojčica u Nju Hempširu.

Edi i Mo su trčali ka njoj. Iza njih su dolazili Dugi Pol, Cutljiva Sari,
Token Carli i Harfaš Sem. Rouz je pritisnula dugme za brzo pozivanje.
Hiljadu i po kilometara dalje, Vranin mobilni je zazvonio.

„Zdravo, dobili ste Henrija Rotmana. Trenutno nisam u mogućnosti
da se javim, ali ako ostavite broj i kratku poruku..."

Jebena glasovna poš ta! Sto je znač ilo da mu je telefon ili isključ en
ili izvan mreže. Rouz se kladila na potonje. Gola i na kolenima u
prašini, dok su joj se pete zarivale u butine, šakom koja nije držala
mobilni, pljesnula se po središtu čela.

Vrano, gde si? Šta radiš? Šta se dešava?

15Muškarac u pamučnim pantalonama i majici kratkih rukava
opalio je iz svog uvrnutog pištolja u Dena. Začuo se prasak
kompresovanog vazduha, a strelica završila u Skočkovim leđima. Den
je podigao glok iz razvalina izletničke košare i ponovo opalio. Tip u
pamučnim pantalonama primio je hitac u grudi i stropoštao se
nauznak, brekćući, dok su mu kapljice krvi izletele kroz zadnji deo
majice.

Endi Stajner ostala je poslednja na nogama. Okrenula se, ugledala
Dejva Stouna ukipljenog i ošamućenog, a zatim jurnula na njega
stež uć i potkož nu injekciju u š aci kao bodež . Konjski rep joj se njihao
kao klatno. Vrištala je. Denu se činilo da se sve usporilo i postalo
jasnije. Imao je dovoljno vremena da vidi kako na vrhu igle i dalje stoji
zaštitna plastična kapica i da pomisli: Kakvi su ovi klovnovi? Odgovor

je, razume se, glasio da nisu nikakvi klovnovi. Bili su lovci, predatori,
ali potpuno nenaviknuti na otpor plena. No, naravno da su njihov
uobičajeni plen bila deca, i to deca koja pritom ništa nisu sumnjala.

Dejv je samo piljio u vrištavu harpiju koja je jurila ka njemu.
Možda mu je pištolj bio prazan; mnogo verovatnije je da je taj rafal
bio njegov limit. Den je podigao pištolj, ali nije zapucao. Sansa da
promaši tetoviranu ženu i pogodi Abrinog oca bila je prevelika.

Utom je Dž on istrč ao iz š ume i zakucao se u Dejvova leđa, gurajuć i
ga napred ka ženi koja je jurišala. Njeni krici (besa? zaprepašćenja?)
isterani su iz nje u naletu nasilno izdahnutog vazduha. Oboje su se
preturili na zemlju. Igla je odletela. Kad je tetovirana ž ena poč ela da je
traž i, bauljajuć i č etvoronoš ke, Dž on ju je mlatnuo kundakom Bilijeve
lovačke puške u potiljak. Bio je to silovit, adrenalinom napojeni
udarac. Zač ulo se krckanje kad joj se vilica slomila. Crte lica su joj se
iskrivile, a jedno oko joj se iskolačilo iz očne duplje u unezverenom
buljenju. Opružila se koliko je duga i izvrnula na leđa. Krv joj je
curkala iz uglova usana. Sake su joj se stezale i opuštale, zatvarale i
otvarale.

Džon je ispustio pušku i okrenuo se ka Denu, zgranut. „Nisam
mislio da je udarim toliko jako! Hriste, samo sam se mnogo uplašio!"

„Pogledaj onoga s kovrdž avom kosom", reč e mu Den. Osovio se na
noge koje su delovale predugo i ne preterano stabilno. „Pogledaj ga,
Džone!"

Džon je pogledao. Orah je ležao u lokvi krvi, rukom stežući
pokidani vrat. Ciklirao je munjevitom brzinom. Odeća mu je splasnula,
a zatim se opet naduvala. Krv koja mu je lila između prstiju je nestala,
a zatim se ponovo pojavila. Prsti su radili to isto. Covek je postao
suludi rendgenski zrak.

Džon je zakoračio unazad, rukom prekrivši nos i usta. Den je i
dalje imao osećaj usporenosti i kristalne jasnoće. Imao je dovoljno
vremena da vidi krv tetovirane ž ene i kako se č vor njene plave kose
na kundaku remingtonke pumparice takođe pojavljuje i nestaje. To ga
je nateralo da pomisli kako se njen konjski rep poput klatna njihao
napred-nazad kada je

(Dene, gde je vrana, GDE JE VRANA!)
jurnula na Abrinog oca. Kazala im je da Beri ciklira. Den je sada
shvatio na šta je mislila.

„Onaj u ribolovačkoj košulji takođe to radi", reče Dejvid Stoun.
Glas mu je jedva primetno drhtao, a Den je pretpostavio da zna odakle
potiče deo čelika njegove kćerke. No, sada nije imao vremena da
razmišlja o tome. Abra im je govorila da nisu sredili celu ekipu.

Potrčao je ka vinebagu. Vrata su i dalje bila otvorena. Preskočio je
stepenice, bacio se na tepihom zastrti pod i uspeo da dovoljno jako
klepi glavom u nogar stola da mu pred oč ima zaiskre svetlaci. Ovo se
nikad ne dešava u ilmovima, pomislio je i okrenuo se, očekujući da ga
upuca, ili išutira, ili ubode injekcijom onaj koji je ostao pozadi kao
zaštitnica. Onaj kojeg je Abra zvala Vranom. Cinilo se da ipak nisu bili
glupi i samozadovoljni, na kraju krajeva.

Ali vinebago je bio prazan.
Den se osovio na noge i projurio kroz kuhinju. Prošao je pored
kreveta na sklapanje, izguž vanog od uč estale upotrebe. Deo njegovom
uma je registrovao da vozilo bazdi kao kuga, uprkos klima-uređaju
koji je i dalje radio. Ugledao je orman, ali su vrata bila otvorena i
unutra nije video ništa osim odeće. Sagnuo se, pogledom tražeći
stopala. Nije ih video. Otišao je u stražnji deo vinebaga i stao ispred
zatvorenih vrata kupatila.
Pomislio je: Još ilmskih sranja - a zatim otvorio vrata, padajući u
čučanj dok je to činio. Klonja vinebaga bila je prazna, što ga nije
iznenadilo. Da je iko pokušao da se tamo sakrije, do sada bi već bio
mrtav. Zadah bi ga ubio. (možda je neko stvarno umro unutra, možda
ta Vrana)
Abra se vratila za tili č as, puna panike, emitujuć i toliko snaž no da
je rasipala svoje misli.
(ne, Beri je umro, GDE JE VRANA, PRONAĐI VRANU!)
Den je izašao iz kuće na točkovima. Oba čoveka koji su došli po
Abru su nestala; ostala je samo njihova odeća. Zena - ona koja je
pokušala da ga uspava - i dalje je bila tu, ali neće još dugo. Otpuzala je
do izletničkog stola s uništenom kotaricom od pletenog pruća i sada je
ležala leđima naslonjena na jednu klupicu, zureći u Dena, Džona i
Dejva. Lice joj je bilo izobličeno. Krv joj je curila iz nosa i usta,
stvarajući joj crvenu jareću bradicu. Deo bluze na grudima bio je
natopljen. Kad joj je Den priš ao, kož a joj se istopila s lica, a odeć a joj
je splasnula i prilepila se uz kostur, budući da je njena ramena više
nisu pridrž avala; i bretele grudnjaka su slobodno landarale. Od njenih

mekih delova preostale su još samo oči, koje su ga sada posmatrale.
Onda joj se koža ponovo uplela, a telo ispunilo odeću. Bretele
brusthaltera su joj se usekle u mišice, pri čemu je leva prekrila
tetovažu zvečarke, tako da zmija više nije mogla da ujeda. Kosti
prstiju, koje su stezale njenu smrskanu vilicu, obložile su se mesom.

„Sjebali ste nas", reče mu Zmijski Ujed Endi. Zaplitala je jezikom.
„Sjebala nas je grupa geaka. Ne mogu da verujem."

Den je pokazao na Dejva. „Taj geak tamo je otac devojčice koju ste
došli da otmete. Čisto za slučaj ako te zanima."

Zmijski Ujed Endi uspela je da se bolno nasmeši. Zubi su joj bili
krvavi. „Misliš da me baš zabole? Za mene, on je samo još jedna osoba
s visuljkom. Cak i papa u Rimu ima doku, a nijednog od vas nije briga
gde ga gurate. Jebeni muškarci! Morate da pobedite, zar ne? Vazda
morate da pob...“

„Gde vam je vođa? Gde je Vrana?“
Endi se nakašljala. Iz uglova usta izbili su joj mehurići krvi. Nekada
je bila izgubljena, a onda su je pronašli. U mračnoj bioskopskoj
dvorani, naš la ju je boginja sa kumulonimbusom tamne kose. Sada je
umirala, i ne bi promenila ni jednu jedinu stvar. Godine između
predsednika bivšeg glumca i predsednika crnca bila su dobre; ta jedna
magična noć s Rouz bila je još bolja. Nacerila se visokom zgodnom
muškarcu. Bolelo je, ali je ipak to uradila.
„A, on. On je u Rinu. Kara geačke kol-gerle.“
Ponovo je počela da iščezava. Den je čuo kako Džon Dalton
š apuć e: „Gospode bož e, pogledajte to. Krvarenje mozga. Ladno mogu
da ga vidim!“
Den je sač ekao da vidi hoć e li se istetovirana ž ena vratiti. Na kraju
se zaista vratila, stenjući kroz stisnute i krvave zube. Cinilo se da je
cikliranje boli više od udarca koji ga je izazvao, ali je Den mislio da
može to da popravi. Sklonio je ruku tetovirane žene sa njene
smrskane vilice i zakopao prste. Kad je to učinio, osetio je kako joj se
cela vilica pomera; kao da pritiska boč nu stranu razbijene vaze, koju
na okupu drži svega nekoliko komadića lepljive trake. Tetovirana
žena je sada uradila nešto više od stenjanja. Zaurlala je i nejako
zagrebala kandžama ka Denu, koji nije obratio pažnju.
„Gde je Vrana?"
„U Anistonu!", vrisnula je. „Siš ao je u Anistonu! Nemoj viš e da me

povređuješ, tatice, molim te! Nemoj, molim te, uradiću sve što želiš!"
Den je pomislio na ono što su ova čudovišta uradila Bredu Trevoru

u Ajovi, kako su ga mučili, i bog sveti zna koliko još drugih, i osetio
skoro nesavladiv poriv da skroz pokida donji deo lica ove ubilačke
kučke. Da njenom odvaljenom viličnom kosti udara po krvavoj i
razbijenoj lobanji sve dok se i lobanja i kost ne pretvore u prah.

Onda je - apsurdno, s obzirom na okolnosti - pomislio na klinca u
majici kratkih rukava, koji pruž a ruke ka gomilici preostalog kokaina
na blistavoj naslovnici č asopisa. Slakiši, kazao je. Ova ž ena nije nimalo
bila nalik tom klincu, nimalo, ali nije pomoglo kada je to rekao sebi.
Njegov bes je odjednom splasnuo, a on se osećao mučno, slabašno i
prazno.

Nemoj više da me povređuješ, tatice.
Ustao je, obrisao šaku o majicu, i naslepo pošao ka „Rajvu".
(Abra, jesi li tu)
(jesam)
Sada nije zvučala uspaničeno, a to je bilo dobro.
(moraš da nagovoriš mamu svoje drugarice da pozove policiju i
kaže im da si u opasnosti, Vrana je u Anistonu)
Uvođenje policije u rabotu koja je, u srž i, bila natprirodna, bilo je
poslednja stvar na svetu koju je želeo, ali u tom trenutku nije video
drugi izbor.
(nisam)
Pre nego što je uspela da dovrši rečenicu, njenu misao je zamračio
siloviti krik ženskog besa.

(TI KUČKICE)

Zena sa šeširom iznenada se ponovo obrela u Denovoj glavi, ovog
puta ne kao deo sna, več iza njegovih očiju, a njena slika je gorela:
stvorenje už asne lepote, koje je sada bilo golo, a mokra kosa joj je u
Meduzinim pramenovima padala na ramena. Onda su joj se usta
razjapila, a njena lepota je iščezla. Postojala je samo mračna rupa s
jednim požutelim zubom koji je štrčao. Bezmalo kljovom.

(ŠTA SI TO UČINILA)

Zateturao se i naslonio na prvi putnički vagon „Rajva“ da ne padne.
Svet u njegovoj glavi vrteo se ukrug. Zena sa šeširom je nestala, a oko

njega se okupila gomila zabrinutih lica. Pitali su ga da li je dobro.
Setio se kako je Abra pokušala da mu objasni kako se svet vrteo

ukrug onog dana kad je u Anistonskom potrošaču videla sliku Breda
Trevora, kako je najednom gledala kroz ž enine oč i, a ž ena sa š eš irom
je zauzvrat gledala kroz njene. Sad je shvatio. To se opet dešavalo,
samo što je ovaj put on bio na vrtešci.

Rouz je ležala na tlu. Iznad glave je video široko parče večernjeg
neba. Ljudi koji su se tiskali oko njega nesumnjivo su bili njeno pleme
decoubica. To je bilo ono što je Abra videla.

Pitanje je bilo: šta Rouz sada vidi?

16Zmijski Ujed Endi je ciklirala, a zatim se vratila. Peklo je.
Pogledala je u muškarca koji je klečao ispred nje.
„Mogu li neš to da uč inim za tebe?“, upitao je Dž on. „Ja sam lekar.“
Uprkos bolu, nasmejala se. Ovaj doktor, koji je pripadao muš karcima
koji su maločas ubili lekara Pravog čvora, sada se nudio da joj
pomogne. Sta bi Hipokrat mislio o tome? „Prosviraj mi mozak,
dupeglavče. Ništa drugo mi ne pada na pamet."

Onaj sa izgledom šmokljana, kučkin sin koji je smaknuo Oraha,
pridružio se onome koji je rekao da je lekar. „Zaslužuješ to“, reče
Dejv. „Zar si mislila da ću vas tek tako pustiti da mi uzmete kćer? Da je
mučite i ubijete, kao što ste mučili i ubili onog sirotog klinca u Ajovi?"

Znaju za to? Kako? No, to sada ionako nije bilo bitno, barem ne
njoj. „Tvoja kćerka kolje svinje, krave i ovce. Da li je ono što mi
radimo išta drugačije?"

„Po mom skromnom mišljenju, ubijanje ljudskih bića je mnogo
drugačije", reče joj Džon. „Nazovi me sentimentalnom budalom."

Usta su joj bila puna krvi i nekog grumenastog sranja.
Najverovatnije zuba. Ni to nije bilo bitno, takođe. Na kraju, ovo će
možda biti milostivije od onoga kroz šta je prošao Beri. Svakako će
biti brž e. Međutim, jedno je morala da pojasni. Cisto da znaju. „Mi smo
ljudska bića. Vaša vrsta su... samo geaci."

Dejv se nasmešio, ali su mu oči bile tvrde kao kamen. „Pa ipak, ti si
ta koja lež i na zemlji s praš inom u kosi i krvavom majicom. Nadam se
da će ti pakao biti dovoljno vruć."

Zmijski Ujed Endi osećala je približavanje sledećeg cikliranja. Uz

malo sreće, to će biti poslednje, ali se za sada čvrsto držala svog
izičkog obličja. „Ne razumete kako je bilo za mene. Ranije. Ili kako je
s nama. Ima nas svega šačica, i bolesni smo. Imamo..."

„Znam šta imate", reče joj Dejv. „Jebene male boginje! Nadam se da
će pomoriti ceo vaš jebeni Čvor, od prvog do poslednjeg."

Rekla je: „Mi nismo birali da budemo ono što jesmo ništa više od
vas. Na našem mestu, vi biste učinili isto."

Džon je polako zavrteo glavom. „Nikad. Nikad!"
Zmijski Ujed Endi počela je da ciklira. Međutim, uspela je da
prozbori još četiri reči.
„Jebeni muškarci!" A s poslednjim dahtajem, dok je zurila u njih
očima na licu koje je iščezavalo: „Jebeni geaci!"
Onda je nestala.

17Den je polako i paž ljivo priš ao Dž onu i Dejvu, naslanjajuć i se
na nekoliko izletnič kih stolova kako ne bi izgubio ravnotež u.
Podigao je Abrinog plišanog zeca sa zemlje a da to nije ni primetio. U
glavi mu se razbistrilo, ali je to bio slab blagoslov.

„Moramo da se vratimo nazad u Aniston, i to brzo. Ne mogu da
dodirnem Bilija. Ranije sam mogao, ali je sada nestao."

„Abra?" upita ga Dejv. „Šta je s Abrom?"
Den nije ž eleo da ga pogleda - Dejvovo lice je bilo maska straha -
ali se naterao da to uradi. „I ona je nestala, takođe. Baš kao i ž ena sa
šeširom. Oboje su nestali s radara."
„Sto znači šta?“ Dejv je obema šakama zgrabio Denovu košulju.
„Što znači šta?“
„Ne znam.“
To je bila istina. Uplašio se.

ČETRNAESTO POGLAVLJE

VRANA

1Dođi do mene, Dedi, kazao je Beri Žutać. Nagni se bliže.
To se desilo odmah nakon š to je Zmijski Ujed pustila prvi pornić .
Vrana je prišao Beriju, čak ga je i držao za ruku dok se čovek na
samrti mučio da preživi sledeći ciklus. A kada se vratio...

Slušaj me. Ona nas posmatra, nego šta. Tek kada je počeo taj
pornić...

Objaš njavanje nekome ko ne mož e da locira je teš ko, a naroč ito s
obzirom na to da je onaj koji objašnjava smrtno bolestan, ali je Vrana
Dedi skontao suštinu Berijevog izlaganja. Razuzdani jebači pored
bazena šokirali su devojčicu, baš kao što se Rouz nadala da će se
desiti, ali su uradili i neš to viš e od toga š to su je naterali da prestane
da ih špijunira i da se povuče. Na trenutak-dva, činilo se kao da se
Berijeva svest o njenom položaju udvostručila. I dalje se nalazila na
patuljastom vozu s tatom, vozeć i se ka mestu gde ć e prirediti piknik,
ali je njen šok stvorio utvarnu sliku koja nije imala smisla. Na toj slici,
bila je u kupatilu i pišala.

„Mož da si video njeno seć anje", reč e mu Vrana. „Da li je mož da to
posredi?"

„Aha“, reče Beri. „Geaci misle o svakojakim suludim sranjima.
Najverovatnije nije niš ta bitno. Ali, na trenutak, kao da ih je bilo dve,
kao bliznakinje, znaš?"

Vrana nije znao, ali je ipak klimnuo.
„Samo, ako to nije u pitanju, onda možda ona vodi neku vrstu
dvostruke igre. Daj mi mapu."
Džimi Cifra je na svom laptopu imao mapu kompletnog Nju
Hempšira. Vrana ga je podigao do Berija.
„Evo gde je ona", reč e Beri, kuckajuć i noktom ekran. „Na putu ka
tom Klaud Glenu sa svojim tatkom.“
„Gap“, reče Vrana. „Klaud Gap.“

„Sta god da je, do mojega!" Beri je pomerio prst severoistoč no. „A
odavde je došao taj utvarni signal.“

Vrana je uzeo laptop i pogledao kroz graške nesumnjivo
in iciranog znoja, koje je Beri ostavio na ekranu. „Aniston? To je njen
rodni grad, Beri. Verovatno je ostavila svoje psihičke tragove svuda po
gradu. Poput mrtve kože.“

„Jašta. Sećanja. Snoviđenja. Svakojaka luda sranja. Ko što rekoh.“
„A sada je nestalo.“
„Aha, ali...“ Beri je zgrabio Vranin zglob. „Ako je onoliko snažna
koliko Rouz tvrdi da jeste, moguće je da nam zaista namešta igru. Kao
da govori iz stomaka."
„Jesi li ikada naleteo na nekog paroglavca koji je to mogao da
radi?“
„Nisam, ali za sve postoji prvi put. Skoro sam siguran da je sa
svojim ocem, ali ti moraš da odlučiš da li je skoro siguran dovoljno
dobro za...“
Beri je utom počeo ponovo da ciklira, a sva smislena komunikacija
se prekinula. Vrana je ostavljen s teškom odlukom. Misija je bila
njegova, a on je bio uveren da mož e uspeš no da je obavi, ali je to bio
Rouzin plan i - kudikamo važnije - Rouzina opsesija. Ako zajebe,
obrao je bostan.
Bacio je pogled na ručni sat. U Nju Hempširu bilo je 15h, a 13 u
Sajdvajnderu. U Plavim zvončićima ručak se upravo privodi kraju, a
Rouz će biti raspoloživa. To je prelomilo. Pozvao ju je. Skoro da je
očekivao da će mu se nasmejati i nazvati ga babuskerom, ali nije.
„Znaš da Beriju viš e ne mož emo da verujemo u potpunosti", kazala
je, „ali ja verujem tebi. Šta ti intuicija govori?"
Baš ti hvala, Rouzi ljubavi. Pomislio je to... a zatim se ponadao da to
nije uhvatila.
Seo je sa sklopljenim telefonom i dalje u ruci, njišući se levo-desno
u ritmu kretanja vozila, udišući vonj Berijeve bolesti, pitajući se koliko
ć e proć i pre nego š to se prve tač kice pojave i na njegovim rukama, i
nogama, i grudima. Konačno je otišao u prednji deo i stavio šaku na
Džimijevo rame.
„Kad stigneš u Aniston, stani."
„Zašto?"
„Zato što ja silazim."

2Vrana Dedi ih je gledao kako odlaze, stojeći na benzinskoj stanici
na početku glavne ulice Anistona i odupirući se nagonu da pošalje
misao kratkog dometa (sva ekstrasenzorna percepcija za koju je bio
sposoban) Zmijskom Ujedu Endi pre nego što odu izvan dometa: Vrati
se da me pokupiš, ovo je greška.

Samo, šta ako nije?
Kada su nestali s vidika, pogledao je nakratko i č ež njivo u tuž ni niz
polovnih automobila na prodaji na parkingu auto-perionice nadomak
benzinske pumpe. Sta god se dogodi u Anistonu, biće mu potrebno
sredstvo za odlazak iz grada. U novčaniku je imao više nego dovoljno
gotovine da kupi nešto što će ga odvesti do ugovorenog mesta
sastanka blizu Olbanija, na auto-putu 1-80; problem je bilo vreme.
Sklapanje posla i kupovina kola potrajali bi najmanje pola sata, a to bi
moglo da bude predugo. Sve dok ne bude siguran da je ovo samo
lažna uzbuna, prosto će morati da improvizuje i oslanja se na svoje
moći ubeđivanja. Dosad ga nijedanput nisu izneverile.
Nije žurio s ulaskom u prodavnicu na benzinskoj pumpi, gde je
kupio kačket Red soksa. Kada ste u zemlji bpstonskih Red soksa,
oblačite se kao što to rade navijači Red soksa. Razmislio je o tome da
pazari i naočare za sunce, ali je ipak odlučio da to ne uradi.
Zahvaljujući televiziji, sredovečni muškarac u dobroj kondiciji i s
naočarima za sunce određenom delu populacije uvek izgleda kao
profesionalni ubica. Kačket će morati da bude dovoljan.
Prošetao je glavnom ulicom do biblioteke gde su Abra i Den
jednom održali ratno većanje. Nije morao da ode dalje od predvorja
da bi našao ono što mu treba. Tamo je, ispod natpisa OBIDITE NAS
GRAD, stajala mapa Anistona s brižno obeleženom svakom ulicom i
svakim sokakom.
„Sjajna tekma sinoć, zar ne?“, upita ga neki muškarac. Nosio je
pune ruke knjiga.
Na trenutak, Vrana nije imao blage veze o čemu to čovek govori, a
zatim se setio svog novog kačketa. „Nego šta“, složio se i dalje
gledajući u mapu.
Pružio je navijaču Red soksa dovoljno vremena da se udalji, a
zatim izaš ao iz predvorja. Kač ket je bio u redu, ali nije imao nikakvu
želju da diskutuje o bejzbolu. Smatrao je da je to neviđeno glupa igra.

3Ričland kort bio je kratka ulica s tradicionalnim novoengleskim
prizemnim drvenim kućama kosih krovova, koja se završavala
kružnom okretnicom. Vrana je na putu od biblioteke uzeo besplatne
novine Anistonski potrošač i sad je stajao na uglu, leđima naslonjen na
stablo hrasta, pretvarajući se da ih čita. Hrast ga je zaklanjao od ulice,
a to je možda bilo dobro, jer je negde na pola puta niz ulicu stajao
parkirani kamionet s tipom koji je sedeo za volanom. Kamionet je bio
prastar, s nekim baštenskim alatkama i nečim što je ličilo na kultivator
u otvorenom tovarnom prostoru, tako da je tip mož da bio i baš tovan -
ovo je bila vrsta ulice u kojoj su ljudi mogli sebi da priušte usluge
baštovana - ali ako je tako, zašto prosto sedi tamo?

Možda čuva decu?
Iznenada mu je bilo drago š to je dovoljno ozbiljno shvatio Berija.
Pitanje je šta sad? Mogao bi da pozove Rouz, ali njihov zadnji
razgovor nije doneo ništa što nije mogao da dobije i od magične kugle.
I dalje je stajao poluskriven iza starog hrasta i razmišljao o
sledećem potezu kada je intervenisalo proviđenje koje je Pravom
čvoru naklonjenije nego geacima. Vrata malo dalje niz ulicu su se
otvorila, a iz kuće su izašle dve devojčice. Oči su mu bile jednako oštre
kao i u njegove imenjakinje ptice, i smesta ih je identi ikovao kao dve
od tri devojčice na Džimijevim fotogra ijama. Ona u braon suknji bila
je Ema Din, a u crnim pantalonama Abra Stoun.
Bacio je pogled ka kamionetu. Vozač je, takođe starina, sedeo
pogrbljen iza volana. Sada se uspravio. Budan i na oprezu. Dakle,
zaista ih je vukla za nos. I dalje nije zasigurno znao koja od dve
devojčice je paroglavka, ali u jedno je bio siguran: ljudi u vinebagu
otišli su u lov na maglu.
Izvadio je mobilni, ali ga je samo nekoliko trenutaka drž ao u š aci,
gledajući kako devojčica u crnim pantalonama hoda niz ulicu.
Devojčica u suknji ju je posmatrala tren-dva, a zatim se vratila u kuću.
Devojčica u pantalonama - Abra - prešla je preko Ričland korta, a dok
je to činila, čovek u kamionetu je podigao ruke u gestu: šta se dešava?
Odgovorila mu je podignutim palčevima: ne brini, sve je u redu. Vrana
je osetio nalet trijumfa vrelog kao gutljaj viskija. Na pitanje je
odgovoreno. Abra Stoun je paroglavka. Bez ikakve sumnje. Cuvali su
je, a čuvar je bio matorac sa savršeno dobrim pikapom. Vrana je bio

uveren da će njega i određenu mladu saputnicu odvesti sve do
Olbanija.

Pritisnuo je dugme za brzo pozivanje i pozvao Zmijski Ujed Endi.
Nije se ni iznenadio ni zabrinuo kad je primio SMS poruku: POZIV NE
MOZE BITI OSTVAREN. Klaud Gap je bio lokalno izletište, a bože me
sačuvaj i sakloni da tamo bude bilo kakvih tornjeva mobilne telefonije
da zakrče fotogra ije turista. Ali to je bilo u redu. Ako ne može da
sredi starca i devojčicu, vreme mu je da okači kopačke o klin.
Trenutak-dva gledao je mobilni, a potom ga isključio. Narednih
dvadesetak minuta nije hteo ni sa kim da razgovara, a to je
podrazumevalo i Rouz.

Njegova misija, njegova odgovornost.
Imao je četiri napunjena šprica, dva u levom džepu letnje jakne,
dva u desnom. Namestivši svoj najbolji osmeh Henrija Rotmana na lice
- onaj koji je nosio kada je za Pravi čvor rezervisao mesta za
kampovanje ili sobe u motelima - izašao je iza drveta i krenuo niz
ulicu. U levoj ruci je i dalje držao presavijeni primerak Anistonskog
potrošača. Desna šaka mu je bila u džepu jakne, skidajući plastičnu
kapicu sa igle.

4„Izvinjavam se, gospodine, čini mi se da sam se malo izgubio.
Pitam se da li biste mogli da mi pomognete."
Bili Friman je bio nervozan, na ivici ž ivaca, ispunjen neč im š to nije
bilo sasvim zla slutnja... ali su ga ipak iznenadili taj veseli glas i blistavi
„možeš da mi veruješ" osmeh. Svega na dve sekunde, ali je to bilo
dovoljno. Kad je pružio ruku ka otvorenom pretincu za rukavice,
osetio je maleni ubod u vrat.

Ujela me je buba, pomislio je, a zatim se srušio postrance,
zakolutavši očima sve dok mu se nisu videle samo beonjače.

Vrana je otvorio vrata i gurnuo vozač a na drugo sediš te. Starč eva
glava je lupila u prozor na suvozačevoj strani. Vrana je podigao
mlitave noge preko menjača, zatvorio pretinac za rukavice kako bi
napravio malo više mesta, a zatim seo za volan i zalupio vrata.
Udahnuo je punim plućima i obazreo se oko sebe, spreman na sve, ali
nije bilo ničega na šta je trebalo da bude spreman. Ričland kort bio je
u popodnevnom dremežu, prosto predivno.

Ključ je bio u kontakt bravi. Uključio je motor, a radio je oživeo
urlikom Tobija Kita: Bog neka blagoslovi Ameriku i sipa pivo. Kad je
pružio ruku da ga isključi, strašna bela svetlost mu je momentalno
ispunila vidno polje. Vrana je imao vrlo malo telepatske sposobnosti,
ali je bio č vrsto povezan sa svojim plemenom; na neki nač in, č lanovi
Pravog čvora bili su delovi jedinstvenog organizma, a jedan od njih je
upravo umro. Klaud Gap nije bio samo puko navođenje na pogrešan
trag - jebena sačekuša!

Pre nego što je mogao da odluči šta da čini, bela svetlost je opet
blesnula a onda, posle kratke pauze, još jednom.

Svi?
Gospode bože, sve troje! To nije moguće... zar ne?
Duboko je udahnuo, a zatim još jednom. Prisilio se da prihvati
činjenicu da je ipak moguće. A ako je zbilja tako, znao je koga treba da
krivi za to.
Jebenu paroglavu devojčicu.
Pogledao je u Abrinu kuću. Tamo je sve bilo mirno. Hvala bogu na
sitnim milostima. Nameravao je da doveze kamionet do njenog
prilaznog puta, ali mu je to najedanput izgledalo kao veoma loša ideja,
bar zasad. Izašao je iz vozila, uvukao se unutra i zgrabio onesvešćenog
starkelju za koš ulju i kaiš . Ponovo ga je postavio na vozač ko sediš te,
zastavš i taman dovoljno dugo da ga pretraž i. Nema piš tolj. Steta. Ne bi
bilo naodmet da ima jedan, barem neko vreme.
Vezao je starca sigurnosnim pojasom, kako se ne bi srušio napred i
slučajno pritisnuo sirenu. Onda je došetao niz ulicu do devojčicine
kuće, ne žureći. Da je video njeno lice na nekom prozoru - pa čak i
trzanje zavese - dao bi se u trk, ali se ništa nije micalo.
Još je bilo moguće da misiju sprovede u delo, ali su ti užasni beli
bleskovi gurnuli to razmatranje u drugi plan. Trenutno je najviše želeo
da položi šake na tu bednu kučku, koja im je zadala toliko nevolja, i
trese je dok joj ne presedne majčino mleko.

5Abra je proš la kroz hodnik kao da hoda u snu. Stounovi su imali
porodičnu sobu u podrumu, ali je njihovo zborno mesto bila
kuhinja, a ona se bez razmišljanja zaputila tamo. Stajala je ruku
raširenih na stolu, gde su ona i njeni roditelji pojeli na hiljade obroka,

bledo zureći razrogačenim očima u prozor iznad sudopere. Uopšte
nije bila tamo. Bila je u Klaud Gapu i posmatrala kako loši ljudi izlaze
iz vinebaga: Zmija, Orah i Džimi Cifra. Saznala je njihova imena od
Berija. Ali nešto nije bilo u redu. Jedan od njih je nedostajao.

(GDE JE VRANA, DENE, NIGDE NE VIDIM VRANU)
Bez odgovora, jer su Den, njen tata i doktor Džon bili zauzeti.
Sredili su loše ljude, jednog po jednog: najpre Oraha - to je bilo delo
njenog oca, i alal mu vera - a zatim Dž imija Cifru, a onda Zmiju. Svaku
smrtonosnu povredu osetila je kao potmuli udarac duboko u glavi. Ti
tupi udarci, kao da tež ak malj neprestano udara u hrastovu dasku, bili
su strašni u svojoj konačnosti, ali ne i u potpunosti neprijatni. Zato
što...
Zato što to zaslužuju, oni ubijaju decu, a ništa drugo ih ne bi
zaustavilo. Samo što...
(Dene, gde je Vrana, GDE JE VRANA!)
Den ju je sada čuo. Hvala bogu! Videla je vinebago. Den je mislio
da je Vrana unutra, a možda je i u pravu. Ipak...
Potrčala je natrag kroz hodnik i provirila kroz jedan od prozora
pored ulaznih vrata. Pločnik je bio pust, ali je kamionet gospodina
Frimana bio parkiran tačno tamo gde treba. Nije mogla da mu vidi lice
zato što se sunčeva svetlost odbijala od šoferšajbne, ali je mogla da
vidi njega za volanom, a to je značilo da je sve u redu.
Verovatno u redu.
(Abra, jesi li tamo)
Den. Bilo je tako sjajno čuti ga. Poželela je da je tu s njom, ali je
njegovo prisustvo u njenoj glavi bilo skoro podjednako dobro.
(jesam)
Još jednom je pogledala u pust trotoar i pikap gospodina Frimana,
proverila da li je zaključala ulazna vrata nakon ulaska u kuću, a zatim
pošla prema kuhinji.
(moraš da nagovoriš mamu svoje drugarice da pozove policiju i
kaže im da si u opasnosti, Vrana je u Anistonu)
Stala je kao ukopana na pola hodnika. Ruka joj se podigla i počela
da trlja usta. Den nije znao da je napustila kuću Dinovih. Kako je i
mogao? Bio je veoma zaposlen.
(nisam)
Pre nego što je mogla da završi, u glavi joj je eksplodirao mentalni

glas Rouz Šešir, izbrisavši sve misli.

(TI, KUČKICE, ŠTA SI TO UČINILA)

Poznati hodnik između ulaznih vrata i kuhinje počeo je da se
zanosi. Poslednji put kada se desilo to vrtenje ukrug, bila je spremna.
Ali sad nije. Abra je pokušala da ga zaustavi, ali nije uspela. Njena
kuć a je nestala. Aniston je nestao. Lež ala je na zemlji i gledala u nebo.
Shvatila je da je smrt ono troje u Klaud Gapu bukvalno oborio Rouz sa
nogu, i na tren joj je bilo divljač ki drago zbog toga. Na jedvite jade je
pokušala da nađe nešto za odbranu. Nije imala mnogo vremena.

6Rouzino telo ležalo je ispruženo poleđuške na pola puta između
tuševa i lože Vidikovac, ali joj se um nalazio u Nju Hempširu,
roječi se kroz devojčinu glavu. Ovog puta nije bilo izmaštane ratnice s
turnirskim kopljem, o ne. Ovaj put, tu su bili samo jedna iznenađena
mala senica i stara Rouzi, a Rouzi je želela osvetu. Ubiće devojčicu
samo u slučaju krajnje nužde, bila je previše dragocena, ali je mogla
da joj stavi do znanja šta je čeka. Da joj pruži priliku da okusi delić
onoga što su već pretrpeli Rouzini prijatelji. U umovima geaka postoji
dosta mekanih i ranjivih mesta, a ona: ih je sve znala veoma dob...

(GUBI SE, GADURO, OSTAVI ME NA MIRU ILI ĆU TE JEBENO UBITI!)

Bilo je to kao da joj je iza očiju eksplodirala šok-bomba. Rouz se
štrecnula i kriknula. Velika Mo, koja je ispružila ruku da je dodirne,
iznenađeno se trznula unazad. Rouz to nije primetila, nije je čak ni
videla. Još jednom je potcenila devojčinu moć. Pokušala je da zadrži
oslonac u devojčicinoj glavi, ali ju je mala kuja zapravo potiskivala
napolje. To je bilo neverovatno, užasavajuće, da čovek odlepi, ali se
deš avalo. Još gore, oseć ala je kako joj se ruke podiž u ka licu. Da je Mo
i Niski Edi nisu obuzdali, devojč ica bi je mož da naterala da sama sebi
noktima iskopa oči.

Za sada je morala da odustane i ode. Ali pre nego što je to učinila,
kroz devojčicine oči je videla nešto zbog čega joj je pao kamen sa srca.
Videla je Vranu Dedija, koji je u jednoj šaci držao špric.

7Abra je upotrebila svu psihič ku silu koju je mogla da sakupi, viš e
nego što je upotrebila onog dana kada je otišla u potragu za
Bredom Trevorom, viš e nego š to je upotrebila ikada u ž ivotu, ali i to je
ipak bilo jedva dovoljno. Taman kada je pomislila da neće moći da
izbaci ž enu sa š eš irom iz glave, svet se ponovo zavrteo ukrug. Ona ga
je vrtela ukrug, ali to je bilo toliko teško - kao da okreće ogroman
mlinski kamen. Nebo i lica koja su zurila u nju skliznuli su u stranu.
Usledio je trenutak tame kada je bila

(između)
nigde, a onda su joj ulazna vrata njene kuće skliznuli natrag u
vidno polje. Ali više nije bila sama. Covek je stajao na dovratku
kuhinje.
Ne, ne čovek. Vrana!
„Zdravo, Abra“, kazao je, smešeći se, i skočio na nju. I dalje se
mentalno zanoseći od susreta sa Rouz, Abra nije napravila nikakav
pokušaj da ga odgurne umom. Prosto se okrenula i potrčala.

8U trenucima najvišeg stresa, Den Torens i Vrana Dedi bili su
veoma slični jedan drugome, premda to nijedan od njih dvojice
nikad neće saznati. Vranin vid poprimio je istovetnu bistrinu, istovetni
osećaj da se sve to dešava kao na prelepom usporenom snimku.
Spazio je gumenu ružičastu narukvicu na Abrinom zglobu i imao
dovoljno vremena da pomisli na podizanje svesti o raku dojke. Video
je kako devojčicin ranac leti ulevo kada se na peti obrnula udesno, i
znao je da je pun knjiga. Cak je imao i dovoljno vremena da se zadivi
njenoj kosi kada se zavijorila iza nje u blistavim kikama.

Stigao ju je na vratima, dok je pokuš avala da okrene leptir-bravu.
Kad ju je stegao rukom oko vrata i cimnuo unazad, osetio je njene
prve napore - zbunjene i slabašne - da ga odgurne umom.

Ne čitavu injekciju, to bi moglo da je ubije, sigurno nema više od
pedesetak kilograma.

Ubo ju je iglom tik ispod grudne kosti, dok se izvijala i batrgala.
Nije morao da se brine hoće li izgubiti kontrolu i ubrizgati joj čitavu
dozu, jer je podigla levu ruku i udarila njegovu desnu, izbivši mu
injekciju iz šake. Spric je pao na pod i zakotrljao se. Međutim,
proviđenje je naklonjenije Pravom čvoru negoli geacima, tako je

oduvek bilo, a tako je bilo i sada. Dao joj je taman dovoljno. Osetio je
kako njen nejaki stisak u njegovom umu najpre popušta, a zatim skroz
nestaje. S njenim rukama desilo se isto. Zurila je u njega šokiranim i
razrogačenim očima.

Vrana ju je potapšao po ramenu. „Malo ćemo da se provozamo,
Abra. Upoznaćeš neke nove ljude.“

Neverovatno, ali uspela je da se nasmeši. Taj osmeh je izgledao
zastrašujuće na licu devojčice toliko mlade da je sa kosom skupljenom
ispod kape i dalje mogla da prođe kao dečak. „Ta čudovišta koja
nazivaš prijateljima - svi su mrtvi. Oniii...“

Poslednja reč je bila samo zaplitanje jezikom kad su joj se oči
zakolutale a kolena popustila. Bio je u iskušenju da je pusti da padne -
zaslužila je to, nego šta - ali je suzbio poriv i umesto toga je uhvatio
ispod pazuha. Na kraju krajeva, ona je ipak bila dragoceno vlasništvo.

Vlasništvo Pravog čvora.

9Ušao je kroz stražnja vrata, otvorivši skoro pa beskorisnu bravu
jednim zamahom amerikan ekspres platinum kreditne kartice
Henrija Rotmana, ali nije nameravao da izađe istim putem. Na kraju
strmog zadnjeg dvoriš ta nije bilo nič ega osim visoke ž ič ane ograde, a
iza nje je bila reka. Takođe, njegov prevoz bio je na drugoj strani.
Odneo je Abru kroz kuhinju do prazne garaž e. Oba roditelja na poslu,
mož da... osim ako nisu u Klaud Gapu, likujuć i nad smrć u Endi, Dž imija
i Oraha. Za sada, nije mnogo mario za to; ko god da je pomagao
devojci, može da sačeka. Doći će red i na njih.

Gurnuo je njeno mlitavo telo ispod stola s novim alatkama njenog
oca. Onda je pritisnuo dugme za otvaranje garažnih vrata i izašao
napolje, namestivši prethodno široki stari osmeh Henrija Rotmana na
lice. Ključ za opstanak u svetu geaka bilo je izgledati kao da mu
pripadate, kao da ste uvek u pokretu, a u tome niko nije bio bolji od
njega. Zustrim korakom otišao je do kamioneta i ponovo pomerio
starkelju, ovaj put na sredinu suvozačevog sedišta. Kad je okrenuo
pikap prema prilaznom putu Stounovih, Bilijeva glava mu se očešala o
rame.

„Baš si druž eljubiv, zar ne, starino?“, upita Vrana uz osmeh, dok je
uvozio crveni kamionet u garažu. Njegovi prijatelji su mrtvi, a situacija

je strašno opasna, ali je postojala jedna velika kompenzacija: prvi put
za dugi niz godina oseć ao se totalno ž ivo i svesno, a svet je pucao od
jarkih boja i brujao kao dalekovod. Ima je, tako mu boga. Uprkos svoj
njenoj uvrnutoj snazi i trikovima, ima je. A sada će je predati u
Rouzine ruke. Ljubavna ponuda.

„Džekpot“, kazao je, i veoma ushićeno lupio dlanom po
instrument-tabli.

Skinuo je Abrin ranac, ostavio ga ispod stola sa alatom, a zatim
podigao njeno telo, uneo ga u pikap i stavio na suvozačevo sedište.
Pojasom je vezao oba usnula putnika. Palo mu je na pamet da starkelji
polomi vrat i ostavi njegovo telo u garaži, ali možda će čiča biti od
koristi. To jest, ako ga droga ne ubije. Opipao mu je puls na vratu, spor
ali snažan. Devojčicu nije morao da proverava; naslanjala se na
prozor na suvozačevoj strani, a on je video kako njen dah magli
staklo. Izvrsno.

Odvojio je sekundu-dve da proveri svoj inventar. Nije imao pištolj -
Pravi č vor nikad nije putovao s vatrenim oruž jem - ali je i dalje imao
dve injekcije pune te „vreme je za lalanje“ tečnosti. Nije imao pojma
koliko daleko ć e ga dve odvesti, ali je devojč ica bila njegov prioritet.
Sinulo mu je da će se starčev period korisnosti pokazati kao
ekstremno kratak. Pa, bože moj. Geaci dolaze i odlaze kao lišće u
jesen.

Izvadio je mobilni telefon i pozvao Rouz. Javila se taman kad je
pomislio da će morati da joj ostavi poruku na govornoj pošti. Govorila
je sporo i zaplitala jezikom. Kao da priča s pijancem.

„Rouz? Šta ti je?“
„Devojčica me je sredila malo više nego što sam očekivala, ali sam
dobro. Više je ne čujem. Reci mi da si je uhvatio.“
„Jesam, i trenutno je u zemlji snova, ali ima prijatelje. Nemam
nikakvu želju da ih sretnem. Smesta ću krenuti na zapad i nemam
vremena da se zamajavam s mapama. Trebaju mi sporedni drumovi
koji će me odvesti preko Vermonta do Njujorka."
„Reći ću Ljigavom Slimu."
„Smesta moraš da pošalješ nekoga na istok da me sačeka, Rouzi, i
to sa svim što možeš da nabaviš što će zadržati malu gospođicu Nitro u
zemlji snova, jer mi nije ostalo još mnogo. Pogledaj o Orahovim
zalihama. Mora da ima nešto..."

„Nemoj da mi popuješ kako da radim svoj posao", brecnula se.
„Ljigavi će sve koordinirati. Znaš li dovoljno da počneš?"

„Da. Rouzi ljubavi, to izletište je bilo zamka. Devojčica nas je
jebeno navukla na tanak led. Sta ako njeni prijatelji pozovu pandure?
Vozim se u starom F-150, s dva zombija u kabini pored sebe. Na č elu
bi komotno moglo i da mi piše OTMIČAR."

No, cerio se. Proklet bio ako se nije cerio. Na drugom kraju veze je
zavladao muk. Vrana je sedeo za volanom u garaži Stounovih,
čekajući.

Rouz je naposletku kazala: „Ako iza sebe vidiš plava rotaciona
svetla ili blokiran drum ispred, zadavi devojčicu i isisaj iz nje koliko
god mož eš pare dok umire. Zatim se predaj. Pobrinuć emo se za tebe,
znaš to."

Sada je došao red na njega da napravi pauzu. Najzad je upitao:
„Jesi li sigurna da je to pravi način, ljubavi?"

„Jesam." Glas joj je bio leden. „Odgovorna je za smrt Džimija, Oraha
i Zmijskog Ujeda Endi. Tugujem za svima njima, ali mi je najteže za
Endi, jer sam je lič no preobrazila. Ona je tek okusila ž ivot. Zatim, tu je
i Sari..."

Uzdahnula je i zać utala. Vrana niš ta nije rekao. Nije bilo š ta da se
kaž e. Endi Stajner bila je s dosta ž ena tokom svojih godina u Cvoru -
što nije bilo nikakvo iznenađenje, jer para uvek čini novajlije naročito
napaljenim - ali su ona i Sara Karter bile par proteklih deset godina, i
to vrlo posvećene jedna drugoj. Na neki načini, Endi je više bila
kćerka Ćutljive Sari negoli njena ljubavnica.

„Sari je neuteš na", reč e Rouz, „a Crnooka Suzi se ne oseć a mnogo
bolje zbog Oraha. Ta devojčica će odgovarati zbog toga što nam je
oduzela to troje. Na ovaj ili onaj nač in, njenom geač kom ž ivotu doš ao
je kraj. Imaš li još koje pitanje?"

Nije imao nijedno.

10Niko nije obratio nikakvu naročitu pažnju na Vranu Dedija i
njegove usnule saputnike kad su napustili Aniston i zaputili se
na zapad starim državnim auto-putem. Uz šačicu pažnje vrednih
izuzetaka (oš trooke starice i deca su najgori), geač ka Amerika bila je
zapanjujuće slepa uprkos dvanaest godina u mračnom dobu

terorizma. Ako išta vidite, recite nešto je vraški dobar slogan, ali
najpre morate nešto da vidite.

Kad su prešli u Vermont, počeo je da pada mrak, a automobili koji
su dolazili iz suprotnog smera videli su samo Vranine farove, a on je
namerno uključio duga svetla. Ljigavi Slim ga je zvao već tri puta,
hraneči ga putnim informacijama. Putovao je mahom sporednim
drumovima, uglavnom neobeleženim. Ljigavi mu je takođe rekao da
su mu Dizelaš Dag, Prljavi Fil i Kecelja Eni pošli u susret. Vozili su
ševrolet kapris 2006. godište, koji je ličio na psa, ali je ispod haube
imao 400 konjskih snaga. Prekoračenje brzine im takođe neće
predstavljati problem; zahvaljujući pokojnom Džimiju Cifri, imali su
legitimacije Agencije za nacionalnu bezbednost, koje bi izdrž ale svaku
proveru.

Blizanci Litl, Grašak i Mahuna, koristili su prefmjenu opremu za
satelitsku komunikaciju Pravog čvora da prate policijsko brbljanje na
severoistoku, a do sada nisu ništa čuli o mogućem kidnapovanju
devojčice. To su bile dobre vesti, ali ne i neočekivane. Njeni prijatelji,
dovoljno pametni da postave zasedu, verovatno su takođe bili i
dovoljno pametni da znaju šta će se desiti njihovoj senici ukoliko
izađu u javnost.

Zazvonio je drugi telefon, prigušeno. Ne skidajući oči s druma,
Vrana Dedi se nagnuo preko svojih usnulih putnika, zavukao ruku u
pretinac za rukavice i pronašao mobilni. Starčev, bez sumnje. Prineo
ga je očima. Na ekranu nije bilo imena, što je značilo da broj pozivača
nije memorisan, ali je imao pozivni broj Nju Hempšira. Jedan od
napadača iz zasede, želi da zna jesu li Bili i devojka dobro? Vrlo
verovatno. Vrana je razmislio da li da se javi i odluč io da to ne uradi.
Kasnije će proveriti da li je pozivač ostavio poruku. Informacije su
moć.

Kada se ponovo nagnuo da vrati telefon u pretinac za rukavice,
prsti su mu dotakli metal. Ostavio je mobilni i izvadio automatski
pištolj. Lep bonus i vrlo srečno otkriće. Da se starkelja probudio malo
ranije nego š to je oč ekivano, mož da bi uspeo da ga uzme pre nego š to
mu Vrana pročita nameru. Zavukao je glok ispod sedišta, a zatim
zatvorio pretinac za rukavice.

Pištolji su takođe moć.

11Bio je mrkli mrak, a oni su se nalazili duboko u Zelenim
planinama na auto-putu broj 108 kada je Abra počela da se
meškolji. Vrani Dediju, koji se i dalje osećao briljantno živ i svestan,
nije bilo žao. Kao prvo, bio je znatiželjan. Kao drugo, kazaljka je
pokazivala da je rezervoar starog kamioneta skoro prazan, a neko će
morati da ga napuni.

Ali nema smisla bespotrebno rizikovati.
Desnom rukom izvadio je jednu od dve preostale injekcije iz dž epa
i stavio je na butinu. Sačekao je da se devojčicine oči - još zamagljene -
otvore. Onda je kazao: „Dobro veče, mlada damo. Ja sam Henri
Rotman. Da li me razumeš?"
„Ti...“ Abra je pročistila grlo, liznula usne, a zatim probala ponovo.
„Ti nisi nikakav Henri. Ti si Vrana."
„Dakle, razumeš. Dobro. Trenutno se osećaš tupo i zbunjeno,
pretpostavljam, i ostaćeš u tom stanju, jer ja to tako želim. Neće biti
potrebe da te ponovo onesvestim sve dok se budeš pristojno ponašala.
Kapiraš?""
„Kuda idemo?"
„U Hogvorts, da gledamo međunarodni turnir u kvidič u. Kupić u ti
magični hot-dog i magičnu šećernu vunu. Odgovori mi na pitanje!
Hoćeš li se pristojno ponašati?"
„Da."
„Takvo momentalno slaganje prija mom uvu, ali moraćeš da mi
oprostiš ako ti ne budem u potpunosti verovao. Moram da ti saopštim
nekoliko vitalnih informacija, pre nego što pokušaš bilo šta budalasto,
zbog čega bi mogla da zažališ. Vidiš li ovu iglu koju držim?"
„Da.“ Abrina glava se i dalje naslanjala na prozor, ali je pogledala
nadole u injekciju. Oči su joj se sklopile, a zatim ponovo otvorile,
veoma polako. „Žedna sam."
„Od droge, bez sumnje. Nemam ništa za piće, budući da smo otišli u
žurbi..."
„Mislim da u rancu imam lašu soka." Sapatom. Tiho i polako. Oči
su joj se i dalje s teškom mukom otvarale nakon svakog treptaja.
„Plaš im se da je ostao u garaž i. Dobić eš neš to za pić e u sledeć em
gradu u koji dođemo - ali samo ako budeš dobra mala Zlatokosa. Ako
budeš rđava mala Zlatokosa, provešćeš noć gutajući sopstvenu

pljuvačku. Jasno?"
„Da..."
„Ako osetim da mi č eprkaš po glavi - da, znam da mož eš to - ili ako

pokušaš da privučeš nečiju pažnju kad se zaustavimo, ubrizgaću
injekciju ovom starom gospodinu. Povrh onoga što sam mu već dao, to
će ga ubiti kao Ejmi Vajnhaus. Jesmo li se razumeli?"

„Da." Ponovo je oblizala usne, a zatim ih protrljala šakom. „Nemoj
da ga povrediš."

„To zavisi isključivo od tebe."
„Kuda me vodiš?"
„Zlatokosa? Dušo?"
„Šta?" Ošamućeno je zatreptala ka njemu.
Stephen King „Samo zaveži i uživaj u vožnji."
„Hogvorts", kazala je. „Sećerna... vuna.“ Kad su joj se oči sledeći
put zatvorile, kapci su ostali spušteni. Tiho je zahrkala. Zvuk je bio
lahorast, u neku ruku prijatan. Vrana nije mislio da je šarmantna, i za
svaki slučaj nastavio je da drži injekciju pored starčeve butine. Kao što
je Golum jedared kazao za Froda Baginsa, „ono je laž ljivo, prekrassni.
Ono je veoma lažljivo."

12Abra nije u potpunosti utonula u san; i dalje je čula brundanje
motora, ali veoma daleko. Cinilo se kao da dopire odnekud
iznad nje. Nateralo ju je da se seti kako su njeni roditelji i ona u vrelim
letnjim popodnevima išli na jezero Vinipesoki, i kako je, ako bi uronila
glavu ispod vode, mogla da čuje udaljeno zujanje motornih čamaca.
Znala je da je oteta i znala je da bi to trebalo da je brine, ali osećala se
spokojno, zadovoljna što pluta između sna i jave. Doduše, suvoća u
njenim ustima i grlu bila je strašna. Jezik joj je bio kao parče
prašnjavog tepiha.

Moram nešto da uradim. Vodi me onoj ženi sa šeširom, a ja moram
da uradim nešto. Ako ne uradim, ubiće me kao što su ubili bejzbol
dečaka. Ili će mi uraditi nešto još gore.

Uradiće nešto. Nakon što popije gutljaj nečega. I nakon što još
malo odrema.

Brundanje motora pretvorilo se u udaljeno zujanje kada je svetlost
prodrla kroz njene zatvorene kapke. Onda je zvuk u potpunosti

utihnuo, a Vrana ju je bockao po nozi. Isprva lagano, a zatim snaž nije.
Dovoljno jako da je zaboli.

„Budi se, Zlatokosa. Kasnije ćeš moći da nastaviš da lalaš."
Otvorila je oč i na jedvite jade, š trecajuć i se zbog bleš tavila. Bili su
parkirani pored nekakve benzinske pumpe. Iznad njih su bleštale
neonske sijalice. Pored žeđi, sada ju je morila i glavobolja. Kao da...
„Šta je smešno, Zlatokosa?"
„A?“
„Smešiš se.“
„Upravo sam skontala šta nije u redu sa mnom. Mamurna sam."
Vrana je razmislio o tome, a onda se nacerio. „Pretpostavljam da
jesi, a č ak nisi ni đuskala s abaž urom na glavi. Jesi li dovoljno budna
da me razumeš?"
„Da." Barem je mislila da jeste. O, ali to bubnjanje u glavi. Grozno!
„Uzmi ovo."
Drž ao je neš to ispred njenog lica, pruž ajuć i levu ruku preko grudi
kako bi to uradio. U desnoj je i dalje drž ao injekciju, a vrh igle poč ivao
je nadomak noge gospodina Frimana.
Zaškiljila je. Kreditna kartica. Pružila je ruku tešku kao olovo i
uzela je. Oči su počele da joj se sklapaju, a on joj je lupio šamar. Oči su
joj se naglo otvorile, razrogač ene i š okirane. Nikad ranije u ž ivotu je
niko nije ošamario, bar ne neka odrasla osoba. Naravno, nikada je pre
niko nije ni kidnapovao.
„Joj! Jao!“
„Izađi iz kamioneta. Prati uputstva na pumpi - ti si bistra klinka,
siguran sam da možeš to da uradiš - i napuni rezervoar. Onda stavi
pumpu na mesto i vrati se u pikap. Ako sve to uradiš kao dobra mala
Zlatokosa, otić i ć emo do one tamo koka-kola maš ine." Pokazao je na
prodajni automat na udaljenom uglu prodavnice. „Dobićeš ekstra
veliku kokiš ku. Ili č aš u vode, ako to ž eliš ; vidim da imaju dasani. Ako
pak budeš zločesta mala Zlatokosa, ubiću starca, a potom ću ući u
radnju i ubiću klinca iza kase. Veruj mi. Tvoj prijatelj je poneo i pištolj,
a sada je kod mene. Povešću te sa sobom, i moći ćeš da gledaš kako
mu raznosim mozak. Od tebe zavisi, okej? Jesi li skapirala?"
„Jesam", reče Abra. Sada malo budnija. „Mogu li da dobijem i koka-
kolu i čašu vode?"
Njegov kez je ovog puta bio širok i zgodan. Uprkos situaciji u kojoj

se nalazila, uprkos glavobolji, pa čak i uprkos šamaru, Abra ga je
smatrala šarmantnim. Pretpostavila je da ga mnogi ljudi smatraju
šarmantnim, a naročito žene. „Malo si alava, ali to nije uvek loše.
Hajde da vidimo kako ćeš se ponašati."

Otkopčala je sigurnosni pojas - tek iz trećeg pokušaja, ali je
napokon uspela - i uhvatila se za kvaku. Pre nego što je izašla, kazala
mu je: „Prestani da me zoveš Zlatokosa. Znaš moje ime, a i ja znam
tvoje."

Zalupila je vratima i zaputila se ka pumpi (malo se zanoseći) pre
nego što je stigao da joj odgovori. Imala je kuraži, baš kao i paru.
Skoro da joj se divio. Međutim, s obzirom na ono što se desilo
Zmijskom Ujedu, Orahu i Džimiju, skoro je bilo najdalje dokle je to
išlo.

13Abra isprva nije mogla da pročita uputstva, jer su se reči
neprestano duplirale i mutile. Zaš kiljila je, a onda su dospele
u žižu. Vrana ju je posmatrao. Osećala je njegove oči kao majušne
tople tegove na potiljku.

(Dene?)
Ništa, a to je nije iznenadilo. Kako je mogla da se nada da će
kontaktirati s Denom kada jedva mož e da prokljuvi kako da pokrene
glupavu pumpu? U životu se nikad nije osećala tupavije.
Na kraju je nekako uspela da sipa benzin, iako je prvi put kreditnu
karticu okrenula naopačke i morala sve iz početka. Cinilo se kao da
sipanje traje č itavu več nost. Preko mlaznice je stajalo gumeno crevo,
da ublaži smrad benzinskih isparenja, a noćni vazduh joj je malo
razbistrio misli. Na nebu je bilo milion zvezda. Obično su je
opčinjavale lepotom i mnogobrojnošću, ali večeras ju je gledanje u
njih samo plašilo. Bile su tako daleko. Nisu videle Abru Stoun.
Kada se rezervoar napunio, zaškiljila je u novu poruku na ekranu i
okrenula se ka Vrani. „Želiš li račun?“
„Mislim da možemo nastaviti dalje i bez toga, zar ne?“ Ponovo je
blesnuo taj bleštavi osmeh, ona vrsta osmeha koja vas čini srečnim
ako ste mu vi uzrok. Abra je mogla da se opkladi da Vrana ima mnogo
devojaka.
Ne. Ima samo jednu. Žena sa šeširom mu je devojka. Rouz. Da ima

još jednu, Rouz bi je ubila. Verovatno zubima i noktima.
Dovukla je noge do kamioneta i ušla.
„To je bilo veoma dobro“, rekao joj je. „Dobila si glavnu nagradu -

kokišku i vodu. Dakle... šta želiš da kažeš svom tatici?“
„Hvala ti“, reče mlako Abra. „Ali ti nisi moj tata.“
„Mogao bih da budem. Mogu da budem veoma dobar tatica

devojčicama koje su dobreprema meni. Onima koje paze kako se
ponaš aju." Odvezao se do prodajnog automata i dao joj novč anicu od
pet dolara. „Uzmi i meni fantu, ako ima. Koka-kolu, ako nema."

„Vi pijete gazirana pića, kao i svi ostali?"
Napravio je komično uvređeno lice. „Ako nas ubodete, zar ne
krvarimo? Ako nas golicate, zar se ne smejemo?“ 14
„Šekspir, je li tako?“ Ponovo je obrisala usta. „Romeo i Julija.“
„Mletački trgovac, tupsonko“, reče Vrana... ali sa osmehom.
„Kladim se da ne znaš ostatak."
Zavrtela je glavom. Greška. To je obnovilo glavobolju, koja je
taman počela da jenjava.
„Ako nas otrujete, zar ne umiremo?“ Pritisnuo je vrh igle na butinu
gospodina Frimana. „Razmišljaj o tome dok uzimaš pića."

14Pomno je posmatrao dok je ubacivala novčanicu u automat.
Ova benzinska stanica bila je na poš umljenoj periferiji nekog
gradića, a uvek postoji šansa da će reći dođavola sa starkeljom i
zažditi prema drveću. Setio se pištolja, ali ga je ostavio u pretincu.
Jurnjava za njom ne bi bila previš e tež ak zadatak, s obzirom na njeno
trenutno stanje slič no supi. Međutim, nije ni pogledala u tom pravcu.
Ubacila je novč anicu u maš inu i uzela pić a, jedno za drugim, zastavš i
tek toliko da otpije gutljaj vode. Vratila se i dala mu fantu, ali nije ušla
u kamionet. Umesto toga, uperila je prst u građevinu.

„Moram da piškim."
Vrana je bio smeten. Ovo nije predvideo, a trebalo je. Bila je
drogirana, a njeno telo moralo je da se oč isti od toksina. „Mož eš li da
se strpiš neko vreme?"
Mislio je da će još nekoliko kilometara dalje niz drum moći da
nađe odmoriš te i zaustavi se. Da je pusti da ode iza nekog ž buna. Sve
dok joj vidi vrh glave, biće u redu.

No, devojčica je odmahnula glavom. Naravno da je odmahnula.
Razmislio je o situaciji. „Okej, slušaj. Možeš da upotrebiš ženski
toalet ako su vrata nezaključana. Ako nisu, moraćeš da piškiš iza
zgrade. Nema šanse da te pustim da uđeš unutra i tražiš ključ od
prodavca."
„A ako budem morala da idem pozadi, ti ćeš me posmatrati,
pretpostavljam. Perverznjaku."
„Biće kontejner ili tako nešto, iza čega ćeš moći da čučneš. Slomiće
mi srce što neću moći da gledam u tvoju prekrasnu malu guzu, ali
daću sve do sebe da preživim. A sad, ulazi u kamionet."
„Ali rekao si...“
„Ulazi, ili ću ponovo početi da te zovem Zlatokosa."
Ušla je, a on je dovezao pikap do vrata toaleta, ne blokirajući ih
sasvim. „Sad ispruži ruku."
„Zašto?"
„Samo to uradi."
Veoma snebivljivo, ispružila je ruku. Uhvatio ju je. Kada je videla
iglu, pokušala je da se otrgne.
„Ne brini, samo kapljica. Ne smemo dopustiti da imaš loše misli,
zar ne? Ili da ih emituješ. Ovo će se desiti na ovaj ili na onaj način, zato
nemoj praviti dramu od toga?"
Prestala je da se batrga. Bilo je lakše jednostavno pustiti da se
dogodi. Osetila je ubod na nadlanici, a onda ju je pustio. „Idi sad. Piški
i nemoj da dangubiš. Kao što kaže stara pesma, pesak teče kroz
peščani sat kod kuće."
„Ne znam nijednu takvu pesmu."
„Nisam iznenađen. Ne znaš č ak da razlikuješ ni Mletačkog trgovca
od Romea i Julije.“
„Zloban si."
„Ne moram da budem", kazao je.
Izašla je i na trenutak stajala pored kamioneta, duboko dišući.
„Abra?"
Pogledala je u njega.
„Nemoj pokušati da se zaključaš unutra. Znaš ko će platiti zbog
toga, zar ne?" Potapšao je Bilija Frimana po butini.
Znala je.
U njenoj glavi, koja je taman počela da se razbistrava, sada se

ponovo mutilo. Už asni č ovek - už asno stvorenje - iza tog š armantnog
osmeha. I pametan. Na sve je mislio. Pritisnula je kvaku, a vrata
toaleta su se otvorila. Makar neće morati da piški iza zgrade, usred
korova, a to je bilo nešto. Ušla je, zatvorila vrata i obavila posao. Onda
je jednostavno sedela na šolji, oborene glave u kojoj se vrtelo. Setila
se kako je sedela u kupatilu u Eminoj kući, kada je budalasto verovala
da će na kraju sve ispasti kako treba. Koliko davno joj je to sada
izgledalo.

Moram nešto da uradim.
No, bila je drogirana, ošamućena.
(Dene)
Odaslala je tu misao svom silom koju je mogla da prikupi... što nije
bilo mnogo. A koliko vremena će joj Vrana dati? Osetila je kako je
preplavljuje talas očajanja, podrivajući ono malo preostale volje za
otporom. Sve š to je sada ž elela bilo je da zakopč a pantalone, ponovo
uđe u kamionet i nastavi da spava. Ipak, pokušala je još jednom.
(Dene! Dene, molim te!)
I čekala čudo.
Umesto toga dobila je kratkotrajno trubljenje sirene kamioneta.
Poruka je bila jasna kao dan: vreme je isteklo.

PETNAESTO POGLAVLJE

TRAMPA SVESTI

1Setićeš se onoga što je zaboravljeno.
Posle Pirove pobede u Klaud Gapu, Dena je proganjala ta fraza,
poput refrena iritantne i besmislene muzike, koji vam uđe u uši i neće
da izađe, a onda zateknete sebe kako ga pevušite dok se usred noći
teturate ka kupatilu. Ta fraza bila je prilično iritantna, ali ne sasvim
besmislena. Iz nekog razloga, povezivao ju je s Tonijem.

Setićeš se onoga što je zaboravljeno.
Vožnja vinebagom Pravog čvora do njihovih automobila,
parkiranih na stanici u Malengradu na opš tinskom zemljiš tu Frejž era,
nije dolazila u obzir. Cak i da se nisu plašili da ih neko vidi kako izlaze
iz njega ili da unutra ostave forenzičke dokaze, odbili bi i bez glasanja
o tome. Vozilo je smrdelo na neš to viš e od bolesti i smrti; smrdelo je
na zlo. Den je imao još jedan razlog. Nije znao da li se članovi Pravog
čvora vraćaju kao i ljudi-duhići, i nije želeo da sazna.
Zato su bacili upraž njenu odeć u i š priceve u reku Sako, gde ć e ono
što ne potone otplutati nizvodno u Mejn, i vratili se natrag onako kako
su i došli, u voziću „Helen Rajvington".
Dejvid Stoun se skljokao na sediš te maš inovođe, video da Den još
uvek drži Abrinog plišanog zeca i ispružio ruku. Den mu ga je drage
volje predao, zapazivši šta Abrin otac drži u drugoj ruci: svoj blekberi.
„Šta nameravaš s tim?"
Dejv je pogledao u šumu koja je promicala sa obe strane pruge
uskog koloseka, a zatim natrag u Dena. „Cim stignemo do mesta gde
imam domet, pozvaću Dinove. Ako se niko ne javi, pozvaću policiju.
Ako se jave, bilo Ema ili njena majka, i kažu mi da je Abra nestala,
pozvaću policiju. Pod pretpostavkom da to već nisu učinile." Pogled
mu je bio leden i odmeren i daleko od prijateljskog, ali je makar drž ao
strah za kćerku - pre će biti užas - pod kontrolom, a Den ga je
poštovao zbog toga. Takođe, na taj način će biti lakše razumno

razgovarati s njim.
„Tebe smatram odgovornim za ovo, gospodine Torense. Ovo je bio

tvoj plan. Tvoj suludi plan.“
Nije bilo svrhe isticati da su se svi slož ili s tim suludim planom. Niti

da su Džon i on bili skoro jednako bolesni od brige zbog Abrine
dugotrajne tišine kao i njen otac. U suštini, čovek je bio u pravu.

Setićeš se onoga što je zaboravljeno.
Da li je to još jedno seć anje na „Vidikovac"? Mislio je da jeste. Ali
zašto baš sada? Zašto ovde?
„Dejve, ona je skoro sigurno oteta.“ To je bio Dž on Dalton. Preš ao
je u vagon tik iza njih. Poslednji zraci zalazeć eg sunca probijali su se
kroz kroš nje i treperili mu na licu. „Ako je to sluč aj, a ti kaž eš policiji,
šta misliš da će se dogoditi s Abrom?“
Bog te blagoslovio, pomisli Den. Da sam ja to morao da kažem,
sumnjam da bi me i saslušao. Jer, na kraju krajeva, ja sam stranac koji
je šurovao s njegovom kćerkom. Nikad neće biti potpuno ubeđen da je
ja nisam uvalio u svu ovu zbrku,
„Sta drugo možemo da uradimo?", upita Dejv, a zatim se njegova
krhka smirenost skršila. Zaplakao je i prislonio Abrinog plišanog zeca
na lice. „Sta ć u reć i svojoj ž eni? Da sam ubijao ljude u Klaud Gapu, dok
je neka babaroga otela našu kćer?"
„Sve po redu", reče mu Den. Nije mislio da će AA slogani kao što su
„smiri se i pusti Boga" ili „ne uzbuđuj se“ trenutno imati efekta na
Abrinog tatu. „Trebalo bi da pozoveš Dinove kad dođemo u domet.
Mislim da ćeš ih dobiti i da su dobro."
„A to misliš zašto?"
„U poslednjoj komunikaciji s Abrom, rekao sam joj da nagovori
prijateljičinu mamu da pozove policiju."
Dejv je zatreptao. „Stvarno si to učinio? Ili to sada govoriš samo da
zaštitiš svoje dupe?"
„Stvarno sam to učinio. Abra je počela da mi odgovara. Kazala je
nisam, a onda sam je izgubio. Mislim da je nameravala da mi kaž e da
više nije kod Dinovih."
„Da li je živa?" Dejv je ščepao Denov lakat rukom koja je bila
hladna kao led. „Da li je moja kći još živa?"
„Nisam se čuo s njom, ali sam siguran da jeste."
„Naravno da ćeš to reći", prošaputao je Dejv. „ZSD, je li tako?"

Den se ugrizao za jezik i progutao oštar odgovor. Ako počnu da se
svađaju, svaka šansa da će osloboditi Abru će nestati.

„To ima smisla", reče Džon. Iako je i dalje bio bled kao krpa, a ruke
mu nisu bile sasvim mirne, koristio je svoj smireni glas, kao da se
obrača pacijentima. „Mrtva ničemu ne služi onom tipu koji je
preostao. Onom koji ju je oteo. Živa, ona je talac. Takođe, želeje zbog...
pa...“

„Žele je zbog njene esencije", reče Den. „Pare."
„Još neš to", reč e Dž on. „Sta č eš reč i policajcima o ljudima koje smo
pobili? Da su počeli da postaju nevidljivi sve dok u potpunosti nisu
nestali? A onda smo se ratosiljali njihovih... ostataka?"
„Ne mogu da verujem da sam dopustio da me nagovorite na ovo."
Dejv je uvrtao plišanog zeca levo-desno. Stara igračka ubrzo će
popucati po šavovima i prosuti utrobu. Den nije bio siguran da bi to
mogao da podnese.
Džon reče: „Slušaj, Dejve. Za dobrobit tvoje kćerke, moraš da
razbistriš mozak. Ona je u ovome još otkako je videla sliku tog dečaka
u Potrošaču i pokuš ala da sazna neš to o njemu. Cim je ona koju Abra
zove Zena sa šeširom postala svesna nje, skoro da je morala da krene
na nju. Ne znam ništa o toj pari, i znam veoma malo o onome što Den
zove isijavanjem, ali znam da ljudi poput ovih, s kojima imamo posla,
ne ostavljaju ž ive svedoke. A kada je reč o tom deč aku iz Ajove, tvoja
kćer je bila svedok." .
„Pozovi Dinove, ali potrudi se da zvučiš bezbrižno", reče mu Den.
„Bezbriž no? Bezbriž no!" Izgledao je kao č ovek koji izgovara neku
reč na švedskom jeziku.
„Kaži im da hoćeš da pitaš Abru treba li da nešto kupiš u
prodavnici - hleb ili mleko, ili nešto slično. Ako ti kažu da je otišla
kući, samo reci da nema problema i da ćeš je pozvati tamo."
„I šta onda?"
Den nije znao. Znao je samo da mora da razmisli. Morao je da
razmisli o onome što je zaboravljeno.
Džon jeste znao. „Onda pozovi Bilija Frimana."
Spustio se suton, a prednja svetla „Rajva" presecala su vidljivu
kupu na šinama, pre nego što su se na indikatoru jačine signala
Dejvovog telefona pojavile crtice. Pozvao je Dinove, i iako je stezao
sada već deformisanog Skočka u silovitom stisku, a krupne graške

znoja mu se slivale niz lice, Den je mislio da je sve to dobro izveo.
Može li Abi da dođe do telefona na minut i kaže mu da li im je
potrebno nešto iz prodavnice? O? Stvarno? Onda će je zvati kod kuće.
Slušao je još trenutak-dva, kazao da će to sigurno uraditi, a onda
prekinuo vezu. Pogledao je u Dena, a oč i su mu bile belilom oivič ene
rupe na licu.

„Gospođa Din htela je da znam kako je Abri. Navodno je otišla kući
žaleći se na menstrualne grčeve." Oborio je glavu. „Nisam ni znao da je
počela da dobija menstruaciju. Lusi mi nikad nije rekla."

„Postoje stvari koje oč evi ne moraju da znaju", reč e Dž on. „A sad
pozovi Bilija."

„Nemam njegov broj.“ Gorko se nasmejao - HA! „Mi smo jedna
sjebana potera.“

Den mu je rekao broj, koji je znao napamet. Pred njima, drveće se
proređivalo, a on je mogao da vidi sjaj uličnih svetiljki duž glavne
ulice Frejžera.

Dejv je ukucao broj i čekao. Cekao je još nekoliko trenutaka, a
onda prekinuo vezu. „Govorna pošta."

Cutala su dok je „Rajv" izbijao iz š ume i kotrljao se poslednja tri i
po kilometra prema Malengradu. Den je ponovo pokušao da
kontaktira s Abrom, odašiljući svoj mentalni glas svom snagom koju je
mogao da prikupi, ali nije dobio ništa zauzvrat. Onaj koga je zvala
Vrana sigurno ju je nekako onesvestio. Zena s tetovažom nosila je
špric. I Vrana je vrlo verovatno imao jedan.

Setićeš se onoga stoje zaboravljeno.
Shvatio je odakle vodi poreklo ta misao - iz dubina njegovog uma,
gde je čuvao sefove sa svim onim užasnim sećanjima na hotel
„Vidikovac" i neupokojene koji su ga opsedali.
„To je bio kotao."
Na sedištu mašinovođe, Dejv ga je okrznuo pogledom. „A?"
„Ništa."
Grejni sistem „Vidikovca" bio je prastar. Pritisak pare u kotlu
morao je redovno da se ispušta ručno, ili bi se peo i peo, sve do tačke
kada je kotao mogao da eksplodira i pošalje čitav hotel dovraga. U
svom sunovratu u ludilo, Dž ek Torens je zaboravio na to, ali je njegov
mladi sin bio upozoren. Toni ga je upozorio.
Da li je to bilo još jedno upozorenje, ili samo izluđujuće sećanje

izazvano stresom i oseć ajem krivice? Jer se zaista oseć ao krivim. Dž on
je bio u pravu, Abra bi bila meta Pravog čvora bez obzira na sve, ali
osećanja se ne obaziru na racionalne misli. Ovo je bio njegov plan.
Plan je pošao naopako, a on je bio odgovoran jer je plan njegov.

Setićeš se onoga što je zaboravljeno.
Da li je to bio glas njegovog starog prijatelja, koji je pokušavao da
mu saopšti nešto o njihovoj trenutnoj situaciji, ili samo gramofon?

2Dejv i Dž on vratili su se zajedno u dom Stounovih. Den ih je sledio
u svom automobilu, zadovoljan što je ostao sam sa svojim
mislima. Mada, to mu nije mnogo pomagalo. Bio je skoro siguran da tu
ima neč ega, neč ega stvarnog, ali nije htelo da dođe. Pokuš ao je č ak i
da prizove Tonija, nešto što nije pokušao još od puberteta, ali bez
uspeha.

Bilijev kamionet više nije bio parkiran u Ričland kortu. Za Dena, to
je imalo smisla. Razbojnička banda Pravog čvora došla je u vinebagu.
Ukoliko su ostavili Vranu u Anistonu, to je značilo da mu je bilo
potrebno i vozilo.

Garaž a je bila otvorena. Dejv je izaš ao iz Dž onovih kola pre nego
što su se sasvim zaustavila i utrčao unutra, dozivajući Abru. Onda je,
obasjan farovima Džonovog saburbana kao glumac na pozornici,
podigao neš to i izustio zvuk negde između jecaja i vriska. Kad je Den
stao pored saburbana, video je šta je to: Abrin školski ranac.

Utom ga je spopao poriv za pićem, još jači nego one noći kada je
pozvao Džona s parkirališta kaubojske drumske kafane, jači nego u
svim godinama otkako je uzeo beli ž eton na svom prvom AA sastanku.
Nagon da jednostavno krene u rikverc, ignorišući njihove povike, i
odveze se natrag u Frejžer. Tamo postoji bar „Los“. Mnogo puta je
prolazio pored njega, uvek sa spekulacijama oporavljenog pijanca -
Kako je unutra? Kakvu vrstu muzike imaju na džuboksu? Koji viski
drže na polici, a koji ispod šanka? Ima li unutra zgodnih dama? I kakav
bi ukus imalo prvo piće? Da li bi imalo ukus doma? Povratka kući?
Mogao bi da odgovori na makar neka od tih pitanja pre nego što Dejv
Stoun pozove policiju i panduri ga privedu na saslušanje povodom
nestanka određene devojčice.

Doći će dan, rekao mu je Kejsi u tim ranim danima borbe protiv

samog sebe, kad će tvoje mentalne odbrane omanuti, a jedino što će
stajati između tebe i čaše pića biće tvoja viša moć. .

Den nije imao problem s tom višom moći jer je imao i malo
poverljivih informacija. Bog je i dalje bio nedokazana hipoteza, ali je
znao da zaista postoji još jedna ravan postojanja. Kao i Abra, video je
ljude-duhić e. Zato, svakako, Bog mož da stvarno postoji. S obzirom na
njegove brze poglede na svet s druge strane, smatrao je to vrlo
verovatnim... mada, kakav bi to Bog samo sedeo i vrteo palčevima dok
se ovakva sranja dešavaju?

Kao da si prvi koji postavlja to pitanje, pomislio je.
Kejsi Kingsli mu je rekao da dvaput dnevno padne na kolena,
traž eć i pomoć ujutru i zahvaljujuć i se uveč e. To su prva tri koraka: Ja
ne mogu, Bog može, pustiću ga u sebe. Nemoj previše da razmišljaš o
tome.
Novopridošlima nevoljnim da prihvate taj savet, Kejsi je imao
običaj da ispriča priču o ilmskom režiseru Džonu Votersu. U jednom
od njegovih ranih ilmova Ružičasti lamingosi, Votersova kraljica
zvezda Divajn pojela je parčence psećeg govanceta s travnjaka.
Godinama kasnije, Votersa su i dalje pitali za taj veličanstveni trenutak
ilmske istorije. Konačno je prsao: „To je bio samo komadić psećeg
govneta" kazao je novinaru, „a od nje je napravio zvezdu!“
Zato, klekni na kolena i zatraži pomoć, čak i kad ti se to ne sviđa,
vazda je Kejsi tim recima završ avao pripovest. Na kraju krajeva, to je
samo komadić psećeg govneta.
Den nije mogao da se spusti na kolena sedeći za volanom
automobila, ali je zauzeo automatski položaj svojih jutarnjih i
več ernjih molitvi - oč i zatvorene, a dlan pritisnut na usne, kao da ž eli
da zadrž i podalje makar i curkanje zavodljivog otrova koji je obelež io
dvadeset godina njegovog života.
Gospode, pomozi mi da se ne...
Stigao je dotle, a onda mu je sinulo.
To je bilo ono š to je Dejv rekao na putu ka Klaud Gapu. To je bio
Abrin besni osmeh (zapitao se da li je Vrana do sada video taj osmeh, i
šta li je mislio o njemu ako jeste). A više od svega, to je bio osećaj
njegove vlastite kože, zatezanje usana na zubima.
„O, gospode bože“, prošaputao je. Izašao je iz kola, a noge su mu
popustile. Ipak je pao na kolena, na kraju krajeva, ali je ustao i utrčao