Dr Sleep - Stephen King

dom za ratne veterane, gde je brisao podove i menjao pregorele
sijalice, nadajući se da će mu progledati kroz prste, ali to se nije desilo.
Jeste da tamo nisu mnogo marili, ali to nije isto kao da uopšte nisu. Za
dlaku, ali badava.

Dok je odlazio sa šačicom ličnih predmeta koje je imao u
ormariću, prisetio se stare rečenice Bobketa Goldvejta: „Moja šljaka je
i dalje bila tamo, ali ju je sad obavljao neko drugi." Zato se ukrcao na
drugi autobus, za Nju Hempšir, a pre nego što je ušao, kupio je
staklenu flašu punu alkohola.

Seo je na sedište za pijance, ono pored toaleta. Iskustvo ga je
naučilo tome da je to pravo sedište ako namerava da provede
putovanje autobusom šljemajući. Zavukao je ruku u braon papirnu
kesu, odvrnuo čep na staklenoj boci i omirisao braonkastu tečnost. Taj
miris mogao je da govori, premda je imao da kaže samo jedno: Zdravo,
stari druže.

Pomislio je: Slakiši.
Pomislio je: Mama.
Pomislio je na to da je Tomi sada već sigurno pošao u školu. To
jest, pod uslovom da ga stari dobri ujka Rendi dosad nije ubio od
batina.
Pomislio je: Jedina osoba koja može to da prekine si ti.
Ta pomisao mu je padala na pamet i mnogo puta ranije, ali je za
njom sada usledila nova. Ne moraš da živiš ovako ako to ne želiš.
Možeš, naravno... ali ne moraš.
Taj glas je bio čudan, mnogo drugačiji od njegovih uobičajenih
mentalnih dijaloga, pa je isprva pomislio da je tu misao pokupio od
nekoga drugog - mogao je to da radi, ali je sada retko kad primao
nepozvana odašiljanja. Naučio je da ih isključi. Svejedno je pogledao
niz prolaz između sedišta, skoro siguran da će ugledati nekoga ko
gleda u njega. Nije video nikoga. Svi putnici su kuntali, pričali sa
osobom na susednom sedištu ili zurili kroz prozore u sivi dan Nove
Engleske.
Ne moraš da živiš ovako ako to ne želiš.
Kamo sreće da je to istina. Ipak, zavrnuo je čep i stavio papirnu
kesu na sedište pored sebe. Dva puta ju je podigao. Prvi put ju je
ponovo spustio. Drugi put je zavukao ruku u kesu i ponovo odvrnuo
čep, ali kad je to učinio, autobus je stao na odmorište tik s druge

strane državne granice Nju Hempšira. Den je zajedno sa ostalim
putnicima ušao u Burger king, usput zastavši tek toliko da baci
papirnu kesu u kantu za đubre. Na visokoj zelenoj kanti pisalo je: AKO
VAM VIŠE NIJE POTREBNO, OSTAVITE TO OVDE.

Ala bi to bilo lepo, pomislio je, zač uvš i zveket kad je kesa pala na
dno. Gospode bože, ala bi to bilo lepo.

2Sat i po kasnije, autobus je prošao pored znaka na kojem je pisalo:
DOBRO DOSLI U FREJZER, GDE POSTOJI RAZLOG ZA SVAKO
NOVO GODISNJE DOBA! A, ispod toga: DOM MALENGRADA! Autobus
je stao ispred opštinskog centra Frejžera da primi putnike, a sa
praznog sedišta pored njega, gde je stajala laša tokom prvog dela
putovanja, progovorio je Toni. Taj glas je prepoznao, premda Toni već
godinama nije govorio toliko jasno i razgovetno.

(ovo je mesto)
Dobro je kao i svako drugo, pomisli Den.
Zgrabio je putnu torbu s gornje police za prtljag i izašao iz
autobusa. Ka zapadu, Bele planine testerisale su horizont. Na svim
svojim lutanjima, Den je izbegavao planine, a naročito zubata
čudovišta koja slamaju zemlju nadvoje. Sad je pomislio: Naposletku
sam se vratio u visije. Pretpostavljam da sam oduvek znao da ću se kad-
tad vratiti. No, ove planine bile su než nije od onih koje su mu i dalje
ponekad pohađale snove, i mislio je da će moći da živi s tim, barem
neko vreme. Ako mu pođe za rukom da prestane da misli na klinca u
majici kratkih rukava sa natpisom „Atlanta Brejvs“, to jest. Ako bude
mogao da batali piće. Ponekad nastupi vreme kad shvatite da je
bežanje besmisleno. Da kuda god da odete, ne možete pobeći od sebe.
U vazduhu su plesale pahuljice snega ine kao venčana čipka.
Video je da se u radnjama, koje su oivičavale široku glavnu ulicu,
prodaju isključivo predmeti namenjeni skijašima koji dolaze u
decembru i letnjim turistima koji dolaze u junu. U septembru i
oktobru u gradu će verovatno biti i posmatrači lišća, ali ovo je bilo
ono što se smatra prolećem u severnom delu Nove Engleske: oštrih
osam nedelja hromiranih hladnoćom i vlagom. Frejžer očigledno još
nije skontao razlog za ovo godišnje doba, jer je glavna ulica -
Kranmorska avenija - bila skoro potpuno pusta.

Den je prebacio putnu torbu preko ramena i polagano krenuo na
sever. Zastao je ispred kapije od kovanog gvožđa, da baci pogled na
viktorijansku kuću, poduprtu s obe strane novijim zdanjima od opeke.
Sa viktorijanskom kućom su ih povezivali natkriveni hodnici. Na vrhu
leve kućerine stajao je toranj, a na desnoj ga više nije bilo, što je mestu
davalo nastrano neuravnotežen izgled, koji mu se prilično dopadao.
Bilo je to kao da krupna stara devojka kaže: Aha, deo mene je otpao.
Jebiga, pa šta sad. Jednoga dana isto to desiće se i tebi. Usne su počele
da mu se razvlače u osmeh. Onda mu je osmeh zamro na usnama.

Na prozoru sobe u tornjić u stajao je Toni i gledao naniž e u njega.
Video je kako Den gleda naviše i mahnuo mu. Isto ono dostojanstveno
mahanje koga se Den sećao iz detinjstva, kad mu je Toni često dolazio
u posetu. Zažmurio je, a zatim ponovo otvorio oči. Toni je iščezao.
Nikad nije ni bio tamo. Kako je uopšte i mogao da bude? Prozor je bio
zamandaljen daskama.

Na znaku na travnjaku, ispisane zlatnim slovima na zelenoj
pozadini, iste nijanse kao i sama kuća, stajale su reči: DOM HELEN
RAJVINGTON.

Unutra imaju mačku, pomislio je. Sivu mačku po imenu Odri.
Ispostavilo se da je to delimično tačno, ali i delimično pogrešno.
Mač ka jeste postojala, i bila je siva, ali je u pitanju bio mač or i nije se
zvao Odri.
Den je dugo gledao u znak na travnjaku - dovoljno dugo da se
oblaci razdvoje i pošalju dole biblijski zrak svetlosti - a zatim je
nastavio da hoda. Premda je sunce sada bilo dovoljno blistavo da
svetluca na hromiranim haubama šačice ukrivo parkiranih kola ispred
radnji „Olimpija sports“ i „Freš dej spa“, sneg je i dalje vejao, zbog čega
je Den pomislio na nešto što je njegova majka rekla jednog sličnog
prolećnog vremena, nekad davno, kada su živeli u Vermontu: Đavo
tuče svoju ženu. 3

3Blok-dva dalje od doma za stare i nemoćne osobe, Den je ponovo
zastao. Preko puta zgrade gradske opštine nalazilo se opštinsko
zemljiš te Frejž era. Ar-dva zelenih površ ina, koje su tek poč injale da se
zelene, orkestarski podijum, teren za softbol, betonirano igralište za
basket, pa čak i teren za mini-golf. Sve je bilo veoma lepo, ali ono što

ga je zainteresovalo bio je znak na kome je pisalo:

POSETITE MALENGRAD
MALENO ČUDO FREJŽERA
I PROVOZAJTE SE MALENGRADSKOM ŽELEZNICOM!

Covek nije morao da bude genije da uvidi kako je Malengrad
majušna replika Kranmorske avenije. Tamo je metodistička crkva
pored koje je prošao, čiji se zvonik dizao čitava dva i po metra uvis;
Mjuzik boks teatar; sladoleđijnica „Sponduliks“; knjižara „Mauntin
buks“; butik „Košulje i tako to“; umetnička galerija „Fine reprodukcije
su naša specijalnost". Takođe je postojala savršena minijatura, u visini
ljudskog struka, kuće s jednim tornjem, Doma Helen Rajvington, iako
su dve bočne građevine od opeke bile izostavljene. Možda, pomisli
Den, zato što su ružne kao đavo, pogotovo u poređenju s kućom u
sredim.

S druge strane Malengrada stajao je minijaturni voz s rečima
MALENGRADSKA ZELEZNICA oslikanim na putnič kim vagonima, koji
su sigurno bili premali da bi se u njima vozio bilo ko krupniji od
trogodišnjaka. Dim se vijorio iz dimnjaka jarkocrvene lokomotive
veličine Hondinog motocikla „Red ving“. Cuo je brundanje dizel-
motora. Na bočnoj strani lokomotive su staromodnim zlatnim slovima
bile odštampane reči HELEN RAJVINGTON. Gradska pokroviteljka,
pretpostavio je Den. Negde u Frejžeru verovatno postoji i ulica s
njenim imenom.

Stajao je u mestu nekoliko trenutaka, iako je sunce zašlo, a dan je
zahladneo u dovoljnoj meri da vidi vlastiti dah. Kad je bio klinac,
oduvek je želeo železnicu i voz na električni pogon, ali ga nikad nije
dobio. A u Malengradu se nalazila dž ambo verzija, koju mogu da vole
klinci svih uzrasta.

Prebacio je putnu torbu na drugo rame i prešao preko ulice.
Ponovno je čuo - i video - Tonija i to ga je uznemirilo, ali mu je u ovom
trenutku bilo drago š to je stao u tom gradu. Mož da je to zaista mesto
koje je traž io, mesto gde ć e najzad pronać i nač in da dovede u red svoj
opasno sjebani život.

Ne možeš poteći od sebe, kuda god da odeš.
Potisnuo je tu misao u mentalni orman. Bio je dobar u tome. U tom
ormanu je bilo svega i svačega, svih vrsta.

4Metalna oplata okruživala je lokomotivu s obe strane, ali je Den
ispod jedne od niskih nadstreš nica ž eleznič ke stanice Malengrada
spazio hoklicu, preneo je do lokomotive i stao na nju. U kabini
mašinovođe nalazila su se dva odvojena, ovčijom kožom pokrivena
sedišta. Cinilo mu se kao da su uzeta iz nekog starog masi kar
automobila iz Detroita. Kabina i kontrole su takođe izgledali kao
modi ikovani proizvodi detroitske automobilske industrije, sa
izuzetkom staromodnog menjača u obliku slova Z, koji je štrčao iz
poda. Na vrhu nije bilo slič ice s brzinama; originalnu ruč icu menjač a
zamenila je iskež ena lobanja s bandanom, č ija je crvena boja izbledela
u bledoruž ič astu usled godina rukovanja. Gornja polovina volana bila
je odseč ena, tako da je ono š to je preostalo lič ilo na upravljač nekog
malog aviona. Na instrument-tabli je, izbledelim ali čitljivim slovima,
pisalo: MAKSIMALNA BRZINA 40 KM, NE PRELAZI.

„Sviđa ti se?“ Glas se začuo direktno iza Denovih leđa.
Den se munjevito obrnuo na peti, zamalo se srušivši s hoklice.
Krupna, vetrom izbrazdana šaka ščepala ga je za podlakticu, vraćajući
ga u ravnotežu. Bio je to tip koji je izgledao kao da je u poznim
pedesetim ili ranim šezdesetim, s postavljenom teksas jaknom,
crvenom lovačkom kapom s dezenom šahovskog polja i spuštenim
š titnicima za uš i. U slobodnoj ruci je drž ao kutiju s alatom, na kojoj je
na traci na vrhu pisalo: VLASNIŠTVO OPŠTINE FREJŽER.
„Hej, izvinite", reče Den, silazeći sa hoklice. „Nisam mislio da...“
„U redu je. Ljudi non-stop zastaju da bace pogled. Obično
zaljubljenici u voziće igračke. Njima je ovaj voz kao ostvarenje sna.
Drž imo ih podalje leti, kada je mesto puno posetilaca i kada Rajv ide
na svaki sat, ili tako nešto, ali u ovo doba godine nema nas, već ima
sa mo mene. A meni ne smeta.“ Ispružio je šaku. „Bili Friman, iz
opštinske ekipe za održavanje. Rajv je moja bebica."
Den je prihvatio ponuđenu ruku, „Den Torens."
Bili Friman je pogledom okrznuo putnu torbu. „Tek si sišao sa
busa, pretpostavljam. Ili putuješ sa ispruženim palcem?“
„Autobus", reče Den. „Kakav motor ima ovo čudo?“
„E pa sad, to je zanimljivo. Verovatno nikad nisi čuo za ševrolet
veranejo, jelda?“
Nije, ali je svejedno znao. Zato što je Friman znao. Den je pomislio

kako već dugi niz godina nije imao toliko jasno isijavanje. To je
podstaklo duh ushićenja koji je sezao do najranijeg detinjstva, pre
nego što je otkrio koliko isijavanje može da bude opasno.

„To je brazilski saburban, zar ne? Turbodizel."
Friman je iznenađeno podigao žbunaste obrve i nacerio se.
„Prokleto si u pravu! Kejsi Kingsli, on ti je šef, lane ga je kupio na
aukciji. Izvanredan je. Vuč e kao mazga. Instrument-tabla je takođe iz
saburbana. Sedišta sam svojeručno ugradio."
Isijavanje je sada polako bledelo, ali je Den uspeo da sazna neš to
za kraj. „Iz pontijaka GTO džadža."
Frimanovo lice se ozarilo. „Tako je. Našao sam ih na otpadu pored
Sanapijskog druma. Menjač je iz maka iz 1961. Ima devet brzina.
Divota, a? Tražiš li posao, ili samo razgledaš?"
Den je zatreptao zbog iznenadne promene teme. Traži li posao?
Pretpostavljao je da traži. Starački dom pored kojeg je prošao
Kranmorskom avenijom bio bi logično mesto za početak, a on je imao
ideju - nije znao da li je posredi isijavanje, ili tek puka intuicija - da
traž e radnike, ali nije bio siguran da ž eli da ode tamo. Prizor Tonija na
prozoru izbacio ga je iz takta.
Takođe, Deni, želiš da budeš malo dalje niz drum od svog zadnjeg
pića pre nego što baneš tamo tražeći formular za prijavu. Čak i da je
jedini posao koji nude guranje naprave za glačanje podova u noćnoj
smeni.
Glas Dika Halorana. Isuse Hriste. Veoma dugo nije pomislio na
Dika. Možda još od Vilmingtona.
Budući da se približavala zima - godišnje doba za koje je Frejžer
de initivno imao razlog - ljude će ovde tražiti za najrazličitije poslove.
Ali ako mora da bira između šljake u restoranu „Ciliz" u lokalnom
tržnom centru ili u Malengradu, de initivno bira Malengrad. Otvorio je
usta da odgovori na Frimanovo pitanje, ali pre nego š to je uspeo iš ta
da izusti, Haloran se ponovo javio.
Bližiš se velikoj tridesetici, šećeru. Možda ti ponestaje šansi.
U međuvremenu, Bili Friman je gledao u njega s neizveštačenom
znatiželjom.
„Da“, reče mu Den. „Tražim posao."
„Rad u Malengradu neće dugo trajati, znaš. Kad počne letnji
raspust, gospodin Kingsli unajmljuje lokalne klince, mahom između

osamnaest i dvadeset dve. Opštinski odbornici to očekuju. Takođe,
klinci rade maltene za džabe." Nacerio se, pokazujući rupe na čijem
mestu je nekad obitavalo nekoliko zuba. „Ipak, postoje i gora mesta da
se zaradi koji dolar. Rad pod vedrim nebom danas ne izgleda tako
dobro, ali neće još dugo biti ovako hladno."

Ne, neće. Mnoštvo predmeta na opštinskom zemljištu prekrivala
su nakatranjena platna, ali će ubrzo izaći na svetlost dana, izlažući
nadgradnju letnjeg odmarališ ta malog grada: š tandove s hot-dogom i
sladoledom, nešto okruglo što je Denu ličilo na vrtešku. A postojao je i
voz, naravno, onaj sa majušnim putničkim vagonima i velikim
turbodizel-motorom. Ako bi mogao da se drž i podalje od pić a i pokaž e
kao osoba vredna poverenja, mož da bi ga Friman ili njegov š ef Kingsli
pustili da ga provoza krug-dva. Voleo bi to. Dalje u budućnosti, kad
opštinsko odeljenje unajmi lokalne klince na letnjem raspustu, tu je
uvek dom za nemoćne osobe.

To jest, ukoliko odluči da ostane.
Bolje bi ti bilo da se negde skrasiš, reče Haloran - činilo se da je ovo
bio dan kada će Den samo slušati glasove i viđati utvare. Bolje bi ti bilo
da se uskoro negde skrasiš, ili nigde nećeš moći da se skrasiš.
Iznenadio je samog sebe glasno se nasmejavši. „To mi zvuči dobro,
gospodine Frimane. To mi zvuči zaista dobro.“

5„Jesi li se ikada bavio održavanjem?" upita ga Bili Friman.
Natenane su hodali duž bočne strane voza. Denu je vrh vagona
dopirao samo do grudi, usled čega se osećao kao džin.

„Mogu da plevim korov, sadim, farbam. Znam da rukujem
mašinom za čišćenje lišća i motornom testerom. Umem da popravljam
male motore ako kvar nije previše komplikovan. I umem da vozim
traktor za košenje trave a da pri tome ne zgazim nijedno dete. Voz,
međutim... o tome ne znam ama baš ništa.“

„Za to ti ionako treba dozvola gospodina Kingslija. Osiguranje, i
sva ta sranja. Slušaj, imaš li preporuke? Gospodin Kingsli neće nikoga
da zaposli bez njih.“

„Sačicu. Uglavnom sam radio kao domar i bolničar. Gospodine
Frimane..."

„Zovi me samo Bili."

„Vaš vozić ne deluje kao da može da prevozi putnike, Bili. Gde
sede?"

Bili se iscerio. „Sačekaj ovde. Vidi da li ti je ovo jednako smešno
kao i meni. Nikad mi ne dosadi."

Friman se vratio do lokomotive i nagnuo unutra. Motor, koji je
dokono radio van brzine, počeo je da turira i šalje ritmične oblačiće
tamnog dima u vazduh. Duž čitave dužine voza Helen Rajvington
začulo se hidraulično cviljenje. Iznenada, krovovi putničkih kola i
furgona - devet vagona, sve u svemu - poč eli su da se podiž u. Denu je
to izgledalo kao da se sklopivi krovovi devet istovetnih kabrioleta
podižu u isto vreme. Sagnuo se da pogleda kroz prozore i u središtu
svakog vagona ugledao niz plastičnih sedišta. Po šest redova u
putničkim kolima i po dva u furgonu. Ukupno pedeset sedišta.

Kad se Bili vratio, Den se cerio. „Vaš voz mora da izgleda veoma
uvrnuto kad je pun putnika."

„O, da. Ljudi se smeju do suza i fotografišu. Gledaj ovo.“
Na kraju svakog putničkog vagona postojao je čelični stepenik. Bili
je upotrebio jedan, prošetao kroz središnji prolaz i seo. Došlo je do
č udnovate optič ke iluzije, usled koje je delovao već e od ž ivota. Važ no
je mahnuo rukom Denu, koji je mogao da zamisli kako pedeset divova
u patuljastom vozu izlazi iz stanice Malengrada.
Kad je Bili Friman ustao i siš ao s voza, Dan je zapljeskao. „Kladim
se da prodate oko milijardu razglednica između Dana sećanja i
Praznika rada.“
„Možeš da se kladiš.“ Bili je preturao po džepu jakne, izvadio
izgužvanu paklicu cigareta jeftine marke „Djuk“ - marke koju je Den
dobro poznavao i koja se prodavala na autobuskim stanicama i u
drogerijama uzduž i popreko Amerike - i pružio je ka njemu. Den je
uzeo jednu. Bili im je obojici pripalio.
„Bolje da už ivam u njima dok još mogu“, rekao je, gledajuć i u svoju
cigaretu. „Puš enje ć e ovde vrlo brzo biti zabranjeno. Frejž erski ž enski
klub već govori o tome. Grupa zaludnih bakutanera, ako mene pitaš,
ali znaš kako se kaž e - ruka koja ljulja jebenu kolevku vlada i jebenim
svetom." Otpuhnuo je dim kroz nozdrve. „Doduše, nije da je ijedna od
njih ljuljala kolevku još otkako je Nikson bio predsednik. Ili da su u
skorije vreme kupovale uloške, kad sam već kod toga.“
„To možda nije najgora stvar na svetu", reče Den. „Klinci

podražavaju ponašanje svojih roditelja." Pomislio je na svog oca.
Jedino š to je Dž ek Torens voleo viš e od pić a, kazala je majka malo pre
smrti, bilo je desetak pića. Naravno, Vendi je volela cigarete, a one su
je na kraju i ubile. Nekada davno, Den je obećao sebi da nikad neće
steć i tu naviku. Doš ao je do uverenja da ž ivot nije niš ta drugo do niz
ironičnih zaseda.

Bili Friman ga je pogledao, č kiljeć i jednim okom. „Ponekad imam
smutnje o ljudima, a sada smutim nešto o tebi." Reč slutnja je, po
običaju Nove Engleske, izgovarao kao smutnja. „I pre nego što si se
okrenuo, a ja ti video lice. Mislim da si možda pravi tip za prolećno
čišćenje, kog tražim za period do kraja maja. Tako osećam, a ja
verujem svojim osećanjima. To ti verovatno zvuči suludo."

Den nije mislio da zvuč i suludo, a sada je razumeo zaš to je toliko
jasno čuo misli Bilija Frimana a da nije čak ni pokušao. Setio se nečega
što mu je jedared rekao Dik Haloran - Dik, koji je bio njegov prvi
odrasli prijatelj. Mnogo ljudi poseduje pomalo od onoga što nazivam
isijavanjem, ali je to uglavnom puko zračenje - ona vrsta koja im kaže
koju ćepesmu disk-džokej sledeću pustiti na radiju, ili da će telefon
ubrzo zazvoniti.

Bili Friman je imao to zračenje. Tu iskricu.
„Pretpostavljam da je taj Keri Kingsli čovek s kojim treba da
popričam, a?“
„Kejsi, ne Keri. Ali, da, on je taj. Već dvadeset pet godina upravlja
opštinskim službama u ovom gradu."
„Kada bi bilo dobro vreme?"
„Sad, rekao bih.“ Pokazao je prstom. „Ona tamo gomila cigala na
drugoj strani ulice je Opš tina Frejž er. Kancelarija gospodina Kingslija
je u podrumu, na kraju hodnika. Znać eš da si stigao kad č uješ disko-
muziku koja probija kroz plafon. U teretani se svakog utorka i
četvrtka održavaju aerobik vežbe za darne."
„Dobro", reče Den, „onda ću tako i da uradim."
„Imaš li preporuke?"
„Da.“ Potapšao je putnu torbu, koju je naslonio na Malengrad.
„I nisi ih svojeručno napisao ili nešto slično?"
Deni se nasmešio. „Nisam, prave su."
„Onda idi i sredi ih, tigre!"
„Važi."

„Još samo neš to", reč e mu Bili kad je Den poš ao. „Veoma j,e strog
što se tiče pića. Ako piješ, a on te pita da li piješ, moj savet ti je... laži.“

Den je klimnuo glavom i podigao ruku u vazduh da mu pokaž e da
je razumeo. To je bila laž koju je ranije često izgovarao.

6Sudeći prema nosu prošaranom ispucalim kapilarima, Kejsi
Kingsli nije oduvek bio strog što se tiče pića. Bio je to krupni
čovek koji nije u tolikoj meri nasledio svoju neveliku, pretrpanu
kancelariju, koliko ju je nosio. Trenutno je sedeo zavaljen u fotelji iza
radnog stola i čitao Denove preporuke, uredno spakovane u plavoj
fascikli. Njegov potiljak je skoro dodirivao donji krak drvenog krsta
koji je visio na zidu pored uokvirene porodične fotogra ije. Na slici je
na nekoj plaži mlađi i mršaviji Kingsli pozirao sa suprugom i troje
klinaca u kupaćim kostimima. Kroz plafon se, jedva malo prigušeno
čulo kako Vilidž pipl pevaju YMCA u pratnji entuzijastičnog trupkanja
mnoš tva stopala. Den je zamislio dž inovsku stonogu, koja je nedavno
bila kod lokalnog frizera i sada nosi jarkocrvene hulahopke duge
otprilike devet metara.

„A-ha“, reče Kingsli. „A-ha... da... dobro, dobro, dobro..."
Na uglu stola stajala je staklena tegla s bombonama. Ne dižući
pogled s tankog svežnja Denovih preporuka, skinuo je poklopac,
izvadio jednu i ubacio je u usta. „Posluži se", kazao je.
„Ne, hvala", reče Den.
Na pamet mu je pala neobična pomisao. Nekad davno, njegov otac
je verovatno sedeo u sličnoj prostoriji, kao učesnik na intervjuu za
posao zimskog čuvara u „Vidikovcu". O čemu li je tada razmišljao? Da
mu je stvarno potreban posao? Da mu je to zadnja šansa? Možda.
Verovatno. Ali, razume se, Dž ek Torens je rizikovao da mu se to obije
o glavu. Den nije. Ako ne dobije ovaj posao, još neko vreme mož e da
nastavi da luta. Ili da okuš a sreć u u domu za stare. Međutim... sviđao
mu se opštinski centar. Sviđao mu se vozić, pored kojeg su odrasle
osobe normalne veličine delovale kao Golijati. Dopadao mu se
Malengrad, koji je bio apsurdan i veseo i nekako hrabar na svoj način,
na način američkog gradića koji sebi pridaje preveliku važnost. I
dopadao mu se Bili Friman, koji je posedovao iskricu isijavanja a da to
najverovatnije nije ni znao.

Iznad njihovih glava, YMCA je zamenila pesma I Will Survive. Kao
da je samo čekao na promenu, Kingsli je vratio Denove preporuke
natrag u fasciklu i pružio ih preko stola.

Odbiće me.
Međutim, posle Citavog dana tačnih intuicija, ta je bila pogrešna.
„Preporuke mi deluju u redu, ali mi se čini da bi se mnogo lagodnije
osećao u nekoj oblasnoj bolnici Nju Hempšira ili u staračkom domu
ovde u gradu. Možda bi se čak kvali ikovao za patronažnu službu -
vidim da imaš licence iz prve pomoći. Sudeći po ovome, znaš da
rukuješ i defibrilatorom. Znaš li da imamo i Službu za kućnu negu?“
„Da. A razmišljao sam i o staračkom domu. Ali onda sam video vaš
opštinski centar, i Malengrad, i vozić.“
Kingsli je zabrundao. „Verovatno ne bi imao ništa protiv da koji
put sedneš za kontrole, jelda?"
Den je lagao bez oklevanja. „Ne, gospodine, mislim da to ne bih
želeo.“ Priznanje da bi voleo da sedne na sedište iz pontijaka GTO i
polož i ruke na podseč eni volan skoro sigurno bi dovelo do razgovora
o vozačkoj dozvoli, a onda i do diskusije o tome kako je ostao bez nje,
a zatim do zahteva da istog časa napusti kancelariju gospodina
Kingslija. „Ja sam više tip za grabulje i kosačicu za travu.“
„Takođe, više tip za kratkoročno zaposlenje, sudeći prema ovim
hartijama."
„Uskoro ć u se negde skrasiti. Najveć i deo ž elje za putovanjem sam
već izbacio iz sistema, čini mi se.“ Zapitao se da li njegove reči
Kingsliju zvuče jednako neistinito kao i njemu samom.
„Kratkoročno zaposlenje je ionako otprilike sve što mogu da ti
ponudim", reče mu Kingsli. „Kad se škole raspuste preko leta...“
„Bili mi je već ispričao. Ukoliko odlučim da ostanem kad dođe leto,
pokuš ać u u domu za stare. Staviš e, mož da ć u već sada podneti prijavu
za posao, osim ako ne želite da to učinim."
„Potpuno mi je svejedno." Kingsli ga je radoznalo pogledao. „Ne
smetaju ti ljudi na samrti?"
Majka ti je tamo umrla, pomisli Deni. Cinilo se da isijavanje ipak
nije nestalo u potpunosti; nije se čak ni skrivalo. Držao sije za ruku
kad je preminula. Zvala se Elen.
„Ne", odgovorio je. Potom je, bez ikakvog posebnog razloga,
dodao: „Svi mi umiremo. Citav svet je obič an dom za nemoć ne, samo

sa svežim vazduhom."
„Filozof, dakle? Pa, gospodine Torense, mislim da ću ti dati posao.

Imam poverenja u Bilijev sud - on retko kad greši u vezi s ljudima.
Samo nemoj da kasniš na posao, nemoj da dolaziš pijan i da se
pojavljuješ s crvenim očima, bazdeći na travu. Ako učiniš bilo šta od
toga, put pod noge, jer onda ni Dom Rajvington neće imati ništa s
tobom - lično ću se pobrinuti za to. Da li je to jasno?“

Den je osetio nalet srdžbe,
(razmetljivi mali kurac)
ali ga je potisnuo. Ovo je bio Kingslijev teren i Kingslijeva lopta.
„Kristalno."
„Možeš da počneš sutra, ako ti tako odgovara. U gradu ima dosta
pansiona. Pozvać u neki ako ž eliš . Mož eš li da plać aš devedeset dolara
nedeljno dok ti ne stigne prva plata?“
„Da. Hvala vam, gospodine Kingsli."
Kingsli je odmahnuo rukom. „U međuvremenu, preporučujem
gostionicu Crveni krov. Vlasnik je moj bivši šurak, daće ti popust. U
redu?“
„Dobro." Sve se odigralo izvanrednom brzinom, kao kad poslednji
komadići komplikovane slagalice s hiljadu delića padnu na svoje
mesto. Den je rekao sebi da ne veruje tom osećanju.
Kingsli je ustao. Bio je krupan, a ustajanje spor proces. Den je
takođe ustao, a kad je Kingsli ispružio mesnatu šaku preko
prenatrpanog stola, Den ju je prihvatio i rukovao se. Iznad njihovih
glava su se začuli zvuci grupe KejSi i Sanšajn bend, koji su govorili
svetu da im se to baš tako sviđa - o-ho, a-ha.
„Mrzim ta sranja iz Bronksa", reče Kingsli.
Ne, pomisli Den. Ne mrziš. To tepodseća na kćerku, onu koja ti više
ne dolazi često u posetu. Jer ti još uvek nije oprostila.
„Jesi li dobro?" upita ga Kingsli. „Malo si prebledeo."
„Samo sam umoran. Duga vožnja autobusom."
Isijavanje se vratilo, i to silovito. Pitanje je zašto baš sad.

7Nakon tri dana na poslu, koje je Den proveo farbajući orkestarski
podijum i uklanjajući s opštinskog zemljišta opalo lišće još od
prošle jeseni, Kingsli je došetao Kranmorskom avenijom i kazao mu

da postoji slobodna soba u Eliotovoj ulici, ako je Den želi. Privatno
kupatilo je deo aranžmana, s kadom i tuš-kabinom. Osamdeset pet
dolara nedeljno. Den ju je želeo.

„Prošetaj se do tamo na pauzi za ručak", reče mu Kingsli. „Traži
gđu Robertson." Pokazao je prstom na kome su se videli prvi čvorovi
artritisa. „I nemoj da usereš motku, Veseli Dž ime, jer je ona moja stara
prijateljica. Imaj na umu da ja garantujem za tebe na osnovu nekih
prilično tankih papira i intuicije Bilija Frimana."

Den je rekao da neće usrati motku, ali je dodatna iskrenost, koju je
pokuš ao da ubrizga u glas, i njegovim uš ima zvuč ala laž no. Ponovo je
pomislio na svog oca, koji je, nakon što je izgubio mesto nastavnika u
Vermontu, spao na to da moljaka za posao bogatog starog prijatelja.
Bilo je čudno saosećati s čovekom koji ga je zamalo ubio, ali
saosećanje je postojalo. Jesu li ljudi smatrali neophodnim da kažu
njegovom ocu da ne usere motku? Vrlo verovatno. A Džek Torens je
svejedno usrao motku. Spektakularno! Sa pet zvezdica! Piće je
nesumnjivo bilo deo toga, ali kada je neko na kolenima, čini se da neki
tipovi, umesto da mu pomognu da ustane, naprosto imaju potrebu da
ga zgaze na kičmu i stanu mu nogom na vrat. To je govnjivo, ali s
druge strane, veliki deo ljudske prirode je govnjiv. Naravno, kad trčite
s lutalicama, ono što uglavnom vidite jesu šape, kandže i čmarovi.

„I vidi može li Bili da ti pronađe neke čizme koje će ti pristajati.
Kao hrčak je nagomilao otprilike desetak pari u šupi za alat, iako je,
zadnji put kad sam pogledao, svega polovina bila uparena.“

Dan je bio sunčan, a vazduh mirišljav. Den, koji je radio u
farmerkama i majici kratkih rukava s logotipom niž eligaš kog bejzbol
tima Jutika Blu soks, pogledao je u bezmalo vedro nebo, a zatim
ponovo u Kejsija Kingslija.

„Jah, znam kako izgleda, ali ovo je planinska oblast, druškane.
NOAA 4 tvrdi da ćemo imati severoistočni vetar i da će pasti možda
celu stopu. Neće dugo trajati - raja iz Nju Hempšira aprilski sneg
naziva đubrivom siromašnih - ali će takođe duvati jak vetar. Tako
kaž u. Nadam se da umeš da koristiš snegoč istač jednako dobro kao i
maš inu za č iš ć enje liš ć a.“ Zastao je. „Takođe se nadam da su ti leđa u
redu, jer ćete ti i Bili sutra da skupljate tušta i tma pootpadalih grana.
Možda i da sečete pokoje oboreno drvo. Jesi li dobar s motornom
testerom?"

„Jesam, gospodine", reče Den.
„Odlično!"

8Den i gospođa Robertson su se prijateljski dogovorili o uslovima;
č ak mu je u zajednič koj kuhinji ponudila i sendvič sa salatom od
jaja i šolju kafe. Prihvatio je njenu ponudu, očekujući bujicu
uobičajenih pitanja o tome šta ga je dovelo u Frejžer i gde je bio
ranije. Osvežavajuće, nije ih bilo. Umesto toga ga je pitala ima li
vremena da joj pomogne da zatvori žalužine na prozorima u
prizemlju, za slučaj da odista „zaduva vetrić". Pristao je. Nije postojalo
mnogo nač ela po kojima je ž iveo, ali jedno od njih je uvek bilo slagati
se s gazdaricom; nikad ne znaš kada ć eš mož da morati da je zamoliš
da se strpi jer kasniš s plaćanjem kirije.

Nazad na opštinskom zemljištu, Bili ga je čekao sa spiskom
zadataka za taj dan. Njih dvojica su juče skinuli nakatranjena platna sa
svih dečjih atrakcija. Tog popodneva su ih vratiti natrag na mesto i
zamandalili sve š tandove. Poslednji poslić za taj dan bio je uterivanje
„Rajva“ u garaž u. Onda su seli na sklopive stolice pored Malengradske
železničke stanice i zapalili cigarete.

„Da ti reknem nešto, Deno“, reče Bili, „ja sam jedan umorni
najamni radnik."

„Nisi jedini." No, Den se oseć ao dobro, miš ić a gipkih i zategnutih.
Zaboravio je koliko rad pod vedrim nebom može da prija kad čovek
nije mamuran.

Oblaci su pomračili nebo. Bili je pogledao uvis i uzdahnuo. „Tako
mi Boga, nadam se da neć e snež iti i duvati onoliko jako koliko kaž u na
radiju, ali verovatno hoće. Našao sam ti čizme. Nisu bogzna šta, ali su
makar uparene."

Den je poneo čizme sa sobom kada je krenuo preko grada ka svom
novom smeštaju. Do tada se vetar pojačao, a dan se smračio. Frejžer je
tog jutra bio na rubu leta. Te večeri, u vazduhu se osećala ledena
vlažnost predstojećeg snega. Bočne uličice bile su puste, a okolne kuće
zamandaljene.

Iz Morhedske ulice skrenuo je za ugao u Eliotovu i stao. Niz
pločnik je leteo, u pratnji kostumih ostataka prošlogodišnjeg lišća,
ofucani cilindar, kakve nose mađioničari. IH možda glumci u nekoj

staroj muzičkoj komediji, pomislio je. Dok ga je gledao, osetio je
hladnoću u kostima, jer šešir nije bio tamo. Ne zaista.

Zažmurio je, polako izbrojao do pet dok mu je sve snažniji vetar
lepetao nogavicama oko listova, a zatim ponovo otvorio oči. Lišće je i
dalje bilo tamo, ali je cilindar nestao. Posredi je bilo isijavanje,
izazivajuć i jednu od svojih ž ivih, uznemirujuć ih i najč eš ć e besmislenih
vizija. Uvek bi bilo snažnije kada bi duže bio trezan, ali nikad toliko
snaž no kao š to je bilo otkako je doš ao u Frejž er. Kao da je vazduh na
ovom mestu bio nekako drugačiji. Pogodniji za te čudne prenose s
druge planete. Poseban.

Kao stoje „Vidikovac“ bio poseban.
„Ne“, kazao je. „Ne, ne verujem u to."
Dva-tri pića i sve će to nestati, Deni. Veruješ li u to?
Nažalost, u to jeste verovao.

9Pansion gospođe Robertson bio je stara kuća u kolonijalnom stilu,
a Denova soba na trećem spratu imala je pogled na planine ka
zapadu. To je bila panorama bez koje je i te kako mogao. Njegova
sećanja na hotel „Vidikovac" tokom godina su izbledela u nejasno
sivilo, ali dok je raspakivao oskudne stvari, isplivala su na površinu... a
t o jeste bila neka vrsta isplivavanja na površinu, kao da neki gadni
organski artefakt (truli leš neke životinjice, recimo) isplivava na
površinu iz dubokog jezera.

Bio je sumrak kada je pao prvi pravi sneg. Stajali smo na tremu tog
velikog praznog hotela, moj tata u sredini, mama sjedne, a ja s druge
strane. Grlio nas je. Tada je sve bilo u redu. Tada nije pio. Sneg je isprva
padao u savršeno pravim linijama, ali je onda zaduvao vetar i
pahuljice su počele da lete iskosa, taložeći se uz trem i prekrivajući
onu...

Pokušao je da blokira sedanje, ali se ono ipak provuklo.
... onu životinjsku živu ogradu. Onu koja se ponekad kretala okolo
kad ne gledaš.
Okrenuo se od prozora, naježenih dlačica na rukama. Kupio je
sendvič u radnji „Crvena jabuka“ i nameravao je da ga pojede uz
roman Dž ona Sandforda, koji je takođe uzeo u istoj radnji. Ipak, posle
nekoliko zalogaja, ponovo je umotao sendvič^ celofan i stavio ga na

prozorski prag, gde ć e ostati hladan. Mož da ć e kasnije pojesti ostatak,
iako je mislio da večeras neće ostati budan posle devet; ako uspe da
pročita stotinu strana knjige, puna kapa.

Napolju je vetar nastavio da jača. S vremena na vreme bi ispod
nadstrešnica ispustio vrisak od kojeg se ledi krv u žilama, terajući
Dena da podigne pogled sa knjige. Oko pola devet počeo je da pada
sneg. Bio je težak i vlažan i brzo se nagomilao na prozoru i blokirao
pogled na planine. Na neki način, to je bilo još gore. Sneg je zatrpavao
i prozore na „Vidikovcu". Najpre samo one na prvom spratu... zatim na
drugom... a onda i na trećem.

Bili su živi sahranjeni sa živahnim neupokojenim mrtvacima.
Moj otac je mislio da čega postaviti za upravnika. Sve što je trebalo
da uradi bilo je da im pokaže odanost. Tako što će im dati svog sina.
„Svog sina jedinca", promrmlja Den, a zatim se osvrnu oko sebe,
kao da je neko drugi progovorio... uistinu, osećao je kao da nije sam u
sobi. Ne baš sasvim sam. Vetar je ponovo vrisnuo niz bočnu stranu
građevine, a on je zadrhtao.
Nije prekasno da se vratiš u „Crvenu jabuku". Da zgrabiš bocu
nečega. Da uspavaš sve te neprijatne misli.
Ne. Citaće knjigu. Lukas Davenport 5 radi na slučaju, a on će čitati
svoju knjigu.
Sklopio ju je u devet i petnaest i legao u još jedan pansionski
krevet. Neću zaspati, pomislio je. Ne dok vetar tako vrišti napolju.
Međutim, ipak je zaspao.

10Sedeo je pored odvodne cevi kanalizacije za kišu i gledao
nadole u travnatu padinu kraj reke Kejp Fir i most preko nje.
Noć je bila vedra, a mesec pun. Nije duvao vetar niti je padao sneg. A
„Vidikovac" je nestao. Cak i da nije izgoreo do temelja za vreme
mandata predsednika uzgajivača kikirikija, nalazio bi se više od
hiljadu i po kilometara daleko odavde. Zašto se onda toliko plašio?

Zato što nije bio sam, eto zašto. Neko je bio iza njega.
„Hoćeš li jedan savet, medo?"
Glas je bio teč an, kolebljiv. Den je duž kič me osetio ledene ž marce
jeze. Noge su mu bile još hladnije, a dlačice naježene. Video je mala
beličasta ispupčenja jer je nosio šorts. Naravno da nosi šorts. Njegov

mozak je možda pripadao odraslom čoveku, ali je trenutno sedeo u
telu petogodišnjaka.

Medo. Ko...
Međutim, znao je. Rekao je Dini kako se zove, ali ga ona nijednom
nije oslovila po imenu, već umesto toga samo - medo.
Ne sećaš se toga, a sem toga, ovo je samo san.
Naravno da je san. Nalazi se u Frejžeru, u Nju Hempširu, i spava
dok prolećna mećava zavija oko pansiona gospođe Robertson. Ipak,
činilo mu se mudrije da se ne okrene. I bezbednije.
„Bez saveta“, kazao je, gledajući u reku i pun mesec na nebu. „Već
su me savetovali silni stručnjaci. Barovi i berbernice su ih pune.“
„Kloni se žene u šeširu, medo.“
Kakvom šeširu? - mogao je da pita, ali zaista, zašto da se cima?
Znao je o kom šeširu govori, jer je video kako ga vetar nosi po
pločniku. Spolja crn kao greh, iznutra postavljen belom svilom.
„Ona je kraljica kučka Paklenog zamka. Ako se zezaš s njom,
poješće te živog."
Okrenuo je glavu. Nije mogao da se uzdrž i. Dini je sedela iza njega
u odvodu, s klošarevim ćebetom ogrnutim preko golih ramena. Kosa
joj je bila slepljena za obraze. Lice naduveno i mlitavo. Oči
mlečnobele. Bila je mrtva, verovatno već godinama u grobu.
Ti nisi stvarna, pokuš ao je da kaž e, ali mu nikakve reč i nisu izaš le
na usta. Ponovo je imao pet godina, Deni petogodišnjak, „Vidikovac"
je hrpa pepela, ali je pored njega sedela mrtva žena, ona od koje je
ukrao novac.
„U redu je", kazala je. Iz otečenog grla dopiralo je romorenje.
„Prodala sam koku. Izmešala sam je s malo šećera u prahu i izvukla
dve stotine." Nacerila se, a voda joj je briznula kroz zube. „Sviđaš mi
se, medo. Zato sam došla da te upozorim. Kloni se žene u šeširu/“
„Lažno lice", reče Den... ali to je bio glas Denija petogodišnjaka,
piskavi, nejaki glas deteta. „Lažno lice, nije tamo, nije stvarno."
Zatvorio je oči, kao što ih je često zatvarao kada bi video grozne
stvari u „Vidikovcu." Zena je zavriš tala, ali on nije ž eleo da otvori oč i.
Vrištanje se nastavilo, uzdižući se i padajući, a on je shvatio da čuje
vrištanje vetra. Nije bio u Koloradu, i nije bio u Severnoj Karolini. Bio
je u Nju Hempširu. Imao je noćnu moru, ali je san sad gotov.

11Sudeći po „tajmeksu", bilo je dva sata izjutra. U sobi je bilo
hladno, ali su mu ruke i noge bile mokre od znoja.
Hoćeš li jedan savet, medo?
„Ne“, kazao je. „Ne od tebe.“
Mrtva je.
Nije bilo šanse da to zna, ali je ipak znao. Dini - koja je izgledala
kao boginja Zapada, u bezobrazno kratkoj kož noj suknjici i plutanim
sandalama - bila je mrtva. Cak je znao i kako je to učinila. Progutala je
pilule, ukosnicama podigla kosu u punđu, ušla u kadu s toplom
vodom, zaspala, skliznula ispod vode i udavila se.

Urlikanje vetra bilo je už asno poznato, prož eto praznom pretnjom.
Vetar duva svuda na svetu, ali ovako zvuči samo u visijama. Kao da
neki gnevni bog udara po svetu vazdušnim maljem.

Imao sam običaj da njegovo piće nazivam „ružna stvar", pomisli
D e n. Samo što je ponekad ono „dobra stvar". Kad se probudiš iz
košmara za koji znaš da je najmanje pedeset procenata isijavanje,
onda je „izuzetno dobra stvar".

Jedno pić ence bi mu pomoglo da ponovo zaspi. Tri bi garantovala
ne samo san, već san bez snova. San je prirodni lek, a Den Torens se u
tom trenutku osećao bolesno i trebao mu je izuzetno jak lek.

Sve je zatvoreno. Nemaš sreće.
Pa... Možda.
Okrenuo se na bok, a kada je to učinio, nešto mu je dodirnulo leđa.
Ne, ne nešto. Već neko. Neko je legao u krevet s njim. Dini je legla u
krevet s njim. Samo što se činilo da je novopridošlica premala da bude
Dini. Više kao...
Iskočio je iz postelje kao oparen, trapavo sleteo na pod i bacio
pogled preko ramena. Bio je to Dinin sinčić, Tomi. Desna strana
lobanje bila mu je smrskana. Kosti su štrčale kroz krvlju umrljanu
plavu kosu. Na obrazu mu se sušila siva ljuspasta tvar - mozak. Nije
mogao da bude ž iv s tako už asnom ranom, ali je bio. Ispruž io je š aku
nalik morskoj zvezdi ka Denu.
„Slakiši", rekao je.
Vriš tanje je ponovo poč elo, samo š to ovog puta nije vriš tala Dini i
niti je vrištao vetar.
Vrištao je Den.

12Kada se probudio po drugi put - ovog puta je to bilo pravo
buđenje uopšte nije vrištao, već je samo duboko iz grudi
ispuštao neku vrstu potmulog režanja. Uspravio se u sedeći položaj,
dahćući, s posteljinom zgužvanom oko struka. U krevetu s njim nije
bilo nikog, ali san još nije bio potpuno ispario i java nije bila dovoljna.
Strgnuo je posteljinu s ležaja, ali ni to nije bilo dovoljno. Prešao je
dlanovima po čaršavu, tražeći mesta koja se polako hlade, ili
udubljenje koje je napravilo dečje telo. Ništa. Pa naravno. Zato je
pogledao i ispod kreveta, gde je našao samo pozajmljene čizme.

Vetar je malo oslabio. Oluja još nije prošla, ali se smirivala.
Otišao je u kupatilo, a zatim se naglo okrenuo na peti i pogledao
iza sebe, kao da oč ekuje da nekoga iznenadi. Tamo je bio samo lež aj, s
posteljinom koja je ležala na podu, u hrpi pored uznožja. Uključio je
sijalicu iznad umivaonika, isprskao lice hladnom vodom i seo na solju,
sporo i duboko dišući. Palo mu je na pamet da ustane i uzme cigaretu
iz paklice koja je ležala pored knjige na jedinom stočiću u sobi, ali
noge su mu bile kao od gume i nije bio siguran da ć e izdrž ati njegovu
tež inu. U svakom sluč aju, bar ne još . Zato je nastavio da sedi. Video je
krevet, a krevet je bio prazan. Citava soba je bila prazna. Tu nije bilo
problema.
Samo, nije imao osećaj da je prazna. Ne još. Kad bude imao, vratiće
se u krevet. Ali ne da spava. Ove noći je gotovo sa spavanjem.

13Sedam godina ranije, dok je radio kao bolničar u staračkom
domu u Talsi, Den se sprijateljio s vremešnim psihijatrom koji
je imao poslednji stadijum raka jetre. Jednog dana, dok se Emil Kemer
prisećao (ne naročito diskretno) svojih zanimljivijih slučajeva, Den mu
je priznao da još od detinjstva pati od onoga što je nazvao dvostrukim
snevanjem. Da li je Kemeru poznat taj fenomen? Postoji li neko ime za
to?

Kada je Emil Kemer bio na vrhuncu snage, bio je krupan čovek -
stara crnobela fotografija s venčanja, koju je držao na noćnom stočiću,
svedočila je o tome - ali rak je ekstremna dijeta. Kad su vodili taj
razgovor, težina mu je bila približno jednaka polovini broja godina,
kojih je imao devedeset jednu. Međutim, um mu je i dalje bio oš tar, i

dok je sedeo na spuštenoj dasci šolje i slušao zvuke umiruće oluje,
Den se setio starčevog prepredenog osmeha.

„Obično me“, kazao je s teškim nemačkim naglaskom, „plaćaju za
postavljanje dijagnoze, Danijele."

Den se nacerio. „U tom slučaju, pretpostavljam da nemam sreće."
„Možda." Nekoliko trenutaka je proučavao Dena. Oči su mu bile
jarkoplave. Premda je znao da je to strašno nepravično, Den nije
mogao a da ne zamisli te oči ispod švapskog SS šlema. „U ovoj kući
smrti kolaju glasine da si ti klinac s talentom da pomogneš ljudima da
umru. Da li je to istina?"
„Ponekad", reče oprezno Den. „Ne uvek." Istina je bila skoro uvek.
„Kad kucne moj čas, hoćeš li pomoći i meni?"
„Ako mogu, naravno."
„Odlično." Kemer se uspravio u sedeći položaj, što je bio
mukotrpan proces, ali kad je Den prišao da mu pomogne, Kemer je
odmahnuo rukom, terajuć i ga. „Ono š to zoveš dvostrukim snevanjem
je dobro poznato psihijatrima, a naročito je zanimljivo jungovcima,
koji to nazivaju lažnim buđenjem. Prvi san je najčešće lucidan, što
znači da snevač zna da sanja...“
„Da!“, uzviknu Den. „Ali u drugom snu...“
„Snevač veruje da je budan“, reče mu Kemer. „Jung se mnogo bavio
time, a tim snovima je čak pripisivao prekognitivne moći... ali mi,
naravno, znamo bolje, zar ne, Dene?“
„Dabome", složio se Den.
„Pesnik Edgar Alan Po opisao je fenomen laž nog buđenja dugo pre
nego što se Karl Jung uopšte rodio. Napisao je: Sve što znamo i
gledamo, da li san u snuje samo? 6 Jesam li odgovorio na tvoje
pitanje?"
„Mislim da jeste. Hvala."
„Nema na čemu. A sađ, verujem da bih mogao da popijem malo
soka. Od jabuke, moliću lepo."

14Prekognitivne moći... ali mi, naravno, znamo bolje.
Cak i da tokom godina skoro nikome nije rekao za isijavanje,
Denu nikad ne bi palo na pamet da protivreči čoveku na samrti... a
naročito ne čoveku s tako hladnim ispitivačkim plavim očima. Istina je

bila, međutim, da su često jedan ili oba njegova dvostruka sna
predviđali budućnost, obično na načine koje nije razumeo ni napola,
ili uopšte. No, dok je u gaćama sedeo na spuštenoj dasci klozetske
šolje, drhteći (i to ne samo zato što je u sobi bilo hladno), razumeo je
mnogo više nego što je želeo.

Tomi je mrtav. Najverovatnije ga je ubio ujak siledžija. Majka je
nedugo potom izvršila samoubistvo. A što se tiče preostalog dela sna...
ili fantomskog šešira koji je video ranije, kako se kotrlja trotoarom...

Kloni se žene u šeširu. Ona je kraljica kučka Paklenog zamka.
„Baš me briga", reče Den.
Ako se zezaš s njom, poješće te živog.
Nije imao nikakvu nameru da se sretne s njom, a kamoli da se
zeza. Sto se tiče Dini, on nije bio odgovoran ni za njenog brata s
kratkim itiljem ni za zapostavljeno dete. Više nije čak morao ni da
tegli krivicu zbog njenih pišljivih sedamdeset dolara; prodala je
kokain - bio je siguran da je i taj deo sna apsolutno istinit - i bili su
kvit. Zapravo, i više nego kvit.
Jedino za šta je trenutno mario bilo je da nešto popije. Istini za
volju, da se našljema kao majka. Da se mrtvoše. Topla jutarnja svetlost
bila je lepa, kao i prijatno zatezanje u mišićima nakon naporne šljake i
buđenje bez mamurluka, ali cena - svi ti sumanuti snovi i vizije, da ne
pominje nasumične misli neznanaca u prolazu, koje su ponekad
pronalazile put kroz njegove odbrane - jednostavno je bila previsoka.
Previsoka da se podnese.

15Sedeo je na jedinoj stolici u sobi i čitao roman Džona
Sandforda na svetlosti jedine lampe, sve dok zvonici dve
gradske crkve nisu odzvonili sedam. Onda je obuo nove (za njega
nove) č izme i obukao kaput od grube vunene tkanine. Sneg je i dalje
padao, ali sada malo nežnije.

Trebalo bi da odem odavde. Da se vratim na Floridu. Jebeš Nju
Hempšir, sneg ovde verovatno pada i na Dan nezavisnosti svake
neparne godine.

Odgovorio mu je Haloranov glas, čiji je ton bio ljubazan kao što ga
se sećao i iz detinjstva, kada je Den bio Deni, ali je ispod te ljubaznosti
postojao čelik. Bolje bi ti bilo da se uskoro negde skrasiš, ili nigde nećeš

moći da se skrasiš.
„Jebi se, starkeljo!“, promumlao je.
Vratio se u „Crvenu jabuku" jer se radnje koje prodaju žestoka

alkoholna pića neće otvoriti još najmanje sat. Natenane je hodao
napred-nazad između hladnjaka s vinom i hladnjaka s pivom,
raspravljajući sam sa sobom šta da uzme, i konačno odlučio da, ako će
već da se napije, onda to mož e da uradi š to je gadnije moguć e. Zgrabio
je dve laše „tanderberda“ (18% alkohola, dovoljno dobro kada je
viski privremeno van domaš aja), poš ao niz središ nji prolaz ka kasi, a
zatim stao.

Saćekaj još dan. Pruži sebi još jednu šansu.
Pretpostavljao je da mož e to da uč ini, ali zaš to? Ne mož e opet da
se probudi u krevetu pored Tomija. Ili će sledeći put to možda biti
Dini, koja je ležala u kadi puna dva dana pre nego što se nastojnik
njene zgrade konačno umorio od kucanja, upotrebio svoj ključ i našao
je. Den to nije mogao da zna, a da je Emil Kemer bio ovde, izrazito
decidno bi se slož io s njim - ali je ipak znao. Znao je. Zaš to onda da se
trudi?
Možda će ta hipersvesnost proći. Možda je to samo prolazna faza,
psihički ekvivalent delirijumu tremensu. Možda, ako sačekaš još malo...
Ali vreme se promenilo. To je nešto što shvataju samo pijanci i
narkomani. Kad ne možeš da spavaš, kada se plašiš da pogledaš oko
sebe zbog onoga š to ć eš mož da videti, vreme se istež e i dobij a oš tre
zube.
„Izvol’te?" upita ga prodavač, a Den je znao
(jebeno isijavanje, jebena stvar)
da čini prodavca nervoznim. Zašto da ne? Raščupane kose, tamnih
podočnjaka i nesigurnih drhtavih pokreta, Den je verovatno ličio na
narkomana koji odlučuje hoće li ili neće izvući svoju verni specijal
subotom uveče i narediti mu da isprazni blagajnu.
„Ništa“, reče Den. „Upravo sam shvatio da sam zaboravio novčanik
kod kuće.“ Vratio je zelene laše natrag u hladnjak. Dok ga je zatvarao,
nežno su mu se obratile, kao dobar stari prijatelj: Vidimo se uskoro,
Deni.

16Bili Friman ga je čekao zakopčan do grla. Pružio mu je
staromodnu skijašku kapu s rečima ANISTONSKI CIKLONI
izvezenim na čelu. „Šta su, dovraga, anistonski cikloni?", upita ga Den.

„Aniston je grad trideset pet kilometara severno odavde. Kada je
reč o fudbalu, košarci i bejzbolu, oni su naši zakleti rivali. Ako neko
vidi tu kapu na tebi, verovatno ćeš popiti grudvu u glavu, ali to je
jedina koju imam."

Den ju je navukao na glavu. „U tom slučaju - napred Cikloni iz
Anistona!"

„Jebo ja i tebe i konja na kom si dojahao!" Bili ga je pomno
pogledao. „Jesi li ti dobro, Deno?"

„Noćas nisam dobro spavao."
„Razumem te. Vraž ji vetar je stvarno vriš tao, jelda? Zvuč ao je kao
moja bivša žena kad sam joj sugerisao da bi nam dobro došlo malo
ljubakanja ponedeljkom noću. Spreman za posao?"
„Kao zapeta puška."
„Odlično. Hajde da prionemo na šljaku. Danas imamo pune ruke
posla."

17Zaista su imali posla preko glave, ali je sunce do podneva
izašlo, a temperatura se ponovo popela na petnaestak
celzijusa. Malengrad je bio ispunjen zvukom stotinu malih slapova dok
se sneg topio. Denovo raspolož enje podizalo se s temperaturom, a č ak
je uhvatio sebe i kako pevuši („Mladiću! Ja sam nekad bio u tvojim
cipelama!") dok je gurao snegočistač napred-nazad po dvorištu ispred
nevelikog tržnog centra pored opštinskog zemljišta. Iznad njegove
glave, na slabašnom povetarcu koji je bio daleko od noćašnjeg
kreštavog vetra, lepršala je reklama s natpisom VELIKE PROLECNE
RASPRODAJE PO MALENGRADSKIM CENAMA!

To nije bila vizija.
Po završetku radnog vremena, odveo je Bilija u Cakov vagon i
naručio im po biftek. Bili se ponudio da kupi pivo. Den je zavrteo
glavom. „Klonim se alkohola. Kad počnem da pijem, teško mi je da
prestanem."
„Mogao bi da porazgovaraš s Kingslijem o tome", reče mu Bili.
„Prošao je kroz razvod zbog cirke pre otprilike petnaest godina. Sada

mu je dobro, ali njegova kćerka i dalje ne priča s njim."
Uz obrok su popili kafu. Mnogo kafe.
Den se vratio u svoju jazbinu na trećem spratu pansiona u

Eliotovoj, umoran kao pas, pun tople hrane i zadovoljan što je trezan.
U sobi nije imao televizor, ali čekao ga je zadnji deo Sandfordovog
romana pa se izgubio u njemu nekoliko sati. Osluš kivao je, oč ekujuć i
da čuje hučanje vetra, ali ga nije bilo. Sinulo mu je da je noćašnja oluja
bila poslednji trzaj zime, što mu uopšte nije smetalo. Uskočio je u krpe
u deset i skoro smesta zaspao. Njegova jutarnja poseta „Crvenoj
jabuci" sada mu je izgledala maglovito, kao da je otišao tamo u
delirijumu groznice, a groznica je sada prošla.

18Probudio se u gluvo doba noć i, ne zbog vetra, već zato š to je
morao da piš a. Ustao je, odvukao noge do kupatila i č vaknuo
prekidač za svetio.

U kadi je bio cilindar, pun krvi.
„Ne“, kazao je. „Sanjam."
Možda dvostruko snevanje. Ili trostruko. Cetvorostruko čak.
Postojalo je neš to š to nije rekao Emilu Kemeru: plaš io se da ć e se na
kraju izgubiti u lavirintu fantomskog noćnog života i da nikad više
neće moći da nađe put napolje.
Sve što znamo i gledamo, da li san u snuje samo?
Samo što je ovo bilo stvarnost. Baš kao i šešir. Niko drugi ga ne bi
video, ali to ništa nije menjalo. Sešir je bio stvaran. Postojao je i
materijalno tamo negde na svetu. Znao je to.
Krajičkom oka spazio je nešto napisano na ogledalu iznad
umivaonika. Nešto napisano karminom.
Ne smem da pogledam u to.
Prekasno. Glava mu se već okretala: čuo je kako mu vratne žile
škripe kao zarđale šarke na vratima. Na kraju krajeva, zar je bitno?
Znao je šta tamo piše. Gospođa Mesi je nestala, Horas Dervent je
nestao, oboje su bili bezbedno zaključani u kutijama duboko u
njegovom umu, ali „Vidikovac" još nije završio s njim. Na ogledalu,
napisana krvlju, a ne karminom, nalazila se jedna jedina reč:

VATRAM

Ispod nje, u lavabou, ležala je krvlju umrljana majica kratkih
rukava s natpisom „Atlanta Brejvs".

Nikad nečeprestati, pomisli Deni. „Vidikovac" je izgoreo do temelja,
njegovi najstrašniji neupokojeni žitelji otišli su u sefove, ali ne mogu da
zaključam isijavanje, jer ono nije samo u meni, ono sam ja. Bez cirke da
ga makar omamim, ove vizije će se nastaviti sve dok me ne oteraju u
ludilo.

Video je odraz svog lica u ogledalu a ispred njega je lebdela reč
VATRAM, peč atirana na njegovom č elu poput ž iga. To nije bio san. U
umivaoniku je ležala majica ubijenog deteta, a u kadi šešir pun krvi.
Ludilo je dolazilo. Video je sopstvenim iskolačenim očima kako se
približava.

Zatim, nalik snopu svetlosti baterijske lampe u mraku, glas Dika
Halorana: Sine, možda vidiš stvari, ali one su kao slike u knjizi. Nisi bio
bespomoćan ni u „Vidikovcu“ kad si bio dete, a nisi bespomoćan ni sada.
Daleko od toga. Zažmuri, a kad ponovo otvoriš oći, svo to sranje će
nestati.

Zatvorio je oč i i sač ekao. Pokuš ao je da odbrojava sekunde, ali je
stigao samo do četrnaest pre nego što su se brojevi izmešali u
urlajućoj zbrci njegovih misli. Napola je očekivao da mu se ruke -
možda ruke vlasnika šešira - sklope oko vrata. Ali je ostao da stoji
tamo. Uistinu, nije imao kuda da ode.

Prikupivši svu hrabrost, otvorio je oči. Kada je bila prazna. Lavabo
je bio prazan. Na ogledalu nije ništa pisalo.

Ali vratiće se. Sledeći put će to možda biti njene cipele - one plutane
sandale. Ili ću je videti u kadi. Zašto da ne? Tu sam video gđu Mesi, a
obe su umrle na isti način. Osim što od gđe Mesi nikad nisam ukrao
novac i iskrao se kao lopov u noći.

„Sačekao sam dan“, rekao je praznoj prostoriji. „Uradio sam makar
toliko.“

Da, iako je imao pune ruke posla, takođe je uživao u danu, nema
zašto to da ne prizna. Jer dani nisu problem. Ali što se tiče noći...

Um je školska tabla. Cuga je sunđer.

19Den je ležao budan do šest. Onda se obukao i još jednom
prevalio put do „Crvene jabuke“. Ovog puta nije oklevao,

samo što je iz hladnjaka, umesto dve, uzeo tri laše „tanderberda“.
Kako se ono kaže? Daj sve od sebe ili idi kući. Prodavač je bez
komentara strpao laše u papirnu kesu; bio je naviknut na kupce vina
u ranim jutarnjim časovima. Den se odšetao do opštinskog zemljišta,
seo na jednu od klupa u Malengradu i izvadio lašu iz kese, gledajući
naniže u nju kao Hamlet u Jorikovu lobanju. Kroz zeleno staklo,
tečnost u boci ličila je više na otrov za pacove nego na vino.

„Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše“, reče Den i olabavi čep.
Ovog puta je progovorio majč in glas. Vendi Torens, koja je puš ila
sve do gorkog kraja. Ako je samoubistvo jedina opcija, bar mož eš sam
da odabereš oružje.
Da li se ovako završava, Deni? Da li se sve na kraju svodi na ovo?
Odvrnuo je čep u smeru suprotnom od uobičajenog. Zatim ga je
zavrnuo. Zatim ga je odvrnuo. Onda ga je skinuo. Miris vina bio je
kiseo. Miris šugavih barova, muzika sa džuboksa i besmislene svađe
za kojima slede tučnjave na parkiralištima. Na kraju, život je
podjednako glup kao i te tuče. Svet nije starački dom sa svežim
vazduhom, svet je hotel „Vidikovac", gde ž urka nikad ne prestaje. Gde
mrtvi zauvek žive. Prineo je grlić usnama.
Jesmo li se zbog ovoga toliko žestoko borili da izađemo iz tog
prokletog hotela, Deni? Razlog što smo se borili da sebi izgradimo novi
život? U njenom glasu nije bilo prekora, već samo duboke tuge.
Ponovo je zavrnuo čep. Zatim ga je olabavio. Zavrnuo. Odvrnuo.
Pomislio je: Ako otpijem, „Vidikovac" pobeđuje. Iako je izgoreo do
temelja kad je kotao eksplodirao, opet pobeđuje. A ako ne otpijem,
poludeću.
Pomislio je: Sve što znamo i gledamo, da li san u snuje samo?
Još uvek je zavrtao i odvrtao čep kada ga je pronašao Bili Friman,
koji se rano probudio s nejasnim uspaničenim osećanjem da nešto nije
u redu.
„Nameravaš li da popiješ to, Dene, ili ćeš samo nastaviti da se
zajebavaš s tim?"
„Popiću, pretpostavljam. Ne znam šta drugo da radim."
Onda mu je Bili rekao šta da radi.

20Kad je stigao na posao u osam i petnaest tog jutra, Kejsi
Kingsli nije se u potpunosti iznenadio kad je ugledao svog
novog radnika kako sedi ispred kancelarije. Niti se iznenadio kad je
video lašu koju je Torens držao u rukama, najpre odvrćući čep, a
zatim ga ponovo zavrćući - od samog početka je imao taj poseban
izgled, pogled čoveka koji sedi s flašom ispred diskonta.

Bili Friman nije imao onoliko isijavanja koliko Den, ni blizu, ali je
imao malo više od puke iskrice. Tog prvog dana pozvao je Kingslija iz
šupe s alatima čim se Den zaputio preko ulice ka zgradi opštine. Jedan
mladić traži posao, rekao je. Nema bogzna kakve preporuke, ali Bili
misli da je on pravi č ovek da mu pomaž e do Dana seć anja. Kingsli, koji
je i ranije imao iskustva - dobrih - s Bilijevom intuicijom, odmah se
složio. Znam da moramo unajmiti nekoga, rekao mu je.

Bilijev odgovor bio je neobič an, ali je, s druge strane, Bili oduvek
bio neobičan. Jednom prilikom, pre dve godine, pozvao je hitnu
pomoć pet minuta pre nego što je klinac uopšte pao s ljuljaške i
rascopao glavu.

Mi smo njemu potrebni više nego on nama, kazao je Bili.
I sada, evo ga ovde, sedi pogrbljen, kao da već jaše na sledećem
autobusu, ili barskoj stolici, a Kingsli mož e da namiriš e vino i petnaest
metara niz hodnik. Imao je nos pravog stručnjaka za takve mirise i
mogao je da imenuje svaku vrst pojedinač no. To je bio „tanderberd“,
kao u staroj salunskoj pesmici: Koja je reč? Tanderberd! Koliko košta?
Pedeset i dva! Međutim, kad je mladić pogledao u njega, Kingsli je
video da u tim očima nema ničega sem očajanja.
„Bili me je poslao."
Kingsli je oćutao. Video je da se klinac bori s tim. To mu se videlo u
očima; u načinu na koji su mu uglovi usana krivili nadole; a najviše se
videlo u načinu na koji je držao lašu, mrzeči je i voleči je i osečajuči
potrebu za njom, sve istovremeno.
Den je najzad izustio reči od kojih je bežao čitavog života.
„Potrebna mi je pomoč."
Preš ao je rukom preko oč iju. Kad je to uč inio, Kingsli se sagnuo i
zgrabio bocu vina. Klinac ju je stezao trenutak-dva... a zatim pustio.
„Bolestan si i umoran od života", reče mu Kingsli. „Ali jesi li već
bolestan i umoran od toga što si bolestan i umoran od života?"

. Den ga je pogledao, a Adamova jabučica mu je poskakivala gore-
dole. Mučio se još nekoliko sekundi, a zatim rekao: „Nemate pojma
koliko."

„Možda i imam." Kingsli je iz širokih pantalona izvadio veliki
svež anj ključ eva. Gurnuo je jedan u bravu vrata s reč ima OPSTINSKE
SLUZBE FREJZERA ispisanim na peskiranom staklu. „Uđi. Hajde da
popričamo o tome.“

DRUGO POGLAVLJE

ZLOSREĆNI BROJEVI

1Vremešna pesnikinja s italijanskim imenom i apsolutno
američ kim prezimenom sedela je, drž ala usnulu praunuku u krilu
i gledala video-snimak koji je muž njene unuke snimio tri nedelje
ranije u sali za porođaj. Počeo je s natpisom: ABRA DOLAZI NA SVET!
Snimak je bio nemiran, Dejvid se držao podalje od svega isuviše
kliničkog (bogu hvala!), ali je Končeta Rejnolds jasno videla znojem
slepljenu kosu na Lusijinom čelu i čula kako njena unuka urla
„Guram!“ kad ju je jedna od medicinskih sestara podstakla da gura, i
videla kapljice krvi na plavom pokrivač u - ne mnogo, ali dovoljno da
sačine ono što je Cetina baka zvala „dobrom predstavom". Ali ne na
engleskom jeziku, razume se.

Slika se zatresla kad se beba konačno pojavila na vidiku, a Končeta
je osetila kako joj niz kičmu klize ledeni žmarci jeze kada je Lusi
vrisnula: „Ona nema lice!"

Sada, sedeči pored Lusi, Dejvid se zakikotao. Zato što Abra jeste
imala lice, i to veoma draž esno. Ceta je spustila pogled, kao da ž eli da
se još jednom uveri u to. Kada je ponovo podigla pogled, babice su
novorođenče stavljali u majčino naručje. Trideset ili četrdeset
nemirnih sekundi kasnije, pojavio se još jedan naslov: SRECAN
ROĐENDAN, ABRA RAFAELA STOUN!

Dejvid je pritisnuo dugme STOP na daljinskom upravljaču.
„Ti si jedna od retkih osoba koje će ikada imati priliku da to vide“,
obznani Lusi čvrstim glasom, u maniru: nema rasprave. „Blam me je.“
„Carobno je“, reče Dejvid. „A postoji jedna osoba koja će to
zasigurno videti, a to je Abra.“ Bacio je ovlašan pogled na svoju
suprugu, koja je sedela pored njega na kauču. „Kad dovoljno odraste. I
ako to bude želela, naravno.“ Potapšao je Lusi po butini, a zatim
pogledao u njenu baku, prema kojoj je gajio poštovanje, ali ne i veliku
ljubav. „Do tada, snimak ide u sef, zajedno sa polisom osiguranja,

tapijom za kuću i silnim milionima koje sam zgrnuo prodajom droge."
Konč eta se nasmeš ila da pokaž e kako shvata š alu, ali ovlaš , da se

vidi i da joj nije preterano smešna. U njenom krilu, Abra je spavala i
spavala. Na neki način, sve bebe se rađaju s posteljicom, a njihova
majušna lica su zastori misterija i mogućnosti. Možda je to nešto o
čemu vredi pisati. Možda i nije.

Končeta je došla u Ameriku kada je imala dvanaest godina i
savrš eno je vladala osobenim govornim oblicima engleskog - š to nije
bilo nimalo iznenađujuće budući da je diplomirala na Vašaru i bila
profesor (sada u penziji) upravo tog predmeta - ali su bapske priče i
sva sujeverja i dalje živeli u njenoj glavi. Katkad su joj davali
naređenja, a kada su to činili, uvek su govorili na italijanskom. Ceta je
verovala da je većina ljudi koji se bave umetnošću samo
visokofunkcionalni šizofrenici, a da ni ona nije izuzetak. Znala je da je
sujeverje obična budalaština; ali takođe je pljuvala između prstiju kad
bi joj crna mačka prešla put.

Za veliki deo svoje šizofrenije mogla je da zahvali milosrdnim
sestrama. One su verovale u Gospoda; verovale su u Isusovu bož ansku
prirodu; ali verovale su i da su ogledala čarobni kladenci i da će
detetu koje predugo gleda u njih izrasti bradavice. To behu ž ene koje
su izvršile najveći uticaj na njen život u uzrastu od sedme do
dvanaeste. Za pojasevima su nosile zadenute lenjire - za udaranje, a ne
merenje - i nikad nisu videle deč je uvo koje ne bi pož elele da zavrnu u
prolazu.

Lusi je ispružila ruke, pokazujući joj da želi da uzme svoju bebu.
Ceta joj je dala detence, ne bez izvesnog oklevanja. Novorođenče je
bilo slatki zavežljajčić.

2Trideset pet kilometara jugoistočno od mesta gde je Abra spavala
u naručju Končete Rejnolds, Den Torens je bio na sastanku
udruženja Anonimnih alkoholičara, slušajući kako neka cura tupi o
seksu sa svojim bivšim. Kejsi Kingsli mu je naredio da pohađa
devedeset sastanaka u devedeset dana, a ovaj, podnevni sastanak u
podrumu Metodističke crkve u Frejžeru - bio mu je osmi po redu.
Sedeo je u prvom redu, jer mu je Kejsi - u tim dvoranama poznat kao
Veliki Kejsi - i to zapovedio da uradi.

„Bolesnici koji žele da ozdrave uvek sede u prvom redu, Deni.
Zadnji red na AA sastancima nazivamo Prolaz poricanja."

Kejsi mu je dao malu beležnicu s fotogra ijom na prednjoj korici,
na kojoj se videlo kako morski talasi udaraju u stenoviti greben. Iznad
fotke je bilo odštampano geslo koje je Den razumeo, ali nije mnogo
mario za njega: NIJEDNO VELIKO DELO NIJE STVORENO PREKO
NOĆI.

„Opiš i svaki sastanak na koji odeš u tu knjiž icu. A kad god zatraž im
da je vidim, bolje bi ti bilo da mož eš da je izvadiš iz dž epa i dokaž eš
stopostotnu prisutnost."

„Zar neću dobiti ni dan bolovanja?"
Kejsi se nasmejao. „Ti si bolestan svakog dana, prijatelju - ti si
alkoholičar. Hoćeš li da čuješ nešto što je meni rekao moj mentor?"
„Mislim da već jesam. Ne može se otkiseliti kiseli krastavac, zar
ne?"
„Nemoj da mi pametuješ, samo me saslušaj."
Den je uzdahnuo. „Slušam."
„Odvuci guzicu na sastanak, kazao mi je. Ako ti guzica otpadne,
metni je u kesu i ponesi je na sastanak.“
„Šarmantno. Šta ako prosto zaboravim?"
Kejsi je slegnuo ramenima. „Onda mož eš da traž iš drugog mentora,
nekoga ko veruje u zaboravnost. Ja ne verujem."
Den, koji se oseć ao kao lomljivi predmet koji je doklizao do ivice
visoke police, ali još nije pao, nije ž eleo drugog mentora niti promene
bilo kakve vrste. Oseć ao se dobro, ali ranjivo. Veoma ranjivo. Kao da
nema kož u. Prestale su vizije koje su ga morile od dolaska u Frejž er, a
premda je č esto mislio na Dini i njenog sinč ić a, te misli viš e nisu bile
toliko bolne. Na kraju svakog sastanka Anonimnih alkoholičara, neko
je čitao Obećanja. Jedno od njih je bilo: Nećemo žaliti zbog prošlosti,
niti ćemo želeti da zatvorimo vrata za njom. Den je mislio da će zauvek
ž aliti zbog proš losti, ali je digao ruke od pokuš avanja da zatvori vrata;
Zašto se truditi kada će se ionako sama ponovo otvoriti? Prokletinja
nije imala ni zasun, a kamoli bravu.
Sada je poč eo da piš e jednu jedinu reč na tekuć oj stranici knjiž ice
koju mu je dao Kejsi. Ispisivao je velika štampana slova. Nije imao
pojma zbog čega to radi, niti šta ta reč znači. Reč je bila: ABRA.
U međuvremenu, govornica je stigla do kraja izlaganja i briznula u

plač, a kroz suze je prošmrcala da je, iako je njen bivši govnar kog i
dalje voli, zahvalna zbog toga š to je na suvom i trezna. Den je tapš ao
zajedno sa ostatkom grupe, a zatim počeo hemijskom olovkom da
popunjava napisana slova. Da ih podebljava.

Znam li to ime? Mislim da znam.
Kad je sledeći govornik počeo da govori, a Den ustao i otišao do
lončeta za kafu da sipa još jednu šolju, sinulo mu je. Abra je ime
devojč ice iz romana Istočno od raja Dž ona Stajnbeka. Proč itao ga je...
nije mogao da se seti gde. Negde usput. To ionako nije bilo bitno.
Druga pomisao mu se
(jesi li je sačuvao)
uzdigla do površine uma kao mehur od sapunice, i rasprsnula.
Sačuvao šta?
Frenki P., starina koja je predsedavala sastankom, upitao je ž eli li
neko da uzme novčić treznosti? Kad niko nije podigao ruku, Frenki je
uperio prst. „Šta je s tobom, ti koji se skrivaš tamo dole pored kafe?“
Osećajući se samosvesno, Den je otišao do prednjeg dela
prostorije, nadajuć i se da ć e moć i da se seti redosleda ž etona. Prvi je
imao - beli za početnike. Kad je uzeo limenu kutiju za kolačiće sa
ž etonima i medaljonima raš trkanim unutra, misao mu je ponovo pala
na pamet.
Jesi li je sačuvao?

3To je bio dan kada se Pravi čvor, koji je zimovao u KOA kampu u
Arizoni, spakovao i poč eo da vijuga natrag ka istoku. Vozili su se
drumom 77 prema gradu Sou Lou u uobičajenom karavanu: četrnaest
kamp prikolica, nekoliko šlep-vozila, neka s baštenskim stolicama ili
biciklima vezanim pozadi. Bilo je sautvindova, vinebaga, monaka i
baundera. Paradu je predvodio Rouzin ertkruzer - uvozni kotrljajući
čelik vredan sedamsto hiljada dolara, najbolja kuća na točkovima koju
novac može da kupi. I sve polako, ne prelazeći brzinu od osamdeset
osam kilometara na sat.

Nigde nisu žurili. Na raspolaganju su imali dosta vremena. Gozba
je trebalo da usledi tek za nekoliko meseci.

4„Jesi li je sač uvao?", upita Konč eta kada je Lusi otkopč ala bluzu i
Abri ponudila dojku. Abi je pospano zatreptala, zagukala, a zatim
izgubila zanimanje. Kada ti bradavice postanu preosetljive i pojave se
ranice, nećeš joj nuditi sisu sve dok ne zatraži, pomisli Ceta. I to iz sveg
glasa.

„Sačuvao šta?“, upita Dejvid.
Lusi je znala. „Onesvestila sam se čim su mi je stavili u naručje.
Dejv kaže da sam je zamalo ispustila. Nije bilo vremena, momo."
„A, onu posteljicu preko njenog lica.“ Dejvid je to rekao s
omalovažavanjem. „Skinuli su je i bacili. Vala, i neka su ako mene
pitate." Smešio se, ali su je njegove oči izazivale. Valjda znate bolje
nego da nastavljate s ovim, govorile su. Znate bolje, zato prosto
batalite tu priču.
Končeta jeste znala bolje... a i nije. Da li je bila toliko neodlučna
kad je bila mlađa? Nije mogla da se seti, mada joj se č inilo da se seć a
svake lekcije o blagoslovenim misterijama i večnom bolu pakla koji su
nanosile milosrdne sestre, razbojnice u crnom. Prič a o devojč ici koja
je naprasno oslepela jer je krišom posmatrala svog brata dok se
kupao u kadi, pa ona prič a o č oveku koji je pao na mestu mrtav zato
što je bogohulio protiv pape.
Dajte nam ih kada su mlade i nema veze koliko predavanja su
držale, niti koliko knjiga poezije su napisale, pa čak ni što je jedna od
tih knjiga osvojila sve velike nagrade. Dajte nam ih kada su mlade... i
biče naše zauvek.
„Trebalo je da sačuvaš il amnio. Donosi sreču.“
Obrač ala se direktno unuci, u potpunosti ignoriš uć i Dejvida. On je
bio dobar čovek, i dobar suprug njenoj Lusiji, ali jebeš njegov ton
omalovažavanja. I dvaput jebeš njegove izazivačke oči.
„I bih, ali nisam imala priliku, momo. A Dejv nije znao.“ Zakopčala
je bluzu. Ceta se nagnula napred i vrhom prsta dodirnula mekanu
kož u Abrinog obraza, staro meso koje klizi preko novog. „Oni koji se
rode sa il amnio navodno bi trebalo da imaju dvostruki vid.“
„Ne verujete valjda stvarno u to, zar ne?“, upita je Dejvid.
„Posteljica nije ništa drugo do komadić embrionalnog omotača. Ona...“
Nastavio je da razglaba, ali Konč eta viš e nije obrać ala paž nju. Abra
je otvorila oči. U njima se nalazio univerzum poezije, stihova

prevelikih da ikada budu napisani. Pa čak i upamćeni.
„Nije važno", reče Končeta. Podigla je bebu i poljubila glatku

lobanju gde je pulsirala fontanela, a magija uma bila toliko blizu ispod
površine. „Što je bilo - bilo je.“

5Jedne noć i, otprilike pet meseci posle „za dlaku svađe" o Abrinoj
posteljici, Lusi je sanjala da njena kćer plače - plače kao da će joj
srce prepući. U tom snu, Abri više nije bila u glavnoj spavaćoj sobi
kuće u Ričland kortu, već negde u dugačkom hodniku. Lusi je potrčala
u pravcu plača. Isprva su s obe strane hodnika bila vrata, a zatim
sedišta. Plava s visokim naslonima. Nalazila se u avionu, ili možda u
vozu. Nakon što je trčala, kako joj se činilo, čitavu večnost, stigla je do
vrata kupatila. Njena beba je plakala iza njih. To nije bio plač gladi,
već plač straha. Možda (O Gospode, o Bogorodice) plač bola.

Lusi se strahovito uplašila da će vrata biti zaključana i da će morati
da ih provali - zar se takve stvari uvek ne deš avaju u koš marima? Ali
kvaka se okrenula, a ona je otvorila vrata. Kad je to učinila, uhvatio ju
je novi strah: šta ako je Abra u klozetskoj šolji? Citala je šta se dešava.
Bebe u klozetskim šoljama, bebe u kontejnerima. Sta ako se davi u
jednoj od onih ruž nih č elič nih š olja iz javnog prevoza, do usta i nosa u
dezinfikovanoj plavoj vodi?

No, Abra je lež ala na podu. Bila je naga. Oč ima punih suza, zurila je
u majku. Na njenim grudima, napisano nečim što je ličilo na krv,
nalazio se broj 11.

6Dejvid Stoun sanjao je da juri za kricima svoje kćeri uz beskrajne
pokretne stepenice, koje su išle - polako ali neumoljivo - u kontra-
smeru. Još gore, pokretne stepenice su se nalazile u trž nom centru, a
trž ni centar je bio u plamenu. Trebalo je da se guš i i bude bez vazduha
mnogo pre nego što je stigao do vrha, ali vatra se nije dimila, postojali
su samo pakleni plamenovi. Niti se čuo nikakav drugi zvuk osim
Abrinog plača, iako je video kako ljudi gore kao kerozinom natopljene
buktinje. Muškarci i žene trčali su svuda oko nje, ne obazirući se, a
uprkos plamenovima, niko nije pokušavao da upotrebi pokretne
stepenice, iako su išle naniže. Jednostavno su jurili tamo-amo, kao
mravi čiji je mravinjak razorila zemljoradnička drljača. Jedna žena u

visokim potpeticama za dlaku je izbegla da zgazi na njegovu kćer, što
bi je sigurno ubilo.

Abra je bila gola. Na grudima joj je pisao broj 75.

7Stounovi su se probudili u isti mah, oboje isprva ubeđeni da je
plač koji č uju ostatak iz snova. Ali ne, plač je bio u sobi, s njima.
Abi je ležala u kolevci ispod svog šrekmobila, razrogačenih očiju,
obraza crvenih od plača, stežući sićušne pesnice i zavijajući iz sveg
glasa.

Promena pelena je nije smirila, niti su u tome uspele grudi, niti ono
što im je izgledalo kao beskonačno šetkanje gore-dole niz hodnik i
najmanje hiljadu stihova uspavanke Točkovi na autobusu. Naposletku,
sada izuzetno uplašena - Abi joj je bila prvo dete, a Lusi je bila na ivici
nervnog sloma - pozvala je Konč etu u Bostonu. Mada je bilo dva sata
izjutra, momo se javila pošle drugog signala. Imala je osamdeset pet
godina, a san joj je bio tanak kao i njena kož a. Pomnije je sluš ala plač
svoje praunuke nego Lusino zbunjeno preprič avanje svih uobič ajenih
sredstava koje su isprobali, a zatim postavila relevantna pitanja. „Ima
li groznicu? Vuče li se za uvo? Trza li nogama kao da mora da obavi
merda?"

„Ne“, odgovorila joj je Lusi, „ništa od toga. Malo je toplija od
plakanja, ali mislim da nema groznicu. Momo, šta da radim?"

Ceta, koja je sada sedela za stolom, nije oklevala. „Daj joj još
petnaestak minuta fore. Ako ne prestane da plač e i ne poč ne da sisa,
odnesi je u bolnicu."

„Sta? U Brigam i vimins?" Zbunjena i uzrujana, to je bilo sve š to je
mogla da smisli. Tu se porodila. „To je dvesta pedeset kilometara
odavde."

„Ne, ne. U Bridžton. S druge strane granice, u Mejnu. On je malo
bliže od CHN-a.“

„Jesi li sigurna?"
„Upravo gledam na računaru!"
Abra nije prestala da plače. Plakanje je bilo monotono, izluđujuće,
zastrašujuće. Kad su stigli u bolnicu u Bridžtonu, bilo je petnaest do
četiri, a Abra je i dalje plakala kao kiša. Vožnja akjurom na nju je
obično delovala bolje od pilula za spavanje, ali ne i tog jutra. Dejvid je

pomislio na aneurizmu mozga i rekao sebi da je sišao s uma. Bebe
nemaju moždane udare... zar ne?

„Dejvi?“, upitala je jedva č ujno Lusi kad su se dovezli do znaka na
kojem je pisalo PARKING SAMO ZA HITNE SLUCAJEVE. „Bebe nemaju
moždane udare ili infarkte... zar ne?"

„Ne, siguran sam da nemaju."
Međutim, tad mu je na pamet pala nova ideja. Pretpostavimo da je
malena nekako progutala zihernadlu, i da joj se otvorila u stomaku? To
je glupo, mi koristimo pelene za jednokratnu upotrebu, nikad nije bila
ni blizu zihernadle.
Nešto drugo, onda. Ukosnica iz Lusine kose. Zalutala kopča koja
joj je upala u kolevku. A možda čak, neka im je Bog u pomoči,
odlomljeno parče plastike sa Šreka, Magareta ili princeze Fione.
„Dejvi? O čemu razmišljaš?"
„Ni o čemu.“
Šrekmobil je bio čitav. Bio je siguran u to.
Skoro siguran.
Abra je nastavila da vrišti.

8Dejvid se nadao da će lekar na dužnosti dati njegovoj kćerkici
sredstvo za smirenje, ali je to bilo protivno protokolu kad su u
pitanju nedonoščad kojima ne može da se postavi dijagnoza, a činilo
se da Abri Rafaeli Stoun ništa ne fali. Nije imala groznicu, nije
pokazivala znake osipa, a ultrazvuk je isključio mogućnost stenoze
pilorusa. Rendgen nije pokazao nikakva strana tela u grlu ili stomaku
niti začepljenje u crevima. U suštini, prosto nije htela da umukne.
Stounovi su bili jedini pacijenti u urgentnom centru u to doba noći u
ponedeljak ujutru, a sve tri sestre na dužnosti pokušavale su da je
smire. Ništa nije upalilo.

„Zar ne bi trebalo da joj date nešto da pojede?", upitala je Lusi
doktora kada se vratio da proveri. Pala joj je na pamet fraza
„Ringerov rastvor", nešto što je čula u jednoj od lekarskih TV serija
koje je gledala još od pubertetske zacopanosti u Džordža Klunija.
Međutim, koliko joj je bilo poznato, Ringerov rastvor je bio melem za
stopala, ili antikoagulans, ili neš to za č ireve u ž elucu. „Neć e ni grudi, a
ni bočicu."

„Kad dovoljno ogladni, ješče", reče doktor, ali ni Lusi ni Dejvid nisu
bili time naročito utešeni. Kao prvo, lekar je izgledao mlađe od njih.
Kao drugo (a to je bilo kudikamo gore), nije zvučao samouvereno.
„Jeste li pozvali vašeg pedijatra?" Proverio je papirologiju. „Doktora
Daltona?"

„Ostavili smo mu poruku na telefonskoj sekretarici", reče Dejvid.
„Verovatno se nećemo čuti s njim sve do sredine prepodneva, a ovo će
do tada već biti gotovo."

Na ovaj ili onaj način, pomislio je, a njegov um - koji su premalo
sna i previše brige učinili nemogućim za upravljanje - prezentovao mu
je sliku koja je bila isto toliko jasna koliko i zastrašujuća: ožalošćeni
stoje oko malog groba. I još manjeg kovčega.

9U pola osam, Ceta Rejnolds je kao uragan uletela u sobu za
preglede u kojoj su smeš teni Stounovi i njihova beba, koja i dalje
nije prestajala da vrišti. Pesnikinja, za koju se šuškalo da se nalazi u
užem krugu kandidata za Predsedničku medalju slobode, bila je
odevena u farmerke i duksericu s natpisom BU 7 i rupom na laktu.
Odeća je pokazivala koliko je smršala tokom prethodne tri-četiri
go dine . Nije rak, ako na to mislite, kazala bi kad bi neko
prokomentarisao njenu manekensku mršavost, koju je obično skrivala
talasastim haljinama ili kaftanima. Samo treniram za poslednji krug na
trkačkoj stazi.

Njena kosa, kao po pravilu upletena u kike ili podignuta u
komplikovane kovrdže nameštene tako da izloži zbirku starinskih
ukosnica, štrcala joj je oko glave u neočešljanom ajnštajnovskom
oblaku. Nije bila našminkana, a čak i u stanju uzrujanosti, Lusi se
zaprepastila kad je videla koliko Končeta izgleda staro. Pa, naravno
da je stara, osamdeset pet godina su duboka starost, ali je sve do tog
jutra u najgorem slučaju izgledala kao žena u kasnim šezdesetim.
„Stigla bih sat ranije da sam našla nekoga da dođe i pripazi na Beti."
Beti je bio njen vremešni i bolesni bokser.

Četa je primetila Dejvidov prekorni pogled.
„Beti umire, Dejvide. A sudeći na osnovu onoga što ste mogli da mi
kažete preko telefona, za Abru se nisam toliko brinula."
„Brineš li se sada?“, upita je Dejvid.

Lusi mu je dobacila prekorni pogled, ali Ceta je izgledala voljno da
prihvati neizgovoreni ukor. „Da.“ Ispružila je ruke. „Daj mi je, Lusi.
Hajde da vidimo hoće li se utišati za svoju momo.“

No, Abra se nije utiš ala ni za momo, bez obzira na to koliko ju je
ova ljuljuš kala. Niti je posao odradila tiha i iznenađujuć e milozvuč na
uspavanka (koliko je Dejvid mogao da proceni, bili su to Točkovi na
autobusu na italijanskom). Svi su ponovo pokušali s nosanjem, najpre
po maloj sobi za preglede, zatim u hodniku, i opet natrag u sobu za
preglede. Vrištanje je trajalo i trajalo. U jednom trenutku, napolju se
čuo metež - dovoze nekoga s vidljivim povredama, pretpostavio je
Dejvid - ali oni u sobi za preglede broj 6 nisu obratili pažnju.

U pet do devet, vrata sobe za preglede su se otvorila i unutra je
ušao pedijatar Stounovih. Dalton je bio tip koga bi Den Torens
prepoznao, iako ne po prezimenu. Za Dena, on je bio samo doktor
Džon, koji je pravio kafu na AA sastanku četvrtkom uveče u Nort
Konveju.

„Bogu hvala!“, uzviknu Lusi, gurajući svoje uplakano dete u
pedijatrovo naručje. „Ostavili su nas same satima!“

„Bio sam na putu ovamo kada Sam dobio poruku." Dalton je
podigao Abru na rame. „Redovni obilasci ovde, a potom u Kasi Roku.
Čuli ste šta se desilo, zar ne?“

„Culi šta?“, upita ga Dejvid. S otvorenim vratima, prvi put je postao
svestan zbrke napolju. Ljudi su glasno razgovarali. Neko je plakao.
Medicinska sestra, koja ih je primila, prošla je niz hodnik otečenog
lica crvenog od plača i vlažnih obraza. Nije ni bacila pogled na
uplakano dete.

„Putnički mlažnjak upravo je udario u Svetski trgovinski centar",
reče im Dalton. „A niko ne misli da je bio nesrećan slučaj."

To je bio let 11 vazduhoplovne kompanije Amerikan erlajns. Let
broj 175 avio-kompanije Junajted erlajns se sedamnaest minuta
kasnije zabio u juž nu kulu Svetskog trgovinskog centra, u 9.03. Tač no
u 9.03, Abra Stoun je naprasno prestala da plače. Do 9.04, već je
spavala kao top.

Za vreme vožnje natrag u Aniston, Dejvid i Lusi slušali su radio dok
je Abra mirno spavala u sedištu za bebe. Novosti su bile
nepodnošljive, ali je isključivanje radio-aparata bilo nezamislivo...
makar sve dok spiker nije obznanio imena avio-kompanija i brojeve

letova: dva u Njujorku, jedan blizu Vašingtona, jedan srušen u ruralnoj
oblasti Pensilvanije. Dejvid je tek tada pružio ruku i ućutkao bujicu
katastrofe.

„Lusi, moram nešto da ti kažem. Sanjao sam..."
„Znam." Izgovorila je to ravnim glasom osobe koja je upravo
pretrpela šok. „I ja sam."
Do trenutka kad su stigli u Nju Hempšir, Dejvid je počeo da veruje
kako u tom poslu s posteljicom možda, na kraju krajeva, ipak ima
nečega.

10U Nju Džerziju, na zapadnoj obali reke Hadson, postoji park
nazvan po najslavnijem gradskom žitelju. Na vedar dan, iz
parka se pruža savršen pogled na Donji Menhetn. Pravi čvor je 8.
septembra stigao u Hoboken i parkirao se na privatnom parkiralištu
koje su iznajmili na deset dana. Vrana Dedi je ugovorio zakup. Zgodan
i otvoren, izgledajući kao da ima četrdesetak godina, nosio je omiljenu
majicu kratkih rukava s natpisom: JA SAM DRUSTVENA OSOBA! Ali
nikada nije nosio tu majicu kada je pregovarao u ime Pravog čvora;
tada su bili obavezni poslovno odelo i kravata. Geaci su to očekivali.
Pravo ime mu je bilo Henri Rotman. Bio je advokat obrazovan na
Harvardu (klasa 1938) i uvek je sa sobom nosio gotovinu. Pravi č vor
je imao više od milijardu dolara na raznim bankovnim računima širom
sveta - nešto u zlatu, nešto u dijamantima, nešto u retkim knjigama,
poštanskim markicama i slikama - ali nikad nije plaćao čekovima ili
kreditnim karticama. Svi su, pa č ak i Graš ak i Mahuna, nosili svež njeve
desetica i dvadesetica.

Kao što je to jednom rekao Džimi Cifra: „Mi smo jedinica Plati
kešom i nosi. Plaćamo gotovim novcem, a geaci nas nose.“ Džimi je bio
računovođa Pravog čvora. U svojim geačkim danima, jedanput je
jahao s jedinicom koja je postala poznata (dugo nakon što se njihov
rat završio) kao Kvantrilovi jahači. U to vreme je bio divlji klinac koji
je nosio kaput od bizonske kože i šarpovku, ali je u potonjim
godinama omekšao. Ovih dana je u svojoj kući na točkovima držao
uramljenu i potpisanu fotografiju Ronalda Regana.

Tog jutra, 11. septembra, članovi Pravog čvora su s parkirališta
gledali napade na Kule bliznakinje, razmenjujući četiri dvogleda. Imali

bi bolji pogled iz Sinatrinog parka, ali Rouz nije morala da im kaže
kako bi rano okupljanje moglo da izazove sumnju... a u potonjim
meseč ima i godinama, Amerika ć e biti veoma sumnjič ava nacija: ako
vidiš bilo šta, odmah prijavi.

Oko deset sati tog jutra - kada su se gomile okupile svuda duž
obale i kada je bilo bezbedno - otišli su do parka. Blizanci Litl, Grašak i
Mahuna gurali su Dediču Flika u invalidskim kolicima. Dedica je nosio
kačket s natpisom JA SAM RATNI VETERAN. Duga i svilenkasta seda
kosa slivala mu se ispod ivica kačketa kao cigansko perje. Nekad je
pričao ljudima da je veteran Spansko-američkog rata. Onda je to bio
Prvi svetski rat. Ovih dana je to bio Drugi svetski rat. Za još
dvadesetak godina, očekivao je da promeni svoju priču u Vijetnam.
Realističnost nikad nije predstavljala problem; Dedica je bio pravi
zaluđenik za vojnu istoriju.

Sinatrin park bio je dupke pun ljudi. Većina naroda je ćutala, ali su
neki plakali. Kecelja Eni i Crnooka Su pomagale su što se tiče toga;
obe su mogle da se rasplaču po potrebi. Ostali su na lica namestili
odgovarajuće izraze tuge, ozbiljnosti i zapanjenosti.

U suštini, Pravi čvor se savršeno uklapao. Tako su putovali.
Posmatrači su dolazili i odlazili, ali je Pravi čvor ostao tu najveći
deo dana, koji je bio vedar i divan (izuzev gustih crnih oblaka dima
koji su se dizali s Donjeg Menhetna). Stajali su kraj ž elezne ograde, ne
razgovarajući međusobno, već samo gledajući. I disali su duboko i
sporo, kao turisti sa Srednjeg zapada, koji prvi put stoje na Pemakvid
Pointu ili Kvodi Hedu u Mejnu i punim plućima udišu svež morski
vazduh. Kao znak poš tovanja, Rouz je š glave skinula cilindar i drž ala
ga pored boka.
U četiri sata, vratili su se u logor na parkiralištu, okrepljeni. Vratiče
se sutradan, i prekosutra, i nakosutra. Vraćaće se sve dok dobra para
ne bude iscrpljena, a onda će ponovo nastaviti dalje.
Do tada, seda kosa Dedice Flika postaće gvozdenosiva i više mu
neće trebati invalidska kolica.

TREĆE POGLAVLJE

KAŠIKE

1Od Frejžera do Nort Konveja ima trideset pet kilometara, ali je
Den Torens išao svakog četvrtka uveče, delimično zato što je
mogao. Sada je radio u Domu Helen Rajvington, zarađivao pristojnu
platu, a dobio je natrag i vozačku dozvolu. Automobil koji je kupio
nije bio bogzna šta, dvadeset trogodišnji kapris s Blekvelovim
gumama i drndavim radiom, ali je motor bio dobar, i svaki put kada bi
ga uključio, osećao se kao najsrećniji čovek u Nju Hempširu. Mislio je
da će, ako nikad više ne bude morao da se vozi autobusom, umreti
kao srećan čovek. Bio je januar 2004. Izuzev šačice nasumičnih misli i
slika - plus dodatni posao koji je ponekad obavljao u staračkom domu
- isijavanje je bilo mirno. Taj volonterski posao obavljao bi u svakom
slučaju, ali posle vremena koje je proveo u AA, takođe je gledao na to
kao na neku vrstu ispravljanja grešaka, što su lečeni alkoholičari
smatrali skoro jednako važnim kao i uzdržavanje od pića. Ako mu
pođe za rukom da zadrži čep na boci još tri meseca, moći će da
proslavi tri godine trezvenog života.

Vožnja je igrala veliku ulogu u svakodnevnim meditacijama
zahvalnosti na kojima je insistirao Kejsi K. (jer, kazao je - i sa svim
tvrdoglavim ubeđenjem stare kuke programa za odvikavanje od
alkohola - zahvalni alkoholič ar se ne opija), ali Den je uglavnom iš ao
na sastanke četvrtkom uveče zato što je okupljanje oko Velike knjige
na njega delovalo umirujuće. Intimno, zaista. Pojedini otvoreni
sastanci u području bili su nelagodno veliki, ali nikada četvrtkom
uveče u Nort Konveju. Postoji stara AA izreka koja glasi: Ako želiš
nešto da sakriješ od alkoholičara, metni to u „Veliku knjigu". Broj
posetilaca na sastancima četvrtkom uveče u Nort Konveju
nagoveštavao je da u tome ima podosta istine. Cak i tokom nedelja
između Cetvrtog jula i Praznika rada - na vrhuncu turističke sezone - u
Amvets holu je retko kada bilo viš e od desetak ljudi kad padne č ekić

predsednika zbora. Kao posledica toga, Den je čuo stvari za koje je
sumnjao da nikad ne bi bile naglas izgovorene na sastancima koji su
privlačili pedeset, pa čak i sedamdeset alkosa ili narkića na
odvikavanju. Na takvim sastancima, govornici su imali običaj da
nalaze utočite u otrcanim frazama (kojih je bilo na stotine) i
izbegavaju lične detalje. Cule su se rečenice tipa: Spokoj isplaćuje
dividende. I: Možeš da uzmeš moje stvari, ako si voljan da ispraviš moje
greške. Ali nikada: Jebao sam jetrvu jedne noći kad smo oboje bili pijani
kao dupeta.

Na sastancima četvrtkom uveče, pod nazivom Učimo se trezvenosti,
mala enklava č itala je veliki plavi priruč nik Bila Vilsona od korice do
korice, na svakom novom sastanku nastavljajuć i tamo gde su stali na
prošlom. Kad bi stigli do kraja, vraćali su se nazad na Doktorovu izjavu
i počinjali iz početka. Na većini sastanaka čitali su po desetak stranica,
ili tu negde. To je trajalo oko pola sata. U preostalih pola sata, grupa je
trebalo da priča o onome što su upravo pročitali. Katkad su to i činili.
Prilično često, međutim, diskusija bi skrenula u drugim pravcima,
poput svojeglave planšete koja leti tamo-amo po tabli za prizivanje
duhova pod prstima neurotičnih maloletnika.

Den se sećao jednog sastanka četvrtkom uveče, kojem je
prisustvovao kada je bio trezan otprilike osam meseci. Poglavlje
Suprugama, o kojem se diskutovalo, bilo je puno starinskih tvrdnji
koje su skoro uvek izazivale ljutite odgovore mlađih ž ena u programu.
Zelele su da znaju zašto za šezdeset pet godina od prvobitnog
objavljivanja Velike knjige, niko nikada nije dodao poglavlje
Muževima.

Kada je Džema T. - tridesetogodišnjakinja čija su jedina dva
emocionalna stanja bila „besna“ i „nadasve nadrkana" - te večeri
podigla ruku, Den je očekivao još jednu tiradu o feminizmu. Umesto
toga, mnogo tiše nego inače, rekla je: „Moram nešto da podelim s
vama. Držim to u sebi od svoje sedamnaeste, i ako to ne izbacim,
nikad neću moći da ostanem podalje od koke i vina.“

Grupa je čekala.
„Udarila sam čoveka kolima kad sam se vraćala kući pijana sa
zabave", reče Džema. „To se desilo u Samervilu. Ostavila sam ga da
leži pored puta. Nisam znala da li je živ ili mrtav. I dalje to ne znam.
Cekala sam da policija dođe i uhapsi me, ali to se nikad nije desilo.

Izvukla sam se.“
Nasmejala se onako kako to ljudi čine kad je šala naročito smešna,

a zatim stavila glavu na sto i briznula u plač, toliko žestok da su joj
jecaji protresli čitavo telo, mršavo kao pritka za paradajz. To je bilo
Denovo prvo iskustvo s tim koliko maksima „iskrenost u svemu" mož e
da bude zastrašujuća kada se zaista sprovede u delo. Pomislio je, kao
što je to još prilično često činio, na to kako je uzeo novac iz Dininog
novč anika, i na to kako je deč kić pruž io ruku ka kokainu na stoč ić u za
kafu. Osećao je strahopoštovanje prema Džemi, ali u sebi nije imao
toliko sirove iskrenosti. Ako bi se svelo na izbor između pričanja te
priče i pića...

Popio bih piće. Bez sumnje.

2Večeras se čitalo poglavlje Junačenje u slivniku, jedna od priča iz
dela Velike knjige veselo naslovljenog Izgubili su skoro sve. Priča je
sledila obrazac koji mu je postao veoma dobro poznat: dobra
porodica, odlasci u crkvu nedeljom, prvo pić e, prva pijanka, poslovni
uspeh uništen cirkom, učestale laži, prvo hapšenje, prekršena
obećanja o popravljanju, institucionalizacija i inalni srećan kraj. Sve
priče u Velikoj knjizi imale su srećan kraj. To je bio deo njenog šarma.

Noč je bila hladna, ali je unutra bilo pretopio, a Den je zapadao u
dremež kada je doktor Džon podigao ruku i rekao: „Lažem svoju
suprugu, a ne znam kako da prestanem."

Njegove reči razbudile su Dena. Mnogo mu se dopadao dr Dž.
Ispostavilo se da je doktoru Džonu supruga za Božić poklonila
ručni sat, i to veoma skup, a kada ga je pre nekoliko noći upitala zašto
ga ne nosi, rekao joj je da ga je ostavio u kancelariji.
„Samo što sat nije tamo. Svuda sam gledao i naprosto ga nigde
nema. U bolnici često obilazim pacijente, a ako moram da se
presvučeni, koristim neki od ormarića u sobi za odmor. Ormarići
imaju katance sa šifrom, ali ih retko kad koristim jer ne nosim mnogo
gotovine i nemam ništa drugo što vredi ukrasti. Izuzev tog sata. Ne
sećam se da sam ga skinuo i ostavio u ormariću - ni u CHN-u, ni u
Bridž tonu - ali mora da jesam. Nije reč o troš ku. To samo vrać a mnogo
starih sećanja na dane kada sam se svake noći opijao do besvesti i
sledećeg jutra skupljao snagu da ustanem iz kreveta."

Ostali su zaklimali na njegove reči, a zatim su usledile slične priče
o obmanama podstaknutih griž om savesti. Niko nije delio savete; to se
zvalo „preslišavanje“, i na to se mrko gledalo. Jednostavno su pričali
svoje priče. Doktor Džon je slušao pognute glave i ruku stisnutih
između kolena. Nakon š to je proš la korpa za priloge („izdrž avamo se
vlastitim dobrovoljnim prilozima"), zahvalio se svima na pričama.
Sudeći po njegovom izgledu, Den nije mislio da su mu naročito mnogo
pomogle.

N a k o n Očenaša, Den je sklonio preostale kolačiće i stavio
pohabane primerke Velike knjige u kredenac obeležen nalepnicom
SAMO ZA UPOTREBU AA. Sačica ljudi je i dalje visila oko pepeljare
ispred ulaza - takozvani sastanak posle sastanka - a Dž on i on imali su
kuhinju samo za sebe. Den nije pričao za vreme diskusije; bio je
prezauzet internom debatom sa samim sobom.

Isijavanje je bilo tiho, ali to nije značilo da je odsutno. Zahvaljujući
volonterskom radu, znao je da je zapravo jače nego što je bilo u
detinjstvu, premda mu se sada činilo da ima veći stepen kontrole nad
njim. To ga je činilo manje zastrašujućim i korisnijim. Njegovi
saradnici u Domu Rajvington znali su da on poseduje nešto, ali je
većina njih to zvala empatijom i ostajala na tome. Poslednje što je
želeo, sad kad mu je život uplovio u mirnije vode, bilo je da stekne
reputaciju neke vrste salonskog vidovnjaka. Najbolje je da zadrži to
uvrnuto sranje za sebe.

Doktor Džon je bio dobar tip. Doduše, patio je.
Dr Dž. je stavio džezvu naopačke na stalak za ceđenje posuđa,
upotrebio kuhinjsku krpu na ručici štednjaka da osuši ruke, a zatim se
okrenuo ka Denu, ponudivši mu osmeh koji je izgledao jednako
stvarno kao i kutija mleka u prahu, koju je Den sklonio pored kolačića
i ćase sa šećerom. „Pa, odoh ja. Vidimo se sledeće nedelje,
pretpostavljam."
Na kraju, odluka se donela sama od sebe; Den naprosto nije
mogao da pusti tipa da ode izgledajući tako. Ispružio je ruke. „Dođi
ovamo."
Legendarni AA muški zagrljaj. Den ih je video mnogo, ali nikada
nije nikog grlio. Džon je na trenutak delovao nesigurno, a zatim
zakorač io napred. Den ga je privukao k sebi, misleć i: Verovatno neće
biti ničega.

Međutim, bilo je. Došlo je jednako brzo kao i kada je, kao dete,
ponekad pomagao majci i ocu da pronađu izgubljene predmete.

„Slušaj me, doktore", reče, puštajući Džona iz naručja. „Bio si
zabrinut za dete s gaučerom."

Džon je zakoračio unazad. „O čemu to govoriš?"
„Ne izgovaram to kako treba, znam to. Gauč er? Goč er? To je neka
vrsta bolesti kostiju."
Džon zgranuto otvori usta. „Govoriš li o Normanu Lojdu?"
„Reci ti meni."
„Normi ima Gošeovu bolest. To je metabolički poremećaj.
Nasledan i izuzetno redak. Izaziva uvećanu slezinu, neurološke
poremećaje, a najčešće ranu i neprijatnu smrt. Nesrečni klinac u
suštini ima kostur od stakla i najverovatnije će umreti pre nego što
napuni deset godina. Ali kako ti to znaš? Od njegovih roditelja?
Lojdovi žive skroz dole u Našui."
„Brinuo si se zbog razgovora s njim - neizlečive bolesti te izluđuju.
Zbog toga si zastao u Tigrovom kupatilu da opereš ruke, iako nisu bile
prljave. Skinuo si sat i stavio ga na policu gde drže tamnocrveno
dezinfekciono sranje u plastičnim tubama. Ne znam kako se zove."
Džon D. je zurio u njega kao da je poremetio pameću.
„U kojoj bolnici je taj klinac?", upita ga Den.
„Eliot. Vremenski okvirje manje-više tačan, a ja jesam zastao u
kupatilu pored prijemnog odeljenja na pedijatriji da operem ruke."
Zaćutao je, namrštivši se. „I da, pretpostavljam da su na zidovima
kupatila zaista bili neki likovi iz Vinija Pua. Ali, ako sam stvarno
skinuo sat, setio bih se..." Glas mu je odlutao.
„Sećaš se“, reče mu Den, a zatim se nasmeši. „Sada se sećaš. Zar
ne?“
Džon reče: „Proverio sam biro za izgubljene i nađene stvari i u
Eliotu. Kad sam već kod toga, i u Bridžtonu i CHN-u. Ništa.“
„Dobro, mož da je neko naleteo, video sat i ukrao ga. Ako je tako,
onda nemaš sreć e... ali, u najmanju ruku, mož eš da isprič aš ž eni istinu
šta se dogodilo. I zašto se dogodilo. Razmišljao si o tom klincu, brinuo
si se za tog klinca, i zaboravio si da ponovo staviš sat pre nego š to si
izaš ao iz kupatila. Toliko je jednostavno. Hej, mož da je još tamo. To je
visoka polica, a skoro niko ne koristi ono što je u tim plastičnim
bočicama, jer je odmah pored lavaboa zidni držač za tečni sapun.“

„Na toj polici stoji betadin", reč e Dž on, „i to toliko visoko da klinci
ne bi mogli da ga dohvate. Nikad to nisam primetio. Ali... Dene, jesi li ti
ikada bio u bolnici Eliot?“ To nije bilo pitanje na koje je želeo da
odgovori. „Samo proveri policu, doktore. Možda će ti se posrećiti.“

3Den je stigao rano na sledeći sastanak Učimo se trezvenosti
četvrtkom uveče. Ako je doktor Džon odlučio da pusti niz vodu
svoj brak, a verovatno i karijeru zbog nestalog sata vrednog sedam
stotina dolara (alkosi su rutinski puštali niz vodu brakove i karijere
zbog kudikamo nebitnijih stvari), neko će morati da skuva kafu.
Međutim, Džon je bio tamo. Baš kao i sat.

Zagrljaj je ovog puta inicirao Dž on. I to ekstremno srdač an. Den je
skoro očekivao da primi nekoliko poljubaca u obraze pre nego što ga
je dr Dž. pustio.

„Bio je tač no tamo gde si rekao da ć e biti. Deset dana, a još je bio
tamo! To je pravo čudo!“

„Ma ne“, reče mu Den. „Većina ljudi retko kad diže pogled iznad
nivoa očiju. To je dokazana činjenica.“ ✓

„Ama kako si znao?“
Den je zavrteo glavom. „Ne mogu to da objasnim. Ponekad
jednostavno znam.“
„Kako da ti zahvalim?“
To je bilo pitanje koje je očekivao i nadao mu se. „Praktikujući
dvanaesti korak, magarče.“
Džon D. je upitno podigao obrve.
„Anonimnost. Jednosložnim rečima, o ovome drži jezik za zubima.“
Razumevanje je ozarilo Džonovo lice. „Mogu to da uradim.“
„Odlično. A sad skuvaj kafu. Ja ću izvaditi knjige.“

4U većini novoengleskih AA grupa, godišnjice se nazivaju
rođendanima i proslavljaju se uz tortu i zabavu posle sastanka.
Nedugo pre nego što je Den na taj način trebalo da proslavi treću
treznu godinu, Dejvid Stoun i Abrina prababa doš li su da vide Dž ona
Daltona - u nekim krugovima poznatog kab doktor Dž on ili dr Dž . - i
pozovu ga na drugu proslavu: Abrin treć i rođendan. Na rođendansku
zabavu koju su priređivali Stounovi.

„To je veoma ljubazno", reč e im Dž on, „i bić u i viš e nego sreć an da
svratim ako budem mogao. Samo, zašto mi se čini da tu postoji još
nešto?"

„Zato što postoji", reče Ceta. „A gospodin bandoglavi je odlučio da
je napokon došlo vreme da progovori o tome."

„Ima li nekih problema s Abrom? Ako ih ima, ispričajte mi detalje.
Na osnovu njenog poslednjeg pregleda, Abra je dobro. Bistra je kao
pč elica. Poseduje sjajne druš tvene veš tine. Njene verbalne veš tine su
bez premca. Citanje, takođe. Zadnji put kada je bila ovde, č itala mi je
Aligatori svuda unaokolo. Verovatno je posredi mehanič ko uč enje, ali
to je i dalje izvanredno za dete koje ima nepune tri godine. Zna li Lusi
da ste ovde?"

„Lusi i Ceta su se udruž ile i popele su mi se na glavu da dođemo",
reče Dejvid. „Lusi je kod kuće s Abrom, pravi tortice za žurku. Kada
sam otišao, kuhinja je izgledala kao da je unutra pala bomba."

„Dakle, o čemu tačno govorimo? O tome da želite da dođem na
njenu rođendansku zabavu kao posmatrač njenog ponašanja?"

„Tako je", reče mu Končeta. „Niko od nas ne može zasigurno da
kaž e da ć e se neš to desiti, ali kada je uzbuđena, velika je verovatnoć a
da hoće, a ona je veoma uzbuđena zbog predstojeće zabave. Dolaze joj
svi drugari iz vrtića, a biće i tip koji izvodi magične trikove."

Džon je otvorio ioku stola i izvadio žutu beležnicu. „Kakvu vrstu
ponašanja očekujete?"

Dejvid je oklevao. „To je... teško reći."
Ceta se okrenula ka njemu. „Nastavi, caro. Sada je prekasno da se
povuč eš ." Ton njenog glasa bio je bezbriž an, bezmalo razdragan, ali je
Dž on Dalton mislio da izgleda zabrinuto. Mislio je da oboje izgledaju
zabrinuto. „Poč ni s onom noć i kada je poč ela da plač e i nije htela da
prestane."

5Dejvid Stoun je studentima punih deset godina predavao
američku i evropsku istoriju XX veka, i znao je kako da organizuje
pripovest tako da se unutraš nja logika teš ko mož e omaš iti. Ovu prič u
otpočeo je istakavši da se maratonsko plakanje njihove kćeri završilo
istog časa kada je drugi mlažnjak udario u Svetski trgovinski centar.
Onda se vratio na snove u kojima je njegova ž ena na Abrinim grudima

videla broj leta avio-kompanije Amerikan erlajns, a on broj leta
Junajted erlajnsa.

„U snu, Lusi je našla Abru u toaletu aviona. Ja sam je u svom našao
u zapaljenom tržnom centru. Sami izvucite zaključke o tom delu. Ili
nemojte. Meni brojevi tih letova izgledaju prilično ubedljivo. A na koji
način, to pojma nemam." Neveselo se nasmejao, podigao ruke u
vazduh, a potom ih spustio. „Možda se plašim da znam.“

Džon Dalton se vrlo dobro sećao tog jutra 11. septembra - i
Abrinog neprestanog plača. „Cekajte da vidim jesam li vas dobro
shvatio. Vi verujete da je vaša kćerka - koja je tada bila stara svega pet
meseci - imala predskazanje budućnosti, predosećanje o tim
napadima, i da vam je nekako to telepatski dojavila?"

„Da“, reče Četa. „Veoma jezgrovito rečeno. Bravo!"
„Znam kako to zvuči", reče Dejvid. „Sto je razlog zbog čega Lusi i ja
to nikome nismo rekli. Izuzev Ceti. Lusi joj je ispričala te noći. Lusi sve
priča svojoj momo." Uzdahnuo je. Končeta ga je ledeno pogledala.
„Vi niste sanjali ništa slično?", upita je Džon.
Odmahnula je glavom. „Bila sam u Bostonu. Izvan njenog... ne
znam... dometa?"
„Od 11. septembra prošle su skoro tri godine", reče Džon.
„Pretpostavljam da su se otada desile i neke druge stvari."
Od tada se desilo tušta i tma drugih stvari, a pošto je uspeo da
progovori o prvoj (i najneverovatnijoj), Dejvid je shvatio da bez
ikakvih problema može da priča o ostalima.
„Klavir. To je bilo sledeće. Znate da Lusi svira klavir?"
Džon je zavrteo glavom. .
„Pa, svira. Još od osnovne škole. Nije sjajna ili tome slično, ali je
prilično dobra. Imamo vogel koji su nam moji roditelji dali kao
venčani poklon. Stoji u dnevnom boravku, gde se takođe nalazila
Abrina ogradica. Pa, jedan od poklona koji sam dao Lusi za Božić
2001. bila je i knjiga pesama Bitlsa, prilagođenih za izvođenje na
klaviru. Abra bi ležala u ogradici, ludirajući se sa svojim igračkama i
sluš ajuć i. Po nač inu na koji se smeš ila i ritala nogicama, videlo se da
uživa u muzici."
Džon nije sumnjao u to. Većina beba voli muziku i ima sopstvene
načine da vam to stavi do znanja.
„U knjizi su bili svi hitovi - Hej, Jude, Lady Madona, Let It Be - ali je

Abra najviše volela jednu od manje poznatih pesama, od onih sa
strane B - Not a Second Time. Znate li tu stvar?"

„Ne na prvu loptu", reče Džon. „Verovatno sam je čuo."
„Ima brz tempo, ali je za razliku od većine brzih pesama Bitlsa
sazdana oko klavirskog rifa umesto uobičajenog gitarskog zvuka. Nije
baš bugi-vugi, ali je blizu. Abra ju je obož avala. Nije se samo dž ilitala
nogicama kad bi je Lusi svirala, već je zapravo verglala, kao da vozi
bicikl." Dejv se nasmešio setivši se Abre u jarkoljubičastoj benkici, kad
još nije umela da hoda, ali je već plesala kao prava disko-kraljica.
„Instrumental se skoro u potpunosti izvodi na klaviru i prost je kao
pasulj. Leva šaka samo bira note. Ima ih svega dvadeset devet -
prebrajao sam. I dete bi moglo da svira tu pesmu. A naše dete ju je
sviralo."
Dž on je iznenađeno podigao obrve tako da su mu skoro dodirivale
liniju kose. „Počelo je u proleće 2002. Lusi i ja smo bili u krevetu, čitali
smo. Na televiziji je išla vremenska prognoza, a ona se emituje negde
na polovini vesti u jedanaest sati uveče. Abra je bila u svojoj sobi - i
spavala kao top, bar koliko je nama bilo poznato. Lusi me je zamolila
da isključim TV jer je želela da spava. Pritisnuo sam dugme na daljincu
- i tad smo to čuli. Klavirski instrumental pesme Not a Second Time, tih
dvadeset devet nota. Savršeno odsviranih. Bez ijedne promašene note,
a zvuk je dopirao iz prizemlja.
Doco, usrali smo se od straha! Pomislili smo da imamo uljeza u
kući; samo, kakav to provalnik zastane da odsvira malo Bitlsa pre
nego što mazne srebrninu? Nemam pištolj, a štapovi za golf su mi bili
u garaž i, zato sam uzeo najdeblju knjigu koju sam mogao da nađem i
sišao dole da se suočim s uljezom, ko god to bio. Prilično glupo, znam.
Rekao sam Lusi da uzme telefon i pozove policiju ako dreknem. No,
dole nije bilo nikog, a sva vrata su bila zaključ ana. Takođe, poklopac
klavijature bio je spušten.
Vratio sam se na sprat i kazao Lusi da nisam našao nikoga. Otišli
smo niz hodnik da proverimo našu bebu. Nismo pričali o tome,
jednostavno smo to uradili. Mislim da smo znali da je to bila Abra, ali
nijedno od nas dvoje nije htelo to naglas da izgovori. Bila je budna,
ležala je u kolevci i gledala u nas. Znate te njihove mudre okice?“ Džon
je znao. Kao da mogu da vam saopšte tajne univerzuma, samo kada bi
bile sposobne da govore. Ponekad je mislio da je možda zaista tako,

samo što je Bog uredio stvari na takav način da do vremena kada
mogu da kažu nešto sem gu-gu i ga-ga, zaborave sve to, onako kako
zaboravimo najživopisnije snove nekoliko sati nakon buđenja.

„Nasmešila se kad nas je ugledala, zažmurila i zaspala kao klada.
Naredne noći se sve ponovilo. U isto vreme. Tih dvadeset devet nota iz
dnevne sobe... zatim tiš ina... a onda odlazak do Abrine sobe, gde smo
je zatekli budnu. Nije galamila, čak ni palac nije sisala, već je samo
gledala u nas kroz rešetke svog kreveca. A zatim je utonula u san.“

„To je istina?", reče Džon. Ne stvarno ispitivački, već samo želeći
da istera stvari na čistac. „Ne zbijate šalu sa mnom."

Dejvid se nije nasmešio. „Taman posla“
Džon se okrenuo ka Četi. „Jeste li i vi to čuli?“
„Nisam. Pustite Dejvida da završi."
„Nekoliko noći se ništa nije čulo, a onda... znate kako se kaže da
tajna uspešnog roditeljstva leži u tome da uvek imate plan?“
„Svakako.“ To je bila glavna propoved Džona Daltona
novopečenim roditeljima. Kako se nositi s noćnim hranjenjem?
Načinite raspored, tako da jedno od vas uvek bude u pripravnosti a da
se nijedan roditelj ne premori. Kako se nositi s kupanjem, hranjenjem,
oblačenjem i igranjem tako da dete ima redovnu - a samim tim i
prijatnu - rutinu? Načinite raspored. Znate li kako da se nosite s
vanrednim slučajevima? S bilo čime, od srušenog kreveca do gušenja?
Ako napravite plan, znaćete, i u devetnaest od dvadeset slučajeva, sve
će izaći na dobro.
„Zato smo tako i uradili. Naredne tri noći, ja sam spavao na kauču
tik preko puta klavira. Treće noći, muzika je počela taman kad sam
počeo da tonem u san. Poklopac na vogelu bio je zatvoren, zato sam
pohitao do klavira i podigao ga. Dirke se nisu micale. To me nije
naročito mnogo iznenadilo, jer sam uvideo da muzika ne dopire iz
klavira.“
„Molim?"
„Cula se odnekud iznad klavira. Iz vazduha. Do tada, Lusi je bila u
Abrinoj sobi. Prošli put nismo ništa govorili, bili smo previše
zabezeknuti, ali je tog puta bila spremna. Kazala je Abri da ponovo
odsvira. Usledila je kratkotrajna pauza... a zatim je to učinila. Stajao
sam toliko blizu da sam skoro mogao da ščepam te note iz vazduha."
Tajac u Daltonovoj kancelariji. Prestao je da zapisuje u belež nicu.